Za razliku od onoga što pišete pod vlastitim imenom, romani koje ste objavili kao Benjamin Black omiljeni su i kod širokog čitateljstva. Kako je došlo do toga da napišete nešto potpuno drukčije od svega što ste do tada objavili?
Počeo sam čitati Georgesa Simenona, kojeg nikad pre nisam bio čitao. Bilo je to pre pet godina. Nisam čitao knjige o inspektoru Maigretu, koji mi se ne sviđaju previše – zapravo, nijednu nisam uspeo pročitati do kraja. Umesto toga, čitao sam ono što je on sâm zvao svojim "teškim romanima", koje smatram fantastičnima. Reč je o romanima kao što su "Prljavi sneg" i "Gospodin Monde nestaje". Iznenađen sam onime što je u tim romanima postigao ograničenim vokabularom i prilično jednostavnim stilom. Imao sam pripremljen televizijski scenarij koji je ostao nerealizovan, a kako ne volim da mi išta propadne, odlučio sam ga pretvoriti u kriminalistički roman. To sam i učinio i ostao iznenađenim kako mi to dobro ide – otkrio sam da imam dar za jeftinu fikciju. Tako sam postao Benjamin Black. Odabrao sam pseudonim kako moji čitaoci ne bi pomislili da im nudim nekakvu razrađenu postmodernističku šalu.
U «Knjizi dokaza» također imate brojne krimi-elemente: provala, ucena, ubistvo, zatvor. Koja je razlika između tog romana i onoga što piše Benjamin Black?
Recimo to ovako – u "Knjizi dokaza", koju potpisujem vlastitim imenom, radnja, likovi i dijalozi su sporedni u odnosu na nešto drugo što sam hteo učiniti. Knjige koje potpisujem kao Benjamin Black zavise o radnji, likovima, narativu i dijalogu. One su u svojoj bîti zasebne priče i tako su i osmišljene. Nisam ponosan na knjige Benjamina Blacka – one su "zanatske" knjige i na njih mogu biti ponosan u zanatskom smislu.
Glavni lik «Knjige dokaza» ima vrlo depresivan pogled na svet. Koliko je to njegov, a koliko vaš stav?
Taj stav sam mu ja dao, ali to je i moj stav. Freddie Montgomery ne postoji, ja sam ga izmislio, on se sastoji od mojih reči. Istovremeno, taj lik nisam ja. No, to je zanimljiva stvar u vezi književnosti – likovi su izmišljena stvorenja, moje lutke, aspekti mene. S druge strane, svi oni imaju autonomno postojanje, nezavisno od mene, i u tome je misterij proze.
Već dugi niz godina objavljujete redovno recenzije u The New York Review of Books. Jedna od njih izazvala je veliku polemiku, a odnosila se na roman «Subota» Iana McEwana, koji tematizira traumu napada na Svetski trgovački centar. Šta su vam zamerali?
Kad bih i imao priliku to ponovno učiniti, ne bih, jer je to shvaćeno kao napad jednog pisca na drugog, a ja to nisam video na taj način. Iz moje perspektive, ja sam kao književni kritičar napisao iskrenu kritiku te knjige. Bila je to vrlo loša knjiga. Štoviše, smatrao sam smešnom njenu recepciju, s velikim pohvalama na račun navodno velikog romana o 11. septembru. Pritom sam književne kritičare napao jednako kao i sâmu knjigu. Mnogi su to smatrali napadom jednog pisca na drugog i nisam sretan zbog toga. Da sam znao da će se to dogoditi, ne bih napisao tu kritiku. Time ne želim reći da sam bio u krivu, ali mislim da sam trebao shvatiti da će to biti percipirano kao nekakva lična osveta. To, naravno, nije bio slučaj – ja čak niti ne poznajem Iana McEwana.
Zanimljivo je da ste osamdesetih napisali dva romana u kojima su glavni likovi astronomi, konkretno Kopernik i Kepler. Oni s romanom «The Newton Letters» čine vašu prvu trilogiju. Otkud toliki interes za revolucionarne naučnike?
Bio sam mlad i hteo sam za sebe pronaći drugi smer od ostalih pisaca. Mislio sam da mogu biti evropski romanopisac ideja, ali sam ustanovio da ne mogu. Romani ideja ne funkcionišu, ili barem meni to nije uspelo – ali to mi je bio zanimljiv eksperiment. Potom sam zaključio da mi je potreban nov izazov, pa sam odlučio napisati ciklus od četiri romana. Napisao sam po jednu knjigu o Koperniku, Kepleru i Newtonu. Hteo sam napisati i knjigu o nekom fizičaru 20. veka, ali sam shvatio da to ne mogu – fizika 20. veka je previše složena i specijalizovana, pa je stoga prevelikom temom za fikciju.
Vaš najnoviji roman «Infinities» je izašao pri nekoliko meseci. U njemu ste opet inspirisani nemačkim piscem Heinrichom von Kleistom, kojeg, kako kažete, obožavate. Što vas je ovaj put kod njega potaknulo na pisanje?
To je knjiga temeljena na drami "Amfitrion" Heinricha von Kleista. U njoj bog Zeus dolazi na Zemlju jer se zaljubio u smrtnu ženu, a sa sobom vodi i svog sina i Hermesa, koji je ovde glavni pripovedač. Čini mi se da je Kleist veći pisac od Goethea, usprkos tome što je Goethe slavniji. Kleist nam daje puno istinitiju verziju sveta i ljudi od Goethe. On je vrlo mračan, zabavan, subverzivan i anarhičan, i zbog toga volim njegova dela.
Držite se stava da piscu nikada ne treba dati savet: piši o onome o čemu znaš. Zašto ne?
Ne mislim da možete davati savete piscu – ili, u krajnjoj liniji, bilo kome. Niko ne prihvata savete – ljudi žele samo potvrdu svojih razmišljanja i stavova. Ako im date savet s kojim se ne slažu, neće ga prihvatiti. Ipak, smatram da je u određenoj meri dobro pisati o stvarima koje ne poznajete, jer imate mogućnost nešto saznati. To zavisi i o tome kakav ste pisac. Ako želite pisati o svom vremenu i mestu, o politici, moralu i društvenim normama svog vremena, onda trebate pisati o onome što poznajete. Ali, ako želite pisati imaginativnu fikciju, što ja činim, onda je dobro pisati o stvarima koje ne poznajete.
Na koji način vi dolazite do onoga o čemu na kraju pišete?
Plutam svetom i skupljam stvari, ali ne kao svraka koju privlači bleštavilo. Baš suprotno, umetnikova dužnost je istaknuti stvari koje na prvi pogled nisu sjajne, predstaviti ih ljudima transformisane na takav način da se pokaže kako ništa nije obično, nego je sve vrlo neobično, čudno i tajnovito. To je posao umetnika, a i veliki užitak, otuđiti realnost od nje same.
Neki pisci imaju običaj da se distanciraju sod književnih nagrada, smatrajući da ih iste nisu vredne. Kako ste vi reagovali kada ste dobili Bookera za «More»?
Bio sam vrlo sretan i uzbuđen. To je značilo da ću prodati puno više knjiga nego pre. Nagrada Booker je vrlo uticajna kad je reč o prodaji knjiga. Zahvaljujući njoj, moje su knjige došle do hiljada ljudi koji pre nisu bili čuli za mene i nisu ni sanjali da će me čitati. Dakle, da – u tom je smislu vrlo važna. No, za moje pisanje uopšte nije važna – pisac na čije bi pisanje uticala dodela Nagrade Booker bio bi stvarno loš pisac.
Retko se oglašavate o društveno-političkim temama, nakon što ste se 'opekli' istupajući za prava životinja. Ipak, moram vas pitati, ..... koji je vaš stav oko irskog referenduma o Lisabonskom ugovoru Evropske unije? .....
Glasao sam oba puta za Lisabonski ugovor. Na prvom izjašnjavanju, koje je bilo sramotno, ljudi su bili puni sebe, govorilo se da smo veliki i puni novaca, te da nikada više nećemo biti siromašni. Evropa nam ne treba, smatralo se. No, onda je došla recesija, Irska je skoro bankrotirala, i tada su svi ljudi koji su prethodno držali predavanja o principima odjednom promenili mišljenje. Bilo mi je drago što je Lisabonski ugovor prihvaćen, ali treba reći da je prvi referendum je bio sramotan, a drugi licemeran. Ljudi su preko noći promenili mišljenje. Ne čini mi se da su se Irci u toj celoj priči ponijeli časno, nego baš suprotno.
Trenutno pišete scenarij za film u kojem bi glavnu ulogu trebala glumiti Glenn Close. Kada ćemo moći gledati taj film?
Ona i ja radimo na tom filmskom projektu proteklih osam godina. Pokušavamo naći producente za tu malu priču, koja je smeštena u Dublin u vreme oko 1880. godine. Glavni lik je mali čovek, konobar koji radi u jednom hotelu, no on je zapravo - ona, odnosno žena. To je čudna, pomaknuta priča o osobi koja se kamuflirala kako bi se zaštitila od okoline, te se nadam da ćemo ga uskoro snimiti.
(G.D.)
izvor
Нема коментара:
Постави коментар