S njim sam se prvi put rukovao u proleće 1967. Bio sam tada student druge godine na Univerzitetu Kolumbija, neznalica, gladan knjiga, uveren(ili u zabludi) da ću jednoga dana biti dovoljno dobar da se nazovem pesnikom, i zbog toga što sam čitao poeziju, već sam se bio susreo s njegovim imenjakom u Danteovom paklu, s mrtvacem koji se šunja po završnim stihovima 28. pevanja Pakla. Bertran de Born, provansalski pesnik iz dvanaestog veka, koji svoju odsečenu glavu drži za kosu njišući je tamo-amo kao svetiljku - jedan je, svakako, od najgrotesknijih prizora u tom ukoričenom popisu halucinacija i muka. Dante je bio vatreni pristalica De Bornovog pisanja, ali ga je na večno prokletstvo osudio zbog toga što je savetovao princa Anrija da se pobuni protiv svog oca, kralja Anrija II, izbog toga što je De Born izazvao raskol između oca i sina i pretvorio ih u neprijatelje, Danteovo ingeniozno rešenje bilo je da De Borna samog podeli. Otud telo bez glave koje tužno tumara podzemnim svetom i pita putujućeg Firentinca može li bilo koji bol biti veći od njegovog.
Kada se predstavio kao Rudolf Born, istog trena pomislio sam na pesnika.Imate li neke veze s Bertranom? upitao sam ga. Ah, s onim jadnikom koji je izgubio glavu, rekao je. Možda, ali bojim seda je to malo verovatno. Nemam de. Za to morate biti plemenitog roda, a ja, iskren da budem, plemenit svakako nisam. Ne sećam se zbog čega sam se zatekao na tom mestu. Verovatno me je neko pozvao da pođemo, ali ko, to mi je odavno iščilelo iz sećanja. Ne sećam se ni gde se zabava održavala - u severnom ili južnom delu grada, u stanu ili preuređenom potkrovlju - kao ni svojih razloga da taj poziv uopšte prihvatim, pošto sam u to vreme nastojao da se klonim masovnijih okupljanja. Odbijali su me žamor rasćeretane gomile i neprijatnost koju sam osećao zbog stidljivosti u prisustvu nepoznatih ljudi. Ali te noći sam, bez objašnjenja, pristao i pošao sa svojim zaboravljenim prijateljem, šta god daje bilo to kuda me je poveo. Nečega se, ipak, sećam: u jednom trenutku večeri, zatekao sam se sam u uglu prostorije. Pušio sam cigaretu i posmatrao ljude, desetine i desetine mladih tela sabijenih unutar tog prostora, slušao sam uskovitlanu huku reči i smeha, pitavši se šta ja, pobogu, tu radim, i nije li možda vreme da krenem. S moje leve strane, na radijatoru, stajala je pepeljara, i kada sam se okrenuo da otresem pepeo, video sam da je, prepunu opušaka, u ruci drži neki čovek. Njih dvoje, muškarac i žena, upravo su bili seli na radijator a da ih nisam ni primetio. Bili su stariji od mene, stariji, bez sumnje, od bilo koga u toj prostoriji - njemu je bilo oko trideset pet, dok je ona bila u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim. Činili su neskladan par, tako mi je delovalo: Born u izgužvanom, pomalo prljavom belom lanenom odelu, s podjednako izgužvanom belom košuljom ispod sakoa, dok je žena (ispostaviće se da se zove Margo) bila sva u crnom. Kad sam mu zahvalio na pepeljari, njegovo nema na čemu, uz učtiv naklon, odalo je tek primetan trag stranog akcenta. Francuskog ili nemačkog, nisam mogao da odredim, pošto mu je engleski bio bezmalo savršen. Šta sam još primetio u tim prvim trenucima? Bledu kožu, nepodšišanu riđkastu kosu (kraću nego kod većine muškaraca u to vreme), široko, lepo lice, na kome se ništa posebno nije isticalo (bilo je nekako opšte, generičko, lice nevidljivo u bilo kakvoj gomili), i postojan pogled smeđih očiju, prodoran pogled čoveka koji kao da se ničega ne plaši. Ni mršav, ni krupan, ni nizak, ni visok, ali i pored toga, bio je neko ko odaje utisak fizičke snage, možda zbog snažnih ruku. Što se tiče Margo, ona je sedela sasvim nepomično, zurila je ispred sebe kao da joj je glavna misija u životu da izgleda kao neko ko se dosađuje. Ali, bila je privlačna, meni, dvadesetogodišnjaku, veoma privlačna, sa svojom crnom kosom, crnom rolkom, crnom mini-suknjom, crnim kožnim čizmama i teškom crnom šminkom oko krupnih zelenih očiju. Verovatno bi ispravno bilo reći da nije bila lepotica već pre simulakrum lepotice, kao da su stil i prefinjenost njene pojave odražavali ženski ideal tog doba.
Born je rekao kako su se on i Margo upravo spremali da pođu, a onda su primetili mene kako stojim sam, u uglu, i zbog toga što sam izgledao toliko tužno, odlučili su da mi priđu i oraspolože me - tek da bi bili sigurni da neću sam sebi prerezati grlo. Zaista nisam znao kako da protumačim ove reči. Da li me ovaj čovek vređa, pitao sam se, ili pokušava da bude iskreno ljubazan prema izgubljenom neznancu? Same Bornove reči delovale su nekako razigrano i razoružavajuće, ali njegov pogled, dok ih je izgovarao, bio je hladan i odsutan, i nisam mogao da ne pomislim kako me iskušava i ismeva iz meni sasvim nepoznatih razloga.
Slegnuo sam ramenima, nasmešio mu se, i kazao: Verovali ili ne, provodim se kao nikad u životu.
Tada je ustao, rukovao se sa mnom, i rekao mi svoje ime. Posle mog pitanja o Bertranu de Bornu upoznao me je sa Margo, koja mi se bez reči nasmešila i vratila svom zurenju u prazno.
Sudeći prema tvojim godinama i poznavanju opskurnih pesnika, pretpostavljam da si student. Student književnosti, bez sumnje. NYU ili Kolumbija?
.-Kolumbija.
-Kolumbija, uzdahnuo je. Kakvo sumorno mesto.
-Znate univerzitet?
-Predajem na Fakultetu za međunarodne odnose od septembra. Gostujući profesor s ugovorom na godinu dana. Na sreću, sada je april, tako da se vraćam u Pariz za dva meseca.
-Znači, Francuz ste?
-Spletom okolnosti, sklonošću i pasošem. Rođenjem sam Švajcarac.
-Francuski Švajcarac ili nemački Švajcarac? U vašem glasu čujem pomalood oba.
Born pucnu jezikom o nepce pa me pogleda pravo u oči. Imaš osetljivo uho, kazao je. Zapravo, ja sam i jedno i drugo - proizvod majke Nemice i oca Francuza. Odrastao sam naizmenično govoreći ta dva jezika.
Nesiguran u to šta bih dalje rekao, zastao sam za trenutak, a zatim sam mu uputio neutralno pitanje: -A šta predajete na našem neveselom univerzitetu? Propast.
-To je prilično široka oblast, zar ne?
-Preciznije i uže, predajem o propasti francuskog kolonijalizma. Držim kurs o gubitku Alžira i još jedan, o gubitku Indokine.
- Taj simpatični rat koji smo nasledili od vas.
-Nikada ne potcenjuj značaj rata. Rat je najčistiji, najverniji izraz ljudske duše
ceo tekst izvor
*****
" Dobar orgazam je potres. Guza joj je kanta. Grudi su joj dude i sise, dudare i sisurde, balkoni. Kako kad, tvoj penis je piton, kita, pendrek, banana, lijana, batina, kokot, magnum, veselko, antena, ćuna i kobasa. Te je riječi uzbuđuju i zabavljaju, a kad se opraviš od početnog šoka, i ti si uzbuđen i nasmijan."
" Preda mnom se protezala gola ravnica, prašnjava gola ravnica puna sivog kamenja ranih veličina i oblika, a među kamenjem na ravnici bilo je raštrkano pedeset-šezdeset muškaraca i žena koji su držali čekić u jednoj ruci i dlijeto u drugoj, i udarali po kamenju dok ga ne bi prepolovili, a onda udarali po najmanjem kamenju dok ga ne bi pretvorili u šljunak."
Нема коментара:
Постави коментар