U ADVOKATSKOJ KANCELARIJI
— Gle! evo opet one stare kabanice!
Ovaj se uzvik ote jednome od onih pisara što ih po kancelarijama zovu trčkarala, a koji je toga časa grizao s vrlo dobrim apetitom parče hleba; izvadio je iz njega malo sredine, napravio lopticu i, kikoćući se, bacio je kroz mali otvor prozora na koji se oslanjao. Dobro hitnuta, loptica je odskočila do visine okna, pošto je udarila u šešir nepoznatoga čoveka koji je prolazio dvorištem jedne kuće u Ulici Vivjen, u kojoj je stanovao gospodin Dervil, advokat.
— Čujte, Simonene, ne terajte šegu s ljudima, da vas ne izbacim napolje. Svaki klijent je čovek, ma koliko bio siromah, do đavola! — reče glavni pisar prekidajući sabiranje nekog računa izdataka.
Trčkaralo je obično dečko od trinaest-četrnaest godina, kao što je bio i Simonen, i on je u svim kancelarijama pod naročitim starešinstvom glavnog pisara, kome obavlja razne poslove i raznosi ljubavna pisma kad ide da uruči rešenje izvršiocima ili preda molbu u sud. Mangupče je parisko po vladanju, a sudbina ga je naučila advokatisanju. To dete je gotovo uvek nemilosrdno, neobuzdano, neukrotivo, brbljivo, podrugljivo, lakomo i lenjo. Ipak, skoro svi ovi pisarčići imaju staru majku koja stanuje negde na petom spratu, i s njom dele onih trideset ili četrdeset franaka što dobiju na mesec.
— Ako je čovek, zašto ga zovete stara kabanica? — reče Simonen i napravi lice kao đak koji je uhvatio učitelja u grešci. I nastavi da jede hleb i sir oslanjajući se ramenom na prozorski ram; jer
se, kao teretni konj, odmarao stojeći, s jednom nogom podignutom i naslonjenom na cipelu druge noge.
— Kako da nasamarimo ovoga čudnjaka? — reče šapatom treći pisar, po imenu Godšal, prekidajući obrazloženje koje je navodio u molbi, čiji je glavni primerak pisao četvrti pisar a kopije dve novajlije što su došle iz unutrašnjosti.
—...Ali, u svojoj plemenitoj i blagonaklonoj mudrosti, Njegovo Veličanstvo Luj Osamnaesti... (metnite ovo slovima, ej! vi učeni Derošu, što pišete glavni primerak), u času kad je preuzeo upravu kraljevstva, razumeo je... (šta je razumeo ovaj debeli klipan?) uzvišenu ulogu koju mu je poverila božanska Promisao!... (znak divljenja i šest tačaka: u sudu su pobožni pa će nam ih dozvoliti), i prva mu je misao bila, kao što to potvrđuje datum dole navedenog ukaza, da popravi nevolje prouzrokovane strašnim i žalosnim pustošenjima ovog revolucionarnog vremena, vraćajući svojim vernim i mnogobrojnim slugama (mnogobrojnim je laskanje koje mora da će se svideti sudu) sva
njihova neprodata imanja, bilo da su postala državna svojina, bilo da su potpala na ovaj ili onaj način pod upravu krunskih dobara, bilo najzad da su data na uživanje javnim ustanovama, jer možemo i u stanju smo da dokazujemo da je takav duh i smisao čuvenog i tako pravičnog ukaza datog...
— Čekajte — reče Godšal trojici pisara — ova prokleta rečenica, ispunila je stranicu do kraja. — Nego čujte! — nastavi on kvaseći pljuvačkom listove da bi prevrnuo debelu stranicu taksirane hartije — nego čujte! Ako hoćete da zbijate s njim šalu, treba da mu kažete da naš gazda može da razgovara sa svojim klijentima samo između dva i tri sata po ponoći: videćemo da li će doći to matoro čudo!
I Godšal nastavi započetu rečenicu:
— Datog... Jeste li? — zapita on.
— Jesmo — povikaše tri prepisivača.
Sve se zajedno obavljalo, molba, razgovor i zavera.
— Datog... Je 1’ čiča Bukare, od kojeg ono datuma beše ukaz? Treba staviti tačku na svaku jotu, sveca mu! Tako se to kiti.
— Sveca mu! — ponovi jedan od prepisivača pre nego što odgovori glavni pisar Bukar.
— Šta! vi ste napisali sveca mu? — uzviknu Godšal gledajući jednog od novajlija strogo i podrugljivo u isti mah.
— Ali doista — reče Deroš, četvrti pisar, zavirujući u kopiju svoga suseda — on je napisao: Treba staviti tačku na svaku jotu, i svetca mu sa »t«.
Svi pisari prsnuše u grohotan smeh.
— Šta! gospodine Hire, vama je sveca mu pravni izraz, a kažete još da ste iz Mortanja![1] — uzviknu Simonen.
— Izbrišite to! — reče glavni pisar. — Kad bi sudija koji određuje nagrade video tako nešto, rekao’ bi da smo pravi smetenjaci! Stvorili biste neprijatnosti gazdi. Čujte, ne pravite takve gluposti, gospodine Hire! Pravi Normanđanin ne sme da piše molbe nepažljivo. To vam je prva zapovest u
našem staležu.
— Datog...?... — zapita Godšal. — Ma recite mi kada, Bukare?
— Juna 1814 — odgovori prvi pisar ne odvajajući se od posla.
Nečije kucanje na vratima prekide rečenicu ove razvučene molbe. Pet nakostrešenih pisara, živih i podrugljivih očiju, kudrave glave, podigoše nos prema vratima, pošto svi gromko viknuše:
— Slobodno!
Bukar nije dizao nos sa hrpe akata što kriju sitnurije, kako se u sudu kaže, i produžio je da sastavlja račun na kome je radio.
Kancelarija je bila prostrano odeljenje s klasičnom peći koja krasi sve advokatske jazbine. Čunkovi su išli u dijagonali preko sobe i ulazili u jedan bataljeni kamin na čijem su mermeru bili komadi hleba, trouglasta parčad brijskog sira, kotlete sveže svinjetine, čaše, boce, i šolja Čokolade glavnog pisara. Miris ovih jestiva tako se dobro mešao sa smradom pregrejane peći, s onom vonjom koja je svojstvena Kancelarijama i hrpama hartije, da se ni lisičji smrad ne bi tu osetio. Po podu je već bilo puno blata i snega što su pisari naneli. Do prozora se nalazio pisaći sto prvoga, a uz njega je bio naslonjen pisaći stočić drugoga pisara. Drugi je tada obavljao poslove u sudu. Moglo je biti između osam i devet časova ujutro. Kao jedini ukras, u kancelariji su visile one velike žute objave što oglašuju zabrane na nepokretnosti, prodaje, javna nadmetanja u cilju deobe imanja između
odraslih i maloletnih, konačne ili pripremne odluke o stupanju u vlasništvo, ponos advokatskih kancelarija! Iza glavnog pisara nalazila se ogromna polica i zahvatala ceo zid odozgo do dole, a svaka joj je pregrada bila pretrpana svežnjevima hartije, iz kojih je visio bezbroj natpisa i krajeva crvene vrpce, koji daju naročit izgled sudskim predmetima. Donji redovi police bili su puni kutija požutelih od vremena, oivičenih plavom hartijom, a na njima su se isticala imena krupnih klijenata čije su se masne parnice kuvale u taj mah. Kroz prljava prozorska okna probijala se slaba dnevna svetlost. Uostalom, februara je malo kancelarija u Parizu u kojima se pre deset sati može pisati bez lampe, jer su sve zapuštene iz dosta pojmljivih razloga: svako u njih dolazi, niko tu ne ostaje, nikoga ne vezuje neki lični interes za nešto što je tako prosto; ni advokat, ni parničari, ni pisari ne polažu na eleganciju mesta koje je za jedne učionica, za druge prolazno mesto, za gazdu radionica. Zamazani nameštaj prenosi se s jednog advokata na drugog s takvom pobožnošću da pojedine kancelarije imaju kutiju za stara akta, pergamentske korice, kartone, nasleđene od negdašnjih advokata pri Šleu, kako se skraćivala reč Šatle, ustanova koja je u stara vremena bila ono što je danas prvostepeni sud. I ova mračna kancelarija, koju je popao debeo sloj prašine, imala je dakle, kao i sve druge, nečega odvratnog za parničare, nečega što ju je pravilo jednom od najgnusnijih pariskih čudovišta. Doista kad ne bi bilo vlažnih kapela, u kojima se molitve mere i prodaju kao mirođije, kad ne bi bilo telalnica, u kojima se njišu prnje što ubijaju sve životne iluzije otkrivajući nam kako se završavaju naše radosti, kad ne bi postojala ova dva nužnika poezije, advokatska kancelarija bila bi najgroznija od svih društvenih dućana. A isti je slučaj s kockarnicom, sudom, prodavnicom srećaka i javnom kućom. Zašto? Možda zato što se, na tim mestima, drama odigrava u duši čoveka, koji je onda ravnodušan na sve ono što je sporedno, a to bi takođe objasnilo skromnost velikih mislilaca i velikih pregalaca.
— Gde mi je nožić?
— Doručkujem!
— Bestraga, evo jedna krmača na molbi. Pst! gospodo.
Ovi razni uzvici odjeknuše zajedno baš u trenutku kad je stari parničar zatvorio vrata s onom poniznošću koja ostavi trag na celom držanju nesrećnih ljudi. Nepoznati pokuša da se osmehne, ali mu mišići na licu olabaviše kad ne otkri ni najmanjeg znaka ljubaznosti na licima šestorice neumoljivo bezbrižnih pisara. Naviknut svakako da procenjuje s kim ima posla, on se vrlo učtivo obrati trčkaralu, u nadi da će mu taj paćenik blago odgovoriti.
— Gospodine, da li mogu videti vašeg gazdu?
Nestašni trčkaralo, mesto da odgovori jadniku, poče da prstima leve ruke udara polako po uhu kao da će da kaže: »Gluv sam.«
— Šta želite, gospodine? — zapita Godšal, a, govoreći to, gutao je zalogaj hleba kojim bi se mogao napuniti i neki laki top, razmahivao je nožem, i prekrštao nogu preko noge tako da mu je vrh jedne dopirao do visine oka.
— Peti mi je put, gospodine, što dolazim ovde — odgovori grešnik. Želim da govorim s gospodinom Dervilom.
— Je li poslovno?
— Jeste, ali mogu da objasnim samo gospodinu o čemu se radi...
— Gazda spava; ako želite njegovo mišljenje o nekom spornom pitanju, on radi ozbiljno tek od ponoći. Ali, ako biste hteli da nam izložite što imate, mi bismo mogli, isto kao i on, da vam...
Nepoznati ne trepnu ni okom. Poče da se plašljivo obazire oko sebe, kao pas koji se boji udaraca kad se ušulja u tuđu kuhinju. Pod okriljem svoga položaja, pisari se ne plaše nikad lopova; oni zato i ne posumnjaše u čoveka s kabanicom i pustiše ga da razgleda prostoriju, u kojoj je uzalud tražio gde bi seo da se odmori, jer se videlo da je umoran. Po pravilu, advokati ostavljaju malo stolica u svojim kancelarijama. Sitni klijenti, kad ne mogu da stoje na nogama, odu s gunđanjem, ali ne oduzimaju ono vreme koje se, po rečima jednog starog advokata, ne može honorisati.
— Gospodine — odgovori on — imao sam već čast da vas obavestim da svoj slučaj mogu objasniti samo gospodinu Dervilu, čekaću dok ne ustane.
Bukar beše završio sa sabiranjem. Osetivši u taj mah miris svoje čokolade, ustade s pletene fotelje, priđe kaminu, premeri starca, pogleda mu kabanicu i napravi tako kiselo lice da se to ne može opisati. Pomislio je verovatno da, ma koliko stiskali svoga klijenta, ne mogu iz njega iscediti ni prebijene pare; umeša se tada s nekoliko reči, u nameri da otarasi kancelariju rđave mušterije
Нема коментара:
Постави коментар