Roman Jozefa Rota Kapucinska grobnica jedno od ključnih dela evropske književnosti prve polovine XX veka.To je roman o poslednjim danima Austro-ugarske i o onome što je došlo posle toga.
Zovemo se Trota. Naš rod potiče iz Sipolja, u Sloveniji. Kažem: rod, jer mi nismo porodica. Sipolje više ne postoji, odavno ne postoji. Zajedno s nekoliko okolnih opština ono danas obrazuje veće mesto. To je, kao što znamo, volja ovoga doba. Ljudi nisu kadri da ostanu sami. Povezuju se u besmislene grupe. Ni sela nisu kadra da ostanu sama. Nastaju, dakle, besmislene formacije. Seljake vuče grad, a i sela bi, dakako, želela da budu gradovi.
Ja sam još poznavao Sipolje, u vreme kad sam bio dečak. Otac me je jedanput poveo onamo, jednog sedamnaestog avgusta, u predvečerje onoga dana kad je u svim, čak i u najmanjim mestima monarhije slavljen rođendan cara Franje Josifa Prvog. U današnjoj Austriji i u ranijim krunskim zemljama ima, po svoj prilici, još vrlo malo ljudi kod kojih ime našeg roda budi neku uspomenu. U iščezlim analima stare austrougarske vojske naše ime je, međutim, zabeleženo i ja sam, priznajem, ponosan na to, baš zato što su anali iščezli. Ja nisam dete ovog doba, štaviše, teško mi je da sebe ne nazovem njegovim neprijateljem. Nije to zato što ga ne razumem, kao što imam običaj da kažem. To je tek blagočastivi izgovor. Ja prosto, zato što mi je tako udobnije, ne želim da budem uvredljiv i zajedljiv, pa zato kažem da ne razumem ono za šta bih morao reći da ga mrzim ili prezirem. Sluh mi je istančan, ali se pravim da ne čujem. Otmenije je, smatram, da se gradim nesposobnim nego da priznam da sam primetio vulgarne zvuke.
Brat moga dede bio je onaj jednostavni pešadijski poručnik što je u bici kod Solferina spasao život caru Franji Josifu. Pukovnik je postao plemić. U vojsci i u čitankama K. u. K. monarhije dugo je pisalo: junak Solferina, sve dok, kako je sâm želeo, po njemu nije polegla senka prošlosti. Oprostio se. Leži pokopan u Hicingu. Na njegovom nadgrobnom kamenu stoje tihe i ponosite reći: “Ovde počiva junak Solferina.”
Careva milost prenela se i na njegovog sina, koji je postao sreski načelnik, i na unuka koji je u jesen 1914. kao poručnik lovaca pao u bici kod Krasne-Buska.1 Nikada ga nisam video, kao ni bilo koga od poplemčene grane našeg roda. Poplemčene Trote postale su ponizno odane sluge Franje Josifa. Moj otac, međutim, beše buntovnik.
Buntovnik i patriot, to je bio moj otac – samo je u staroj Austrougarskoj postojao takav soj. Hteo je da reformiše carstvo i spasi Habzburge. Predobro je pojmio smisao austrijske monarhije. I tako je postao sumnjiv i morao da beži. Otišao je, u mladim godinama, u Ameriku. Po pozivu je bio hemičar. Fabrikama boje što su velelepno rasle po Njujorku i Čikagu bili su potrebni ljudi poput njega. Dok je bio siromašan, čeznuo je, dabome, za kukuruzom. A kad se najzad obogatio, poče da čezne za Austrijom. I vratio se. Nastanio se u Beču. Imao je novca, a austrijska policija volela je ljude koji imaju novca. Ne samo što oca nisu uznemiravali nego on čak krenu da osniva novu slovenačku stranku i kupi dvoje novina u Agramu.
Stekao je uticajne prijatelje iz bliže okoline nadvojvode prestolonaslednika Franje Ferdinanda. Moj je otac sanjao o slovenskom kraljevstvu pod vlašću Habzburga. Sanjao je o monarhiji Austrijanaca, Mađara i Slovena. A meni koji sam njegov sin neka na ovom mestu bude dopušteno da kažem: zamišljam da je moj otac, samo da mu je bilo dato da poživi, možda mogao promeniti tok istorije. Ali, preminuo je, oko godinu i po dana pre ubistva Franje Ferdinanda. Njegov sam jedini sin. U svome testamentu odredio me je za naslednika svojih ideja. Nije me badava krstio imenom Franja Ferdinand. Ali ja sam tada bio mlad i lud, da ne kažem: lakouman. Lakomislen u svakom slučaju. Živeo sam prepuštajući se danu. Ne! To nije tačno: prepuštajući se noći. Danju sam se prepuštao spavanju.
II
No jednoga jutra – beše to u aprilu 1913. godine – prijavljena mi je, još sanjivom, tek dva sata ranije pristiglom kući, poseta nekog rođaka, izvesnog gospodina Trota.
U kućnoj haljini i papučama, otidoh u predsoblje. Prozori behu širom otvoreni. Jutarnji kosovi u našoj bašti marljivo su pevali svoju umilnu pesmu. Ráno sunce radosno je plavilo sobu. Naša služavka koju do tada nikad nisam video tako rano izjutra učini mi se stranom u svojoj plavoj kecelji – jer, poznavao sam je samo kao mlado stvorenje sastavljeno od plavog, crnog i belog, otprilike nalik nekakvoj zastavi. Prvi put sam je video u tamnoplavoj odeći sličnoj onoj koju nose monteri i čitači potrošnje gasa, s purpurno- crvenom pajalicom u ruci – i već bi samo pogled na nju bio dovoljan da mi da sasvim novu, sasvim nenaviknutu predstavu o životu. Prvi put u nekoliko godina video sam jutro u svojoj kući i opazio sam da je lepo. Služavka mi se dopala. Otvoreni prozori su mi se dopali. Sunce mi se dopalo. Pesma kosovâ mi se dopala. Bila je zlatna, kao jutarnje sunce. Čak je i devojka u plavom bila zlatna, kao sunce. Od sámog zlata u prvi mah uopšte nisam video gosta koji me je čekao. Primetio sam ga tek nekoliko sekundi – ili su to bili minuti? – kasnije. Sedeo je tako, mršav, crn, nem, na jedinoj stolici koja je stajala u našem predsoblju i nije se pomerio kad sam ušao. I mada su njegova kosa i njegovi brkovi bili tako crni, a boja njegove kože tako mrka, on je usred jutarnjeg zlata u predsoblju ipak izgledao kao komad sunca, komad dalekog južnog sunca, u svakom slučaju. Na prvi pogled podsetio me je na moga umrlog oca. I otac je bio tako mršav i tako crn, tako mrk i tako koščat, tâman i pravo dete sunca, a ne kao mi, plavušani, koji smo samo sunčeva posvojčad. Ja govorim slovenački, otac me je naučio. Pozdravih svoga rođaka Trotu na slovenačkom. On kao da se tome ni najmanje nije začudio. Razumelo se to samo po sebi. Nije ustao, nastavio je da sedi. Pružio mi je ruku. Osmehnuo se. Ispod njegovih crnih brkova belinom su se ljeskali jaki, krupni zubi. Odmah mi je rekao ’ti’. Osećao sam: nije to rođak, to je brat! Moju adresu dobio je od beležnika. “Tvoj otac”, tako je počeo, “zaveštao mi je 2.000 zlatnika i ja sam došao ovamo da ih uzmem. Došao sam k tebi da ti zahvalim. Sutra ću se vratiti kući. Imam i sestru, nju sad hoću da udam. Sa 500 guldena miraza dobiće najbogatijeg seljaka u Sipolju.”
"A ostatak?” pitao sam.
“Njega ću ja zadržati”, rekao je vedro. Osmehivao se i meni je izgledalo da se sunce još snažnije uliva u naše predsoblje.
“Šta nameravš s novcem?” pitao sam.
“Proširiću posao”, uzvratio je. I kao da je red nalagao da mi tek sada kaže svoje ime, ustao je sa svoga sedišta, ustao sa smelom sigurnošću i izgovorio svoje ime s dirljivim dostojanstvom. “Zovem se Josif Branko”, rekao je.
Tek tada sam primetio da pred svojim gostom stojim u kućnoj haljini i papučama. Zamolih ga da pričeka i otidoh u svoju sobu da se obučem.
III
Moglo je biti oko sedam sati ujutro kad smo došli u “Kafe Magerl”. Stizali su prvi pekarski momci, snežnobeli i mirišući na vruskave zemičke, na makovnjaču i slane štapiće. Sveže pržena prva kafa, devičanska i aromatična, mirisala je kao drugo jutro. Moj rođak Branko sedeo je pored mene, crn i sav južnjak, vedar, budan i zdrav, i ja sam se stideo svoje plavušnosti i umora od probdevene noći. Bio sam donekle i zbunjen. Šta da mu kažem? On je moju zbu- njenost još uvećao rekavši:
“Ujutro ne pijem kafu. Hoću jednu čorbu.”
Dabome! U Sipolju su seljaci ujutro jeli čorbu od krompira.
Naručih, dakle, krompir-čorbu. Prilično je potrajalo i mene za to vreme beše stid da umačem kiflu u kafu. Čorba najzad stiže, tanjir se pušio. Moj rođak Josif Branko kao da uopšte nije primećivao kašiku. Rukama obraslim crnim maljama prinosio je ustima tanjir što se puši. Dok je srkao čorbu, izgledao je kao da je i mene zaboravio. Sav predan tom vrelom tanjiru koji je snažnim tankim prstima visoko držao, ostavljao je utisak čoveka čiji je apetit, zapravo, otmeno čuvstvo i koji ne dodiruje kašiku samo zato što mu izgleda plemenitije da jede neposredno iz tanjira. I dok sam ga gledao kako srće čorbu, učini mi se gotovo zagonetnim to što su ljudi uopšte izumeli kašike, te smešne predmete. Moj rođak odloži tanjir, video sam da je sasvim gladak i prazan i beo, kao da je upravo očišćen i opran.
"Danas popodne”, rekao je, “podići ću novac.
” Kakav je to posao – pitao sam ga – koji namerava da proširi.
“Ah”, rekao je, “jedan sasvim mali, ali takav da vrlo lepo prehranjuje čoveka preko zime.”
I tako sam saznao da je moj rođak Josif Branko u proleće, leto i jesen seljak, posvećen polju, a da je zimi pečenjar kestenja. Imao je jedan gunj, jednu mazgu, jedna mala kola, jedan kazan, pet džakova kestena. S time je svake godine početkom novembra putovao kroz neke krunske zemlje naše monarhije. A ako bi mu se u određenom mestu posebno dopalo, ostajao bi tu i čitavu zimu, dok ne dođu rode. Onda bi vezao prazne džakove za mazgu i pošao ka najbližoj stanici železnice. Natovario bi životinju i odvezao se kući i opet bi postajao seljak.
Pitao sam ga kako se tako mali posao može proširiti, a on mi je rastumačio da se tu još svašta može raditi. Mogu se, na primer, osim kestenja prodavati i pečene jabuke i pečeni krompiri. U međuvremenu je, takođe, mazga ostarila i oslabila i mogla bi se kupiti nova. Dve stotine kruna je, reče, i tako već uštedeo.
Nosio je sjajan satenski kaput, cvetni somotski prsluk sa šarenom staklenom dugmadi i, prebačen oko vrata, otmeno upleteni, zlatni, teški lanac sa časovnikom. A ja, kojeg je otac odgajao u ljubavi prema Slovenima iz našeg carstva i koji sam stoga bio sklon da svaku folklorističku atrakciju shvatim kao simbol, smesta se zaljubih u taj lanac. Hteo sam ga za sebe. Pitao sam svog rođaka koliko košta. “Ne znam”, rekao je. “Meni ga je dao moj otac, a njemu njegov otac, nije to nešto što se kupuje. Ali pošto si ti moj rođak, rado ću ti ga prodati.” – “Dakle, koliko?” – pitao sam. A u sebi sam mislio, sećajući se očevih poukâ, da je slovenački seljak odveć plemenit da bi uopšte brinuo o novcu i novčanoj vrednosti. Rožak Josif Branko je dugo razmišljao, a onda reče: “Dvadeset tri krune.” Zašto je došao baš na taj broj, nisam se usuđivao da pitam. Dadoh mu dvadeset pet. On pažljivo izbroja, ničim ne pokaza da kani da mi vrati dve krune, izvuče veliku, crvenu plavokariranu džepnu maramu i sakri novac u nju. Tek tada, pošto je dva puta uvezao maramu, skide lanac, iz džepa na prsluku izvuče časovnik i položi časovnik i lanac na sto. Bio je to staromodni teški srebrni časovnik s ključićem za navijanje. Moj je rođak oklevao da se odvoji od lanca, posmatrao ga je neko vreme nežno, gotovo s ljubavlju, i najzad rekao: “Pošto si ti ipak moj rođak! Ako mi daš još tri krune, prodaću ti i časovnik!” – Dadoh mu celih pet kruna. Ni sada mi on ne vrati ostatak. Izvuče joãš jednom svoju maramu, polako odreši dvostruki čvor, spakova novi novac sa starim, smesti sve u džep pantalona i onda me bezazleno pogleda u oči.
“I tvoj prsluk mi se dopada!” – rekoh posle nekoliko sekundi. “Njega bih takođe hteo da ti otkupim.”
“Pošto si ti moj rođak” – uzvratio je – “voljan sam da ti prodam i prsluk.” I ne oklevajući ni trena, on skide kaput, svuče prsluk i dade mi ga preko stola. “To je dobar materijal” – reče Josif Branko – “i dugmad su lepa. A pošto si ti taj koji kupuje, on košta samo dve krune i pedeset.” – Platih mu tri krune i u njegovim očima jasno primetih razočaranje što to nije još jednom bilo pet kruna. Izgledao je oneraspoložen, nije se više osmehivao, ali je i taj novac na kraju sakrio isto onako brižljivo i marljivo kao prethodni.
Sada sam, po mome mišljenju, posedovao sve što čini pravog Slovenca: stari lanac, šareni prsluk, vraški težak časovnik na navijanje, s ključićem. Nisam više čekao ni trena. Smesta na sebe navukoh sve tri stvari, platih i zatražih da mi pozovu fijaker. Otpratih svog rođaka u njegov hotel, stanovao je u “Zelenom lovačkom rogu”. Zamolih ga da me čeka uveče, doći ću po njega. Namera mi je bila da ga predstavim svojim prijateljima.
IV
Zarad forme, kao izgovor i da bih umirio majku, upisao sam prava. Dabogme da nisam studirao. Preda mnom se prostirao veliki život, šarena livada omeđena tek veoma, veoma dalekom ivicom horizonta. Živeo sam u veselom, čak razuzdanom društvu mladih aristokrata, onog sloja koji mi je, pored umetnika, bio u starom carstvu najmiliji. S njima su me povezivali skeptična lakomislenost, melanholična obest, grehu sklon nehaj, nadmena izgubljenost, sve sami znaci propasti čiji dolazak onda još nismo primećivali. Iznad čaša iz kojih smo raskalašno pili nevidljiva smrt je već prekrštala svoje koščate ruke. Mi smo radosno kudili, čak smo bezobzirno rušili. Usamljen i star, dalek i takoreći obamro, a ipak svima nama blizak i sveprisutan, živeo je i vladao u velikom carstvu stari car Franja Josif. Možda su u skrivenim dubinama naše duše spavale izvesnosti koje ljudi zovu sumnjama, pre svega izvesnost da stari car umire sa svakim danom u kojem je još živ, a s njime da umire i monarhija, ne toliko naša otadžbina koliko naše carstvo, nešto što je veće, šire, uzvišenije od sâme otadžbine. Iz naših teških srca izlazile su lake pošalice, iz našeg osećanja da smo predodređeni za smrt budalasti apetiti za svaku potvrdu života: za balove, za kafane, za devojke, hranu, izlete, svakovrsne budalaštine, besmislene eskapade, za samoubilačku ironiju, neobuzdanu kritiku, za Prater, za ogromni karusel, za lutkarske lakrdije, maskarade, balet, lakomislene ljubavne igre u povučenim ložama Dvorske opere, za manevre koje smo propuštali, čak i za bolesti kojima nas je ponekad darivala ljubav.
Razumeće se da mi je neočekivani dolazak moga rođaka bio dobrodošao. Nijedan od mojih razuzdanih prijatelja nije imao takvog rođaka, takav prsluk, takav lanac za časovnik, takvu blisku vezu sa iskonskom zemljom bajkovitog slovenačkog Sipolja, domovine tada još nezaboravljenog, ali već legendarnog junaka Solferina.
Uveče odoh po svog rođaka. Njegov sjajni satenski kaput ostavio je na sve moje prijatelje moćan utisak. Rođak je mucao na nekom nerazumljivom nemačkom, mnogo se smejao svojim belim, snažnim zubima, puštao da mu se sve plaća, obećavao da će za moje prijatelje kupiti u Sloveniji nove prsluke i časovnike i spremno uzimao kaparu za njih. Jer, svi su mi zavideli na prsluku, lancu, časovniku. Svi bi najviše voleli da su od mene mogli da otkupe čitavog mog rođaka, moju rodbinu i moje Sipolje.
Moj rođak obeća da će na jesen ponovo doći. Svi ga ispratismo na stanicu. Kupio sam mu kartu drugog razreda. On je uze, ode na kasu i uspe da je zameni za kartu u trećem. Odande nam je još mahao. A svima nama srce se slomilo kad je voz krenuo iz stanice; jer, mi smo setu voleli isto onako lakomisleno kao i zadovoljstvo.
V
Još nekoliko dana smo u našem veselom društvu govorili o mome rođaku Josifu Branku. Zatim ga opet zaboravismo – što znači privremeno ga sklonismo na stranu. Jer su aktuelne ludosti našeg života tražile da o njima govorimo i da njima poklonimo pažnju.
Tek u pozno leto, oko dvadesetog avgusta, primih od Josifa Branka, na slovenačkom jeziku, jedno pismo koje još iste večeri prevedoh svojim prijateljima. Rođak je opisivao proslavu carevog rođendana u Sipolju, svečanost udruženja veterana. On sam još je bio premlad rezervista da bi pripadao veteranima. Pa ipak je, prosto zato što niko od staraca nije bio toliko snažan da nosi veliki doboš, izašao marširajući s njima na šumsku livadu, gde su svakog osamnaestog avgusta priređivali narodnu svečanost. Bila su tu petorica hornista i trojica klarinetista. Ali, šta je jedan pokretni orkestar bez doboša?
“Čudnovati su” – reče mladi Festetiks – “ti Slovenci! Mađari im oduzimaju najosnovnija nacionalna prava, oni se protive, povremeno se čak i pobune, ili bar izgleda kao da se bune, ali carev rođendan ipak proslavljaju.”
“U ovoj monarhiji” – uzvrati grof Hojnicki, on je među nama bio najstariji – “ništa nije čudnovato. Da nije naših budaletina na vlasti” (on je voleo jake reči) “sasvim je sigurno da ništa ne bi bilo čudnovato čak ni po svom spoljnom izgledu. Time hoću da kažem da se ono što je za druge čudnovato u Austrougarskoj razume samo po sebi. U isti mah, hoću da kažem i to da samo ova poludela Evropa nacionalnih država i nacionalizama vidi nešto čudnovato u onome što se samo po sebi razume. Ta u ovoj su zemlji Slovenci, poljski i rutenski Galicijci, kaftan-Jevreji2 iz Borislava, trgovci konjima iz Bačke, muslimani iz Sarajeva, pečenjari kestena iz Mostara, oni koji pevaju ’Nek bog čuva...’.3 Dok nemački studenti iz Brna i Egera, zubari, apotekari, frizerski pomoćnici, umetnički fotografi iz Linca, Graca, Knitelfelda, krkala iz alpskih dolina, svi pevaju ’Stražu na Rajni’.4 Ta nibelunška vernost,5 gospodo moja, upropastiće Austriju! Duša Austrije nije središte nego periferija. Austriju nećete naći u Alpima, tamo rastu divokoza i runolist i encijan, ali niko nema ni pojma o nekakvom dvoglavom orlu. Austrijsku supstancu hrane i neprestano nanovo pune krunske zemlje.”
Baron Kovač, mladi vojni plemić mađarske nacionalnosti, namesti monokl kao što je činio svaki put kad je verovao da ima da kaže nešto posebno važno. Govorio je tvrdim i pevajućim nemačkim kakvim su govorili Mađari, ne toliko iz nužnosti koliko iz koketerije i protesta. Pri tom se njegovo upalo lice, koje je podsećalo na nedopečen, nedovoljno narastao hleb, oblivalo snažnim i neprirodnim rumenilom. “U ovoj dvojnoj monarhiji Mađari pate više od svih”, rekao je. Bilo je to njegovo veruju, nijedna se reč u toj rečenici nije dala pomeriti. Svima nam je bio dosadan, a Hojnickog, najtemperamentnijeg mada i najstarijeg među nama, čak je i ljutio. Hojnickijev stalni odgovor nije mogao izostati. Kao i obično, ponovio je: “Mađari, dragi Kovač, tlače ništa manje nego sledeće narode: Slovake, Rumune, Hrvate, Srbe, Rutene, Bosance , Švabe iz Bačke i erdeljske Saksonce.” Nabrajao je narode raširenim prstima svojih lepih, vitkih, snažnih šaka.
Kovač spusti monokl na sto. Reči Hojnickog kao da uopšte nisu doprle do njega. Znam što znam – mislio je, kao uvek. Ponekad je to i govorio. Inače je bio bezazlen, povremeno čak dobar mladić. Ja ga nisam trpeo. Ipak, iskreno sam se trudio da prema njemu razvijem neko prijateljsko osećanje. Prosto sam patio zbog toga što ga ne trpim, patio s dobrim razlogom: bio sam, naime, zaljubljen u Kovačevu sestru; Elizabeta se zvala; bilo joj je devetnaest godina.
Dugo sam se uzalud borio protiv te ljubavi, ne toliko zbog toga što sam verovao da sam u opasnosti, nego zato što sam se plašio tihe poruge mojih sumnjičavih prijatelja. Tada su, kratko vreme pre velikog rata, u modi bili podsmešljiva nadmenost, tašto opredeljivanje za takozvanu “dekadenciju”, za neki napola glumljeni i prenaglašeni umor i za dosadu bez razloga. U takvoj at- mosferi proživeo sam svoje najbolje godine. U takvoj atmosferi nije bilo mesta za osećanja, čak su i strasti bile zabranjene. Moji prijatelji imali su male, da, beznačajne “liaisons”, žene koje se ostavljaju u zapečku, ponekad čak pozajmljuju, kao što se pozajmljuje vrskaput; žene koje se zaboravljaju kao kišobrani, ili se negde namerno odlažu, kao dosadni paketi za kojima se vlasnik ni ne osvrće, u strahu da neko ne potrži za njim noseći mu ih. U krugu u kojem sam se ja kretao ljubav je smatrana zabludelošću, na veridbu se gledalo kao da je apopleksija, a na brak kao na dugotrajnu bolest. Bili smo mladi. Mislili smo, doduše, o ženidbi kao o nekoj životnoj neminovnosti, ali onako kao što se misli o sklerozi koja za dvadeset, trideset godina verovatno mora nastupiti. Mogao sam naći mnogo koju priliku da budem sam s devojkom, iako se u ono doba nije podrazumevalo da mlade dame bez prikladnog, izričito validnog izgovora smeju duže od sata biti u društvu mlade gospode. Samo malobrojne od tih prilika ja sam iskoristio. Da ih sve iskoristim, toga sam se, kao što rekoh, stideo pred svojim prijateljima. Da, panično sam pazio da ne primete ništa od mojih osećanja i često sam strahovao da ovaj ili onaj iz moga kruga već zna ponešto o tome, da sam se tu ili tamo možda već odao. Kad bih ponekad neočekivano došao među svoje prijatelje, činilo mi se da iz njihovog iznenadnog ćutanja moram da zaključim da su upravo, neposredno pre mog dolaska, govorili o mojoj ljubavi prema Eli- zabeti Kovač i smrknuo bih se kao da sam uhvaćen u nekom nepočinstvu, kao da je kod mene otkrivena neka prezrena, tajna slabost. Ali u malobrojnim satima u kojima sam bio sam sa Elizabetom, činilo mi se da osećam koliko su podsmeh mojih prijatelja, njihova skepsa i nadobudna “dekadencija” besmisleni, čak svetogrdni. No istovremeno sam imao i neku vrstu griže savesti, kao da sam pred svojim prijateljima kriv što sam izdao njihove svete principe. Ja sam, dakle, u izvesnom smislu vodio dvostruki život, i to mi uopšte nije prijalo.
Elizabeta je tada bila lepa, meka i nežna, i meni, bez sumnje, naklonjena. Najmanji, najbeznačajniji njen postupak i gest duboko su me dirali, jer sam nalazio da svaki pokret njene ruke, svako klimanje glavom, svako njihanje njenog stopala, poravnavanje suknje, lako podizanje vela, srkut iz šolje s kafom, neoåčekivani cvet na haljini, skidanje rukavice odaju jasan, neposredan odnos prema meni – i samo meni. Da, čak sam iz nekih znakova koji su se u ono vreme dakako mogli ubrojati u žanr takozvanih “smelih koraka” verovao da sa izvesnim pravom moram da zaključim da su nežnost s kojom bi me pogledala, njen prividno nenameran i u najvećoj meri slučajan dodir moje šake ili mojih ramena bili obavezujuća obećanja, obećanja velikih, osobitih nežnosti koje mi još predstoje budem li to samo poželeo. Predvečerja svečanosti u čiju kalendarsku izvesnost više uopšte ne treba sumnjati. Imala je dubok i mek glas. (Ne trpim zvonke i visoke ženske glasove.) Njen govor me je podsećao na neku vrstu prigušenog, ukročenog, čednog a ipak senzualnog gugutanja, na mrmorenje podzemnih izvora, na daleko kotrljanje dalekih vozova koje ponekad čujemo u besanim noćima, a svaka njena, ma i najbanalnija reč dobijala je za mene, zahvaljujući toj dubini zvuka s kojom je izgovarana, neku značenjem ispunjenu, zgusnutu snagu nekog udaljenog, doduše, ne sasvim razumljivog, ali jasno naslutivog, iščezlog prajezika koji smo jednom možda neodređeno čuli u snu.
Kad nisam bio s njom, kad bih se vratio u društvo mojih prijatelja, dolazio sam, dakako, u prvom trenutku u iskušenje da im pričam o Elizabeti; čak i da sanjarim o njoj. Ali čim bih video njihova umorna, buhava i podrugljiva lica, njihovu vidljivu, čak napadnu strast za izrugivanjem, čija žrtva ne samo da sam se bojao da ne postanem već sam i njen, od svih priznati učesnik želeo da budem, smesta bi me obuzimala stupidna stidljivost u kojoj nema rečî, a onda bih se, jedva nekoliko minuta kasnije, prepuštao onoj nadmenoj “dekadenciji” čiji smo izgubljeni i ponositi sinovi svi mi bili.
Eto u takvom budalastom rascepu sam se nalazio i zaista nisam znao gde da tražim utočište. Povremeno sam pomišljao da moju majku učinim svojom poverenicom. Ali, tada, kad sam bio mlad, i zato što sam bio mlad, smatrao sam da ona nije kadra da razume moje brige. Ni odnos koji sam imao prema svojoj majci nije, naime, bio pravi i izvoran, već je to bio žalostan pokušaj da podraža- vam odnos koji su drugi mladi ljudi imali prema svojim majkama. U njihovim očima one, naime, nisu bile prave majke, nego neka vrsta toplih leja kojima oni imaju da zahvale za svoju sazrevanje i svoj život, ili, u najboljem sluåčaju, nešto kao domovinski pejzaži u kojima se igrom slučaja došlo na svet i kojima se ne duguje više ništa do spomena i sentimenta. Ja sam, međutim, čitavog života osećao gotovo sveto strahopoštovanje prema mojoj majci; to osećanje samo sam potiskivao. Jedino sam u podne obedovao kod kuće. Sedeli smo bez reči jedno naspram drugog, za velikim stolom u prostranoj trpezariji, mesto mog umrlog oca u čelu stola ostalo je prazno i svakoga dana je, prema uputstvima moje majke, za onoga koji je bio zanavek odsutan postavljan tanjir i pribor za jelo. Može se reći da je moja majka sedela desno od pokojnika, a ja levo. Ona je pila zlatni muskat, ja pola boce feslauera.6 Nije mi prijao. Radije bih pio burgundac. Ali moja majka je tako odredila. Posluživao je naš stari sluga Žak, svojim drhtavim staračkim rukama, u snežnobelim rukavicama. Njegova gusta kosa bila je gotovo jednake beline. Moja majka jela je malo, brzo, ali dostojanstveno. Čim bih podigao pogled k njoj, spuštala je pogled na tanjir – a trenutak ranije osećao sam da počiva na meni. Ah, osećao sam tada da ima mnogo pitanja koja bi mi uputila i da ta pitanja potiskuje samo zato da bi sebi uštedela postiđenost što je njeno dete, njeno jedino dete, laže. Bržljivo je savijala salvetu. To su bili jedini trenuci kad sam mogao pažljivo da posmatram njeno široko, sada već pomalo sunđerasto lice i njene opuštene, omlitavele obraze i njene namreškane, teške kapke. Gledao sam u njeno krilo, na kojem je savijala salvetu, i razmišljao sam, dirnuto ali istovremeno s prebacivanjem, o tome kako je tu izvorište moga života, toplo krilo, ono najmajčinskije na mojoj majci, i čudio sam se što mogu da sedim tako nemo preko puta nje, tako tvrdoglavo, da, tako bezosećajno, i što ni ona, moja majka, ne nalazi za mene nijednu reč i što se i ona očigledno pred svojim odraslim, prebrzo odraslim sinom isto toliko stidi kao i ja pred njom, ostarelom, prebrzo ostarelom, koja mi je poklonila život. Koliko sam samo želeo da joj ispričam o rascepu koji osećam, o svome dvostrukom životu, o Elizabeti, o mojim prijateljima! Ali, ona očigledno nije želela da čuje ništa o svemu tome što je slutila da ne bi morala glasno da kudi ono što je u sebi prezirala. Možda se, verovatno se pomirila i s večnim užasnim zakonom koji goni sinove da brzo zaborave odakle su potekli; da svoje majke gledaju kao starije dame; da se ne sećaju grudi koje su im dale prvu hranu; s neprolaznim zakonom koji i majke goni da gledaju kako plodovi njihovih tela bivaju sve veći i veći, sve više i više tuđi; da to gledaju najpre s bolom, onda s gorčinom i najzad sa odricanjem. Osećao sam da moja majka govori sa mnom tako malo zato što ne želi da mi dopusti da kažem stvari zbog kojih bi morala da se na mene ljuti. Ali, da sam imao drskosti da s njom govorim o Elizabeti, i o mojoj ljubavi prema toj devojci, verovatno bih obečastio takoreći nju, moju majku, a i samoga sebe. Ponekad sam zaista hteo da počnem da govorim o svojoj ljubavi. Ali pomišljao sam na svoje prijatelje. I na njihove odnose s njihovim majkama. Imao sam detinjasto osećanje da bih priznanjem izdao sebe. Kao da bi, uopšte uzev, čovek izdao samoga sebe time što nešto prećutkuje pred svojom majkom, a istovremeno kao da bi izdao i samu majku. Kad su moji prijatelji govorili o svojim majkama, trostruko sam se stideo: zbog mojih prijatelja, zbog moje majke i zbog mene samoga. Govorili su o svojim majkama gotovo kao o onim svojim “liaisons”, kojima su bez reći okre- tali leđa, kao da su prerano ostarele ljubavnice, i još gore, kao da su te majke nedostojne svojih sinova.
Moji prijatelji su, dakle, bili ti koji su me sprečavali da poslušam glas prirode i razuma i da svojoj ljubavi prema voljenoj Elizabeti dam isto onako slobodnog izraza kao i svojoj detinjoj ljubavi prema majci.
Ali, pokazaće se i po tome da gresi koje smo moji prijatelji i ja navukli na sebe uopšte nisu bili naši lični gresi, nego samo slabi, još jedva raspoznatljivi predznaci dolazećeg uništenja, o kojem ću uskoro pripovedati.
___________________________
1 Selo u blizini malog grada Buska u istočnoj Galiciji, nedaleko do Lavova. (Sve napomene u knjizi su prevodiočeve.)
2 Naziv za neasimilovane, najčešće siromašne, veoma tradicionalne istočnoevropske Jevreje, koriščen često s negativnim i omalovažavajućim konotacijama i upotrebljen kao osnov za obrazovanje antisemitskog nacionalsocijalističkog stereotipa.
3 “Gott erhalte unsern Kaiser...” (Nek bog čuva našeg cara), jedna od nezvaničnih verzija austrijske himne, nastala 1849. i usmerena protiv velikonemačkih težnji.
4 “Die Wacht am Rhein”, nemačka patriotska pesma i jedno vreme himna, na tekst M. Ãnekenburgera iz 1840, popularna za vreme francusko-pruskog rata (1870-1871) i kasnije u Prvom svetskom ratu.
5 Pojam ovde označava bezuslovnu uzajamnu vernost dveju savezničkih država, Nemačke i Austrougarske. Skovao ga je 1909. nemački kancelar Bernhard fon Bilo u znak apsolutne nemačke podrške austrougarskoj aneksiji Bosne, kojoj su se Velika Britanija i Rusija snažno protivile. Za tu priliku fon Bilo je taj pojam oslobodio svih negativnih konotacija koje ovaj ima u Pesmi o Nibelunzima.
6 Vrsta crnog vina, od grožđa poreklom iz Portugalije.
Prevela s nemačkog
Drinka Gojković
izvor
Нема коментара:
Постави коментар