25.
Zvonjavu sata uvek sam doživljavao kao kaznu, no kako sam osećao da sam sve bliže raspletu tih zavrzlama, činilo mi se kao da se vreme tog utorka zaustavilo. Svi smo bili odlučili otići u trgovački centar odmah nakon nastave, a čekanje je bilo nepodnošljivo. Kad je zvono napokon označilo kraj sata engleskoga, sjurio sam se stepenicam i već sam zamalo bio s druge strane vrata, a onda sam shvatio da ne možemo otići dok Ben i Radar ne dovrše probu s orkestrom. Seo sam ispred prostorije za probe i izvadio pizzu zamotanu u salvetu koja mi je u ruksaku stajala još od ručka. Tek sam pojeo prvu četvrtinu, kad je Lacey Pemberton sela do mene. Ponudio sam joj komad. Odbila je.
Razgovarali smo o Margo, naravno. To nam je bila zajednička praznina. “Moram samo otkriti mesto”, rekao sam brišući mast s pizze o farmerek. “Ali uopšte nisam siguran jesam li joj išta bliže posle tih pseudovizija. Ponekad mi se čini da smo potpuno skrenuli s puta.”
“Da, ne znam. Iskreno, na stranu sve drugo, sviđa mi se to što otkrivam neke stvari o njoj. Mislim, one koje nisam znala pre. Nisam imala pojma ko je ona zapravo. Iskreno rečeno, nikad nisam o njoj drukčije razmišljala nego kao o svojoj prekrasnoj i šašavoj prijateljici koja radi sve te prekrasne i šašave stvari.”
“Tačno, ali ona te stvari nije usput smišljala”, rekao sam. “Mislim, sve njene pustolovine imale su određenu... ne znam.”
“Eleganciju”, reče Lacey. “Ona je jedina osoba koju znam koja nije, ono, odrasla, a ipak poseduje potpunu eleganciju.”
“Da.”
“Pa ju je i teško zamisliti u nekoj jadnoj, neosvetljenoj i prašnjavoj sobi.”
“Da”, rekoh. “Sa štakorima.”
Lacey je privukla svoja kolena k prsima i zauzela fetalni položaj. “Bljak, to uopšte nije Margo.”
Lacey se nekako našla na suvozačkom mestu, iako je bila najniža od nas. Ben je vozio. Uzdahnuo sam poprilično glasno kad je Radar, koji je sedeo pokraj mene, izvadio svoj dlanovnik i počeo raditi na Sverečniku.
“Samo da izbrišem neko vandalizovanje po stranici o Chucku Norrisu”, reče. “Na primer, iako se slažem s time da je Chuck Norris majstor za stražnji kružni udarac, mislim da nije primereno reći: ‘Suze Chucka Norrisa mogu izlečiti rak, ali nažalost on nikada nije zaplakao.’ Uostalom, brisanje vandalizma zauzima samo četiri posto moga mozga.”
Znao sam da me Radar samo želi nasmejati, ali ja sam želeo da razgovaramo samo o jednoj stvari. “Nisam uopšte siguran da je ona u nekoj pseudoviziji. Znaš, možda to i nije ono što je mislila spominjući ‘gradove od papira. Ima toliko nagoveštaja za različita mesta, ali ništa određeno.”
Radar je na trenutak podigao pogled, a zatim ga je ponovo spustio na zaslon. “Lično mislim da je ona negde daleko, na nekom šašavom obilasku usputnih atrakcija te da se prevarila misleći da je ostavila dovoljno jasnih tragova koji će nas dovesti do nje. Mislim da je ona trenutačno, recimo, u Omahi u Nebraski i razgledava najveću loptu od maraka na svetu, ili u Minnesoti proučava najveće klupko konopa na svetu.”
Ben je pogledao u retrovizor i rekao: “Dakle, ti misliš da je Margo na nekakvom obilasku države u potrazi za različitim najvećim loptama na svetu?” Radar je kimnuo.
“Pa,” nastavi Ben, “neko bi joj onda trebao reći da se vrati kući, jer upravo ovde, u Orlandu u Floridi, može pronaći najveće lopte na svetu. Smeštene su u poznatom izložbenom mestu, u mojoj mošnji.”
Radar se smejao, a Ben je nastavio: “Mislim ozbiljno. Moja su jaja tako velika da kad naručuješ pomfrit u McDonald’su, možeš birati kakvu porciju želiš: malu, srednju, veliku i veličine mojih jaja.”
Lacey ga je presekla pogledom i rekla: “Nije. Primereno
“Oprosti”, promrmljao je Ben. “Mislim da je u Orlandu. I prati kako je tražimo. I prati kako je njeni roditelji ne traže.”
“Ja i dalje mislim da je u New Yorku”, reče Lacey.
“Sve je i dalje moguće”, rekoh. “Po jedna Margo za svakoga od nas – i svaka je više ogledalo nego prozor.”
Trgovački centar izgledao je kao i pre nekoliko dana. Ben je parkirao, a ja sam ih poveo kroz vrata na guranje do ureda. Kad su svi ušli, tiho sam rekao: “Ne palite još džepne svetiljke. Dajte očima priliku da se prilagode.” Osetio sam nečije nokte kako mi se zarivaju u podlakticu. Šapnuo sam: “U redu je, Lace.”
“Joj”, rekla je. “Pogrešna ruka.” Bilo mi je jasno da je tražila Bena.
Prostorija se lagano nazirala, maglovito i sivo. Video sam poredane stolove koji čekaju radnike. Upalio sam džepnu svetiljku, a onda su i ostali to učinili. Ben i Lacey su se držali zajedno, i pošli prema trolovoj rupi kako bi istražili druge prostorije. Radar je krenuo sa mnom prema Margoinu stolu. Kleknuo je da bi izbliza video papirnati kalendar zamrznut na junu.
Prislanjao sam se na njega, kad sam začuo brze korake kako se približavaju.
“Neko je ovde,” Ben šapne uzrujano. Sagnuo se iza Margoina stola i povukao Lacey za sobom.
“Šta? Gde?”
“U sobi pokraj nas”, izustio je. “Nose maske! Vrlo su službeni! Ja kidam!”
Radar je uperio svoju bateriju u smeru trolove rupe, ali Ben ju je žustro oborio “Moramo. Nestati. Odavde.” Lacey je gledala u mene razrogačenih očiju i verovatno pomalo ljuta što sam joj obećao lažnu sigurnost.
“U redu”, prošaptao sam. “U redu, svi van, kroz vrata. Vrlo smireno i vrlo brzo.” Tek sam počeo hodati, kad sam začuo gromki glas: “ko je to tamo?
Sranje. “Oh,” izustio sam, “samo smo u poseti.” Kako li je samo čudnovato i neuverljivo to zvučalo. Iz trolove rupe dolazila je bela svetlost koja me zaslepila. Mogao je to biti i Bog lično.
“Koje su vam namere?” u glasu se osećao prizvuk lažnog britanskog akcenta.
Ben se podigao iza stola i stao pokraj mene. Bio je dobar osećaj znati da nisam sam. “Istražujemo jedan nestanak”, rekao je s velikim samopouzdanjem. “Nismo nameravali ništa polomiti.” Svetlo se utrnulo, pa sam treptao da se oslobodim zaslepljenosti i polako počeo razabirati tri figure, a svaka je bila odevena u farmerke, majicu i na licu imala masku s dva cilindrična filtera. Jedna od njih je povukla masku do čela i pogledala nas. Prepoznao sam ta ravna i široka usta s kozjom bradicom.
“Gus?” upitno će Lacey ustavši. Bio je to čuvar iz zgrade SunTrusta.
“Lacey Pemberton, Isuse, šta radiš ovde? I to bez maske? Ovo je mesto prepuno azbesta.”
“A šta ti radiš ovde?”
“Istražujem”, rekao je. Ben je nekako skupio dovoljno hrabrosti da pristupi ostalim dečacima i s njima se rukuje. Predstavili su se kao Ace i Tesar. Kladio bih se da su im to bili pseudonimi.
Privukli smo nekoliko prevrnutih kancelarijskih stolaca, poslagali ih u nešto nalik na krug i seli. “Društvo, jeste li vi potrgali ploču od iverice?” upitao je Gus.
“To sam bio ja”, objasnio je Ben.
“Zalepili smo je gore jer nismo želeli da neko uđe. Ako ljudi s ceste otkriju da mogu ući, uskoro bi ovde bila gomila ljudi koja nema veze s istraživanjem. Propalice i narkomani, i slični tipovi.” Istupio sam pred njih i rekao: “Znači, vi ste, ovaj, znali da Margo dolazi ovamo?”
Pre nego što je Gus odgovorio, Ace je progovorio kroz masku. Glas mu je bio pomalo promenjen, ali razumljiv.
“Čoveče, Margo je celo božije vreme visila ovde. Mi dolazimo ovamo samo nekoliko puta godišnje, ovdje ima azbesta, a uostalom, ovde i nije tako dobro. A nju smo sretali otprilike, koliko, pa skoro svaki put kad smo dolazili ovamo u poslednjih nekoliko godina. Bila je dobar komad, uh!”
“Bila je?” upita Lacey naglasivši svoje reči.
“Pobegla je, zar ne?”
“Šta znaš o tome?” priupita Lacey.
“Ništa posebno. Isuse! Video sam Margo s njim pre nekoliko nedelja”, reče Gus kimnuvši prema meni. “A onda sam čuo da je pobegla. Nekoliko dana posle sinulo mi je da bi mogla biti ovde pa smo došli proveriti.”
“Nikad mi nije bilo jasno zašto toliko voli ovo mesto. Ovde nema ničega”, reče Tesar. “Ovde se nema što istraživati.”
“O kakvom se istraživanju radi?” upita Lacey Gusa.
“O urbanom istraživanju. Ulazili smo u napuštene zgrade, istraživali ih i fotografisali. Nismo ništa uzimali; ništa nismo ostavljali. Bili smo samo promatrači.”
“To je hobi”, reče Ace. “Gus je znao povesti Margo na pokoje istraživačko putovanjce dok smo još išli u školu.”
“Znala je dobro uočavati, iako je imala samo nekih trinaest godina”, reče Gus. “Mogla se svugde uvući. Tada smo to radili samo povremeno, a sada to činimo tri puta nedeljno. Posvuda ima takvih mesta. U Clearwateru se nalazi napuštena umobolnica. Neverovatna je. Možeš videti gde su vezali ludake i davali im elektrošokove. A malo zapadnije odavde je neki stari zatvor. Ali ona nije bila uistinu predana. Volela je provaljivati na razna mesta, ali onda bi jednostavno poželela onde ostati.”
“Joj, da, Bože, kako me to znalo živcirati!” dodao je Ace.
Tesar reče: “Nije čak htela, ono, ni fotografisati. Ni bazati okolo i pronalaziti razne stvari. Samo je htela ući i, ono, sesti. Sećaš se, imala je onu crnu beležnicu? I onda bi sela negde u ugao i pisala, kao da je kod svoje kuće i kao da piše zadaću ili nešto slično.”
“Iskreno,” reče Gus, “nikada i nije ulovila bit svega toga. Da je to pustolovina. Zapravo se činila poprilično depresivnom.”
Hteo sam ih pustiti da govore jer sam mislio da mi to što kažu može pomoći da stvorim sliku o Margo. Ali iznenada Lacey ustane i sruši stolicu iza sebe. “I nikada ti nije palo na pamet da je pitaš je zašto je poprilično depresivna. Ili zašto uopšte zalazi na ta jezovita mesta? To te nije zanimalo?” Sad je već stajala iznad njega i urlala, ustao je i on, za pola stope viši od nje, a onda se oglasio i Tesar: “Neka neko smiri ovu glupaču!”
“E, pa nećeš tako!” povikao je Ben, i pre negoli sam shvatio što se događa, oborio je Tesara, koji je nezgodno pao sa stolice na rame. Ben ga je opkoračio i počeo udarati po njemu, mahnito i nezgrapno; pljuskao ga je i udarao šakama po njegovoj maski vičući: “NIJE ONA GLUPAČA, TI SI GLUPAN!” Ustao sam i uhvatio Bena za jednu ruku, a Radar mu je uhvatio drugu. Odvukli smo ga, ali se on i dalje derao: “Sada sam baš besan! Uživao sam mlateći tog klipana. Hteo bih ga još mlatiti.”
“Bene,” rekao sam želeći zvučati smireno, poput moje mame, “Bene, u redu je, dokazao si svoje.”
Gus i Ace podigli su Tesara pa Gus reče: “Isuse Hriste, odlazimo odavde, u redu? Prepuštamo vam ovo mesto.”
Ace je pokupio svoju opremu za kameru i izvukli su se kroz sporedna vrata. Lacey mi je počela objašnjavati otkud ga poznaje, govoreći: “Bio je maturant kad smo mi bili pr...” Ali na to sam samo odmahnuo. To više ionako nije bilo važno.
Radar je znao šta je bilo važno. Odmah se vratio do kalendara i pregledavao ga primaknuvši oči na jedva palac od papira. “Mislim da ništa nije bilo napisano na stranici meseca maj”, rekao je. “Papir je dosta tanak i ne vidim nikakve tragove. Ali ne mogu to tvrditi sa sigurnošću.” Otišao je u potragu za drugim tragovima, još sam po snopovima svetla Laceyne i Benove baterije video da se provlače kroz trolovu rupu, a ja sam samo stajao onde u kancelariji, zamišljajući je. Zamišljao sam je kako sledi te momke, četiri godine starije od sebe, u zapuštene zgrade. To je bila Margo kakvu sam ja video. Iako u samim tim zgradama ona nije bila Margo kakvu sam oduvek zamišljao. Dok ostali istražuju, fotografiraju ili skakuću okolo, Margo sedi u uglu i nešto piše.
Sa susednih vrata Ben je povikao: “Q, imamo nešto."
Obrisao sam rukavom znoj s lica i poslužio se Margoinim stolom kako bih se podigao. Hodao sam po sobi, provukao se kroz trolovu rupu i krenuo prema tri snopa svetla koja su osvetljavala zid iznad smotanog tepiha.
“Pogledajte!” reče Ben koristeći snop svetla svoje svetiljke da označi kvadrat na zidu. “Znaš one rupice koje si spominjao?”
“Da?”
“Tu su sigurno bile pribodene neke uspomene, razglednice ili slike koje je možda ponela sa sobom, čini mi se, bar prema razmaku između rupa”, reče Ben.
“Da, možda”, rekoh, “Kad bismo bar pronašli onu beležnicu o kojoj je pričao Gus.”
“Da, kad je to spomenuo, setila sam se te beležnice”, kazala je Lacey, a snop svetla moje džepne svetiljke osvetljavao je samo njene noge. “Imala je jednu takvu sa sobom celo vreme. Nikad nisam videla da u nju piše, pa sam zaključila da je to bio neki planer ili slično. Bože, nikad je nisam pitala ništa o toj beležnici. A popizdila sam zbog toga na Gusa, koji joj uopšte nije bio prijatelj. A šta sam je ja ikada pitala?”
“Ionako ti ne bi odgovorila”, rekao sam. Bilo je nepošteno praviti se kao da ne znam da je Margo itekako radila na prikrivanju same sebe.
Hodali smo uokolo još nekih sat vremena, i baš kad sam pomislio da je ovo putovanje bilo promašaj, svetlo iz moje džepne svetiljke zaustavilo se na brošurama naselja koje su bile složene u kulu kada smo prvi put došli ovamo. Na jednoj brošuri bio je predstavljen Grovepoint Acres. Gotovo sam ostao bez daha kad sam pregledao ostale brošure. Otrčao sam do svog ruksaka pokraj vrata i vratio se s olovkom i beležnicom u koju sam zapisao imena svih naselja iz brošura. Jedno sam odmah prepoznao: Collier Farms – jedna od dve pseudovizije s moga popisa koje još nisam posetio. Završio sam s prepisivanjem imena naselja i vratio beležnicu u ruksak. Neka misle da sam sebičan, ali ako je pronađem, želim da budem sam.
26.
Čim je u petak mama došla kući s posla, rekao sam joj da idem s Radarom na koncert. Uzeo sam auto i odvezao se prema ruralnom okrugu Seminole da izvidim Collier Farms. Pokazalo se da i sva ostala naselja iz brošura postoje – većina se nalazila u severnom delu grada, koji je već odavno potpuno izgrađen.
Skretanje za Collier Farms prepoznao sam jer sam postao nekakav stručnjak za uočavanje jedva vidljivih prašnjavih prilaza. No Collier Farms nije bila kao druge pseudovizije koje sam obišao; bila je divlje zarasla, kao da je napuštena već pedeset godina. Nisam znao je li starija od ostalih pseudovizija ili je močvarno zemljište učinilo da sve brže raste, no tek što sam skrenuo na prilaz za Collier Farms, put je postao neprohodan jer ga je prekrio gusti sloj raslinja i trnovitog grmlja.
Izašao sam iz auta i nastavio pešice. Gusta i visoka trava grebla mi je potkoljenice, a tenisice su mi svakim korakom tonule u blato. Ipak sam se nadao da je ona možda baš ovde negde razapela šator, na malom deliću zemlje dva pedlja iznad svega, da bi se sakrila od kiše. Hodao sam polako, jer ovde se moglo videti puno više toga nego na drugim mestima i bilo je više mesta za skrivanje, a osim toga znao sam da je ova pseudovizija imala direktnu vezu s trgovačkim centrom. Tlo je bilo tako gusto da sam se morao kretati polako dok sam upijao taj novi pejsaž, proveravajući svaki ugao, dovoljno velik da se neko u njega sakrije. Na kraju ulice u blatu sam ugledao belo-plavu kutiju od kartona, i na trenutak mi je izgledala kao ona kutija za energetske pločice koju sam pronašao u trgovačkom centru. Ali, ne. Bila je to trula kartonska ambalaža za dvanaest limenki piva. Vratio sam se do kombija i krenuo prema mestu koje se zvalo Logan Pines, dalje na severu.
Trebalo mi je sat vremena da dođem tamo, i sada sam već bio blizu zaštićene šume Ocala, koja je bila izvan okruga Orlanda. Prešao sam tek nekoliko kilometara, kad me nazvao Ben.
“Šta ima?”
“Zbrisao si u one gradove na papiru?” pitao me.
“Da, uskoro sam kod zadnjeg za koji znam. Još ništa.”
“Slušaj, buraz, Radarovi roditelji morali su iznenada otići izvan grada.”
“Je li sve u redu?” pitao sam. Znao sam da su Radarovi baka i deda jako stari i da žive u staračkom domu u Miamiju.
“Da, pazi sad ovo: znaš onog frajera iz Pittsburga koji ima drugu po veličini zbirku crnih Dedova Božićnjaka?”
“Da?”
“Odapeo je.”
“Ma šališ se.”
“Buraz, ne bih se šalio sa smrću kolekcionara crnih Dedova Božićnjaka. Imao je aneurizmu, pa su Radarovi roditelji odleteli u Pennsylvaniju kako bi otkupili njegovu zbirku. Ovo nam je prilika da pozovemo neke ljude.”
“ko to mi?”
“Ti, ja i Radar. Mi smo domaćini.”
“Ne znam”, rekao sam.
Nastupila je pauza, a onda me Ben nazvao punim imenom. “Quentine,” rekao je, “znam da je želiš pronaći. Znam da ti je ona najvažnija. I to je u redu. Ali, ono, maturiraćemo za nedelju dana. Ne tražim da odustaneš od potrage. Tražim samo da dođeš na tulum sa svoja dva najbolja prijatelja koje poznaješ gotovo pola svoga života. Tražim od tebe da provedeš dva-tri sata pijući slatkasta vina kao prava dobra devojčica, a onda da sledeća dva-tri sata kroz nos povraćaš prethodno spomenuta vina. Posle se možeš vratiti pretraživanju napuštenih projekata stambene gradnje.”
Smetalo me što je Ben želeo razgovarati o Margo samo ako je to uključivalo pustolovinu koja bi mu se svidela, i što ja smatrao da sa mnom nešto nije u redu jer sam usredotočen na nju više nego na svoje prijatelje, ali ona je nestala, a ne oni. No Ben kao Ben, kao što bi to Radar rekao. Ionako nakon Logan Pinesa nisam imao više šta da pretražujem. “Moram otići još na to poslednje mesto i onda ću doći.”
Budući da je Logan Pines bila poslednja pseudovizija u središnjoj Floridi, ili barem poslednja za koju sam znao, polagao sam mnogo nade u to mesto. No dok sam s džepnom svetiljkom u ruci lunjao po jednoj i jedinoj slepoj ulici, nisam video nikakav šator. Nije bilo ni logorske vatre. Ni omota od hrane. Ni traga ljudima. Nije bilo ni Margo. Sve što sam pronašao bio je jedan jedini betonski temelj ukopan u blato. Ali na njemu nije bilo ništa sagrađeno, ostala je samo iskopana rupa u zemlji, nalik na razjapljena usta mrtvaca, koju je prekrivalo grmlje i trava do struka. Ako je i želela da vidim ta mesta, nisam nikako mogao da dokučim zašto. A ako je Margo otišla u neku od pseudovizija da se nikad ne vrati, mora da je znala za mesto koje nisam otkrio u celoj svojoj istrazi.
* * *
Trebalo mi je sat i po da se dovezem natrag do Jefferson Parka. Auto sam parkirao ispred kuće, presvukao se u polo-majicu i u svoje jedine dobre farmerke prošetao od Jefferson Waya do Jefferson Courta, a zatim skrenuo desno u Jefferson Road. Nekoliko je automobila već bilo poređano s obe strane Jefferson Placea, Radarove ulice. Bilo je tek osam i četrdeset pet.
Otvorio sam vrata na kojima me dočekao Radar s punim naramkom gipsanih crnih Dedica.
“Moram skloniti sve ove lepe primerke”, rekao je. “Ne daj Bože da se koji polomi.”
“Trebaš pomoć?” pitao sam. Radar je mahnuo glavom prema dnevnom boravku, gde su sa svake strane kauča bili stolovi na kojima su se nalazila po tri niza rasklopljenih babuški u obliku crnog Dedice. Kad sam ih sklopio, nisam mogao ne primetiti da su zaista prekrasni – rukom obojeni i s mnogo izvanrednih detalja. Nisam to rekao Radaru, više zbog straha da bi me mogao nasmrt prebiti lampom u obliku crnoga Deda Božićnjaka iz dnevne sobe.
Odno sam babuške u spavaću sobu za goste u kojoj je Radar pažljivo sklanjao Dedice u komodu.
“Znaš, kad ih vidiš ovako sve zajedno, moraš se zapitati na koji način mi zamišljamo svoje mitove.”
Radar je zakolutao očima. “Da, uvek me zatekne to pitanje o tome kako zamišljam svoje mitove dok svakoga jutra jedem žitarice s prokletom žlicom u obliku crnoga Deda Božićnjaka.”
Osetio sam ruku na ramenu i kako me okreće. Bio je to Ben koji se ubrzano meškoljio nogama kao da mu se piški, ili tako nešto. “Poljubili smo se. Ono, ona je mene poljubila. Pre desetak minuta. Na krevetu Kad a rov ih roditelja.”
“To je odvratno”, rekao je Radar. “Nemojte se drpati na krevetu mojih roditelja.”
“Mislio sam da si to prerastao”, rekoh, “kad si već postao takav svodnik i to.”
“Začepi, buraz, izvan sebe sam”, rekao je gledajući me ukrštenim očima. “Mislim da nisam tako dobar.”
“U čemu?” “U ljubljenju, mislim, ovih proteklih godina se ona puno više ljubila nego ja. Ne želim biti tako loš da me nogira. Ali tebe cure puše”, obratio mi se, a to je bila istina ako pod curama mislimo na cure iz školskog orkestra. “Buraz, tražim savet od tebe.”
Bio sam u iskušenju spomenuti sve silno Benovo laprdanje o raznim načinima na koje bi on okrenuo različita tela, ali sam samo rekao: “Koliko znam, postoje dva osnovna pravila: 1. Ne grizi bez dopuštenja, i 2. Ljudski je jezik poput wasabija: vrlo je moćan pa ga valja upotrebljavati štedljivo.”
Benove su oči panično sevnule. Trgnuo sam se i rekao: “Stoji iza mene, je l’ da?”
“Ljudski je jezik poput wasabija”, oponašala me Lacey dubokim, glupavim glasom za koji sam se nadao da nije nalik na moj.
Okrenuo sam se. “Naime, ja mislim da je Benov jezik poput kreme za sunčanje”, rekla je. “Dobra je za zdravlje i može se slobodno upotrebljavati.”
“Upravo sam si povratio u usta”, rekao je Radar.
“Lacey, jednostavno si me nekako lišila želje da nastavim”, dodao sam.
“Želeo bih da to mogu prestati zamišljati”, reče Radar.
“Sama ideja je toliko uvredljiva da je zapravo ilegalno izgovarali na televiziji reči jezik Bena Starlinga”, rekao sam.
“Kazna za kršenje toga zakona je ili deset godina zatvora ili jedno kupanje jezikom Bena Starlinga”, rekao je Radar.
“Svi bi,“ rekoh.
“Izabrali”, smešeći se doda Radar.
“Zatvor”, dovršili smo rečenicu zajedno.
A onda je Lacey poljubila Bena pred nama. “O, Bože!” rekao je Radar mašući rukama ispred njegove face. “O, Bože. Slep sam. Slep sam.”
“Molim vas, prestanite”, rekao sam. “Uznemirili ste crne Dedice.”
Zabava je završila u službenom dnevnom boravku na drugom spratu Radarove kuće, gde se naguralo nas dvadeset. Naslonio sam se na zid, glava mi je bila palac od portreta crnoga Dedice na baršunu. Radarovi su imali jednu od onih ugaonih garnitura i svi smo se nagurali na nju. Pivo je bilo u hladnjaku pokraj televizora, ali niko nije pio. Umesto toga, svi su pričali priče jedni o drugima. Većinu priča već sam čuo ranije – priče o kampiranju orkestra, priče o Benu Starlingu, priče o prvim poljupcima – ali Lacey nije čula još nijednu, pa su tako i dalje bile zabavne.
Uglavnom ih nisam slušao, sve dok mi se Ben nije obratio: “Q, kako ćemo se pojaviti na dodeli diploma?”
Smijuljio sam se i rekao: “Golih guzica ispod halja.”
“To!” Ben je gucnuo malo Dr. Peppera.
“Ja neću ni poneti odeću da ne zaribam stvar.”
“Neću ni ja. Q, zakuni se da nećeš poneti odeću.” Nasmejao sam se. “Časna reč.”
“Ja sam za”, dobacio je naš prijatelj Frank. A zatim je sve više ekipe podržalo tu ideju. Cure su se iz nekog razloga protivile.
Radar se obratio Angeli: “Tvoje odbijanje ove ideje uzdrmaće temelje naše ljubavi.”
“Ne razumeš ti to”, rekla je Lacey. “Nije da se mi bojimo, nego smo već odabrale haljine.”
Angela je pokazala na Lacey. “Upravo tako”, dodala je “Nadajte se da neće biti vetrovito.”
“Nadam se da će baš biti vetrovito”, rekao je Ben. “Najveće svetske lopte vole propuh.”
Lacey je rukom pokrila lice, posramljena. “Biti s tobom je pravi izazov”, rekla je. “Ima svojih prednosti, ali je izazov!” Nasmejali smo se.
To sam najviše voleo kod svojih prijatelja: sedenje i pričanje priča. Priče o prozorima i priče o ogledalima. Samo sam slušao – priče u mojoj glavi i nisu bile tako smešne. Nisam mogao prestati razmišljati kako škola i sve drugo završava. Zato sam radije stajao podalje od garniture i promatrao ih – bila je to tuga koja mi nije smetala, pa sam samo slušao i dopustio svoj sreći i tuzi zbog završetka da uđu u mene, i u svom kovitlanju jedna drugu naizmence oštre. Osećao sam kao da mi se pluća širom otvaraju, ali ne na neki neugodan način.
Otišao sam nešto pre ponoći. Neki su ostali i duže, ali do tada sam smeo biti vani, a i nije mi se više ostajalo. Mama je spavala na kauču, ali se prenula čim me videla: “Jesi li se zabavio?”
“Da”, rekao sam. “Bilo je super!”
“Baš kao i ti”, rekla je mama smešeći se. Taj njezin komentar bio mi je urnebesan. Ustala je i privukla me k sebi pa poljubila u obraz. “Stvarno sam sretna što sam tvoja mama”, rekla je.
“Hvala”, rekoh.
* * *
Otišao sam u krevet s Whitmanom i otvorio knjigu na delu koji mi se svideo pre i u kojem on sve vreme provodi osluškujući operu i ljude.
Nakon sveg tog osluškivanja, on piše: “Tuče me gorka i ljutita tuča.” To je tako savršeno, pomislih: osluškuješ ljude kako bi ih mogao zamisliti i čuješ o svim strašnim i prekrasnim stvarima koje čine sebi i drugima, ali na kraju to osluškivanje više ogoli tebe nego što ogoli ljude koje pokušavaš osluhnuti.
Tumaranje po pseudovizijama i pokušaj osluškivanja nje same, sve to ne propituje toliko slučaj Margo Roth Spiegelman koliko propituje mene. Nekoliko stranica dalje, nakon što se naslušao i bio otkriven, Whitman počinje pisati o svim putovanjima koja može izvesti zamišljanjem, niže sva mesta koja može posetiti dok planduje na travi i piše: “Moji dlanovi prekrivaju kontinente.”
Nastavio sam razmišljati o kartama, na način na koji sam nekada kao dete gledao atlase, kada mi se od samog gledanja u njih činilo kao da sam negde drugde. To je ono što sam trebao napraviti. Trebao sam osluhnuti i zamisliti svoj put prema njezinoj karti.
Ali nisam li ja to sve već pokušao? Bacio sam pogled na karte iznad svog kompjutera . Pokušao sam nanositi na kartu sva njena moguća putovanja, ali baš kao što strši trava, strši i Margo. Bilo ju je tako teško prikovati kartama. Bila je premalena, a prostor koji su pokrivale karte, bio je prevelik. One su bile više nego gubitak vremena – bile su fizički prikaz neplodnosti cele stvari, moje apsolutne nesposobnosti da dlanovima prekrijem kontinente, da imam um koji ispravno zamišlja.
Ustao sam, pošao do karata i strgnuo ih sa zida; ekseri su izleteli s papirom i pali na pod. Zarolao sam karte i bacio ih u kantu za smeće. Na putu do kreveta stao sam na ekser, kao neki idiot, i premda sam bio iživciran i iscrpljen, i bez ideja i pseudovizija, morao sam pokupiti sve eksere razbacane po celome tepihu, kako ne bih posle stao na njih. Tako sam želeo drmnuti šakom o zid, ali morao sam pokupiti te proklete eksere. Kad sam ih sve pokupio, vratio sam se u krevet i stisnutih zuba lupio iz sve snage svoj jastuk.
Ponovo sam pokušao čitati Whitmana, ali nakon tog pokušaja i razmišljanja o Margo, osećao sam se i previše ogoljenim za tu večer. Zato sam odložio knjigu. Nisam se zamarao ustajanjem i gašenjem svetla. Samo sam buljio u zid, a moji su treptaji postajali duži. I svaki put kada bih otvorio oči, tačno sam video gde se koja karta nalazila, četiri rupice činile su pravougaonik, a ostale rupice od eksera bile su naizgled nasumce raspoređene unutar tog pravougaonika. Vidio sam sličnu shemu već negde pre. U praznoj prostoriji iznad srolanog tepiha.
Karta. S označenim gradovima.
27.
U subotu sam se probudio u ranu zoru, nešto pre sedam. Začudo, Radar je već bio onlajn.
QUSKRSNUĆE: Mislio sam da još spavaš.
SVEREČNIKOVIĆ96: Ne, čovječe. Budan sam još od šest, prerađujem članak o tom nekom malezijskom pop-pevaču. Angela je još u krevetu.
QUSKRSNUĆE: Opa, spavala je kod tebe?
SVEREČNIKOVIĆ96: Aha, ali moja je nevinost ostala sačuvana. Ipak, u maturskoj noći... možda i bude nešto.
QUSKRSNUĆE: Čuj, sinoć sam o nečem razmišljao. One rupice na zidu u trgovačkom centru – možda su od karte na kojoj su neka mesta bila označena ekserima?
SVEREČNIKOVIĆ96: Nešto kao stanice na ruti putovanja?
QUSKRSNUĆE: Baš tako.
SVEREČNIKOVIĆ96: Hoćeš da odemo tamo? Samo moram čekati da Ange ustane.
QUSKRSNUĆE: Zvuči dobro.
Nazvao me u deset. Pokupio sam ga i onda smo se odvezli do Benove kuće, pretpostavljajući da je iznenadni napad jedini način da ga probudimo. Ali čak ni pevanje pesme “You Are My Sunshine” pod njegovim prozorom nije dalo veći rezultat od onoga da je otvorio prozor i pljunuo na nas. “Do podneva ne radim ništa”, rekao je odlučno.
Tako smo Radar i ja sami krenuli put trgovačkog centra. Putem je brbljao o Angeli, o tome kako mu se sviđa i kako je baš uvrnuto zaljubiti se nekoliko meseci pre nego što će oboje otići na različite koledže, ali bilo mi ga je teško pratiti. Želeo sam tu kartu. Želeo sam videti mesta koja je označila. Želeo sam vratiti one eksere u zidu.
Prošli smo kroz kancelariju, projurili kroz biblioteku, nakratko zastali da bismo pogledali rupice ispred zida spavaće sobe i ušli u suvenirnicu. Mesto me više uopšte nije plašilo. Kada smo prošli kroz sve prostorije i videli da smo sami, osećao sam se sigurno kao da sam u vlastitoj kući . Ispod pulta s vitrinom pronašao sam kutiju punu geografskih karata i brošura koje sam prelistavao tokom maturske večeri. Podigao sam je i postavio na ugao azbijene staklene vitrine. Prvo ih je prelistavao Radar, tražeći neku koja ima kartu, a onda sam ih pregledao ja tražeći rupice.
Kad smo se približili dnu kutije, Radar je izvukao crno-belu brošuru s naslovom PET HILJADA AMERIČKIH GRADOVA. Izdala ju je 1972. kompanija Esso. Dok sam pažljivo razmatao kartu, nastojeći da izravnam pregibe, primetio sam rupicu u uglu. “Ovo je ta!” povikao sam uzbuđeno. Oko te rupice bila je mala poderotina, kao da ju je neko naglo strgnuo sa zida. Bila je to požutela lomljiva karta, nalik na one u učionicama, na kojoj su bile gusto otisnuto potencijalne destinacije.
Po stanju u kojem je bila karta zaključio sam da Margo sigurno nije nameravala da to bude trag. Margo je bila previše precizna i sigurna u svoje tragove da bi ovako zamutila vodu. Ovde smo igrom slučaja naleteli na nešto što nije planirala i videvši to, ponovo sam stao razmišljati o tome koliko toga jest planirala.
I možda je baš to, pomislio sam, ono čime se ovde u tišini i mraku bavila. Putovala je ne mičući se s mesta, kao Whitman, dok se pripremala za pravu stvar.
Otrčao sam nazad do kancelarije i u stolu pokraj Margoina pronašao hrpu eksera, a onda smo Radar i ja razmotanu kartu pažljivo odneli u Margoinu sobu. Držao sam je prislonjenu na zid dok je Radar pokušavao zabosti eksere u uglove, ali tri od četiri ugla bila su poderana, kao i tri od pet lokacija, verovatno kada je kartu skidala sa zida. “Malo gore i levo”, navodio me Radar. “Ne, niže. To. Ne miči se.” Konačno smo kartu pričvrstili na zid i počeli uspoređivati rupice na karti s onima na zidu. Lako smo pronašli svih pet lokacija, ali i ovde su neke rupice bile poderane pa je bilo nemoguće odrediti o kojem se TAČNO mestu radi. Šta na karti s pet hiljada gradova i nije bilo nevažno. Natpisi su bili tako sitni da sam morao ustati s tepiha i doslovce zabiti nos u kartu da bih pročitao ime mesta. Dok sam diktirao imena gradova, Radar ih je na svom dlanovniku upisivao u Sverečnik.
Dve rupice bile su netaknute: jedna je po svoj prilici pokazivala Los Angeles, iako su u južnoj Kaliforniji gradovi tako gusto načičkani da su njihova imena često bila otisnuta jedno preko drugog. Druga sačuvana rupica bila je usred Chicaga. Ona koja je označavala New York bila je poderana, a sudeći po mestu rupe u zidu, trebala je obeležiti jedan od pet okruga New York Cityja.
“Poklapa se s onim što već znamo.”
“Da”, rekao sam. “Ali, za Boga dragoga, gde je New Yorku? To je pitanje.”
“Mora da nam je nešto promaknutlo”, rekao je Radar. “Neki nagoveštaj, aluzija na neko mesto. Koje su ostale tačke?”
“Još je jedna u državi New York, ali nije blizu grada. Mislim, svi su ti gradovi minijaturni. Mogao bi to biti Poughkeepsie ili Woodstock ili Catskill Park.”
“Woodstock”, rekao je Radar. “To bi moglo biti zanimljivo. Ne bi se baš moglo reći da je Margo hipi, ali širi oko sebe tu neku vibru nesputanog duha.”
“Ne znam”, rekao sam. “Poslednja je ili u samom Washingtonu, ili u Annapolisu, ili u Chesapeake Bayu. Ali i ta zapravo može označavati svašta.”
“Bilo bi puno lakše kad bi na karti bila samo jedna rupica”, rekao je Radar zlovoljno.
“Verovatno putuje od mesta do mesta”, rekao sam. “Skita se na večnom putovanju.”
Seo sam na tepih dok mi je Radar čitao o New Yorku, o gorju Catskill, o glavnom gradu, o koncertu u Woodstocku 1969. Činilo se da ništa nije od pomoći. Osećao sam se kao da smo odsvirali svoje i na poslednjoj struni i ništa nismo našli
Nakon što sam odvezao Radara doma, poslepodne sam proveo kod kuće, čitajući “Pesmu o meni” i učeći preko volje za završne ispite. U ponedeljak sam imao matku i latinski, verovatno dva najteža predmeta i nisam mogao priuštiti da ih potpuno ignorišem. Učio sam celu subotnju veče i veći deo nedelje, a onda mi je, neposredno posle večere, na pamet pala jedna ideja u vezi s Margo pa sam prekinuo prevođenje Ovidija i ulogirao se na Instant Messenger. Video sam da je Lacey onlajn. Istina da sam njezino korisničko ime tek nedavno saznao od Bena, ali zaključio sam da je već dovoljno dobro poznajem da joj mogu poslati poruku.
QUSKRSNUĆE: Ćapo, ja sam,
Q. KOSTRETIPEPEO: Ćao!
QUSKRSNUĆE: Jesi li ikad razmišljala o tome koliko je vremena Margo potrošila da bi sve ovako pomno isplanirala?
KOSTRETIPEPEO: Da, kako je ono u supi ostavila testeninu u obliku slova pre odlaska u Mississippi i kako te navela na trgovački centar.
QUSKRSNUĆE: Da, to nisu stvari koje možeš smisliti za deset minuta.
KOSTRETIPEPEO: Misliš na beležnicu.
QUSKRSNUĆE: Baš na nju.
KOSTRETIPEPEO: Da, razmišljala sam o tome danas jer sam se setila kako je kad smo zadnji put išle u kupovinu gurala tu beležnicu u svaku torbu koja bi joj se dopala, kao da hoće biti sigurna da može stati unutra.
QUSKRSNUĆE: Voleo bih imati tu beležnicu.
KOSTRETIPEPEO: Da, ali verovatno ju je ponela sa sobom.
QUSKRSNUĆE: Da. Nije bila u njenom ormariću?
KOSTRETIPEPEO: Ne, samo udžbenici, uredno složeni kao i uvek.
Učio sam za stolom i čekao da se i ostali pojave onlajn. Uskoro se pojavio Ben, pa sam ga pozvao da se dopisuje sa mnom i s Lacey. Uglavnom su razmenjivali poruke njih dvoje – ja sam kao nešto prevodio – sve dok se nije ulogovao Radar i pridružio nam se. Tada sam odložio olovku, za večeras je bilo gotovo s prevođenjem.
SVEREČNIKOVIĆ96: Danas je neko iz New Yorka preko Sverečnika pretraživao Margo Roth Spiegelman.
TOJEBILAINFEKCIJABUBREGA: Možeš li videti odakle iz New Yorka?
SVEREČNIKOVIĆ96: Nažalost ne.
KOSTRETIPEPEO: Onde još ima plakata u nekim prodavaonicama ploča. Verovatno je neko hteo otkriti ko je ona.
SVEREČNIKOVIĆ96: Pa da. Zaboravio sam na to. Dođavola!
QUSKRSNUĆE: Hej, nisam sasvim u toku jer sam na onoj stranici koju mi je Radar pokazao i koja slaže rute između mesta koja je Margo označila. TOJEBILAINFEKCIJABUBREGA: Link?
QUSKRSNUĆE: thelongwayround.com
SVEREČNIKOVIĆ96: Imam novu teoriju. Pojaviće se na maturi i sedeće u publici.
TOJEBILAINFEKCIJABUBREGA: Ja se držim stare teorije da je negde u Orlandu i da nas sve skupa zafrkava i uživa što je opet centar univerzuma.
KOSTRETIPEPEO: Bene!
TOJEBILAINFEKCIJABUBREGA: Oprosti, ali potpuno sam u pravu.
Nastavili su u istom stilu, govoreći svako o svojoj Margo, a ja sam pokušavao na karti odrediti rutu. Ako nije hela da ova karta bude trag a poderane rupice govorile su mi da nije – onda imamo sve tragove koje nam je nameravala ostaviti, čak i pokoji više. Dakle, imao sam sve što mi je trebalo. A ipak sam se osećao još jako daleko od nje.
John Green, Gradovi na papiru ( nastavci : Romani u nastavcima )
Нема коментара:
Постави коментар