Milarepa, tibetanski mistik

                                                         Nikolaj Rerih , Master of Mountains,
                                                         Nicholas Roerich Museum, New York

     Milarepa je bio čudni tibetanski asketa i pesnik koji je živeo negde oko XI veka naše ere. Njemu je pripisivana obnova metafizičke doktrine severnjačkog budizma, ili Mahayana-Q, u formi tradicije koja se prenosila usmeno sve do našeg vremena. Njegova učenja su poznata u formi pesama koje uključuju opise nekih epizoda iz njegovog života. Verujem da će moji čitaoci držati interesantnim da ukratko istražimo ovaj misticizam u kome su intimno povezane impresije koje ostavljaju visoke planine, borba s okolinom, razni simboli, učenja i aluzije na zagonetne natprirodne fenomeme.     
      Šest meseci je prošlo otkako se asketa Milarepa, nakon odlaska u visoke planine, našao sa nešto malo hrane, nadomak velikog glečera, usred mećave što je odsekla planinske vrhove od ostatka sveta. Verajući da je Milarepa umro, njegovi učenici su načinili žrtvene darove propisane za umrlog. U želji da pronađu telo učitelja, početkom proleća krenuli su da ga traže krčeći put kroz sneg.  
       Tokom jednog zaustavljanja, na glečerima im se prikaza snežni leopard. Počeše ga slediti, kad se iznenada, na njihovo čuđenje, on pretvori u tigra. Na ulazu u Pećinu demona začuju glas, koji su prepoznali kao Milarepin, kako peva pesmu i odmah utrče unutra da zagrle svog učitelja; budući da je osetio učenike kako mu se približavaju, on je projektovao slike leoparda i tigra kroz dalekosežnu iluziju.    
      Rekao im je kako tokom meditacije, mada ne jedući gotovo ništa, nije osetio potrebu za hranom; da su mu, tokom posnih dana, vazdušni duhovi vrhova donosili srž ponuda što su ih načinili njegovi prijatelji i da su ove ponude - kada su ih njegovi učenici, u uverenju da je Milarepa umro, počeli pripremati - za njega postale vrstom hrane koja mu je dala osećaj sitosti i dovoljnosti.    
      Na zahtev učenika, Milarepa se složio da prekine svoje asketske vežbe i da siđe u ravnicu, gde se na vest o njegovom sigurnom povratku sakupio veliki broj veselih ljudi. Zapitkivan od naroda, Milarepa je ispričao priču o svom boravku na planinskom vrhu i o tome kako je bio u stanju da izdrži studen i divlji vetar, nadvladavajući tako nevidljive sile (demone) maskirane u sneg. Tada ponudi svoja učenja:


  Pesma o snegu



 Na kraju godine Tigra, pre no što je otpočela
godina Zeca, šestog dana Wa Jala, u meni je
raslo osećanje odricanja.
Do udaljene Laši, Snežne Planine, stigao je Milarepa,
pustinjak što se samoće drži.
Nebo i zemlja većahu; vetar je poslat
kožu što razdire.
Reke potekoše a bujice se uzdigoše; cmi oblaci
iz svih pravaca sabraše se.
Sunce i mesec u tamu gurnuti su, a zvežđa
dvadeset i osam u mestu se učvrsti; Mlečni Put
prikovan je i osam je planeta svezano
lancem čeličnim.
Nebo beše maglom obavijeno; u magli,
sneg je padao devet dana i noći. Zatim, sve više,
osamnaest noći i dana.
Padao je sneg, velik ko vunena vreća, poput ptica
nebom što lete, poput uzavrelog pčelinjeg roja.
Pahulje padahu male kao točkić vretena, sićušne ko graška
zrno, poput pamuka pramenje.
Sneg zapade preko svake mere. Prekri
planinu celu i nebo je dotakao čak, kroz grmlje
padajuć ’ i drveće gnječeć'.
U velikoj nesreći ovoj ostadoh sam u samoći potpunoj.
Sneg, udar studeni, i moja tanka pamučna odeća
borahu se međusobno na beloj planini.
Čim bi sneg na me pao u kaplje se pretvarao. Pokorih
vetrove divlje, potčinih ih odmoru tihom.
Moja odeča pamučna bila je poput goruće buktinje.
Bila je borba na život i smrt, ko kad su se giganti rvali
a sablje sudarale.
Ja, vrsni jogin, pobedih; dokazah moć svoju nad
vitalnom toplotom (tumo) i dva kanala.
 Pažljivim posmatranjem Četiri Zla, meditacijom uzrokovanih
i stalnom unutrašnjom vežbom, hladna i topla
prana postadoše suština. Zato vetar divlji
ukroćen beše, a oluja, pokorena, izgubi moć svoju.
Čak ni armija deva sa mnom se nadmetati mogla nije.
Ovu bitku.ja, jogin, pobedih.
Sin lava, svih zveri kralj, vazda sam živeo
u planinama snežnim: za me brinuti ne treba.
Ako veruješ u to što starac veli, Dharma će izrasti
i nadaleko se proširiti.


  Pesma o radosti

 U odgovoru mojim učenicima zapitkujućim, ovu pesmu
radosnu starac peva! Sneg što pada opkolio je moj
meditacije dom; boginjo, hrane mi daj
i za život sredstava.
Posmatrajuć um sopstveni, sve stvari viđene su; sedeći na
mestu niskom, kraljevski tron je dosegnut.
Ja, Milarepa, do Laši Snežne Planine dođoh da
sam Pećinu demona zauzmem. Punih šest meseci
doživljaji meditacije su rasli. Sad ih ja obznanjujem ovom
pesmom o Šest Suština Meditativnih Iskustava.

 Ako ima prepreke, ne može se prostorom zvati;
ako brojeve ima, ne može se zvezdama zvati.
Ne može se reći: „ Ovo je planina ”,
ako se kreće i ako podrhtava.
Ne može okean biti ako raste i opada.
Ne može se plivačem nazvat’ onaj koji most treba.
Nije duga ako se dosegnuti može
Ovo je Šest Spoljnih Poredbi.

 Granice konačnog razumevanje ograničavaju.
Pospanost i razonoda nisu meditacija.
Prihvatanje i odbacivanje nisu čin volje.
Stalni tok misli joga nije.
Ako bi postojao Istok i Zapad, to nije mudrost.
Rođenje i smrt, to nije Buda.
Ovo je Šest Unutrašnjih Pogreški.

 Velika vera; oslanjanje na gurua mudrog i strogog;
dobra disciplina, samoća u keliji; određena,
stalna praksa; i meditacija — ovo je
Šest Puteva koji vode oslobađanju.

 Izvorna, mudrost urođena, prostor je prvotne
dubine. Prostor svesnosti bez spoljašnjegje
i unutrašnjeg; bez svetla il ’ tame prostor je
uvida; sveprisutan i sveobuhvatan jeste
prostor Dharma-e; bez promene i nepromenjiv
prostor je tig Lea; bez prekida je prostor iskustva.
Ovo je Šest Neuništivih Područja Suštine.
Pevam ovu pesmu o Šest Suština mojih iskustava
od prošle zime dok meditirah.

 Patnja srca dok stvarnim smatra ono što
uslovljeno postojanje ima, prevaziđena je; rasterana je
tmina iluzije stvorena nedostatkom znanja.
Beli lotos vizije umne otvara se; upaljena je baklja
čiste samosvesnosti; mudrost se budi.
Da li je duh moj zaista budan?
 Kad pogledam u nebo plavo, jasna mi je praznina
onog što postoji, i ne tmjim se
učenja o stvarnosti stvari.
Kad pogledam u sunce i mesec, na izrazit način
budi se prosvetljenje u mojoj svesti,
i ne bojim se duhovne tuposti i obamrlosti.
Kad pogledam na vrhove planinske, moja svest
jasno shvata nepromenjiv kontemplacije objekt,
i ne bojim se neprestanih promena pukih teorija.
Kad pogledam na reku dole, ideja trajnosti
 jasno se uzdiže u svesti mojoj,
i zato se ne bojim nepredviđenih događaja.
Kad dugu vidim, prazninu pojava jasno doživim
u samom središtu unutrašnjeg bića svog,
i ne bojim se ni onog što opstaje nit onog što prolazi.
Kad vidim meseca odsjaj u vodi,
samo-oslobađanje, slobodno od briga svih, jasno se
prikazuje mojoj svesti i ne plašim se gluposti i ispraznosti.


  Pesma o  Suštini stvari

 Oluja, grom, s juga oblaci. Kad se oni
dižu, dižu se iz neba; kad nestaju,
u nebo nestaju.
Duga, magla i izmaglica. Kad se uzdižu,
uzdižu se iz vazduha; kad nestaju, u vazduhu nestaju.
Srž svih plodova i žetve sve iz zemlje dolazi;
kad nestaje, u zemlju nestaje.
Reke, talasi i pena morska. Kad se podižu,
iz okeana podižu se; kad nestaju, u okean odlaze.
 Strasti, žudnja i pohlepa. Kad uzrastaju,
iz uma rastu; kad nestaju, u umu nestaju.
Mudrost, prosvetljenje i oslobađanje. Oni kad se bude,
iz uma bude se; kad nestaju, u umu nestaju.
Sloboda od ponovnog rođenja, neuslovljeno, neizrecivo,
kad se uzdižu, iz bića uzdižu se; kad nestaju,
u biću nestaju.
Kad se uzdiže ono što se smatra demonom, iz askete uzdiže se;
kad nestaje, u asketi nestaje,
jer ove su pojave samo iluzorna igra
unutrašnje suštine.
Shvatanjem istinske prirode uma, moguće je
shvatiti da stanje prosvetljenja ne dolazi,
niti odlazi.
Kad um, zaveden pojavom vanjskog sveta,
konačno shvati učenje koje se
pojava tiče, doživljava da nema razlike
nikakve između pojava i praznine.
Kad se istinska priroda uma uporedi
s etera prirodom, suština istine se valjano shvata

 izvor : Julius Evola, Razmišljanja o vrhovima 


                              Julius Evola, Umetnik visina, Nikolaj Rerih