Dvadeset i prvo poglavlje
Približavao se školski raspust. Učitelj, i inače uvek strog, postao je stroži i zahtevniji no ikada jer je hteo da se na dan »ispita« njegova škola iskaže. Štap i ravnalo sada su malokad bili besposleni – barem među mlađim učenicima. Samo su najstariji dečaci i mlade gospođice od osamnaest ili dvadeset godina izmicali batinama. K tomu je gospodin Dobbins i veoma krepko udarao jer je, premda mu je glava ispod vlasulje bila posve ćelava i sjajna, bio tek zašao u srednju dob pa u njegovim mišicama nije bilo ni najmanjega znaka slabosti. Što se veliki dan više primicao, sve je više izbijala na površinu sva silnička narav koja je bila u njemu skrivena: kao da je osvetoljubivo uživao u kažnjavanju i najsitnijih nedostataka. Ovo je pak urodilo time da su mlađi dečaci dane provodili u strahu i patnji, a noći u snovanju osvete. Nisu propuštali nijednu priliku da učitelju prirede kakvu psinu. Odmazda koja bi usledila nakon svakoga njihova osvetničkog uspeha, bila je tako sveobuhvatna i veličanstvena da su se dečaci s bojnog polja uvek povlačili uz teške gubitke. Napokon skovaše urotu i smisliše osnovu koja je obećavala sjajnu pobedu. U urotu uvukoše i pismoslikareva sina, iznesoše mu što su zamislili i zamoliše ga za pomoć. On oduševljeno prihvati poziv, i to iz vlastitih razloga jer je učitelj stanovao u kući njegovog oca te je dečaku pružao i suviše povoda da ga mrzi. Učiteljeva se žena kroz nekoliko dana spremala u goste na selo pa ne bi trebalo biti nikakve prepreke da se naum izvede. Sam se učitelj pak za velike prilike uvek pripravljao tako da bi se dobro napio pa je pismoslikarev sin, kako sam reče, »stvar kanio udesiti« kada učitelj uvečer pre ispita popije svoju meru i zadrema u naslonjaču. Onda će ga u pravi čas probuditi i brzo otpremiti u školu.
Prođe vreme pa dođe rok i za tu zanimljivu prigodu. U osam sati uvečer školska je zgrada bila sjajno osvetljena i ukrašena vencima i viticama od lišća i cveća. Učitelj se bio dostojanstveno zavalio u veliki naslonjač postavljen na povišenom mestu ispred školske ploče. Doimao se kao da je već poprilično dobre volje. Tri reda klupa sa svake strane i šest redova ispred njega bili su zauzeli mesni dostojanstvenici i učenički roditelji. Levo od njega, iza klupa u kojima su sedeli građani, bila je podignuta privremena pozornica, a na njoj su pak bili smešteni đaci koji će učestvovati u večerašnjoj priredbi: redovi dečačića, umivenih i odevenih tako da im bude nepodnošljivo nelagodno, redovi nezgrapnih starijih dečaka, snežni nanosi što su ih tvorile devojčice i mlade dame odevene u batist i muslin, vidljivo svesne svojih golih nadlaktica, starinskog nakita svojih baka te ružičastih i plavih vrpci i cveća u svojoj kosi. Ostatak su školske zgrade ispunjavali učenici koji u priredbi nisu imali nikakvu ulogu.
Priredba poče. Na noge se diže sićušan dečačić i stade plaho deklamirati: »Teško neko moje dobi na pozornici zborio bi…« i tako dalje – poprativši tu deklamaciju mučno pravilnim i grčevitim kretnjama kakve bi i stroj mogao izvesti, pod pretpostavkom da je taj stroj mrvičak neispravan. No, sretno stiže do kraja, uprkos silnome strahu, pa je na kraju, kada se izveštačeno naklonio i povukao s pozornice, dobio i poprilično snažan pljesak.
Mala sramežljiva devojčica izmuca: »Janješce Mary imala…«, i tako dalje, klecnula savivši jedno koleno i izazvavši opšte sažaljenje, pobrala zaslužen pljesak pa sela, sva rumena u licu i sretna.
S uobraženom samouverenošću istupi Tom Sawyer i zalebdi kroz neugasivo i neuništivo slovo: »Slobodu mi dajte il’ dajte mi smrt«, krasno se raspalivši i razmahavši rukama, no onda tačno na polovini zastade. Uhvatio ga užasan strah od javnog nastupa, noge mu se odsekle i doslovce mu ponestalo daha. Istina, gledalište je ovo dočekalo s razumevanjem, ali i sa ćutnjom, što je bilo čak i gore od razumevanja. Učitelj se namršti i to Toma do kraja slomi. Još se neko vreme naprezao, a zatim se potpuno poražen povuče. Odjeknu slabašan pokušaj pljeska, no brzo i zamre.
Usledi »Dečak na brodu sred plama«, potom »Sruči se Asirac« i drugi deklamatorski biseri. Onda dođoše vežbe čitanja i borba s pravopisom. Nekolicina latinaca pokaza izvrsno znanje. Sada je na redu bila glavna tačka cele večeri – vlastiti »sastavci« mladih gospođica. Jedna za drugom izlazile su na rub pozornice, svaka bi malo kašljucnula, podigla svoj rukopis (vezan dražesnom vrpcom) pa počela čitati obraćajući pri tome istančanu pažnju na »izražaj« i rečenične znakove. Iste su ove predmete u sličnim prilikama pre njih kićeno razjašnjavale njihove majke, njihove bake te bez sumnje i sve ranije pripadnice njihove loze, čak tamo do krstaških ratova. Jedan je od naslova glasio »Prijateljstvo«, a onda redom »Uspomene na davne dane«, »Vera tokom istorije«, »Zemlja snova«, »Kultura i njezine prednosti«, »Usporedba i suprotnost među različitim oblicima političke vladavine«, »Nužnost«, »Ljubav prema roditeljima«, »Srce i njegove čežnje«, i tako dalje, i tako dalje.
Glavno je obeležje tih sastavaka bila seta koja se negovala i tetošila, a drugo – rastrošna i obilna bujica »biranih reči«. Sledeće je obeležje bila težnja tome da se u njima na sve moguće načine natežu posebno cenjene reči i izrazi sve dok se ne bi potpuno otrcali, a kao posebna osobina, naglašeno ih je obeležavala i nagrđivala uvrežena i nepodnošljiva pouka, mašući kusim repićem na kraju svakoga od tih sastavaka. Kakav god bio predmet nekoga sastavka, zahvaljujući izuzetnom umnom naporu, izobličavao se na ovaj ili onaj način da bi ga ćudoredno i versko shvatanje moglo upotrebiti za duševnu izgradnju. Ni očita neiskrenost tih pouka nije dostajala da dovede do izbacivanja toga običaja iz škola, a ni dan-danas nije za to dostatna, kao što možda neće biti dostatna ni dok je sveta i veka. Nema nijedne škole u celoj našoj zemlji u kojoj mlade gospođice ne osećaju obavezu da svoj sastavak završe takvom poukom, a otkrićete da je
takvom poukom, a otkrićete da je pouka najlakomislenije i najmanje pobožne devojčice u školi uvek najduža i najnesmiljenije pobožna. No, dosta o tome. Jednostavne istine uvek su neugodne.
Vratimo se »ispitu«. Prvi je pročitan sastavak pod naslovom »Zar je ovo život?« Možda čitalac uspe podneti jedan odlomak.
»Na običnim životnim stazama, s kakvim prekrasnim
čuvstvima mlada duša žudno iščekuje naslućeni prizor neke
svetkovine! Mašta marno riše ružičasto obojene slike radosti.
U takvim mislima strastvena poklonica otmene odeće usred
svečane vreve sebe vidi kao ‘slavljenu među slavljenicima’.
Ljupki njezin lik, uokviren poput snega belim haljama, vrti
se kroz labirinte radosna plesa. Njezino je oko najvedrije,
njezin korak najlakši u tome živahnom skupu.
U tako slatkim maštarijama vreme brzo promiče i stiže
dobrodošli trenutak za njezin ulazak u rajski svet o kojem je
sanjala tako blistave sne. Kako se vilinskom svaka stvar
ukazuje njezinu opčinjenu pogledu! Svaki je novi prizor
čarobniji od prethodnoga. No, domalo otkriva da se ispod te
pristale vanjštine krije samo taština. Laskanje koje joj je
jednom očaravalo dušu, sada joj hrapavo struže po uhu. Plesna
je dvorana izgubila sav čar. Narušena zdravlja i ogorčena
srca, odvraća se s uverenjem da ovozemaljska zadovoljstva
ne mogu utažiti duševne čežnje!«
I tako dalje, i tako dalje. Za vreme čitanja od vremena se do vremena čuo zadovoljan žamor popraćen prošaptanim usklicima: »Baš slatko!«, »Tako rečito!«, »Prava istina!« i tako dalje, a pošto se delo zaključi naročito tugaljivom poukom, prolomi se oduševljen pljesak.
Ustade zatim vitka, nužna devojka čije je lice odavalo »zanimljivu bledoću«, izazvanu pilulama i lošom probavom, pa pročita svoju »pesmu«. Dve će nam kitice posve dostajati:
MISURIJSKA SE DJEVA PRAŠTA S ALABAMOM
O, ALABAMO, praštam se s tobom,
Voljena zemljo nada sve stvari!
Srce mi sada puni se tugom,
Na tebe spomen čelo mi žari!
Kroz luga tvojih tumarah ja cvat,
S knjigom se šetah Tallapoosea tik,
Slušah Tallasseejevih vala rat,
Željno kraj Coose čekah zore cik.
Stid mene nije što srce zdvaja,
Zbog suznog oka sebe ne ružim,
Ne odiljam se od tuđeg kraja
Niti za tuđim ljudima tužim.
Doma radosna tu beše mi cvet,
Dôle i gòre sad dalji će skriti:
Nek’ ugasnu oči, srce i tête
Da Alabamu mogu ostaviti.
Među prisutnima je tek malo njih znalo što znači reč tête, ali je pesma uprkos tomu doživela silan uspeh.
Sledeća se pojavila tamnoputa, crnooka i crnokosa mlada gospođica koja na trenutak zastade radi utiska, načini tragičan izraz lica i poče čitati odmerenim i svečanim glasom:
PRIVIĐENJE
Mrkla i olujna beše noć. Oko prestola na nebeskim
visinama nijedna zvezda nije treperila, no duboki glas snažne
grmljavine neprestance odjekivaše u uhu, dok su strašne
munje u ljutitom raspoloženju pomamno hitale kroz oblačne
nebeske odaje, kao da preziru moć kojom je slavni Franklin
skršio njihovu strahovladu! Čak i žestoki vetrovi kao jedan
behu izašli iz svojih tajanstvenih kuća te bešnjahu na sve
strane, kao da prizoru žele pripomoći ne bi li postao još
divljijim.
U takvu času, tako tamnu i tako turobnu, za ljudskom je
sućuti čeznula moja duša, no namesto toga:
»Drúga mila što vodi me, teši i savet mi dade,
Radost u tuzi, u radosti ushit« uza me stade.
Kretaše se kao jedno od onih sjajnih bića što ih romantična i
mlada srca dočaravaju na sunčanim stazama bajnoga Edena,
poput kakve kraljice lepote koja se ničime ne kiti do vlastitom
nadzemaljskom divotom. Tako joj lak bijaše korak da za njim
ne ostajaše čak ni šum, a da nije bilo čarobna drhtaja što ga
pobuđivaše njezin dobrostivi doticaj, ona bi, kao i sve ostale
nenametljive lepotice, odlebdela neopažena i netražena.
Čudna joj neka žalostivost oblievaše lice, kao ledene suze po
ogrtaču prosinačkom, dok mi ukazivaše na prirodne sile što se
vani sukobljavahu i poticaše me na promišljanje o dvama
bićima što mi se prikazivahu.
Ova je noćna mora obuhvatala rukopis od nekih deset stranica i završavala poukom toliko zatornom po svaku nadu svih onih koji nisu prezbiterijanci da je osvojila prvu nagradu, a sastavak se smatrao uistinu najlepšim uspehom cele večeri. Gradonačelnik je ovoga mesta, uručujući nagradu njegovoj sastavljačici, održao topao govor u kojem je rekao da je to bilo daleko »najrečitije« delo što ga je on ikada čuo te da bi se njime mogao iskreno ponositi i sam Daniel Webster.
Može se usput primetiti i to kako se broj sastavaka u kojima su se reči »dika i hvala« prekomerno negovale i u kojima se ljudsko iskustvo spominjalo kao »stranica života«, mogao meriti s uobičajenim prosekom.
Tada učitelj, već toliko dobre volje da je to gotovo graničilo s razgaljenošću, maknu naslonjač u stranu, okrenu se leđima prema prisutnima i uze na školskoj ploči crtati kartu Amerike prema kojoj će se ispitivati geografiju. No, traljav mu je posao obavila nesigurna ruka pa se školskom zgradom stade razegati prigušen hihot. Učo shvati u čemu je stvar i lati se popravljanja. Obrisa spužvom pojedine crte i ponovno ih povuče, ali ih samo još jače iskrivi, a hihot postade glasniji. Sada se on potpuno unese u posao, kao da nipošto ne namerava dopustiti da ga opšti podsmeh u tome omete. Osećao je da se sve oči upiru u njega. Umišljao je sebi da mu posao ide za rukom, ali se hihot svejedno nastavi, pa se čak i očito pojača. A bilo je za to i razloga. Gore je bilo potkrovlje, a nad učiteljevom glavom probijeno okno i kroz taj se otvor spuštala mačka, viseći na uzici pričvršćenoj oko kukova, dok joj je oko glave i njuške bila svezana krpa da ne mijauče. Silazeći polako sve niže i niže, sad se izvijala nagore i zabadala kandže u špagu, a sad se strmoglavljivala i kandžama grebla nedodirljivi zrak. Hihot se sve glasnije i glasnije uzdizao. Mačka je već bila stigla na manje od šest palaca od učiteljeve glave – on se sav bio zadubio u rad, spustila se još malo dole, još dole, pa još malo niže, očajnički mu zabila kandže u vlasulju, čvrsto se uhvatila za nju i u tren oka, zajedno s plenom koji nikako nije ispuštala, bila odvučena natrag na tavan! Kako li se samo krasno odbijalo svetlo od učiteljeve ćelave tikve koju je pismoslikarev sin bio pozlatio!
Skup se raspade. Dečaci su se bili osvetili. Nastupio je raspust.
Dvadeset i drugo poglavlje
Tom je pristupio novoosnovanom savezu pod nazivom »Mladi trezvenjaci« jer ga je privukla gizdavost njihove »odore«. Obećao je da će se, sve dok bude član tog udruženja, uzdržavati i od pušenja, žvakanja duvana i psovki. Tako je otkrio nešto novo – naime, obećanje da nešto nećeš raditi najsigurniji je način na svetu da čovek upravo to poželi i učiniti. Toma uskoro stade razapinjati želja da pije i psuje. Želja je rasla i postala tako jaka da ga više ništa, osim nade kako će imati prilike da se pokaže s crvenom vrpcom oko pasa, nije zadržavalo od istupanja iz društva. Približavao se Četvrti , ali se on ubrzo okanio tog praznika – i to pre no što je u trezvenjačkim okovima proveo četrdeset i osam sati – te sve nade usmerio na staroga Frazera, mirovnog suca koji je očevidno bio na smrtnoj postelji, a očekivao ga je, budući da je bio u tako visokoj službi, velik javni sprovod. Tri je dana bio duboko zabrinut za sučevo stanje i gutao svaku vest o tome. Katkada bi mu se nade vinule tako visoko da bi se osmelio izvaditi »odoru« i vežbati pred ogledalom. No, sučevo ga je zdravlje svojim kolebanjem upravo obeshrabrivalo. Konačno se proču da je sucu bolje – a zatim i da se oporavlja od bolesti. Toma to ogorči, a usto se i oseti kao da mu je učinjena nepravda. Smesta potpisa istupnicu – a sucu se još iste noći stanje ponovno pogorša i on umre. Tom odluči da više nikada neće verovati takvom čoveku.
Pogreb je bio izvanredan. Mladi su se trezvenjaci tom prilikom sračunato razmetali da bi njihov bivši član puknuo od zavisti. Međutim, Tom je ponovno bio slobodan dečak, a i to je nešto značilo. Sada je smeo piti i psovati – ali je, na vlastito iznenađenje, otkrio da to više ne želi. Jednostavna činjenica da nešto sme odagnala je želju i uništila svu čar zabranjenoga.
Uskoro se Tom začudi i otkriću da praznike koje je toliko priželjkivao, sve više oseća kao dosadan teret.
Pokušao je voditi dnevnik, ali se u tri dana ništa nije dogodilo pa se toga ostavio.
Čak je i Četvrti donekle propao jer je uporno padala kiša pa zato nije bilo ni povorke, a u najvećem čoveku na svetu (prema Tomovu mišljenju), naime, u gospodinu Bentonu, pravom senatoru Sjedinjenih Država, razočarao se preko svake mere – ne samo što nije bio visok dvadeset i pet stopa, nego čak ni približno toliko.
Prva u crnce prerušena pevačko-plesna družina pojavi se u mestu i izazva opće zanimanje. Tom i Joe Harper tada i sami sastaviše takvu družinu pa se na dva dana time zadovoljiše.
Stiže i cirkus. Tri su se dana nakon toga dečaci igrali cirkusa u šatorima napravljenim od krpenih prostirki – ulaznina za dečake tri igle, dve za devojčice – a onda se ostaviše i cirkusiranja.
Stigoše i neki frenolog i hipnotizer – pa opet otiđoše, a u selu nakon njih postade još dosadnije i tužnije nego pre.
Bilo je i nekoliko zajedničkih zabava za dečake i devojčice, ali ih je bilo tako malo i bile su tako ugodne da su se bolni razmaci između njih kasnije činili još bolnijima.
Becky Thatcher bila je otišla kući u Constantinople da školske praznike provede s roditeljima – tako da u životu nije bilo nijedne svetle strane.
Strašna tajna o ubistva stalno je mučila Toma, kao prava pravcata rak-rana, ustrajna i mučna.
Onda stigoše i ospice.
Duge je dve nedelje ležao kao zatvorenik, izgubljen za svet i sve što se u njemu zbivalo. Bio je zaista bolestan i ništa ga nije zanimalo. Kada je konačno stao na noge i mlitavo krenu kroz mesto, tužna je promena već bila nastupila u svemu i obuzela svako živo stvorenje. U mestu se u međuvremenu bio održao »verski hor« pa su se svi bili »vratili veri«, i to ne samo odrasli, nego i deca. Hodao je uokolo beznadno se nadajući da će ugledati barem jedno blaženo grešno lice, ali je svugde nailazio samo na razočaranje. Joea Harpera zateče u proučavanju Novoga zaveta i žalosno se odvrati od toga očajničkog prizora. Potraži Bena Rogersa i nađe ga gde obilazi sirotinju s punom košarom pobožnih knjižica. Pronađe Jima Hollisa koji mu skrenu pažnju na to da na ospice od kojih je upravo ozdravio, valja gledati kao na dragocen blagoslov u vidu božanske opomene. Svaki dečak na kojeg bi naišao, pridodao bi još nešto njegovoj utučenosti. I kada je konačno, u krajnjem očaju, poleteo da nađe utočište na prijateljskim grudima Huckleberryja Finna i onde naleteo na biblijski navod, prepuče mu srce i on se odvuče kući te leže u postelju sa spoznajom kako je jedini u celom mestu izgubljen zauvek i za sva vremena.
Te se noći spusti strahovita oluja, uz kišu nošenu vetrom, užasne udarce groma i pravi pljusak jarkih munja. Tom se pokri pokrivačem po glavi, u užasu i neizvesnosti u pogledu sudbine koja ga čeka jer nimalo nije sumnjao u to da se sva ova huka i buka podigla zbog njega. Verovao je da je do krajnjih granica izazivao popustljivost nebeskih sila pa je to urodilo ovakvim plodom. Možda bi mu se činilo suvišnim sjaj i streljivo topovske baterije tratiti na ubijanje kakva kukca, ali mu se nije činilo neprimerenim podići tako skupu oluju kao što je bila ova, i to još s grmljavinom, da bi se izmakla tratina pod nogama kukčiću kao što je on.
Uskoro se nepogoda stiša i prestade ne postigavši cilja. Prvi je dečakov poriv bio da zahvali nebesima i da se popravi. Drugi je bio da pričeka – jer možda više i ne bude novih oluja.
Sutradan opet pozvaše lekara. Tom se bio ponovno razbolio. Tri nedelje koja je ovaj put odležao, učiniše mu se kao cela večnost. Kada je konačno ustao iz postelje, jedva da se obradovao što je i ovo preživeo, setivši se da je sam na svetu, napušten i bez igde ikoga. Bezvoljno se odvuče niz ulicu i naiđe na Jima Hollisa kako kao sudac predseda maloletničkom sudu gde se nekoj mački baš sudilo zbog umorstva jedne ptice, i to u prisutnosti njezine žrtve. Joea Harpera i Hucka Finna zateče kako na kraju jedne staze jedu ukradenu dinju. Jadni dečaci! I njih su – kao i Toma – opet bile uhvatile stare boljke.
Dvadeset i treće poglavlje
Na kraju se gradić trže iz svojega pospanog raspoloženja – i to snažno: pred sudom bijaše na red došla rasprava o ubistvo. Za selo suđenje smesta postade izuzetno zanimljivim predmetom razgovora. Ni Tom se tome nije mogao ukloniti. Na svaki spomen ubistva zadrhtalo bi mu srce jer je zbog nečiste savesti i strahovanja bio gotovo uveren kako mu se razne napomene podmeću radi »ispipavanja«. Nije shvatao kako bi se na nj moglo sumnjati da išta zna o ubistvu, ali se ipak usred svega tog naklapanja nije ugodno osećao. Celo su ga vreme zbog toga podilazili ledeni trnci. Povede Hucka na neko osamljeno mesto da s njim porazgovara. Biće mu ipak nekakvo olakšanje da barem nakratko odreši jezik, da breme svojega jada podeli s drugim patnikom. Osim toga želeo se uvjeriti je li Huck štogod zucnuo.
»Huck, jesi li ikad nekom spomenuo nešto o… o onome?«
»O čemu?«
»Znaš o čemu.«
»Ma, jasna stvar da nisan.«
»Ni reči?«
»Ni jedne jedine riči, bogami. Zašto pitaš?«
»Pa, bojao sam se.«
»Ej, Tome Sawyeru, pa ne bi mi preživili ni dva dana da niki to dozna. To dobro znaš.«
Tomu malo odlanu. Nakon pauze reče:
»Huck, je li da te niko ne bi mogao naterati da se odaš?«
»Naćerame da se odan? Pa, samo kad bi hteo da me oni đavo’ od mišanca utopi, moga’ bi me neki naćerat’ da se odam. Druge nema.«
»Dobro, onda je sve u redu. Izgleda mi da smo sigurni dokle god držimo jezik za zubima. Ipak, hajde da se opet zakunemo. Sigurno je sigurno.«
»Vala, jes’.«
Tako se opet zakleše uza sve svečane strahote kao i ranije.
»Šta se okolo pripovieda, Huck? Svašta sam čuo.«
»Šta se pripoveda? Pa, sve samo o Muffu Potteru, o Muffu Potteru, o Muffu Potteru. Stalno se zbog tog preznojavan pa bi se najrađe zavuka’o negde da me niko i ne vidi.«
»Baš isto to i ja stalno slušam. Izgleda mi da njemu nema spasa. Je li tebi ponekad žao zbog njega?«
»Skoro uvek– skoro uviek. Nije on ne znam ko, ali ipak nikad nikom nije ništa na žao učinio. Malo peca da štagod zaradi pa da se može napiti – a najvećma izigrava dangubu. Zaboga, a ko to ne radi – bar većina – popovi i njima slični. Al’ on ti je dobričina – dao mi je jednom po ribe, a nije bila dosta ni za dvojicu i puno puti mi je pomogao kad mi je lošoe išlo.«
»A meni je krpao zmajeve i vezivao udice na povraz. Da ga bar možemo nekako izvući odande!«
»Ojoj! Tome, ne meremo mi to. A i kake vajde od tog! Opet bi ga uhvatili.«
»Da, baš tako. Ali mi je grozno kad čujem kako ga psuju, kao sami đavoli, a on uopšte nije kriv za… ono.«
»I meni je to grozno, Tome. Gospode, čuo sam ih kako kažu da niko ne izgleda krvoločnije od njega u celom kraju i čude se da ga već prie niko nije obesio.«
»Da, stalno tako govore. Čuo sam i da kažu kako bi ga linčovali kad bi izašao iz zatvora.«
»Bome, tako bi i uradili.«
Dečaci su dugo razgovarali, ali im taj razgovor nije doeo naročitu utehu. Kada se poče hvatati sumrak, stadoše se motati u blizini maloga samotnog zatvora, verovatno s nekom neodređenom nadom da će se možda dogoditi nešto čime će se rešiti njihove teškoće. No, ne dogodi se ništa. Kao da ni anđelima ni vilama nije bilo stalo do nesretnog zatvorenika.
Kao i već mnogo puta do tada, dečaci priđoše rešetki na prozoru ćelije i odneše Potteru nešto duvana i šibice. Potter je bio smešten u prizemlju, a čuvara nije bilo.
Zbog njegove ih je zahvalnosti za ovakve darove i ranije pekla savest, a ovaj je put taj osećaj bio jači no ikada. Sami su se sebi činili kao najgore kukavice i izdajice kada im je Potter rekao:
»Dečaci , vas dvojica ste jako dobri prema meni – bolji nego bilo ko drugi u ovom mestu, a ja to ne zaboravljam. Često govorim sam sebi, kažem: ‘Ranije sam svim dečacima popravljao zmajeve i svašta drugo, pokazivao im gde se može dobro pecati, pomagao im kako god sam znao, a sad, kad sam u nevolji, svi su zaboravili starog Muffa. Ali ne i Tom, ne i Huck – oni ga nisu zaboravili’, kažem ja, ‘a nisam ni ja zaboravio njih.’ E, pa, dečai, napravio sam nešto grozno – bio sam tada pijan i lud i to jedino tako mogu objasniti – i sad me zbog toga čekaju vešala, a tako je i pravo. Pravo, a i najbolje, izgleda mi – bar se nadam. No, nećemo o tome, ne bih vas hteo žalostiti, vas dvojica ste mi kao prijatelji. Ali hoću vam reći ovo: nemojte se nikad napiti – pa nećete nikad do ovog doterati. Stanite malo više na zapadnu stranu… tako … tako valja. Kad se nađeš u ovako gadnoj nevolji, najveća uteha ti je kad vidiš prijateljsko lice, a meni niko ne dolazi osim vas. Dobra prijateljska lica, dobra prijateljska lica. Popnite se jedan drugom na ramena da vam mogu dotaknuti lice. Eto, tako. Dajte da se rukujemo – vaše će ruke proći kroz rešetke, moje su prevelike. Male slabašne ručice, ali su jako pomogle Muffu Potteru, a i više bi mu pomogle, samo da mogu.«
Tom se sav nesretan vrati kući, a užas mu je te noći ispunjao san. Sutradan i dan iza toga bazao je oko sudnice, osećajući gotovo neodoljiv poriv da uđe, ali prisiljavajući sebe da ostane vani. Isto je tako bilo i s Huckom. Njih su se dvojica namerno izbegavala. Svaki bi od njih od vremena do vremena negde odlunjao, ali bi ih kobna očaranost uskoro opet doterala natrag. Kad god bi se neki besposličar išetao iz sudnice, Tom bi napeo uši, ali bi redovito čuo samo žalosne vesti. Mreža se oko jadnog Pottera sve nepopustljivije stezala. Krajem drugoga dana u selu se govorilo da je iskaz što ga je dao Crvenokožac Joe čvrst i neoboriv te da nema ni najmanje sumnje u to kakvu će odluku doneti porota.
Tom je te noći bio do kasna vani, a na spavanje se vratio kroz prozor. Sav je drhtao od uzbuđenja i prošli su sati pre no što je uspeo da zaspi. Sutradan ujutro celo se selo sjati u sudnicu jer se očekivalo da će ovo biti odlučan dan. Među prisutnim opštinstvom gurao se podjednak broj muškaraca i žena. Nakon dugog čekanja jedan za drugim uđoše porotnici i zauzeše mesta. Malo potom uvedoše Pottera, u lancima, bleda i izmoždena, uplašena i očajna, pa ga posedoše onamo gde su sve znatiželjne oči mogle buljiti u njega. Ništa manje nije upadao u oči ni Crvenokožac Joe, bešćutan kao i obično. Tu nastupi još jedna pauza, a onda stiže i sudac, a šerif objavi početak rasprave. Usledi uobičajeno došaptavanje između branitelja i tužioca te skupljanje spisa. Ove sitnice i odgađanje do kojega je zbog njih došlo, izazvaše napeto iščekivanje koje je koliko uzbuđivalo, toliko i opčinjavalo prisutne.
Zatim pozvaše svedoka koji posvedoči da je Muffa Pottera zatekao kako se u rani sat pere na potoku, i to baš onog jutra kada je otkriveno ubistvo, na što se Potter smesta izgubio. Posle još nekoliko pitanja, tužilac se obrati braniocu:
»Svedok je vaš.«
Uhićenik na čas podiže oči, ali ih opet i spusti kada advokat reče:
»Nemam nikakvih pitanja.«
Drugi svedok pouzdano ustvrdi da je kraj leša našao nož. Tužilac reče:
»Svedok je vaš.«
»Nemam nikakvih pitanja«, odgovori Potterov advokat.
Treći svedok pod zakletvom izjavi da je isti taj nož često viđao u Potterovim rukama.
»Svedok je vaš.«
Potterov advokat otkloni ispitivanje. Lica ljudi okupljenih u sudnici počeše odavati nezadovoljstvo. Zar ovaj advokat namerava bez borbe žrtvovati štićenikov život?
Više svedoka dade iskaz o tome da je, kada su Pottera doveli na mesto ubistva, njegovo ponašanje ukazivalo na krivicu. I njima bude dopušteno da se s mesta za svedoke udalje bez unakrsnog ispitivanja.
Verodostojni svedoci iznesoše pak svaku pojedinost u vezi s pogubnim okolnostima zatečenim onoga jutra na groblju, a kojih su se svi prisutni tako dobro sećali, ali Potterov advokat ni jednoga od njih ne podvrgnu unakrsnom ispitivanju. Cela sudnica mrmljanjem izrazi svoju zbunjenost i izazva sučevu opomenu, a tužilac reče:
»Na temelju iskaza što su ih pod prisegom dali građani čija je već i sama reč iznad svake sumnje, utvrdili smo da je ovaj strašni zločin nesporno počinio nesretni optuženik. Optužba je time završila.«
Jauk se omače bednome Potteru pa on sakri lice u ruke lagano se njišući celim telom, dok je u sudnici vladala mučna tišina. Ovo ganu mnoge muškarce, a mnoge žene suzama posvedočiše svoju sućut. Branilac ustade i reče:
»Slavni sude, u svojim napomenama na početku ove rasprave bili smo nagovestili nameru da dokažemo kako je naš štićenik ovo strašno zlodelo počinio u stanju krajnje zaslepljenosti i neuračunljivosti izazvane pićem. Proenili smo mišljenje. Nećemo izneti takvu obranu.« Zatim se obrati pisaru: »Pozovite Thomasa Sawyera!«
Na svakom se licu u sudnici, ne izuzimajući ni Potterovo, javi zaprepaštenost pomešana s čuđenjem. Kada se Tom popeo i zauzeo mesto na klupi za svedoke, sve se oči sa začuđenim zanimanjem prikovaše uz njega. Dečak je bio u silnom strahu pa se doimao prilično izbezumljeno. Zakleo se .
»Thomase Sawyeru, gde ste se nalazili sedamnaestog juna oko ponoći?«
Tom letimice pogleda u gvozdeno lice Indijanca Joea i jezik ga izdade. Prisutni bez daha napeše uši, ali reči nikako nisu dolazile. No, nakon nekoliko trenutaka dečak ipak prikupi malo snage i uspe progovoriti dovoljno jakim glasom da ga čuje deo sudnice:
»Na groblju!«
»Malo glasnije, molim vas. Ne bojte se. Bili ste…«
»Na groblju.«
Prezriv osmeh prelete Crvenokošcu Joeu preko lica.
»Jeste li bili u blizini groba Horsea Williamsa?«
»Jesam, gospodine.«
»Govorite… samo mrvicu glasnije. Koliko ste bili udaljeni od groba?«
»Toliko koliko sad od vas.«
»Bili ste skriveni ili niste?«
»Bio sam skriven.«
»Gde?«
»Iza brestova na rubu groba.«
Crvenokožac se Joe jedva primetno trže.
»Je li ko bio s vama?«
»Jest, gospodine. Otišao sam tamo s …«
»Čekajte… čekajte čas. Ne morate spominjati ime svog pratioca. Njega ćemo pozvati kada dođe vreme za to. Jeste li išta nosili sa sobom?«
Tom je oklevao i izgledao zbunjeno.
»Recite otvoreno, mladiću… nemojte se ustručavati. Istina je uvek vredna poštovanja. Šta ste poneli sa sobom?«
»Samo c… c… crknutu mačku.«
Zažamori smeh, ali ga sudac stiša.
»Predočićemo kostur te mačke. A sada, mladiću, ispričajte nam sve što se događalo, ispričajte to vlastitim rečima, nemojte ništa preskočiti i ne bojte se.«
Tom poče – isprva neodlučno, ali kada se zagrejao za predmet, reči mu stadoše sve lakše teći. Doskora se nije čulo drugoga zvuka do njegova glasa i svi su pogledi bili uz njega prikovani. Otvorenih usta i suspregnuta daha prisutni su gutali svaku njegovu reč, ne primećujući kako vreme protiče i zatravljeni čarobnom stravom njegove priče. Napetost izazvana suzdržanim uzbuđenjem doseže vrhunac u trenutku kada dečak reče:
»… i kad je doktor daskom dohvatio Muffa Pottera i Potter pao, Crvenokožac Joe je skočio s nožem u ruci i…«
Tres! Brz kao munja, mešanac jurnu prema prozoru, probi se između svih koji su mu se našli na putu i više ga nije bilo!
Dvadeset i četvrto poglavlje
I opet Tom postade slavan junak – miljenik starijih, a predmet zavisti mlađih ljudi. Ime mu je čak ovekovečila i štampa jer su ga seoske novine nahvalile na sva usta. Bilo je i takvih koji su verovali da će on možda postati i Predsednik, samo ako pre toga ne završi na vešalima.
Kao što je i uobičajeno, prevrtljiv i nerazuman svet privinu Muffa Pottera na svoje grudi i uze ga isto toliko velikodušno tetošiti koliko ga je pre ružio. No, takvo ponašanje samo ide svetu u prilog pa zato u njemu ne valja videti ništa pogrešno.
Tomovi su dani bili puni slave i likovanja, ali mu je zato noći ispunjavao užas. U svakom mu se snu javljao Crvenokožac Joe, a u oku mu je uvek vrebala smrt. Teško da je išta dečaka moglo dovesti u iskušenje da, kada padne mrak, izađe iz kuće. Jadni je Huck također živeo na mukama i u stravi jer je Tom celu priču advokatu bio ispričao u noći pre glavne rasprave pa je Huck umirao od straha da bi i njegov udeo u toj stvari još mogao izaći na videlo, uprkos tome što ga je beg Crvenokošca Joea spasio od tegobnoga svedočenja na sudu. Jadni je momak izvukao od advokata obećanje da će čuvati tajnu, ali šta s tim? Otkako je nemirna savest uspela Toma naterati da noću ode do advokatove kuće i onde strahovitu priču iščupala s usana koje su bile zapečaćene najstrašnijom i najgroznijom zakletvom, Huckovo je poverenje u ljudski rod bilo gotovo potpuno poljuljano.
Danju je Tomu zbog zahvalnosti Muffa Pottera bilo drago što je odlučio progovoriti, ali je noću žalio što mu usta nisu ostala zapečaćena.
Polovinu je vremena Tom provodio u strahu da Crvenokošca Joea nikada neće uhvatiti, a drugu polovicnu u strahu da se to ne dogodi. Pouzdano je osećao da više nikada neće moći slobodno disati, sve dok taj čovek ne bude mrtav i dok mu on ne vidi leš.
Raspisaše nagrade, pretražiše celi kraj, no Crvenokošca Joea ne nađoše. Iz St. Louisa stiže jedno od onih ljudskih čuda koja sve znaju i svima ulevaju strahopoštovanje, neki detektiv koji je sve ispregledao, tresao glavom, mudro se držao i postigao onako sjajan uspeh do kakva se obično vinu pripadnici toga zanata. To će reći da je »našao ključ zagonetke«. No, »ključ zagonetke« ne može se obesiti umesto ubice pa je detektiv posle tog postignuća otišao kući, a Tom se osećao jednako nesigurnim kao i ranije.
Dani su polako odmicali i nakon svakoga mu je od njih teret strepnje bivao nešto lakši.
Dvadeset i peto poglavlje
U životu svakoga dečaka, ako se taj život pravilno oblikuje, jednom dođe vreme kada ga uhvati silna želja da pođe negde u potragu za skrivenim blagom. Jednoga dana ta želja iznenada spopade i Toma. On naglo izjuri iz kuće da nađe Joea Harpera, ali bezuspešno. Zatim potraži Bena Rogersa – on je pak bio otišao na pecanje. Malo kasnije slučajno naiđe na Krvavorukoga Hucka Finna. Huck mu je baš odgovarao. Tom ga povede na neko osamljeno mesto i u poverenju mu otkri u čemu je stvar. Huck se bio voljan upustiti u to. Huck se uvek bio voljan upustiti u svaki pothvat koji je nudio zabavu, a nije zahtevao nikakvo novčano ulaganje, jer je na raspolaganju imao na pretek one nezgodne vrste vremena koje nije novac. »Gde ćemo kopat’?« upita Huck.
»O, svagde pomalo.«
»Pa je l’ toga ima svugde?«
»Ne, nije to baš tako. Blago se skriva na krajnje neobičnim mestima, Huck, nekad na nekom ostrvu, nekad u truloj škrinji ispod vrha glavne grane na starom, usahlom drvetu, baš tamo gde u ponoć pada sena, ali najčešće ispod poda u kući u kojoj se javljaju duhovi.«
»Ko ga skriva?«
»Pa, razbojnici, naravno – a šta misliš ko? Direktor nedeljne škole?«
»Ne znam. Da je moje, ja ga ne bi skriva’o, nego bi ga potrošo i dobro se proveo.«
»I ja. Ali razbojnici tako ne rade. Uvek ga samo sakriju i ostave.«
»I više nikad po njega ne dođu?«
»Ne. Misle da će se vratiti po blago, ali uglavnom zaborave znakove koje su za sobom ostavili ili umru. U svakom slučaju ono ti tamo leži dugo vremena i zahrđa, a onda neko nađe neki stari žuti papir na kojem se objašnjava kako ćeš naći pojedine znakove – taj se papir mora odgonetati oko nedelju dana jer se većinom sastoji od samih znakova i hijeroglifa.«
»Od … od čega?«
»Od hijeroglifa – slike i slične stvari, znaš, koje izgledaju kao da ništa ne znače.«
»Imaš li ti takav papir, Tome?«
»Nemam.«
»Pa kako ćeš unda pronaći znakove?«
»Ne trebaju mi znakovi. Razbojnici blago uvek zakopaju u ukletoj kući ili na nekom ostrvu ili ispod suvog drveta na kojemu strši glavna grana. Dakle, Jacksonovo ostrvo smo već malo pregledali, a možemo ga jednom opet pregledati. Iznad Pecarinog rukavca nalazi se stara ukleta kuća, a suvih grana i suhog drveća ima koliko voliš – brdo svega i svačega.«
»I na svakon ton mestu ima blaga?«
»Ma šta pričaš! Nema!«
»Kako ćeš onda znati gde ćeš tražiti?«
»Tražiću svugde!«
»Pa, Tome, celo lieto će nam na to otići.«
»I šta sa tim? Zamisli da nađeš medeni lonac sa sto dolara u njemu, svi potamneli i zveketavi, ili truli sanduk pun dijamanata. Kako ti se to čini?«
Hucku sinuše oči.
»To je kao neka bajka. Za mene i previše. Daj ti meni samo sto dolara pa mi dijamanti i ne trebaju.«
»Dobro, ali tek toliko da znaš – ja neću samo tako odbaciti dijamante. Neki vrede i dvadeset dolara po komadu. Nema skoro nijednog, tek tu i tamo poneki, da vredi tri četvrt dolara ili dolar.«
»Ne teraš šegu sa mnon? Zbilja?«
»Naravno. Svako će ti to reći. Huck, jesi li ti ikad video dijamant?«
»Koliko pamtim, baš i ne.«
»Kraljevi ih imaju na gomile.«
»Ali ja ti, Tome, ne poznan nijednog kralja.«
»I meni izgleda da ne poznaješ, ali da odeš u Evropu, video bi ih svu silu prilikom obilaska.«
»Je l’ to oni nešta obilazue?«
»Obilaze? Ma, štoa je tebi? Ne!«
»Pa zašto si onda rekao da nešto obilaze?«
»Koješta, mislio sam samo da bi ih ti video – ne obilaze ništa, naravno? Zašto bi nešto obilazili? Samo hoću reći da bi ih naprosto vidieo – raštrkane na sve strane, znaš. Kao onaj stari grbavi Richard.«
»Richard? Kako mu je prezime?«
»Nema on prezime. Kraljevi imaju samo krsno ime.«
»Samo to?«
»Da, samo to.«
»Ha, ako se njima tako sviđa, u redu stvar. Ja ti ne bih hteo biti kralj i imati samo ime, ko kakav crnjo. Nego reci ti meni – gde ćeš najpre kopati?«
»Pa, ne znam. Da krenemo, na primer, od onog starog osušenog stabla na brežuljku s druge strane Pecarinog rukavca?«
»Važi.«
I tako njih dvojica uzeše trnokop slomljena vrha i lopatu pa se pešice dadoše na put dug tri milje. Na cilj stigoše vrući i zadihani pa se baciše u hlad ispod obližnjeg bresta da se odmore i popuše po jednu.
»Sviđa mi se ovo«, reče Tom.
»I meni.«
»Čuj, Huck, ako ovde nađemo blago, šta ćeš ti napraviti sa svojim delom?«
»Pa, svaki ću dan jesti paštetu i popiti po čašu limunade i ići u svaki cirkus koji dođe ‘ovamo. Ne beri brigu, fino ću se provoditi.«
»A ne nameravaš ništa ostaviti za kasnije?«
»Za kasnije? Zašto?«
»Pa, tako da i posle imaš od čega živeti.«
»Eh, kake vajde od toga. Tata bi jedared već došao u ovo mesto i sve bi ščepao u svoje šape ako se ja ne požurin, on bi to čas posla profućkao. A što ćeš ti sa svojin delonm, Tome?«
»Kupiću novi bubanj, pravu pravcatu sablju, crvenu kravatu, mladog buldoga i oženiti se.«
»Oženiti se!«
»Tako je.«
»Tome, ti – ti si skrenio pameću.«
»Samo polako pa ćeš videti.«
»No, to je najluđa stvar koju bi mogao učiniti. Vidi mog tatu i majku. Svade se i svade! Ma, ranije su se celo vreme svađali . Još kako se sećam.«
»To nema veze. Devojka kojom ću se ja oženiti, neće se sa mnom svađati.«
»Tome, meni izgleda da su ti one sve iste. Sve ti one čoveka gnjave. Bolje ti je na vrieme promisliti o tom. Bolje ti je, velim ti. Kako ti se zove to ženskinje?«
»Ona nije nikakvo ženskinje, nego devojka.«
»Sve ti to izađe na isto, izgleda mi. Neki kažu ženskinje, neki kažu devojka – i jedno i drugo ti isto vriedi. No, bez obzira, Tome, reci ti meni kako se ona zove?«
»Reći ću ti jednom – ne sada.«
»A, neka ti bude. Samo, ako ćeš se ti oženiti, ja ću biti sam-samcit – više nego ikad pre.«
»Nećeš, doselićeš se meni. Sad prestani o tome, nego daj da počnemo kopati.«
Radili su i znojili se pola sata. Bez uspeha. Mučili su se još pola sata. I opet bez uspeha. Huck reče:
»Je l’ blago uvek zakopaju na ovaku dubinu?«
»Katkad, ne uvek. Uglavnom, ne. Izgleda mi da nismo pogodili pravo mesto.«
Odabraše stoga novo mesto pa otpočeše iznova. Kopanje im je sada išlo malo sporije, ali su još uvek napredovali. Neko su vreme ćutke i ustrajno kopali. Konačno se Huck nasloni na lopatu, obrisa rukavom kapljice znoja s čela i reče:
»A gde ćemo kopati kad ovde završimo?«
»Pa da možda krenemo od onog starog stabla iza udovičine kuće, tamo preko na Cardiff Hillu.«
»I ja bi rekao da će to biti dobro drvo. Ali što ako nam udovica otme blago, Tome? Drvo raste na njezinom imanju.«
»Ona da nam ga otme! Samo neka se usudi! Skriveno blago pripada onom ko ga nađe. Bez obzira na to na čijoj je zemlji.«
To zadovolji Hucka pa se posao nastavi. Uskoro Huck reče:
»Đavo ga odneo, mora biti da smo opet na krivom mestu. Šta ti misliš?«
»Ovo je zbilja jako čudno, Huck. Ne razumem. Ponekad se i veštice znaju umešati u to. Izgleda mi da je verovatno i sada u tome nevolja.«
»Koješta, veštice po danu nemaju nikake moći.«
»Pa da, tako je. Toga se nisam setio. Ma, znam u čemu je stvar! Mi smo dva prokleta blesana! Moramo videti gde će senka glavne grane pasti u ponoć pa tamo kopati.«
»Dobro! Badava radimo ovo vreme kao dve budale. A, đavo ga odneo, moramo se noćas vratiti, a to je strašno dugačak put. Hoćeš moći izaći iz kuće?«
»Naravno da hoću. Osim toga, moramo to svakako noćas napraviti, jer ako neko vidi ove jame, shvatiće isti čas o čemu se radi i sam potražiti blago.«
»Pa, unda ću ti ja noćas opet mijaukati pred kućon.«
»Važi. Pijuk i lopatu ćemo sakriti u grmlju.«
Te se noći, otprilike u dogovoreno vreme, dečaci ponovno nađoše na istom mestu. Sedoše u senu da pričekaju. Mesto je bilo osamljeno, a po staroj se predaji ovaj sat smatrao strahotnim. Duhovi su šaptali u šuštavu lišću, utvare se skrivale u tamnim zakucima, duboki lavež lovačkog psa negde je daleko lebdeo u zraku, a sova mu odgovarala sablasnim zovom. Sve su se ove strahote obrušile na dečake pa su malo govorili. Uskoro proceniše da je odbilo dvanaest. Obeležiše mesto na koje je padala senka pa počeše kopati. Nade im stadoše rasti, zanimanje postade jače, a marljivost išla u korak s to dvoje. Jama je bivala sve dubljom i dubljom, no svaki put kada bi im srce poskočilo zbog toga što su čuli da trnokop o nešto udara, samo bi doživeli još jedno novo razočaranje. Bio bi to samo kamen ili komad tvrda drva. Konačno Tom reče:
»Nema koristi od ovoga, Huck, opet krivo kopamo.«
»Ma, to ne može biti. Na dlaku smo označili mesto gde je pala senka.«
»Znam, ali ima tu i nešto drugo.«
»Šta to?«
»Pa, samo smo nagađali vreme. Lako je moguće da smo došli prekasno ili prerano.«
Huck ispusti lopatu.
»Vala, jes’«, reče on. »Tu smo pogrešili. Treba odustati i ovaj put. Ne možemo nikako znati tačno vreme, a osim toga, sve je ovo previše strašno, tu u ovo doba noći uz veštice i avetinje koje oblieću oko nas. Osećam kao da je celo vreme nešto iza mene i strah me se okrenuti jer možda oni isprid mene baš na to i čekaju. Jeza me prolazei otkako san došao ovamo.«
»Pa, i sa mnom je skoro isto tako, Huck. Kad zakopaju blago ispod drveta, najčešće tamo stave i mrtvaca da ga čuva.«
»Bogo!«
»Da, baš tako. Stoput sam o tom slušao.«
»Tome, meni ti se puno ne sviđa baviti .
»Ni ja im baš ne bih rado smetao. Zamisli da ovaj tu pomoli lobanju i progovori!«
»Tome, nemoj! To je jezivo.«
»Baš tako, Huck. Ni ja se ugodno ne osećam.«
»Čuj, Tome, hajmo mi odavde pa da probamo negde drugo.«
»Važi, i meni izgleda da će tako biti bolje.«
»A gde ćemo poći?«
Tom časak razmisli, a onda reče:
»Ukleta kuća. Tamo idemo!«
»Đavo ga odneo, Tome, ne volim ti ja te uklete kuće. Ma, to ti je hiljadu put’a gore nego mrtvaci. Oni možda mogu govoriti, ali ti se ne mogu došuljati iza leđa zamotani u ponjavu i proviriti ti najedared preko ramena i zaškrgutat’i zubima kao šta to rade dusi. Ne bi ti ja mogao tako nešto podneti, Tome, niki to ne bi mogao.«
»Da, Huck, ali duhovi lutaju okolo samo noću. Neće nas ometati ako budemo onde kopali danju.«
»Vala, jes’. Al’ jako dobro znadeš da ljudi u take uklete kuće ne idu ni po danu ni po noći.«
»Pa, većinom zato što niko ne voli ići tamo gde je neko ubijen, ali oko te kuće nikad niko nije ništa video – osim noću, i to samo neko treptavo plavkasto svetlo kraj prozora, a ne prave duhove.«
»Pa, Tome, gde god vidiš neko tako plavo svietlo da miga, možeš se kladiti da ni dusi nisu daleko. Jasna stvar. Znaš da se takim svitlom nikio i ne služi osim duhova.«
»Bome, jest. Ali svejedno ih nema tamo danju pa čega da se onda plašimo?«
»Pa, dobro, ako ti tako veliš, pregledaćemo i tu ukletu kuću – al’ mi se vidi da je to isto kao i đavola izazivat’i.«
Dotle već bijahu krenuli niz brežuljak. Odmah ispod njih, nasred doline obasjane mesečinom, na pustoj je osami stajala ukleta kuća, ograda joj bila odavno propala, bujni korov prekrio stepenice pred ulaznim vratima, dimnjak se bio survao, otvori za prozore zjapili prazni, a jedan se ugao krova urušio. Dečaci su časak zurili onamo, napola očekujući da mimo prozora prolebdi plavičasto svetlo, a onda, razgovarajući tihim glasom kakav je pristajao dobu noći i okolnostima, udariše sasvim nadesno ne bi li obišli ukletu kuću i krenuli kući putem kroz šumu koja je krasila stražnje obronke Cardiff Hilla.
Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera, ( ( nastavci : Romani u nastavcima )
Нема коментара:
Постави коментар