Najdraže moje srdašce, mila moja lepotice, draga malena“ – tako počinju nežna pisma koja je Henri Barbusse pisao supruzi pre stotinu godina. Ono što sledi nije nimalo nežno – rovovi, granatiranje, blato i mrtvi, rat koji se razotkriva u svom krvavom besmislu.
Autor pisama Henri Barbusse 1914. imao je 41 godinu, reputaciju pisca i urednika, narušeno zdravlje i pacifistička uverenja. Uprkos svemu tome dobrovoljno se javio u francusku vojsku te dve ratne godine proveo na prvoj liniji ratišta – da bi potom napisao roman Oganj, književno svedočanstvo o I. svetskom ratu koje mu je donelo nagradu Goncourt i hiljadu čitalaca. Njegov neulepšan prikaz rata izazvao je mnogo emocija – odobravanja i prihvatanja među onima koji su u ratu sudelovali i doživeli ga izbliza, osporavanja među onima koji su ga, zaklinjući se u domovinu i nacionalne interese, gledali iz daleka. Dokumentarni materijal koji je Barbusse ugradio u Oganj – pa i svedočanstvo o nastanku romana – nalazi se upravo u pismima što ih je svakodnevno pisao supruzi Hélyonni. Današnjem čitaocu ova pisma, u svojoj neposrednosti i autentičnosti, mogu bolje od ikakve fikcije približiti ratne godine kojima je započeo dramatični „kratki 20. vek“.
1914:
„opšte je mišljenje da, ako se stvari nastave razvijati ovako lepo kao u poslednjih osam dana, verovatno nećemo ići u vatru, ili pak pri samom kraju, kao druga linija, radi opsade i okupacije“.
„Tu i tamo neki jadan vojnik počiva na tlu, razmrskan granatom, a na sto koraka odavde, na toj nestvarnoj cesti […] celi niz leševa crnih lica i nabubrenih usana – te smo ugušene jadnike pre dva dana iščupali iz ruševina.“ – 167
„Podno mojih nogu iz zemlje su izvirivale dve lubanje, a među njima raspadnuta nemačka kapa s još malo kose u dnu.“ – 173
1915:
„Draga moja prognanice, čini se da ćemo zbog više naredbe za dva dana morati predavati otvorena pisma – jedan će ih oficir čitati i cenzurisati te će biti poslana samo ona pisma u kojima nema nikakvih informacija ni komentara. Ta mera ima jednu ozbiljnu manu – kontrolu će vršiti oficir koji nas poznaje, a u tim nam je okolnostima mrsko napisati i najmanju ličnu pojedinost, i najmanju intimnost – no mislim da će biti samo privremena te da su je uveli zbog potrebe da neki pokret ili događaj ostane tajan.“
„Naposletku, to njihovo izbacivanje psovki je zaista apsurdno. Začin prostote je gotovo nužan u opštem tonu razgovora, poput češnjaka u nekim rustičnim obrocima, te ga čini dojmljivijim.“ - 192
„No nikako se ne mogu naviknuti na zamenu izraza 'za ime Božije' izrazom ' tako mi svega'! Tako preuređeni razgovori na mene ostavljaju jednak utisak kao i salata začinjena vodom.“
„ako radikalno ne promenimo sadašnje poimanje nacije, do njih [novih sukoba] će neminovno doći“. -183
Nešto dalje
„Trenutačna je kriza logičan i neizbežan ishod nacionalnih taština i svako treba preuzeti svoj deo odgovornosti. Dodao bih i da će za neko vreme – za deset ili dvadeset godina – uslediti još jedan rat koji će do kraja upropastiti stari svet, i ljudski, i novčano, ako dotada narodi koje se vodi u klaonicu napokon ne donesu jednostavnu i logičnu odluku da jedni drugima pruže ruku i premoste predrasude o tradicijama i rasama ...“. -186
izvor
Нема коментара:
Постави коментар