Alea: Christopher Paolini, ERAGON ( Knjiga prva,1. Nasleđe. )

UVOD: STRAŠNI SENA

vetar je zavijao kroz mrklu noć noseći miris koji će promeniti svet, miris zveri. Sena podignu glavu i onjuši zrak. Izgledao jekao ljudsko biće, ali s grimiznom kosom i smeđeljubičastim očima.
Zatim trepnu očima od iznenađenja. Poruka je bila tačna: tu su! Ili je to možda zamka? Odvagnuo je sve mogućnosti i ledenim glasom rekao: »Raspršite se, sakrijte se iza drveća i grmlja. Ko god naiđe, zaustavite ga... ili umrite«.
Oko njega se uskomešaše dvanaestorica Urgala s kratkim mačevima i okruglim gvozdenim štitovima, oslikanim crnim znamenjem. Sličili su ljudima iskrivljenih nogu i debelih kvrgavih ruku, stvorenih za ubijanje. Iznad malih ušiju izrasla su im po dva zakrivljena roga. Čudovišta zaroktaše, pojuriše u grmlje i sakriše se. Šuštanje brzo prestade i u Šumi opet zavlada muk.
Sena je piljio iza debelog debla i promatrao stazu. Bilo je previše mračno za ljudsko oko, no njemu je i slaba mesečina bila poputsunca koje se probija kroz drveće. Svojim je prodornim okom sve jasno vidieo. Bio je neprirodno miran. U ruci je držao dug i bezbojan mač, niz čiju se oštricu vijugavo spuštala tanka brazgotina. Oštrica je bila tako tanka da je mogla proći između rebara, a da ih i ne dotakne, i tako čvrsta da je mogla probiti i najtvrđi oklop.Urgali nisu imali tako dobar vid kao Sena. Mlatarali su oružjem i probijali se kao prosjaci kad se otimaju za hranu. Najednom zahukta sova. Njezin glas propara noćnu tišinu. Niko se nije opustio dok nije poletela. Čudovišta su drhtala u hladnoj noći.
Jedan teškom čizmom zgazi grančicu. Sena od besa prosikta i Urgali se ponovno šćućuriše, nepomični. Sena potisnu gađenje —smrdeli su kao pokvareno meso — i okrene glavu. Urgali su samo oruđe i ništa više.
Kako su minute trajale kao sati, Sena je susprezao nestrpljenje. Miris zveri već je sigurno dopro vrlo daleko. Urgalima nije dopuštao da ustanu ni da se zagreju. To je uskratio i sebi, ostajući iza debla i promatrajući stazu. Šumom prohuja još jedan nalet vetra. Ovoga je puta miris bio još jači. Uzbuđen, Sena podignu tanku usnu i zareza.
»Spremite se«, prošapta, dok mu je cielo telo drhtalo. Vitlao je mačem. Trebalo mu je mnogo spletaka i muke da dođe do ovoga trenutka. Sada nije želeo da izgubi nadzor.
Urgalima ispod gustih obrva zasjaše oči i oni još čvršće stisnuše svoje oružje. Ispred njih Sena začu zveket, jer je nešto tvrdo udarilou kamen. Iz tame su izronili nejasni likovi i krenuli stazom.
Prema utvrdi su lagano kasala tri bela konja, a na njima jahači ponosno uzdignutih glava. Ogrtači su im na mesečini bljeskali kao tekuće srebro.
Na prvom je konju jahao vilenjak sa šiljastim ušima i elegantnim kosim obrvama. Bio je vitke, ali snažne građe, poput rapira. Niz leđa mu se spuštao moćan luk. O jednom mu je boku visio mač, a odrugom tobolac sa strijelama, ukrašen labuđim perjem.
Treći je jahač bio jednako lepa lica i snažne građe. U desnoj je ruci nosio dugačko koplje, a o pojasu beli bodež. Na glavi je imao prekrasno izrađenu kacigu, ukrašenu jantarom i zlatom.
U sredini je jahala vila, kose crne kao ugljen, i dostojanstveno posmatrala okolinu. Iz crnih joj je očiju, između dugih crnih kovrča, isijavala nezaustavljiva snaga. Odeća joj je bila jednostavna, no nije nimalo umanjivala njenu lepotu. O boku joj je visio mač, a nizleđa luk i tobolac. U krilu je držala zavežljaj koji je često pogledavala, kao da se želi uveriti kako je još onde.
Jedan je vilenjak nešto tiho rekao, no Sena nije uspeo čuti šta. Vilamu je zapovednički odgovorila i njezini su čuvari zamenili mesta. Onaj s kacigom prešao je napred, premeštajući mač. Prošli supokraj Senina skrovišta i prvih Urgala ne osetivši nikakvu opasnost.
Sena je već uživao u svojoj pobjedi kad vjetar iznenada promijenismjer i, pun urgalskoga smrada, zapuhnu prema vilenjacima ivili. Konji uznemireno zarzaše i počeše mahati glavama. Jahači seukočiše, bljesnuše očima na obje strane, a zatim naglo okrenušekonje i jurnuše u galop.
Vilin je konj jurio prvi, ostavivši čuvare daleko u pozadini. Urgali istrčaše iz skrovišta, ispraviše se i odapeše mnoštvo crnih strela. Sena iskoči iza debla, podignu desnu ruku i poviknu: »Garđzla«. Iz dlana mu, u smeru vile, besnu crvena munja i obasja šumu krvavim svetlom. Pogodi vilina konja i on vrisnu, prevrnuo se ipade na zemlju. Vila nestvarnom brzinom skoči s konja, lagano se prizemi i pogleda natrag ne bi li ugledala svoje čuvare.
No smrtonosne strele Urgala već su srušile dvojicu vilenjaka. Pali su sa svojih plemenitih konja, a na prašnjavu se zemlju već slevala lokva krvi. Dok su Urgali jurili prema ubijenim vilenjacima, Sena vrisnu: »Za njom! Nju hoću!« Čudovišta zarežaše i jurnuše stazom. Kad vila ugleda svoje mrtve suputnike, iz usta joj se prolomi strašan krik. Zakorači prema njima, zastade, a onda prokle svojneprijatelje i odjuri u šumu.
Dok su se Urgali probijali kroz šumu, Sena se pope na granitnu stenu što je stršila iznad njih. Odatle je mogao videti celu okolinu. Podigne ruku i reče: »Boetk istalri!« U tom se času pola kilometra šume pretvori u buktinju. Zatim je mrzovoljno ukrug palio deo po deo šume, sve dok se obruč vatre nije rasplamsao kilometrima uokolo. Plameni je obruč izgledao kao da se na vrhu šume topi golema kruna. Zadovoljan, pažljivo je posmatrao vatreni obruč, pazeći da plamen ne počne slabiti.
Požar se sve više razbuktavao i smanjivao prostor koji su Urgali morali pretražiti. Sena najednom ču povike i hrapav vrisak. Kroz drveće ugleda trojicu svojih štićenika kako, smrtno ranjena, padaju na gomilu. Na trenutak spazi vilu kako beži od preostalih Urgala. Neverovatnom je brzinom jurila prema jednoj golemoj steni. Sena pogleda tlo šest metara ispod sebe i spretno skoči pred nju. Ona se izmaknu i pojuri prema stazi. S mača joj je kapala crna urgalska krv i ostavljala mrlje na zavežljaju koji je držala u ruci.
Iz šume izjuriše rogata čudovišta i opkoliše je, zatvarajući joj tako jedini prolaz za beg. Vila je besomučno okretala glavom, ne bi li pronašla neki drugi izlaz. Kad je shvatila da ga nema, podignula je glavu uz kraljevski prezir. Sena joj je prišao podignute ruke, likujući zbog njene bespomoćnosti.
»Uhvatite je.«
Urgali krenuše prema njoj, a ona otvori zavežljaj, nešto iz njega izvadi i ispusti na zemlju. U ruci je držala golem safir u kome se prelevala plamteća vatra. Najednom ga podigne iznad glave i stade odlučno micati usnama. Sena očajničkim glasom zaurla:
»Gardzla!«.
Crvena plamteća lopta brzine strele polete mu iz ruke prema vili. No, bilo je prekasno. Bljesak smaragdna svetla na trenutak osvetli šumu i safir nesta. Plamteća kugla snažno zapljusnu vilu i ona se sruši na zemlju.
Sena besno urliknu, jurnu i zamahnu mačem prema najbližem stablu. Mač napola preseče stablo i osta zaglavljen, snažno se tresući. Sena iz dlana ispusti devet munja, koje na mestu pobišesve Urgale. Zatim izvuče mač iz debla i velikim koracima pohita prema vili.
Usput je izgovarao osvetnička proročanstva, groznim, samo njemu znanim jezikom. Čvrsto je stisnuo svoje tanke šake i buljio u nebo. Hladne zvezde, čuvari onoga sveta, uzvraćale su mu bez treptaja.Usne su mu bile iskrivljene od gađenja, a onda se okrenuo prema onesvešćenoj vili.
Njena lepota, koja bi očarala mnoge smrtnike, njemu nije predstavljala ništa. Uverio se da je dragi kamen nestao, a zatim je iz skrovišta među drvećem doveo konje. Nakon što je vilu privezao za sedlo, uzjahao je svoga ratnoga konja i izjahao iz šume.
Putem je pred sobom gasio vatru, ostavljajući ostatak šume u plamenu.

2. OTKRIĆE