Hermanu Heseu za rođendan od Tomasa Mana

Šezdesetogodišnjem Hermanu Heseu
          /objavljeno u 'Neue Zuriche Zeitung' , petak , 2. juli 1937. / 

     Danas, 2. jula, Herman Hese puni šezdest godina života. Jedan lep, drag, veliki dan ! Svesrdno će biti proslavljen  u nemačkim zemljama u srcima hiljada ljudi , - utoliko svesrdnije i odlučnije, rekao bih, što će mračnija biti ravnodušnost i nezainteresovanost onih koji danas vladaju u Nemačkoj. U takvoj osećanjima i prkosom prožetoj slobodnoj ljubavi ljudi će danas tamo spasavati svoju dušu.  A i mi ćemo na neki način da spašavamo našu, radosno proslavljajući ovaj dan, - od duhovne ekspatrijacije, naime, i otuđenja od otadžbine : Opet možemo jednom svim srcem ovom prilikom da budemo Nemci, da kažemo Da nemstvu i da se u duboko zatomljenom i komplikovanom ponosu osećamo kao Nemci.  Jer nema ničeg nemačkijeg od ovog pesnika i njegovog životnog dela, - ničeg što bi bilo više nemačko u starom, veselom, slobodnom i duhovnom smislu, a kome nemačko ime zahvaljuje svoju slavu i simpatije čovečanstva.

      Ovo čedno i smelo, sneno i pri tome visoko intelektualno delo puno je tradicije, čvrstih spona, sećanja, zavičajne prisnosti, a da pri tom nije ni najmanje epigonsko. To delo upravo ono prisno uzdiže na jedan nov, duhovni, štaviše revolucionarni stupanj – revolucionarni ne u nekom direktnom političkom ili socijalnom nego duhovnom, pesničkom smislu; ono je na autentičan i iskreni način okrenuto budućnosti, ono je otvoreno prema budućnosti. Ne bih znao kako bi drugačije označio tu osobenu, dvojaku a jedinstvenu draž kojom ono deluje na mene. Ono poseduje osobeno romantički tembr, onaj neobični i hipohondrični humor nemačko – duševne vrste; ono je organski – lično povezano sa elementima sasvim drugačije, mnogo manje duševne vrste, naime sa evropsko – kritičkom  psihoanalitičkom sferom. Odnos ovog švapskog liričara i idličara prema bečkoj erotološkoj 'dubinskoj psihologiji', onako kako se, na primer, predočava  u 'Narcisu i Zlatoustom', jednoj u svojoj čistoti i interesantnosti apsolutno jedinstvenoj romanesknoj potskoj tvorevini, jeste duhovni paradoks najprivlačnije vrste. On nije manje neobičan i karakterističan od njegove naklonosti ka praško – jevrejskom geniju Francu Kafki, kojeg je rano nazvao 'potajnim kraljem nemačke proze', iskazujući mu u svakoj prilici svoje divljenje kao ni jednom drugom savremenom pesničkom duhu. Da li je moguće da ga izvesno literastvo smatra običnim, svakodnevnim ? O ne, on to nipošto nije. Nezaboravan je onaj uzbudljivi, visoko senzacionalni utisak koji je pre dvadeset godina izazvao 'Demijan' izvesnog Sinklera, jedno pesničko delo koje je sa neobjašnjivom tačnošću pogodilo nerv vremena i celog jednog mladog naraštaja, koji je smatrao da se iz njegove sredine izdigao jedan glasnik i vesnik njegovog najdubljeg osećanja života, pa ga je otuda i prihvatio sa ushićenjem i zahvalnošću  I zar je potrebno reći da je 'Stepski vuk'  romaneskno ostvarenje koje svojom esperimentalnom smelošću ne zaostaje iza  'Uliksa', 'Kovača lažnog novca' ?

                     Duboko osećam da ovo životno delo, ukotvljeno u zavičajno – nemačkoj – romantičnoj sferi, pored sve svoje ponekad osobenjačke samosvojnosti, svoje čas humorističko – nezadovoljne, čas mističko- čežnjive izdvojenosti iz sklopa vremena i epohe, spada u najviše i najčistije duhovne poduhvate i stremljenja naše epohe, a da bih se lišio časti i radosti da našem maestru na ovaj praznični dan i javno iskažem moje najsrdačnije i divljenjem ispunjene čestitke i želje. U književnoj generaciji koja je zajedno samnom nastupila u književnom životu ja sam veoma rano izabrao njega kao meni najbližeg i najdražeg  pa sam njegov razvoj pratio sa simpatijom koja je bila pothranjivana kako razlikama tako i sličnostima. Ove su me uistinu ponekad naprosto začudile. Postoje kod njega stvari – zašto to da ne kažem ? – kao na primer, 'Banjski gost', pa čak i u Fišerovom časopisu objavljena Predigra za njegovo misteriozno pozno delo 'Igra staklenih perli', koje čitam i doživljavam kao da su od mene.

                  Ja volim čoveka i ličnost Hermana Hesea, njegovu vedro – smotrenu, dobrostivo – vragolastu prirodu, duboki, lep pogled njegovih, na žalost, bolesnih očiju, koje svojim plavetnilom njegovom mršavom i oštro oblikovanom licu daju izgled dobrostivog švapskog seljaka. Lično sam se sa njime zbližio tek u protekle četiri godine, kada sam, pod prvim šokom usled gubitka zavičaja, kuće i domaćeg ognjišta, često bivao kod njega u njegovoj lepoj tesinskoj kući i divnom vrtu. Kako sam mu samo tada zavideo! – ne samo na tom njegovom bezbednom životu nego pre svega na onom što je pre mene posedovao – na rano stečenoj duševnoj slobodi, na njegovoj apsolutno filozofskoj distanciranosti od svekolike nemačke politike... Nije u onim suludim danima bilo ničeg blagotvornijeg, lekovitijeg od razgovora sa njim. I zato još jednom : od srca hvala i najiskrenije čestitke! Sa željom : da produhovljavanju njegovih viših godina ostanu sačuvane plastične snage, da ga one ne iznevere jer su mu potrebne za ostvarenje jednog tako smelo – spiritualnog projekta kao što je delo 'Igra staklenih perli' , ali za to jemči, rekao bih, njegov humor, njegova jezička razigranost koja je već u upravo objavljenim odlomcima tog dela došla do punog izražaja. Želimo mu, dakle, da uspešno dovrši to delo. Takođe želimo – pri čemu svesno prenebregavamo ćinjenicu da je lišen svakog častoljublja – da njegov ugled što je moguće više dopre u svet, da se raširi u njemu, te da mu donese priznanje i počast koju je već odavno zaslužio, kada bi upravo danas predstavljala jedan značajni duhovni čin : u vidu krunisanja švedskom i svetskom nagradom za književnost .

                        

Hermanu Heseu za sedamdeseti rođendan
                       Iz 'Neue Rondschau' i 'Neue Zuriche Zeitung, 2. juli 1947.

        

         Zar tome ima već deset godina kako sam našem Hermanu Heseu čestitao na njegovom šezdesetom rođendanu ? O da , zacelo je to moguće , a moguće je da je otada prošlo i više vremena – s obzirom na to da se u međuvremenu toliko toga zbilo; naime, toliko se toga dogodilo u ovom istorijskom svetu, u ovom svekolikom metežu i silnim potresima, a sve to mimo volje i uticaja naše radine ruke. Spoljašnje događaje, neizbežno propadanje jedne Nemačke pogotovo, to smo zajedno predvideli i doživeli – na velikom prostornom rastojanju jedan od drugog, doduše, koje je povremeno onemogućavalo svaku vrstu kontakta, ali uvek zajedno i u uzajamnom sećanju. Naši su putevi bili jasno razdvojeni  kretali smo se u odmerenom odstojanju jedan od drugog kroz prostore duha, a opet nekako zajedno – nekako smo uvek bili saputnici ili braća – ili confreres, kako bi trebalo zapravo da kažem; jer ja naš odnos rado vidim u slici i prizoru susreta njegovog Jozefa Knehta sa benediktinskim paterom Jakobusom u Igri staklenih perli , u kojima je neizbežna 'uljudna i strpljiva igra beskrajnih uzajamnih klanjanja kao pri susretu između dvojice svetitelja ili dva crkvena kneza ' – jedan napola ironičan ceremonijal kineske vrste, koji Kneht veoma voli, i za koji kaže da je i Magister ludi Tomas sa Trave njime majsorski vladao .

        Otuda je sasvim u redu da nas dvojicu ponekada navode zajedno, a ako se to čini i na najneobičniji način, nama to može da bude pravo. Jedan znameniti stari kompozitor u Minhenu nedavno je u jednom pismu upućenom u Ameriku na odano nemački i gorko opak način, nas dvojicu, Hesea i mene, označio kao 'bednike', koji, eto, ne misle i ne prihvataju da smo mi Nemci najviši  i najplemenitiji među narodima, da smo 'kanarinci sa sve samim vrapcima '. Slika kao takva posve je promašena i stupidna, o njenoj neukosti, o nepopravljivoj umišljenosti koja u njoj dolazi do izražaja, a koja je donela dovoljno jada našem nesrećnom narodu, uopšte da ne govorimo. No, taj čovek je celog svog života govorio i izgovorio mnogo neverovatnih besmislica, pa i ovu treba prenebregnuti i odbaciti kao i ostale. Što se mene tiče, nemam ništa protiv tog suda 'nemačke duše ' o meni. Ja sam kod kuće stvarno bio samo jedan sivi vrabac razuma među sve samim zatočenicima duševnosti, pa su oni onda 1933. bili srećni što su me se otarasili, a danas su  tobože duboko povređeni zbog toga što neću da se vratim. A Hese ? Kakva li je samo ignoracija, kakva je samo, da to onako nemački iskažem, neobrazovanost potrebna da se taj slavuj (jer građanski kanarinac u svakom slučaju nije) protera iz njegove nemačke šume; da se odbaci taj liričar, koga bi Merike bratski zagrlio, koji je iz našeg jezika crpio snagu i ostvario dela najvišeg oblika, pesme i izreke od najfinije umetničke materije, takvog pesnika  naružiti i nazvati 'bednikom' koji je izdao svoje nemstvo, samo zato što razlučuje ideju od pojave kaja tako često ume da unižava, samo zato što je narodu svog jezika govorio istinu, do koje i pored najstrašnijih iskustava još nije došao, samo zato što poseduje osećaj odgovornosti i savest za zlodela koja je taj narod u svojoj suludoj samoponesenosti natovario na sebe !

         Ako danas, kada je nacionalni individualizam na umoru, kada se samo sa stanovišta nacionalnog ne može rešiti ni jedan problem, kada je uskogrudo otadžbinsko postalo nešto kao zagušljivi provincijalni vazduh, pa više ne može da bude delotvoran duh koji ne reprezentuje evropsku tradiciju kao celinu, - ako danas nacionalna 'autentičnost', ono narodski karakteristično uopšte još predstavlja neku vrednost – a jedna slikovita vrednost još može da ostane – onda pri svemu tome suština nije, kao što je to oduvek i bilo, u mišljenju i galami nego u postojanju i delanju. U Nemačkoj su naročito oni koji su bili nezadovoljni nemstvom uvek bili i najviše nemački. A ko ne bi video da već samo obrazovno delo literate Hesea  - da za sada ostavimo po strani pesnika – onaj dražesni univerzalizam njegove priređivačke i uređivačke delatnosti ne sadrži u sebi nešto specifično nemačko ? Pojam 'Svetska  Književnost', koji je Gete uobličio, za njega je nešto  najprirodnije što postoji . Jedan njegov spis, koji se čak pojavio i u Americi, 'published in the public interest by authority of the Alien Property Costudian 1945' upravo ima sledeći naslov : 'Biblioteka svetska književnosti', taj spis je primer ogromne i predane načitanosti, odomaćenosti u hramovima istočnjačke mudrosti, visoko humoristične upućenosti u 'najstarija i najsvetija svedošanstva ljudskog duha'. Izvanredne studije su eseji o Franji Asiškom i Bokaču iz 1904. godine i tri članka o Dostojevskom pod naslovom 'Pogled u haos'. Izdanje priča iz srednjeg veka, novela i šala staroitalijanski pripoveača  istočnjačkih bajki, 'Pesme nemačkih pesnika ', nova izdanja Žana Paula, Novalisa i dr. nemačkih romantičara – sva ta izdanja potpisana su njegovim imenom. To je jedan odgovoran posao u službi odabiranja, revidiranja, priređivanja i znalačkog pisanja predgovora, - posao koji bi mogao da ispuni sav život jednog književnika. A ovde je to samo višak ljubavi (i radne energije!), ljubavlju ispunjena delatnost koja se ostvaruje uporedo sa ličnim delom, sa čijom slojevitošću i obiljem problema u čijem središtu se nalaze Ja i svet gotovo da ne može da se uporedi ili ponese nijedno savremeno delo .

          Uostalom, on voli ulogu priređivača i arhivara, on voli da se poigrava i skriva iza maske nekoga ko 'na videlo' iznosi papire drugih ljudi, ali i kao pesnik. Tako je, na primer, izdao 'Spise i pisma iz zaostavštine Hermana Laušera. Na sličan način se krije iza pseudoniuma 'Sinkler' u slučaju dela 'Demijan-povest jedne mladosti' (1919). A posve veliki primer predstavlja sublimno delo starosti o 'Igri staklenim perlama' sa podnaslovom 'Pokusaj životopisa Magistera ludi Jozefa Knehta zajedno sa Knehtovim spisima iz njegove zaostavštine, priredio i izdao Herman Hese', zasnovano na gotovo svim izvorima kulture čovečanstva, i istočnim i zapadnim. Dok sam čitao ovo delo snažno sam osetio (i to sam mu i napisao ) u kolikoj meri su parodijski elemenat, fikcija i persiflaža jedne biografije koja barata sa učenim konjekturama, sa jezičkim humorom dakle, od velike pomoći da takvo pozno delo opasno uznapredovale produhovljenosti učini mogućim, ostvarljivim i da mu čuvaju sposobnost za igru .

          Punu deceniju i više zalagao sam se da se njegovo delo kruniše švedskom nagradom za književnost. Ona ne bi bila preuranjena da mu je dodeljena za njegov 60. rođendan, a izbor naturalizovanog  švajcarca predstavljao bi duhovit signal u trenutku kada je Hitler (zbog Osjeckog) svim Nemcima zanavek zabranio da prihvate tu nagradu. Ali i sada, kada je sedamesetogodišnjak sam krunisao svoje delo jednim velikim vaspitnim romanom, ovo priznanje ima u sebi nečeg pravovremenog. Zahvaljujući toj nagradi,  punim sjajem je zablistalo ime ovog pesnika, čije delo čuva tradiciju , ali je ujedno otvoreno prema budućnosti; time je ovenčan jedan duh koji ovom vremenu bremenitom prelaznim mukama i nedaćama može da pruži i ponudi mnogo dobrote i slobode .


izvor