Mišel Turnije, Zlatna kapljica

Toliko si takav kakav izgledaš
da uopšte ne čujem šta govoriš

Tomas Džeferson





S kišom kamenja, uzbijenu, mirnu masu ovaca stuštio se leteći odred kozâ, uvek radih da se sjure niz odron. Idris je svoje malo stado sada odveo bliže crvenkastoj liniji dinâ nego što je to učinio prethodnog dana ili dva dana ranije. Prethodne nedelje osigurao je sebi – s tim da im se, kad za to dođe red, oduži – društvo Babino i Mabrukovo, i dani su prolazili kao u snu. Potom su, međutim, njegovi drugovi prebačeni u baštu, da pomognu njihovom ocu, jer trebalo je kanale za navodnjavanje očistiti od peska. Sa svojih petnaest leta, Idris više nije bio u godinama kad bi tek tako priznao da samoća u njemu izaziva teskobu, da ga ne drži mesto i da nikako ne može da se skrasi u senci divlje planike i tamo provede sate i sate, kao što je to činio kad su sa njim bili i njegovi drugovi. Znao je on, bez sumnje, da vetrovi koji duvaju s oboda pustinje nisu dženuni što odnose nesmotrenu i neposlušnu
decu, kako mu je svojevremeno baka pripovedala držeći se, bez sumnje, usmenog predanja
što seže u vreme kad su nomadi vršili prepade na seoski živalj oazâ. Pa ipak je ta legenda ostavila traga u njegovom srcu, i varljivi odsjaj prvih sunčevih zraka na šat-el-Ksobu, pomaman beg velikog varana kog su u njegovoj postelji od peska prenule bose noge Idrisove, blistav let sove zabludele u carstvo jutarnje svetlosti – sve ga je to nagonilo da pod hitno potraži ljudsko društvo. Zamisao mu je bila da se, goneći stoku na istok, ponovo sretne sa Ibrahimom ben Larbijem, jednim od čobana iz polunomadskih plemena Čamba koji su taborovali duž pustinje Er-raui i za nadoknadu čuvali krdo kamila iz oaze, zadovoljavajući se svim mlekom koje uspeju da izmuzu i polovinom priploda.


Idris je znao da svog druga neće naći u njegovoj naseobini, čiji su niski, crni šatori zauzimali
oblast punu bunara, Ogla Meluan; većinom ti bunari behu presušili, ali vode je bilo sasvim dovoljno za ljudske potrebe. Životinje su pasle u krugu prečnika dvadesetak kilometara, podeljene u krda od po tuce odraslih i isto toliko mladih kamila, o kojima su računa vodili dečaci, svaki zadužen za po jedan bunar. Idris se sad zaputio više na sever, u pravcu kamenitog klanca, iza kojeg je počinjala Ibrahimova teritorija. Bio je to bezvodan, kameniti predeo, tu i tamo prošaran kiselim korovom i mlečikom, gde je vetar za sobom ostavio duge tragove fino oblikovanog riđeg peska. Nije više morao da tera životinje da bi išle napred. Sama blizina bunara u Hasi Uritu – Ibrahimovog bunara – delovala je na ovce poput nevidljivog magneta, jer one su sad hitale ubrzanim korakom, dok su se koze vukle
za njima. Nije se još moglo razabrati ništa sem iskrzanih kontura malobrojnih mrtvih stabala
ili oskudnog žbunja abeskija na koje se jarići odmah baciše. Ali spram sive litice Idris ubrzo ugleda senku akacije koja se, nalik suncobranu, nadnosila nad bunar Urit. Do tog mesta delila su ga još dva kilometra kad naiđe na kamilu koja je klečala na šljunku. Dok ju je podizao, videlo se da životinji nije dobro. Bolno mumlajući, ona produži kasom, šepajući, ispred stada. Idrisu je bilo drago što će se pred Čambom pojaviti vodeći drugu kamilu koju je ovaj, možda, u međuvremenu izgubio.


Odnosi između dvojice momčića bili su jednostavni i skladni; kod Idrisa to beše jedno pomalo bojažljivo divljenje, dok se s Ibrahimove strane moglo govoriti o jednom zaštitničkom, snishodljivom prijateljstvu. Jer on je bio nomad, prepušten samome sebi, kamilar, i zato je prema žiteljima oaze gajio jedan, istina popustljiv, prezir, koji nimalo nije ublažavalo saznanje da radi za njih i da upravo njima duguje uhlebljenje. Bilo je u njegovom držanju kao nekakvog sećanja na dičnu prošlost, kada su oaze i robovi koji su ih održavali bili svi, bez razlike, vlasništvo nomada-gospodara. A taj dečak, koji je pomalo i s uma skrenuo što od sunca, što od samoće, nije se bojao ni Boga ni đavola, i umeo je da izvuče nešto čak i iz te jalove pustinje. Jedino njegovo oko – levo, pošto mu je desno ostalo na trnju jednog kaučukovca na koji se bacila kamila koju je jahao – sa rastojanja od dva kilometra moglo je da ugleda gazelu u trku, ili da tačno odredi kojem plemenu pripada neki mazgar. Njegove mišićave, suve noge mogle su da ga nose i po dvadeset četiri časa, bez predaha, a da pritom ne okusi ni vode ni urmi. Umeo je besprekorno da se orijentiše i po noći, i u peščanoj oluji. Umeo je da proceni pravac vetra tako što bi na iglu natakao svetog skarabeja pa ga okrenuo u željenom smeru, a onda insekt zamlatara nožicama u vazduhu. Ugledao bi mrava, pratio njegovu putanju, pa tako došao do mravinjaka, srušio ga jednim udarcem noge, i domogao se sočnog obeda harajući sadržaj spratova, ne hajući za to što su ove zverčice bile strah i trepet u Tabelbali, zato što su, samim tim što žive pod zemljom, dovođene u vezu sa dženunima. Njegova bezbožnost ponekad bi preplašila Idrisa. Ibrahim je pio s nogu, držeći čanak samo jednom rukom, iako čovek, kad pije, mora bar jednim kolenom da se osloni o zemlju, a posudu da drži obema rukama. Otvoreno je pričao o vatri, drsko prizivajući pakao, dok su žitelji oaze, obazrivi kakvi jesu, koristili izraze poput „starčić koji pucketa“ ili „onaj što pravi pepeo“. Nije bio s raskida čak ni da ugasi vatru u ognjištu tako što bi prosuo vodu, što je smatrano bogohuljenjem. Idris ga je jednom ranije video kako se gosti ovčijim mozgom, koji u Tabelbali, inače zakopavaju u zemlju, jer onaj koji to pojede izgubiće razum isto tako neminovno kao i da je pojeo svoj vlastiti mozak.

Kad je stigao do hladovine akacije, slédeći i dalje onu šepesavu kamilu, on primeti da Ibrahima nema. Njegove životinje tiskale su se oko malog bazena kružnog oblika koji se punio preko odvodnog kanala u kojem je, uz naslage peska, bilo sad i ustajale vode. Mogle su kamile da izdrže bez vode i do večeri, ali ovaj bazen ih je privlačio, što je bilo dobro, jer se tako neće raštrkati na sve strane.

Kud li se denuo Ibrahim? Nije bilo nikakve sumnje da je poveo svoje kamile ka nekom dalekom pašnjaku, koji je posle oluje ozeleneo u roku od nekoliko sati. Idris je tražio Ibrahimov trag oko drveta, ali zemlja je bila sva izrešetana belezima, među kojima su se mešali tragovi velikih kamiljih papaka sa malim rupicama od kozjih i ovčijih čaponjaka. Onda opisa polukrug, udaljavajući se od bunara, ne bi li možda otkrio bilo kakav pokazatelj pravca u kojem je Čamba otišao. U prolazu je ugledao nepravilnu putanju koju je za sobom ostavio neki varan, majušne zvezdice što odaju skakutanje skočimiševo, kao i trouglaste, prilično stare tragove pustinjske lisice u punom trku. Obiđe potom jednu bazaltnu stenu čije je crnilo dramatično odudaralo od peska, sve svetlijeg kako se sunce dizalo na obzorju. A tada ugleda trag tako zanimljiv da mu se u svesti najednom stvori vakuum. Nije više mislio ni na Ibrahima ni na njegove kamile, pa ni na svoje vlastito stado. Za njega su u tom
času postojale samo te dve trake, fino izreckane, koje su ostavljale jedva vidne brazdice na belom tlu, protežući se dokle pogled seže. Jedna kola, automobil neki, o kojem se do tada ni reč nije mogla čuti u oazi, pojavi se u noći natovaren bogatom tvari i misterijom ljudskog roda! Idris, gušeći se od uzbuđenja, jurnu tragom vozila koje je hitalo ka zapadu.

Sunce je plamtelo na nebu kad Idris, u drhtavoj jari što je titrala nad pregrejanom zemljom, ugleda glomaznu siluetu lend rovera, koji je upravo promicao kroz šumarak tamariske. Vozilo se nije kretalo velikom brzinom, ali nisu postojali nikakvi izgledi da ga Idris sustigne. Njemu to, uostalom, nije ni bilo na pameti. Prikovan za mesto što čuđenjem, što bojažljivošću svojom, on stade kao ukopan, i ubrzo ga okružiše njegove ovce i koze. Lend rover, koji je napredovao ka severu, izbio je sad na put za Beni Abes. Kroz pet minuta, nestaće iz vidokruga. Ne. Kola počeše da usporavaju. Vozač izvede polukružno skretanje. A zatim stade da ubrzava, krećući se pravo ka Idrisu. Dve osobe sedele su u kolima, muškarac za volanom i, pored njega, žena od koje Idris u prvi mah vide samo plavu kosu i velike crne naočare. Automobil stade. Žena skide naočare i skoči na zemlju. Kosa joj je padala na izbledeo komad platna koji beše prebacila preko ramenâ. Na sebi je nosila tesnu košulju kaki boje, sa velikim dekolteom, i nečuveno kratke pantalonice. Idris primeti i zlatne baletanke koje je žena nosila na nogama, i pomisli da u njima svakako neće daleko stići po ovom kamenjaru.
Mahala je fotografskim aparatom.
– Ej, mali! Nemoj da mi se pomeraš, sad ću da te fotografišem.
– Mogla bi bar da ga pitaš da li pristaje – progunđa na to onaj čovek. – Ima ih koji ne
vole to.
– Vi ćete da mi kažete! – primeti žena.
Idris načulji uši, prizivajući ono malo francuskog što je znao ne bi li razumeo o čemu pričaju. Očigledno je bilo da je on predmet rasprave između muškarca i žene, ali više od toga uznemiravala ga je svest o tome da se žena zanima za njega.
– Nemoj živeti u iluziji – ironično će muškarac – dečko više gleda u kola nego u tebe!
I zaista, veličanstvena su bila ta kola, tako velika i bela od prašine, načičkana rezervoarima, rezervnim točkovima, ručnim dizalicama, aparatima za gašenje požara, sajlama za vuču, lopatama, limovima za zaštitu od peska. Idris se, upravo kao dobar poznavalac pustinje, divio ovom vozilu koje je zacelo moralo biti u nekom dalekom srodstvu sa osedlanom kamilom. A ljudi koji raspolažu jednim tako moćnim sredstvom ne mogu biti ništa drugo do gospoda.
– Ne živim ja u iluziji – reče žena – nego mislim da za njega tu nema nikakve razlike. Za njega i auto i mi pripadamo jednom tuđem svetu. I vi ste, kao i ja, u njegovim očima samo nešto što je izašlo iz lend rovera.
Ona je već u više navrata bila škljocnula, i sad je opet kroz objektiv gledala Idrisa i njegove ovce. A onda mu se nasmeši, i tek se sada, kad je sklonila foto-aparat, činilo da ga normalno vidi.
– Daj mi fotografiju
Bile su to prve reči koje je izgovorio Idris.
– On hoće sliku, normalna stvar, zar ne? – na to će onaj. – Vidiš, uvek treba sa sobom nositi jedan polaroid. Jadničak će se razočarati.
Žena je već bila vratila aparat u auto. Iz uređaja je izvukla karticu umotanu u celofan. A onda priđe Idrisu.
– Neizvodljivo, dečko. Treba prvo razviti film i uzeti negative. Poslaćemo ti mi tvoju sliku. Gledaj. Tu smo sad, vidiš: Tabelbala. Ova zelena tačka, to je tvoja oaza. Sutra – Beni Abes. Posle Bešar. Onda Oran. Odatle trajektom. Dvadeset pet sati preko mora. Marsej. Osamsto kilometara auto-putem. Pariz. E, odande ti šaljemo sliku. Kako se zoveš?

Kad je lend rover iščezao, ostavivši za sobom oblak prašine, Idris više nije bio onaj stari. U Tabelbali je u tom trenutku postojala samo jedna jedina fotografija. Pre svega zato što su stanovnici oaze bili previše siromašni da bi se za fotografiju uopšte zanimali. Potom i stoga što se ti Berberi muslimanske veroispovesti i inače plaše slike. Oni joj pripisuju izvesnu zlu moć; smatraju da ona, na izvestan način, predstavlja ovaploćenje zlog oka. A opet, ta jedna jedina fotografija znatno je doprinela ugledu desetara Mogadema ben Abderahmana, Indrisovog strica, koji je iz vojnog pohoda u Italiji doneo zahvalnicu i ratni krst. Zahvalnica, ratni krst i fotografija visili su na zidu njegove kolibe, a na ispucaloj, pomalo mutnoj slici, video se on kako sav sija od mladosti i žara, u društvu dvojice drugova koji se nešto kesere. Do sada je, razmišljao je Idris, u Tabelbali postojala samo jedna fotografija, a odsad će postojati još jedna, moja.

Tabanao je po belom pesku u pravcu velike akacije u Hasi Uritu. Za njega je sad postojala samo ta pustolovina koju je upravo proživeo, i on se unapred radovao što će imati čime da se pohvali pred Ibrahimom. Da se pohvali, ali zaista? I kojim će dokazom da potkrepi to što ima da kaže? E, da su mu samo dali tu njegovu fotografiju! Ali ne, njegova slika vozila se sada ka Beni Abesu, zatvorena u kućištu fotografskog aparata, u unutrašnjosti lend rovera. I samo to vozilo, što se više udaljavalo, postajalo je sve nestvarnije. Još samo malo, i Idris će napustiti kolotrag. A onda se više ni po čemu neće videti da je tog susreta, koji se malo pre toga odigrao, uopšte i bilo.

Kad je stigao do Urita, Ibrahim ga dočeka kao po običaju, kišom kamenicâ. Ni to žitelji oaze jedni drugima nikada nisu priređivali. Već podići jedan kamen sa zemlje predstavlja neprijateljski čin, pretnju koju nam, srećom, nije ni na kraj pameti da sprovedemo u delo. Ibrahim se, međutim, zabavljao tom dijaboličnom veštinom koju je u bacanju kamenova bio stekao još u najranijem detinjstvu. Nepogrešivo bi pogodio gavrana u letu, pustinjsku lisicu u punom trku. Ovoga puta, videvši svog druga kako se približava, on ga, umesto dobrodošlicom, dočeka hicima od kojih bi samo šiknuo pesak, čas desno, čas levo, ispred njega, pa između nogu Idrisovih, ne toliko u nadi da će ovoga zastrašiti – Idris je, naime, odavno znao da mu nikakva opasnost ne preti – već, jednostavno, da iskaže radost što ga ponovo vidi, čineći to na način u kojem su se stapale njegova urođena agresivnost i sve ono čime ga je darivala priroda. Prestao je da gađa kad je razdaljina između Idrisa i njega postala već premala da bi mu cela ta igra bila još zanimljiva.
– Dođi ovamo! – povika Ibrahim. – Ima nešto novo!
Eto! Takav je Ibrahim! Idris je upravo doživeo jedan neverovatan susret. Našao se na iskušenju, fotografisala ga je, štaviše, jedna plavuša, tako da je on sad, neočekivano sasvim, postao neko ko se mogao porediti s desetarom Mogademom, kad eto ti ga – dva sata kasnije nije on taj koji ima da saopšti novost Ibrahimu, već ovaj ima nešto novo da kaže njemu!
– Imam jednu kamilu koja će svaki čas da mi se oždrebi kod bunara u Hasi el Hori. Sat jedan ima do tamo. Bunar nije čist, ali ona mora nešto da popije. Otići ćemo tamo, pone- ćemo ovo mleko.

Berberski je govorio isprekidanim rečenicama koje su ličile na naredbe iskazane lavežom. U isto vreme, u njegovom jedinom oku titrao je ironični sjaj, jer Idris je ipak bio samo jedna ništarija iz oaze, jedan „sitnokuran“, pokoran, blag, neznatan gotovo u poređenju s jednim čambanskim kamilarom. Jedan stari mužjak se uto prope i ispali mlaz mokraće na pesak. Ibrahim iskoristi priliku da propere ruke, jer jedan Čamba nikada ništa ne radi prljavih ruku. A onda okrenu jednu ženku da je namesti u dobar položaj, pa poče da odvezuje nit kojim su joj bile sputane sise, krijući ih pritom od mladunaca iz stada. Naposletku poče da ih cima, stojeći na jednoj nozi, levim stopalom oslonjen na desno koleno, dok mu je glinena posuda stajala na levoj butini.

Idris je posmatrao dva mlaza kako, čas jedan, čas drugi, pune onu posudu. Budući u stanju stalne pothranjenosti, Idris je žudno posmatrao belu tečnost, toplu i punu života, kadru da utoli i žeđ i glad istovremeno. Tad se kamili ispraviše one male uši kao u medvedice, da bi joj se časak kasnije otvorio čmar, iz kojeg pokulja zeleni proliv, koji se rasu po unutrašnjoj strani njenih butina, što je u isti mah znak poverenja i opuštenosti, a to pospešuje mužu.

Ibrahim prestade da muze kad je procenio da se nakupilo dovoljno za jednu od njegovih suvih tikvi s poklopcem, koje se kače kamili o bok, u mrežu od palmovih vlakana. Priđe potom starom mužjaku i, čak ga i ne dodirnuvši, jednim jedinim grlenim povikom natera da klekne. A onda se pope na hrbat kamile, leđima oslonjen o grbu, pa posadi Idrisa ispred sebe. Životinja ustade uz nevoljan meket, pa ne časeći časa pohita u pravcu severa. Pošto su prošli predeo crvenkaste zemlje prošarane oskudnim žbunjem, stupiše u korito pustinjske reke koje su pratili, tako, nekoliko kilometara. Izvajano vodom – vodom koja, bar na osnovu onoga što se moglo videti, nije tekla već godinama – tlo je bilo sazdano od ogromnih glatkih, očvrslih ploča koje su naglo pucale pod velikim kamiljim papcima. U više navrata malo je nedostajalo da dvojica jahača završe na zemlji. Životinja je brundala od gneva.
Trebalo je usporiti korak. Ona zastade u podnožju jedne bazaltne stene pod kojom je nanjušila pustinjsko jezero. Ibrahim je pusti da se napije sive vode čiju su površinu šestarili insekti. Kamila podiže glavu, tužna i nadmena, protrese njušku s koje se slivala voda, pa podrignu – oko nje se sad širio zadah, sladak i sumporast. A onda se njihovo putešestvije nastavi. Kako su se približavali Hasi el Hori, Idris je bivao sve svesniji zebnje i nestrpljenja koji su obuzimali njegovog sadruga. Nesreća se osećala u vazduhu, i nepogrešiv instinkt opominjao je Čambu na to.

Samo jedan mali uspon – otvrdnuo šut zaostao od nekog, koznakadašnjeg kopanja – ukazivao je na blizinu bunara. Ni jezerceta ni zidića ni ograde – beše tu samo jedna okrugla rupa, opasno razjapljena, u samom tlu. Trošna čatrlja od isprepletanih palmovih grana stajala je, ipak, kao dokaz da čobani znaju za to pojilište, i da tu dolaze ponekad da se sklone od sunca, pošto prethodno napoje životinje. U tom trenutku, mesto je bilo pusto. Ali još iz velike daljine ono jedno Ibrahimovo oko razabralo je tananu, rićkastu priliku novorođene kamile, koja je stajala sad, napuštena, između bunara i zaklona. Potvrdiše se najgore Ibrahimove slutnje.

Skočio je sa kamile i odmah potrčao prema bunaru. Idris vide kad se ovaj dohvatio najpristupačnije
grede u oplati koja je držala zemlju da ne zatrpa bunar, a onda Ibrahim leže na zemlju, kako bi bolje osmotrio dno jame. Nikakvoj sumnji tu više nije bilo mesta. Ožednela posle porođaja, kamila je bila prišla ivici bunara i strmeknula se. U tom trenutku njeno mâlo riknu žalostivo, i majka mu odozdo uzvrati; iz utrobe bunara na površinu zemlje uspe se vapaj, pojačan kao da je prošao kroz neku džinovsku cev od orgulja. Sad se i Idris nagnu nad otvor. U prvi mah video je samo isprepletane grede koje drže oplatu. Onoga časa, međutim, kad su se njegove oči privikle na pomrčinu, on poče da raspoznaje svetle odsjaje i odbleske, i tako konačno ugleda crnu priliku što leži na boku, dopola potopljenu u vodu i, nalik kakvom majušnom šilu na samom obodu te zloslutne slike – odraz vlastite
glave, pozorne i žive spram duboke nebeske plaveti.
Ibrahim je opet bio na nogama, trčao je prema onoj čatrlji. Vratio se potom odande sa
debelim kožnim užetom.
– Idem ja dole da vidim da li se životinja povredila – objasni on Idrisu. – Ako nije, pokušaćemo da je izvučemo, pozvaćemo u pomoć ostale čobane. Ako je slomila nogu, moraćemo da je ubijemo.
A onda, pošto je privezao jedan kraj užeta oko obližnjeg ovećeg kamena, on polako poče da se spušta u bunar. Nastade tišina. Uskoro njegov glas dopre, nalik pećinskom odjeku.
– Slomila je nogu. Sad ću da je zakoljem i raskomadam. Ti ćeš da izvlačiš delove. Šaljem
prvo svoju odeću.
Idris izvuče lagani smotuljak s poderanim Ibrahimovim dronjcima. A onda je tako čekao, i ne pokušavajući da vidi na kakav se to užasan posao bacio Čamba dole, u kaljavoj vodi, na dvadeset metara ispod nivoa tla.

    U međuvremenu, mladunčetu je bila prišla velika kamila, mužjak, i pošto ga je dugo njušio, počeo nežno da ga liže. Idris je sa zanimanjem posmatrao taj prizor. Slaba je verovatnoća bila da se stari mužjak iznebuha raznežio i odazvao očinskom zovu. Pre će biti da ga je na drhtavom i vlažnom telu malenoga privukao jak miris mladunčetove majke. Što se tiče maloga, izbezumljenog od usamljenosti, on se privio uz svog nenadanog zaštitnika, a potom, nagonom ponet, počeo njuškicom da traži njegove genitalije, sluteći instinktivno da će tu naići na sise.

   Zapovedni usklik trgnu Idrisa iz zamišljenosti. On poče da vuče kožno uže, ovoga puta dobro opterećeno. Ubrzo je izvukao jedan but i jednu celu nogu, još mlake od života. Potom odnese iskasapljeno meso u senku čatrlje. Toga časa ponovo se razleže kamilarov glas.

– Izvuci kofu vode, sipaj u nju ono mleko što smo ga doneli, pa daj malom da pije.

I tako Ibrahim, premda u jeku iznurujućeg posla kojim je trenutno bio zaokupljen, nije zaboravljao ni mladunče kamile, za koje je bio spreman da žrtvuje i jedinu hranu koja mu beše preostala. Idris ga posluša mimo volje, i ne uzimajući pritom u obzir mogućnost da se ogluši o njegov nalog tako što bi, na primer, jedan deo mleka sâm popio. Povinovao se nadljudskoj hrabrosti svoga druga. Mladunče nije umelo sámo da pije. Idris je morao za njega da napravi improvizovanu flašicu tako što je uzeo neku bocu, razbio joj dno i tako načinio neku vrstu levka. Tek što je bio počeo da ga hrani, kad mu sa dna bunara stiže novi čerek kamiljeg mesa. Kad je sunce doseglo vrhunac svoje putanje, on začu Ibrahima kako
kliče od zahvalnosti zbog svetla koje mu je sada dopiralo pravo odozgo. Koliba se u međuvremenu
bila pretvorila u gomilu nabacanih komadeški mesa s kojih bi, u mahnitom zûju, uzletali rojevi plavih muva, čim bi ih neko uznemirio. Ono što je, međutim, Idrisa posebno uznemiravalo bila je činjenica da se nebo, do pre još svega sat vremena potpuno pusto, sada punilo crnim krstićima koji su pristizali odnekud, prvo sasvim nepomični naoko, da bi potom, ne mašući krilima, nastavili da klize svodom. Lešinari su sve bili videli, i sad su se spremali da slete. A opet, manje su oni pobuđivali straha nego gavranovi, smeli i agresivni, koji ne uzmiču ni pred čim. Zamišljao je sad Idris povratak s mladunčetom kamile, jedva kadrim da hoda, dok veliki mužjak na leđima nosi piramidu svežeg mesa, a sve vreme ih slêdi crna, bučna pratnja gavranova.

    Iznenadio se ugledavši nenadano Ibrahima, koji se bio ispeo na poprečnu gredu na otvoru bunara. Izgledao je kao živa skulptura izvajana iz nekog stuba s kojeg se slivala krv. Zasenjen jakom svetlošću, pokrio je lice šakama pa podigao glavu prema nebu. Onda mu ruke skliznuše, i Idris ugleda ugrušak krvi u njegovoj praznoj duplji, kao da mu je oko neko maločas iskopao. Čamba je bio omamljen od napetosti, zamora i podnevnog ushita. On podiže ruke pa ispusti krik trijumfa i prkosa. A onda poče da lupa nogama i skakuće po onoj gredi. U ruci je držao ud, pokazujući ga Idrisu.
– Ej, sitnokuranu! Gledaj! Ja sam ga baš dobro zašiljio!

    I još je tako skakao po deblu nagrizenom crvotočinom. Uto se začu krckanje, i Čambe nestade, kao da je propao u trap. Idris ubrzo začu novo krckanje, i na osnovu toga zaključi da je telo njegovog drugara udarilo u noseću gredu, koja je sad i sama popustila pod njegovim teretom. Toga časa shvati da je počeo zemljotres. Tlo se pomeralo. Koliba se sruči na kamilje čereke. Oblak prašine šiknu iz bunara ka nebu, i Idris ugleda bezbroj slepih miševa, koji su se za obdanice sklanjali u unutrašnjost bunara, kako pomamno lete na sve strane. Pucanje dveju greda prouzrokovalo je urušavanje celokupne oplate koja je držala zidove jame. Bunar je, dok dlanom o dlan, zatrpan. Do koje dubine? Gde li je Ibrahim?

Idris priđe ivici. Na manje od dva metra dubine jasno se razaznavao pesak pomešan s komadima izlomljenog drveta. On pozva svoga druga. Krhki njegov glas razleže se u grobnoj tišini koju je dodatno naglašavao kraljevski sjaj sunca u punom zenitu. A onda ga panika obuze. On zaurla od straha i potrča koliko ga noge nose. Dugo je tako trčao. Sve dok se nije sapleo na jedan panj i pao na pesak; celo telo treslo mu se od jecaja. Ali odmah je ustao, rukama zapušivši uši. Kad je priljubio obraz uz tlo, učinilo mu se da čuje kako se iz dubinâ diže smeh njegovog druga, živog zakopanog.



* * *
– Fotografisao te je? A fotografija, gde je?

Još jednom se njegova majka vratila na tu priču o fotografiji, dok joj je komšinica, babica Kuka, pomagala da se počešlja i našminka. Nije Idris mogao da zadrži za sebe taj susret s Francuzima iz lend rovera, kao i obećanje koje mu je dato: da će mu poslati njegovu fotografiju. Trebalo je da ta fotografija stigne s ono malo pošte, s namirnicama, alatom i odećom koje je u oazu svake nedelje kamionom dopremao Salah Brahim, zahvaljujući....


nastavak teksta PDF