Robert Jams Waller, Mostovi okruga Madison

Početak

Ima pesama koje naviru iz plavetnila ljubičica, iz prašine hiljada seoskih puteva. Ovo je jedna od njih. Kasno po podne u jesen 1989. godine sedim za pisaćim stolom, zagledan u titravi kursor na kompjuterskom ekranu pred sobom, kada zazvoni telefon.

Na drugom kraju linije je izvesni Majkl Džonson, poreklom iz Ajove. Sad živi na Floridi. Neki prijatelj iz Ajove poslao mu je jednu od mojih knjiga. Majkl Džonson ju je pročitao, njegova sestra Kerolin ju je pročitala, a sad imaju priču za koju misle da bi me mogla zanimati. Oprezan je i odbija bilo šta da kaže o toj priči, osim da su on i Kerolin spremni da doputuju u Ajovu i porazgovaraju sa mnom o njoj.

To što su oboje spremni za tako dalek put budi u meni radoznalost, uprkos sumnjičavosti koju gajim prema takvim ponudama. Zato pristajem da se iduće nedelje sastanem s njima u De Mojnu. Upoznajemo se u „Holidej inu“ nedaleko od aerodroma i, dok oboje sede naspram mene, postupno nestaje početna neugodnost; napolju se polako spušta mrak i leprša sneg.

 Iznuđuju od mene obećanje: ako se odlučim da ne napišem tu priču, moram pristati na to da nikada ne obelodanim ono što se 1965. godine dogodilo u okrugu Medison, u državi Ajova, kao ni ono što je u vezi s tim usledilo u iduće dvadeset četiri godine. Slažem se, to je u redu. Najzad, priča je njihova, a ne moja.

Dakle, slušam. Slušam pomno i neumorno postav-ljam pitanja. A oni pričaju li pričaju. Kerolin povremeno otvoreno zaplače, dok se Majkl hrabro bori protiv suza. Pokazuju mi isprave, novinske isečke i dnevnike svoje majke Frančeske.

Konobar neprestano dolazi i odlazi. Naručujemo još kafe. Dok oni govore, u meni se polako stvaraju slike. Najpre morate imati sliku, onda dolaze reči. Pomalo čujem i reči, vidim ih već na ispisanim stranicama. Nešto posle ponoći pristajem da napišem priču.
Odluka da ono što znaju iznesu na javu nije im bila laka. Prilike su delikatne jer je reč o njihovoj majci i, što je još delikatnije, o njihovom ocu. Majkl i Kerolin su svesni da bi objavljivanje priče moglo izazvati neukusna govorkanja i baciti ružnu sliku na uspomenu koju ljudi gaje prema Ričardu i Frančeski Džonson.

Ipak, u svetu u kojem se čini da su lične veze u svim svojim oblicima uzdrmane, a ljubav samo još stvar la-godnosti, oboje su osetili da ovu izuzetnu priču vredi ispričati. Verovao sam tada, a još čvršće verujem sada da su doneli ispravnu odluku.

Tokom svojih istraživanja i pisanja još triput sam za-molio Majkla i Kerolin da se sastanemo. I svaki put su, bez imalo gunđanja, došli u Ajovu. Toliko im je bilo stalo do toga da priča bude verno ispričana. Ponekad smo samo razgovarali, a ponekad se polako vozili pute-vima okruga Medison, dok su mi oni pokazivali mesta koja imaju važnu ulogu u priči.

Osim na pomoći koju su mi pružili Majkl i Kerolin, priča koju ovde iznosim zasniva se i na podacima iz dnev-nikâ Frančeske Džonson, na istraživanjima koja sam pro-veo na severozapadu Sjedinjenih Država, posebno u Si-jetlu i Belingemu, država Vašington, diskretnom raspiti-vanju u okrugu Medison u Ajovi, podacima što sam ih prikupio iz fotografskih eseja Roberta Kinkejda, pomoći urednika različitih časopisa, pojedinostima kojima su me snabdeli proizvođači fotografskih filmova i fotografske opreme, i na dugim razgovorima s nekoliko divnih po-starijih ljudi iz doma penzionera u Barnsvilu, Ohajo, koji su se sećali Kinkejda još iz njegovog detinjstva.

Uprkos trudu koji sam uložio u istraživanje, neke praznine su ipak ostale. U takvim slučajevima dodao sam malo sopstvene mašte, ali samo onda kad sam na osnovu prisnog poznavanja Frančeske Džonson i Ro-berta Kinkejda, stečenog u toku razgovora, mogao do-neti logične zaključke. Uveren sam da sam se sasvim približio onom što se zaista dogodilo.

Jedna velika praznina odnosi se na pojedinosti Kin-kejdovog puta kroz severne američke države. A da je preduzeo to putovanje, saznali smo na osnovu foto-grafija koje su posle objavljene, iz kratke napomene u dnevniku Frančeske Džonson i nekoliko rukom pisa-nih beležaka koje je ostavio kod nekog izdavača. Vođen tim izvorima, provezao sam se od Belingema do okruga Medison, istim onim putem kojim je, po mom mišlje-nju, prošao i on u avgustu 1965. Približavajući se pri kraju putovanja okrugu Medison, imao sam osećaj da sam u mnogo čemu i sam postao Robert Kinkejd. Me-đutim, nastojanje da uđem u srž Kinkejdovog bića bilo je najizazovniji deo mog istraživanja i pisanja. Teško je prodreti u njegovu ličnost. Ponekad izgleda sasvim jednostavno. Onda opet eterično, možda čak i spektralno. U svom poslu savršen je profesionalac. Sam sebe je pak smatrao neobičnom vrstom mužjaka koja polako izumire u jednom potpuno organizovanom svetu. Jed-nom je govorio o „nemilosrdnom urlikanju“ vremena u svojoj glavi, a Frančeska Džonson ga je opisala kao biće koje živi „na čudnim, senovitim mestima, duboko u korenima Darvinove logike“.

Još dva fascinantna pitanja ostala su bez odgovora. Prvo, nismo uspeli da ustanovimo šta se dogodilo s Kin-kejdovom foto-arhivom. S obzirom na odlike svog posla, mora da je imao nekoliko hiljada, možda i nekoliko stotina hiljada fotografija. Nikad nisu pronađene.Možemo samo pretpostaviti – a bilo bi to u skladu s njegovim pogledima na samog sebe i na svoje mesto u svetu – da ih je pre smrti uništio.
Drugo pitanje odnosi se na njegov život između 1975. i 1982. godine. O tome ima vrlo malo podataka. Znamo da je nekoliko godina skromno zarađivao kao fotograf-portretista u Sijetlu i snimao usput područje oko prolaza Pjudžet. To je ujedno sve što znamo. Za-nimljivo je da su se sva pisma koja su mu slali Uprava socijalnog osiguranja i Savez veterana vraćala s naznakom „Vratiti pošiljaocu“, napisanom njegovom rukom.

 Rad na ovoj knjizi promenio je moj pogled na svet, način mišljenja i, što je najvažnije, naučio sam kako da s manje cinizma gledam na ono što je sve moguće u areni međuljudskih odnosa.
Frančeska Džonson i Robert Kinkejd, kako sam ih upoznao tokom svog istraživanja, pokazali su mi da se granice takvih odnosa mogu protegnuti dalje nego što sam dotad mislio. Možda ćete i vi, pročitavši ovu priču, doći do iste spoznaje.

Neće biti lako. U sve bezosećajnijem svetu svi mi ži-vimo u sopstvenim oklopima od sasušenih osećaja. Ne znamo gde prestaje velika strast, a gde počinje zasiće-nost. Ali naša sklonost da se podsmehujemo već samoj mogućnosti da takva strast postoji i da iskrene i duboke osećaje ocenimo kao plačljivu sentimentalnost, otežava nam da uđemo u carstvo nežnosti koja je potrebna da bismo razumeli priču o Frančeski Džonson i Robertu Kinkejdu. Za sebe znam da sam morao prevladati tu sklonost pre nego što sam mogao započeti samo pisanje.

Ako pristupite ovom što sledi s voljnim odlaganjem neverice, kao što kaže Kolridž, uveren sam da ćete ose-titi isto što sam i ja osetio. U ravnodušnim prostorima svog srca možda ćete čak naći, kao što je Frančeska Džonson našla, mesta za ples.

Leto 1991.





"Imala sam misli o njemu s kojima nisam znala što bih, a on je sve do jedne pročitao. Ponašala sam se kao sasvim druga žena, no nekako sam bila više svoja nego ikada.“



Pjudžet Saund - moreuz na severozapadnoj obali Pacifika u SAD.
 Robert Kinkejd

Ujutro osmog avgusta 1965, Robert Kinkejd zatvori vrata svog malog dvosobnog stana na trećem spratu velike zgrade u Belingemu, u državi Vašington. Nosio je kofer i ruksak pun fotografske opreme niz drvene stepenice, ka zadnjoj strani zgrade gde je njegov stari kamionet marke ševrolet bio parkiran na mestu rezervisanom za stanare.

  Unutra su se već nalazili: drugi ruksak, ručni frižider srednje veličine, dva tronožna stalka, boksovi Kemela, termos i kesa sa voćem. U spremištu kamioneta nalazila se kutija sa gitarom.

  Kinkejd je poređao ruksake po sedištu, a frižider i tronošce je stavio na pod. Popeo se u spremište kamioneta i učvrstio kutiju sa gitarom i kofer u uglu, stavivši ih u rezervnu gumu što je ležala postrance, i vezavši obe kutije za gumu konopcem za sušenje. Ispod te istrošene gume ugurao je crnu ceradu.

   Seo je za volan, zapalio Kemel i prošao kroz svoju mentalnu ček-listu: dve stotine rolni raznih filmova, uglavnom Kodakrom za malu brzinu, tronošci, ručni frižider, tri fotografska aparata i pet objektiva, farmerke i kaki pantalone, košulje, otrcan fotografski prsluk. U redu. Sve drugo što je možda zaboravio može da kupi usput.
    Na sebi je imao izbledele farmerke, izanđale terenske čizme, košulju kaki boje i narandžaste tregere. Za široki kožni pojas bio je pričvršćen švajcarski nož u futroli.
    Pogledao je na sat: osam i sedamnaest. Kamionet je pokrenuo iz drugog pokušaja, izašao unazad, promenio brzinu i polako krenuo ulicom pod mutnim suncem. Prošao je ulicama Belingema prema jugu, autoputem 11, idući nekoliko milja duž obale Pjudžet Saunda, a zatim autoputem koji je krivudao ka istoku pre no što će se uliti u međudržavnu autostradu broj 20.
    Okrenuvši se ka suncu, počeo je dug vijugav put kroz Kaskade. Voleo je taj kraj i osećaj da se ne žuri, zaustavljajući se tu i tamo da bi zabeležio zanimljive mogućnosti za buduće ekspedicije ili da bi snimio ono što je nazivao fotosima za pamćenje. Te brze fotografije trebalo je da ga podsete na mesta koja bi možda poželeo ponovo da poseti i priđe im ozbiljnije. Kasno po podne, u Spokejnu je skrenuo ka severu, na autostradu broj 2, koja će ga odvesti na pola puta kroz Sjedinjene Države do Duluta, u Minesoti.
    Po hiljaditi put u životu zaželeo je da za ovakva putovanja ima psa, možda zlatnog retrivera koji bi mu pravio društvo i kod kuće. Međutim, bio je često odsutan, uglavnom u inostranstvu, i to ne bi bilo pravedno prema životinji. Ipak je razmišljao o tome. Za nekoliko godina biće suviše star za težak rad na terenu. Tada bih mogao da nabavim psa, reče zelenim četinarima koji su prolazili pored prozora kamioneta.
   Ovakve vožnje su kod njega uvek izazivale želju da ima nekog svog. Pas je bio
 deo toga. Robert Kinkejd je bio sam u najvećoj mogućoj meri. Jedinac, oba roditelja mrtva, daleki rođaci koji su izgubili kontakt sa njim a i on sa njima, bez bliskih prijatelja.
   Znao je ime čoveka koji je bio vlasnik bakalnice na uglu u Belingemu i vlasnika radnje sa fotografskom opremom gde ju je kupovao. Takođe je održavao formalne, profesionalne odnose sa nekoliko urednika časopisa. Sem toga, malo ljudi je dobro poznavao, niti je neko poznavao njega. Cigani se teško sprijateljuju, a on je bio sličan Ciganima.      
    Pomislio je na Merien. Napustila ga je pre devet godina, posle pet godina braka. Sada je imao pedeset i dve godine, što znači da ona ima nešto manje od četrdeset. Merien je sanjala da se bavi muzikom, da postane pevačica američkih folk pesama. Znala je sve Veverove pesme i prilično lepo ih je pevala u kafićima u Sijetlu. Kada je bio kod kuće, u tim prošlim vremenima, vozio ju je na predstave i sedeo u publici dok je ona pevala.
    Njegova dugotrajna odsustva, ponekad dva ili tri meseca, bila su teška za brak. Ona je bila svesna toga čime se on bavi kada su rešili da se venčaju, i oboje su imali neko neodređeno osećanje da bi to nekako moglo da se reši. Nije moglo. Kada se vratio kući sa snimanja na Islandu, nje nije bilo. U poruci je stajalo: Roberte, nije uspelo. Ostavila sam ti gitaru. Ostani u vezi.
    Nije ostao u vezi. Sledećeg dana uhvatio je avion za Australiju. Nije tražila ništa drugo sem da bude slobodna.
   Zaustavio se kasno uveče da bi prenoćio u Kalispelu, u Montani. Motel Kouzi In je izgledao jeftino i bio je jeftin. Poneo je stvari u sobu u kojoj su se nalazile dve stone lampe, od kojih je jedna imala pregorelu sijalicu. Ležeći u krevetu, čitajući Zelena brda Ajrike i pijući pivo, mogao je da namiriše fabriku hartije u Kalispelu. Ujutro je trčao četrdeset minuta i napravio pedeset sklekova, koristeći fotografske aparate kao male ručne tegove da bi upotpunio vežbu.
    Vozio je preko vrha Montane u Severnu Dakotu, a siromašna, ravna zemlja mu je izgledala jednako očaravajuće kao i planine i more. Bilo je neke stroge lepote u tom mestu, tako da se zaustavio nekoliko puta i postavivši tronožac, napravio nekoliko crno-belih fotografija starih farmerskih kuća. Takva okolina je odgovarala njegovoj sklonosti ka minimalizmu. Indijanski rezervati su delovali tužno iz svih onih razloga koje svi znaju i za koje ne mare. Te vrste naselja nisu bile ništa bolje na severozapadu države Vašington nego bilo gde drugde gde ih je video.
     Ujutro 14. avgusta, dva sata pošto je napustio Dulut, presekao je ka severoistoku i krenuo sporednim putem ka Hibingu i rudnicima gvožđa. U vazduhu je lebdela crvena prašina, videle su se velike mašine i specijalni vozovi za prevoz rude do teretnih brodova u Tu Harborz na Gornjem jezeru. Popodne je proveo tumarajući Hiblingom, utvrdivši da mu se ne dopada, iako je Bob Zimerman-Dilan bio poreklom odatle.
 Jedina Dilanova pesma koju je ikada stvarno voleo bila je Devojka iz zemlje sa severa. Tu pesmu je umeo da odsvira i otpeva, i mrmljao je reči za sebe dok je ostavljao za sobom to mesto sa velikim crvenim rupama u zemlji. Merien mu je pokazala nekoliko akorda i kako da načini nekoliko osnovnih arpeđa da bi sebe pratio. Ostavila mi je više nego što sam ja njoj, rekao je jednom prilikom pripitom kapetanu rečnog broda u mestu po imenu Mek Elrojev Bar, negde u basenu Amazona. I to je bila istina.
    Šuma u nacionalnom parku Gornje Jezero je bila lepa, stvarno lepa. Zemlja za istraživača. Kada je bio mlad, želeo je da stari dani istraživača još traju da bi mogao i sam da postane istraživač.
    Vozeći pored livada, ugledao je tri losa, crvenu lisicu i mnoštvo jelena. Zaustavio se na jednom jezercetu i snimio nekoliko odsjaja u vodi grane čudnovatog oblika. Kada je završio, seo je na papučicu kamioneta, pijući kafu, pušeći i slušajući vetar u brezama.
  Bilo bi dobro imati nekoga, ženu, pomislio je, posmatrajući dim cigarete kako prelazi preko jezerceta. Starenje te tera da tako razmišljaš. Ali pošto je toliko dugo bivao odsutan bilo bi to teško za onoga ko ostaje kod kuće. To je već znao. Kada je bio kod kuće u Belingemu, povremeno bi se sastajao sa direktorkom umetničkog odseka jedne reklamne agencije iz Sijetla. Sreo ju je dok je radio za neko preduzeće. Imala je četrdeset dve godine, bila je pametna i prijatna osoba, ali je nije voleo i nikada je neće voleti.
   Ponekad, kada bi se oboje osetili usamljeni, proveli bi veče zajedno, otišli u bioskop, popili nekoliko piva i kasnije prilično dobro vodili ljubav. Ona je dosta proživela, dva braka, radila je kao konobarica u nekoliko barova dok je pohađala koledž. Svaki put, pošto bi završili sa vođenjem ljubavi, dok bi ležali zajedno, ona bi mu rekla: Roberte, ti si najbolji, bez premca, niko ti nije čak ni blizu.
   Pretpostavljao je da je za muškarca dobro da to čuje, ali on nije imao toliko iskustva, a uostalom nije imao načina da sazna da li mu je govorila istinu. Ali jednom je rekla nešto što ga je proganjalo: Roberte, postoji u tebi neko stvorenje koje nisam sposobna da izvučem napolje, nisam dovoljno snažna da ga dosegnem. Neki put osećam da si ovde već dugo, više od jednog života, i da si boravio na skrivenim mestima o kojima mi ostali nismo nikada ni sanjali. Plašiš me, iako si nežan prema meni. Da se ne borim da kontrolišem sebe kada sam s tobom, osećam da bih mogla da izgubim ravnotežu i da se nikada ne povratim.
     Na neki nejasan način znao je o čemu je govorila. Ali ni on sam nije mogao to da dokuči. Još kao dečak, dok je odrastao u gradiću u Ohaju, imao je te misli koje su lutale, čežnjivo osećanje tragičnog spojeno sa jakom fizičkom i intelektualnom snagom. Dok su druga deca pevala Veslaj, veslaj, veslaj svojim čamcem, on je učio melodiju i engleske reči jedne francuske kabaretske pesme.
    Voleo je reči i slike. Plavo je bila jedna od njegovih omiljenih reči. Voleo je osećaj koji je stvarala na njegovim usnama i jeziku kada bi je izgovorio. Setio se  kako je mislio, dok je bio mlad, da reči pružaju fizički osećaj, ne samo značenje. Voleo je druge reči, kao što je udaljen, dim od drveta, autoput, drevni, prolaz, istraživač i Indija, zbog toga kako su zvučale, kakav su ukus imale, i zbog onog što su prizivale u njegov mozak. U svojoj sobi je imao zakačen spisak reči koje je voleo.
 Zatim bi spajao reči u rečenice pa je i njih okačio:

Suviše blizu vatri.
Dođoh s istoka s malom grupom putnika.
Neprestani cvrkut onih koji bi hteli da me spasu i onih koji bi hteli da me prodaju.
Talismane, talismane, pokaži mi svoje tajne.
Kormilaru, kormilaru, usmeri me kući.
Ležeći nag tamo gde plivaju plavi kitovi.
 Zaželela mu je vozove iz kojih se puši i koji napuštaju stanice u zimu.
Pre no što postah muškarcem, bio sam strela pre dugo vremena.

    Zatim su postojala mesta čija je imena voleo: Somalska Struja, Planine Velike Sekire, Moreuz Malake i dugačak spisak drugih. Najzad su listovi hartije sa rečima, rečenicama i mestima prekrivali zidove njegove sobe.
    Čak je i njegova majka primetila nešto posebno kod njega. Nije progovorio ni reč dok nije napunio tri godine, a tada je počeo da govori cele rečenice, i do pete godine umeo je izuzetno dobro da čita. U školi je bio nezainteresovan učenik koji je frustrirao nastavnike.
     Pogledali bi njegov IQ i govorili mu o uspehu, o tome da radi ono za šta je sposoban da bi mogao da postane sve što bi poželeo. Jedan od njegovih nastavnika u srednjoj školi napisao je sledeću karakteristiku o njemu: On veruje da su testovi IQ loš način za procenjivanje sposobnosti ljudi jer ne uspevaju da uzmu u obzir onu čar koja ima sopstveni značaj i sama po sebi i kao dodatak logike. Predlažem razgovor sa njegovim roditeljima.
    Njegova majka je razgovarala sa nekoliko nastavnika. Kada su nastavnici pomenuli Robertovu tihu neposlušnost u odnosu na njegove sposobnosti, ona je rekla: Robert živi u svetu koji je sam stvorio. Znam da je moj sin, ali ponekad osećam da nije potekao iz mog muža i mene, nego iz nekog drugog mesta u koje pokušava da se vrati. Poštujem vaš interes za njega i pokušaću još jednom da ga podstaknem da bolje uči.
   Ali on je bio zadovoljan čitanjem knjiga iz lokalne biblioteke o doživljajima I  putovanjima, i držao se po strani, provodeći dane duž reke koja je proticala ivicom grada, ne obraćajući pažnju na školske igranke i fudbalske utakmice i druge stvari koje su mu bile dosadne. Pecao je i plivao, šetao i ležao u visokoj travi slušajući daleke glasove za koje je smatrao da samo on može da ih čuje. Tamo su čarobnjaci, govorio bi samom sebi. Ako se utišaš i dovoljno otvoriš da bi ih čuo, oni postoje. I poželeo bi da ima psa da može s njim da podeli te trenutke.
      Nisu imali novca za koledž. A nije postojala ni želja za koledžom. Njegov otac je vredno radio i bio je dobar prema njegovoj majci i njemu, ali posao u fabrici ventila nije ostavljao mnogo za druge stvari, uključujući i držanje psa. Imao je osamnaest godina kad mu je otac umro, tako da se zbog svih teškoća usled velike krize prijavio za vojsku, čime je mogao da izdržava sebe i majku. Ostao je u vojsci četiri godine, ali su te četiri godine izmenile njegov život.
    Na tajanstveni način na koji rade vojnički mozgovi bio mu je dodeljen posao pomoćnika fotografa, iako nije imao pojma ni kako se stavlja film u aparat. Ali u tom poslu otkrio je svoju struku. Tehničke pojedinosti su mu bile lake. Za mesec dana ne samo da je radio u mračnoj komori za dvojicu stalno zaposlenih fotografa, nego mu je bilo dopušteno da sam snima neke jednostavne stvari.
    Svideo se jednom od fotografa - Džimu Pitersonu, koji mu je posle radnog vremena pokazivao veštine fotografije. Robert Kinkejd je uzeo i proučavao knjige o fotografiji i umetnosti iz gradske biblioteke u Fort Monmautu. U početku je posebno voleo francuske impresioniste i Rembrantovo korišćenje svetlosti.
    Najzad je počeo da shvata da fotografiše svetlost a ne predmete. Predmeti su samo bili sredstva za odsijavanje svetla. Ako je svetlost bila dobra, uvek si mogao da nađeš nešto da fotografišeš. Tada se tek pojavio aparat od 35 milimetara, tako da je kupio polovnu Lajku u lokalnoj prodavnici fotografskih aparata. Odneo ju je dole na Kejp Mej u Nju Džersiju i proveo tamo nedelju dana odsustva snimajući život duž obale.
     Drugi put se odvezao autobusom u Mejn i stopirao obalom, uhvativši u Stoningtonu poštanski brod za Ajl O Hot, gde je kampovao zatim je uzeo trajekt preko zaliva Fandi do Nove Škotske. Počeo je da vodi beleške o postavljanju aparata i mestima koja je hteo ponovo da poseti. Kada je sa dvadeset dve godine izašao iz vojske bio je prilično dobar fotograf i našao je posao u Njujorku kao pomoćnik prilično poznatog modnog fotografa.
      Manekenke su bile lepe, sastao se sa nekoliko, i delimično zaljubio u jednu, pre no što je ona otišla u Pariz - i oni su se rastali. Rekla mu je: Roberte, nisam sigurna ko si ni šta si, ali molim te, poseti me u Parizu. Rekao joj je da hoće i mislio je tako dok je govorio, ali nikada nije otišao. Godinama posle toga, dok je radio neku reportažu na plažama Normandije, pronašao je njeno ime u telefonskom imeniku Pariza, pozvao je, popili su kafu u kafiću na ulici. Bila je udata za filmskog reditelja i imala je troje dece.
    Nije mogao da se zagreje za modu. Ljudi su bacali sasvim dobru odeću, ili je užurbano pravili u skladu sa uputstvima evropskih modnih diktatora. To mu je izgledalo glupo i osećao se manje vrednim dok je pravio fotografije. Ono si što praviš, rekao je dok je napuštao taj posao.
    Majka mu je umrla tokom njegove druge godine u Njujorku. Vratio se u Ohajo, sahranio je, i seo ispred advokata slušajući čitanje testamenta. Nije bilo mnogo. Nije očekivao da će biti išta. Ali bio je iznenađen kada je otkrio da su njegovi roditelji skupili malu ušteđevinu otplaćujući kućicu u ulici Frenklin gde su živeli sve vreme bračnog života. Prodao je kuću i tim novcem kupio prvoklasnu opremu. Dok je plaćao prodavcu aparata, mislio je na godine dok je otac radio za te dolare i na jednostavan život koji su njegovi roditelji vodili.
    Neki njegovi radovi su počeli da se pojavljuju u malim časopisima. Tada ga je pozvao Nešenel Džiogrefik. Videli su u kalendaru snimak koji je načinio na Kejp Meju. Razgovarao je sa njima, dobio manji nalog, obavio ga stručno i počeo da napreduje.
     Vojska ga je pozvala ponovo 1943. Otišao je u marince i kroz blato prošao plažama južnog Pacifika; dok su mu se aparati ljuljali sa ramena, ležeći, slikao je ljude kako silaze sa amfibija koje su pristajale. Video je užas na njihovim licima i osetio ga i sam. Video ih je presečene na pola vatrom iz mitraljeza, video ih kako mole Boga i svoje majke za pomoć. Sve je snimio, preživeo i nikada ga nije privukla takozvana slava i romantika ratne fotografije.
    Napuštajući vojsku 1945, pozvao je Nešenel Džiogrefik. Bili su spremni za njega, u svako vreme. Kupio je motocikl u San Francisku kojim je otišao na jug na Big Sur, vodio ljubav na plaži sa čelistkinjom iz Karmela, a zatim se vratio na sever da bi istražio državu Vašington. Tamo mu se dopalo i odlučio je da tamo bude njegova baza.
    Sada, u pedeset drugoj godini i dalje je posmatrao svetlost. Bio je na skoro svim mestima koja je u dečačkim danima okačio po zidovima i čudio im se, stvarno ih je posetio, sedeo je u baru Faflz, vozio se uz Amazon na rečnom brodu koji je brektao i ljuljao se na kamili kroz pustinju Radžastan.
    Obala Gornjeg jezera bila je baš onako lepa kao što je čuo. Obeležio je nekoliko lokacija za buduće projekte, načinio nekoliko snimaka da bi kasnije mogao da ih se seti i krenuo ka jugu duž Misisipija, ka Ajovi. Nikada nije bio u Ajovi, ali ga je osvojila brdima u svom severoistočnom delu, duž te velike reke. Zaustavivši se u gradiću Klejtonu, odseo je u motelu za ribolovce i proveo dva jutra snimajući remorkere, a jedno popodne na šleperu, na poziv kapetana kojeg je sreo u lokalnom baru.      
   Presekavši ka nacionalnom autoputu 65, prošao je kroz De Moin u rano jutro, u ponedeljak 16. avgusta 1965, skrenuo na zapad ka državnom putu 92, i uputio se ka okrugu Medison i pokrivenim mostovima za koje se pretpostavljalo, prema Nešenel Dziogrefiku, da se tamo nalaze. I bili su tamo, čovek na Teksakovoj benzinskoj pumpi je tako rekao i pokazao mu pravac, tek uopšteni pravac ka svih   sedam mostova.
    Prvih šest je lako našao dok je crtao plan snimanja. Sedmi most po imenu Rozmen Bridž mu je izmicao. Bilo je vruće, njemu je bilo vruće, Heriju, njegovom kamionetu je takođe bilo vruće, dok je lutao unaokolo po nasutim putevima koji izgleda nikud nisu vodili sem do nekog drugog nasutog puta.
   U stranim zemljama njegovo osnovno pravilo je bilo Pitaj tri puta. Otkrio je da bi vas tri odgovara - čak i kad bi sva tri bila pogrešna, postepeno usmerila tamo kuda ste želeli da idete. Možda bi ovde bila dovoljna dva.
   Približavalo mu se poštansko sanduče na kraju staze duge oko tri stotine metara. Na sandučetu je bilo ispisano ime Ričard Džonson, RR2. Usporio je i skrenuo stazom ka kući da zapita za pravac.    
    Kada se zaustavio u dvorištu, video je ženu koja je sedela na tremu. Tamo je izgledalo sveže, a ona je ispijala nešto što je izgledalo još više osvežavajuće. Sišla je s trema i krenula ka njemu. Sišao je s kamioneta i pogledao je pažljivo, a zatim još pažljivije. Bila je lepa, ili je bila nekada lepa, ili bi mogla ponovo da bude lepa. I odmah je počeo da oseća staru nespretnost od koje je uvek patio kada bi bio pored žena koje bi ga čak sasvim malo privukle.

 Frančeska

Frančeskin rođendan je padao u poznu jesen, dok je hladna kiša udarala u njenu drvenu kuću u unutrašnjosti južne Ajove. Posmatrala je kišu, gledala kroz nju ka brdima duž reke Midi River misleći na Ričarda. Umro je jednog ovakvog dana pre osam godina, od nečeg što je imalo ime kojeg se radije ne bi sećala. Međutim, Frančeska je mislila sada na njega i njegovu tvrdu ljubaznost, postojanost i jednostavan način života koji joj je pružio.

Zvala su deca. I ove godine nijedno od njih nije moglo da dođe kudi za njen rođendan, iako joj je bio šezdeset sedmi. Razume kao i uvek. Uvek je razumela. Uvek će razumeti. Oboje su bili na sredini svojih profesionalnih karijera, radeći vredno, upravljajući bolnicom, predavajući đacima. Majki je bio u svom drugom braku, Kerolajn se borila u prvom. Potajno je bila zadovoljna što izgleda nikada nisu mogli da organizuju posetu za njen rođendan, jer je imala sopstvene svečanosti rezervisane za taj dan.    
    Tog jutra su njeni prijatelji iz Vinterseta svratili sa rođendanskim kolačem. Frančeska je skuvala kafu, dok se razgovor vodio od unuka i grada do Dana zahvalnosti i šta kome kupiti za Božić. Tihi smeh i oživljavanje i zastoj razgovora u dnevnoj sobi su je utešili svojom familijarnošću i podsetili na mali razlog zbog kojeg je ostala ovde posle Ričardove smrti.
   Majki je hvalio Floridu, Kerolajn Novu Englesku. Ali ona je ostala na brdima južne Ajove, na zemlji, zadržavši staru adresu iz posebnog razloga, i bila je zadovoljna što je to uradila.
    Frančeska ih je posmatrala kako odlaze u vreme ručka. Vozili su svoje bjuike i fordove niz stazu, skrenuvši na asfaltirani okružni put i uputivši se ka Vintersetu, dok su brisači uklanjali kišu. Bili su to dobri prijatelji, mada nikada ne bi mogli da razumeju ono što je ležalo u njoj, ne bi razumeli čak ni kad bi im kazala.
   Kada ju je posle rata doveo ovde iz Napulja, njen muž je rekao da će steći dobre prijatelje. Rekao je: Stanovnici Ajove imaju svojih mana, ali u njih sigurno ne spada nebriga za druge. I to je bila i ostala istina.
    Kada su se sreli imala je dvadeset pet godina - tri godine pre toga je završila univerzitet i predavala je u privatnoj školi za devojčice, ne znajući šta da radi sa svojim životom. Većina mladih Italijana je bila ili mrtva ili ranjena ili u zarobljeničkim logorima ili slomljena borbom. Njena veza sa Nikolom - profesorom umetnosti na univerzitetu, koji je po ceo dan slikao i vodio je na divlje, neoprezne noćne obilaske napuljskog podzemlja, završila se još pre više od godinu dana, zahvaljujući stalnim neodobravanjima njenih roditelja, tradicionalnih pogleda na život.
     U crnoj kosi je nosila trake i držala se svojih snova. Ali nijedan lepi mornar se nije iskrcao tražeći nju, odozdo iz ulice do njenog prozora nisu dopirali glasovi. Težak pritisak stvarnosti doveo je do priznanja da je njen izbor veoma sužen. Ričard joj je ponudio razumnu alternativu: ljubaznost i slatko obećanje o Americi.
    Proučavala ga je u njegovoj vojničkoj uniformi dok su sedeli u kafiću pod mediteranskim suncem, videla ga kako je iskreno gleda na način Amerikanaca sa srednjeg Zapada, i došla u Ajovu sa njim. Došla da bi imala njegovu decu, da bi gledala Majkla kako igra američki fudbal u hladnim oktobarskim noćima, da bi vodila Kerolajn u De Moin u kupovinu maturske haljine. Svake godine po nekoliko puta bi razmenila pisma sa svojim sestrama u Napulju i vratila se tamo dva puta, prilikom smrti svojih roditelja. Ali njen dom je sada bio okrug Medison i nije žudela da se ponovo vrati u Napulj.
     Sredinom popodneva kiša je stala, a zatim nastavila da pada sve do predvečerja. U sumrak, Frančeska je sipala čašicu rakije i otvorila donju fioku Ričardovog pisaćeg stola; bio je to komad nameštaja od orahovine koji je prenošen kroz tri generacije njegove porodice.
Izvadila je plastični omot i polako prešla rukom preko njega, kao što je to radila svake godine na današnji dan.
    Na poštanskoj marki je pisalo Sijetl, Va, Sep. 12 ’65. Uvek bi prvo pogledala marku. To je bio deo rituala. Zatim na rukom pisanu adresu: Frančeska Džonson, RR2, Vinterset, Ajova. Zatim povratnu adresu, pažljivo ispisanu u gornjem levom uglu: Boks, 642, Belingem, Vašington. Sela je na stolicu kraj prozora, pogledala adrese i usredsredila se, jer su se u njima nalazili pokreti njegovih ruku, i ona je želela da vrati osećaj tih ruku na sebi od pre dvadeset dve godine. Kada joj je uspelo da zamisli kako je njegove ruke dodiruju, otvorila je omot, pažljivo izvukla tri pisma, kratak rukopis, dve fotografije zajedno sa isečcima iz drugih brojeva časopisa. Posle toga, dok je siva svetlost bledela, pijuckala je rakiju gledajući preko okvira naočara na rukom ispisanu poruku zakačenu za stranice rukopisa kucanog na mašini. Pismo je pisano na hartiji sa zaglavljem na kojem je pri vrhu neupadljivim slovima pisalo samo: Robert Kinkejd, pisac-fotograf.

10. septembar, 1965.

Draga Frančeska, Šaljem ti dve fotografije. Jedna je tvoj snimak koji sam načinio na pašnjaku u svitanje. Nadam se da ti se dopada isto koliko i meni. Drugi je snimak mosta Rozmen pre no što sam uklonio tvoju poruku koju si za njega zakačila. Sedim ovde i iskopavam iz sivih delova uma svaku pojedinost, svaki trenutak vremena koje smo proveli zajedno. Pitam sebe opet i opet, Šta mi se desilo u okrugu Medison u Ajovi, i borim se da sve spojim. Zato sam napisao kratku belešku Padanje iz Dimenzije Z, koju prilazem kao način da pokušam da ispitam svoju zabunu. Gledam kroz objektiv i ti si na drugoj strani. Počnem da pišem članak i pišem o tebi. Nisam čak siguran kako sam se vratio ovamo iz Ajove. Stari kamionet me je nekako vratio kući, ali se jedva sećam kako su milje prolazile. Pre nekoliko nedelja, osećao sam se dovoljan sam sebi, zadovoljan u razumnim granicama. Možda ne duboko srećan, možda malo usamljen, ali bar zadovoljan. Sve se to promenilo. Sada mi je jasno da sam se već dugo kretao ka tebi i ti ka meni. Iako nijedno od nas nije znalo za onog drugog pre no što smo se sreli, postojala je neka vrsta nesvesne izvesnosti koja je radosno pevušila ispod našeg neznanja i koja nas je spojila. Kao dve usamljene ptice koje lete preko velikih prerija po nebeskom proračunu, za sve ove godine i svih života mi smo se kretali jedno ka drugom. Put je čudnovato mesto. Vukući se njima, pogledao sam i tu si bila ti koja hodaš preko trave prema mom kamionetu jednog avgustovskog dana. Kada se prisetim, izgledalo je neizbezno - nije moglo da se dogodi nikako drukčije, slučaj koji nazivam velikom verovatnoćom neverovatnog. I eto mene kako hodam unaokolo s drugom osobom u sebi. Iako mislim da sam to bolje izrazio onog dana kada smo se rastali, kada sam rekao da postoji treća osoba koju smo stvorili od nas dvoje. I sada sam obuzet tim drugim bićem. Moramo nekako ponovo da se vidimo. Bilo gde, bilo kad. Zovi ako ti ikada išta treba ili ako samo hoćeš da me vidiš. Doći ću odmah. Obavesti me ako ti možeš da dođeš ovamo, ikada - bilo kada. Mogu da sredim troškove avionske karte, ako je to problem. Sledeće nedelje odlazim za jugoistočnu Indiju ali ću se vratiti krajem oktobra.

Volim te, Robert P.S.

 Projekat sa fotografijama mostova iz okruga Medison ispao je lepo. Potraži ga u N.DŽ. sledeće godine. Ili mi reci ako želiš da ti pošaljem primerak broja kada bude objavljen.

     Frančeska Džonson je spustila čašicu sa rakijom na široki prozorski ram od orahovine i zapiljila se u svoju crno-belu fotografiju 20x25 centimetara. Ponekad joj je bilo teško da se seti kako je tada izgledala, pre dvadeset dve godine. U tesnim izbledelim farmerkama, sandalama i beloj majici s kratkim rukavima, s kosom koja je letela na jutarnjem vetru dok se naginjala preko stuba ograde.   
      Kroz kišu, s mesta pored prozora, mogla je da vidi stub stare ograde koja je još uvek opkoljavala pašnjak. Kada je dala zemlju u najam, pošto je Ričard umro, ugovorila je da pašnjak ne sme da se menja, da ga ne diraju, čak iako je sada prazan, i pošto se pretvorio u travnatu livadu.
    Na fotografiji su počinjale da se pokazuju prve fine bore na njenom licu. Njegov aparat ih je pronašao. I pored toga bila je zadovoljna onim što je videla. Kosa joj je  bila crna a telo oblo i toplo, ispunjavajući farmerke baš kao što treba. Međutim, ona je gledala u svoje lice. Bilo je to lice očajno zaljubljene žene u čoveka koji je snimio fotografiju.
    U tokovima svog sećanja mogla je takođe jasno da vidi i njega. Svake godine ređala je kroz um sve slike, pažljivo, sećajući se svega, ne zaboravljajući ništa, utiskujući sve, zauvek, kao pripadnici onog plemena koje prenosi neku usmenu pripovest kroz generacije. Bio je visok, vitak i tvrd, i kretao se kao sama trava, bez napora, gipko. Srebrnosiva kosa mu je visila dosta ispod ušiju i skoro uvek izgledala razbarušeno, kao da se tek vratio sa dugog putovanja po moru, po jakim vetrovima i pokušao da je prstima očešlja.
      Uzano lice visokih jagodica i kosa koja mu je padala na čelo isticali su svetloplave oči koje izgledaju kao da se nikada ne zaustavljaju u potrazi za sledećom fotografijom. Nasmešio joj se rekavši kako lepo i toplo izgleda pri ranoj svetlosti, zamolio je da se nasloni na Stub, a zatim se kretao oko nje u širokom luku snimajući sa kolena, zatim stojeći, ležeći sa aparatom uperenim prema njoj.
     Bilo joj je malo nezgodno zbog količine filma koju je potrošio ali je bila zadovoljna količinom pažnje koju joj je posvetio. Nadala se da niko od suseda nije uranio na traktoru. Iako tog posebnog jutra nije baš mnogo marila za susede i šta oni misle.
    Snimao je, uvlačio novi film, menjao objektive, aparate, još snimao, i tiho joj pričao dok je radio, stalno joj govoreći kako za njega dobro izgleda i koliko je voli. Frančeska, neverovatno si lepa. Ponekad bi se zaustavio i samo piljio u nju, kroz nju, oko nje, u njenu unutrašnjost.
    Bradavice su joj se jasno ocrtavale na mestu gde su pritiskale pamučnu majicu. Na čudan način je zabrinjavalo što je naga ispod majice. Staviše, bila je zadovoljna time i grejalo je saznanje da on može da vidi njene grudi tako jasno kroz objektive. Nikad se tako ne bi obukla u Ričardovom prisustvu. On to ne bi odobrio. U stvari, pre no što je srela Roberta Kinkejda nikada se ne bi ovako obukla.
   Robert je zamolio da se još malo nagne, a onda je prošaptao: Da, da, to je to, ostani tako. Tada je snimio sliku u koju je sada gledala. Svetlost je bila savršena, rekao je - oblačno blistava, tako ju je nazvao, a okidač je stalno okidao dok se on kretao oko nje.
    Bio je gibak, to je bila reč na koju je mislila dok ga je posmatrala. U pedeset drugoj godini celo telo mu je bilo mršav mišić, mišić koji se pokretao nekom vrstom jačine i snage koja dolazi samo muškarcima koji teško rade i vode računa o sebi. Rekao joj je da je bio ratni fotograf na Pacifiku i Frančeska je mogla da ga zamisli kako dolazi sa marincima na dimom prekrivene plaže, dok ga lupkaju aparati, s jednim aparatom uz oko, okidač skoro u plamenu usled brzine kojom snima.     
     Ponovo je pogledala sliku, proučavala je. Dobro je izgledala, pomislila je, smešeći se sebi zbog svog samodopadanja. Nikada nisam izgledala tako dobro, ni pre ni posle. To je zbog njega. I ponovo bi gucnula rakiju dok se kiša pojačavala jašući na novembarskom vetru.
     Robert Kinkejd je bio neka vrsta čarobnjaka koji je živeo u samom sebi na čudnovatim, skoro zastrašujućim mestima. Frančeska je to skoro odmah osetila tog vrelog, suvog ponedeljka, avgusta 1965, kada je sišao iz kamioneta na njenoj stazi. Ričard i deca su bili na državnom vašaru Ilinoisa, gde su izlagali goveče koje je privlačilo više pažnje nego ona, tako da je imala celih nedelju dana za sebe.
     Sedela je na ljuljašci na prednjem tremu, pijući ledeni čaj, opušteno posmatrajući spiralnu prašinu koja se podizala ispod kamioneta dok je dolazio okružnim putem. Kamionet se polako kretao, kao da je vozač tražio nešto, zaustavivši se naglo tačno kod staze, a zatim skrenuvši gore ka kući. O Bože, pomislila je. Ko je to?
      Bila je bosa, nosila je farmerke i izbledelu radnu košulju sa zavrnutim rukavima, izbačenih krajeva. Duga crna kosa joj je bila pričvršćena češljem od kornjačevine, koji joj je otac dao kada je napustila stari kraj. Kamionet se popeo stazom i zaustavio blizu vrata od žičane ograde koja je opasivala kuću.
    Frančeska je sišla s trema hodajući bez žurbe kroz travu, ka vratima. A iz kamioneta je izašao Robert Kinkejd nalik nekoj prikazi iz nikad napisane knjige Istorija šamana u slikama.
    Smeđa vojnička košulja bila mu je pripijena uz leđa, a ispod pazuha videli su se široki tamni krugovi znoja. Gornja tri dugmeta su bila otkopčana i mogla je da vidi tvrde mišiće na grudima odmah ispod jednostavnog srebrnog lanca oko vrata. Preko ramena je nosio široke narandžaste tregere, onakve kakve nose ljudi koji mnogo vremena provode u divljini.
    Nasmešio se. Izvinite što vas uznemiravam, ali tražim pokriveni most koji je na ovom putu i ne mogu da ga nađem. Mislim da sam se privremeno izgubio. Obrisao je čelo plavom maramom i ponovo se nasmešio.
   Njegove oči su gledale pravo u nju i ona oseti kako je nešto u njoj poskočilo. Oči, glas, lice, srebrna kosa, opušteno kretanje njegovog tela, stari načini, uznemirujući načini, načini koji vas privlače. Načini koji vam šapuću u poslednjem trenutku pre no što dođe san, kada padaju sve ograde. Načini koji ponovo uređuju molekularni prostor između mužjaka i ženke, bez obzira na vrstu.
    Mora da su prošle generacije, a načini šapuću samo o tom jedinom zahtevu, ničemu više.
Moć je beskrajna, dizajn vrhunske elegancije. Ti putevi ne skreću, njihov cilj je jasan. Putevi su jednostavni, mi smo ih uredili da izgledaju složeno. Frančeska je to osetila ne znajući da to oseća na nivou svojih ćelija. I poče nešto što će je promeniti zauvek.
    Automobil prođe putem, vukući za sobom prašinu, i zatrubi. Frančeska je odmahnula na smeđu ruku Flojda Klarka koja je štrcala iz njegovog ševroleta i okrenula se prema strancu. Prilično ste blizu. Most je samo oko dve milje odavde. Zatim, posle dvadeset godina povučenog života, života ograničenog ponašanja i  skrivenih osećanja koje je zahtevala seoska kultura, Frančeska Džonson iznenadi samu sebe rekavši: Sa zadovoljstvom ću da vam ga pokažem, ako želite.
   Nikada nije bila sigurna zašto je to uradila. Možda su se posle svih tih godina osećanja mlade devojke popela kao mehur kroz vodu i prsnula. Nije bila stidljiva, ali ni nasrtljiva. Jedino je mogla zaključiti da ju je Robert Kinkejd na neki način privukao pošto ga je gledala samo nekoliko sekundi.   
    Očigledno je malo ustuknuo pred njenom ponudom. Ali brzo se pribrao i ozbiljnog izraza na licu rekao da joj je zahvalan. Sa zadnjih stepenica je uzela kaubojske čizme koje je nosila za poslove na farmi i otišla do njegovog kamioneta, prateći ga okolo do strane suvozača.
   Sačekajte samo minut da napravim mesta, ovde ima svakakvih stvari i opreme...
   Mrmljao je skoro za sebe dok je radio a ona je mogla da kaže da je bio malo usplahiren i da se malo zastideo zbog svega.
   Premestio je platnene torbe i tronošce, termos i papirne kese. U spremištu kamioneta nalazili su se stari smeđi samsonajt i kutija za gitaru, prašnjavi i izlupani, vezani za rezervnu gumu komadom konopca za rublje.
   Vrata kamioneta su se zatvorila udarivši ga otpozadi, dok je mrmljajući odvajao i stavljao papirne čaše od kafe i kore od banana u veliku kesu, koju je bacio u spremište kamioneta kada je sve završio. Najzad je uklonio plavo-beli ručni frižider i takođe ga stavio pozadi. Na izbledeloj crveno-zelenoj boji vrata pisalo je Kinkejd fotografije, Belingem, Vašington.
  - U redu, mislim da sad možete ovde da se uvučete.
    Držao je vrata, zatvorio ih za njom, zatim otišao do vozačevog sedišta i sa čudnovatom gracioznošću, nalik na životinjsku - seo za volan. Pogledao ju je, samo brzim pogledom, ovlaš se nasmešio i rekao:
- Kojim putem?
 - Desno - pokazala je rukom.
Okrenuo je ključ i motor je zagunđao pokušavajući da upali. Vozio je stazom prema putu, odskačući, dok su mu duge noge automatski pritiskale pedale, u starim farmerkama izvučenim preko kožom ukrašenih, smeđih terenskih čizama koje su videle mnoštvo prepešačenih milja. Nagnuo se i ispružio ruku ka ladici za dokumenta dok je podlakticom slučajno okrznuo donji deo njene butine. Gledajući pola napolje kroz staklo a pola u ladicu, izvadio je vizit kartu i pružio joj je. Robert Kinkejd, pisac-fotograf. Tu je bila ispisana njegova adresa zajedno sa brojem telefona.
    - Ovde sam na zadatku za Nešenel Dziogrefik - reče on. - Poznajete taj časopis?
   - Da - Frančeska potvrdi, misleći: zar ga ne znaju svi.
   - Rade reportažu o pokrivenim mostovima, a izgleda da u okrugu Medison u Ajovi ima nekih mostova koji su zanimljivi. Pronašao sam šest, ali pretpostavljam da postoji bar još jedan i on treba da se nalazi u ovom pravcu.
   - Zove se Rozmen Bridž - reče Frančeska kroz buku vetra, guma i motora.
   Glas joj je zvučao čudno, kao da pripada nekom drugom, mladoj devojci koja se  naginje kroz prozor u Napulju, gledajući daleko dole gradskim ulicama ka vozovima, ili ka luci, i misleći na daleke ljubavnike koji tek treba da dođu. Govorila je posmatrajući mišiće na njegovoj podlaktici dok je menjao brzine.
    Pored nje su se nalazila dva ruksaka. Jedan je bio zatvoren ali prekrivač drugog je bio savijen unazad i mogla je da vidi vrh srebrne boje i crno obojen zadnji deo fotografskog aparata koji je virio. Pored kutije sa filmovima, Kodakrom II, 25.36 snimaka bio je zalepljen za zadnji deo aparata. Iza ruksaka je bio uguran smeđi prsluk sa mnogo džepova. Iz jednog džepa je visilo tanko uže sa plovkom na jednom kraju.
    Iza njenih nogu su bila tri tronošca. Oba su bila jako izgrebana ali je mogla da pročita deo oguljene oznake na jednom - Gico. Kada je otvorio ladicu za dokumenta primetila je da je prepuna beležnica, karata, olovaka, praznih uložaka za film, rasutih sitnica i kutija cigareta Kemel.
   - Okrenite desno na sledećem uglu - reče ona. To joj je pružilo izgovor da baci pogled na profil Roberta Kinkejda. Koža mu je bila pocrnela i glatka i svetlucala je od znoja. Imao je lepe usne, zbog nečeg je to odmah primetila. A nos mu je bio nalik onim koje je videla na Indijancima za vreme porodičnog letovanja na zapadu, kada su njena deca bila mala.
    Nije bio lep, ne u uobičajenom smislu. Nije bio ni ružan. Izgledalo je da te reči ne mogu da se primene na njega. Ali bilo je nečeg u vezi s njim. Nešto veoma staro, nešto pomalo izudarano s godinama, ne u njegovom izgledu nego u očima.
    Na levom članku je nosio sat složenog izgleda sa smeđim kožnim kaišićem na kojem su se nalazile mrlje od znoja. Oko desnog zglavka visila mu je srebrna narukvica sa nekim komplikovanim rezbarijama. Pomislila je da bi joj bilo potrebno da se dobro izriba sredstvom za glačanje srebra, a zatim je izgrdila sebe što se uhvatila u sitničavosti malog grada protiv koje se nemo bunila tokom godina.
    Robert Kinkejd je izvukao kutiju cigareta iz džepa na košulji, izvadio jednu do pola i ponudio je. Drugi put za pet minuta iznenadila je samu sebe i uzela cigaretu. Šta radim, pomislila je. Pušila je pre mnogo godina ali je prestala zbog stalnih Ričardovih kritika. Izvukao je još jednu cigaretu, stavio je između usana i kresnuo zlatni zipo, držeći ga prema njoj dok je gledao put.
    Sklopila je šake oko upaljača da ga zaštiti od vetra, dodirnuvši njegovu ruku da bi je umirila od poskakivanja kamioneta. Trebao joj je samo trenutak da upali cigaretu ali je to bilo dovoljno da oseti toplinu njegove ruke i sitne dlačice duž nadlanice. Naslonila se a on je primakao upaljač ka svojoj cigareti, stručno praveći zaštitu od vetra, uklonivši ruke sa volana na manje od sekunde.
   Frančeska Džonson, farmerova žena, sedela je na prašnjavom sedištu kamioneta, pušila i pokazivala put.
   - Tamo je, odmah iza okuke... Stari most sa kojeg se ljuštila crvena boja, malo nagnut od godina, stajao je  preko potoka.
   Tada se Robert Kinkejd nasmešio. Brzo ju je pogledao i rekao:
   - Divan je. Snimiću ga u zoru. Zaustavio se trideset metara od mosta i izašao, noseći otvoreni ruksak za sobom.
   - Ne smeta vam da malo istražim nekoliko minuta?
    Odmahnula je glavom i nasmešila mu se. Frančeska ga je posmatrala dok je hodao uz seoski put, vadeći foto-aparat iz ruksaka i prebacujući ga zatim preko levog ramena. Učinio je to već hiljadu puta, taj isti pokret. Mogla je to da kaže po lakoći pokreta. Dok je hodao, neprestano je pokretao glavu gledajući sa jednog kraja na drugi, zatim na most, na drveće iza mosta. Jednom se okrenuo i pogledao u nju ozbiljnog lica.
   Nasuprot domaćim ljudima koji su se hranili umacima i crvenim mesom, neki od njih i tri puta dnevno, Robert Kinkejd je izgledao kao da ne jede ništa drugo osim voća, oraha i povrća. Tvrd, pomislila je. Izgledao je fizički tvrd. Primetila je kako mu je mala zadnjica u tesnim farmerkama - mogla je da vidi obrise njegovog novčanika u levom džepu i maramu u desnom - i kako je izgledalo da se kreće po tlu bez suvišnih pokreta.
   Bilo je tiho. Kos crvenih krila stajao je na žičanoj ogradi i gledao je. Ševa je pozivala iz trave duž puta. Ništa drugo se nije kretalo na usijanom avgustovskom suncu.
    Kinkejd se zaustavio tačno ispred mosta. Stajao je tu na trenutak, zatim je čučnuo gledajući kroz foto-aparat. Otišao je do druge strane puta i učinio isto. Zatim je ušao pod krov mosta i proučavao grede i daske na podu, posmatrajući dole potok kroz otvor sa strane.
   Frančeska je ugasila cigaretu u pepeljari, otvorila vrata i spustila čizme na šljunak. Bacila je pogled unaokolo da bi se uverila da ne dolaze kola nijednog njenog suseda i krenula ka mostu. Sunce je pržilo u kasno popodne i u unutrašnjosti mosta izgledalo je svežije. Mogla je da vidi njegov obris na drugom kraju dok nije iščezao niz padinu ka potoku.
    Unutra je mogla da čuje golubove kako tiho romore u gnezdima; stavila je dlan na daske od zida osećajući toplotu. Na nekim daskama bili su ispisani grafiti: Džimbo-Denison, Ajova. Šeri + Dabi. Napred sokolovi. Golubovi su i dalje tiho romorili.
    Frančeska je provirila kroz pukotinu između dve daske sa strane, dole ka potoku gde je otišao Robert Kinkejd. Stajao je na steni u sredini rečice, gledajući ka mostu i ona se prenu videvši ga kako maše. Skočio je natrag na obalu i lako krenuo uz strminu. I dalje je gledala vodu dok nije osetila njegove čizme na podu mosta.
   - Stvarno je lepo, ovde je stvarno lepo - reče glasom koji je odjekivao u unutrašnjosti pokrivenog mosta.
   Frančeska klimnu: - Da, jeste. Mi ovde gledamo na te mostove zdravo za gotovo  i ne mislimo mnogo o njima. Došao je do nje i pružio buketič poljskog cveća, maslačka.
   - Hvala što ste mi pokazali pravac - nežno se nasmešio. - Jednog od ovih dana vratiću se u zoru i napraviti snimke.
    Ponovo je osetila nešto u sebi. Cveće. Niko joj nije davao cveće, čak ni u posebnim prilikama.
    - Ne znam kako vam je ime - reče on. Tada je shvatila da mu ga nije ni rekla i osetila se glupo zbog toga. Kada je kazala, on klimnu glavom i reče: - Uhvatio sam najmanji trag nekog akcenta. Italijanka?
   - Da. Odavno.
   Ponovo zeleni kamionet. Nasutim putevima sa suncem koje se spuštalo. Dva puta su naišli na kola, ali nije bio niko koga je Frančeska poznavala. Za četiri minuta, koliko im je bilo potrebno da stignu do farme, ona se zanosila, osećajući se čudno, kao da je nešto razrešila. Htela je više od Roberta Kinkejda, pisca- fotografa. Htela je da zna više i stezala je cveće u krilu držeći ga uspravno, kao učenica koja se vraća sa sastanka.
    Krv joj je jurmula u lice. Mogla je to da oseti. Ništa nije uradila niti rekla, ali se osećala kao da jeste. U kamionetu je radio, koji se skoro nije razaznavao u buci puta i vetra, prenosio melodiju električne gitare za kojom su došle vesti u pet sati. Skrenuo je kamionet uz stazu.
   - Ričard je vaš muž - pitao je videvši poštansko sanduče.
    - Da - reče Frančeska brzo. Kada su jednom krenule, reči su nastavile da dolaze. - Prilično je vruće. Da li biste želeli ledeni čaj?
Pogledao je ka njoj.
   - Ako je to u redu, svakako da bih voleo.
Uputila ga je, nadala se opušteno, da parkira kamionet iza kuće. Nije joj bilo potrebno da Ričard dođe kući da mu neki od suseda kaže: Hej, Dik, nešto si radio na farmi. Prošle nedelje sam video tamo zeleni kamionet. Znao sam da je Freni kod kuće pa se nisam usudio da proveravam.
    Popeli su se uz stepenice od izlomljenog cementa do vrata zadnjeg trema. Pridržao joj je vrata, noseći ruksake sa foto-aparatima.
  - Užasno je toplo da bih ostavio opremu u kamionetu - reče kada ih je izvukao.
   U kuhinji je bilo malo svežije ali i dalje toplo. Koli je onjušio Kinkejdove čizme, zatim otišao napolje na zadnji trem i skljokao se dok je Frančeska vadila led iz metalnih posuda i sipala čaj iz bokala od pola litre. Znala je da je posmatra, dok je sedao za kuhinjski sto, dugih nogu ispruženih ispred sebe, prolazeći kroz kosu obema rukama. - Limuna? - Da, molim.
     - Šećera?
   - Ne, hvala.
   Sok od limuna je lagano curio niz čašu i on je to primetio. Robertu Kinkejdu bi malo šta promaklo.   
    Frančeska je spustila čašu pred njega. Svoju čašu je stavila na drugu stranu stola sa pločom od ultrapasa, a buket u vodu, u staru teglu od želea sa slikama Paje Patka. Oslanjajući se na kuhinjski ormarić i održavajući ravnotežu na jednoj nozi, savila se i izula jednu čizmu. Stojeći na bosoj nozi obavila je istu proceduru sa drugom čizmom.
    Ispio je malo čaja posmatrajući je. Bila je visoka oko 170 centimetara, četrdesetih godina ili malo starija, lepog lica i finog toplog tela. Ali kuda god je putovao bilo je lepih žena. S fizičke strane su bile lepe, ali on je uzimao u obzir inteligenciju i urođenu strast za životom, sposobnost da pokreneš i da budeš pokrenut suptilnostima uma i duha. Zato je smatrao da su sasvim mlade žene neprivlačne, bez obzira na njihovu spoljašnju lepotu. Nisu živele dovoljno dugo ili dovoljno teško da bi posedovale te osobine koje su ga zanimale.
    Međutim, nešto u Frančeski Džonson ga je zanimalo. Bila je to inteligencija, mogao je to da oseti. A bila je tu i strast, iako nije mogao sasvim da dokuči ka čemu je ta strast bila usmerena i da li je uopšte bila usmerena.
   Kasnije joj je rekao da je to njeno skidanje čizama, na neki neodređen način, bio jedan od najsenzualnijih trenutaka kojeg može da se seti. Zašto - nije bilo važno. On nije pristupao životu na taj način.
   - Analiza uništava celine. Ako gledaš delove, celine nestaju - rekao je.
   Sela je za sto, s jednom nogom savijenom ispod sebe i zabacila unazad pramenove kose koji su joj pali na lice, učvrstivši ih ponovo češljem od kornjačevine. Setivši se zatim, diže se i ode do kredenca, uze pepeljaru i stavi je na sto gde je on mogao da je dohvati.
   Uz to prećutno dopuštenje, on izvadi kutiju Kemela i pruži joj. Ona uze jednu cigaretu i primeti kako je bila malo vlažna od njegovog znoja. Sve je bilo isto. Držao je zlatni zipo, ona je dodirnula njegovu ruku da bi je umirila, osetila njegovu kožu vrhovima prstiju i sela. Cigareta je imala divan ukus i ona se nasmeši.
   - Šta vi tačno radite, mislim s fotografijama?
    Pogledao je cigaretu i tiho odgovorio.
   - Ja sam honorarni snimatelj-fotograf za Nešenel Džiogrefik, pola radnog vremena. Kad imam neku ideju, ja je prodam časopisu i onda obavim snimanje. Ili oni imaju nešto što žele da se uradi i onda stupaju sa mnom u kontakt. Nema tu mnogo mesta za umetničko izražavanje, to je prilično konzervativna publikacija. Ali pristojno plaćaju. Ne mnogo, ali pristojno i sigurno. Ostatak vremena pišem i fotografišem za svoj ćef i šaljem snimke drugim časopisima. Ako krene nagore, radim za preduzeća, iako smatram da to užasno ograničava. Neki put pišem pesme, samo za sebe. Tu i tamo pokušavam da pišem beletristiku, ali izgleda da nemam osećaj za to. Živim severno od Sijetla i radim najviše u tom kraju. Volim da fotografišem ribarske brodove i indijanska naselja i pejzaže. Rad za Džiogrefik me često drži na nekom mestu po dva meseca, posebno kad je reč o nekoj velikoj reportaži, o nečem kao što je deo Amazona ili pustinja u Sevemoj Africi. Obično na zadatak kao što je ovaj odletim a onda iznajmim kola. Ali vozilo mi se kroz neka mesta da bi ih proučio za slučaj kada budu potrebna. Došao sam duž Gornjeg jezera, a vratiću se kroz Crna brda. A šta je sa vama?    
      Frančeska nije očekivala da će je to pitati. Za trenutak je zamucala.
   - Pa ništa slično onome što vi radite. Imam diplomu uporedne književnosti. Vinterset je imao problema da nađe nastavnike kada sam ja stigla ovde 1946, a primili su me zahvaljujući činjenici da sam udata za čoveka iz kraja, koji je ratni veteran. Tako sam položila ispit za nastavnika i predavala nekoliko godina u srednjoj školi engleski. Međutim, Ričardu se nije dopadalo da radim. Rekao je da on može da nas izdržava i da to nije potrebno, posebno dok su rasla naša dva deteta. Tako sam prestala da radim i postala farmerska žena s punim radnim vremenom. Eto tako.
    Primetila je da je skoro popio ledeni čaj i sipala mu je još malo iz bokala.
    - Hvala. Kako vas se sviđa ovde u Ajovi?
    U ovome se nalazio trenutak istine. Znala je to. Uobičajeni odgovor je bio: Baš je lepo. Mirno je. Ljudi su stvarno dobri.
   Nije odmah odgovorila.
   - Mogu li da dobijem još jednu cigaretu?
  Ponovo kutija kemela, ponovo upaljač, ponovo ovlašno dodirivanje njegove ruke.
   Sunčeva svetlost je prešla preko poda zadnjeg trema i pala na psa koji je ustao i izgubio se. Frančeska je prvi put pogledala Roberta Kinkejda u oči.
   - Trebalo bi da kažem, baš fino. Mirno je. Ljudi su stvarno dobri. Sve je to uglavnom istina. Mirno je. I ljudi jesu dobri na neki način. Svi pomažemo jedni drugima. Ako se neko razboli ili povredi, susedi pomažu i beru kukuruz ili žanju ovas i rade sve što treba da se obavi. U gradu možete bez brige da ostavite svoja kola nezaključana i pustite decu da trče. Ima mnogo dobrog u ovdašnjim ljudima i ja ih poštujem zbog tih osobina. Ali - oklevala je, povukla dim, pogledala Roberta Kinkejda preko stola - nisam o tome sanjala kada sam bila devojčica.
   Najzad priznanje. Reči su bile tu već godinama, a nikada ih nije izgovorila. Rekla ih je sada čoveku sa zelenim kamionetom iz Belingema, iz države Vašingon.
    Za trenutak ništa nije rekao. A zatim:
    - Pre neki dan sam zapisao nešto u svoju beležnicu da upotrebim kasnije, samo mi je pala neka ideja na pamet dok sam se vozio, što se često dešava. Ide ovako: Stari snovi su bili dobri snovi, nisu se ostvarili, ali sam srećan što sam ih sanjao. Nisam siguran šta to znači, ali ću da upotrebim to negde. Tako mislim da nekako znam kako se osećate.
    Frančeska mu se tada nasmešila. Prvi put se nasmešila toplo i duboko. Obuzeo je kockarski instinkt.
   - Da li biste hteli da ostanete na večeri? Moja porodica nije ovde, tako da nemam mnogo pri ruci, ali mogu nešto da smislim.
    - Pa, prilično sam umoran od piljarnica i restorana. To je sigurno. Ako vam nije suviše teško, voleo bih.
   - Da li volite svinjske kotlete? Mogu to da spremim sa malo povrća iz bašte.
    - Samo povrće bi za mene bilo dobro. Ne jedem meso. Nisam ga jeo već godinama. Nije to ništa naročito, samo se tako bolje osećam.
    Frančeska se ponovo nasmešila.
   - Ovde takav stav ne bi bio omiljen. Ričard i njegovi prijatelji bi rekli da pokušavate da uništite njihov izvor zarade. Ja sama ne jedem mnogo meso, nisam sigurna zašto, jednostavno ne marim za njega. Ali kad god pokušam da porodici iznesem večeru bez mesa, dođe do urlika pobune. Tako da sam odustala od pokušaja. Bilo bi zabavno smisliti nešto drugo za promenu.
   - U redu, ali nemojte da se trudite zbog mene. Slušajte, imam gomilu filmova u mom ručnom frižideru. Treba da prospem vodu od otopljenog leda i malo sredim stvari. To će mi oduzeti malo vremena.
   Ustao je i popio ostatak čaja.
   Posmatrala ga je dok je prolazio kroz kuhinjska vrata, preko trema u dvorište. Nije pustio mrežasta vrata da se zalupe kao što su svi drugi radili, nego ih je pažljivo zatvorio. Pre no što je izašao, čučnuo je da pomiluje Kolija koji je potvrdio tu pažnju tako što ga je nekoliko puta balavo liznuo niz ruke.    
    Na spratu se Frančeska na brzinu okupala i brišući se virila preko vrha zavese ka gumnu. Njegov kofer je bio otvoren, dok se prao na staroj ručnoj pumpi. Trebalo je da mu kaže da može da se istušira u kući ako hoće. Nameravala je da to učini i odustala za trenutak zbog nivoa bliskosti koji bi to podrazumevao, a zatim, tumarajući po sopstvenoj zbunjenosti, zaboravila je da išta kaže.
    Međutim, Robert Kinkejd se prao i pod težim okolnostima. Iz kanti ustajale vode u zemlji tigrova, iz svoje porcije u pustinji. Na njenom gumnu se skinuo do pojasa iskoristivši košulju kao kombinaciju rukavice za kupanje i ubrusa.
   - Ubrus - grdila je sebe - bar ubrus, to sam mogla da učinim za njega.
   Na brijaču koji je ležao na cementu pored pumpe, odsijavala je sunčeva svetlost dok je ona posmatrala kako sapunja lice i brija se. Bio je - opet ta reč - pomislila je, tvrd. Nije bio krupan, malo viši od 180 centimetara, naginjao je malo ka mršavosti. Ali je imao široke mišiće na ramenima za svoju veličinu, dok mu je stomak bio ravan kao oštrica noža. Ipak nije izgledao star za svoje godine i nije izgledao kao muškarci iz kraja koji su jeli previše umaka preko svojih lepinja za doručak.
    Za vreme poslednje kupovine u De Moinu, kupila je — novi miris, Pesmu vetra i sada ga je štedljivo stavila. Šta da obuče? Nije joj izgledalo prikladno da se previše dotera, jer je on još uvek bio u svojoj radnoj odeći. Obukla je belu košulju čije je duge rukave zavrnula do lakata, čiste farmerke, sandale. Zlatne minđuše sa alkama, za koje je Ričard rekao da sa njima izgleda kao devojčura, i zlatnu narukvicu. Kosu je povukla unazad šnalom tako da joj je visila niz leđa. Tako je izgledala dobro.
   Kada je došla u kuhinju, on je tamo sedeo sa ruksacima i ručnim frižiderom, u čistoj košulji kaki boje sa narandžastim tregerima. Na stolu su se nalazila tri foto- aparata i pet objektiva i nova kutija kemela. Na svim aparatima je pisalo Nikon. To je pisalo i na crnim kratkim objektivima, srednjim, kao i na dugačkom. Oprema je bila izgrebana, ulubljena na nekim mestima. Ali on je njome pažljivo rukovao, mada opušteno, brišući, čisteći i duvajući.
   Pogledao je gore u nju, ponovo ozbiljnog, stidljivog lica.
   - Imam nešto piva u ručnom frižideru. Hoćete jedno?
   - Da, to bi bilo dobro.
   Izvadio je dve boce badvajzera. Kada je skinuo poklopac mogla je da vidi providne plastične kutije u kojima su bili filmovi složeni kao isečena drva. Tu su bile još četiri boce piva pored one dve koje je izvadio.
    Frančeska je otvorila fioku da potraži otvarač. Međutim, on je rekao, imam ga. Izvadio je švajcarski nož iz navlake na pojasu i izvukao otvarač za boce vešto rukujući njime. Pružio joj je bocu podigavši svoju u polupozdrav:
    - Za pokrivene mostove u kasno popodne, ili čak, u topla crvena jutra - završio je, nasmešivši se.   
    Frančeska nije rekla ništa, ali se blago nasmešila i malo podigla svoju bocu, oklevajući, nespretno. Čudan stranac, cveće, parfem, pivo i zdravica vrelog ponedeljka na kraju leta. Bilo je to skoro više no što je mogla da podnese.
   - Pre mnogo vremena, jednog avgustovskog popodneva, bio je neko ko je bio mnogo žedan. Ma ko da je proučavao njegovu žeđ, smućkao je nešto i izmislio pivo. Tako je ono nastalo i rešen problem.    
     Rukovao je aparatom, skoro kao da se njemu obraća dok je zatezao zavrtanj na vrhu aparata pomoću juvelirskog odvijača.
   - Idem na minut u baštu. Odmah ću se vratiti.
   Pogledao je gore. - Treba li pomoć?
   Odmahnula je glavom i prošla pored njega, osećajući njegove oči na svojim kukovima, pitajući se da li ju je posmatrao sve vreme preko trema, nagađajući da jeste.
   Bila je u pravu. Posmatrao je. Zavrteo je glavom i ponovo pogledao. Posmatrao je njeno telo, razmišljao o inteligenciji za koju je znao da poseduje, pitao se o drugim stvarima koje je osetio u njoj. Privukla ga je, dok se branio protiv toga.
    Bašta je sada bila u senci. Frančeska se kretala kroz nju sa šerpom od ispucalog belog emajla. Iščupala je šargarepe i peršun, nešto paštrnaka, crnog luka i repe.
    Kada je ušla u kuhinju Robert Kinkejd je prepakivao ruksake, kako je primetila - uredno i precizno. Očigledno je sve imalo svoje mesto i uvek je sve stavljano na svoje mesto. Završio je pivo i otvorio još dva, iako ona još nije sasvim završila svoje. Zabacila je glavu i ispila prvo, pružajući mu praznu bocu.
    - Mogu li nešto da uradim? - zapitao je.
   - Možete da donesete lubenicu sa trema i nekoliko krompira iz kante.
   Kretao se sa takvom lakoćom da je bila zadivljena kako je brzo otišao na trem i vratio se, s lubenicom ispod ruke i četiri krompira u šakama.
   - Dovoljno?
   Klimnula je glavno misleći kako je nestvarno izgledao. Stavio ih je na kredenac pored sudopere gde je čistila povrće iz bašte i vratio se na svoju stolicu pripaljujući kemel dok je sedao.
    - Koliko dugo ćete biti ovde? - upitala je, gledajući dole, na povrće koje je sređivala.
    - Nisam siguran. Baš sada nemam mnogo posla a do roka za slike mostova ima još tri nedelje. Pretpostavljam onoliko koliko je potrebno da ih uradim kako treba. Verovatno oko nedelju dana. -Gde ste odseli? U gradu?
- Da. U malom svratištu sa kućicama. Nešto kao Motor Kort. Tek jutros sam stigao. Nisam još ni raspakovao svoje stvari.
  - To je jedino mesto gde možete da odsednete, sem kod gospođe Karlson, ona prima goste. Mada će vas restorani razočarati, posebno nekog sa vašim navikama u jelu.
  - Znam. To je stara priča. Ali sam naučio kako da se snađem. Ovo doba godine nije tako loše, mogu da nađem sveže povrće u prodavnicama i na tezgama duž puta. Hleb i nekoliko drugih stvari i to mi je skoro dovoljno. Mada je lepo kad vas pozovu na večeru kao ovo sada. Zahvaljujem.
   Ispružila se preko kredenca i uključila mali radio, onaj sa samo dva dugmeta i smeđom tkaninom preko zvučnika. S vremenom u džepu, i lepim vremenom na mojoj strani... pevao je glas, dok su ga gitare pratile. Prigušila je jačinu zvuka.
    - Prilično dobro seckam povrće - ponudi se on.
   - U redu, eno daske za seckanje, nož je u fioci odmah ispod daske. Spremiću paprikaš tako da nam treba seckanog povrća.
   Stajao je na pola metra od nje, gledajući dole dok je seckao šargarepu i repu, peršun i crni luk. Frančeska je ljuštila krompire u sudoperi, svesna koliko je blizu stranog muškarca. Nikada nije mislila da bi ljuštenje krompira izazvalo osećanja puna predrasuda.
   - Svirate gitaru? Videla sam kutiju u vašem kamionetu.
   - Pomalo. Pravi mi društvo, ništa više od toga. Moja žena je pripadala ranom talasu folk pevača, mnogo pre no što je ta muzika postala popularna i ona me je tome privukla. Frančeska se malo ukočila kod reči žena. Zašto, nije znala. Imao je pravo da bude oženjen ali mu nekako to nije pristajalo. Nije htela da bude oženjen.
   - Nije mogla da izdrži duga snimanja kada sam bivao mesecima odsutan. Ne okrivljujem je. Otišla je pre devet godina. Posle godinu dana se razvela od mene. Nismo imali dece, tako da nije bilo komplikovano. Uzela je jednu gitaru a meni je ostavila el čapo.
   - Da li vam se javlja?
   - Ne, nikada.
  To je sve što je rekao. Frančeska nije navaljivala. Ali se osetila bolje, sebično i ponovo se upitala zašto bi joj uopšte bilo stalo.
   - Dva puta sam bio u Italiji - reče on. - Odakle ste, poreklom?
   - Iz Napulja.
- Nikad nisam dospeo tamo. Jednom sam bio na severu, snimao sam nešto duž Poa. Zatim ponovo, zbog reportaže o Siciliji.
   Frančeska je ljuštila krompire misleći za trenutak na Italiju, svesna Roberta Kinkejda pored sebe.     
    Oblaci su se pomerili gore ka zapadu, sekući sunce na zrake koji su se širili u nekoliko pravaca. Pogledao je kroz prozor iznad sudopere i rekao:
   - Dobra svetlost. Kompanije koje prave kalendare je vole. Takođe i verski časopisi.
     - Vaš posao je izgleda interesantan - reče Frančeska. Osetila je potrebu da održi neutralnu konverzaciju.
    - Jeste. Mnogo ga volim. Volim da putujem i volim da pravim slike. Primetila je da je rekao pravim slike.
   - Vi pravite slike - ne snimate ih? - Da. Bar tako ja gledam na to. To je razlika između nedeljnih fotografa i nekog ko time zarađuje za život. Kada budem završio onaj most koji smo danas videli, neće izgledati sasvim onako kako očekujete. Pretvoriću ga u nešto svoje, izborom objektiva, uglom snimanja ili opštom kompozicijom i najverovatnije nekom kombinacijom svega toga. Ja ne prihvatam stvari sasvim onakvim kakve su, pokušavam da ih pretvorim u nešto što odražava moju ličnu svest, moj duh. Pokušavam da pronađem poeziju u slici. Časopis ima svoj stil i zahteve i ja se ne  slažem uvek sa ukusom urednika, u stvari, uglavnom se ne slažem. A to im smeta, čak iako oni odlučuju šta će biti objavljeno a šta odbačeno. Pretpostavljam da poznaju svoje čitaoce, ali bih voleo da s vremena na vreme malo više rizikuju. Ja im to kažem, a to im smeta. To je problem kada zarađujete za život nekim oblikom umetnosti. Stalno se bavite tržištem, a tržišta - masovna tržišta - zamišljena su tako da zadovolje prosečan ukus. Tu se nalaze brojevi. Valjda je to stvarnost. Ali, kao što rekoh, to može da postane prilično ograničavajuće. Puštaju me da zadržim snimke koje oni ne koriste tako da bar imam svoju ličnu arhivu stvari koje mi se sviđaju. A s vremena na vreme neki drugi časopis uzme jedan ili dva snimka ili mogu da napišem članak o mestu na kojem sam bio i da ga ilustrujem nečim što je malo slobodnije od onog što se Nešenel Džiogrefiku više dopada. Jednom ću da napišem esej pod naslovom Vrline amaterizma za sve one ljude koji žele da zarađuju za život baveći se umetnošću. Tržište ubija više umetničke strasti nego bilo šta drugo. Za većinu ljudi to je svet sigurnosti. Oni žele sigurnost, časopisi i proizvođači pružaju im bezbednost, pružaju im ujednačenost, pružaju im ono što im je poznato i udobno, ne postavljajući izazove pred njih. Zarada i pretplatnici i ostale takve stvari dominiraju umetnošću. Svi smo mi vezani za točak ujednačenosti na kojem nas bičuju. Ljudi iz marketinga stalno govore o nečemu što se zove potrošači. Imam pred sobom sliku malog debelog muškarca, u vrečastim bermudama, havajskoj košulji i slamenom šeširu sa kojeg vise otvarači za pivo, kako steže pregršt dolara.
    Frančeska se tiho nasmejala misleći na sigurnost i udobnost.
 - Ali ja se ne žalim suviše. Kao što rekoh, putovanje je dobro i volim da se zabavljam sa foto-aparatima i da budem napolju. Stvarnost nije baš onakva kao što je pesma bila na početku, ali to nije loša pesma.
    Frančeska je pretpostavljala da je za Roberta Kinkejda ovo bio svakodnevni razgovor. Za nju je to bila književnost. Ljudi u okrugu Medison nisu govorili na taj način, o tim stvarima. Razgovor se vodio o vremenu, cenama proizvoda, novim bebama i sahranama, vladinim programima i sportskim ekipama. Ne o umetnosti i snovima. Ne o stvarnosti zbog koje je muzika nečujna, o snovima u kutiji. Zavaršio je seckanje povrća.
   - Mogu li još nešto da uradim? Odmahnula je glavom.
   - Ne, sve je otprilike gotovo.
    Ponovo je seo za sto, pušeći i povremeno ispijajući pivo. Ona je kuvala pijuckajući svoje pivo između poslova koje je obavljala. Mogla je da oseti čak i najmanju količinu alkohola. Za Novu godinu u Domu legionara ona i Ričard bi popili nekoliko pića. Sem toga, u kući je retko bilo alkohola, osim boce rakije koju je kupila jednom u nekom nejasnom grču nade za romansom u njihovim životima na selu. Boca je još bila neotvorena.
     Zejtin, jedna i po šolja povrća. Kuvaj dok ne postane svetlo smeđe. Dodaj  brašno i dobro izmešaj. Dodaj pola litre vode. Dodaj preostalo povrće i začine. Kuvaj polako oko četrdeset minuta.
    Dok se jelo kuvalo Frančeska je još jednom sela preko puta njega. Skromna bliskost se spuštala na kuhinju. Došla je nekako sa kuvanjem. Spremanje večere za stranca, dok je on seckao repu, pored sebe, uklonilo je udaljenost i osećaj stranog. A uz nestanak stranog stvoren je prostor za bliskost.    
     Gurnuo je cigarete ka njoj, s upaljačem na kutiju. Izvadila je jednu, nespretno baratajući upaljačem, osetivši se nevičnom. Nije hteo da kresne. On se malo nasmešio, pažljivo uzeo upaljač iz njene ruke i dva puta dobro kresnuo kremen pre no što ga je upalio. Držao ga je dok je ona pripaljivala cigaretu. Obično se osećala graciozno pored muškarca u poređenju sa njima. Ali ne i pored Roberta Kinkejda.
    Belo usijano sunce pretvorilo se u veliko crveno i ležalo je tačno povrh kukuruznih polja. Kroz kuhinjski prozor mogla je da vidi kopca kako kruži na kovitlacima ranog večernjeg vetra. Radio je emitovao vesti u sedam i berzanski izveštaj. Frančeska je pogledala preko žutog ultrapasa prema Robertu Kinkejdu koji je prešao dug put do njene kuhinje. Dug put, nešto više od milje.
    - Već dobro miriše - rekao je, pokazujući ka štednjaku. - Miriše... tiho - pogledao ju je.
    - Tiho. Da li nešto može da miriše tiho?
    Mislila je na tu rečenicu pitajući se. Bio je u pravu. Posle svinjskih kotleta i odrezaka i pečenja koje je spremala za porodicu, ovo je bilo tiho kuvanje. Nije bilo nasilja ni u jednom delu lanca ishrane, sem možda što su iščupali povrće. Paprikaš se tiho kuvao i tiho mirisao. Tu u kuhinji je bilo tiho.
   - Ako vam ne smeta, pričajte mi malo o vašem životu u Italiji.
    Bio je ispružen na stolici dok je desnu nogu prebacio preko leve u članku.
   Smetala joj je tišina u njegovoj blizini, tako da je govorila. Rekla mu je o godinama dok je rasla, privatnoj školi, kaluđericama, roditeljima - domaćici i direktoru banke. Kako je stajala pored zida prema moru dok je bila mlada devojka i posmatrala brodove iz celog sveta. O američkim vojnicima koji su kasnije došli. Kako je srela Ričarda u kafiću gde su ona i neke drugarice pile kafu. Rat je prekinuo živote i one su se pitale da li će se ikada udati. Prećutala je Nikolu.
    On je slušao, ne rekavši ništa, klimajući povremeno glavom u znak razumevanja. Kada se konačno zaustavila, rekao je:
   - Imate dece, rekoste.
   - Da. Majki ima sedamnaest godina. Kerolajn šesnaest. Oboje idu u školu u Vinsentu. U razred 4-H, zato su sada na državnom vašaru Ilinoisa. Izlažu Kerolajninog bika. Nikad nisam mogla da se naviknem, da shvatim kako mogu da obaspu tolikom ljubavlju i pažnjom životinje a da ih zatim prodaju da bi bile zaklane. Ipak se ne usuđujem da išta kažem o tome. Ričard i njegovi prijatelji bi me odmah napali. Ali ima u tome neke hladne, bezosećajne kontradikcije.
  Osetila se krivom pominjući Ričardovo ime. Ništa nije uradila, baš ništa. Ipak je osećala krivicu, krivicu koju su stvorile udaljene mogućnosti. Pitala se kako da sredi kraj ove večeri i da se nije upetljala u nešto s čime neće moći da izađe na kraj. Možda će Robert Kinkejd jednostavno da ode. Izgledao je prilično tih, sasvim dobar, čak malo stidljiv.
   Dok su dalje razgovarali veče je prešlo u plavo, boju za slikanje livadske trave. Otvorio im je još dva piva, dok se Frančeskin paprikaš tiho kuvao. Ona se digla i ubacila noklice u vrelu vodu, okrenula se i naslonila na sudoperu, osećajući toplinu prema Robertu Kinkejdu iz Belingema, u Vašingtonu. Nadala se da neće da ode suviše rano.
   Dva puta se poslužio paprikašem ponašajući se pristojno i tiho i dva puta joj je rekao koliko je dobar. Lubenica je bila savršena. Pivo je bilo hladno. Veče je bilo plavo. Frančeska je imala četrdeset pet godina, a Henk Snou je pevao pesmu o vozu, na radio-stanici KMA u gradu Šenandoa, u Ajovi.

  Stara vremena, daleka muzika

- Šta sad? - pomisli Frančeska. Večera je završena, sedimo ovde.
    On se pobrinuo za to.
- Šta kažete za šetnju po livadi? Malo je zahladnelo.
- Kada je rekla da, on iz ruksaka izvadi foto-aparat, prebacujući kaiš preko ramena.
    Kinkejd gurnu vrata zadnjeg trema i pridrža ih da ona prođe, prateći je napolje, a zatim ih pažljivo zatvori. Otišli su ispucalom stazom, preko gumna nasutog šljunkom, po travi, istočno od šupe za mašine. Supa je mirisala na toplu mast.
   Kada su stigli do ograde, pridržala je bodljikavu žicu jednom rukom i prešla preko nje, osećajući rosu na stopalima oko kaišića na sandalama. On je napravio isti manevar, s lakoćom prebacivši svoje čizme preko žice.
    - Da li ovo zovete livadom ili pašnjakom? - zapita on.
   - Pašnjakom, valjda. Stoka održava travu kratkom: Pazite na njihov izmet. Skoro pun mesec je izlazio na istočnom delu neba koje je prešlo u plavu boju, dok se sunce nalazilo ispod samog horizonta. Dole na putu bučno projuriše kola. Dečak Klarkovih. Bek u ekipi Vinterseta. Sastajao se sa Džudi Leverenson.
   Prošlo je dugo vremena otkako se ovako šetala. Posle večere, koja je uvek bila u pet, dolazile su vesti na televiziji, zatim večernji programi, koje su gledali Ričard a ponekad i deca, kada bi završila domaće zadatke. Frančeska je obično čitala u kuhinji - knjige iz biblioteke u Vintersetu i književnog kluba čiji je bila član, istorijske knjige, pesme i romane, ili je sedela na prednjem tremu po lepom vremenu. Televizija joj je bila dosadna.
   Kada bi je Ričard pozvao, Freni, moraš ovo da vidiš! otišla bi i sedela sa njim neko vreme. Elvis je uvek izazivao takve pozive. Takođe i Bitlsi kada su se prvi put pojavili u emisiji Šou Eda Salivena. Ričard je gledao njihovu kosu i stalno vrteo glavom u neverici i s neodobravanjem.
    Za kratko vreme crvene pruge su presekle deo neba.
   - To zovem odbijanjem - reče Robert Kinkejd, pokazujući nagore. - Većina ljudi ostavlja svoje aparate prerano. Pošto sunce zađe, dolazi često period stvarno lepe svetlosti i boje na nebu, samo nekoliko minuta, kada je sunce ispod horizonta ali odbija svoju svetlost od neba.
    Frančeska ne reče ništa, pitajući se o čoveku kojem razlika između pašnjaka i livade izgleda važna, koji se uzbuđuje zbog boje neba, koji malo piše pesme ali ne i romane. Koji svira na gitari, zarađuje za život fotosima i nosi svoj alat u ruksacima. Koji je nalik vetru. I koji se kreće kao vetar. Možda je došao iz vetra.
    Pogledao je nagore, s rukama u džepovima farmerki, dok mu je foto-aparat visio niz levi kuk.
  - Srebrne jabuke meseca, zlatne jabuke meseca... - njegov bariton srednjeg opsega izrekao je reči kao glas profesionalnog glumca.
    Pogledala je ka njemu.
   - V. B. Jejts, Pesma Lutalice Engasa.
    - Tačno. Dobar pisac, Jejts. Stvarnost, štedljivost, senzualnost, lepota, magija. Dopada se mom irskom nasleđu.
    Sve je to rekao u samo pet reči. Frančeska se mučila da objasni Jejtsa đacima u Vintersetu ali do većine njih nije mogla da dopre. Izabrala je Jejtsa delimično zbog onog što je Kinkejd upravo rekao, misleći da će se sve te osobine dopasti tinejdžerima čije su žlezde bubnjale kao srednjoškolski orkestar na poluvremenu utakmica američkog fudbala. Ali odbojnost koju su stekli prema pesništvu gledajući na njega kao na proizvod nesigurne muževnosti, bila je prevelika da se prebrodi čak i kad je Jejts u pitanju.
    Setila se Metjua Klarka koji je gledao dečka pored sebe i zatim ruke oblikovao prema ženskim grudima dok je čitala Zlatne jabuke sunca. Kikotali su se, a devojke iz poslednjeg reda su pocrvenele.    
     Celog života će živeti s takvim stavovima. To je obeshrabrivalo, saznanje o tome, i osećala se ugroženom i samom, uprkos spoljašnjem prijateljstvu zajednice. Pesnici ovde nisu bili dobrodošli. Ljudi iz okruga Medison su voleli da kažu, nadoknađujući svoje samo-nametnuto osećanje kulturne inferiornosti: Ovo je lepo mesto da se podižu deca. A ona bi uvek poželela da odgovori: Ali da li je ovo dobro mesto da se podižu odrasli?
      Bez ikakvog svesnog plana polako su hodali pašnjakom stotinak metara, okrenuli se i uputili natrag prema kući. Tama je pala na njih dok su prelazili ogradu, koju je ovog puta on pridržavao za nju.
     Setila se rakije.
     - Imam rakije. Ili biste hteli kafu?
    - Da li je otvorena mogućnost za oboje? Njegove reči dođoše iz tame.
    Znala je da se smeši.
   Dok su ulazili u krug što ga je svetlo s gumna ispisalo na travi i šljunku, ona odgovori, Svakako, začuvši u svom glasu zvuk nečega što je zabrinulo. Bio je to zvuk lakog smeha u kafićima Napulja. 
     Bilo je teško naći dve neokrznute šolje. Iako je bila sigurna da su okrznute šolje bile deo njegovog života, ovog puta je htela savršene šolje. Čaše za rakiju, od kojih su dve bile crne, okrenute naopako u kredencu, nikada nisu bile upotrebljene kao ni rakija. Morala je da se ispruži na vrhovima prstiju da bi ih dohvatila, svesna svojih mokrih sandala i farmerki koje su joj bile zategnute preko zadnjice.
     On je sedeo u istoj stolici kao i ranije i posmatrao je. Stari načini. Stari načini koji su mu se ponovo vraćali. Pitao se kakva bi njena kosa bila pod njegovim dodirom, kako bi krivina njenih leđa odgovarala njegovoj ruci, kako bi je osećao  ispod sebe.
     Stari načini koji su se borili protiv svega naučenog, boreći se protiv pristojnog ponašanja utuvljenog vekovima kulture, strogih pravila civilizovanog muškarca. Pokušao je da misli na nešto drugo, fotografisanje ili putovanje ili pokrivene mostove. Bilo šta sem na to kako ona baš sada izgleda.
    Ali nije uspeo i ponovo se zapita kakva bi bila njena koža kad bi je dodirnuo, njegov stomak uz njen. Večita pitanja, i uvek ista. Prokleti stari načini koji se bore da izađu na površinu. Potisnuo ih je, odgurnuo, zapalio cigaretu i duboko uzdahnuo.
    Mogla je da oseti njegove oči koje su stalno bile na njoj, iako ju je posmatrao oprezno, nikada očigledno, nikada napadno. Znala je da je on znao da u te čaše nikada nije bila sipana rakija. I sa svojim irskim smislom za tragično takođe je znala da je osetio nešto od te praznine. Ne sažaljenje. Nije bila reč o tome. Možda tugu. Skoro da je mogla da čuje kako njegov um stvara reči:

Neotvorena boca,
 i prazne čaše,
posegla je za njima,
negde na istok od
Midi Rivera,
u Ajovi.
Posmatrao sam je očima,
koje su videla Amazon
plemena Hivara
i Svileni put,
uz prašinu karavana
dok se uzdiže iza mene,
posežući za
neiskorišćenim
prostorima
 neba Azije.

Kad je Frančeska skinula plombu države Ajove za alkoholna pića sa vrha boce sa rakijom, pogledala je nokte i zaželela da su duži i bolje negovani. Život na farmi nije dopuštao dugačke nokte. Sve do sada to nije bilo važno.
     Rakija, dve čaše na stolu. Dok je servirala kafu, on je otvorio bocu i sipao pravu količinu u svaku čašu. Robert Kinkejd je i ranije pio rakiju posle večere.
   Pitala se u koliko se kuhinja, koliko dobrih restorana, koliko dnevnih soba sa prigušenom svetlošću bavio tom sitnom trgovinom. Koliko je dugih noktiju delikatno okrenutih ka njemu sa nožice čaša za rakiju posmatrao, koliko pari okruglo-plavih i smeđe-izduženih očiju ga je gledalo kroz strane večeri, dok su se usidreni brodovi ljuljali uz obalu i voda zapljuskivala kejove drevnih luka.
    Kuhinjska svetlost iznad njihovih glava bila je suviše jaka za kafu i rakiju. Frančeska Džonson, žena Ričarda Džonsona, bi je ostavila. Frančeska Džonson, žena koja hoda po travi posle večere i prelistava devojačke snove - bi je ugasila. Na redu je bila sveća, ali to bi bilo suviše. Mogao bi da stekne pogrešan utisak. Upalila je malo svetlo iznad sudopere i ugasila gornje svetlo. Još nije bilo savršeno, ali je bilo bolje.
    Podigao je čašu u visinu ramena i pružio je ka njoj.
   - Za stare večeri i udaljenu muziku.
   Zbog nečega te reči su je naterale da kratko i brzo uzdahne. Međutim, dodirnula je svojom čašom njegovu i mada je poželela da kaže Za stare večeri i udaljenu muziku, samo se malo nasmešila.
    Oboje su pušili ne govoreći ništa, pijući rakiju, pijući kafu. Fazan je viknuo iz polja. Džek - Koli, dva puta je zalajao u dvorištu. Komarci su iskušavali mrežu na prozoru blizu stola, a jednog moljca nevelike pameti ali sigurna instinkta izazivale su mogućnosti svetla iznad sudopere.
      Još uvek je bilo toplo, bez vetrića, sada s nešto vlage. Robert Kinkejd se blago znojio, dok su mu dva gornja dugmeta na košulji bila otkopčana. Nije gledao pravo u nju, mada je osećala da ivicom vidnog polja može da je pronađe iako je izgledalo da bulji kroz prozor. Kako je bio okrenut, mogla je da vidi vrh njegovih grudi kroz otvorenu košulju i mala zrna vlage kako leže na njegovoj koži.    
     Frančeska je osećala dobra osećanja, stara osećanja, pesnička i muzička osećanja. I pored toga pomislila je da je vreme da ode. Sat iznad frižidera je pokazivao devet i pedeset dva. Feron Jang na radiju. Pesma otpre nekoliko godina, Svetilište sv. Cecilije. Frančeska se setila da je to bila rimska mučenica iz trećeg veka. Sveta pokroviteljka muzike i slepih.
    Čaša mu je bila prazna. U trenutku kad se okrenuo od prozora, Frančeska je uzela bocu rakije za grlić i pokazala na praznu čašu. Odmahnuo je glavom.
   - Rozmen Bridž u zoru. Bolje bi bilo da idem.
   Laknulo joj je. Ali je utonula u razočaranje. Sve joj se okrenulo iznutra. Da, idi molim te. Popij još malo rakije. Ostani. Idi. Feron Jang nije obraćao pažnju na njena osećanja. Isto tako ni moljac iznad sudopere. Nije bila sigurna šta misli Robert Kinkejd.
     Stajao je, prebacio jedan ruksak na levo rame, drugi je stavio na vrh ručnog frižidera. Obišla je oko stola. Ruka mu se pokrenula ka njoj, i ona je uze.
   - Hvala na večeri, jelu, šetnji. Sve je bilo lepo. Vi ste dobra osoba, Frančeska. Držite rakiju spreda u kredencu, možda će da upali posle nekog vremena. Znao je - baš kao što je i mislila. Ali je njegove reči nisu uvredile. Govorio je o romantici i pomenuo je to s najboljom namerom. Mogla je to da kaže po nežnosti njegovog govora, načinu na koji je izrekao te reči. Nije znala da on hoče da vikne  kuhinjskim zidovima, da duboko ureže svoje reči u malter:
   - Za boga miloga, Ričarde Džonsone, da li si tako velika budala kao što verujem da jesi?
    Ispratila ga je do kamioneta i stajala neko vreme dok je stavljao svoju opremu u njega. Koli je došao preko dvorišta, njušeći kamionet.
    - Džek, dođi ovamo - prošaptala je oštro i pas je seo kraj nje dahćući.
    - Do viđenja. Čuvajte se - reče on, zastavši kraj vrata da bi za trenutak pogledao pravo u nju. Zatim je u jednom trenu bio iza volana zatvarajući vrata za sobom. Upalio je stari motor, nagazio na gas koji zaklopara da bi startovao. Nagao se kroz prozor smešeći se:
    - Mislim da treba da se podesi.
  Ubacio je u brzinu, vratio se, ponovo promenio brzinu i uputio se preko osvetljenog dvorišta. Baš pre no što je stigao do tame na stazi, njegova leva ruka izađe kroz prozor i mahnu ka njoj. Ona mahnu takođe, iako je znala da ne može da je vidi.
   Dok se kamionet kretao niz stazu, ona potrča i stade u senku, posmatrajući crvena svetla kako se dižu i spuštaju po neravninama. Robert Kinkejd je skrenuo levo, na glavni put ka Vintersetu, dok je vrela munja presekla letnje nebo, a Džek dremao na zadnjem tremu.
   Pošto je otišao, Frančeska je stala pred ogledalo na stočiću, gola. Bokovi su se samo malo proširili od porođaja, grudi su bile još lepe i čvrste, ne suviše velike, ne suviše male, stomak malo zaokrugljen. Nije mogla da vidi noge u ogledalu, ali je znala da su još uvek dobre. Trebalo bi da brije noge češće, ali nije izgledalo da to mnogo vredi.
   Ričard se interesovao za seks samo povremeno, svaka dva meseca, ali bilo bi brzo gotovo, samo osnovno i nije je uzbuđivalo i nije izgledalo da mu je mnogo stalo do parfema ili brijanja ili bilo čega toga. Lako si mogao da postaneš malo aljkav.
   Više mu je bila poslovni ortak nego nešto drugo. Nešto u njoj je to cenilo. Ali u njoj se borila još jedna osoba, koja je htela da se kupa i parfemiše... i bude uzeta, nošena i ogoljena snagom koju je mogla da oseti, ali koju čak ni nejasno nije mogla da izrazi u svom umu.
   Ponovo se obukla i sela za kuhinjski sto pišući na polovini obične hartije. Džek je pratio napolje do kamioneta uskočivši kada je otvorila vrata. Otišao je do suvozačevog sedišta i provukao glavu kroz prozor gledajući je dok je izvezla unazad kamionet iz šupe, zatim ponovo kroz prozor dok je vozila dole niz stazu i skrenula desno na okružni put.
   Rozmen Bridž je bio u mraku. Uprkos tome, Džek je trčao ispred proveravajući, dok je ona nosila ručnu svetiljku iz kamioneta. Zakucala je poruku na levu stranu ulaza u most i otišla kući.

 Mostovi od utorka

 Jedan sat pre zore Robert Kinkejd se provezao pored poštanskog sandučeta Ričarda Džonsona, naizmenično žvaćući čokoladu Milki vej i grizući jabuku, dok je stezao šolju sa kafom između butina da se ne bi prevrnula. Dok je prolazio pogledao je gore, ka beloj kući koja je stajala u tankoj, kasnoj mesečini i klimnuo glavom na glupost muškaraca, nekih muškaraca, većine muškaraca. Bar su mogli da piju rakiju i da ne treskaju mrežastim vratima pri izlasku.
   Frančeska je čula buku kamioneta dok je prolazio. Ležala je u krevetu, spavajući gola prvi put otkako je mogla da se seti. Mogla je da zamisli Kinkejda sa kosom koja vijori na vetru uvijajući se kroz prozor kamioneta, s jednom rukom na volanu držeći u drugoj cigaretu.
    Slušala je dok je zvuk točkova slabio ka Rozmen Bridžu. I počela je ponovo da prevrće u svojoj pameti reči Jejtsove pesme: Odoh do leske jer u mojoj glavi bejaše vatra... Izgovaranje te pesme našlo se negde između tona nastavnice i moliteljke.
    Parkirao je kamionet daleko iza mosta da ne bi ometao kompozicije snimanja. Iz malog prostora iza sedišta izvukao je par gumenih čizama koje su sezale do kolena i, sedeći na papučici kamioneta, odšnirao kožne čizme koje je imao na sebi i obukao gumene. Uprtače jednog ruksaka je prebacio preko oba ramena, tronožac je okačio kaišem preko levog ramena. Drugi ruksak je nosio u desnoj ruci dok je išao niz strmu obalu ka rečici.
    Trik će biti u tome da postavi most pod uglom za određenu napetost kompozicije, da uhvati istovremeno malo reku i izbegne grafite na zidovima blizu ulaza. Telefonske žice u pozadini su predstavljale takođe problem, ali to je mogao da reši pažljivim uokviravanjem.
    Uzeo je Nikon u kojem je bio film Kodakrom i učvrstio ga za teški tronožac. Aparat je imao objektiv od 24 milimetra i on ga zameni svojim omiljenim od 105 milimetara. Na istoku se sada pojavila siva svetlost i on poče da eksperimentiše sa kompozicijom. Pomače tronožac pola metra ulevo, ponovo podesi noge zabijajući ih u blatnjavo tlo pored rečice. Držao je kaiš aparata obavijen oko levog zglavka na ruci, što je bila praksa koje se uvek pridržavao kada je radio blizu vode. Video je previše foto-aparata kako padaju u vodu kad bi se tronošci prevrnuli.
    Sada se pojavljivala crvena boja, dok se nebo razvedravalo. Spusti aparat petnaest centimetara, podesi noge tronošca. Još nije dobro. Trideset centimetara više ulevo. Ponovo podesi noge. Niveliraj aparat na glavi tronošca. Podesi objektiv na f8. Proceni dubinu polja, uvećaj ga putem hiperfokalne tehnike. Zašrafi kabl za okidanje na poklopac. Sunce na 40 stepeni iznad horizonta, stara boja na mostu prelazi u toplo crvenu, baš kao što je želeo.
    Izvadio je svetlomer iz levog džepa na grudima. Proverio je f8. Ekspozicija na jednu sekundu, ali Kodakrom će se dobro držati za takvu krajnost. Pogledaj kroz vizir. Fino podesi nivo aparata. Povukao je plovak okidača i sačekao da prođe  jedna sekunda.
   Baš kada je okinuo, nešto mu zapade za oko. Pogledao je ponovo kroz vizir.
   - Šta to do đavola visi kod ulaza mosta? - promrmlja. - Komad hartije. Nije bio tamo juče.

    Učvrstio je tronožac. Potrčao je uz obalu dok je sunce brzo dolazilo za njim. Hartija lepo zakucana za most. Skinuo ju je, stavio ekser i hartiju u džep od prsluka. Natrag ka obali, za aparat. Sunce se popelo na 60 stepeni.
   Diše teško od trčanja. Snimaj ponovo. Ponovi dvaput zbog duplikata. Bez vetra, trava nepomična. Snimi tri na dve sekunde i tri na polovinu sekunde, za svaki slučaj.
   Podesi objektiv na fl6. Ponovi celu proceduru. Nosi tronožac i aparat na sredinu rečice. Podesi sve, mulj koji se pri koracima uklanja za njim. Snimi celu sekvencu ponovo. Nova rolna Kodakroma. Zameni objektive. Ušrafi 24-milimetarski, gurni 105-icu u džep. Pomeri se bliže mostu gacajući rekom uzvodno. Podešavanje, visina, provera svetla, okini tri, kao i bliže i dalje snimke za svaki slučaj.
     Okreni aparat uspravno, promeni kompoziciju. Snimi ponovo. Ista sekvenca, metodično. Pokreti mu nikada nisu bili nespretni. Sve je bilo uvežbano, sve je imalo razlog, svaka eventualnost je bila predviđena, efikasno i profesionalno.
     Gore uz obalu, kroz most, trčeći sa opremom, utrkujući se sa suncem. Sada nešto teško. Uzmi aparat sa bržim filmom, okači oba aparata oko vrata, popni se na drvo iza mosta. Ogulio je ruku na koru od drveta.
   - Do đavola! - besno uzviknu. Nastavio je da se penje. Sada je gore, gledajući dole na most iz ugla sa rečicom koja hvata sunčevu svetlost.
    Iskoristi daljinomer da izdvojiš krov mosta, zatim zasenčenu stranu mosta. Izmeri izvan vode. Podesi aparat da obuhvati sve. Snimi devet snimaka, ispred i dalje, dok aparat leži na prsluku uglavljenom između račvi drveta. Zameni aparate. Brži film. Snimi još tuce snimaka.
    Siđi s drveta. Dole na obalu. Postavi tronožac, ponovo stavi Kodakrom, snimi kompoziciju sličnu prvoj seriji samo sa suprotne strane rečice. Izvadi treći aparat iz torbe. Stari SP, aparat sa vizirom. Sada crno-beli snimci. Svetlo na mostu se menjalo iz sekunde u sekundu.
    Posle dvadeset intezivnih minuta one vrste koju bi mogli da razumeju samo vojnici, hirurzi i fotografi, Robert Kinkejd je ubacio ruksake u kamionet i uputio se natrag putem kojim je došao. Petnaest minuta do Hogbek Bridža, severozapadno od grada, i ako požuri, mogao bi i tamo da napravi nekoliko snimaka.
    Uz prašinu koja je letela pripalio je cigaretu, dok je kamionet poskakivao prošavši pored bele drvene kuće okrenute ka severu, pored poštanskog sandučeta Ričarda Džonsona. Ni traga od nje. Šta si očekivao? Udata je, dobro joj je. Tebi je dobro. Kome trebaju te vrste komplikacija? Lepo veče, lepa večera, lepa žena. Nek ostane na tome. Bože, mada je divna i ima nečeg u njoj. Nečeg. Teško sam odvojio oči od nje.
     Frančeska je radila u štali kada je odjurio putem pored njene kuće. Robert Kinkejd se uputio ka Hogbek Bridžu, utrkujući se s godinama, u poteri za svetlošću.
     Kod drugog mosta išlo je dobro. Most se nalazio u dolini i oko njega je još bilo izmaglice kada je stigao. Objektiv od 300 milimetara dao mu je veliko sunce u gornjem levom delu okvira, dok je ostatak obuhvatao krivudavi put od belog kamena koji je išao ka mostu i sam most.
     Zatim u njegov vizir uđe farmer vodeći par svetlo smeđih belgijskih konja koji su vukli pokrivena seljačka kola po belom putu. Jedan od poslednjih staromodnih momaka, pomisli Kinkejd smešeći se. Znao je, kada bi se pojavile, da su dobre slike i već je mogao da vidi kako će da izgleda poslednja slika dok je radio. Na uspravnom snimku ostavio je samo nešto svetlog neba gde bi mogao da dođe naslov.
    Kada je sklopio tronožac u osam i trideset pet, osetio se dobro. Jutarnji rad je bio uspešan. Seoske, konzervativne stvari, ali lepe i solidne. Ona sa farmerom i konjima mogla bi da bude čak i za naslovnu stranu, zato je ostavio prostor pri vrhu okvira, prostor za slova ili logo. Urednici su voleli takvu vrstu promišljene zanatske veštine. Zbog toga je Robert Kinkejd dobijao zadatke.
     Ispucao je sve ili deo sedam rolni filma, ispraznio tri aparata i posegao u donji levi džep na prsluku da izvuče još četiri.
   - Do đavola! - uzviknuo je besno. Ekserčićem se ubo na kažiprst. Zaboravio je da ga je spustio u džep kada je uklonio komad hartije sa Rozmen Bridža. U stvari, zaboravio je na komad hartije. Izvukao ga je, otvorio i pročitao: Ako opet želite večeru dok beli moljci lete, dođite večeras pošto završite. Bilo koje vreme odgovara.
    Nije mogao da se malo ne nasmeje zamišljajući Frančesku Džonson kako sa porukom i ekserom vozi kroz mrak do mosta. Za pet minuta je bio natrag u gradu. Dok mu je čovek na pumpi Teksaka punio rezervoar i proveravao ulje, Kinkejd je iskoristio javni telefon na pumpi. Tanki imenik je bio prljav od prstiju ruku koje toče benzin. Bilo je dvoje pod R. Džonson, ali jedan je imao adresu u drugom gradu.
    Okrenuo je broj i sačekao. Frančeska je hranila psa na zadnjem tremu kada je zazvonio telefon u kuhinji. Uzela je vezu kod drugog zvona.
    - Džonson.
   - Zdravo, ovde Robert Kinkejd.
   Utroba joj je ponovo poskočila, baš kao i juče. Mali ubod nečeg što je počelo u grudima i uplovilo u stomak.
    - Dobio sam vašu poruku. V. B. Jejts kao glasnik i sve to. Prihvatam vaš poziv,  ali moglo bi da bude kasno. Vreme je prilično lepo, tako da planiram jedno snimanje - da vidimo - kako ga zovu? - Sedar Bridža... večeras. Mogao bih da završim tek posle devet. Zatim bih hteo da se malo uredim. Tako da ne bih mogao da dođem pre devet i trideset ili deset. Da li je to u redu?
   Ne, nije bilo u redu. Nije htela da čeka toliko dugo, ali je samo rekla:
   -Oh, naravno. Obavite posao, to je važno. Ja ću da spremim nešto što može lako da se podgreje kad dođete. Zatim je on dodao:
   - Bilo bi lepo kad biste pošli sa mnom dok snimam. Neće mi smetati. Mogu da se zaustavim da vas pokupim oko pet i trideset.
    Frančeska je razmišljala o tom problemu. Htela je da ide sa njim. Ali šta ako je neko vidi? Šta bi mogla da kaže Ričardu ako otkrije?
   Sedar Bridž se nalazio sto pedeset metara uzvodno i paralelno sa novim putem na kojem je bio most od betona. Neće biti suviše upadljiva. Ili će biti? Odlučila je za manje od dve sekunde.
    - Da, volela bih to. Ali ja ću da vozim svoj kamionet i naći ćemo se tamo. U koje vreme?
     - Oko šest. Videću vas tada. U redu? Do viđenja.
    Ostatak dana je proveo u lokalnoj novinarnici pregledajući stara izdanja.
   Bio je to lep grad, sa zgradom suda na lepom trgu gde je seo u vreme ručka na klupu u senci, sa malom kesom voća i hlebom, uz koka-kolu iz kafića preko ulice.
   Kada je ušao u kafić i zatražio da ponese koka-kolu, bilo je malo prošlo podne. Kao u nekom starom salunu sa Divljeg zapada gde su se pojavljivali domaći revolveraši, živ razgovor se zaustavio za trenutak dok su ga svi posmatrali. Mrzeo je to, osetio samosvest, ali bila je to standardna procedura u malim gradovima. Neko nov! Neko drugačiji! Ko je on? Šta radi ovde?
    - Neko reče da je fotograf. Kažu videli ga jutros kod Hogbek Bridža sa raznim foto-aparatima. - Oznaka na njegovom kamionetu kaže da je iz države Vašington, sa zapada...
   - Bio je celo jutro u novinarnici. Džim kaže da je razgledao novine za obaveštenja o pokrivenim mostovima...
   - Da, mladi Fišer sa Teksakove pumpe reče da se juče tamo zaustavio i zapitao za pravac ka svim pokrivenim mostovima.
   - Šta, uostalom, hoće da zna o njima?
   - I što bi za ime sveta neko hteo da ih slika? Svi se samo raspadaju i u lošem su stanju.
    - Baš ima dugačku kosu. Liči na one momke Bitlse ili kako se ono bese zovu oni drugi? Hipici, je li tako? - ova opaska izazva smeh u zadnjoj loži i za stolom do nje.

   Kinkejd je uzeo svoju koka-kolu i izašao, dok su sve oči i dalje počivale na njemu, dok je izlazio kroz vrata. Možda je pogrešio što je pozvao Frančesku, zbog nje, ne zbog sebe. Ako je neko vidi kod Sedar Bridža vest ima da dospe u kafić sledećeg jutra za doručak, proneće je mladi Fišef sa Teksakove pumpe, pošto usluži nekog prolaznika. Možda i brže od toga.
    Naučio je da nikada ne potcenjuje telekomunikacioni prenos trivijalnih vesti u malim gradovima. Dva miliona dece bi mogli da umiru od gladi u Sudanu i to ne bi izazvalo potres savesti. Međutim, žena Ričarda Džonsona viđena sa dugokosim strancem - e to bi bila vest! Vest da se pronese okolo, vest da se prežvakava, vest koja bi stvorila neodređen čulni pljusak u umovima onih koji bi je čuli, kao jedini talas takve vrste koji su osetili te godine. Završio je ručak i otišao do javnog telefona na parkingu kod sudnice. Okrenuo je broj. Javila se, na treće zvono, malo bez daha.
 - Zdravo, ovde opet Robert Kinkejd.
  Stomak joj se zgrčio čim je pomislila: Ne može da dođe, zove je da bi joj to rekao.
 - Dopustite da budem direktan. Ako vam predstavlja problem da izađete sa mnom večeras, s obzirom na radoznalost ljudi iz malog grada, nemojte da se osećate prisiljenom da to uradite. Iskreno govoreći nije mi nimalo stalo šta ovde misle o meni, i ovako i onako navratiću kasnije. Pokušavam da kažem da sam možda pogrešio što sam vas pozvao, tako da ne treba da se osećate obaveznom na bilo koji način da to učinite. Iako bih voleo da budete sa mnom.
   Razmišljala je baš o tome otkako su ranije razgovarali. Ali je donela odluku.
 - Ne, htela bih da vas vidim kako radite, ne brinem se za govorkanja.
    Brinula se, ali nešto u njoj je obuzelo, nešto što je bilo u vezi sa opasnošću. Ma kakva cena bila, ona će da ide do Sedar Bridža.
   - Divno. Samo sam pomislio da proverim. Vidimo se kasnije.
   Bio je osećajan, ali je ona to već znala.
  U četiri sata se zaustavio kod motela i oprao nešto rublja u lavabou, obukao čistu košulju i bacio drugu u kamionet zajedno sa parom pantalona kaki boje i smeđim sandalama koje je kupio u Indiji 1962. godine dok je radio priču o prvoj železnici koja je išla sve do Dardžilinga. U prodavnici pića je kupio dva paketa po šest piva badvajzer. Osam boca, koliko je moglo da stane, poređao je oko svojih filmova u ručni frižider.
   Vruće, stvarno je ponovo bilo vruće. Sunce kasnog popodneva u Ajovi prevazišlo je samo sebe po ranijoj šteti, koju su upili cement i cigla i zemlja. Sa zapada je lepo pržilo.
   Točionica pića je bila mračna i podnošljivo hladna, sa otvorenim vratima i velikim ventilatorima na tavanici i jednim koji je stajao kod vrata zujeći oko sto pet decibela. Međutim, nekako zbog buke ventilatora, mirisa ustajalog piva i dima žagora džuboksa I poluneprijateljskih lica koja su zurila u njega duž bara, unutra je toplije nego što je stvarno bilo.
    Na putu je sunčeva svetlost skoro ranjavala I on pomisli na kaskade I vitric u moreuzu San huana de Fuka blizo Rta Kidake.
    Međutim, Frančeska je izgledala sveže. Naslonila se na branik svog kamioneta marke ford parkiranog iza nekog drveća blizu mosta. obukla je iste farmerke koje su joj tako lepo stajale, sandale I belu pamučnu majicu koja je činila lepe stvari za njeno telo. Mahnuo je kad se zaustavio kamionet uz njen kamionet.
_ Zdravo. lepo što Vas vidim. Dosta je toplo- reče on. bezopasan razgovor okolo- naokolo.
ponovo stara nelagodnost, samo zato što se nalazi u prisustvu žene za koju nešto oseća- Nikada nije znao šta bi upravo trebalo da kaže, sem ako razgovor nije bio ozbiljan. Iako je njegov smisao za humor bio dobro razvijen , mada malo čudan, u sonovi je imao ozbiljan um I stvari je uzimao ozbiljno. Majka mu je uvek govorila da je odrasla osoba u uzrastu od četiri godine. To mu je koristilo u struci. Međutim, njegov način mišljenja nije mu dobro služio ppored žena kao što je Frančeska Džonson.
_-Htela sam da Vas gledam kako pravite slike. Okidate, kako vi to nazivate.
- Pa, upravo ćete to da vidite I otkrićete da je prilično dosadno.Bar je tako drugim ljudima. Nije to kao kada slušate nekog ko vežba na klaviru, gde možete da budete deo toga. U fotografiji, proizvodnja I izvodđenje su odvojeni dugim vremenskim rasponom.Danas proizvodim. Kada se slike pojave negde, to je izvođenje. Sve što ćete videti je mnogo traćenja vremena unaokolo. Ali vise ste nego dobrodošli. U stvari, zadovoljan sam što ste došli.
Uhvatila se za poslednje reči. Nije morao da ih kaže-Mogao je da se zaustavi na dobrodošli, ali nije. Stvarno je bio zadovoljan što je vidi, to joj je bilo jasno. Nadala se da će činjenica da je ona tu, nagopvestiti I njemu nešto od istoga toga.
- Mogu li nekako da pomognem ?- uopitala je dok je on navlačio gumene čizme.
- Možete da ponesete taj plavi ruksak. Ja ću da uzmem smeđi ruksak I tronožac.
  Tako je frančeska postala pomoćnik fotografa. nije bio u pravu. Bilo je mnogo toga za gledanje. Postojalo je izvođenje neke vrste, iako on toga nije bio svestan. Primetila je to juče I to je bio deo onoga štu ju je privuklo njemu. Uglavnom način na koji je pokretao telo. Muškarci koje je znala izgledali su neugrapni u poređenju sa njim.
    Nije se žurio. U stvari , nije se uopšte žurio. Imao je osobine gazelle, iako je mogla da kaže da je jak na gibak način- Možda je bio vise kao leopard a ne gazela. Da, leopard. To je bilo to. On nije plen. Sasvim suprotno, osetila je to.
- Frančeska, dajte mi aparat sa plavim kaišem, molim.


Ceo tekst : scribd


__________________________

"..|Živim sa prašinom na srcu. Drugačije bih to teško opisao. Bilo je žena pre tebe, nekoliko njih, a ni jedna posle. Nisam se svesno obavezao na celibat, jednostavno nisam zainteresovan.
Za maglovitih jutra ili poslepodneva, kad se sunce na severozapadu odbija od mora, pokušavam sebi predstaviti, gde si ti upravo u svom životu i šta radiš dok mislim na tebe. Ništa zamršeno - odlaziš u svoj vrt, sediš na ljuljašci, na prednjoj verandi, stojiš kod sudopera i tome slično.

Sećam se svega.Tvog mirisa sa okusom leta. Dodira tvog tela o moje, tvog šaptanja dok sam te ljubio.
Robert Penn Warren jedanput je upotrebio frazu: 'Svet koji se čini kao da ga je sam Bog napustio!'
Nije loše, prilično blisko onome kako ja ponekad osećam, ali ne mogu uvek podneti takav život. Kad takvi osećaji postanu prejaki natovarim Harrya i odem na nekoliko dana na put auto-cestom.
Ne volim žaliti sam sebe. Strano mi je to. Uglavnom se tako i ne osećam. Zahvalan sam što sam te uopšte i našao. Mogli smo projuriti jedno pokraj drugog kao dva zrnca svemirske prašine...

Bog, svemir ili kako odlučili nazvati te velike sisteme harmonije i reda ne priznaju zemaljsko vreme. Za svemir se 4 dana ne razlikuju nimalo od 4 milijarde svetlosnih godina. Nastojim to uvek imati na umu!!!!
Ipak samo sam čovek, a sva ta filozofska racionaliziranja koja se mogu smisliti, ne sprečavaju me da te želim svakog dana, svakog trenutka, kao što ne mogu sprečiti ni nemilosrdni vapaj vremena, vremena koje ne mogu provesti s tobom. U svojoj glavi, volim te duboko i beskrajno.
I uvek ću te voleti..."