TRI
U bostonskom Chinatownu duhova je bilo posvuda. Opsedali su mirni Tai Tung Village kao i drečavu Ulicu Beach, vrzmali se po Ping On aleji i lepršali niz mračnu uličicu iza Oxford Placea. Duhovi su bili posvuda na tim ulicama. To je barem bila priča turističkog vodiča Billyja Fooa i nije odustajao od nje. Veruje li sam u duhove nije ni od kakve važnosti; njegov je posao uveriti turiste da duhovi saleću ove ulice. Ljudi žele verovati u duhove; zato ih je toliko mnogo voljno pljunuti petnaest dolara po glavi kako bi stajali i drhtali na uglu Beacha i Oxforda i slušali Billyjeve krvave priče o ubistvima. Večeras ih se sretnih trinaest prijavilo za kasnonoćni obilazak duhova Chinatowna, među kojima i dva desetgodišnja derana, blizanci koji su još pre tri sata trebali biti u krpama. Ali kad čoveku treba novac, ne odbija goste koji plaćaju, pa makar to bila i dva mala vragolana. Billy je bio student glume bez ikakvih poslovnih perspektiva na vidiku, a večerašnji utržak je finih sto devedeset pet dolara plus napojnice. Nije loša plaćta za dva sata pričanja naduvanih priča, čak i kad to podrazumeva ponižavajući kostim od satenske mandarinske haljine i lažnog perčina.
Billy se zakašlje i podigne ruke kako bi privukao njihovu pažnju, koristeći se veštinama koje je svladao u šest semestara satova glume. -Godina je 1907.! Drugi avgust, petak, topla veče.
Njegov glas, dubok i zlokoban, nadjačava buku saobraćaja koja im svima skreće pažnju . Kao Smrt koja izdvaja svoju sledeću žrtvu, Billy pokaţže na drugu stranu ulice. -Onde, na trgu poznatom kao Oxford Place, kuca srce bostonske kineske četvrti. Pođite sa mnom natrag u doba kad su ove ulice vrvele useljenicima. Kad su sparne noći mirisale na znojna tela i egzotične začine. Vratite se u noć kad je u vazduhu bilo ubistvo!-Dramatično zamahnuvši rukom, pozove skupinu da pođe za njim na Oxford Place gde se svi okupe slušajući ga. Promatrajući njihova pozorna lica, pomisli: Sad je vreme da ih očaram, da ih zatravim kako samo dobar glumac može. Raširi ruke, a rukavi njegove mandarinske halje zalepršaju kao sotonska krila kad je udahnuo pre no što će progovoriti.
-Mamiceee! -zacvililo je jedno od ona dva derišta. -On me tuče!
-Michael, prestani! -prasnula je majka. -Da si odmah prestao.
Nisam ništa učinio!
-Dodijavaš bratu.
-On dodijava meni.
-Momci, želite li se vratiti u hotel? Je li to ono što želite?
Gospode, molim te da se vrate u hotel, pomislio je Billy. Ali dva su se brata samo nastavila besno posmatrati, prekrštenih ruku, ne mareći za Billyjevu priču.
-Kao što sam rekao... -nastavio je Billy, ali ovaj je prekid razbio njegovu koncentraciju i gotovo je čuo kako se dramatska napetost izduvava poput zraka koji curi iz probušena balona. Zaškrgutao je zubima i nastavio.
-Bila je sparna avgustovska noć. Na ovome trgu, nakon naporna radnog dana u praonicama rublja i trgovinama živežnim namirnicama, skupina Kineza sedela je i odmarala. Mrzeo je reč Kinezi, ali svejedno se primorao izgovoriti je kako bi prizvao doba kad su novine redovito spominjale podmukle i zlokobne Istočnjake. Kad je čak i Timesmatrao umesnim opisati zlobu koja se bledo smeška sa lica žutih kao listići brzojava.Doba kad Billy Woo, američki Kinez, ne bi pronašao nikakav dostupan posao osim kao perač rublja, kuvar ili nekvalifikovani radnik.
-Ovde na ovome trgu, tek što nije izbila borba -rekao je Billy.
-Borba između dva suparnička kineska klana, On Leonga i HipSingsa. Borba koja će ovaj trg preplaviti krvlju... Neko upali prskalicu. Najednom se u noći začuje prasak metaka. Mnoštvo Kineza užasnuto beži! Ali neki od njih ne trče dovoljno brzo i kad pucnjevi utihnu, petorica muškaraca leže mrtvi ili na samrti. Oni su tek najnovije žrtve krvavih zloglasnih tong ratova..
-Mamice, moţemo li sad ići?
-Pssst. Slušaj što priča ovaj muškarac.
-Ali dosadan je.
Billy je zastao, dlanovi su ga zasvrbeli da ščepa to malo derište oko vrata. Uputio je dečaku otrovan pogled. Dečak je samo slegnuo ramenima, nimalo impresioniran.
-Za maglovitih noći kao što je ova, ponekad se čuju daleki zvuci tih prskalica -protisne Billy kroz zube. Vidi se kako nejasni likovi hitaju u smrtnom strahu, zauvek očajnički želeći pobeći mecima koji su leteli te noći! Billy se okrene, zamahujući rukom. -A sad pođite za mnom niz Ulicu Beach. Do drugoga mesta na kojem obitavaju duhovi.
- Mamice. Mamice!
Billy se nije obazirao na malo govno i poveo je skupinu preko ceste. Samo se nastavi smešiti, nastavi verglati. Misli na napojnice.Mora sačuvati energiju još samo sat vremena. Najpre će se zaputiti prema Ulici Knapp jer im je onde sledeća stanica. Nakon toga moraju još samo otići do Ulice Tyler i kockarnice u kojoj je „91. masakrirano pet muškaraca. U Chinatownu je mesta ubistava u izobilju.
Poveo je skupinu Ulicom Knapp, slabo osvetljenom i slabo prometnom uličicom. Kad su iza sebe ostavili svetla i promet Ulice Beach, temperatura najednom kao da je naglo pala. Drhteći, Billy je ovio svoju mandarinsku halju čvršće oko tela. Ovu je uznemirujuću pojavu primetio već i ranije, kad god bi se odvažio ovim delom Ulice Knapp. Čak i za toplih letnih noći, ovde mu je uvek bilo hladno, kao da se studen već davno smestila u toj ulici, da se nikad ne rasprši. I njegovi turisti kao da su to primetili i čuo je kako potežu patentne zatvarače svojih jakni, video kako iz džepova izvlače rukavice. Utihnuli su, njihovi su koraci odjekivali o zgrade koje su se preteći uzdizale s obe strane. Čak su i ona dva derišta ćutala, kao da su osetili da je ovde atmosfera drugačija.Da ovde nešto vreba, nešto što proždire sav smeh i radost.
Billy se zaustavio ispred napuštene zgrade na kojoj je zaključana metalna rešetka prekrivala vrata, a čelične šipke štitile prozore u prizemlju. Hrđave požarne stepenice uspinjale su se do drugog i trećeg sprata, gde su svi prozori bili čvrsto zabijeni daskama, kao da žele zadržati u zarobljeništvu nešto što vreba u unutrašnjosti. Njegova se skupina šćućurila oko njega, tražeći beg od hladnoće. Ili su o ovoj uličici osetili nešto drugo, nešto zbog čega su se sabili u čvrsti krug kao za zaštitu?
-Dobro došli na mesto jednoga od najjezovitijih zločina u Chinatownu -rekao je Billy.Natpisa na ovoj zgradi više nema, ali pre devetnaest godina, iza ovih se zakračunatih prozora nalazio mali kineski riblji restoran po imenu Crveni feniks. Bio je to skroman lokal sa samo osam stolova u unutrašnjosti, ali poznat po svežim školjkama. To se dogodilo tridesetog marta, vlaţžne i hladne noći. Noći kao što je ova, kad su inače užurbane ulice Chinatowna bile neuobičajeno tihe. U Crvenom feniksu radila su samo dva zaposlenika: konobar Jimmy Fang, i kuvar, ilegalni useljenik iz Kine po imenu Wu Weimin. Tri su gosta došla te večeri, večeri koja će im biti poslednja u životu. Jer je u kuhinji nešto bilo veoma pogrešno. Nikad nećemo saznati zbog čega je kuvar puknuo i podivljao. Možda zbog dugih napornih sati koje je odrađivao. Ili zbog jada života tuđinca u tuđinskoj zemlji.
Billy je zastao. Glas mu se spustio do šapta od kojega se krv ledi.
-Ili je njime zavladala neka izvanjska sila, neko zlo koje ga je zaposjelo. Zlo koje ga je nagnalo da izvuče pištolj. Da odjuri u blagovaonicu. Zlo koje još uvek vreba ovde, u ovoj mračnoj ulici. Znamo samo da je uperio svoj pištolj i da je... -Billy je utihnuo.
-I da je što? -neko je zabrinuto upitao.
Ali Billyjeva pažnja bila je usmerena iznad njegove glave, a pogled prikovan uz krov na kojem bi se zakleo da se nešto upravo pomaknulo. Bio je to tek trepet nečeg crnog na crnome, nalik krilu neke divovske ptice koje maše na nebu. Napregnuo je oči ne bi li ga ponovno opazio, ali sad je vidio samo skeletni obris požarnih stepenica koje su grlile zid.
-Šta se onda dogodilo? -upitalo je jedno od ona dva derišta.Billy je pogledao trinaest lica koja su s iščekivanjem zurila u njega i pokušao se setiti gde je stao s pričom. Ali još uvek je bio uznemiren onime što je prhnulo o nebo. Najednom je očajnički želeo pobeći iz te mračne ulice i od ove zgrade. Toliko očajnički da se tek krajnjom snagom volje obuzdao da ne potrči natrag prema Ulici Beach. Prema svetlima. Duboko je udahnuo i bubnuo:Kuvar ili jeubio. Sve ih je ubio. A onda je ubio i sebe.
To rekavši, Billy se okrenuo i brzo im mahnuo da nastave dalje, vodeći ih što dalje od te oronule zgrade s njezinim duhovima i odjecima užasa. Avenija Harrison nalazila se jedan ulični blok ispred njih i srdačno ih dozivala svojim svetlima i prometom. Mesto za žive,ne za mrtve. Hodao je tako brzo da su njegovi turisti zaostali za njim, ali nije se mogao otresti osećaja pretnje koji kao da se još čvršće ovijao oko njih. Osećaja da ih nešto promatra. Da njega posmatra.
Naglo se okrenuo začuvši prodoran ženski krik, a srce mu je zalupalo kao poludelo.Tad su njegovi turisti prasnuli u glasan smeh i jedan od muškaraca je rekao:-Hej, zgodan rekvizit! Koristiš li ga pri svim obilascima?
-Molim? -iznenadio se Billy.
-Usrali smo se od straha! Izgleda prilično stvarno.
-Ne znam o čemu govorite -rekao je Billy.
Muškarac je pokazao na nešto što je očito smatrao delom predstave. -Mali, pokaži mu šta si našao
Našao sam je ovde uz kantu za smeće -reklo je jedno od ona dva derišta podižući pronađeni predmet.Bljak. I na dodir deluje prava. Odvratno!
Billy im se približio nekoliko koraka i najednom shvatio da se ne može pomaknuti, da ne može prozboriti. Ukočio se na mestu, zureći u predmet koji je dečak držao u ruci. Video je kako s njega cure crne kapi i prljaju dečakovu jaknu, ali dečak kao da to nije primetio.
Dečakova je majka bila ta koja je prva vrisnula. Zatim su joj se pridružili i ostali, uzmičući, vrišteći. Zbunjeni dečak samo je stajao sa svojim plienom visoko u ruci, dok je krv kapala i kapala na njegov rukav.
ČETIRI
Baš sam prošle subote večerao onde -rekao je istraŽitelj Barry Frost dok su se vozili prema Chinatownu. Odveo sam Liz na balet u pozorište Wang. Ona voli balet, ali čoveče,ja ga jednostavno ne razumem. Negdje na polovini već sam zaspao. Kasnije smo prošetali do restorana Ocean City i onde večerali.
Bila su dva sata ujutro, itekako prerano da bi iko bio tako prokleto brbljav, ali istražiteljica Jane Rizzoli pustila je svog partnera da blebeće o svom najnovijem izlasku, a ona se usredotočila na vožnju. Njezinim umornim očima svaka se ulična svetiljka činila previše blještavom, svako svetlo automobila u prolazu napadom na mrežnice. Pre sat vremena, bila je udobno ušuškana u krevetu sa svojim suprugom; sad se pokušavala razbuditi dok je vozila kroz saobraćaj koji je iz nekog neobjašnjivog razloga usporio i zapeo u vreme kad bi građani zdrave glave trebali biti kod kuće i spavati.
-Jesi li ikad jela onde? -upitao je Frost.
-Molim?
-U restoranu Ocean City. Liz je naručila sjajne školjke s belim lukom i umakom od crnog graha. Već od same pomisli na njih hvata me glad. Jedva čekam da se ponovno vratimo.
-Ko je Liz? -upitala je Jane.
-Pričao sam ti o njoj prošlu nedelju. Upoznali smo se u fitnes klubu.
-Mislila sam da se viđaš s nekim ko se zove Muffy.
-Maggie..-Slegnuo je ramenima.
-Nije išlo.Nije išlo ni s onom pre nje. Kako god se zvala.
-Hej, ja još uvek pokušavam dokučiti šta želim u ženi,znaš? Prošla je, ono, čitava večnost otkad sam zadnji put bio na tržištu. Čoveče, nisam imao pojma da ima toliko mnogo slobodnih cura.
-Žena.
Uzdahnuo je. -Da, da. Alice mi je to uvek utuvljavala u glavu. Sad moraš reći žene.
Jane je zakočila na crvenom svetlu i pogledala ga.-Razgovarate li ti i Alice često ovih dana?
-O čemu bismo razgovarali?
-Možda o deset godina braka?
Zagledao se kroz prozor u ništa određeno. -Više se nema šta reći. Ona je krenula dalje.
Ali Frost nije, pomisli Jane. Pre osam meseci, njegova supruga Alice odselila je iz njihove kuće. Otad Jane mora slušati kroniku Frostovih neobuzdanih ali žalosnih avantura sa ženama. Neko se vreme viđao s prsatom plavušom koja mu je rekla da ne nosi donje rublje. Zatim sa zastrašujuće mišićavom bibliotekarkom s prilično pohabanim primerkom Kama Sutre. Pa kvekericom rumenog lica koja je mogla popiti više od njega. Sve je te anegdote ispričao s mešavinom zbunjenosti i čuđenja, ali ovih je dana u njegovim očima više od svega priećivala tugu. On ni u kom pogledu nije bio loša lovina. Vitak je i u kondiciji, a i zgodan na neki neutralan način pa bi mu izlasci sa ženama trebali biti lakši no što su bili.
Još uvek mu nedostaje Alice.
Skrenuli su u Ulicu Beach ulazeći u samo središte Chinatowna i umalo ih je zaslepilo bljeskanje svetala s krova patrolnog vozila Bostonske policije. Parkirala je automobil iza patrolnog vozila i njih dvoje su iskoračili u vlagu proletne noći od koje se kosti lede. Bez obzira na bezbožan sat, nekoliko promatrača okupilo se na pločniku i Jane je čula mrmljanje i na kineskome i na engleskome, pri čemu su svi nesumnjivo postavljali univerzalno pitanje: Zna li iko šta se zbiva?
Frost i ona zaputili su se Ulicom Knapp i prošli ispod policijske vrpce uz koju je straţario pozornik. -Istraţitelji Rizzoli i Frost, Odjel za umorstva -objavi Jane.
-Onde je-kratko odgovori policajac, pokazujući niz uličicu prema kontejneru za smeće, uz koji je stražario drugi policajac.
Kad su se Jane i Frost približili, shvatila je da policajac ne čuva kontejner nego nešto što leži na pločniku. Zastala je zagledavši se u odrezanu desnu šaku.
-Opa -rekao je Frost.
Policajac se nasmejao.-Upravo sam tako i sam reagovao.
-Ko ju je pronašao?
- Neki ljudi u obilasku Chinatowna. Klinac u skupini ju je podigao misleći da jelažna. Bila je dovoljno sveža da je s nje još uvek kapala krv. Čim je shvatio da je prava, mali ju je bacio ovde gde je i sad. Pretpostavljam da to u obilasku nisu očekivali.
-Gde su sad ti turisti?
-Prilično su se izbezumili. Svi su zahtevali da se vrate u svoje hotele, ali uzeo sam im imena i kontaktne informacije. Turistički vodič je lokalni dečko, Kinez, i kaže da će drage volje razgovarati s vama kad god želite. Niko nije video ništa osim ove ruke. Nazvali su 112 i dispečer je mislio da je reč o neslanoj šali. Trebalo nam je neko vreme da stignemo jer nas je zadržala ekipa kavgadžija u Charlestownu.
Jane je čučnula i uperila svoju baterijsku svetiljku u šaku. Amputirana je neverojatno precizno, a preko odrezanog kraja već se skorila krv. Dlan je delovao ženski,bledih i tankih prstiju, zbunjujuće otmeno manikiranih noktiju. Bez prstena, bez sata. -I samo je ležala ovde na tlu?
-Da. Na tako sveže meso štakori bi brzo navalili.
-Ne vidim nikakve tragove grickanja. Očito nije bila dugo ovde.
-Oh, uočio sam još nešto. -Policajac je uperio svoju svjetiljku i zraka se zaustavila na nekom mutnom sivom predmetu koji je leţao nekoliko metara dalje.
Frost mu se približio kako bi ga pomnije promotrio. -Ovo je Heckler i Koch.Skup.Pogleda Jane. S prigušivačem.
-Je li iko od turista dirao pištolj? -upita Jane.
-Niko nije ni dotaknuo pištolj -odgovori policajac. -Nisu ga ni videli.
-Znači imamo automatski pištolj s prigušivačem i sveţže odrezanu desnu šaku-zaključi Jane. -ko se eli kladiti da idu zajedno?
-Pištolj je zaista krasan-primeti Frost, i nadalje se diveći pištolju.-Ne mogu zamisliti da bi iko bacio nešto ovakvo.
Jane se uspravi i pogleda kontejner. -Jeste li proverili je li ostatak tela u kontejneru?-Nismo, gospođo. Zaključio sam da je odrezana ruka više no dovoljna da vas odmah pozovemo. Nisam želeo ništa kontaminirati pre no što vi dođete.
Jane izvuče par rukavica iz džepa. Navlačeći ih, oseti kako joj srce počinje brzo lupati, u očekivanju onoga što će pronaći. Frost i ona zajedno podignu poklopac kontejnera iz kojega se uzvine vonj trule ribe i zapahne im lica. Othrvavajući se mučnini, Jane se zagleda u zgnječene kartonske kutije i nabreklu crnu vreću za smeće. Zatim izmeni pogled s Frostom.
-Želiš li imati tu čast? -upita Frost.
Jane posegne rukom u kontejner i potegne vreću, ali odmah je znala da u njoj nije leš. Nije bila dovoljno teška. Iskrivivši lice od smrada, odvezala je vreću i pogledala u nju. Ugledala je ljuske od škampa i rakova.
Oboje se odmaknu, a poklopac kontejnera klizne i zatvori se uz glasan zveket.
-Nema nikog kod kuće? -upita policajac.
-Tamo unutra ne. -Jane pogleda odrezanu ruku. -Gde je onda ostatak tela?
-Možda neko razbacuje delove po celom gradu -reče Frost.
Policajac se nasmeje. -Ili ju je jedan od ovih kineskih restorana skuhvao i posluţžio u ukusnom gulašu.
Jane pogleda Frosta. -Sva sreća da si naručio školjke.
-Već smo obišli područje -nastavi pozornik. -Ništa nismo pronašli.
-Svejedno, mislim da ćemo i sami malo prošetati po kvartu -odgovori Jane.
Frost i ona zajedno su krenuli ulicom Knapp, presecajući tamu svojim baterijskim svetiljkama. Videli su krhotine razbijenih boca, papiriće, opuške. Nigde delova tela. Prozori na zgradama koje su se uzdizale s obe strane ulice bili su u mraku, ali ona se pitala promatraju li ih nečije oči iz tih neosvetljenih prostorija i prate li njihov napredak tom nemom ulicom. Ovo će isto područje morati ponovno pretražiti na dnevnom svetlu, ali ona nije želela da joj promaknu ikakvi tragovi koje bi protok vremena mogao uništiti. Zato su Frost i ona napredovali uličicom centimetar po centimetar do nove policijske vrpce koja je prečila pristup iz Avenije Harrison.
Ovde su bili pločnici i ulične svetiljke i promet.No Jane i Frost su nastavili svoj mučan obilazak četvrti, od Harrisona do Ulice Beach, pogledima pretražujući tlo. Kad su završili obilazak i vratili se do kontejnera, već su stigli i forenzičari.
-Pretpostavljam da ni vi niste pronašli ostatak tela -reče policajac Jane i Frostu.
Jane je gledala kako forenzičari spremaju u vrećice odrezanu šaku i pištolj, i pitala se zašto bi ubica bacio deo tela na tako izloženo mesto na kojem bi ga neko uočio. Možda mu se žurilo? Ili je ta šaka trebala biti pronađena, kao neka poruka? Tad je opazila požarne stepenice koje su vijugale uz trokatnicu okrenutu prema uličici.
-Moramo proveriti krov -rekla je.
Donja prečka lestvi bila je rđava i nisu ih mogli spustiti; na krov će morati uobičajenim putem, stubištem. Vratili su se u Ulicu Beach na kojoj su bili glavni ulazi u te zgrade. U prizemlju su se nalazile trgovine i lokali: kineski restoran, pekara i azijska trgovina mešovitom robom -i svi su u to doba noći bili zatvoreni. Iznad lokala nalazili su se stanovi. Pogledavši uvis, Jane je opazila da ni na jednom prozoru na gornjim spratovima nema svetla.
-Moraćemo nekoga probuditi da nas pusti u zgradu -primeti Frost.
Jane priđe skupini starih Kineza koji su se okupili na pločniku kako bi promatrali komešanje u svojoj četvrti.-Poznaje li iko od vas nekog stanara ove zgrade? -upita.-Moramo ući.
Bezizražajno su je promatrah.
-Ova zgrada -ponovi i pokaže prstom. -Moramo gore.
-Znaš, neće ti pomoći govoriš li glasnije -rekao je Frost. -Mislim da oni ne razumeju engleski.
Jane uzdahne. Eto ti Chinatowna.-Treba nam prevodilac.
-Okrug A-1 ima novog detektiva. Mislim da je Kinez.
-Predugo bi trajalo čekati ga.Uspela se do ulaznih vrata, promotrila imena stanara i nasumce pritisnula tipku uz jedno ime. Iako je pozvonila nekoliko puta, niko nije odgovorio. Pokušala je drugu tipku i ovaj put je neki glas napokon zapucketao kroz interkom.
-Wei?-upita neka žena.
-Policija je -odgovori Jane. -Možete li nas, molim vas, pustiti u zgradu?
-Wei?
-Molim vas, otvorite vrata!
Prošlo je nekoliko minuta, a onda se začuo dečji glas. -Baka želi znati ko ste.
-Istražiteljica Jane Rizzoli, Bostonska policija-odvrati Jane. -Moramo se popeti na krov. Hoćeš li nas pustiti u zgradu?
Vrata se najzad otvore.
Zgrada je bila stara najmanje sto godina i drvene su stube stenjale dok su se Jane i Frost uspinjali njima. Kad su stigli na prvi kat, jedna su se vrata naglo otvorila i Jane je načas zavirila u natrpani stan iz kojega su dvije djevojčice zurile u njih znatiţeljnim očima. Mlađa je bila otprilike iste dobi kao Janeina kći, Regina, i Jane jezastala kako bi im se nasmiješila i promrmljala pozdrav.
Istog časa, neka je ţena zgrabila manju djevojčicu u naručje i vrata su se treskom zatvorila.
-Izgleda da smo mi veliki zločesti neznanci -rekao je Frost.
Nastavili su se uspinjati. Prošli su odmorištem na trećem spratu i uspeli se uskim stepenicama na krov. Izlaz nije bio zaključan, ali vrata su kreštavo zaškripala kad su ih otvorili.
Izašli su u crnilo mraka pre zore, osvetljeno samo raspršenim odsjajem uličnih svetiljki. Uperivši svoju baterijsku svetiljku, Jane ugleda plastični sto i stolce, posude sa začinskim biljem. Na ovešenom konopu za sušenje rublja, hrpetina rublja plesala je poput duhova na vetru. Kroz lepršave plahte uočila je nešto drugo, nešto što je ležalo uz rub krova, iza teplatnene zavese.
Bez ijedne reči, i ona i Frost automatski su izvukli iz džepova papirnate nazuvke za cipele i sagnuli se kako bi ih navukli. Tek su se tad provukli ispod obešenih plahti i zaputili prema onome što su opazili, a njihovi su nazuvci pucketali na krovnoj lepenki.
Jedan trenutak, ni ona ni on nisu ništa rekli. Samo su stajali sasvetiljkama uperenima u lokvu skorene krvi. U ono što je lealo u toj lokvi.
-Izgleda da smo pronašli ostatak tela -rekao je Frost.
Billy se zakašlje i podigne ruke kako bi privukao njihovu pažnju, koristeći se veštinama koje je svladao u šest semestara satova glume. -Godina je 1907.! Drugi avgust, petak, topla veče.
Njegov glas, dubok i zlokoban, nadjačava buku saobraćaja koja im svima skreće pažnju . Kao Smrt koja izdvaja svoju sledeću žrtvu, Billy pokaţže na drugu stranu ulice. -Onde, na trgu poznatom kao Oxford Place, kuca srce bostonske kineske četvrti. Pođite sa mnom natrag u doba kad su ove ulice vrvele useljenicima. Kad su sparne noći mirisale na znojna tela i egzotične začine. Vratite se u noć kad je u vazduhu bilo ubistvo!-Dramatično zamahnuvši rukom, pozove skupinu da pođe za njim na Oxford Place gde se svi okupe slušajući ga. Promatrajući njihova pozorna lica, pomisli: Sad je vreme da ih očaram, da ih zatravim kako samo dobar glumac može. Raširi ruke, a rukavi njegove mandarinske halje zalepršaju kao sotonska krila kad je udahnuo pre no što će progovoriti.
-Mamiceee! -zacvililo je jedno od ona dva derišta. -On me tuče!
-Michael, prestani! -prasnula je majka. -Da si odmah prestao.
Nisam ništa učinio!
-Dodijavaš bratu.
-On dodijava meni.
-Momci, želite li se vratiti u hotel? Je li to ono što želite?
Gospode, molim te da se vrate u hotel, pomislio je Billy. Ali dva su se brata samo nastavila besno posmatrati, prekrštenih ruku, ne mareći za Billyjevu priču.
-Kao što sam rekao... -nastavio je Billy, ali ovaj je prekid razbio njegovu koncentraciju i gotovo je čuo kako se dramatska napetost izduvava poput zraka koji curi iz probušena balona. Zaškrgutao je zubima i nastavio.
-Bila je sparna avgustovska noć. Na ovome trgu, nakon naporna radnog dana u praonicama rublja i trgovinama živežnim namirnicama, skupina Kineza sedela je i odmarala. Mrzeo je reč Kinezi, ali svejedno se primorao izgovoriti je kako bi prizvao doba kad su novine redovito spominjale podmukle i zlokobne Istočnjake. Kad je čak i Timesmatrao umesnim opisati zlobu koja se bledo smeška sa lica žutih kao listići brzojava.Doba kad Billy Woo, američki Kinez, ne bi pronašao nikakav dostupan posao osim kao perač rublja, kuvar ili nekvalifikovani radnik.
-Ovde na ovome trgu, tek što nije izbila borba -rekao je Billy.
-Borba između dva suparnička kineska klana, On Leonga i HipSingsa. Borba koja će ovaj trg preplaviti krvlju... Neko upali prskalicu. Najednom se u noći začuje prasak metaka. Mnoštvo Kineza užasnuto beži! Ali neki od njih ne trče dovoljno brzo i kad pucnjevi utihnu, petorica muškaraca leže mrtvi ili na samrti. Oni su tek najnovije žrtve krvavih zloglasnih tong ratova..
-Mamice, moţemo li sad ići?
-Pssst. Slušaj što priča ovaj muškarac.
-Ali dosadan je.
Billy je zastao, dlanovi su ga zasvrbeli da ščepa to malo derište oko vrata. Uputio je dečaku otrovan pogled. Dečak je samo slegnuo ramenima, nimalo impresioniran.
-Za maglovitih noći kao što je ova, ponekad se čuju daleki zvuci tih prskalica -protisne Billy kroz zube. Vidi se kako nejasni likovi hitaju u smrtnom strahu, zauvek očajnički želeći pobeći mecima koji su leteli te noći! Billy se okrene, zamahujući rukom. -A sad pođite za mnom niz Ulicu Beach. Do drugoga mesta na kojem obitavaju duhovi.
- Mamice. Mamice!
Billy se nije obazirao na malo govno i poveo je skupinu preko ceste. Samo se nastavi smešiti, nastavi verglati. Misli na napojnice.Mora sačuvati energiju još samo sat vremena. Najpre će se zaputiti prema Ulici Knapp jer im je onde sledeća stanica. Nakon toga moraju još samo otići do Ulice Tyler i kockarnice u kojoj je „91. masakrirano pet muškaraca. U Chinatownu je mesta ubistava u izobilju.
Poveo je skupinu Ulicom Knapp, slabo osvetljenom i slabo prometnom uličicom. Kad su iza sebe ostavili svetla i promet Ulice Beach, temperatura najednom kao da je naglo pala. Drhteći, Billy je ovio svoju mandarinsku halju čvršće oko tela. Ovu je uznemirujuću pojavu primetio već i ranije, kad god bi se odvažio ovim delom Ulice Knapp. Čak i za toplih letnih noći, ovde mu je uvek bilo hladno, kao da se studen već davno smestila u toj ulici, da se nikad ne rasprši. I njegovi turisti kao da su to primetili i čuo je kako potežu patentne zatvarače svojih jakni, video kako iz džepova izvlače rukavice. Utihnuli su, njihovi su koraci odjekivali o zgrade koje su se preteći uzdizale s obe strane. Čak su i ona dva derišta ćutala, kao da su osetili da je ovde atmosfera drugačija.Da ovde nešto vreba, nešto što proždire sav smeh i radost.
Billy se zaustavio ispred napuštene zgrade na kojoj je zaključana metalna rešetka prekrivala vrata, a čelične šipke štitile prozore u prizemlju. Hrđave požarne stepenice uspinjale su se do drugog i trećeg sprata, gde su svi prozori bili čvrsto zabijeni daskama, kao da žele zadržati u zarobljeništvu nešto što vreba u unutrašnjosti. Njegova se skupina šćućurila oko njega, tražeći beg od hladnoće. Ili su o ovoj uličici osetili nešto drugo, nešto zbog čega su se sabili u čvrsti krug kao za zaštitu?
-Dobro došli na mesto jednoga od najjezovitijih zločina u Chinatownu -rekao je Billy.Natpisa na ovoj zgradi više nema, ali pre devetnaest godina, iza ovih se zakračunatih prozora nalazio mali kineski riblji restoran po imenu Crveni feniks. Bio je to skroman lokal sa samo osam stolova u unutrašnjosti, ali poznat po svežim školjkama. To se dogodilo tridesetog marta, vlaţžne i hladne noći. Noći kao što je ova, kad su inače užurbane ulice Chinatowna bile neuobičajeno tihe. U Crvenom feniksu radila su samo dva zaposlenika: konobar Jimmy Fang, i kuvar, ilegalni useljenik iz Kine po imenu Wu Weimin. Tri su gosta došla te večeri, večeri koja će im biti poslednja u životu. Jer je u kuhinji nešto bilo veoma pogrešno. Nikad nećemo saznati zbog čega je kuvar puknuo i podivljao. Možda zbog dugih napornih sati koje je odrađivao. Ili zbog jada života tuđinca u tuđinskoj zemlji.
Billy je zastao. Glas mu se spustio do šapta od kojega se krv ledi.
-Ili je njime zavladala neka izvanjska sila, neko zlo koje ga je zaposjelo. Zlo koje ga je nagnalo da izvuče pištolj. Da odjuri u blagovaonicu. Zlo koje još uvek vreba ovde, u ovoj mračnoj ulici. Znamo samo da je uperio svoj pištolj i da je... -Billy je utihnuo.
-I da je što? -neko je zabrinuto upitao.
Ali Billyjeva pažnja bila je usmerena iznad njegove glave, a pogled prikovan uz krov na kojem bi se zakleo da se nešto upravo pomaknulo. Bio je to tek trepet nečeg crnog na crnome, nalik krilu neke divovske ptice koje maše na nebu. Napregnuo je oči ne bi li ga ponovno opazio, ali sad je vidio samo skeletni obris požarnih stepenica koje su grlile zid.
-Šta se onda dogodilo? -upitalo je jedno od ona dva derišta.Billy je pogledao trinaest lica koja su s iščekivanjem zurila u njega i pokušao se setiti gde je stao s pričom. Ali još uvek je bio uznemiren onime što je prhnulo o nebo. Najednom je očajnički želeo pobeći iz te mračne ulice i od ove zgrade. Toliko očajnički da se tek krajnjom snagom volje obuzdao da ne potrči natrag prema Ulici Beach. Prema svetlima. Duboko je udahnuo i bubnuo:Kuvar ili jeubio. Sve ih je ubio. A onda je ubio i sebe.
To rekavši, Billy se okrenuo i brzo im mahnuo da nastave dalje, vodeći ih što dalje od te oronule zgrade s njezinim duhovima i odjecima užasa. Avenija Harrison nalazila se jedan ulični blok ispred njih i srdačno ih dozivala svojim svetlima i prometom. Mesto za žive,ne za mrtve. Hodao je tako brzo da su njegovi turisti zaostali za njim, ali nije se mogao otresti osećaja pretnje koji kao da se još čvršće ovijao oko njih. Osećaja da ih nešto promatra. Da njega posmatra.
Naglo se okrenuo začuvši prodoran ženski krik, a srce mu je zalupalo kao poludelo.Tad su njegovi turisti prasnuli u glasan smeh i jedan od muškaraca je rekao:-Hej, zgodan rekvizit! Koristiš li ga pri svim obilascima?
-Molim? -iznenadio se Billy.
-Usrali smo se od straha! Izgleda prilično stvarno.
-Ne znam o čemu govorite -rekao je Billy.
Muškarac je pokazao na nešto što je očito smatrao delom predstave. -Mali, pokaži mu šta si našao
Našao sam je ovde uz kantu za smeće -reklo je jedno od ona dva derišta podižući pronađeni predmet.Bljak. I na dodir deluje prava. Odvratno!
Billy im se približio nekoliko koraka i najednom shvatio da se ne može pomaknuti, da ne može prozboriti. Ukočio se na mestu, zureći u predmet koji je dečak držao u ruci. Video je kako s njega cure crne kapi i prljaju dečakovu jaknu, ali dečak kao da to nije primetio.
Dečakova je majka bila ta koja je prva vrisnula. Zatim su joj se pridružili i ostali, uzmičući, vrišteći. Zbunjeni dečak samo je stajao sa svojim plienom visoko u ruci, dok je krv kapala i kapala na njegov rukav.
ČETIRI
Baš sam prošle subote večerao onde -rekao je istraŽitelj Barry Frost dok su se vozili prema Chinatownu. Odveo sam Liz na balet u pozorište Wang. Ona voli balet, ali čoveče,ja ga jednostavno ne razumem. Negdje na polovini već sam zaspao. Kasnije smo prošetali do restorana Ocean City i onde večerali.
Bila su dva sata ujutro, itekako prerano da bi iko bio tako prokleto brbljav, ali istražiteljica Jane Rizzoli pustila je svog partnera da blebeće o svom najnovijem izlasku, a ona se usredotočila na vožnju. Njezinim umornim očima svaka se ulična svetiljka činila previše blještavom, svako svetlo automobila u prolazu napadom na mrežnice. Pre sat vremena, bila je udobno ušuškana u krevetu sa svojim suprugom; sad se pokušavala razbuditi dok je vozila kroz saobraćaj koji je iz nekog neobjašnjivog razloga usporio i zapeo u vreme kad bi građani zdrave glave trebali biti kod kuće i spavati.
-Jesi li ikad jela onde? -upitao je Frost.
-Molim?
-U restoranu Ocean City. Liz je naručila sjajne školjke s belim lukom i umakom od crnog graha. Već od same pomisli na njih hvata me glad. Jedva čekam da se ponovno vratimo.
-Ko je Liz? -upitala je Jane.
-Pričao sam ti o njoj prošlu nedelju. Upoznali smo se u fitnes klubu.
-Mislila sam da se viđaš s nekim ko se zove Muffy.
-Maggie..-Slegnuo je ramenima.
-Nije išlo.Nije išlo ni s onom pre nje. Kako god se zvala.
-Hej, ja još uvek pokušavam dokučiti šta želim u ženi,znaš? Prošla je, ono, čitava večnost otkad sam zadnji put bio na tržištu. Čoveče, nisam imao pojma da ima toliko mnogo slobodnih cura.
-Žena.
Uzdahnuo je. -Da, da. Alice mi je to uvek utuvljavala u glavu. Sad moraš reći žene.
Jane je zakočila na crvenom svetlu i pogledala ga.-Razgovarate li ti i Alice često ovih dana?
-O čemu bismo razgovarali?
-Možda o deset godina braka?
Zagledao se kroz prozor u ništa određeno. -Više se nema šta reći. Ona je krenula dalje.
Ali Frost nije, pomisli Jane. Pre osam meseci, njegova supruga Alice odselila je iz njihove kuće. Otad Jane mora slušati kroniku Frostovih neobuzdanih ali žalosnih avantura sa ženama. Neko se vreme viđao s prsatom plavušom koja mu je rekla da ne nosi donje rublje. Zatim sa zastrašujuće mišićavom bibliotekarkom s prilično pohabanim primerkom Kama Sutre. Pa kvekericom rumenog lica koja je mogla popiti više od njega. Sve je te anegdote ispričao s mešavinom zbunjenosti i čuđenja, ali ovih je dana u njegovim očima više od svega priećivala tugu. On ni u kom pogledu nije bio loša lovina. Vitak je i u kondiciji, a i zgodan na neki neutralan način pa bi mu izlasci sa ženama trebali biti lakši no što su bili.
Još uvek mu nedostaje Alice.
Skrenuli su u Ulicu Beach ulazeći u samo središte Chinatowna i umalo ih je zaslepilo bljeskanje svetala s krova patrolnog vozila Bostonske policije. Parkirala je automobil iza patrolnog vozila i njih dvoje su iskoračili u vlagu proletne noći od koje se kosti lede. Bez obzira na bezbožan sat, nekoliko promatrača okupilo se na pločniku i Jane je čula mrmljanje i na kineskome i na engleskome, pri čemu su svi nesumnjivo postavljali univerzalno pitanje: Zna li iko šta se zbiva?
Frost i ona zaputili su se Ulicom Knapp i prošli ispod policijske vrpce uz koju je straţario pozornik. -Istraţitelji Rizzoli i Frost, Odjel za umorstva -objavi Jane.
-Onde je-kratko odgovori policajac, pokazujući niz uličicu prema kontejneru za smeće, uz koji je stražario drugi policajac.
Kad su se Jane i Frost približili, shvatila je da policajac ne čuva kontejner nego nešto što leži na pločniku. Zastala je zagledavši se u odrezanu desnu šaku.
-Opa -rekao je Frost.
Policajac se nasmejao.-Upravo sam tako i sam reagovao.
-Ko ju je pronašao?
- Neki ljudi u obilasku Chinatowna. Klinac u skupini ju je podigao misleći da jelažna. Bila je dovoljno sveža da je s nje još uvek kapala krv. Čim je shvatio da je prava, mali ju je bacio ovde gde je i sad. Pretpostavljam da to u obilasku nisu očekivali.
-Gde su sad ti turisti?
-Prilično su se izbezumili. Svi su zahtevali da se vrate u svoje hotele, ali uzeo sam im imena i kontaktne informacije. Turistički vodič je lokalni dečko, Kinez, i kaže da će drage volje razgovarati s vama kad god želite. Niko nije video ništa osim ove ruke. Nazvali su 112 i dispečer je mislio da je reč o neslanoj šali. Trebalo nam je neko vreme da stignemo jer nas je zadržala ekipa kavgadžija u Charlestownu.
Jane je čučnula i uperila svoju baterijsku svetiljku u šaku. Amputirana je neverojatno precizno, a preko odrezanog kraja već se skorila krv. Dlan je delovao ženski,bledih i tankih prstiju, zbunjujuće otmeno manikiranih noktiju. Bez prstena, bez sata. -I samo je ležala ovde na tlu?
-Da. Na tako sveže meso štakori bi brzo navalili.
-Ne vidim nikakve tragove grickanja. Očito nije bila dugo ovde.
-Oh, uočio sam još nešto. -Policajac je uperio svoju svjetiljku i zraka se zaustavila na nekom mutnom sivom predmetu koji je leţao nekoliko metara dalje.
Frost mu se približio kako bi ga pomnije promotrio. -Ovo je Heckler i Koch.Skup.Pogleda Jane. S prigušivačem.
-Je li iko od turista dirao pištolj? -upita Jane.
-Niko nije ni dotaknuo pištolj -odgovori policajac. -Nisu ga ni videli.
-Znači imamo automatski pištolj s prigušivačem i sveţže odrezanu desnu šaku-zaključi Jane. -ko se eli kladiti da idu zajedno?
-Pištolj je zaista krasan-primeti Frost, i nadalje se diveći pištolju.-Ne mogu zamisliti da bi iko bacio nešto ovakvo.
Jane se uspravi i pogleda kontejner. -Jeste li proverili je li ostatak tela u kontejneru?-Nismo, gospođo. Zaključio sam da je odrezana ruka više no dovoljna da vas odmah pozovemo. Nisam želeo ništa kontaminirati pre no što vi dođete.
Jane izvuče par rukavica iz džepa. Navlačeći ih, oseti kako joj srce počinje brzo lupati, u očekivanju onoga što će pronaći. Frost i ona zajedno podignu poklopac kontejnera iz kojega se uzvine vonj trule ribe i zapahne im lica. Othrvavajući se mučnini, Jane se zagleda u zgnječene kartonske kutije i nabreklu crnu vreću za smeće. Zatim izmeni pogled s Frostom.
-Želiš li imati tu čast? -upita Frost.
Jane posegne rukom u kontejner i potegne vreću, ali odmah je znala da u njoj nije leš. Nije bila dovoljno teška. Iskrivivši lice od smrada, odvezala je vreću i pogledala u nju. Ugledala je ljuske od škampa i rakova.
Oboje se odmaknu, a poklopac kontejnera klizne i zatvori se uz glasan zveket.
-Nema nikog kod kuće? -upita policajac.
-Tamo unutra ne. -Jane pogleda odrezanu ruku. -Gde je onda ostatak tela?
-Možda neko razbacuje delove po celom gradu -reče Frost.
Policajac se nasmeje. -Ili ju je jedan od ovih kineskih restorana skuhvao i posluţžio u ukusnom gulašu.
Jane pogleda Frosta. -Sva sreća da si naručio školjke.
-Već smo obišli područje -nastavi pozornik. -Ništa nismo pronašli.
-Svejedno, mislim da ćemo i sami malo prošetati po kvartu -odgovori Jane.
Frost i ona zajedno su krenuli ulicom Knapp, presecajući tamu svojim baterijskim svetiljkama. Videli su krhotine razbijenih boca, papiriće, opuške. Nigde delova tela. Prozori na zgradama koje su se uzdizale s obe strane ulice bili su u mraku, ali ona se pitala promatraju li ih nečije oči iz tih neosvetljenih prostorija i prate li njihov napredak tom nemom ulicom. Ovo će isto područje morati ponovno pretražiti na dnevnom svetlu, ali ona nije želela da joj promaknu ikakvi tragovi koje bi protok vremena mogao uništiti. Zato su Frost i ona napredovali uličicom centimetar po centimetar do nove policijske vrpce koja je prečila pristup iz Avenije Harrison.
Ovde su bili pločnici i ulične svetiljke i promet.No Jane i Frost su nastavili svoj mučan obilazak četvrti, od Harrisona do Ulice Beach, pogledima pretražujući tlo. Kad su završili obilazak i vratili se do kontejnera, već su stigli i forenzičari.
-Pretpostavljam da ni vi niste pronašli ostatak tela -reče policajac Jane i Frostu.
Jane je gledala kako forenzičari spremaju u vrećice odrezanu šaku i pištolj, i pitala se zašto bi ubica bacio deo tela na tako izloženo mesto na kojem bi ga neko uočio. Možda mu se žurilo? Ili je ta šaka trebala biti pronađena, kao neka poruka? Tad je opazila požarne stepenice koje su vijugale uz trokatnicu okrenutu prema uličici.
-Moramo proveriti krov -rekla je.
Donja prečka lestvi bila je rđava i nisu ih mogli spustiti; na krov će morati uobičajenim putem, stubištem. Vratili su se u Ulicu Beach na kojoj su bili glavni ulazi u te zgrade. U prizemlju su se nalazile trgovine i lokali: kineski restoran, pekara i azijska trgovina mešovitom robom -i svi su u to doba noći bili zatvoreni. Iznad lokala nalazili su se stanovi. Pogledavši uvis, Jane je opazila da ni na jednom prozoru na gornjim spratovima nema svetla.
-Moraćemo nekoga probuditi da nas pusti u zgradu -primeti Frost.
Jane priđe skupini starih Kineza koji su se okupili na pločniku kako bi promatrali komešanje u svojoj četvrti.-Poznaje li iko od vas nekog stanara ove zgrade? -upita.-Moramo ući.
Bezizražajno su je promatrah.
-Ova zgrada -ponovi i pokaže prstom. -Moramo gore.
-Znaš, neće ti pomoći govoriš li glasnije -rekao je Frost. -Mislim da oni ne razumeju engleski.
Jane uzdahne. Eto ti Chinatowna.-Treba nam prevodilac.
-Okrug A-1 ima novog detektiva. Mislim da je Kinez.
-Predugo bi trajalo čekati ga.Uspela se do ulaznih vrata, promotrila imena stanara i nasumce pritisnula tipku uz jedno ime. Iako je pozvonila nekoliko puta, niko nije odgovorio. Pokušala je drugu tipku i ovaj put je neki glas napokon zapucketao kroz interkom.
-Wei?-upita neka žena.
-Policija je -odgovori Jane. -Možete li nas, molim vas, pustiti u zgradu?
-Wei?
-Molim vas, otvorite vrata!
Prošlo je nekoliko minuta, a onda se začuo dečji glas. -Baka želi znati ko ste.
-Istražiteljica Jane Rizzoli, Bostonska policija-odvrati Jane. -Moramo se popeti na krov. Hoćeš li nas pustiti u zgradu?
Vrata se najzad otvore.
Zgrada je bila stara najmanje sto godina i drvene su stube stenjale dok su se Jane i Frost uspinjali njima. Kad su stigli na prvi kat, jedna su se vrata naglo otvorila i Jane je načas zavirila u natrpani stan iz kojega su dvije djevojčice zurile u njih znatiţeljnim očima. Mlađa je bila otprilike iste dobi kao Janeina kći, Regina, i Jane jezastala kako bi im se nasmiješila i promrmljala pozdrav.
Istog časa, neka je ţena zgrabila manju djevojčicu u naručje i vrata su se treskom zatvorila.
-Izgleda da smo mi veliki zločesti neznanci -rekao je Frost.
Nastavili su se uspinjati. Prošli su odmorištem na trećem spratu i uspeli se uskim stepenicama na krov. Izlaz nije bio zaključan, ali vrata su kreštavo zaškripala kad su ih otvorili.
Izašli su u crnilo mraka pre zore, osvetljeno samo raspršenim odsjajem uličnih svetiljki. Uperivši svoju baterijsku svetiljku, Jane ugleda plastični sto i stolce, posude sa začinskim biljem. Na ovešenom konopu za sušenje rublja, hrpetina rublja plesala je poput duhova na vetru. Kroz lepršave plahte uočila je nešto drugo, nešto što je ležalo uz rub krova, iza teplatnene zavese.
Bez ijedne reči, i ona i Frost automatski su izvukli iz džepova papirnate nazuvke za cipele i sagnuli se kako bi ih navukli. Tek su se tad provukli ispod obešenih plahti i zaputili prema onome što su opazili, a njihovi su nazuvci pucketali na krovnoj lepenki.
Jedan trenutak, ni ona ni on nisu ništa rekli. Samo su stajali sasvetiljkama uperenima u lokvu skorene krvi. U ono što je lealo u toj lokvi.
-Izgleda da smo pronašli ostatak tela -rekao je Frost.
Нема коментара:
Постави коментар