Sunce je sad bilo tako blizu, da je uragan zračenja potiskivao Swarma u tamnu noć svemira. Uskoro će doći vrijeme kad se više neće moći približiti; vetrovi svetlosti na kojima je Swarm jahao od zvezde do zvezde, nisu mogli opstati u okolini ovog divovskog izvora topline i radijacije. Ako ubrzo ne bude našao neki planet, gdje bi mogao utonuti u mir i sigurnost hladne sene, moraće napustiti i ovo sunce, kao što je to učinio i sa mnogima ranije.
Šest ledenih vanjskih svetova već je ispitao i odbacio. Hladnoća na njima isključivala je svaku pomisao o organskom životu, ili su se tu nalazila bića za koja Swarm nije pokazivao nikakvo zanimanje. Ako je hteo da preživi, morao je da pronađe utočiste slično onome koje je ostavio u svom uništenom dalekom domu. Pre mnogo miliona godina Swarm je započeo svoj put prema zvezdama odbačen stravičnom eksplozijom sada već davno mrtvog sunca. Pa ipak, sećanje na izgubljeni zavičaj bilo je još oštro i jasno - bol koja nikada nećeda mine!
Ispred njega bio je planet čija je stozasta sena lelujavo klizila kroz noć izbrazdanu dalekim plamenim jezicima. Čula koja je Swarm razvio u toku dugog puta usmerila su se prema malom svetu i otkrila da su na njemu dobri uslovi za život.
Nemilosrdan snop radijacije sasvim je iščezao kada je disk planeta zaklonio sunce. Spuštajući se slobodno kroz gravitaciju, Swarm se kretao blagim lukom sve dok nije stigao do vanjskih slojeva atmosfere. Prvi put kada se spuštao na nepoznat planet bio je gotovo izbezumljen, ali je sada svu masu sažeo nezamislivom veštinom vrlo dugog iskustva, sve dok se nije sklupčao u sićušnu loptu. Brzina se lagano smanjivala i na kraju je ostao nepomično lebdeti između planeta i svemira.
Proveo je mnogo godina jašući vetrove stratosfere od jednog pola do drugog, ili puštajući da ga bešumni plotuni zore zatalasaju prema zapadu od izlazećeg sunca. Svuda je nalazio na život, ali ne i na inteligenciju. Postojali su stvorovi koji su puzali, leteli ili skakali, ali nije bilo takvih koji bi govorili ili gradili. Kroz deset miliona godina ovde će se možda pojaviti bića sa umom, koja bi Swarm mogao zaposesti i iskoristiti za vlastite ciljeve, ali sada se još nije opažao nikakav znak inteligencije. On nije mogao ni pretpostaviti koji će od bezbrojnih oblika života na ovom planetu biti mezimče još nerođene budućnosti, a bez umova koje bi zaposeo, on je bio tek nemoćan konglomerat električnih naboja, uzorak poretka i samosvesti u univerzumu haosa. Vlastitim snagama Swarm nije mogao upravljati materijom, ali kada bi se smestio u um neke inteligentne vrste, ništa ne bi bilo moćnije od njega.
Ovo nije bio ni prvi ni posljednji put da je na ovaj planet došao neki posetilac iz svemira, mada niko od njih nije imao tako neobičnu i preku potrebu. Swarm se morao suočiti s uznemirujućom dilemom. Mogao se još jedanput otisnuti na put, s nadom da će na nekom drugom svetu naći uslove koje traži, i li je možda trebalo da ipak ostane ovde i da se učauri u vremenu, sve dok neka vrsta ne dostigne nivo na kom će moći da posluži njegovim ciljevima.
Puzao je poput magle kroz sjene, puštajući da ga vetrovi-lutalice raznose na sve strane. Nezgrapni, ružni reptili ovog mladog sveta nisu opažali njegov prolazak, ali je zato on opazio, zabeležio i preispitao njih, pokušavajući da nađe uporište za budućnost. Izbor je bio mršav među svi tim bićima; niko još nije pokazivao ni najslabiji tračak svesnog razuma. Pa ipak, ako napusti ovaj svet da bi potražio sreću na nekom drugom, mogao je besciljno da luta svemirom sve do kraja vremena.
I konačno, doneo je odluku. Postojao je način da izabere istovremeno obe mogućnosti.Veći deo Swarma nastaviće put kroz zvezde, dok će njegov manji deo ostati na ovom svetu kao seme zasađeno s nadom u buduću žetvu.
Počeo se obavijati oko vlastite osi, dok mu se fluidno telo spljoštavalo u dugačak disk. Sada se talasao na samoj granici vidljivosti poput blede, nestvarne utvare; bio je to divlji oganj koji se samo trenutak kasnije rascepio na dva Swarma od kojih je svaki bio celina za sebe, s celokupnim sećanjem prvobitnog totala, njegovim željama i potrebama.
A zatim je usledila poslednja razmena misli između roditelja i deteta međusobno sličnih poput blizanaca. Ako sve bude u redu s oboje, oni će se ponovo sresti u dalekoj budućnosti u ovoj dolini na rubu visokih planina. Onaj ko bude ostao, dolaziće na ovo mesto u pravilnim razmacima u toku mnogih narednih vekova, dok će onaj ko nastavi traganje poslati ovamo glasnika pronađe li bolji svet. A tada će se ponovo ujediniti, ali ne više kao beskućni prognanici koji uzalud lutaju po ravnodusnim zvezdama.
Svetlost zore razlila se preko mlade, neoblikovane planine kada se Swarm-roditelj podigao u susret suncu. Na rubu atmosfere zahvatio ga je snop radijacija i neodoljivo zavitlao daleko od malog planeta da ponovo započne beskrajno traganje.
Onaj ko je ostao također se latio svog gotovo beznadnog zadatka. Bila mu je potrebna životinja, koja nije bila tako retka da bi je bolesti ili nesreća zbrisale s lica planeta, niti tako malena da nikada ne bi mogla fizički da dominira ovim svetom. Također bi se morala vrlo brzo razmnožavati da bi njenom evolucijom mogla što bolje upravljati i kontrolisati je.
Traganje je bilo dugo a izbor težak, ali, konačno, Swarm je odabrao svog budućeg domaćina. Poput kiše koja ponire u sasušeno tlo, uvukao se u tela malih guštera i počeo upravljati njihovom sudbinom.
Bio je to vrlo težak zadatak čak i za biće koje nikada nije upoznalo smrt. Bezbrojne generacije guštera nestajale su u prošlost pre no što se vrsta pomakla korak napred. U međuvremenu, Swarm je uvek odlazio u dogovoreno vreme na sastanak u planine. Ali svaki je pohod bio uzaludan: sa zvezda nije stizao glasnik koji bi izvestio o boljoj sreći na nekom drugom mestu.
Vekovi su se produzili u hiljade, a ova u eone. Prema standardima geolopkog vremena, gušteri su se sada brzo menjali. Više nisu bili reptili već toplokrvna bića pokrivena krznom, koja su rađala žive mladunce. Još su izgledali mladi i slabi, s tek začetim umom, ali su u sebi nosili seme buduće veličine.
Pa ipak, nisu se samo živa bića menjala kako je vreme polako prolazilo. Kontinenti su se razdvojili, a planine su se spustile u ravnice pod težinom neumornih kiša. Tokom svih tih promena, Swarm nije odustajao od svog cilja; osim toga, kad god je došlo vreme odlazio je na dogovoreno mesto, koje se već odavno promenilo, strpljivo čekao nekoliko trenutaka, a zatim se vraćao. Možda je Swarm-roditelj još uvek tragao ili ga je možda - bila je to teška i stravična pomisao - dostigla neka nepoznata sudbina tako da je sasvim zaboravio na sastanak. Preostajalo mu je samo da čeka i da se nada da će sirova, živa materija ovog planeta krenuti stazom inteligencije.
I tako su prošli eoni...
* * *
Negdje u zamršenim labirintima evolucije Swarm je načinio fatalnu grešku i krenuo lošim pravcem. Proteklo je sto miliona godina otkako je došao na Zemlju i bio je vrlo umoran. Nije mogao da umre, ali se mogao degenerisati. Sećanja na drevni tok i tajanstvenu sudbinu počela su polako da slabe: inteligencija mu se neopazice osipala, dok su se njegovi domaćini lagano uspinjali putem koji je vodio ka samosvesti.
Po nekoj kosmičkoj ironiji, dajući prvi impuls koji će jednoga dana doneti inteligeneciju ovom svetu, Swarm je sam sebe pogubio. Dostigao je poslednji nivo parazitizma: više nije postojao izvan svojih domaćina. Više nikada neće moći slobodno jahati oko sveta, nošen vetrom i suncem. Da bi na vreme stigao na stari sastanak, morao je polako i strpljivo putovati u hiljadama malih tela. Pa ipak, u njemu se zadržala nezaboravna navika, poticana željom za ponovnim ujedinjenjem, koja je postajala sve jača sada kada je upoznao svu gorčinu svoje sudbine. Samo ako se Swarm-roditelj vrati i opet ga apsorbuje u sebe, moći će se nadati novom životu i snazi.
Ledenjaci su se spustili i ponovo povukli; nekim čudom, male životinje koje su pružale utočište izbledeloj stranoj inteligeneciji, izbegle su smrtni zagrljaj leda. Oceani su preplavili kopno, a vrsta je i to preživela. Uspela je čak i da se prilično namnoži, ali to je ujedno bio i njen krajnji domet. Ovaj svet nikada neće biti njeno kraljevstvo - jednostavno zato što je u srcu jednog drugog kontinenta nekoliko majmuna sišlo s drveta i počelo dizati poglede prema zvezdama, s prvim iskrama radoznalosti.
Swarmov um bio je raspršen u milione sićusnih tela, nemoćan da se ponovo ujedini i organizuje svoju volju. Njegova kohezija sasvim je nestala, a pamćenje potpuno izbledjelo. Kroz najviše milion godina, ono više neće postojati.
Preostalo mu je samo nešto - slepi nagon koji je još u intervalima, što su zbog neke čudne zablude postajali sve kraći, vodio milione Swarmovih kučista u dolinu koja je odavno prestala da postoji.
* * *
Lagano klizeći po uskoj pruzi mesečine, mali motorni čamac prošao je pokraj otoka s treperećim svetionikom i usao u fjord. Noć je bila tiha i vedra; zvezda Danica stajala je nisko na zapadu, a svetla udaljene luke presijavala su se laganim drhtajima na mirnoj površini vode.
Nils i Christina bili su savršeno sretni. Sedeći u prednjem delu čamca, s njezno prepletenim prstima, promatrali su sumovite obronke obale utonule u tišinu. Visoko drveće bilo je nepomično na mesečini, lišće nije lelujao ni najslabiji dašak vetra, a uske krošnje sablasno su se dizale iz okolnih sena. Čitav svet je bio usnuo; samo se mali čamac usuđivao narušiti čaroliju koja je začarala noć.
A onda, najednom, Christina se trže i Nils oseti kako joj se prsti jače stisnuše oko njegovih. Usmerio je pogled u istom pravcu gde i ona, preko utihle vode, na nepomične čuvare visokih šuma.
- Šta je bilo draga? - upitao je zabrinuto.
- Gledaj! - prošaputa devojka jedva čujnim glasom.-Tamo ispod jela!
Nils ponovo podiže pogled i blaženi spokoj noći minu u istom času, ustupajući mesto zaboravljenim strahotama koje su pokuljale iz izgnanstva u podsvesti. Ispod visokih stabala zemlja je bila oživela; tamnosmeđa plima lagano se spuštala niz padinu brda i uranjala u crnu vodu. Bio je to mali, otvoreni proplanak obasjan mesečinom koji nisu presecale sene. Već na prvi pogled zapažala se promena:i izgledalo je kao da se površina tla lagano sleva na dole, poput malog slapa koji žuri u susret moru.
A tada se Nils nasmeja i košmarna vizija se rasprši u tišini letne noći. Christina ga pogleda, zbunjena ali primirena.
- Zar se ne sećaš? - upita je on.- Čitali smo o tome jutros u novinama. Oni to rade svakih nekoliko godina, i to uvek noću.
Poče je milovati po kosi, oslobađajući se napetosti koja je vladala posednjih minuta. Christina podiže pogled prema njemu i na usnama joj zaigra osmeh.
- Pa naravno - reče ona.- Bas sam glupa! - Oči joj se ponovo upraviše prema kopnu i izraz lica postade joj tužan. - Jadna mala stvorenja! - promrmlja. Pitam se zašto to rade?
Nils ravnodušno sleže ramenima.
- Niko to ne zna. I ovo je u inventaru zagonetki prirode. U svakom slučaju, ne treba se mnogo uzbuđivati zbog toga. Pogledaj, još malo pa smo u luci!
Dok su se udaljavali prema treperavim svetlima gde je ležala njihova budućnost, Christina je bacila poslednji pogled prema tragičnoj, bezumnoj plimi koja se još talasala na mesečini.
Zadovoljavajući nagon čije im značenje nikad neće biti jasno, uklete legije Leminga nalazile su zaborav ispod lelujavih valova.
Нема коментара:
Постави коментар