06.01.2021.

Agata Kristi, Velika četvorka ( Peto poglavlje, Nestanak naučnika)





PETO POGLAVLJE 

NESTANAK NAUČNIKA 

Čak i nakon što je porota oslobodila Roberta Granta, alias Biggsa, od optužbe za ubistvo, lično mislim da inspektor Meadows još nije verovao u njegovu nevinost. Dokazi koje je istraga prikupila protiv Granta prijašnje kazne, ukradeni žad, čizme koje su se tako tačno podudarale s tragovima —za čoveka sklona jednostavnosti i izravnosti u pristupu bili su više nego dovoljni; no, uprkos tome što se protivio, prisiljen pružiti dokaze, Poirot je ipak uverio porotu. Pred sudom su se pojavila i dva svedoka koja su videla mesarsku dvokolicu kako dolazi do Granite Bungalowa, a seoski je mesar posvedočio da u taj deo sela dolazi samo sredom i petkom. 
      Pronađena je i jedna žena koja se za ispitivanja prisetila da je videla mesarskog pomoćnika kako napušta Bungalow, ali nije mogla dati ni približno opis čoveka. Jedino joj je privukao pažnju, čini se, što je bio sveže obrijan, srednje visine i da je zaista nalikovao na me sarskog pomoćnika. Kad je čuo taj opis, Poirot je značajno slegnuo ramenima.  
       Sve je tačno onako kako sam vam govorio, Hastings—rekao mi je po szavršetku suđenja: —Taj je pravi umetnik. Nikad se ne skriva iza lažnih brada i plavih naočala. Mienja svoj lik, nema sumnje; ali nije to odlučujuće. Uvek je ono što želi biti. Jednostavno, taj živi svoju ulogu. 
        Zaista sam morao priznati da je naš prijatelj iz Hanwella bio nalik čuvaru u ludnici, barem kako sam ga ja zamišljao. Ni na trenutak ne bih pomislio da je sve to najobičnija krinka. 
      Sve je to bilo pomalo obeshrabrujuće, a činilo se da nam ni iskustvo na Dartmooru uopšte nije pomoglo. To sam i rekao Poirotu, ali nije se složio da nismo ništa postigli. 
     Napredujemo—rekao je— napredujemo. U svakom kontaktu s tim čovekom naučimo nešto i o njegovu umu, kako misli. A taj čovjek ne zna ništa o nama i o našim planovima. 
     —E, kad je o tome reč, čini mi se da smo on i ja u istom čamcu. Pomišljam da vi zapravo nemate nikakav plan, da ste prekrstili ruke i da čekate da on nešto učini. 
      Poirot se nasmejao.  
     Mon ami, uvek ste isti. Uvek onaj isti Hastings, koji bi samo trčao uokolo i hvatao ljude za vrat. Možda —dodao je kad se začulo kucanje na vratima —možda je ovo vaša prilika; možda će sad ući naš prijatelj. 
     Nasmejao se mom razočaranju kad su se na vratima pojavili inspektor Japp i jedan čovek. 
     —Dobro veče, gospo'n — rekao je inspektor.—Dopustite da vam predstavim kapetana Kenta iz Tajne službe Sjedinjenih Američkih Država. petan Kent je bio visok, vitak Amerikanac, lica toliko ravnodušna kao da je bilo izdubljeno iz drveta.

 — Drago mi je, gospodo — promrmljao je dok se nervozno rukovao. 

     Poirot je bacio još jednu kladu na vatru i primaknuo nekoliko naslonjača. Doneo sam čaše, viski i sodu. Kapetan je brzo iskapio čašu i izrazio svoje zadovoljstvo. 

    — Vaše je zakonodavstvo i dalje pouzdano — kazao je.
     — A, sad na posao — rekao je Japp. — Gospon Poirot mi je svojevremeno postavio neki zahtev. Zanimao se za jednu stvar poznatu pod imenom Velika Četvorka i zatražio da ga izvestim čim se u nekom službenom poslu, ili službenim kanalom, spomene to ime. Nisam se isprva suviše obazirao na to, ali zapamtio sam što je rekao i kad je kapetan Kent došao s podosta čudnom pričom, odmah sam rekao Idemo do gosp'on Poirota'. 

    Poirot je pogledao kapetana Kenta i Amerikanac je nastavio priču . 

— Možda se sećate, gospodine Poirot da ste čitali kako je određen broj torpiljarki i razarača potonuo nakon što je nasukan na stene uz američku obalu. To se dogodilo neposredno nakon japanskog potresa i potapanja su protumačena posledicom velikog plimnog vala. E sad, nedavno su u racijama pohvatani određeni lopovi i revolveraši i kod njih su nađeni pisani dokumenti koji cieloj stvari daju posve novo značenje. Prema svemu sudeći, u tim se papirima govori o organizaciji zvanoj 'Velika Četvorka' i daju se nepotpuni opisi nekih vrlo snažnih bežičnih energetskih stanica. Reč je o koncentraciji energije za bežični prenos, koja po snazi prelazi sva dosad poznata istraživanja i eksperimente, a s tih je stanica moguće usmeriti zraku golema intenziteta na neku određenu tačku. Svojstva pripisivana tom izumu zvučala su više nego apsurdno, ali odneo sam ih u službu, pa nek' vide  šta će s tim. I, uskoro, jedan od naših profesora prionuo je poslu. Dakle, prema svemu sudeći, neki je britanski naučnik  pročitao referat o tome pred Britanskim udruženjem naučnika. 

    Nije ostavio baš neki poseban utisak na svoje kolege; držali su sve to njegovom izmišljotinom. Ali, naučnik  se nije dao smesti i objavio je da je još samo korak od punog useha u eksperimentima 
   — Eh bien? — zapitao je Poirot, sav se pretvorivši u uho. 

    — Zaključeno je da dođem ovamo i razgovaram s tim gospodinom. Dosta mlad čovjek, preziva se Halliday. On je vrhunski autoritet za taj problem i od njega sam trebao doznati da li je tako šta uopšte moguće. 

     — I, je li? — ţžustro sam zapitao. 

  — E, to baš ne znam. Nisam sreo gospodina Hallidaya — a verovatno  neću. 
  — Da vam pravo kaţžem — rekao je Japp nakon kratke pauze. — Halliday je nestao.
      -Kada? 
     — Pre dva meseca. 
— Je li nestanak prijavljen? — Naravno da je. Došla nam je njegova supruga, posve izbezumljena. Učinili smo šta smo mogli, ali znao sam da će sve to ostati bez rezultata.
     — Zašto bez rezultata? 
     — Uvek je tako — mislim, kad čovek tako nesta — slegnuo je Japp ramenima. — Kako nestane? 
— Nestane u Parizu. 
— Znači Halliday je nestao u Parizu? 
 — Da. Otišao je tamo zbog nekog naučnog  rada — tako je barem rekao. Naravno, morao je reći nešto tako. Ali, znate štoa to znači kad čovek tamo nestane. Ili je to delo nekog Apača, i tu se više nema što reći — ili je to svojevoljni nestanak — a mogu vam reći da je od to dvoje, ovo poslednje mnogo češće. Veseli Pariz i sve to, znate šta mislim. Smučila mu se porodična atmosfera. Halliday se posvađao sa ženom pre nego što je krenuo, i sve one ostale stvari, da se pomisli kako tu nema nikakve sumnje  o čemu je reč. 

 — Pitam se, pitam — rekao je zamišljeno Poirot. 

 Amerikanac ga je znatiţželjno gledao. 

 — Recite, gospodine — jedva je procedio — kakva je to priča o 'VelikojČetvorki'? 

 — Velika Četvorka je međunarodna organizacija kojoj na čelu stoji Kinez - počeo je Poirot. - Znan je po imenu Broj Jedan. Dva je Amerikanac. Broj Tri je Francuskinja. Broj Četiri, "Uništavatelj" Englez. 

 — Francuskinja, ha? — Amerikanac je zazviždao potiho. - A Halliday je nestao u Francuskoj. Možda tu ima nešto. Kako se zove? 

   — Ne znam. Ne znam ništa o njoj. 
 — No, s tim što ste rekli — ne može se baš šaliti, ha? — uzvratio je američki kapetan. 

 Poirot je kimnuo glavom i ponovno presloţžio čaše na pladnju. Uvek je stvari oko sebe nastojao držati u nekom redu. 

 — Štoa se htelo s potapanjem tih brodova? Je li Velika Četvorka neka nemačka fasada? 

— Velika Četvorka su samostalni — i tu nema nikakve sumnje, potpuno samostalni, M. le Capitaine. Namera im je zavladati svetom. 

Amerikanac se počeo glasno smejati, ali je prestao čim je ugledao Poirotovo ozbiljno lice. 

— Smiejte se, gospodine — rekao je Poirot zapretivši prstom. — Ne razmišljate — ne koristite se malim sivim stanicama svojeg mozga. Ko su ti ljudi koji su deo vaše mornarice poslali u propast da bi iskušali svoju moć? Zbog toga su sve to i izveli. Monsieur, da bi is kušali tu novu silu magnetske privlačnosti kojom sada raspolažu  
- Sam' tako, gosp'on - rekao je Japp dobro ćudno se našalivši. - Čuo sam toliko puta za super kriminalce, ali nikad ih nisam sreo. Pa, čuli ste priču kapetana Kenta. Mogu li još šta učiniti za vas? 
  — Da, dragi prijatelju! Mogli biste mi dati adresu gospođe Halliday — i da me predstavite s nekoliko reči, ako biste bili tako dobri. 

 I tako smo sutradan krenuli u Chetwynd Lodge, nedaleko od sela Chobham u Surrevju. Gospođa Halliday nas je smesta primila — visoka, svetlokosa žena, nervozna i grozničava. Uz nju je stajala prekrasna petogodišnja devojčica. 

    Poirot je objasnio razlog posete.

     — Oh! M. Poirot, tako mi je drago, tako sam vam zahvalna. Čula sam, naravno, za vas. Sigurno niste poput ljudi ih Scotland Yarda, koji ne žele saslušati, niti nastoje razumeti. A francuska policija nije ništa bolja — čak i gora, čini mi se. Svi su uvereni kako je moj muž pobegao s nekom drugom ženom. Ali on nije bio takav! Jedino je mislio na svoj posao. Pola je naših svađa uzrokovao baš tom njegovom opsednutošću. Više je bio zaokupljen poslom nego sa mnom.

 — Svi su vam Englezi takvi — rekao je Poirot nastojeći je utešiti. — A, ako nije reč o poslu, onda je reč o igrama, sportu. Sve to oni uzimaju au gran d serieux. Molim vas, gospođo, prisetite se tačno, do najmanje pojedinosti, svih okolnosti nestanka vašeg supruga. 

 — Moj je suprug otišao u Pariz u četvrtak, 2O. . Tamo se trebao sastati i videti s raznim ljudima zbog svog posla, uz ostale i s Madame Olivier. 
      Poirot je kimnuo glavom kad je spomenula ime poznate francuske hemičarke, koja je svojim izvanrednim dostignućima nadmašila čak i Madame Curie. Odlikovala ju je i francuska vlada, a bila je među najpoznatijim  ličnostima tog doba. 

    — Doputovao je uveče i otišao ravno u Hotel castigiione u Ulici de Castiglione. Sledećeg jutra imao je sastanak s profesorom Bourgoneauom, s kojim se i našao. Ponašao se uobičajeno i lepo. Njih su dvojica vodili zaista zanimljiv razgovor i dogovoreno je da će sledećeg jutra moj suprug biti prisutan  nekim eksperimentima u profesorovu laboratoriju. Ručao je sam u Cafe Rovala otišao u šetnju na Bois i posjetio Madame Olivier u njezinoj kuću u Passvju. I tamo se ponašao posve normalno. Otišao je oko šest. Niko ne zna gde je večerao, verovatno sam u nekom restoranu. Vratio se u hotel oko jedanaest uveče i otišao u svoju sobu, nakon što je na recepciji proverio da li je bilo kakve pošte za njega. Sljedećeg je jutra izašao iz hotela i više ga niko nije video. 

    — A u koje je vreme napustio hotel da bi pravovremeno stigao u laboratorij profesora Bourgoneaua? 

— Ne znamo. Niko nije ništa rekao kada je otišao iz hotela. Ali, petit de jeuner nije mu serviran što može značiti da je izašao rano. 

 — Ili, možda je zapravo ponovno napustio hotel prošle noći? 

 — Mislim da nije. Krevet je bio razmešten, neko je spavao u njemu, a noćni službenik bi se prisetio da je neko izlazio tako kasno. 
 — Vrlo utemeljena opaska, madame. Možemo, dakle, zaključiti da je izašao vrlo rano sledećeg jutra — i to je, iz jednog ugla gledano, umirujuće. Nije verovatno da su ga neki Apači napali u to doba dana. Prtljag — da li je sav ostao u sobi? 

Gospođa Halliday je oklievala odgovoriti, ali na kraju je rekla: 

— Ne — verovatno je poneo mali kovčežić. 

 — Hm — dodao je Poirot zamišljeno. — Pitam se gde li je bio te večeri. S kim se sreo? — tu je cela tajna. Madame, inače ne prihvaćam mišljenje i zaključke policije; kod njih se sve uvek svodi na 'Cherchez la femme'. Ali, nešto se očito zbilo te večeri što je promenilo planove vašeg supruga. Kažete da je pitao za pisma kad se vratio u hotel. Je li dobio ijedno? 

— Samo jedno, a i to mora da je pismo koje sam mu poslala istog dana kad je otputovao iz Engleske.

Poirot se duboko zamislio celu minutu, a zatim je brzo ustao 

-  E, gospođo draga, rešenje cele zagonetke krije se u Parizu i, da bih ganašao, iz ovih stopa putujem u Pariz. 

— Ali, sve se to zbilo tako davno, monsieur. 

— Da, da. Pa ipak, tamo ga moramo tražiti. 

Okrenuo se da izađe, ali se zaustavio kad mu je ruka dohvatila kvaku. 

— Recite mi, madame, sećate li se da vam je suprug ikad spomenuo 'VelikuČetvorku'? 
 — Velika Četvorka — ponovila je zamišljeno. — Ne, ne mogu se setiti.  




      Agata Kristi, Velika četvorka  ( nastavci : Romani u nastavcima )

Нема коментара:

Постави коментар