Peto poglavlje
Oko pola jedanaest zazvoni napuklo zvono na malenoj crkvi pa se ljudi doskora počeše okupljati za jutarnju propovied. Učenici nedeljne škole razmestiše se po crkvi i zauzeše mesto uz roditelje da tako budu pod njihovim nadzorom. Stiže i tetka Polly pa Tom, Sid i Mary sedoše uz nju, pri čemu Toma smestiše tik do središnjeg prolaza da bi sedeo što dalje od otvorena prozora i zavodljivih letnjih prizora koji su se vani pružali. Gomila je nadirala kroz crkvene prolaze: postariji siromašni poštar koji je video i bolje dane; gradonačelnik i njegova žena – jer je to mesto, pored ostalih nepotrebnih stvari, imalo i gradonačelnika, pa mirovni sudija, udovica Douglas, lepa i pristala četrdesetogodišnjakinja, plemenita, dobrodušna i imućna osoba čija je kuća na briegu bila jedina raskošna zgrada u mestu, a usto najgostoljubivija i najdarežljivija prilikom raznih svetkovina kojima se ponosio St. Petersburg, za njom pogureni i poštovani major Ward sa suprugom, zatim dođe i advokat Riverson, novi uglednik pristigao izdaleka, iza njega seoska lepotica praćena mnoštvom mladih osvajača odevenih u lanena odela i iskićenih vrpcama, nakon toga celo društvo mladih trgovačkih pomoćnika iz mesta – oni su pre toga bili stajali u predvorju grickajući drške na svojim štapovima, kako kakav kružni zid sastavljen od obožavatelja uljem namazane kose i s glupavim osmehom na licu, sve dok i poslednja devojka nije prošla između njih kao kroz šibe, a na kraju pristiže i uzorni dečak Willie Mufferson koji je sa svojom majkom postupao tako brižljivo kao da je ona od brušena stakla. Uvek je pratio majku u crkvu i bio dika svih ozbiljnih starijih gospođa. Svi su ga dečaci pak mrzili zbog tolike uzornosti, kao i zbog toga što su im ga stalno »isticali kao primer«. Bela maramica mu je, kao i obično nedeljom, visila iz džepa – tobože slučajno. Tom nije imao maramice pa je dečake koji su je nosili smatrao umišljenima.
Kada su se svi našli na okupu, zvono još jednom zazvoni opominjući spore i okašnjele, a onda se na crkvu spusti svečana tišina prekidana samo kikotom i šaptom crkvenog zbora na galeriji. Zbor je uvek kikotao i šaptao za vreme celoga bogoslužja. Nekad je postojao i neki crkveni zbor koji je bio pristojno odgojen, ali sam sada zaboravio gde je to bilo. Zbilo se to pre mnogo, mnogo godina i jedva da se ičega o njemu sećam, ali mislim da je to bilo u nekoj stranoj zemlji.
Sveštenik najavi pesmu i pročita je s užitkom na onaj poseban način kojemu su se u ovom kraju silno divili. Glas bi mu isprva bio srednje visine, a potom bi se postupno dizao, sve dok ne bi stigao do određene tačke, tu bi snažan naglasak istaknuo najvišu reč, a onda bi se sveštenikov glas strmoglavio kao s kakve skakaonice:
Na nebo zar ću dospeti na cvetnom
ležaju
dok ostali će broditi po moru
krvavu?
Cenili su ga kao odličnog čitača. Na crkvenim »domencima« uvek su ga pozivali da čita pesme, a kada bi završio, gospođe su podizale ruke i bespomoćno ih spuštale u krilo, »prevrtale« očima i tresle glavom, baš kao da kažu: »Rečima se to ne može izraziti, to je prelepo, prelepo za ovaj smrtni svet.«
Pošto nakon toga i otpevaše pesmu, velečasni gospodin Sprague pretvori se u oglasnu ploču pa stade čitati »obavesti« o sastancima, društvima i drugim stvarima, sve dok se nije učinilo da će se popis otegnuti do sudnjega dana – čudan običaj koji se još uvek čuva u Americi, čak i u velikim gradovima, pa i u današnje doba koje obiluje dnevnim i ostalim listovima. Često se to teže rešiti kakva vekovnoga običaja, što za nj ima manje opravdanja.
Zatim sveštenik otpoče s molitvom. Bila je to lepa, velikodušna molitva koja je zalazila u razne pojedinosti: molio je za crkvu i sitnu dečicu crkvenu, za druge crkve u selu, za selo samo, za pokrajinu, za državu, za državne službenike, za Sjedinjene Države, za crkve u Sjedinjenim Državama, za Kongres, za Predsednika, za vladine službenike, za jadne mornare što ih oluje bacaju amo-tamo po raznim morima, za milione potlačenih koji stenju pod čizmom evropskih kraljeva i istočnjačkih vlastodržaca, za one do kojih su doprle svetlost i radosna vest, a oni nemaju očiju da vide ni ušiju da čuju, za neznabošce na dalekim otocima usred mora, a završavala je smernom molbom da sveštenikove reči naiđu na milost i blagonaklonost i budu poput semena koje će, padne li na plodno tlo, s vremenom doneti bogatu žetvu dobra. Amen.
Začu se šuštanje haljina i građani koji su do tada, stajali, posedaše. Dečak čiju priču iznosi ova knjiga, nije uživao u molitvi, već ju je samo podnosio – a možda čak ni to. Vrpoljio se celo vreme, a pojedinosti je molitve beležio na rovaš, i to nesvesno, jer nije slušao, nego je već odavno poznavao to područje i uobičajeni put kojim ga je sveštenik prelazio – pa ako bi negde u sadržaju iskrsnula ma i najmanja novost, njegovo bi uvo to otkrilo i sve bi se u njemu pobunilo: smatrao je ove dodatke nepoštenima i huljskima. Usred molitve na naslon se klupe pred njim spustila muhva i mučila mu dušu mirno trljajući prednje nožice, dok je srednjim nogama obuhvatila glavu i tako je odlučno čistila da se činilo kako će joj se ona otkinuti od trupa, a pogledu se ukazivao vrat tanak poput končića. Stražnjim je nogama strugala krila i priljubljivala ih trupu kao da su repovi na fraku, celo se vreme tako mirno doterujući kao da zna kako joj ne preti nikakva opasnost. A zaista je i bilo tako, jer koliko god da su Toma ruke svrbile od želje da je zgrabi, ipak se na to nije usuđivao: verovao je da bi mu duša smesta bila osuđena na propast kada bi tako nešto napravio za vreme molitve. No, kod završne rečenice šaka mu se počela skupljati i pomicati prema napred pa u istome času kada bi izgovoren »amen«, muha postade ratnim zarobljenikom. Tetka opazi čime se on bavi i natera ga da pusti muhu.
Sveštenik je bio najavio predmet propovedi pa sada stade jednolično razglabati o nekome tako dosadnom sadržaju da mnoge glave malo-pomalo klonuše – koliko god da se propoved bavila večnom vatrom i sumporom, a broj onih koji su predodređeni da se spase u njoj bio sveden na tako malu družbu da ih gotovo nije imalo smisla ni spašavati. Tom je brojao stranice propovedi: uvek je posle crkve znao koliko je u propovedi bilo stranica, ali je retko znao nešto više o propovedi samoj. Ovaj je put, međutim, načas pokazao pravo zanimanje. Sveštenik im je predočavao veličanstvenu i dirljivu sliku o skupu svih bića na svetu o prelazu iz jedne decenije u drugu, kada će lav i janje zajedno ležati, a detešce će ih voditi. Dečak nije shvatao zanos, pouku i smisao toga velebnog prizora: mislio je samo o slavi koju će taj glavni lik uživati kod naroda što u nj upiru oči pa mu se na tu pomisao ozarilo lice i poželeo je u sebi da on bude to dete – pod uslovom da lav bude pitom.
Tada priča opet postade dosadna i Tomove se muke nastaviše. Zatim se seti blaga koje je imao u džepu pa ga izvadi. Bio je to krupan crni kukac s velikim čeljustima – zvao ga je »jelenak« i držao ga u kutiji za naboje. Kukac ga za početak uštipnu za prst, na što ga Tom posve prirodno kvrcnu te kukac koprcajući se pade na leđa u prolaz između klupa, a ozleđeni prst završi u dečakovim ustima. Kukac je ležao bespomoćno mašući nožicama, nesposoban da se okrene. Tom ga je promatrao i žudeo za njim, ali mu je kukac bio izvan dosega. I drugi ljudi koje propoved nije zanimala nađoše olakšanje u tome da posmatraju kukca. Malo potom onamo lenjo doskita nekakav pudl, žalostan, trom zbog letnje vrućine i tišine, umoran od zarobljeništva i željan promene. Spazi kukca pa mu se spušteni rep podiže i razmaha. Pseto je razgledavalo plen, obilazilo ga, njušilo sa sigurne udaljenosti, a zatim ga ponovno obiđe; ohrabri se i uze ga njuškati iz veće blizine. Iza toga podiže labrnju i pokuša ga oprezno zgrabiti, no za mrvu promaši i pokuša još jedanput, pa onda još jednom. Sada je već počeo uživati u razonodi: legao je na trbuh s kukcem među šapama i nastavio pokuse. Na kraju se umori te postade ravnodušan i rastresen. Glava mu zakimala, a podbradak se malo-pomalo spusti i dotače neprijatelja koji ga odmah zgrabi. Pudl oštro zacvili, strese glavom, a kukac odleti nekoliko jardi i opet pade na leđa. U najbližim gledaocima zatitra neko blago unutrašnje veselje, nekoliko se lica sakri iza lepeza i maramica, a Tom je bio sav blažen. Pas je izgledao glupo, a verovatno se tako i osećao, ali ga je isto tako u srcu peklo poniženje i žudeo je za osvetom. Zato priđe kukcu i opet oprezno krenu u napad: skakao je na njega sa svake tačke u krugu, dočekujući se na prednje šape tek koji palac od toga stvora, čak je iz bližega za njim posezao zubima i tresao glavom tako da su mu uši lamatale ovamo-onamo. No, nakon nekog se vremena umori; pokuša se zabaviti muvom, ali u tome ne nađe razonode. Vukući njušku po podu pratio je nekog mrava, ali mu je i to brzo dosadilo pa je zevnuo, uzdahnuo, posve zaboravio na kukca i – seo na njega! Začu se besomučan i bolan cvilež, a onda pudla polete niz prolaz između klupa. Cvilež se nije smirivao, a nije ni pas: projuri popreko kroz crkvu ravno ispred oltara, sunu uz drugi prolaz, pređe ispred vrata na drugu stranu, potkraj trkališne staze zavijanje mu postade glasnije jer mu je i bol rastao s kretanjem, pa se psić ubrzo pretvori u vunenu repaticu koja se kretala po svojoj putanji, sjajna i brza poput svetlosti. Mahniti mučenik napokon skrenu sa staze i skoči u krilo svom vlasniku. Vlasnik ga pak izbaci kroz prozor pa bolni lavež brzo oslabi i zamre u daljini.
Do tada su već svi u crkvi bili crveni u licu i gušili se od suspregnuta smeha, a propoved je bila zapela na mrtvoj tački. Ubrzo se nastavila, ali neuverljivo i pentavo, jer se svaka mogućnost primanja dubljih utisaka bila okončala, a čak je i najozbiljnije osećaje neprestano dočekivala prigušena provala bezbožnog veselja, u zaklonu iza nekoga udaljenog naslona klupe, kao da je jadni pop rekao neku retko šaljivu stvar. Svi građani iskreno odahnuše kada prođe ovo teško iskušenje i bi podeljen blagoslov.
Tom Sawyer krenu kući prilično radostan, razmišljajući o tome kako se u službi Božjoj može naći i nekog zadovoljstva kada se u nju unese malo raznovrsnosti. Samo mu je jedna pomisao kvarila dobro raspoloženje: nije imao ništa protiv što se pas igrao s njegovim »jelenkom«, ali je mislio kako od njega nije bilo u redu da mu ga i odnese.
Šesto poglavlje
U ponedjeljak se ujutro Tom Sawyer jadno osećao. Uvek se tako osećao ponedeljkom ujutro jer je ponedeljak bio početak nove nedelje ispunjene dugotrajnom školskom patnjom. Taj mu je dan obično počinjao željom da krajem nedelje uopšte ne bude praznika jer mu se zbog njih povratak u ropstvo i okove činio još mnogo mrskijim.
Tom je ležao razmišljajući. Odjednom mu pade na pamet kako bi bilo zgodno da se razboli: onda će ostati kod kuće i neće ići u školu. Nazre u tome nejasnu mogućnost pa preispita stanje svojega tela. Ne nađe nikakve boljke te se ponovno dade u istraživanje. Ovaj mu se put učini da naslućuje neke grčeve u trbuhu pa ih s velikom nadom stade prizivati, ali oni brzo popustiše i domalo nestadoše. Razmišljao je dalje. Najednom nešto otkri. Klimao mu se jedan od dva gornja prednja zuba. Bila je to prava sreća; već je »za početak«, kako je to nazivao, hteo početi jaukati, kadli mu pade na um da će mu tetka, istupi li s takvim dokazom pred nju kao pred kakav sud, izvaditi zub, a to će ga boleti. Zato odluči da će za sada zub ostaviti u rezervi te nastavi s potragom. Neko vreme ništa ne nađe, a onda se seti da je lekar pričao o nekoj boljci koja je nekoga njegova bolesnika na dve-tri nedelje spremila u postelju, a gotovo je zbog nje ostao i bez jednoga prsta na ruci. Dečak stoga ispod čaršafa hitro izvuče svoj ranjeni nožni prst i uze ga razgledavati. No, nije poznavao tačne znakove spomenute bolesti. Učini mu se ipak vrednim pokušati pa poče svojski stenjati.
Sid je, međutim, spavao kao top.
Tom glasnije zastenja umišljajući da ga prst već počinje boleti.
Na Sida ni to nije delovalo.
Do toga se vremena Tom već bio zadihao od napora. Malo se odmori, a onda skupi svu snagu i nekoliko puta zaredom upravo predivno zastenja.
Sid je i dalje hrkao.
Toma ovo ozlojedi. Reče: »Side! Side!« i prodrma ga. Ovaj se postupak pokaza uspešnim, pa Tom opet poče jaukati. Sid zevnu, protegnu se, osloni se na lakat glasno dunuvši kroz nos i zapilji se u Toma. Tom je i dalje stenjao. Sid reče:
»Tome! Hej, Tome!« (Odgovora nije bilo.) »Čuj, Tome! Tome! Tome, šta ti je?« Prodrma ga i uznemireno mu se zagleda u lice.
Tom prostenja:
»Joj, nemoj, Side. Ne tresi me tako.«
»Zašto, šta ti je, Tome? Moram pozvati teticu.«
»Ne, ne treba. Sad će to proći… možda. Nemoj nikoga zvati.«
»Ali moram! Nemoj tako stenjati, Tome, to je užasno. Koliko dugo ti je zlo?«
»Satima. Jao! Oh, ne drmaj me tako, Side, ubićeš me.«
»Tome, zašto me nisi ranije probudio? O, Tome, nemoj! Koža mi se ježi kad te čujem. Tome, šta ti je sad?«
»Side, sve ti opraštam. (Jauk.) Sve što si mi ikad učinio. Kad mene više ne bude….«
»Oh, Tome, pa valjda ne umireš? Nemoj, Tome, oh, nemoj. Možda…«
»Opraštam svima, Side. (Jauk.) Reci im to, Side. I Side, moj prozorski okvir i moju mačku s jednim okom daj onoj novoj devojčici koja je došla u naše mesto. I reci joj…«
No, Sid je već bio zgrabio odeću i odjurio. Toma je sada već uistinu bolelo jer mu je mašta tako krasno radila da mu je stenjanje zvučalo baš kao pravo.
Sid je sleteo niz stepenice i viknuo:
»Jao, tetko Polly, dođi! Tom umire!«
»Umire?«
»Da. Požuri, brzo dođi!«
»Gluposti! Ne verujem.«
No, ipak potrča gore, a Sid i Mary za njom. Lice joj je bilo probledelo, a usne joj drhtale. Stigavši do Tomove postelje, izusti bez daha:
»Tome, Tome, šta je to s tobom?«
»Oh, tetice, ja…«
»Šta ti je, šta ti je, dete moje?«
»Oh, tetice, obamro mi je onaj ranjeni prst na nozi!«
Stara gospođa klonu na stolicu: malo se smiejala, pa malo plakala, a onda se stade smejati i plakati u isti mah. Oporavivši se od toga, reče:
»Tome, kako si me uplašio! A sada prestani s tim budalaštinama i izvlači se iz tog kreveta!«
Stenjanje prestade, a iz prsta iščeznu sav bol. Dečak se malo postide pa reče:
»Tetko Polly, činilo mi se da je obamro, a tako me bolelo da sam posve zaboravio na zub.«
»Na zub! A šta ti je sa zubom?«
»Klima mi se i neverovatno grozno me boli.«
»Dobro, dobro, samo nemoj opet početi sa stenjanjem. Otvori usta. Tako – zub ti se zbilja klima, ali od toga nećeš umreti. Mary, donesi mi svileni konac i ugarak iz kuhinje.«
Tom reče:
»Oh, molim te, tetice, nemoj mi ga čupati. Ne boli me više. Ne maknuo se s mesta ako boli. Molim te, tetice. Ne bih hteo izostati iz škole.«
»O, izostati iz škole, je li? Dakle, celu ovu strku napravio si zbog toga što si nameravao izostati iz škole i otići na pecanje? Tome, Tome, ja tebe toliko volim, a ti kao da mi na sve moguće načine pokušavaš nepodopštinama slomiti staro srce.« Do tog je časa zubarski pribor već bio spreman. Stara gospođa jedan kraj svilenoga konca u vidu petlje pričvrsti oko Tomova zuba, a drugi kraj sveza za stup na postelji. Onda zgrabi ugarak i naglo zamahnu gotovo ga gurnuvši dečaku u lice. Zub se učas zanjiha uz posteljni stup.
No, gde je jada, tu je i nagrada. Kada se Tom nakon doručka otputio u školu, zavideli su mu svi dečaci koje je sreo jer je zbog rupe u gornjem redu zuba mogao pljuckati na nov i prekrasan način. Skupila se oko njega prava sledba sastavljena od dečaka koje je zanimao taj prizor. Jedan od njih, koji je zbog porezanoga prsta do tada bio u središtu pažnje i poštovanja, sada je najednom ostao bez ijednog pristaše i lišen slave. Bilo mu je teško pri srcu pa je rekao s prezirom koji zapravo nije osećao, kako pljuvati kao Tom Sawyer i nije ne znam što, ali mu je neki drugi dečak rekao: »Kiselo je grožđe!« pa se udaljio kao svrgnuti junak.
Malo potom Tom naiđe na Huckleberryja Finna, mlađahnog seoskog izopštenika iz društva i sina mesnog pijanca. Huckleberryja su iskreno mrzile i bojale ga se sve majke u selu jer je bio lenj i razuzdan, prost i zločest – a i zato što su mu se sva deca toliko silno divila, uprkos zabrani uživala u njegovu društvu i priželjkivala da budu nalik na nj. Tom je, kao i svi ostali pristojni dečaci, zavideo Huckleberryju na njegovu raznovrsnom izopšteničkom životu, a bilo mu je strogo zabranjeno da se s njime igra. Zato se i jest igrao s njime kad god bi mu se za to pružila prilika. Huckleberry je uvek nosio iznošenu odeću namenjenu odrasloj osobi, odeću koja je bila u večnom cvatu i lepršala u dronjcima. Šešir mu je bio preširoka podrtina kojoj je na obodu nedostajao komad u obliku polumeseca, kaput mu je, kada bi ga obukao, visio gotovo do peta, a stražnja mu se dugmad spuštala duboko niz leđa. Samo mu je jedna naramenica pridržavala hlače, stražnji mu je deo na njima visio i u njemu nije bilo ničega, a ako ih ne bi podvio, nogavice, iskrzane po rubovima, vukle bi mu se po blatu.
Huckleberry je išao gde god bi mu se prohtelo. Po lepom je vremenu spavao na stepenicama pred kućnim vratima, a kada bi padala kiša, u praznim bačvama, nije morao ići u školu ni u crkvu, nikoga nije morao zvati gospodarom ili mu se pokoravati, mogao je ići na pecanje ili na kupanje kad god bi se na to odlučio i ostati onde koliko god bi mu se svidelo, niko mu nije branio da se tuče, uvečer je mogao bdeti do mile volje, u proleće je uvek prvi hodao bosonog, a u jesen poslednji obuvao cipele, nikada se nije morao umivati ni oblačiti čista odela, a umeo je čudesno psovati. Jednom je rečju taj dečak imao sve što život čini dragocenim. Tako je mislio svaki kinjeni, sputani i pristojni dečak u St. Petersburgu.
Tom pozdravi romantičnog izopštenika:
»Zdravo, Huckleberry!«
»E, zdravo. Vidi malo kako t’ ovo izgleda.«
»Šta ti je to?«
»Crknuta mačka.«
»Daj da vidim, Huck. Bome, dobrano je ukočena. Gde si je nabavio?«
»Kupio sam je od jednog dečaka.«
»Šta si dao za nju?«
»Jednu plavu ceduljku i mehur kog sam dobio u klaonici.«
»Otkuda ti plava cedulja?«
»Kupio sanm je pre dve nedelje od Bena Rogersa za štap kojim se tera obruč.«
»Čuj, Huck, a čemu služe crknute mačke?«
»Čemu služe? To ti je za bradavice bojati.«
»Nemoj! Zaista? Ja znam nešto bolje od toga.«
»Moguse opkladiti da ne znaš. A šta to?«
»Pa, kišnica iz trulog panja.«
»Gnjilež-voda! Ne bi ti ja za gnjilež-vodu dao ni šupljoga boba.«
»Ne bi dao, ne bi? Jesi li kada pokušao?«
»Ja ne. Al’ Bob Tanner jest.«
»Ko ti je to rekao?«
»Pa, on je rekao Jeffu Thatceru, a Jeff je rekao Bakeru, Johnny je rekao Hollisu, a Jim je rekao Rogersu, Ben je rekao nekom crnji, a crnjo je rekao meni. Eto ti!«
»No, pa šta onda? Svi oni lažu. U najmanju ruku, svi osim crnca. Njega ne poznajem. Ali nikad nisam video crnca koji ne laže. Koješta! Ma, reci ti meni, Huck, kako je Bob Tanner to napravio.«
»Pa, otišao je i umočio ruku u gnjili panj s kišnicom.«
»Po danu?«
»Jasno.«
»I okrenuo se licem prema panju?«
»Da. Bar bi ja tako rekao.«
»Je li nešto izgovorio?«
»Rekao bih da nije. Ne znam.«
»Aha! Ma, pričaj mi malo o tome da se bradavice leče gnjilež-vodom na tako blentav način! Pa to uopšte ničem ne služi. Moraš otići potpuno sam, i to duboko u šumu, tamo gde znaš da ima neki panj pun kišnice, a onda se moraš točno u ponoć leđima nasloniti na panj, gurnuti ruku unutra i izgovoriti:
»Ječam trči, a rakija viče,
Gnjilež-voda bradavice miče!«
Onda zatvorenih očiju odbrojiš jedanaest koraka od panja, okreneš se tri puta u mestu i odeš kući, ali ne smeš ni s kim progovoriti ni reči, jer ako bilo što kažeš, čarolija propadne.«
»Ozbiljno, zvuči uverljivo, ali Bob Tanner nije tako postupio.«
»Ne, dragi moj, sigurno nije, zato on u našem mestu i ima najviše bradavica. Ne bi bilo nijedne bradavice na njemu da je znao kako treba napraviti to s gnjilež-vodom. Ja sam se na taj način rešio hiljade bradavica koje sam imao po rukama, Huck. Često se igram sa žabama pa od toga dobijam svu silu bradavica. Katkad ih skidam i grahom.«
»Da, grah je dobar. I ja sam tako radio.«
»I ti? A kako?«
»Uzmeš zrno graha i raskoliš ga, onda zarežeš bradavicu dok ti krv ne poteče, pa krv staviš na jednu polovicnu graha, iskopaš rupu i tu polovinu zakopaš na raskršću oko ponoća kad nema mesečine, a unda drugu polovinu spališ. Vidiš, ona polovina koju si namazao krvlju stalno će vući i vući i nastojaće da se spoji s drugom polovinom, pa će tako krv na kraju izvući bradavicu i bradavice će ti brzo otpasti.«
»Da, tako je, Huck, tako je, ali je još bolje ako, dok zakopaš tu polovinu, izgovoriš ‘Idi, grahu! Bradavico, pođi! Nikad više ti meni ne dođi!’ Tako radi Joe Harper, a on je bio blizu Coonvilla i gotovo svagde. Nego čuj – kako se leče bradavice uz pomoć crknute mačke?«
»Ovako, uzmeš mačku i odeš na groblje, malo pre ponoći, i to na onaj dan kad tamo pokopavaju nekog zlog čoveka. U ponoć će doći đavo , a možda i dva ili tri , al’ ti njih ne možeš videti, možeš čuti samo nešto kao vetar ili može biti njihov razgovor. Kad oni dohvate onog čovu da ga odvuku sa sobon, baciš za njima mačku i kažeš: ‘Đavo na leš, mačka na đavola, bradavice na mačku, a na meni ništa!’ To će ti očistit’ svaku bradavicu.«
»Zvuči dobro.Jesi li to kad iskušao, Huck?«
»Ne, ali mi je to pripovedala baba Hopkins.«
»O, onda mi izgleda da je tako. Za nju kažu da je veštica.«
»Kažu! Ma, Tome, ja znam da ona to jeste. Ona je začarala tatu. To mi je sam tata rekao. Ide ti on jedan dan i vidi da ga ona hoće začarati, pa ti on uzme kamen i da se nije sagnula, pogodio bi je. E, a onda se iste noći skotrlja’ sa šupe na kojoj je pijan spavao i slomi ruku.«
»Pa to je strašno. Kako je on znao da ga je ona htela začarati?«
»Bogami moj, tata ti to lako prokljuvi. Veli da to, kad gledaju ravno u tebe, znači da nešta čaraju. Posebno ako usput nešta i mrmljaju, jer kad mrmljaju, to ti one govoru Očenaš naopačke.«
»Reci, Huck, kad ćeš napraviti to s mačkom?«
»Noćas. Izgleda mi da će noćas doći po starog Hoosa Williamsa.«
»Ali njega su pokopali u subotu. Zar ga nisu odneli još iste noći?«
»Svašta pričaš! Pa čarolija ne mpože delovati pre ponoći! A onda, tu ti je i nedelja. Izlgeda mi da se đavoli nedeljom baš mnogo ne petljaju okolo.«
»Toga se uopšte nisam setio. Tako je. Mogu i ja s tobom?«
»Naravno, ako te neće biti strah.«
»Strah! E, da ne bi. Hoćeš li mi mijauknuti?«
»Da, al’ i ti meni odmijaukni ako budeš mogao. Zadnji put sam zbog tebe mijaukao okolo sve dok stari Hays nije došao i počela bacati kamenje i vikati ‘Mačketina prokleta!’ i tako ti ja bacim njemu ciglu u prozor – al’ o tom ne smeš ni pisnuti.«
»Neću. One noći nisam mogao mijaukati, jer je tetka pazila na mene, ali ovaj put hoću. Hej, šta ti je ovo?«
»Ma, nekaki krpelj.«
»Gde si ga našao?«
»U šumi.«
»Šta tražiš za njega?«
»Ne znam. Ne mislim ga prodavati.«
»U redu. Ionako je jako mali.«
»O, svako može podčinjivati tuđeg krpelja. Ja sam s ovim zadovoljan. Meni je sasma dobar.«
»Pih, krpelja ima cela gomila. Da hoću, mogao bih ih imati i hiljadu.«
I? Zašto ih onda nemaš? Zato što jako dobro znaš da ne možeš. Ovo ti je jedan od prvih krpelja, izgleda mi. Prvi kog sam ja video ove godine.«
»Čuj, Huck, daću ti za njega svoj zub.«
»Da vidim.«
Tom izvadi komadić papira i pažljivo ga razmota. Huckleberry je pun čežnje promatrao zamotuljak. Bijaše to veoma jako iskušenje. Najzad upita:
»Je l’ pravi?«
Tom podiže usnicu i pokaza rupu.
»Dobro, može«, reče Huckleberry, »gotov posao.«
Tom zatvori krpelja u kutiju za naboje u kojoj je donedavno čamio onaj jelenak pa se dečaci rastadoše, a svaki se od njih pritom osećao bogatijim no što je pre bio.
Kada je Tom stigao do male osamljene daščane školske zgrade, uđe u nju žustro kao neko ko se svojski žurio da stigne ovamo. Obesi šešir na klin i s velikim se žarom i marom sruči na svoje mesto. Učitelj se bio dostojanstveno zavalio u veliki naslonjač s pletenim sedištem postavljen na povišenom mestu i dremuckao, uljuljan u san učeničkim mrmljanjem. Tomov ga upad prenu.
»Thomase Sawyeru!«
Tom je znao da, kad god ga neko zove punim imenom, to ne znači ništa dobro.
»Izvolite, gospodine!«
»Dođi ovamo. A sada mi, molim te lepo, objasni zašto si opet zakasnio, kao i obično?«
Tom je već hteo pribeći laži, ali uto ugleda dve dugačke plave pletenice što su padale niz nečija leđa, a on ta leđa prepoznade zahvaljujući ljubavi koja ga je u taj čas stresla: pokraj te je osobe bilo jedino prazno mesto na ženskoj strani učionice. Zato smesta reče:
»ZADRŽAO SAM SE U RAZGOVORU S HUCKLEBERRYJEM FINNOM!«
Učitelju zastade srce i on se nemoćno zapilji preda se. Brujanje dečijeg učenja prestade. Učenici su se pitali nije li ovaj ludo odvažni dečak skrenuo umom. Učitelj reče:
»Šta? S kim si se zadržao?«
»U razgovoru s Huckleberryjem Finnom.«
Više nije moglo biti nikakve zabune u pogledu Tomovih reči.
»Thomase Sawyeru, ovo je najneverovatnije priznanje koje sam ikada čuo. Za ovaj prestup neće biti dovoljne samo packe. Svuci kaput.«
Učiteljeva je ruka udarala dok se nije umorila, a zaliha se šiba znatno smanjila. Onda usledi zapoved:
»A sada, mladiću, idi i sedi s devojčicama. Neka ti to bude opomena.«
Činilo se da je kikot koji je prostrujao učionicom zbunio dečaka, ali su tome uzrok zapravo u većoj meri bili strahopoštovanje pred obožavanom neznankom i strahovit užitak zbog silne sreće što ga je dopala. Sede na rub borove klupe, a devojčica se odmače od njega zabacivši glavu. U razredu nastade opšte gurkanje laktovima, namigivanje i došaptavanje, ali je Tom mirno sedeo držeći ruke na dugačkoj i nisko postavljenoj plohi za pisanje ispred sebe i doimao se zadubljen u knjigu.
Malo-pomalo prestadoše obraćati pažnju na njega i uobičajeno mrmljanje ponovno ispuni zagušljivi zrak. Dečak doskora poče krišom pogledavati devojčicu. Ona to primeti, »nakrivi usta« i na celu minutu okrenu glavu od njega. Kada se opet oprezno osvrnula, pred njom je ležala breskva. Ona je odgurnu. Tom pažljivo stavi breskvu natrag. Ona je opet odgurnu, ali manje neprijateljski. Tom strpljivo vrati breskvu na ranije mesto. Ovaj je put devojčica ostavi gde je i bila. Tom nažvrlja na pločici za pisanje: »Molim te, uzmi je, imam ih još«. Devojčica letimično pogleda napisane reči, ali ne dade nikakva znaka od sebe. Onda dečak poče nešto crtati po pločici skrivajući levom rukom svoj rad. Devojčica se neko vreme pravila da ništa ne primećuje, ali se u nekim jedva primetnim znacima uskoro kod nje poče primećivati urođena ljudska radoznalost. Dečak je i dalje pravio kao da ništa ne opaža. Devojčica je suzdržano virkala u njegovu pločicu, ali dečak nije pokazivao da to primećuje. Napokon ona popusti i oklevajući šapnu:
»Daj da vidim.«
Tom delomično otkri turobno nakaznu sliku nekakve kuće s dva zabata i s dimom koji se poput svrdla izvijao iz dimnjaka. U devojčice se tada probudi tako jako zanimanje za njegovo delo te ona zaboravi na sve drugo. Kada je crtež bio dovršen, zagleda se trenutak u nj i prošapta:
»Zgodno. Nacrtaj čoveka.«
Umetnik u prednje dvorište smesti čoveka koji je veličinom bio nalik na dizalicu. Mogao je i kuću prekoračiti, no devojčica nije previše cepidlačila. Čudovište joj se svide i ona prošapta:
»Čovek je krasan, a sada nacrtaj mene kako idem prema kući.«
Tom nacrta peščani sat, pričvrsti mu na vrh pun mesec, dodade mu udove nalik na slamke, a među raširene prste utakne čudovišnu lepezu. Devojčica reče:
»Kako je to zgodno. Kad bih bar ja znala crtati.«
»To je lako«, šapatom će Tom, »ja ću te naučiti.«
»Ozbiljno? A kada?«
»U podne. Ideš li kući na ručak?«
»Ostat ću ovde ako treba.«
»Onda, to je dogovoreno. Kako se zoveš?«
»Becky Thatcher. A ti? Oh, znam. Thomas Sawyer.«
»Pod tim imenom izvlačim batine. Kad sam dobar, zovu me Tom. Ti me zovi Tom, može?«
»Može.«
Tom tada uze nešto žvrljati na pločici skrivajući od devojčice ono što je napisao. No, ovaj se put ona nije ustezala, već ga zamoli da joj pokaže pločicu. Tom reče:
»Oh, nema se tu šta videti.«
»Ma, ima.«
»Ma, nema. Bolje da ne vidiš.«
»Nije bolje, uopšte nije bolje. Molim te, pokaži mi.«
»Pričaćeš okolo.«
»Neću. Naj-naj-najozbiljnije ti kažem da neću.«
»Nećeš nikom reći? Nikad, dok si živa?«
»Ne, nikom nikad neću reći. Daj da sada da vidim.«
»Oh, bolje da ne vidiš!«
»Kad si takav prema meni, baš ću videti.« Pa stavi ručicu na njegovu i stadoše se natezati. Tom se pretvarao da se ozbiljno odupire, ali je postupno povlačio ruku sve dok se ispod nje ne otkriše ove reči: Volim te.
»Oh, sram te bilo!« I ona ga žestoko lupi po ruci, no porumeni i činilo se da joj je drago to što je maločas videla.
Baš u tom presudnom trenutku dečak oseti kako mu neko polako i zlokobno steže uho i nesmiljeno ga povlači uvis. Na taj način bi prenesen preko cele prostorije i posađen na svoje pravo mesto uz popratnu paljbu sveopštega učeničkog smeha. Tada se na nekoliko strašnih trenutaka učitelj ustoboči nad njim, a onda se bez reči udalji prema svojem prestolju. No, Tomu je, premda mu je uvo bridelo, srce klicalo od sreće.
Kada se učenici smiriše, Tom svojski pokuša prionuti na učenje, ali je uzbuđenje u njemu bilo preveliko. Na satu čitanja sve je pobrkao, zatim je na satu geografije jezera pretvorio u planine, planine u reke, a reke u kontinente, sve dok nije ponovno zavladao haos, a napokon se na satu pravopisa »spetljao« kod niza najobičnijih reči, sve dok se nije potpuno osramotio i izgubio kositreno odličje koje je razmetljivo nosio nekoliko meseci.
nastavci: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар