Alea: Agata Kristi, Velika četvorka ( Prvo poglavlje, Neočekivani gost )

PRVO POGLAVLJE
Neočekivani gost

Sretao sam i ljude koji uživaju u prelascima kanala; ljude koji jednostavno mirno sede u naslonjačima na palubi i, kad brod pristane u luci, pričekaju da baci vez, zatim pokupe svoje ~stvafi i iskrcaju se bez ikakve gužve. Meni to nikad -nije uspevalo. Od trenutka kad bih se ukrcao na brod uvek sam imao osećaj da je vreme prekratko za bilo šta. Pomicao bih kovčege s jednog na drugo mesto a kad bih silazio u salon na ručak, pohlepno bih proždirao hranu uz neugodan osećaj da bi brod mogao iznenada pristati dok sam još u potpalublju. Možda mi je to ostalo još iz rata, od onih kratkih dopusta kad se činilo toliko važnim izboriti mesto uz sam izlaz i naći se među prvima koji se iskrcavaju, kako ne bih potratio dragocene minute trodnevnog ili petodnevnog odmora.

Tog julskog jutra, dok sam stajao uz ogradu i promatrao kako se približavaju doverske bele stene, divio sam se ljudima koji su mirno sedeli u naslonjačima i ne bi čak niti podigli pogled kad bi se pred njima prvi put pojavio rodni kraj. Ali, ipak bili su drukčiji od mene. Nema sumnje da su mnogi od njih doputovali u Pariz preko vikenda, dok sam ja poslednjih godinu i po dana proveo na ranču u Argentini. Premda sam tamo uspieo i premda smo supruga i ja uživali u slobodnom i lagodnom životu u Južnoj Americi, ipak sam osetio kako mi je nešto stalo u grlu dok sam gledao kako se sve više primiče poznata obala.

Pre dva dana stigao sam u Francusku, obavio neke nužne poslovne transakcije i sada putujem u London. Trebao bih tamo provesti nekoliko meseci
—dovoljno vremena da potražim prijatelje, a posebno jednog starog prijatelja. Čovečuljka s jajolikom glavom i zelenim očima — Herculea Poirota. Nameravao sam ga potpuno iznenaditi. U poslednjem pismu iz Argentine nije mogao niti naslutiti da se spremam na put—zapravo, to sam odlučio u poslednji tren zbog nekih poslovnih teškoća — i mnogo sam divnih trenutaka proveo zamišljajući kako će se oduševiti i zaprepastiti kad me ugleda.

Znao sam da najverovatnije neće biti daleko od svojeg sedišta. Davno su prošla vremena kad su ga istrage koje je vodio odvlačile s jednog na drugi kraj Engleske. Pročuo se i proslavio i više nije dopuštao da ga samo jedna istraga ili slučaj potpuno zaokupe. Kako je vreme prolazilo sve je više i više težio da postanei da ga se smatra "savetodavnim istražiocem" —specijalistom kao što je lekar iz Ulice Harlev. Uvek se podsmevao uobičajenoj i opširnoj predstavi o psu tragaču koji se skriva iza predivnih krinki, kako bi ušao u trag kriminalcima, i koji je zastajkivao pokraj svakog otiska stopala kako bi ga izmerio.

—Ne, moj prijatelju Hastingsu—običavao je govoriti— to prepuštamo Giraudu i njegovim prijateljima. Hercule Poirot služi se vlastitim metodama. Red i metoda, i "male sive moždane ćelije'! Lagodno sedeći u svojim naslonjačima vidimo stvari koje ostali predviđaju i ne zaključujemo naprečac poput mlađahne ždrebadi.
Ne, gotovo nimalo nije trebalo strahovati da će se Hercule Poirot uputiti negde daleko, u neku zabit. Doputovavši u London, ostavio sam svoj prtljag u hotelu i odmah se odvezao na poznatu adresu. Koje li je to j bolne uspomene probudilo umeni! Jedva da sam pozdravio svoju staru stanodavku a već sam počeo preskakivati po dve stepenice i zakucao na Poirotova vrata.

—Pa, samo napred—iznutra se začuo poznati glas.

Ušao sam. Poirot je stajao licem okrenut vratima. U rukama je držao mali kovčežić koji je s treskom ispustio kad me ugledao.
—Mon ami, Hastings— uzviknuo je.— Mon ami, Hastings.

I onda, pojurivši napred, snažno me zagrlio. Razgovor nam je tekao nepovezano i nesređeno. Bujice, uţžurbana pitanja, nepotpuni odgovori, poruke moje supruge, objašnjenja o razlozima mojeg puta — sve je to naprosto hrlilo iz nas.
—Pretpostavljam da je netko u mojim bivšim sobama?—konačno sam izustio kad se Poirot malo sredio.
—Voleo bih da se mogu opet smestiti ovde.

Zapanjujućom brzinom promenio mu se izgled lica.

—Mon Dieu, ali koja chace epouvantable. Izvolite pogledati, prijatelju dragi

Prvi put sam zapravo opazio šta nas okružuje. Naslonjena na zid stajala je golema škrinja pretpovesno ukrašena. Uz nju su bili poredani brojni kovčezi,
uredno složeni po veličini; prvo veliki pa mali. Nesumnjivo se nametao jasan zaključak.

—Negde idete?
—Da.
—A gde?
—U Južnu Ameriku.
—Šta?

—Ma, koje li čudne farse, zar ne? U Rio idem i svakog dana govorim da ništa o tome neću niti natuknuti u pismima — ma, tog iznenađenja kad me ugleda moj vrli Hastings.
—Ali... kad polazite?
Poirot je pogledao na sat.
—Za sat vremena.
—Verujem da ste jednom prilikom rekli kako vas ništa više neće nagnati da krenete na dugo putovanje preko mora?
Poirot je samo sklopio oči i slegnuo ramenima.

—Ne govorite mi o tome, prijatelju dragi. Moj me lekar uverava da se od toga ne umire— i to je samo jedan jedini put; shvatate da se nikad —nikad neću vraćati.
Gurnuo me je u naslonjač.

—Dajte, reći ću vam kako se sve to zbilo. Znate li ko je najbogatiji čovek na svetu? Bogatiji čak i od Rockefellera? Abejjvjgnd.

—Američki kralj sapuna?

- Tačno. Pristupila mi je jedna od njegovih tajnica. Vrlo vaţžna, kako biste vi rekli, hokus-pokus događaji zbivaju se u vezi s nekom velikom kompanijom u Riju. Želeo je da na samom mestu istražim šta se to zbiva. Odbio sam. Rekao sam da mu mogu, ako mi se iznesu činjenice, ponuditi moje stručno mišljenje. No, odgovorio je da to ne može da učini. Činjenice mogu doznati jedino kad dođem u taj grad. U uobičajenim uslovima, to bi zapravo značilo kraj cele priče. Diktirati Herculeu Poirotu čista je drskost. Ali, ponuđena je svota bila toliko zapanjujuća da sam se prvi put u životu našao na iskušenju samo zbog novca. Koje li zarade —celo bogatstvo! I još me nešto privuklo —vi, prijatelju dragi! Poslednju godinu i po dana proveo sam kao pravi samotnjak. I tako sam pomislio —a zašto ne? Počelo me zamarati to što stalno rešavam budalaste probleme. Postao sam dovoljno slavan. Pa, zašto da ne uzmem taj novac, sredim se i nastanim negde blizu starog prijatelja.
Zaista me se dojmio taj simboličan izraz Poirotova poštovanja.

—I tako sam prihvatio—nastavio je.—Za sat vremena trebam stići na feribot. Jedna od onih malih ironija u životu, zar nije tako? No, priznatću vam, Hastings—da ponuđena svota nije bila tako golema, možda bih se i predomišljao jer sam nedavno pokrenuo vlastitu malu istragu. Recite mi što se obično krije pod frazom 'Velika Četvorka'.

—Pretpostavljam da koren vuče još iz Versajske konferencije, a zatim postoji 'Velika Četvorka' i u svetu filma a pojam, se koristi i za neke manje važne
stvari.
—A tako—rekao je Poirot pomalo zamišljen. —Naišao sam na tu frazu,
znate, pod okolnostima u kojima se ne bi moglo primeniti ni jedno od tih objašnjenja. Čini se da se odnosi na bandu međunarodnih kriminalaca ili nešto slično; jedino...

—Jedino šta? —zapitao sam kad sam osetio da okleva.
—Jedino što imam osećaj da je reč o događaju velikih razmera. To je tek tako neki osećaj, ništa više. Oh, moram se spakovati. Vreme leti.

—Ne idite—pokušao sam ga nagovoriti. —Otkažite svoj aranžman- i krenite istim brodom kojim i ja putujem
—Ah, zar je moguće da ne shvatate? Dao sam reč, shvatite —reč Herculea Poirota. Ništa me, osim Pitanja života i smrti, više ne može zadržati.
—A nije verovatno da će se nešto tako zbiti —promrmljao sam pokajnički. —Osim ako se minutu do dvanaest 'vrata ne otvore i uđe neočekivani gost'.

Posegnuo sam za starom izrekom sa smehom u glasu, a onda, u nastaloj tišini, obojica smo se uskomešala čuvši glas iz susedne sobe.

—Šta je sad to? —poviknuo sam.
—Ma foi!—uzvratio je Poirot.
—Zvuči i jako podsjeća na vašeg'neočekivanog gosta' u spavaćoj sobi.
—Ali, kako bi iko mogao uči? Jedina vrata vode kroz ovu sobu.
—Sećanje vas odlično služi, Hastings. A sada počnimo dedukovati.
—Prozor! Ali, onda je provalnik? Jako se strmo uspinjao—rekao bih da je to gotovo nemoguće.

Ustao sam i pošao prema vratima, ali sam zastao na zvuk micanja kvake.

Vrata su se polagno otvarala. U vratnicama se pojavio čoek. Od glave dopete prekriven blatom i prašinom; mršava i iscrpljena lica. Na trenutak se zagledao u nas, nagnuo ustranu i pao. Poirot je skočio da ga pridrži i obratio mi se.
—Vinjak, brzo.
Na brzinu sam nasuo malo vinjaka u čašu i pružio je došljaku. Poirot je pomogao čoveku da popije gutljaj-dva i zatim smo ga zajedno podignuli i odneli do kauča. Za nekoliko minuta otvorio je oči i prazna pogleda počeo razgledati uokolo.
—Šta želite, monsieur? —upitao je Poirot. Čovek je pomaknuo usne i progovorio čudnim, mehaničkim glasom.
—G. Hercule Poirot, Ulica Farraway broj 14.
—Da, da. To sam ja.

Nalikovao je čoveku koji se iznenada prenuo iz sna. Poirot mi je mahnuo da ne govorim. Čovek je nastavio. Govorio je jasnim, visokim glasom i nešto mi je u njegovom glasu nagovestilo da citira neki pisani izveštaj ili neko predavanje.

—Li Chang Yena valja smatrati predstavnikom uma Velike Četvorke. On je snaga koja kontroliše i mtivira. Zato sam ga označio i imenovao Brojem Jedan. Broj Dva se retko spominje imenom. Njega se predstavlja slovom "S" s dve okomite poprečne crte —znakom za dolar; takođe i s dve crte i zvezdom. Moglo bi se zaključiti da je reč o američkom građaninu i da predstavlja moć bogatstva. Nema nikakve sumnje da je Broj Tri žena i francuska državljanka. Možda je ona jedna od sirena demimondea, ali ništa se pouzdano ne zna. Broj Četiri.

Glas mu je na tren utihnuo, a onda se slomio. Poirot se nagnuo prema njemu.
—Da—žustro je dodao —Broj Četiri?

Oči su mu se usredotočile na došljakovo lice. Činilo se kao da neznanca obuzima neki beskrajan, sveprisutan strah; lice mu se zgrčilo i izobličilo.

—Uništavač—zahroptao je došljak. A onda, u grču, ponovno se onesvestio.

—Mon Dieu!—prošaptao je Poirot. —Znači, imao sam pravo. Imao sam pravo.—Mislite...?Prekinuo me.
—Odnesite ga na krevet u spavaćoj sobi. Nemam ni trenutka vremena, moram uhvatiti voz. Ne mogu reći da to baš ţželim. Oh, samo kad bih ga mogao propustiti čiste savesti! No, dao sam reč. Dođite, Hastings!

Ostavljajući našeg tajnovitog posetioca na brigu gospođe Pearson, odvezli smo se i jedva stigli na stanicu na vreme. Poirot je na trenutke ćutao, a zatim postajao brbljiv. Povremeno bi nepomičan sedeo zagledan kroz prozor poput čoveka koji se prepustio nekim snovima i očito nije čuo ni jednu reč od onoga što sam mu govorio. A potom, iznenada živahno i sav u pokretu zasipao bi me nalozima i zapovedima i uveravao kako je nužno da stalno održavamo veze radio telegramima.

Kada smo prošli Woking, zapali smo u dugu ćutnju. Prema voznom redu voz, naravno, nije trebao stati sve do Southamptona; no, eto, zbog saobraćajnog znaka ipak smo se tu zaustavili.
—Ah! Sacre mille tonnerres!—viknuo je iznenada Poirot.
—Bože, koja li sam budala bio. Konačno mi je postalo jasno. Blagoslovljeni bili sveci koji zaustaviše voz. Iskočite, Hastings, iskočite kad vam kažem.

U hipu je otvorio vrata odjeljka i iskočio na prugu.

—Bacite kovčege i skočite.

Poslušao sam ga. U pravi trenutak. Kad sam doskočio, tad je voz ponovno krenuo.
—A sada, Poirot—rekao sam s određenom ljutnjom u glasu—bilo bi lepo da mi kažete šta se to dešava.
—Ugledao sam svetlo, prijatelju dragi.
—To mi doista govori sve—rekao sam.
—Trebalo bi da je tako—rekao je Poirot—ali strahujem, jako strahujem da baš nije tako. Ako možete poneti ove dve škrinje, ja ću nekako ostale kovčege.