Alexander Green je jedan od najpopularnijih ruskih pisaca u svojoj rodnoj zemlji. Godine 1965. njegova Sabrana dela pojavila u Sovjetskom Savezu u šest volumena, hard-cover izdanja od kojih je prodano 463. 000 . U poslednjih nekoliko godina izlaze nova izdanja od 100.000 do 300.000 primeraka njegovih najpoznatijih priča. Knjige se rasprodaju gotovo odmah nakon što su objavljene. Knjižare nemaju dovoljno primeraka na raspolaganju kako bi se zadovoljila potražnja za njegovim delima.
U Lenjingradu (danas St.Peterburgu) postoji fan klub čiji se mladi članovi nazivaju "Grimizna jedra". Oni nose posebne oznake i posvećeni su proučavanju njegovih dela.
Sadržaji i likovi, uključujući čak i Grimizna jedra, smešteni su u zapadni ambijent mada je sam Grin sve vreme živeo u Rusiji. Jedina zemlja koju je popsetio bio je Egipat, koga je video svega nekoliko sati koliko mu je dozvolilo slobodno vreme van broad na kom je radio. Posle mukotrpnog života i teških fizičkih poslova počeo se baviti pisanjem. Od samog početka bio je uspešan. Na pisanje romana Grimizna jedra podstakao ga je mali model jedrenjaka koga je ugledao u izlogu jedne radnje igračaka. Roma je objavljen 1922, u celini 1923 godine. Brzo je postao omiljen kod publike svih uzrasta. te iste godine preselio se na Krim . Umro je u pedesetim godinama od raka pluća.
Grin je izvanredan je pisac fantastične, sanjarske i avanturističke proze. Mnogi kritičari za Grina kažu da je ruski Džek London i Edgar Alan Po.
________________________________________________________
Nisam osećao te ljude kao žive, kao ljude koji pate, koji su potrešeni, ljuti, video sam samo oblike ljudi koji drhte, mašu rukama; crte lica koja menjaju izraz; čuo sam čas glasne, čas tihe povike; bučne uzdahe koji su dopirali izdaleka; ali to su bili samo zvuci i linije, oblici i boje nesposobni da mi daju i najmanju predstavu o osećanjima koja su uznemiravala masu. Ja sam bio miran; dvadeset koraka dalje počinjala je ulica, ušao sam u trafiku i kupio dugmad za manžetne.
Birkova priča - Aleksandar Grin .”
______________________________________________________
pravo ime:Aleksandar Stepanovič
Aleksandar Grin
Aleksandar Grin (1880. – 1932.), rođen je kao Aleksandar Grinjevski u okrugu Slobodskaya Vyatka u Rusiji, u porodici izbeglica iz Poljske, u kojoj je njegov otac učestvovao u Varšavskom ustanku 1863., pa je završio u egzilu.
....jedna je od najneobičnijih figura ruske književnosti. Kada mu je bilo četiri godine od blokova slova napravio je svoju prvu reč, i ona je bila “MORE.” Kada mu je bilo deset otputio se u gustu šumu blizu Vyatke, ponesen očekivanjima da će upoznati “Nepoznato,” žedan traganja i uzbuđenja koje neočekivani pronalazak može doneti. U dvanaestoj već je duboko uronio u ruske klasike poput Gogolja, Leskova, Tolstoja i Dostojevskog, a zagrabio je i nadaleko u književnost drugih zemalja. Od svetskih klasika naročito je zavolio dela Jonathana Swifta, Charlesa Dickensa, Victora Hugoa ili romantizam Edgara Allana Poea i Ernsta Theodora Amadeusa Hohmanna. Na njega je iznimno uticala i tada dostupna književnost egzotičnih klima i dalekih područja autora poput Roberta Louisa Stevensona, Rudyarda Kiplinga, Jamesa Fenimorea Coopera, Breta Harta, Julesa Vernea i Louisa Jaquolia, koji su krajem devetnaestog veka bili naširoko prevođeni na ruski jezik.
__________________________________________________________________
“Ko nije bio u lepom gradu Odessi, ništa ne zna o svetu.
Koga briga za Beč ili Pariz? Oni su šala. Samo je u Odessi raj.”
__________________________________________________________________
Nakon završene srednje škole, u šesnaestoj godini, Grin napušta dom i beži u mističnu luku na Crnom moru, Odessu u Ukrajini, možda privučen tradicionalnom pesmom koju su ukrajinski Židovi generacijama pevali u Odessi: “...ko nije bio u lepom gradu Odessi, ništa ne zna o svetu. Koga briga za Beč ili Pariz? Oni su šala. Samo je u Odessi raj.”
O Odessi, gradu s neverovatno razgranatim podzemnim tunelima i maestralno projektovanih zgrada sa nizovima stepeništa koja kao da vode u nepoznate svetove – gradu koji je poslužio kao scenografija velikanima filma poput Sergeja Ejzenštajna – mladi je Grin živeo kao lutalica, kao mornar, i kao ribar. U svojim sećanjima piše i da je radio kao gutač mačeva u jednom cirkusu i kao tragač za zlatom u Uralu. Zatim je služio u vojsci gde se priključio Socijalističkoj revolucionarnoj partiji. Kao revolucionar prošao je progone i hapšenja, odslužio zatvorsku kaznu, a pet puta se našao u prisilnom egzilu. Njegova prva zbirka priča bila je upečatljiv i verodostojan prikaz delovanja socijalističkih revolucionara. 1918. biva razočaran boljševičkom revolucijom, tako da glavnu temu njegova pisanja čine zloupotreba i gubitak slobode. 1924. preselio se u Krim, a njegovo je pisanje postupno sve više postajalo trn u oku partijskih komesara, što će ga iznova dovesti u neprilike s vlastima. Jedan je kritičar napisao: “Bez obzira na njegovu mladenačku revolucionarnost, Grinu je socrealizam bio sasvim stran. Za njega je najplemenitija i najfascinantnija kreativna snaga bila mašta.”
________________________________________
U St. Petersburgu se već pedesetak godina tokom tradicionalne proslave “Bele noći”, završetka školske godine, u luci obavezno pojavljuje i brod grimiznih jedara.
Grimizna jedra
Njegovo najpoznatije delo je kratki roman “Grimizna jedra,” vanvremenska romantična priča koja je prozvana i ruskim “Otokom s blagom,” kako se zove remek-delo škotskog pisca Stevensona. U svojim je pričama Grin kreirao jedinstvenu egzotičnu zemlju “Grinlandiju,” svojevrsnu mešavinu Latinske Amerike, Evropske Rusije i Mediterana, gde nalazimo niz raznolikih plemenitih duša u stalnoj potrazi za pustolovinom i ljubavi, u potrazi za nepoznatim. Da Grinlandija i Grinov specifični lirski dijalog s otvorenim morem nisu s vremenom izgubili obožavatelje jasno je i po fascinantnom običaju u St. Petersburgu, gde je Grin neko vreme živeo i gde se već pedesetak godina, tokom tradicionalne proslave “Bele noći”, završetka školske godine, u luci obavezno pojavljuje i brod grimiznih jedara.
Grinlandija” – zato što je pre svega usidrena u temeljnim ljudskim vrednostima, željama i nadama – nema ni početak ni kraj.
U pogovoru ove izvanredne knjige objavljene u Zagrebačkom izdanju 2010 godine piše:
"Grinova tematika i stil posve su osobiti, prkoseći svemu što smo navikli očekivati od ruskih autora toga doba. Njegove su priče egzotične, šarene, ispunjene blistavim svetlom čak i kad graniče s hororom ili se bave najmračnijim stranama ljudske duše. Nema kod Grina smrknutog realizma, a politička i klasna pitanja, iako uvek prisutna, ostaju u pozadini, dok se u veličanstvenom prvom planu odvijaju pustolovine, zrak drhti od šarenog perja i nepoznatih džungli, junaci su uvek junački, a hrabrost i poštenje u stanju su svladati i najveće prepreke. Za razliku od Edgara Allana Poea, s kojim su ga neki anglofoni kritičari pokušavali usporediti, Grin je i u svojim najmračnijim trenucima optimističan. Iskazujući svoju “rusku dušu” on ima sklonost i najsretnije trenutke obojiti melankolijom – da nikada ne prelazi u očaj – s ljudskim duhom kao večitim pobednikom koji se provlači kroz čitav njegov opus.”
Bez obzira na sve progone i zabrane, Aleksandar Grin je tokom dvadeset i pet godina pisanja objavio gotovo četiri stotine kratkih priča, a tako i šest romana koje je napisao tokom dvadesetih godina prošlog veka. Zauzima opravdano mesto najvažnijeg ruskog romantičarskog pisca, a njegovo delo se uvek sveže otkriva kroz generacije jer “Grinlandija” – zato što je pre svega usidrena u temeljnim ljudskim vrednostima, željama i nadama – nema ni početak ni kraj.
Tomica Bajsić
______________________________________________
"Misliš li da će doći čarobnjakova lađa po mene ili ne?"
"Doći će" mirno odgovori mornar. "Ako ti je rečeno, znači da je istina."
Grimizna jedra
_______________________________________________
PACOLOVAC
Iako početne stranice romana "Pacolovac" donose izuzetno vernu sliku Petrograda iz 1920. godine, kako priča odmiče, događaji postepeno počinju da primaju nova obličja i obrise neverovatnog, sve do antologijske scene - bala ljudi pacova. Grin uspeva u čudesnom preplitanju fantazmagoričnog i realističkog, što njegovu prozu čini izuzetnom.
Grinova fantastika, po oceni Milice Nikolić, ima jedno presudno svojstvo: nemoguće se ostvaruje u mogućim okolnostima. Pored naslovne priče, takvim postupkom građene su i “Birkova priča” i “Povratak paklu”. Preplitanje sna i stvarnosti i nemogućnost njihovog razlučivanja, drugi je vid pripovedanja koji je Grin negovao i to je odlično predstavio u pričama “Tamo ili tamo” i “Tajna noći pune mesečine”.
Ovaj pisac je, po sopstvenom priznanju, odmalena osećao odvratnost prema zdravom razumu, i uspevao, na razne načine, tokom pedesetak godina života, da se ponaša i radi zdravom razumu uprkos. Poput priča koje je pisao i njegov život bio je ispunjen avanturama. Grin je imao 16 godina kada se, uz očev blagoslov, otisnuo u svet. Tada počinje neverovatan lanac njegovih zanimanja, lutanja i sirotovanja...
izvor
Нема коментара:
Постави коментар