DAR PRIRODE
Sledeće večeri, nakon povratka iz Karvahala, Eragon je odlučio pitati kamen kao što je učinio Merlok. Bio je sam u svojoj sobi. Stavio je kamen na krevet, a pokraj njega tri alatke. Najpre ga je kucnuo drvenim batićem. Čula se bogata zvonjava. Zadovoljan, uzeo je teški kožni čekić. Kad je udario po kamenu, odjeknuo je tužan zvon. Na kraju ga je udario malim dletom. Metal ga nije okrznuo ni zagrebao, ali je zvuk bio najjasniji. Kad je i zadnji ton utihnuo, učinilo mu se da čuje lagano cičanje.
Merlok je rekao da je kamen šupalj. Možda je unutra nešto vredno. No, ne umem ga otvoriti. Onaj ko ga je napravio, zasigurno je imao dobar razlog, no ko god da ga je odneo na Hrbat, nije se potrudio otići po njega ili nije znao gde je. Ne verujem da ga čarobnjak, koji ima prave moći, ne bi bio kadar naći. Je li onda bio namenjen meni? Na to pitanje nije nalazio odgovora. Odustao je od rešavanja tajne, uzeo alat i vratio kamen na policu.
Te ga je noći nešto naglo probudilo. Napeto je osluškivao. Sve je bilo tiho. S nelagodom je zavukao ruku pod madrac i dohvatio nož. Ništa se nije čulo. Dugo je čekao, a onda je polako ponovno utonuo u san.Tišinu najednom propara cičanje i on se opet naglo probudi, skotrlja se s kreveta i izvuče nož iz korica. Nevesto je petljao s kutijom za kresivo i jedva uspeo zapaliti sveću. Vrata su bila zatvorena. Cičanje je bilo preglasno za miša ili štakora, no ipak je pogledao pod krevet. Ništa. Seo je na rub madraca i trljao snene oči. Opet se zaću cičanje i on poskoči.
Odakle dolazi taj zvuk? Nema ništa u podu ni u zidu, jer su od punog drva. Takav mu je bio i krevet. Osetio bi da se nešto noću uvuklo u slamaricu. Pogled mu zastade na kamenu. Bunovan, dohvati ga s police i stavi u krilo razgledavajući sobu.
Cičanje mu opet propara uši i prsti mu počeše titrati. Dolazilo je iz kamena.
Taj mu je kamen samo zadao muka i besa, a sada mu ne da ni spavati! Kamen se nije obazirao na njegov besni pogled, mirno je ležao i povremeno pijukao. Onda je jednom glasno ciknuo i utihnuo. Eragon ga je oprezno odložio i zavukao se u krevet. Kakva god se tajna skrivala u kamenu, moraće pričekati do jutra.
Kad se ponovno probudio, kroz prozor je dopirala mesečina. Kamen se na polici njihao velikom brzinom i tuckao u zid. Obasjavala ga je hladna mesečina, na kojoj mu se površina još više belila.
Eragon skoči s kreveta, s nožem u ruci. Kamen se prestao njihati, no on je i dalje bio napet. Zatim kamen opet zaciča i poče se još brže njihati. Eragon opsova i stade se oblačiti. Nije ga zanimala vrijednost kamena. Odlučio ga je odneti daleko i zakopati. Uto njihanje presta i kamen utihnu. Zatim se naglo zanjiha, skotrlja se s police, lupnu o pod i poče se gegati prema Eragonu. On se uznemiri i potrča prema vratima.
Najednom se na kamenu pojavi pukotina. Zatim druga, pa treća. Skamenjen od čuda, Eragon se nagnu, još uvek držeći nož u ruci. Na vrhu kamena, gde su se spajale sve tri pukotine, izviri nešto malo i poče se micati amo-tamo, a kamen se podignu, prevrnu i ponovno pade na pod. Zatim opet zaciča nekoliko puta, iz pukotine izviri tamna glavica, a iza nje čudno, koščato telo. Eragon još čvršće stisnu nož i stade kao ukopan. Ubrzo je stvorenje potpuno izišlo iz kamena. Na trenutak je stajalo na mestu, a onda je odskakutalo na mesečinu. Eragon se trgnu od šoka. Ližući opnu kojom je bilo omotano, prednjim je stajalo mladunče zmaja.
BUĐENJE
Zmaj nije bio nimalo duži od njegove ruke do lakta, a ipak se držao ponosno i dostojanstveno. Ljuske su mu bile boje tamnog safira, kao i površina kamena. Ne kamena, shvatio je, nego jajeta. Zmaj je raširio krila. Zbog njih je Eragonu ranije izgledao izobličen. Krila su mu bila nekoliko puta duža od tiela, a na prednjemu rubu krila stršilo mu je nešto poput koštanih prstiju. Bio je to niz široko razmaknutih kandži. Glava mu je bila nepravilna, trokutastog oblika. Iz gornje su mu vilice visila dva mala, povijena, bela zmijska zuba. Izgledali su vrlo oštri. I kandže su mu bile bele, poput ulaštene slonovače, i s unutrašnje, povijene strane malo nazupčane. Duž celoga hrpta, od glave do kraja repa, imao je male bodlje. Oko rupe gde su mu se spajali vrat i ramena bio je neuobičajeno velik prostor bez bodlja.
Eragon se malo pomaknuo, a zmaj je zamahnuo glavom. Teškim, ledenoplavim očima nepomično je gledao u Eragona. Eragon je stajao kao ukopan. Kad bi zmaj odlučio napasti, bio bi vrlo opasan. Odjednom se prestao zanimati za Eragona i počeo proučavati sobu. Ciknuo bi kad god bi udario u zid ili komad nameštaja. Potom je zamahnuo krilima, skočio na krevet i cičeći otpuzao na Eragonov jastuk. Usta su mu bila žalosno otvorena, kao u tek izlegla ptića, i videla su se dva niza oštrih zuba. Eragon je oprezno seo na kraj kreveta. Zmaj mu je onjušio ruku, grickajući mu rukav. Eragon je povukao ruku k sebi.
Dok je gledao to sićušno stvorenje, na Eragonovu licu zatitra osmeh. On oprezno ispruži desnu ruku i dodirnu zmajića u slabinu. U tom mu času golema ledena energija zahvati celu ruku i zapeče ga u venama kao tekuća vatra. Eragon vrisnu i naglo se odmaknu. U ušima mu je zvonilo kao u kovačnici, ali je uspeo zatomiti vrisak. U svakome deliću tela osećao je oštru bol. Pokušao se pomaknuti, no nije mogao. Nakon sat vremena u udovemu se počela vraćati toplina, ali su mu još brideli. Nije mogao prestati drhtati. Ustao je. Šake su mu bile ukočene, prsti paralizovani. Panično je buljio u dlan, na kojemu se pojavio treperav, beli sjaj i počeo se ovalno širiti. Koža ga je svrbela i bridela kao da ga je ugrizao pauk. Srce mu je mahnito lupalo.
Trepnuo je očima, pokušavajući shvatiti šta se dogodilo. Nešto mu je dotaknulo svest, kao kad prstom pređeš po koži. Opet je to osetio, no ovoga se puta pretvorilo u sićušnu misao u kojoj je osetio rastuću znatiželju. Kao da se srušio nekakav nevidljiv zid koji mu je okruživao um pa je mislima slobodno mogao sve dosegnuti. Osećao je da ga ništa ne može zaustaviti pa se prestrašio da će izići iz vlastitoga tela, u koje se više neće moći vratiti, da će se pretvoriti u duha. Prestravljen, on se istrgnu iz toga stanja, koje brzo nestade, a trajalo je kao treptaj oka. Sumnjičavo je buljio u nepomičnog zmaja.
Uto ga po boku zagrebe ljuskava nogu i on se trgnu. Ovoga puta nije bilo udara energije. Zbunjen, desnom rukom pogladi zmaja poglavi i oseti kako mu celu ruku zahvatiše lagani trnci. Zmaj ga je gurkao njuškom, izvijajući hrbat poput mačke. Eragon mu je prešao rstima po tankim membranama na krilu. Na dodir su bile kao stari pergament, mekane i tople, ali još uvek malo vlažne. Bile su prošarane stotinama tankih pulsirajućih vena.
Opet mu nekakav pipak dodirnu um, no ovoga puta, umesto znatiželje, Eragon oseti golemu, proždrljivu glad. On u čudu uzdahnu i ustade. Ovo je opasna životinja, zaključi. A opet, dok je puzala po krevetu, izgledala je tako bespomoćno pa se upitao hoće li biti kakve nevolje ako je zadrži. Zmaj je jauknuo piskutavim glasom. Tražio je hranu. Eragon ga brzo počeša po glavi da ga umiri. O tome ću razmišljati posle, zaključi Eragon, izađe iz sobe i tiho zatvori vrata.
Kad se vratio s dva duguljasta komada suhog mesa zatekao je zmaja kako sedi na prozoru i posmatra mesec. Izrezao je meso na male četvrtaste komadiće i pružio jedan zmaju. Zmaj ga oprezno onjuši, a onda munjevito mlatnu glavom, kao zmija, zgrabi meso iz Eragonovih prstiju i proguta ga cela, uz neobičan trzaj. Zatim poče gurkati Eragonovu ruku, tražeći još.
Eragon ga je hranio, oprezno čuvajući prste. Kad je preostao samo jedan komadić, zmajev je trbuh već bio nabreknuo. Pružio mu je i taj poslednji komad. Zmaj ga je malo posmatrao, a onda ga je lijeno dohvatio. Kad je završio s jelom, dopuzao je na Eragonovu ruku i šćućurio mu se u krilu. Zatim je otpuhnuo, a iz nosnica mu je izleteo taman dim. Eragon ga je u čudu posmatrao.
Kad je pomislio da je zaspao, zmaj poče dubokim glasom veselo pevušiti. Grlo mu je podrhtavalo. Eragon ga je nežno preneo na krevet i položio ga pokraj jastuka. Sklopljenih očiju, zmaj je zadovoljno omotao rep oko noge kreveta, a Eragon je, u mraku, legao pokraj njega.
Bio je suočen s bolnom dilemom. Ako odgoji zmaja, mogao bi postati jahač. Mitovi i priče o jahačima iznimno su se cenili. Postane li jahač, neizbežno će ući u legendu. No, ako Carstvo otkrije zmaja, ubiće i njega i njegovu porodicu ili će se morati pridružiti kralju. Niko im ne bi hteo ni mogao pomoći.
Najjednostavnije rešenje bilo je ubiti zmaja, no ta mu je pomisa obila odvratna pa ju je odbacio. Previše je cenio zmajeve da bi na to pomišljao. Osim toga, što bi nas moglo odati, mislio je. Živimo u zabačenu mestu i nismo uradili ništa čime bismo privukli pažnju.
Kako uveriti Geru i Rorana da mu dopuste zadržati zmaja? Ni jedan neće hteti imati zmaja u blizini. Mogao bih ga potajno othraniti. Za mesec-dva toliko će narasti da ga se Geto više neće moći otarasiti, no hoće li pristati na to? Čak i da Gero pristane, hoću li moći osigurati dovoljno hrane za zmaja? Sad nije ni malo veći od mačeta, a pojeo je celu pregršt mesa! Mislim da će s vremenom početi sam loviti, ali kada? Hoće li preživeti vani na hladnoći?Kako god bilo, želeo je zadržati zmaja. Što je više o tome razmišljao, to je bio odlučniji. Kako god ispadne s Gerom, Eragon je odlučio učiniti sve što bude u njegovoj moći kako bi zaštitio zmaja. S tom je odlukom zaspao, a zmaj se priljubio uza nj.
Kad je svanula zora, zmaj je sedeo na vrhu uzglavlja kreveta, kao drevni stražar koji radosno dočekuje novi dan. Eragon se divio njegovim bojama. Nikada nije video tako snažnu, duboku plavu boju. Ljuske su mu izgledale kao stotine sitnih dragulja. Opazio je da mu beli ovalni znak na dlanu ima srebrn sjaj. Jutro je bilo prekrasno sveže. Posed je bio prekriven svežim slojem snega. Smešio se dok je to maleno biće, iz sigurnosti Eragonova krila, sa zanimanjem gledalo oko sebe.
Eragon je žurio preko polja i nečujno zašao u mračnu šumu. Tražio je sigurno mesto gde će ostaviti zmaja. Napokon je našao stablo jarebike, samo, na golom brežuljku, s granama poput sivih prsta prekrivenih snegom, koji strše prema nebu. Spustio je zmaja pokraj debla i na zemlju stavio kožno remenje.
S nekoliko spretnih pokreta napravio je omču i nataknuo je zmaju preko glave, dok je zmaj istraživao snežne nanose oko stabla. Remenje je bilo izlizano, ali će izdržati. Promatrao je zmaja kako puže, zatim mu je skinuo omču s vrata i privezao ga za noge da se ne udavi. Onda je skupio naramak drva i visoko u krošnji napravio primitivnu kućicu, u koju je prostro stare deke i sakrio meso. Granje se njihalo pa mu je sneg padao po licu. Preko prednjega dela skrovišta prebacio je još dronjaka da bi bilo toplije. Sa zadovoljstvom je promatrao rezultat svoga rada.
»Vreme je da ti pokažem tvoj novi dom«, rekao je i podignuo zmaja na drvo. Zmaj se koprcao, pokušavajući se osloboditi, a onda se ušuljao u kućicu, pojeo komad mesa, sklupčao se i plaho trepnuo očima prema Eragonu. »Sve će biti u redu, samo nemoj izlaziti«, reče mu Eragon. Zmaj opet trepnu očima.
Naravno da ga zmaj ne razume, razmišljao je Eragon, a onda je osetio zmajeve misli. Opet ga je zahvatio onaj strašni osećaj otvorenosti — prostora tako golema da ga je pritiskao kao olovni prekrvač. Skupljajući snagu, pokušao se usredotočiti na zmaja i usaditi mu ovu misao: »Budi ovde«. Zmaj se umiri i zabaci glavu prema Eragonu. Eragon mu ponovi, snažnije: »Budi ovde«. Kroz tu misaonu sponu do Eragona je doprla blaga potvrda, no ipak se pitao je li ga zmaj razumeo. Na kraju krajeva, on je životinja. S olakšanjem je prekinuo taj misaoni dodir i osetio kako uranja usigurnost vlastitoga uma.
Dok je silazio sa stabla, Eragon je stalno pogledavao uvis. Zmaj je pomolio glavu iz skrovišta i, dok je Eragon odlazio, promatrao ga svojim velikim očima.
Eragon je brzim korakom stigao do kuće i ušuljao se u svoju sobu kako bi uklonio ostatke jajeta. Bio je siguran da Gero i Roran neće opaziti da jajeta nema. Zaboravili su ga nakon što su čuli da ga ne mogu prodati. Kad su ukućani ustali, Roran je rekao kako je po noći čuo nekakve glasove no, na Eragonovu sreću, nije više o tome pričao.
Eragon je bio u zanosu pa mu je dan brzo prolazio. Lako je skrivao znak na ruci pa je ubrzo zaključio da ne treba o njemu brinuti. Krenuo je prema jarebiki, noseći kobasice koje je ukrao iz podruma. Pun bojazni, prišao je stablu. Može li zmaj preživeti na ovoj hladnoći?
Strahovi su mu bili neutemeljeni. Zmaj je sedeo na grani i glodao nešto među prednjim nogama. Kad ugleda Eragona, poče uzbuđeno cičati. Eragon je bio sretan što ga vidi na stablu, visoko iznad dometa velikih grabežljivaca. Čim je pokraj debla spustio kobasice, zmaj je sleteo. Dok je proždrljivo kidao kobasice, Eragon je o skrovište. Nestalo je sve meso, kućica je bila netaknuta, a na podu su bili razbacani čuperci perja. Izvrsno. Može sam pribavljati hranu.
Najednom se seti da ne zna je li zmaj muško ili žensko. Podignuo ga je i okrenuo, ne obazirući se na zmajevo cičanje u znak negodovanja, no nije uspeo videti nikakav znak raspoznavanja.
Čini se da ne želi nijednu tajnu odati bez borbe.Dugo je ostao sa zmajem.
Odvezao ga je, stavio ga na rame i krenuo istraživati šumu. Snegom prekrivno drveće štitilo ih je kao dostojanstveni stupovi velebne katedrale. Eragon je pokazao zmaju što zna o šumi, ne mareći hoće li ga zmaj razumeti. Važan mu je bio samo jednostavan čin zajedništva. Bez prestanka mu je pričao. Zmaj ga je gledao bistrim očima i upijao svaku njegovu rieč. Neko je vreme Eragon samo sedeo, sa zmajem u krilu, i začuđeno ga posmatrao, još uvek zbunjen posljednjim događajima. O zalasku sunca krenuo je kući, svestan pogleda teških plavih očiju uprta u njegova leđa, gnjevna što je ostavljen.
Te je noći razmišljao o svemu što bi se moglo dogoditi toj maloj i nezaštićenoj životinji. Mučile su ga misli o olujama i opasnim životinjama. Satima nije mogao zaspati. Sanjao je kako lisice i crni vukovi krvavim zubima komadaju zmaja.
Čim je sunce granulo, otrčao je u šumu s hranom i dronjcima kako bi još bolje utoplio skrovište. Zmaja je zatekao budna i čitava kako visoko na stablu sedi i posmatra sunce. Duboko je zahvalio svim bogovima, znanim i neznanim. Kad mu se približio, zmaj se spusti na zemlju, skoči mu u krilo i priljubi mu se na grudi. Hladnoća mu nije naškodila, no izgledao je uplašeno. Iz nozdrva mu je sukljao taman dim. Eragon ga lagano pogladi, sede, nasloni leđa na jarebiku i stade mu nežno tepati. Sedeo je nepomično, a zmaj mu je uvukao glavu u kaput. Nakon nekog vremena, ispuzao mu je iz ruku i popeo mu se na rame. Eragon ga je prvo nahranio, a onda je omotao kućicu novim dronjcima. Neko su se vreme igrali, no Eragon se morao vratiti kući.
Brzo je uspostavljena svakodnevna kolotečina. Eragon je svakoga jutra otrčao do stabla s doručkom za zmaja, a onda trkom natrag kući.Danju se marljivo
laćao svojih poslova kako bi mogao još jednom posetiti zmaja. I Gero i Roran opazili su promenu u njegovom ponašanju i pitali ga zašto provodi tako puno vremena izvan kuće. Eragon bi samo slegnuo ramenima i krenuo prema šumi, pazeći da ga ko ne prati.
Pose prvih nekoliko dana prestao je brinuti da će zmaja snaći kakvo zlo. Zmaj je rastao golemom brzinom pa je Eragon zaključio da će se ubrzo osloboditi gotovo svih mogućih opasnosti. U prvoj je nedelji porastao dvostruko. Nakon sledeća četiri dana bio je Eragonu do kolena pa je Eragon bio prisiljen sagraditi skriveno skrovište na zemlji. Gradio ga je tri dana.
Kad je zmaj navršio dve nedelje , Eragon ga je morao pustiti da slobodno luta, jer su mu već trebale velike količine hrane. Kad ga je prvi put odvezao, samo ga je snaga Eragonove volje prisilila da ne krene za Eragonom na posed. Koliko god je puta pokušao, Eragon ga je snagom uma vraćao, sve dok nije naučio da mora izbegavati kuće i druge ljude.
Usadio mu je i svest o tome koliko je važno da lovi samo na Hrptu, gde je bilo manje mogućnosti da ga neko vidi. Seljaci bi opazili kad bi divljač počela nestajati iz doline Palankar. Dok je zmaj bio tako daleko od sela, Eragon je bio miran, ali i zabrinut.
Misaona spona sa zmajem svakim je danom rasla. Iako zmaj nije razumeo reči, Eragon je otkrio da može s njim komunicirati pomoću slika ili osećaja. Područje na kojemu su mogli jedan drugome dodirnuti misli širilo se velikom brzinom. Eragon je ubrzo mogao uspostaviti vezu sa zmajem na udaljenosti od desetak kilometara. To je često i radio, a zmaj bi mu uzvraćao tako što bi mu lagano pogladio misli. Ti su mu nemi razgovori ispunjavali radni dan. Jedan mali deo njega uvek je bio povezan sa zmajem. Ponekad bi ga zanemario, no nikada ga nije zaboravljao. Kad je razgovarao s ljudima, ta bi ga misaona spona ometala, kao da mu u uhu zuji muva.
Kako je zmaj sazrevao, cičanje mu se pretvorilo u riku, a tanano pevušenje u huku, no još nije sukljao vatru, što je Eragona zabrinjavalo. Video je kako mu iz usta, kad je ljut, suklja dim, no nikada nije bilo ni tračka plamena.
Kad je zmaj navršio mesec dana života toliko je narastao da su mu ramena bila u nivou Eragonova lakta. U tom se kratkom razdoblju od male, slabašne životinje pretvorio u snažnu zver. Ljuske su mu postale tvrde kao pancirna košulja, a zubi golemi i oštri kao mačevi. Uvečer bi Eragon odlazio u duge šetnje, a zmaj bi tapkao za njim. Kad bi naišli na čistinu, Eragon bi se naslonio na drvo i promatrao zmaja kako krilima seče nebo. Voleo ga je gledati kako leti i bilo mu je žao što još nije dovoljno velik za jahanje. Često bi sedeo pokraj njega i gladio ga po vratu, osećajući kako mu se pod prstima gibaju tetive i napeti mišići.
Uprkos Eragonovom oprezu, u šumi oko poseda počeli su se pojavljivati zmajevi tragovi. Bilo je nemoguće izbrisati sve goleme otiske njegovih šapa s četirima kandžama uronjenim u duboki sneg, a zmaj nije ni pokušavao sakriti goleme hrpe balege kojih je već bilo posvuda. Često se češao o stabla i tako im gulio koru te oštrio zube na posečenim deblima i ostavljao centimetrima duboke usekotine.
Kad bi Gero i Roran otišli malo dalje od poljske ograde, sigurno bi ga otkrili. Eragon nije mogao zamisliti gori način na koji bi istina mogla izbiti na videlo pa je odlučio tu mogućnost preduhitriti i sve im ispričati.
No, želeo je pre toga učiniti dve stvari: dati zmaju ime i naučiti nešto više o zmajevima. Radi toga je morao razgovarati s Bromom, majstorom narodnih pesama i legendi, jer su jedino u njima živeli zmajevi.
Tako je, kad je Roran krenuo u Karvahal popraviti dleto, pošao s njim.Veče pre odlaska otišao je do male čistine u šumi i mislima dozvao zmaja. Najednom na polumračnu nebu ugleda mrlju koja se kretala velikom brzinom. Zmaj zaroni prema njemu, naglo se zaustavi, a onda se opet vinu iznad drveća. Krila su mu probijala vazduh takvom munjevitom brzinom da se čulo duboko zviždanje. Zatim se nakrivio i nježnim zaokretom spustio na zemlju. Radi ravnoteže, mlatnuo je krilima unatrag i bučno prizemio.
Eragon otvori um još uvek osećajući nelagodu zbog toga čudnoga dara, i reče zmaju da odlazi. Zmaj uznemireno zarezža. Eragon ga pokuša umiriti jednom smirujućom mentalnom slikom, no zmaj poče nezadovoljno mlatiti repom.
Eragon mu je položio ruku narame i pokušao zračiti mirom i veseljem. Nežno ga je gladio, prelazeći prstima po izbočenim ljuskama.U glavi mu je odzvanjala jedna jedina reč, duboka i jasna. Eragone!
Zvučala je dostojanstveno i tužno, kao da se zauvek sklapa neki neraskidiv savez. Buljio je u zmaja, a niz ruku su mu poleteli hladne trnci.
»Eragone «
Dok je zmaj zurio u njega, dubokim očima boje safira, u želucu mu se grčilo. Bio je to prvi put da zmaja nije doživeo kao životinju, nego kao nešto drugo, kao nešto... drukčije. Odjurio je kući, pokušavajući izbeći zmaja.
»Zmaju moj!«
»Eragone!«
ČAJ ZA DVOJE
- Paolini Christopher, Eragon (Knjiga prva, 1. Nasleđe)
- Paolini Christopher, Eragon ( 2. Otkriće; 3.Dolina Palankar )
- Paolini Christopher,Eragon ( 3.Priča o zmajevima )
https://epdf.pub/eragon.html
Нема коментара:
Постави коментар