kuća Marka Twena
Uzeo sam veliku sobu, daleko na Brodveju u velikoj staroj zgradi čiji su gornji spratovi bili nenastanjeni godinama, dok ja nisam došao. Mesto je odavno bilo prepušteno prašini i paučini, samoći i tišini. Izgleda kao da sam pipkao među grobovima i narušavao privatnost mrtvih, kada sam se prvi put popeo do mog stana. Po prvi put u svom životu nadvlada me praznoverni strah; i kada skrenuh u mračnom uglu stepeništa i kada nevidljiva paučina uplete moje lice i prilepi se uz njega zadrhtah kao neko ko se susreo sa prikazom.
Bio sam vrlo zadovoljan kada stigoh u sobu i otključah buđ i tamu. U ognjištu je plamtela vesela vatra i ja sedoh pred nju sa prijatnim osećanjem olakšanja. Sedeo sam tu dva sata razmišljajući o proteklim vremenima; prisećajući se starih dešavanja i prizivajući poluzaboravljena lica iz magli prošlosti, u mašti slušajući glasove koji su odavno utišani za sva vremena i poznatu pesmu koju više niko nije pevao. I tada se moje prisećanje umanji do sve tužnije i tužnije nizine, jaukanje vetra napolju spade u cvilenje, besno udaranje kiše na okna utiša se u mirno dobovanje i jedan po jedan zvuk sa ulice opadoše, dok žurni koraci poslednjih okasnelih šetača ne zamreše u daljini i za njima ne osta nikakav zvuk.
Vatra se stišala. Preko mene pređe osećaj usamljenosti. Ustadoh i svukoh se idući na vrhovima prstiju po sobi, radeći tiho ono što moram kao da sam okružen pospanim neprijateljima čiji san bi bilo fatalno prekinuti. Pokrio sam se u krevetu i ležao osluškujući kišu i vetar i tiho škripanje kapaka, koji su me uljuljkivali u san.
Dobro sam spavao ali ne znam koliko dugo. U jednom trenutku bio sam budan I ispunjen drhtavim iščekivanjem. Sve je bilo mirno. Sve osim mog srca – mogao sam ga čuti kako tuče. U jednom trenutku je posteljina polako počela da klizi sa kreveta, kao da je neko povlači! Nisam se mogao pomaći, nisam mogao govoriti. Prekrivač je još uvek doslovno klizio dok mi se grudi ne otkriše. Onda ga uz veliki napor zgrabih i povukoh preko glave. Čekao sam, osluškivao, čekao. Još jednom je počelo povlačenje i još jednom sam mlitav ležao dok su kroz stotine puzećih sekundi moje grudi ponovo bile gole. Konačno povratih energiju i vratih prekrivače na svoje mesto i držah ih u čvrstom zagrljaju. Čekao sam. Malo po malo osećao sam slabo vučenje i pojačah stisak. Vučenje se pojača u jači napor – postajalo je sve jače i jače. Moj stisak popusti i prekrivač kliznu po treći put. Gunđao sam. Iz podnožja kreveta uzvrati gunđanje! Okrugle kapljice znoja bile su mi na čelu. Bio sam više mrtav no živ. Sada sam čuo i teške korake u sobi – korake slona, tako mi je izgledalo – nisu nimalo ličili na ljudske. Ali odlazili su od mene – u tome je bilo nekog olakšanja. Čuo sam približavanje vratima – i prolazak bez otklučavanja brave – i kako lutaju mračnim prolazima, ugibajući pod i spojeve koji su krckali dok je to prolazilo – a oda ponovo zavlada tišina.
Kada mi se osećanja smiriše rekoh sebi, „Ovo je san – samo čudan san.“ I ležao sam misleći o tome dok ne uverih sebe da je to bio san a onda se osmeh olakšanja oslobodi sa mojih usana i ponovo sam bio srećan. Ustao sam i upalio svetlo; i kada otkrih da su brava i reza onakve kakve sam ih ostavio još jedan osmeh zapljusnu moje srce i preplavi mi usne. Uzeh lulu i zapalih je i sedeoh pored vatre, kada lula ispade iz mojih nervoznih prstiju a krv mi napusti obraze a moje smireno disanje beše presečeno uzdahom! U srcu pepela, pored mojih otisaka stopala bio je još jedan, tako veliki u poređenju sa njim moj izgledao kao dečiji. Znači da sam imao posetioca! I objašnjeni su slonovski koraci.
Ugasio sam svetlo i vratih se u krevet bled od straha. Dugo sam ležao zureći u tamu i osluškujući. Onda sam iznad sebe čuo škripavu buku, kao da se vuče teško telo preko poda, a onda nešto kao bacanje tela a zatim drhtanje prozora kao odgovor na potres. U daljem delu zgrade čuo sam prigušeno lupanje vrata. Čuo sam to u intervalima, puzeće korake u i izvan prolaza, gore i dole niz stepenice. Ponekada su se ti zvuci približavali mojim vratima, oklevali, i ponovo odlazili. Čuo sam tiho zveckanje lanaca, u dalekim prolazima, i slušao dok se zveckanje približava – dok su se umorno penjali stepenicama, označavajući svaki pokret viškom lanaca koji su padali uz naglašen zveket na svakom narednom koraku dok su napredovali goblin koji su ih nosili. Čuo sam prigušene rečenice; napola prigušene krikove koji su izgledali nasilno ugušeni; i šuštanje nevidljive odeće, lepet nevidljivih krila. Onda postah svestan da je moja soba napadnuta – da nisam sam. Čuo sam uzdahe i disanje oko kreveta, i misteriozni šapat. Tri male sfere mekog fosforescentnog svetla pojaviše se na plafonu direktno iznad moje glave, prionule su tu i sijale na tren onda padoše – dve na moje lice a jedna na jastuk. Prštale su nekako tečno, i osetih toplotu. Intuicija mi reče da su to podlivi krvi koji opadaju – nije mi trebalo svetlo da se uverim u to.
Onda videh bleda lica, slabo osvetljena i bele podignute ruke, lebdeća tela u vazduhu – lebdeše na tren a onda nestaše. Šapat zamre, a takođe i glasovi i zvuci i zavlada svečana tišina. Čekao sam i slušao. Osećao sam da moram upaliti svetlo ili umreti. Bio sam slab od straha. Polako se digoh u sedeći stav i lice mi dođe u kontakt sa hladnom rukom! Iz mene nesta snage – momentalno i padoh kao pogođeni invalid. Onda čuh šuštanje garderobe – izgledalo je kao da neko prolazi koz vrata i odlazi.
Kada je sve ponovo bilo tiho ispuzah iz kreveta, bolestan i slab i upalih gas rukom koja je drhtala kao da je ostarila stotinu godina. Svetlo unese malo radosti u moju dušu. Sedoh i zapadoh u sanjivo razmišljanje o velikim otiscima u pepelu. Malo po malo njihovi obrisi počeše da trepere i postaju nejasniji. Pogledah naviše a široki plamen gasa je polako zamirao. U istom trenutku ponovo čuh slonovske korake. Primetio sam da se približavaju sve bliže i bliže, pored ubuđalih zidova, a svetlo posta sve bleđe i bleđe. Koraci dođoše do samih vrata i zastadoše – svetlo se smanji na bolesno plavetnilo a sve stvari oko mene nalazile su se u spektru sumraka. Vrata se nisu otvorila a ipak osetih slab zapah vazduha na obrazu i osetih se svestan velikog oblaka pred sobom. Posmatrao sam ga zapanjenim očima. Bledi sjaj lebdeo je nad stvari; oblak jer postepeno poprimao oblik – pojavila se ruka, onda noge, zatim telo i konačno veliko tužno lice iz isparenja. Otkriven od prljavog pokrova, nag, mišićav i zgodan, nada mnom je lebdeo divovski čudesni Garfild!
Nesta sva moja mizerija – jer i dete bi znalo da me ne može ozlediti ovako dobroćudno lice. Moj veseli duh se povrati i u skladu sa ovim gas u lampi ponovo zasija jasnije, lepi prikaz bio je tako drag kao dobrodošlo društvo i pozdravih duha rekavši.
„Šta, nije niko drugi do ti? Znaš li da sam se na smrt uplašio u poslednja dva ili tri sata? Skoro da mi je drago što te vidim. Voleo bih da ovde imam fotelju da ne sediš na toj stvari!“
Ali bilo je suviše kasno. Seo je na to pre nego što sam ga uspeo zaustaviti i kako se spusti – nikada usvom životu nisam video da je stolica tako zadrhtala.
„Stani stani, uništićeš...“
Ponovo je bilo kasno. Čuo se još jedan prasak i još jedna stolica je rastavljena u sastavne delove.
„Zbunjen si, imaš li neku predstavu o svemu? Želiš li uništiti sav nameštaj?“ Ti, ti okamenjeni ludače...“
Ali nije bilo koristi. Pre nego što sam ga zaustavio da sedne na krevet i on je bio tužno uništen.
„A sada na koji način ovo deluje? Prvo si koračao ovde dovodeći legiju lutajućih goblina i preplašio me na smrt a sada kada te vidim u tom grubom kostimu koji kultivisani ljudi ne bi tolerisali ni u dobrom pozorištu a kamoli ovde u nagosti tvog pola, nagrađuješ me uništavanjem nameštaja na koji god sedneš. Povređuješ sebe koliko i mene. Slomio si kraj kičmenog pršljena i posu opod ostacima svoje šunke, pa sve liči na groblje. Trebaš se stideti - dovoljno si veliki da bi znao i za bolje.“
„Dobro, neću više lomiti nameštaj. Ali šta da radim? Nisam vekovima imao priliku da sednem.“ A onda se u njegovim očima pojaviše suze.
„Siroti đavole,“ rekoh, „Ne bih trebao biti tako grub sa tobom. I nisi siroče, bez sumnje. Ali sedi na pod – ništa drugo ne može podneti tvoju težinu – i konačno, ne mogu se družiti sa tobom dok si tako iznad mene. Želim da budeš dole a ja da stamen na sto i toročem sa tobom licem u lice.“
Seo je na pod i zapalio lulu koju sam mu dao, prebacio sam jedan prekrivač preko njegovih ramena, prevrnuo svoju sedeću kadu na njegovu glavu, kao šlem i učinivši ga prijatnijim i slikovitijim. Onda ukrsti zglobove dok sam ja obnovio vatru i izložih ravna dna njegovih velikih stopala, nalik saćima, prijatnoj toploti.
„Kakva je to stvar sa tvojim stopalima i tvojim nogama, tako su udubljena?“
„Paklene smrzotine – nahvatao sam ih koliko se sećam, boraveći na Nevelovoj farmi. Ali volim to mesto, kao što neko voli svoj stari dom. Nema mira za mene, kao mira koji osećam kada sam ovde...“
Pričali smo oko pola sata i onda primetih da izgleda umoran i pričao je o tome.
„Umoran?“ reče. „Dobro, mogu misliti tako. A sada ću ti reći sve o tome, pošto si tako dobar prema meni. Ja sam duh Okamenjenog čoveka koji se nalazi u dalekim ulicama u muzeju. Ja sam duh diva Garfilda. Nemam mira, nemam odmora, dok to telo ponovo ne sahrane. I sada je za mene najprirodnija stvar da učim da ljudi zadovolje tu želju? Plašeći ih time! – progoneći mesta gde leži to telo! Tako sam pohađao muzej iz noći u noć. Takođe sam vodio druge duhove kao pomoć. Ali to nij bilo dobro jer niko ne dolazi u muzej u ponoć. Onda sam rešio da idem ovim putem i pomalo posećujem ovo mesto. Osećao sam da ako čujem neke glasine to mora uspeti jer imam najefikasnije društvo koje prokletstvo može udesiti. Iz noći u noć smo drhtali oko ovih srednjevekovnih zidova, vukli lance, urlali, šaputali i penjali se i silazili stepenicama, dok, reći ću ti istinu, se nisam skoro umorio. Ali kada sam video svetlo u tvojoj sobi noćas, ponovo mi se povratila energija i nastavio sam da radim sa starom svežinom. Ali umoran sam – sasvim iznuren. Daj mi, preklinjam te, daj mi malo nade!“
Kada je sve ponovo bilo tiho ispuzah iz kreveta, bolestan i slab i upalih gas rukom koja je drhtala kao da je ostarila stotinu godina. Svetlo unese malo radosti u moju dušu. Sedoh i zapadoh u sanjivo razmišljanje o velikim otiscima u pepelu. Malo po malo njihovi obrisi počeše da trepere i postaju nejasniji. Pogledah naviše a široki plamen gasa je polako zamirao. U istom trenutku ponovo čuh slonovske korake. Primetio sam da se približavaju sve bliže i bliže, pored ubuđalih zidova, a svetlo posta sve bleđe i bleđe. Koraci dođoše do samih vrata i zastadoše – svetlo se smanji na bolesno plavetnilo a sve stvari oko mene nalazile su se u spektru sumraka. Vrata se nisu otvorila a ipak osetih slab zapah vazduha na obrazu i osetih se svestan velikog oblaka pred sobom. Posmatrao sam ga zapanjenim očima. Bledi sjaj lebdeo je nad stvari; oblak jer postepeno poprimao oblik – pojavila se ruka, onda noge, zatim telo i konačno veliko tužno lice iz isparenja. Otkriven od prljavog pokrova, nag, mišićav i zgodan, nada mnom je lebdeo divovski čudesni Garfild!
Nesta sva moja mizerija – jer i dete bi znalo da me ne može ozlediti ovako dobroćudno lice. Moj veseli duh se povrati i u skladu sa ovim gas u lampi ponovo zasija jasnije, lepi prikaz bio je tako drag kao dobrodošlo društvo i pozdravih duha rekavši.
„Šta, nije niko drugi do ti? Znaš li da sam se na smrt uplašio u poslednja dva ili tri sata? Skoro da mi je drago što te vidim. Voleo bih da ovde imam fotelju da ne sediš na toj stvari!“
Ali bilo je suviše kasno. Seo je na to pre nego što sam ga uspeo zaustaviti i kako se spusti – nikada usvom životu nisam video da je stolica tako zadrhtala.
„Stani stani, uništićeš...“
Ponovo je bilo kasno. Čuo se još jedan prasak i još jedna stolica je rastavljena u sastavne delove.
„Zbunjen si, imaš li neku predstavu o svemu? Želiš li uništiti sav nameštaj?“ Ti, ti okamenjeni ludače...“
Ali nije bilo koristi. Pre nego što sam ga zaustavio da sedne na krevet i on je bio tužno uništen.
„A sada na koji način ovo deluje? Prvo si koračao ovde dovodeći legiju lutajućih goblina i preplašio me na smrt a sada kada te vidim u tom grubom kostimu koji kultivisani ljudi ne bi tolerisali ni u dobrom pozorištu a kamoli ovde u nagosti tvog pola, nagrađuješ me uništavanjem nameštaja na koji god sedneš. Povređuješ sebe koliko i mene. Slomio si kraj kičmenog pršljena i posu opod ostacima svoje šunke, pa sve liči na groblje. Trebaš se stideti - dovoljno si veliki da bi znao i za bolje.“
„Dobro, neću više lomiti nameštaj. Ali šta da radim? Nisam vekovima imao priliku da sednem.“ A onda se u njegovim očima pojaviše suze.
„Siroti đavole,“ rekoh, „Ne bih trebao biti tako grub sa tobom. I nisi siroče, bez sumnje. Ali sedi na pod – ništa drugo ne može podneti tvoju težinu – i konačno, ne mogu se družiti sa tobom dok si tako iznad mene. Želim da budeš dole a ja da stamen na sto i toročem sa tobom licem u lice.“
Seo je na pod i zapalio lulu koju sam mu dao, prebacio sam jedan prekrivač preko njegovih ramena, prevrnuo svoju sedeću kadu na njegovu glavu, kao šlem i učinivši ga prijatnijim i slikovitijim. Onda ukrsti zglobove dok sam ja obnovio vatru i izložih ravna dna njegovih velikih stopala, nalik saćima, prijatnoj toploti.
„Kakva je to stvar sa tvojim stopalima i tvojim nogama, tako su udubljena?“
„Paklene smrzotine – nahvatao sam ih koliko se sećam, boraveći na Nevelovoj farmi. Ali volim to mesto, kao što neko voli svoj stari dom. Nema mira za mene, kao mira koji osećam kada sam ovde...“
Pričali smo oko pola sata i onda primetih da izgleda umoran i pričao je o tome.
„Umoran?“ reče. „Dobro, mogu misliti tako. A sada ću ti reći sve o tome, pošto si tako dobar prema meni. Ja sam duh Okamenjenog čoveka koji se nalazi u dalekim ulicama u muzeju. Ja sam duh diva Garfilda. Nemam mira, nemam odmora, dok to telo ponovo ne sahrane. I sada je za mene najprirodnija stvar da učim da ljudi zadovolje tu želju? Plašeći ih time! – progoneći mesta gde leži to telo! Tako sam pohađao muzej iz noći u noć. Takođe sam vodio druge duhove kao pomoć. Ali to nij bilo dobro jer niko ne dolazi u muzej u ponoć. Onda sam rešio da idem ovim putem i pomalo posećujem ovo mesto. Osećao sam da ako čujem neke glasine to mora uspeti jer imam najefikasnije društvo koje prokletstvo može udesiti. Iz noći u noć smo drhtali oko ovih srednjevekovnih zidova, vukli lance, urlali, šaputali i penjali se i silazili stepenicama, dok, reći ću ti istinu, se nisam skoro umorio. Ali kada sam video svetlo u tvojoj sobi noćas, ponovo mi se povratila energija i nastavio sam da radim sa starom svežinom. Ali umoran sam – sasvim iznuren. Daj mi, preklinjam te, daj mi malo nade!“
Moje uzbuđenje se poveća i viknuh:
„Ovo nadmašuje sve – sve što se ikada desilo! Zašto ti siroti stari fosilu stvaraš te nevolje nizašta – proganjao si svoj gips – pravi div Garfild je u Albaniji!“
(Tvenova napomena – Ustvari, originalna prevara je genijalna a obmanjujući duplikat i izložen je u Njujorku kao „stari genije“ Div Garfild (na zgražavajuću odbojnost vlasnika originalne skulpture) gde je u to vreme dovodila gomile u muzej u Albaniju.)
„Znajući za ovo gde su tvoji ostaci?“
Nikada nisam video takvo elokventann izraz srama, krajnjeg poniženja, koje se tolerantno raširi njime.
Okamenjeni čovek polako se diže na noge i reče.
„Stvarno, to je istina?“
„Istina kao što ja sedim ovde.“
Izvadio je lulu iz usta i položio je na kamin onda je neodlučno stajao neki momenat, zabivši ruke tako gde su trebali biti džepovi pantalona i brada mu se zamišljeno obesi ka grudima i konačno reče:
„Dobro, nikada se ranije nisam osećao ovako neobično. Kameni čovek je sve izdao i sada je prevara okončana prodajom sopstvenog duha! Sine moj, ako je u tvom srcu ostalo imalo ljubavi za sirotog neprijateljskog fantoma kao što sam ja, ne pričaj o ovome. Pomisli kako bi se ti osećao da si ispao takva budala.“
Kada odlušah ovo topot zamre, korak po korak niz stepenice i ka napuštenoj ulici i osetih tugu što je nestao, siroti momak – i još tužniji zbog toga što je odneo moj crveni prekrivač za kadu.
izvor: SF almanah TERRA No.16, Specijal Horor– Decembar 2013
„Ovo nadmašuje sve – sve što se ikada desilo! Zašto ti siroti stari fosilu stvaraš te nevolje nizašta – proganjao si svoj gips – pravi div Garfild je u Albaniji!“
(Tvenova napomena – Ustvari, originalna prevara je genijalna a obmanjujući duplikat i izložen je u Njujorku kao „stari genije“ Div Garfild (na zgražavajuću odbojnost vlasnika originalne skulpture) gde je u to vreme dovodila gomile u muzej u Albaniju.)
„Znajući za ovo gde su tvoji ostaci?“
Nikada nisam video takvo elokventann izraz srama, krajnjeg poniženja, koje se tolerantno raširi njime.
Okamenjeni čovek polako se diže na noge i reče.
„Stvarno, to je istina?“
„Istina kao što ja sedim ovde.“
Izvadio je lulu iz usta i položio je na kamin onda je neodlučno stajao neki momenat, zabivši ruke tako gde su trebali biti džepovi pantalona i brada mu se zamišljeno obesi ka grudima i konačno reče:
„Dobro, nikada se ranije nisam osećao ovako neobično. Kameni čovek je sve izdao i sada je prevara okončana prodajom sopstvenog duha! Sine moj, ako je u tvom srcu ostalo imalo ljubavi za sirotog neprijateljskog fantoma kao što sam ja, ne pričaj o ovome. Pomisli kako bi se ti osećao da si ispao takva budala.“
Kada odlušah ovo topot zamre, korak po korak niz stepenice i ka napuštenoj ulici i osetih tugu što je nestao, siroti momak – i još tužniji zbog toga što je odneo moj crveni prekrivač za kadu.
izvor: SF almanah TERRA No.16, Specijal Horor– Decembar 2013
Нема коментара:
Постави коментар