Petnaesto poglavlje
Nekoliko je časaka kasnije Tom već bio u plićaku kraj peščanog spruda i kroz vodu gazio prema ilinojskoj obali. Voda mu je došla do pasa tek kada je već bio stigao na pola puta. Sada mu struja više nije dopuštala da dalje gazi pa se smelo bacio u reku da prepliva preostalih sto jardi. Plivao je protiv struje, sekući je popreko, ali ga je ona ipak vukla nizvodno nešto brže no što je očekivao. Uza sve to, konačno je stigao do obale, pa pustio da ga struja i dalje nosi, sve dok nije naišao na plićak i izvukao se iz vode. Stavi ruku u džep na kaputiću, ustanovi da je onaj komad kore još onde, a onda udari kroz šumu, usporedo s obalom i u odeći s koje se cedila voda. Nešto pre deset sati izađe na čistinu nasuprot selu i vide visoku rečnu obalu i skelu gde leži u sjeni drveća. Pod treperavim je zvezdama sve mirovalo. Širom otvorivši oči, on spuznu niz strmu obalu, kliznu u vodu, načini plivajući tri-četiri zamaha i pope se na laki čamac koji je bio privezan na krmi plovila kao »čamac za spašavanje«. Zavuče se pod veslačku klupu i stade čekati, uzbuđeno dišući.
Uskoro zveknu napuklo zvono i neki glas zapovedi da se »odreši užad«. Časak-dva kasnije kljun se čamca visoko podiže od udara valova što ih je skela podizala za sobom i putovanje otpoče. Tom se radovao ovom uspehu jer je znao da je to skeli poslednji prelazak za tu noć. Nakon dugih dvanaest ili petnaest minuta točkovi se zaustaviše, Tom kliznu preko ruba čamca, zapliva kroz tamu prema obali i izađe na suvo pedeset jardi nizvodno, gde nije bilo opasnosti da će naleteti na kakve skitnice.
Polete kroz puste uličice i uskoro se nađe pred stražnjom ogradom tetkine kuće. Pope se preko nje, približi se »krilu« i pogleda kroz prozor dnevne sobe u kojoj je gorelo svetlo. Onde su zajedno sedeli i razgovarali tetka Polly, Sid, Mary i majka Joea Harpera. Bili su se smestili uz postelju, a postelja se nalazila između njih i vrata. Tom priđe vratima i poče tiho povlačiti zasun, onda blago pritisnu vrata i ona se odškrinuše, a on nastavi oprezno gurati, drhteći svaki put kada bi škripnula, sve dok ne prosudi da bi se četveronoške mogao provući kroz njih. Stoga proturi glavu i poče oprezno puzati.
»Zašto ova sveća tako treperi?« upita tetka Polly. Tom se požuri. »Biće da su se vrata otvorila. Pa, naravno da jesu. Čudnim stvarima nikad kraja. Side, daj ih zatvori!«
Tom u zadnji čas nestade ispod postelje. Ležao je tamo neko vreme i »izduvavao «, a onda dopuza tako blizu tetki da joj je gotovo mogao dodirnuti nogu.
»Kao što sam rekla«, reče tetka Polly, »nije on bio zločest, nego, da tako kažem, nekako nestašan. Znate, prevrtljiv i lakomislen, nimalo poslušniji od ždrebeta. Tom nije nikada ništa zlo mislio i imao je najbolje srce koje je ikad postojalo«, i ona zaplaka.
»Baš je takav bio i moj Joe – uvek pun vragolija i sposoban za svaku ludoriju, ali tako nesebičan i mio… Bože oslobodi, kad pomislim da sam ga istukla jer mi je popio vrhnje, a nije mi uopšte palo na pamet da sam ga sama bacila zato što se pokvarilo, a sad svojeg jadnog, nedužnog dečaka nikad, nikad, nikad više neću videti na ovom svetu!« I gospođa Harper zajeca kao da će joj srce prepući.
»Nadam se da je Tomu dobro tamo gde je sad«, reče Sid, »ali da je bio samo malo bolji…«
»Side!« Premda ga nije mogao videti, Tom nasluti sevanje u očima stare gospođe. »Neću ni reči čuti protiv mog Toma, sad kad ga više nema. Bog će se pobrinuti za njega, ne trebaš se ti o tome brinuti, mladiću. Oh, gospođo Harper, ne znam kako ću bez njega, ne znam kako ću bez njega. Bio mi je takva uteha, premda mi se zbog njega često kidalo staro srce.«
»Bog dao, Bog oduzeo. Blagoslovljeno budi ime Gospodnje. Ali ovo je tako teško, oh, tako teško. Eto, baš prošle subote moj Joe mi je zapalio praskavu žabicu ravno pod nosom i ja sam ga tresnula tako da se pružio koliko je dug i širok. Nisam tada ni slutila kako će brzo… O, da se taj trenutak može vratiti, ja bih ga sada zagrlila i blagoslovila.«
»Da, da, da, tačno znam kako se osećate, gospođo Harper, posve točno znam kako se osećate. Još juče u podne moj Tom je našeg mačka napojio Ubibolom pa sam pomislila da će nam životinja kuću prevrnuti. I onda sam, Bože mi prosti, čvrknula Toma naprsnjakom po glavi. Jadni dečko. Jadni moj mrtvi dečko. Sada se rešio svih muka. A zadnje reči koje sam od njega čula bile su prekor zbog…«
No, ta uspomena bijaše previše bolna za staru gospođu i posve je slomi. Sada je već i sam Tom cmizdrio, i to više iz sažaljenja nad samim sobom negoli zbog drugih. Čuo je kako Mary plače i od vremena do vremena ubacuje poneku lepu reč o njemu. Već je i sam o sebi počinjao misliti lepše no ikada pre. Ipak, tetkin ga je teški jad dovoljno dirnuo da poželi iskočiti ispod postelje i pričiniti joj time silnu radost – a usto se i veličanstvena teatralnost takva postupka činila njegovoj naravi posebno privlačnom, ali se svlada i ostade mirno ležati.
Slušao je i dalje pa je po raznim sitnicama razabrao kako se isprva nagađalo da su se dečaci utopili na kupanju, a onda se otkrilo da je nestala mala splav. Zatim su neki dečaci rekli da su nestali dečaci obećavali kako će se u selu uskoro »nešto čuti«, a mudre glave »zbrojile dva i dva« i zaključile da su dečaci otplovili na tom splavu pa će se uskoro pojaviti malo niže u prvom susednom gradiću. No, oko podneva su splav pronašli nasukanu na misurijskoj obali pet-šest milja nizvodno od sela pa je nade nestalo: bilo je sigurno da su se utopili, inače bi ih glad do mraka, ako ne i pre, bila poterala kući. Verovalo se da je traganje za telima uzaludan napor, i to naprosto zato što su se dečaci zasigurno utopili nasred tesnaca, jer bi se inače, kao dobri plivači, domogli obale. Danas je sreda uveče pa ako se tela ne nađu do nedelje, napustiće se svaka nada i istoga će se prepodneva održati zadušnice. Tom uzdrhta.
Jecajući, gospođa Harper svima zaželi laku noć i okrenu se da pođe. No, onda dve ucviljene žene, prepustivši se zajedničkom porivu, padoše jedna drugoj u naručje i pošteno se isplakaše uzajamno se tešeći, a onda se rastadoše. Kada je Sidu i Mary poželela laku noć, tetka je Polly bila mnogo nežnija no što joj je bio običaj, pa čak i Sid malo šmrcnu, a Mary ode plačući iz sveg srca.
Tetka Polly kleknu i poče se moliti za Toma tako dirljivo, tako usrdno i s takvom neizmernom ljubavlju u rečima i u staračkom drhtavom glasu da se dečak opet stao gušiti u suzama, još davno pre no što je ona završila molitvu.
I nakon što je tetka otišla u postelju, Tom se još dugo nije smeo ni maknuti jer je ona od vremena do vremena bolno ječala, nemirno se prevrtala i bacala amo-tamo. Konačno se umiri pa bi u snu samo povremeno zastenjala. Tada se dečak iskrade, postupno se uspravi pored postelje, rukom zakloni svetlo sveće, stade iznad tetke i zagleda se u nju. Srce se ispuni sažaljenjem prema njoj. Izvadi iz džepa komad platanine kore i stavi ga kraj sveće, no tada mu nešto pade na pamet pa neodlučno zastade. Od sretnoga rešenja do kojeg je došao ozari mu se lice i on žurno strpa koru natrag u džep. Zatim se naže nad tetku i poljubi joj uvele usne pa se smesta išulja iz sobe zasunuvši vrata za sobom.
Do rečnog se pristaništa probi natrag istim putem, ne nađe onde nikoga, hrabro zakorači na skelu jer je znao da je prazna, izuzevši stražara koji je redovno odlazio na spavanje i spavao kao zaklan. Tom odveza čamac na krmi, skliznu u njega te doskora oprezno zavesla uzvodno. Kada je dospeo na jednu milju iznad sela, poče veslati ukoso preko reke upinjući se iz petnih žila. Spretno pristade na suprotnu obalu jer je to za njega bila svakidašnja malenkost. Rado bi bio i zaplenio čamac, uz tumačenje da ga je moguće držati za lađu pa, prema tome, i za punovaljani gusarski plen, ali je znao da bi se za čamcem posvuda tragalo pa bi tako i on i njegovi prijatelji na kraju mogli biti otkriveni. Stoga se iskrca i zađe u šumu.
Sede i dugo otpočinu mučeći se da za to vreme ostane budan, a onda se umorno podiže da pređe poslednji deo puta. Noć je bila na izmaku, a još pre no što se našao nasuprot ostrvskom sprudu, već se posve razdanilo. Opet otpočinu, sve dok sunce nije dobrano odskočilo i pozlatilo veliku reku svojim sjajem, a onda se baci u vodu. Malo kasnije, zastade, onako mokar, na rubu logora i ču Joea gde govori:
»Ne, Tom ti je pouzdan kao niko, Huck. Vratiće se on. Neće pobeći. Zna on da bi to bila sramota za gusara, a i preponosan je za nešto takvo. Sigurno je nešto smislio, samo da mi je znati šta!«
»No, ovo što je ostavio, to je na svaki način naše, a?«
»Gotovo tako, Huck, ali ne još. U poruci piše da će biti naše ako se on ne vrati do doručka.«
»I vratio se!« uskliknu Tom, iskoristivši ovaj trenutak za sjajan dramski utisak, pa dostojanstveno zakorači u logor.
Bogat doručak od slanine i ribe bi ubrzo pripravljen te dečaci prionuše uz jelo, a Tom im usput ispripovedi (i ulepša) svoje pustolovine. Kada je završio s pripovedanjem, junačka družina nije znala šta će sa sobom od hvalisavosti i taštine. Zatim se Tom povuče u neki senoviti kutak da odspava do podneva, a ostala se dvojica gusara spremiše na pecanje i istraživanje.
Šesnaesto poglavlje
Posle ručka cela družba pođe na sprud u potragu za kornjačinim jajima. Obilazili su uokolo zabadajući štapove u pesak, a kada bi naišli na kakvo mekano mesto, kleknuli bi i stali kopati rukama. Katkada bi iz jedne rupe izvadili i po pedeset-šezdeset jaja. Bile su to savršeno oble bele stvarce, mrvicu manje od običnog oraha. Te su večeri imali izvrsnu gozbu od jaja prženih na oko, a onda još jednu u petak ujutro.
Nakon doručka zabavljali su se na sprudu vičući, poskakujući i neprekidno hvatajući jedan drugoga te zbacujući usput odeću sa sebe, sve dok nisu ostali posve goli, a onda nastaviše izvoditi ludorije daleko od plitke vode kraj spruda, boreći se sa snažnom strujom koja bi im od vremena do vremena povukla noge i time znatno povećavala zabavu. Povremeno bi stali u krug i dlanovima prskali vodu jedan drugome u lice, postupno se približavajući jedan drugome i okrećući glavu u stranu da izbegnu zagušno prskanje vode, a na kraju bi se pograbili i rvali, sve dok neko od njih ne bi nadjačao i zagnjurio drugoga, a onda bi sva trojica završila pod vodom u klupku belih nogu i ruku pa opet izronili, pljujući, smejući se i hvatajući zrak – sve u isti mah.
Kada bi se dobro izmorili, istrčali bi iz vode i izvalili se na suvi, vrući pesak, ležali onde i zasipavali se njime, a onda to prekinuli i opet odjurili u vodu da onde ponove raniju igru. Konačno im pade na pamet da njihova gola koža izgleda baš kao kakav »triko»u boji puti pa u pesku nacrtaše krug i tako načiniše cirkus – i to čak s tri klovna, jer nijedan nije tu najslavniju ulogu hteo prepustiti kome drugom.
Zatim se prihvatiše klikera pa su se igrali gađanja »sa zemlje«, »iz kruga« i »za ozbiljno«, sve dok im i ta zabava ne dojadi. Onda se Joe i Huck još jednom okupaše, no Tom se ne usudi poći za njima jer je upravo u tom času otkrio da je, zbacujući hlače, s gležnja zbacio i nisku načinjenu od čegrtaljki zmije čegrtuše pa se čudio kako mu je bez zaštite te misteriozne amajlije. tako dugo uspelo izbeći grč. Nije se usuđivao ući u vodu dok je nije našao, a dotle su se druga dvojica umorila i spremila da malo otpočinu. Postupno se raziđoše svaki na svoju stranu, »raspekmeziše se« i čeznutljivo zagledaše prema selu koje je s druge strane široke reke dremalo na suncu. Tom se zateče kako nožnim palcem u pesku ispisuje BECKY, izbrisa to i naljuti se na sebe zbog vlastite slabosti. No, uprkos tome, opet ispisa to ime: nije tomu mogao odoleti. Izbrisa ga još jednom, a onda se reši daljnje napasti tako što pozva onu drugu dvojicu i pridruži im se.
No, Joe je bio do te mere klonuo duhom da mu gotovo nije bilo spasa. Toliko je čeznuo za domom da je jedva podnosio taj jad. Suze samo što mu nisu potekle. A i Hucka je bila uhvatila seta. Tom je bio snužden, ali se pravio da to ne pokaže. Čuvao je tajnu i još je nije bio spreman odati, ali je znao da će je, ako ta buntovna potištenost još malo potraje, morati otkriti pa reče, tobože pokazujući veliku razdraganost:
»Dečaci, kladim se da je na ovom otoku već bilo gusara. Mi ćemo ga opet pretražiti. Ovde negde sigurno postoji zakopano blago. Čujte, šta biste rekli da slučajno nabasate na trulu škrinju punu zlata i srebra?«
No, njegove reči izazvaše samo mlak zanos koji izbledi bez ikakva odgovora. Tom ih pokuša namamiti na još jedan ili dva pothvata, ali mu i ti pokušaji propadoše. Bio je to bezizgledan trud. Joe je sedeo čeprkajući štapom po pesku i doimajući se veoma smrknuto. Konačno reče:
»Dečaci, hajde da prekinemo s ovim. Ja bih kući. Ovde je tako pusto.«
»Oh, nemoj, Joe, proći će tebe to neraspoloženje«, reče Tom. »Samo se seti kako je ovo dobro mesto za pecanje.«
»Nije me briga za pecanje. Hoću kući.«
»Ali, Joe, nigde se ne može tako dobro kupati kao ovde.«
»Šta će mi kupanje? Nekako mi se i ne da kupati kad mi to niko ne brani. Ja ozbiljno idem kući.«
»Oh, koješta! Derište! Sve mi izgleda da bi ti hteo svojoj mamici.«
»Da, hoću se vratiti mami – baš kao što bi i ti hteo, samo da imaš mamu. Nisam ništa veće derište nego ti.« I Joe malo zašmrca.
»Dobro, pustićemo cmizdravca da ide kući mami, je li tako, Huck? Jadan mali – ne može bez mamice! Pa, dobro. Tebi se ovde sviđa, je li, Huck? Nas dvojica ćemo ostati, a?«
Huck reče: »A-ha«, i to prilično nevoljko.
»Dok sam živ, s vama više neću razgovarati«, reče Joe ustajući. »Tako da znate!« Zlovoljno se udalji i poče se oblačiti.
»Vrlo važno!« reče Tom. »Niko te i ne treba. Idi kući pa neka ti se smeju. Ma, krasan si mi ti gusar. Huck i ja nismo cmizdravci. Nas dvojica ćemo ostati, je li, Huck? A on neka ide ako baš hoće. Izgleda mi da ćemo se verovatno snaći i bez njega.«
Međutim, Tomu uza sve to nije bilo lako i uznemirio se videći da se Joe i dalje prkosno oblači, a obeshrabrio se videvši kako i Huck čeznutljivo gleda Joeove pripreme i ustrajava u nekakvoj zloslutnoj ćutnji. Uskoro Joe, bez ijedne oproštajne reči, poče gaziti kroz vodu prema ilinojskoj obali. Tomu klonu srce i on pogleda prema Hucku. Huck ne izdrža njegov pogled, već obori oči. Onda reče:
»Tome, i ja bih išao odavde. Ovde se sve već pretvorilo u samu čamotinju, a sad će biti još i gore. Hajmo i mi, Tome.«
»Ja ne idem. Vas dvojica možete ići ako hoćete. Ja bome ostajem.«
»Tome, odoh ja.«
»Dobro, idi – ko te drži?«
Huck počne skupljati razbacanu odeću pa reče:
»Tome, voleo bih kada bi i ti pošao. Razmisli još jedanput. Nas dvojica ćemo te čekati na obali.«
»E, onda ćete se vraški načekati, tek toliko da znate.
Huck žalosno krenu, a Tom ostade gledati za njim, u srcu mučen žarkom željom da odbaci ponos te i sam pođe. Nadao se da će ona dvojica stati, no oni su polako gazili sve dalje. Iznenada mu sinu da je sve oko njega postalo vrlo pusto i tiho. Po poslednji se put uhvatio u koštac s ponosom, a onda poleti za drugovima vičući:
»Čekajte! Čekajte! Moram vam nešto reći!«
Oni odmah stadoše i osvrnuše se. Stigavši do mesta na kojem su se njih dvojica zaustavila, Tom im poče otkrivati svoju tajnu, a oni su ga zlovoljno slušali, sve dok konačno ne shvatiše ono »glavno« na što je ciljao. Tada s odobravanjem ispustiše ratnički poklič i rekoše kako je to »sjajno!«, kao i to kako, da im je to odmah rekao, ne bi bili ni krenuli. On se uverljivo opravdavao, ali je pravi razlog bio u tome što se bojao da ih čak ni ta tajna neće predugo zadržati pa ju je odlučio sačuvati kao poslednji mamac.
Dečaci se veselo vratiše i opet se s voljom prihvatiše ranijih igara, celo vreme brbljajući o Tomovoj izvanrednoj zamisli i diveći se njezinoj nadahnutosti. Nakon slasnog obroka od jaja i ribe, Tom reče da bi sada voleo naučiti pušiti. I Joeu se svidi ta namera pa reče da bi i on hteo pokušati. Tako Huck napravi lule i napuni ih. Dvojica početnika ranije nikada nisu pušila ništa osim cigara napravljenih od vinova lišća, a one su »peckale« jezik i nipošto se nisu računale kao muževno pušenje.
Ispružiše se i osloniše na laktove pa oprezno i s nepoverenjem povukoše prvi dim. Bio je odvratna okusa i malo im se povraćalo, ali je Tom rekao:
»Pa, to je baš lako! Da sam znao da je sve u ovome, odavno bih propušio.«
»I ja«, reče Joe. »Ništa naročito.«
»Zbilja, toliko puta sam gledao ljude kako puše i mislio kako bih rado da i ja to mogu, a nisam nikad ni pomislio da zapravo i mogu«, reče Tom.
»Baš je tako bilo i sa mnom, je li Huck? Pa, Huck, ti si me čuo kad sam to govorio! Evo, neka ti Huck kaže.«
»Jeste , još koliko puta«, potvrdi Huck.
»A tek ja!« reče Tom. »O, stotinu puta. Jednom dole kod klaonice. Sećaš se, Huck? Kad sam to rekao, tamo su bili i Bob Tanner, Johnny Miller i Jeff Thatcher. Pa, Huck, valjda se sećaš da sam to govorio?«
»Jesi, vala«, reče Huck. »Bilo je to onaj dan nakon šta san ja izgubio pravu bilu kamenku. Ne, još jedan dan ranije.«
»Eto, šta sam ti rekao?« reče Tom. »Huck se seća.«
»Verujem da bih celi dan mogao pušiti lulu«, reče Joe. »Uopšte mi nije mučno.«
»Nije ni meni«, reče Tom. »I ja bih mogao pušiti celi dan. Ali se kladim da Jeff Thatcher ne bi.«
»Jeff Thatcher! Pa, on bi se srušio da samo dvaput povuče. Samo da jednom pokuša, video bi on svoje.«
»Još kako! A Johnny Miller – baš bih voleo jednom videti Johnnyja Millera da puši lulu.«
»Oh, a ja misliš da ne bih?« reče Joe. »Ma, kladim se da Johnnyju Milleru to uopšte ne bi išlo, baš kao ni bilo što drugo. Njega bi sredilo već i da samo omiriše dim.«
»Bome je tako, Joe. Čuj – što bih voleo da nas dečaci sada vide!«
»I ja.«
»Čujte, nećemo o ovome nikome ništa govoriti. Pa, kad jednom oni budu u blizini, ja ću prići tebi i reći: ‘Joe, imaš lulu? Baš bih malo zapalio’, a ti ćeš reći, onako nehajno, kao da to nije ništa, reći ćeš: ‘Da, imam onu staru lulu i još jednu, ali mi duvan nije baš dobar.’ A ja ću reći: ‘Oh, nema veze, samo ako je dosta jak.’ Onda ćeš ti izvaditi lule pa ćemo nas dvojica mirno zapaliti, a oni će samo zinuti od čuda.«
»Ti Boga, Tome, što će to biti veselo. Voleo bih da to može sada biti!«
»I ja isto! A tek kad im kažemo da smo pušiti naučili na gusarenju, kako će im samo biti žao što i oni nisu bili s nama!«
»Oh, i meni tako izgleda, čak bih se i okladio u to.«
Ovako je tekao razgovor, ali je doskora počeo ponešto zapinjati i postao nepovezan. Pauze su postajale sve duže, a izbacivanje je pljuvačke čudesno učestalo. Svaka se pora na Tomovim i Joeovim obrazima pretvorila u prepuno vrelo te su njih dvojica jedva stizali dovoljno brzo izbacivati vodu iz podruma ispod jezika da spreče poplavu, a usprkos svim naporima, nešto im se sline slevalo u grlo i svaki ih čas teralo na povraćanje. Oba su dečaka sada već bila jako probledela, a lica im izgledala jadno. Joeu lula ispade iz mlitavih prstiju, a nakon toga se isto desi i Tomu. Oba su izvora besomučno tekla, a obe su sisaljke crple iz sve snage. Joe nemoćno reče:
»Izgubio sam nož. Idem ga potražiti.«
A Tom dodade drhtavih usana i zastajkujući u govoru:
»Ja ću ti pomoći. Ti pođi onim putem, a ja ću tražiti oko izvora. Ne, Huck, ti ne moraš s nama – već ćemo ga mi naći.«
Tako je Huck ponovno seo i čekao sat vremena. Onda mu postade dosadno pa krenu u potragu za svojim drugovima. Nađe ih u šumi, svakoga na svojoj strani, obojicu vrlo blede i obojicu u čvrstom snu. No, po nekim sitnicama zaključi da su se, ako su i imali kakvih nevolja, toga i rešili.
Toga dana za večerom nisu baš bili razgovorljivi. Delovali su postiđeno, a kad je Huck nakon obroka sebi napunio lulu i spremao se isto napraviti i za njih, odbiše rekavši da se ne osećaju baš najbolje – pokvarili su želudac nečim što su pojeli za ručak.
Oko ponoći, Joe se probudi i zovnu ostalu dvojicu. U zraku je ležala teška sparina koja je nagoveštavala oluju. Dečaci se šćućuriše jedan uz drugog i potražiše prijateljsko utočište kraj vatre, uprkos sparnom vazduhu i njegovoj sumornoj, nepomičnoj toplini koja ih je gušila. Sedeli su mirno, u napetom iščekivanju. Svečani je muk i dalje vladao. Crna je tmina bila progutala sve izvan domašaja svetlosti vatre. Ubrzo sevnu drhtavi blesak koji na trenutak nejasno osvetli lišće, a zatim nestade. Domalo sevnu i drugi, malo jači. Zatim još jedan. Onda kroz šumsko granje s uzdahom prođe slabašan jecaj, a dečaci na obrazu osetiše kratkotrajan dašak i protrnuše od pomisli da je to kraj njih prohujao duh noćni. Nastupi pauza, a onda sablasna munja pretvori noć u dan i u njezinu se sjaju ukaza, zasebno i jasno, svaka, pa i najmanja vlat trave što im je rasla oko nogu. Ukazaše se isto tako i tri bleda, preplašena lica. Duboka orljava groma dovalja se i grunu s nebesa, a onda se izgubi u daljini poput potmule tutnjave. Prolete talas ledena vazduha , od čega sve lišće zašušta, a pahuljasti se pepeo oko vatre poput snega rasprši na sve strane. Još jednom nemilosrdno bleštavilo rasvetli šumu i u isti se tren prolomi prasak, a dečacima se učini da se od njega kidaju vrhovi drveća ravno iznad njihovih glava. U neprozirnoj tmini koja je nakon toga zavladala pribiše se od straha jedan uz drugoga. Po lišću jednolično zabubnja nekoliko krupnih kapi kiše.
»Dečaci, brzo! Idemo u šator!« uzviknu Tom.
Jurnuše spotičući se u mraku o korenje i vreže, a ni dvojica od njih ne potrčaše u istom smeru. Besna je vetrušina hučala kroz drveće, nagoneći u stenjanje sve na što bi naišla. Jedna je munja za drugom zaslepljivala oči, jedna orljava groma za drugom zaglušivala uši. Onda pljusnu kiša kao iz kabla, a stade se podizati i vihor, šibajući u naletima njome po tlu. Dečaci su se uzajamno dozivali, no huk vetra i tutnjava gromova potpuno im zaglušiše glasove. Konačno ipak jedan po jedan dovrludaše do šatora i skloniše se u nj, promrzli, preplašeni i mokri do kože: bili su, međutim, sretni što nisu sami u nevolji. Razgovarati nisu mogli – toliko je staro jedro besno udaralo, čak da su i uspeli nadjačati ostalu buku. Oluja je sve više mahnitala pa se jedro uskoro otrže sa svojih vezova i odlete lepećući na vetru. Dečaci se uhvatiše za ruke i pobegoše, uz mnogo padova i masnica, u zaklon velikog hrasta koji je rastao na obali reke. Bitka je sada bila u punom jeku. Pod neprekidnim požarom munja što je plamtio na nebesima sve se na zemlji ocrtavalo oštro kao izrezano i u nezasenjenoj jasnoći: poveno drveće, uzburkana reka bela od pene, brizgavo prštanje vodene izmaglice, nejasni obrisi strme obale na drugoj strani reke što se nazirala kroz rastrgane oblake i iskošenu kišnu koprenu. Svaki bi čas neko divovsko stablo klonulo u borbi i srušilo se kršeći mlađe raslinje. Neumorna orljava gromova sada je parala uši prodornim i oštrim, neopisivo užasnim praskom. Oluja doseže vrhunac u još neviđenom naletu te se činilo da je kadra rastrgati otok na komadiće, spaliti ga, potopiti ga sve do vrhova drveća, oduvati ga i zaglušiti svakoga živog stvora na njemu, i to sve u isti mah. Teško je mladim lutalicama bilo provesti ovu noć na otvorenom.
No, borba se napokon završi i sile se prirode stadoše povlačiti uz sve tiše pretnje i gunđanje te ponovno zavlada mir. Dečaci se vratiše u logor, dobrano ustrašeni, no onde ustanoviše kako ipak imaju razloga da budu sretni i presretni: naime, veliku je platanu što je pružala zaklon njihovom ležaju, munja bila uništila i spalila, a oni su u času te nesreće bili daleko odatle.
Sve je u logoru bilo preplavljeno, pa i logorska vatra. Njih su trojica bili tek nepromišljeni dečaci, kao i svi dečaci njihovih godina, te uopšte nisu bili zaštitili vatru od kiše. Bio je to itekakav razlog da se zabrinu jer su bili pošteno pokisli i promrzli. Na sav glas udariše u kuknjavu, no onda otkriše da je vatra odozdo bila toliko duboko nagorela veliku kladu kraj koje su je bili naložili (onde gde se klada krivila prema gore i odvajala se od zemlje) da je onoliko žara koliko bi otprilike stalo na dlan, izbeglo vlazi. Strpljivo su je poticali, sve dok iverjem i korom drveća koju su našli ispod zaštićenih klada ne navedoše vatru na to da se ponovno rasplamsa. Onda stadoše na nju gomilati suvo granje, sve dok se huktavi oganj ponovno ne razgori i njima opet postade lako pri duši. Osušiše kuvanu šunku i pogostiše se, a nakon toga sedoše uz vatru te uzeše raspredati o svojoj ponoćnoj pustolovini i slaviti je sve do jutra, jer nigde uokolo ionako nije bilo suvog mesta na kom bi se moglo spavati.
Kada se ujutro prikralo sunce i zasjalo odozgor na njih, dečake svlada pospanost te odoše do peščanog spruda da malo odspavaju. Domalo sunce pripeče pa se nevoljko prihvatiše spravljanja doručka. Nakon jela osećali su se kiselo i ukočeno, a i opet ih je pomalo uhvatila čežnja za domom. Tom opazi znakove takva raspoloženja pa uze razveseljavati gusare što je bolje znao i umeo. No, njima nije bilo ni do klikera, ni do cirkusa, ni do kupanja, baš kao i ni do čega drugog. Podseti ih na zajedničku veliku tajnu i potaknu u njima tračak razdraganosti pa ih, dok se ona još nije izgubila, uspe pridobiti za novu zabavu. Neko će vreme prekinuti s gusarenjem pa će za promjenu biti Indijanci. Ta ih zamisao privuče te ne potraja dugo, a oni su se već svukli i od glave do pete išarali prugama od crna blata tako da su izgledali kao zebre – sva su trojica, dakako, bili poglavice – a onda se razleteše po šumi da napadnu kakvo englesko naselje.
Naskoro se podeliše na tri neprijateljska plemena, pa su uz strašne bojne pokliče napadali jedan drugoga iz zasede, uzajamno se ubijali i skalpirali kao da ih ima na hiljade. Bio je to krvav, pa prema tome i krajnje ugodan dan.
Sastaše se u logoru u vreme večere, gladni i sretni. No, sada se pojavi jedna poteškoća – zaraćeni Indijanci ne mogu jedni s drugima lomiti pogaču ako najpre ne sklope mir, a to je jednostavno nemoguće ako se najpre ne popuši lula mira. Za neki drugi način nisu bili nikada čuli. Dvojica među našim urođenicima gotovo zažališe što više nisu gusari. Druge im, međutim, nije bilo pa s onoliko prividnog veselja koliko su ga mogli u sebi skupiti, zatražiše lulu te stadoše redom iz nje povlačiti dimove, baš onako kako dolikuje.
I gle, bi im drago što su postali divljaci jer su iz toga izvukli neku korist: ustanoviše kako sada već mogu pomalo pušiti, a da ne moraju odmah krenuti u potragu za izgubljenim nožem. Nije im bilo toliko mučno da im ozbiljno pozli pa nije bilo verovatno da će ovu izvanrednu priliku propustiti iz pukog nehaja. Ne, nakon večere počeše oprezno vežbati, i to s poprilično dobrim uspehom, pa tako celu veče provedoše likujući. Zbog novostečene su veštine bili ponosniji i sretniji nego da su mogli odrati kožu i skinuti skalp pripadnicima svih Šest plemena. Ostavićemo ih sada da puše, brbljaju i hvalisaju se jer nam za sada više nisu potrebni.
nastavci: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар