Iako je Hladni rat odavno prošao, senka nuklearnog uništenja i dalje visi nad čovečanstvom. Ne samo što Severna Koreja već više od godinu dana preti Južnoj Koreji "svetim" nuklearnim ratom, nego su tu i uznemirujući znaci da Izrael, ali i zapadne zemlje, spremaju napad na Iran za koji se čini - ili se to pričinjavanje fabrikuje kao istina - da pokušava da napravi atomsku bombu. Faktor Irana javlja se kao pokretač ili jedan od pokretača nuklearnog sukoba i u romanu Labudova pesma, ali i u filmu Niti (Threads)
.
LABUDOVA PESMA
Robert R Makamon
1.
JEDNOM DAVNO
1.
JEDNOM DAVNO
16. jul
10:27, Istočna vremenska zona
Vašington D.C.
Zurio je u nju, opčinjen bojom – i dok je vatra narastala imao je viziju plamenog stuba visokog hiljadu stopa kako se kovitla preko zemlje koju je voleo, spaljujući varoši i gradove, pretvarajući reke u oblake pare, divljajući preko ruševina farmi i bacajući pepeo sedamdeset miliona ljudskih bića u crno nebo. Posmatrao je sa užasnutom fasciniranošću kako plamen puzi uz šibicu, i ustanovio da se tu, u malim razmerama, nalazi moć stvaranja ali i razaranja; vatra je mogla da skuva hranu, da osvetli tamu, da istopi čelik i sažeže ljudsko meso. Nešto što je podsećalo na malo skerletno oko koje ne trepće otvorilo se u središtu plamena, i on je poželeo da krikne. Tog dana se u dva sata ujutro probudio iz košmara u kojem je video holokaust; počeo je da plače i nije mogao da stane, i prva dama SAD je pokušala da ga smiri, ali on je samo nastavio da se trese i jeca kao dete. Onda je sedeo u Ovalnoj sobi sve do zore, prelazeći preko mapa i najstrože poverljivih izveštaja iznova i iznova, ali svi su oni govorili istu stvar: Prvi udar[1].
Vatra mu je opekla prste. Otresao je šibicu i bacio je ispred sebe u pepeljaru sa ugraviranim predsedničkim pečatom. Tanka nit dima poče da se uvija ka ventilu sistema za filtriranje vazduha.
„Gospodine?” neko reče. Podigao je pogled i video grupu neznanaca kako sedi sa njim u Sobi za krizne situacije, video je kompjutersku mapu sveta u visokoj rezoluciji na ekranu pred sobom, red telefona i ekrana postavljenih oko sebe u polukrug, što ga je podsećalo na kokpit borbenog aviona, i želeo je da neko drugi može da sedi na njegovom mestu, a da je on i dalje obični senator i da mu istina o svetu nije poznata.
„Gospodine?”
Prešao je rukom preko čela. Koža mu je bila vlažna i lepljiva. Pravo vreme da se oboli od gripa, i skoro da se nasmejao koliko je to bilo apsurdno. Predsednik ne ide na bolovanje, pomisli, jer predsednik ne bi trebalo da može da se razboli. Pokušao je da se usredsredi na to ko mu se od prisutnih za ovalnim stolom obraća; a svi su ga gledali – potpredsednik, nervozan i prepreden, admiral Naramore, neposredan k’o artiljerijska granata u uniformi ovenčanoj ordenjem za vernu službu, general Sinkler, okoreo i oprezan, sa očima nalik na dva plava staklenca na licu punom ožiljaka; sekretar za odbranu Hanan, koji je delovao blago kao bilo čiji deda, ali koji je i u štampi i među saradnicima bio poznat kao „Gvozdeni Hans”; general Čivington, nadležni autoritet za sovjetsku vojnu snagu; šef Združenog štaba Bergholc, kratko podšišan i odlučan, uvek u tamnoplavom poslovnom odelu; i razni drugi vojni zvaničnici i savetnici.
„Da?” pitao je predsednik Bergholca.
Hanan posegnu za čašom vode, otpi iz nje i reče: „Gospodine? Pitao sam vas da li želite da nastavim.” Kucnuo je po stranici izveštaja iz kojeg je čitao.
„Oh.”
Lula mi više ne gori, pomislio je. Nisam li je upravo upalio? Video je izgorelu šibicu u pepeljari, ali nije mogao da se seti kako je ona tu dospela. U njegovom umu se na tren pojavilo lice Džona Vejna, u sceni iz nekog starog crno-belog filma koji je gledao kao dečak; Djuk je pričao nešto o tački posle koje nema povratka.
„Da”, rekao je predsednik. „Nastavite.”
Hanan je brzo bacio pogled na ostale koji su sedeli za stolom. Svi su ispred sebe držali kopije istog izveštaja, kao i hrpe drugih izveštaja sa naznakom Samo za vaše oči koji su sveže bili skinuti sa komunikacionih linija NORAD-a[2] i SAC-a[3]. „Pre manje od tri sata”, nastavio je Hanan, „oslepljen je naš poslednji operativni satelit za izviđanje NEBESKO OKO, u trenucima dok je zauzimao poziciju nad Čatirkom u SSSR. Izgubili smo sve optičke senzore i kamere, i ponovo – kao što je bio slučaj sa ostalih šest NEBESKIH OČIJU – smatramo da je satelit uništen sa zemlje, laserom koji je verovatno dejstvovao sa jedne lokacije kod Magadana. Dvadeset minuta pošto je NEBESKO OKO 7 oslepljeno, upotrebili smo naš Malmstrom AFB laser da oslepimo sovjetski izviđački satelit koji je došao iznad Kanade. Prema našim procenama, to im i dalje ostavlja na raspolaganju dva izviđačka satelita, jedan koji je trenutno iznad severnog Pacifika i drugi iznad iransko-iračke granice. NASA pokušava da popravi NEBESKE OČI 2 i 3, ali ostali se mogu smatrati svemirskim đubretom. Značenje svega ovoga, gospodine, jeste da smo pre otprilike tri sata po istočnom vremenu” – Hanan pogleda u digitalni sat na sivom betonskom zidu Sobe za krizne situacije – „ostali bez vida. Poslednje izviđačke fotografije snimljene su u 18:30 iznad Jeglave.” Uključio je mikrofon zakačen za konzolu ispred sebe i rekao: „NEBESKE OČI 7 do 16, molim.”
Usledila je pauza od tri sekunde tokom kojih je kompjuter pronašao tražene podatke. Na velikom zidnom ekranu mapa sveta se zatamnela da bi bila zamenjena satelitskom fotografijom, snimljenom sa velike visine, koja je prikazivala gustu sovjetsku šumu. U središtu slike bio je grozd čiodastih objekata povezanih tankim linijama drumova. „Uvećanje 12”, rekao je Hanan, a slika se reflektovala u njegovim naočarima.
Fotografija bi uvećena dvanaest puta sve dok se konačno stotine silosa za interkontinentalne balističke projektile nisu videle jasno, kao da se u Sobi za krizne situacije na mestu zidnog ekrana nalazi prozor od običnog stakla. Na drumovima su bili kamioni, njihove gume dizale su prašinu, pa su čak i vojnici bili uočljivi kraj betonskih bunkera za projektile i radarskih tanjira. „Kao što možete videti”, krenuo je Hanan smirenim, blago ravnodušnim glasom svog prethodnog poziva – predavao je vojnu istoriju i ekonomiju na Jejlu – „oni se spremaju za nešto. Verovatno uvode još radarske opreme i dodaju nove bojeve glave, to je moja pretpostavka. Izbrojali smo 263 silosa samo u toj jednoj instalaciji, u kojoj se verovatno nalazi više od 600 bojevih glava. Dva minuta kasnije, NEBESKO OKO je oslepljeno. Ali ova slika nas samo učvršćuje u onom što već znamo: Sovjeti su sada na visokom nivou pripravnosti, i ne žele da vidimo novu opremu koju donose. Što nas dovodi do izveštaja generala Čivingtona. Generale?”
Čivington slomi pečat na zelenoj fascikli pred sobom, i ostali učiniše isto. Unutra su bile stranice dokumenata, grafikona i proračuna. „Gospodo”, kazao je ozbiljnim glasom, „Sovjetska ratna mašina se mobilizovala do 15 odsto kapaciteta u poslednjih devet meseci. Ne treba da vam pričam o Avganistanu, Južnoj Americi ili Persijskom zalivu, ali bih voleo da usmerim vašu pažnju na dokument označen sa Duplo 6 duplo 3. To je grafikon koji pokazuje koliko se namirnica slilo u ruski sistem civilne odbrane, i možete sami videti koliko je to skočilo u poslednja dva meseca. Naši sovjetski izvori kažu da je više od 40 odsto njihove urbane populacije ili raseljeno van gradova ili je smešteno u atomska skloništa...”
Dok je Čivington nastavljao da govori o sovjetskoj civilnoj odbrani, predsednikov um se vratio osam meseci nazad, na užasne dane završetka rata u Avganistanu, sa korišćenjem nervnog gasa i taktičkim nuklearnim udarima. A jednu sedmicu posle pada Avganistana, nuklearna naprava od dvanaest i po kilotona eksplodirala je u jednoj stambenoj zgradi u Bejrutu, pretvorivši taj izmučeni grad u lunarnu radioaktivnu pustoš. Bezmalo polovina stanovništva pobijena je u trenu. Razne terorističke grupe radosno su preuzele odgovornost, obećavajući još munja i gromova od Alaha.
Detoniranjem te bombe otvorena je Pandorina kutija užasa.
Četrnaestog marta, Indija je napala Pakistan hemijskim oružjem. Pakistan je uzvratio projektilima po Džaipuru. Tri nuklearna projektila sravnila su Karači sa zemljom, i zaraćene strane su se zaglibile u pustoši pustinje Tar.
Drugog aprila, Iran je poslao na Irak kišu nuklearnih projektila koje je nabavio od Sovjetskog Saveza, a američke snage su usisane u taj vrtlog pokušavajući da potisnu Irance. Sovjetski i američki avioni tukli su se iznad Persijskog zaliva, i ceo region se spremao da eksplodira.
Pogranični ratovi su divljali širom severne i južne Afrike. I najmanje zemlje su trošile svoja bogatstva na kupovinu hemijskog i nuklearnog oružja od trgovaca oružjem. Savezništva su se menjala preko noći, neka pod vojnim pritiskom, neka pod dejstvom snajperskih metaka.
Četvrtog maja, na manje od 19 kilometara od Ki Vesta, jedan američki pilot, koji je vozio F-18 i bio lak na obaraču, ispalio je projektil vazduh-zemlja u bok onesposobljene ruske podmornice. Ruski lovci stacionirani na Kubi doleteli su vrišteći preko horizonta, oborivši tog pilota kao i dva pilota iz eskadrile koja mu je pritekla u pomoć.
Devet dana kasnije, sovjetska i američka podmornica sudarile su se ispod Arktika u igri mačke i miša. Dva dana potom, radari Kanadske mreže za rano upozoravanje uhvatili su signale 20 nailazećih aviona; sve vazduhoplovne vojne baze na zapadu SAD dobile su crvenu uzbunu, ali su se uljezi okrenuli i pobegli pre no što je došlo do kontakta.
Šesnaestog maja, sve američke vazduhoplovne baze prešle su na stadijum Defkon jedan, a Sovjeti su odgovorili sličnom merom u roku od dva sata. Tenziju toga dana pojačalo je detoniranje nuklearne naprave u Fijatovom kompleksu u Milanu u Italiji, za šta je odgovornost preuzela komunistička teroristička grupa zvana Crvena zvezda slobode.
Incidenti između brodova, podmornica i aviona nastavili su se tokom maja i juna na severnom Atlantiku i severnom Pacifiku. Američke vazduhoplovne baze prešle su na stadijum Defkon dva kada je iz nepoznatih razloga jedna krstarica eksplodirala i potonula na 30 nautičkih milja od obale Oregona. Pojavljvanja sovjetskih podmornica u teritorijalnim vodama SAD dramatično su postala česta, a i američke podmornice su slate da oprobaju rusku odbranu. Aktivnosti sovjetskih instalacija za interkontinentalne balističke projektile snimane su NEBESKIM OČIMA pre no što su ti sateliti oslepljeni laserima, a predsednik je znao da su Sovjeti zapazili aktivnost u vojnim bazama SAD pre no što su i njihovi sateliti ostali bez vida.
Trinaestog juna tog „sumornog leta”, kako su ga novine zvale, turistički brod Tropska panorama, koji je vozio 700 putnika od Havaja do San Franciska, javio je radio-vezom da ga progoni neidentifikovana podmornica.
To je bila poslednja poruka sa Tropske panorame.
Od tog dana, američka vojna mornarica patrolirala je Tihim okeanom sa nuklearnim projektilima na gotovs.
Predsednik se prisetio filma Između neba i zemlje, o avionu u nevolji koji samo što se nije srušio. Pilot je bio Džon Vejn, i Djuk je pričao posadi o tački s koje nema povratka, o liniji posle koje avion više neće moći da se okrene već će morati da produži, šta god da se dogodi na kraju. Predsednikov um je u poslednje vreme mnogo puta bio na tački bez povratka; sanjao je sebe za upravljačem onesposobljenog aviona, kako leti iznad mračnog i zastrašujućeg okeana, tragajući za svetlošću kopna. Ali kontrole su bile uništene, i avion je padao sve niže i niže dok su mu krici putnika odzvanjali u mozgu.
Hoću ponovo da budem dete, mislio je dok su ostali ljudi za stolom gledali u njega. Dragi bože, ne želim više da budem za upravljačem.
General Čivington je završio sa čitanjem svog izveštaja. Predsednik je rekao „Hvala”, premda nije bio siguran šta je sve Čivington ispričao. Osećao je na sebi poglede tih ljudi koji su čekali da on nešto kaže, da se pomeri, da uradi bilo šta. On je bio u kasnim četrdesetim, imao je tamnu kosu i bio zgodan na neki grub način; i sam je nekada bio pilot, u NASA, vozio je spejs šatl Olimpijan i postao je jedan od prvih ljudi koji je prošetao svemirom uz pomoć raketa na leđima. Dok je kontemplirao nad lepotom Zemljine lopte, velike i prošarane oblacima, pošle su mu suze, i radio prenos njegovog emotivnog izliva, „Hjustone, mislim da znam kako se Bog oseća”, učinio je za njega više nego bilo šta drugo da osvoji predsednički mandat.
Ali, nasledio je greške generacija predsednika pre sebe, i bio je smešno naivan u pogledu sveta u predvečerje 21. veka.
Nakon oporavka sredinom osamdesetih godina, ekonomija je ostala bez dizgina. Stopa kriminala je zaprepašćujuće porasla a zatvori se pretvorili u pretrpane klanice. Na stotine hiljada beskućnika – „Nacija odrpanaca” kako ih je Njujork tajms nazivao – tumaralo je ulicama Amerike, bez mogućnosti da nađe sklonište ili da se mentalno izbori sa pritiscima sveta koji se oteo kontroli. Vojni program „Ratovi zvezda”, koji je koštao milijarde dolara, pokazao se kao katastrofa, jer je prekasno shvaćeno da mašine, kao i ljudi, imaju svoja ograničenja, a komplikovanost sistema orbitalnih platformi užasavala je ljude i na kraju dovela do sloma budžeta. Dileri oružja obezbeđivali su državama Trećeg sveta nuklearnu tehnologiju koja je nestabilna i prljava, a vođe nalik na besne pse balavile su da dobiju moć u zavodljivoj a nesigurnoj areni sveta. Bombe od 12 kilotona, otprilike jake kao ona što je pobila stanovništvo Hirošime, postale su uobičajene kao ručne granate, i mogle su se prenositi u aktentašni. Obnovljeni neredi u Poljskoj i ulične borbe u Varšavi od prethodne zime ohladili su američko-sovjetske odnose ispod tačke smrzavanja, a ubrzo su usledili kolaps i nacionalno osramoćenje plana CIA da se ubiju lideri Oslobođenja Poljske.
Na ivici smo tačke s koje nema povratka, mislio je predsednik, osećajući užasan poriv da se nasmeje, ali se skoncentrisao na napor da usne drži čvrsto zatvorene. Njegov um se hvatao u koštac sa zamršenom mrežom izveštaja i mišljenja koji su vodili ka užasavajućem zaključku: Sovjetski Savez se priprema za prvi udar koji će potpuno uništiti Sjedinjene Američke Države.
„Gospodine?” Hanan je prekinuo nelagodnu tišinu. „Admiral Naramore je sledeći sa izveštajem. Admirale?”
Još jedna fascikla je otpečaćena. Admiral Naramore, suvonjav i žilav čovek u srednjim šezdesetim godinama, krenuo je da izlaže poverljive podatke: „U 19:12, britanski izviđački helikopteri koji su poleteli sa antibalističkog razarača Fajf, bacili su sonarske bove koje su potvrdile prisustvo šest neindentifikovanih podmorica na 117 kilometara severno od Bermudskih ostrva, pod uglom od 300 stepeni u odnosu na magnetni pol. Ako se te podmornice približavaju severoistočnoj obali, sada već na dometu imaju Njujork, Njuport Njuz, vojne baze na istočnom primorju, Belu kuću i Pentagon.” Preko stola je netremice gledao u predsednika svojim dimno-sivim očima, smeštenim podno debelih, sedih obrva. Bela kuća je bila 15 metara iznad njihovih glava. „Ako ih je primećeno šest”, reče admiral, „možete se osloniti na fakat da ih Ivan[4] tamo ima bar tri puta više. Mogu da isporuče nekoliko stotina bojevih glava u roku od pet do devet minuta nakon lansiranja.” Okrenuo je stranicu. „Prema stanju od pre sat vremena, 12 sovjetskih podmornica klase Delta-II i dalje je na svojim pozicijama, 418 kilometara severozapadno od San Franciska.”
Predsednik se osećao ošamućeno, kao da je sve to bio ružan san. Razmišljaj! govorio je sebi. Razmišljaj, proklet bio! „A gde su naše podmornice, admirale?” čuo je sebe kako pita, glasom koji kao da je poticao od nekog drugog.
Naramore zatraži još jednu kompjutersku mapu preko zidnog ekrana. Na njoj se videla linija trepćućih tačkica na oko 320 kilometara severoistočno od Murmanska u SSSR. Druga mapa dovela je na ekran Baltičko more, sa još jednom formacijom nuklearnih podmornica severozapadno od Rige. Treća mapa je prikazala rusku istočnu obalu, sa redom podmornica na poziciji u Beringovom moru između Aljaske i sovjetskog kopna. „Imamo Ivana u čeličnom prstenu,” rekao je Naramore. „Dajte komandu, i potopićemo sve što pokuša da se probije.”
„Mislim da je slika veoma jasna”, Hananov glas je bio tih i čvrst. „Moramo da odbacimo Sovjete.”
Predsednik je ćutao i pokušavo da sastavi logične misli. Dlanovi su mu se znojili. „Šta ako... šta ako oni ne planiraju da zadaju prvi udar? Šta ako veruju da mi to planiramo? Ako bismo pokazali silu, zar ih to ne bi gurnulo preko ivice?”
Hanan uze cigaretu iz srebrne kutije i pripali je. Predsednikove oči ponovo je privukao plamen. „Gospodine”, odgovori Hanan meko, kao da se obraća maloumnom detetu, „ako Sovjeti bilo šta poštuju, onda je to sila. Vi to znate dobro, kao i svi ljudi u ovoj sobi, naročito posle incidenta u Persijskom zalivu. Oni hoće teritoriju, i spremni su da nas unište i da podnesu sopstvene žrtve kako bi to postigli. Dođavola, pa njihova ekonomija je u lošijem stanju od naše! Ima da nas pritiskaju dok se ne slomimo ili dok ne uzvratimo, a ako budemo odlagali dok se ne slomimo – Bog nek’ nam je upomoć.”
„Ne.” Predsednik je odmahnuo glavom. Već su mnogo puta raspravljali o ovome, i gadio se čitave ideje. „Ne. Mi nećemo biti oni koji će zadati prvi udar.”
„Sovjeti”, nastavio je Hanan strpljivo, „razumeju diplomatiju pesnice. Ne kažem da treba da uništimo Sovjetski Savez. Ali verujem – i to žestoko – da je vreme da im kažemo, odlučno, da nećemo trpeti pritisak i da nećemo dozvoliti njihovim nuklearnim podmornicama da čuče kraj naših obala i samo čekaju šifre da lansiraju rakete!”
Predsednik je zurio u šake. Čvor kravate je osećao kao omču na vešalima; znojio se ispod pazuha i na potiljku. „A to znači šta?” upitao je.
„To znači da treba da presretnemo proklete podmornice i to smesta. Da ih uništimo ako neće da se vrate. Da pređemo na Defkon tri u svim bazama i lansirnim rampama za projektile.” Hanan je brzo pogledao okupljene kako bi procenio ko je za stolom na njegovoj strani. Samo je potpredsednik skrenuo pogled, ali Hanan je znao da se radi o slabom čoveku, čije mišljenje nema nikakvu težinu. „Treba da presretnemo svako sovjetsko nuklearno plovilo koje napusti Rigu, Murmansk ili Vladivostok. Treba da ponovo preuzmemo kontrolu nad morima – a ako to znači ograničeni nuklearni kontakt, neka bude tako.”
„Blokada”, rekao je predsednik. „Zar im to neće ojačati želju da se bore?”
„Gospodine”, general Sinkler je govorio s narodskim otezanjem čoveka iz Virdžinije. „Mislim da će ubeđivanje ići ovako: Ivan mora da poveruje da ćemo rizikovati naše guzice kako bismo ga oterali u pakao. I da budem iskren, gospodine, mislim da ovde nema čoveka koji će sedeti mirno i pustiti Ivana da izruči gomilu usranih projektila na nas a da mu mi pri tom ne uzvratimo na pozdrav. Bez obzira na broj žrtava.” Nagnuo se napred, gledajući oštro u predsednika. „Mogu da SAC i NORAD dignem na Defkon tri u roku od dva minuta od trenutka kad budete rekli da je to u redu. Mogu da pošaljem eskadrilu B-1 bombardera Ivanu na stražnja vrata u roku od sat vremena. Znate, čisto da ga nežno bocnemo.”
„Ali... pomisliće da ih napadamo!”
„Poenta je u tome da saznaju da se ne plašimo.” Hanan je otresao cigaretu u pepeljaru. „Ako je to ludo, u redu. Ali boga mu, Rusi poštuju ludost više no što poštuju strah! Ako im dozvolimo da drže svoje nuklearne projektile nadomak naših obala a da ne mrdnemo prstom, potpisali smo smrtnu kaznu za Sjedinjene Američke Države!”
Predsednik je zatvorio oči. Pa ih je naglo otvorio. Video je gradove kako gore i ugljenisana crna obličja koja su nekada bili ljudi. Sa naporom reče: „Ne želim... ne želim da budem čovek koji je započeo Treći svetski rat. Možete li to da shvatite?”
„Već je počeo,” progovorio je Sinkler. „Dođavola, ceo prokleti svet je u ratu, i svi čekaju na Ivana ili na nas da zadamo nokaut. Možda čitava budućnost sveta zavisi od toga ko će hteti da bude najluđi! Slažem se s Hansom – ako vrlo uskoro ne povučemo potez, teška kiša će se srušiti na naš limeni krov[5].”
„Povućiće se”, reče Naramore ravno. „Ranije su se povlačili. Ako krenemo u lov na te podmornice i raznesemo ih tako da izlete iz vode, saznaće gde je crta koja se ne sme prelaziti. Dakle: da li ćemo sedeti i čekati ili ćemo im pokazati mišiće?”
„Gospodine”, bocnu ga Hanan. I pogleda opet u sat, koji je pokazivao deset sati i 55 minuta. „Mislim da je sada odluka na vama.”
Ali ja je ne želim! skoro da je viknuo. Trebalo mu je vremena, trebalo mu je da ode u Kemp Dejvid ili na jedno od onih dugačkih pecanja koja su mu tako prijala dok je bio senator. Ali, vremena više nije bilo. Šake su mu bile u klinču. Njegovo lice je bilo tako stvrdnuto da se bojao da će ono popucati i raspasti se na delove, kao da je nekakva maska, a on neće želeti da pogleda šta se nalazi ispod. Kada je digao pogled, ti moćni ljudi koji su ga gledali i dalje su bili tu, a njegovi živci kao da su othujali sa vihorom.
Odluka. Odluka mora biti doneta. Ovog trena.
„Da.” Ta reč nikada do sada nije zvučala tako užasno. „U redu. Idemo u to” – zastao je, duboko udahnuo – „idemo na Defkon tri. Admirale, dajte uzbunu svojim trupama. Generale Sinkler, ne želim da ti B-1 bombarderi zađu na rusku teritoriju ni milimetar. Je l’ jasno?”
„Moje posade bi mogle da hodaju po toj liniji i u snu.”
„Izdajte šifre.”
Sinkler prionu za tastaturu konzole pred sobom, pa uze telefon da izda glasovnu potvrdu SAC-u i tvrđavi NORAD-a u planini Čejen. Admiral Naramore uze slušalicu na telefonskoj liniji koja ga momentalno poveza sa komandom Pomorskih operacija u Pentagonu. Za manje od jednog minuta doći će do pojačanih aktivnosti u vazduhoplovnim i pomorskim bazama SAD. Šifre za Defkon tri prozujaće žicama, i još jedna provera će biti obavljena na radarskoj opremi, senzorima, monitorima, kompjuterima i na stotinama komada druge vojne gvožđurije visoke tehnologije, kao i na desetinama krstarećih raketa i hiljadama nuklearnih bojevih glava skrivenih u silosima širom Srednjeg zapada – od Montane do Kanzasa.
Predsednik se osećao otupelo. Odluka je doneta. Šef Združenog generalštaba Bergholc zaključio je zasedanje, pa je prešao prostoriju, uhvatio predsednika za rame i poručio mu da je doneo dobru i čvrstu odluku. Kad su vojni savetnici i zvaničnici napustili Sobu za krizne situacije i otišli do lifta u holu, predsednik je seo, ostavši sam u prostoriji. Njegova lula je bila hladna i nije mu se ponovo palila.
„Gospodine?”
On odskoči i okrenu glavu ka izvoru glasa. Hanan je stojao kraj vrata. „Jeste li dobro?”
„A-jesam.” Predsednik se nasmejao usiljeno. Sećanja na slavne astronautske dane upravo mu prozujaše pred očima. „Nisam. Isuse, ne znam. Mislim da jesam.”
„Doneo si ispravnu odluku. Obojica to znamo. Sovjeti moraju da shvate da ih se ne plašimo.”
„Ja jesam uplašen, Hans. Prokleto sam uplašen!”
„I ja sam. I svi ostali su uplašeni, ali ne smemo dozvoliti da nama upravlja strah.” Prišao je stolu i prelistao neke od fascikli. Za par minuta, neki mladi čovek iz CIA biće poslat da uništi sva dokumenta. „Mislim da bi bilo dobro da Džulijanu i Korija pošalješ večeras u Podrum, i to odmah pošto se spakuju. U vezi sa štampom ćemo već nešto srediti.”
Predsednik je klimnuo glavom. Podrum je bio podzemno sklonište u Delaveru gde će predsednikova supruga, njihov 17-godišnji sin, najviši članovi kabineta i osoblje biti – nadali su se – zaštićeni od svega sem direktnog udara nuklearne bojeve glave jačine jedne megatone. Pošto su vesti o pažljivo konstruisanom Podrumu procurele u javnost pre nekoliko godina, slična podzemna skloništa počela su da niču širom države; neka su bila ukopana u stare rudnike, druga u planine. Biznis preživljavanja je cvetao kao nikada.
„Ima jedna tema o kojoj bi trebalo da pričamo”, reče Hanan. Predsednik je mogao da vidi njegovo lice, umorno i praznog pogleda, koje mu se reflektovalo u naočarama. „O Kandžama.”
„Još nije vreme za to.” Imao je osećaj da mu se vezuju creva. „Još ni izbliza nije došlo.”
„Jeste. To vreme je došlo. Mislim da ćete biti bezbedniji u Vazdušnom komandnom centru. Jedna od prvih meta biće krov Bele kuće. Poslaću Polu u Podrum, a vi, kao što znate, imate ovlašćenje da pošaljete tamo koga hoćete još. Ali, ja bih voleo da vam se pridružim u Vazdušnom centru, ako smem.”
„Možeš, naravno. Želim da budeš kraj mene.”
„I”, nastavi Hanan, „tamo će biti vazduhoplovni oficir sa aktentašnom koja će mu lisicama biti vezana za članak. Znate li vaše šifre?”
„Znam ih.” Te konkretne šifre bile su među prvim stvarima koje je naučio pošto je stupio na predsedničku dužnost. Čelični stisak tenzije zgrabio ga je za potiljak. „Ali... neću morati da ih upotrebim, zar ne, Hans?” upitao je, gotovo molećivo.
„Najverovatnije nećete. Ali ako budete morali – ako budete – hoću da se setite da će od tog trenutka Amerika koju volite biti mrtva, i da nijedan okupator nije, niti će ikada, stupiti nogom na američko tle.” Posegnuo je rukom i očinski stisnuo predsednikovo rame. „Tačno?”
„Tačka bez povratka”, reče predsednik. Pogled mu je bio staklast i nepristupačan.
„Šta?”
„Spremamo se da pređemo tačku s koje nema povratka. Možda smo je već prešli. Možda je prekasno da se vratimo. Bog nam pomogao, Hans; letimo u mrak i pojma nemamo kud idemo, dođavola.”
„Saznaćemo kad budemo stigli tamo. Uvek smo saznavali.”
„Hans?” Predsednikov glas je bio mek kao u deteta. „Ako... ako bi ti bio bog... da li bi uništio ovaj svet?”
Hanan za trenutak nije reagovao. Onda reče: „Pretpostavljam... da bih čekao i gledao. Mislim, ako bih bio bog.”
„Čekao bi i gledao šta?”
„Da vidim ko će pobediti. Dobri ili loši momci.”
„Ima li više neke razlike?”
Hanan zastade. Krenu da odgovori, ali ustanovi da ne može. „Uzeću lift”, rekao je i izašao iz Sobe za krizne situacije.
„A-jesam dobro,” reče predsednik samom sebi. „Sve je spremno.”
Nešto u njemu se slomilo, i gotovo je zaplakao. Hteo je da ide kući, ali kuća je bila daleko, daleko od njegove stolice.
„Gospodine?” Hanan ga je pozvao.
Krećući se sporo i kruto kao neki starac, predsednik je ustao i izašao da se suoči sa budućnošću.
[1] U nuklearnoj strategiji, to je izraz za iznenadni, preventivni napad nuklearnim oružjem, čiji je cilj da se neprijateljev atomski arsenal oslabi do te mere da napadač može preživeti ograničenu nuklearnu odmazdu a da neprijatelj pri tom ne može da nastavi ratovanje. Prvi udar bi se izveo po lansirnim rampama i skladištima nuklearnog oružja. Prim. prev.
[2] Severnoamerička protivvazdušna odbrana za SAD i Kanadu, sa centralom u bazi Piterson kod Kolorado Springsa i alternativnim komandnim centrom u utrobi planine Čejen. Ovaj drugi centar, u podzemnom nuklearnom bunkeru, ušao je u popularnu kulturu nakon uspeha filma Ratne igre Džona Bedema (1983) i postao gotovo sinonim za NORAD. Prim. prev.
[3] Strateška vazduhoplovna komanda SAD, koja je postojala za vreme Hladnog rata. Iz nje se do 1992. godine komandovalo strateškim bombarderima i interkontinentalnim balističkim projektilima u silosima na zemlji. SAC je, između ostalog, bio nadležan za leteće tankere sa gorivom i strateško izviđanje iz vazduha. Prim. prev.
[4] Pogrdni američki izraz za Ruse iz doba Hladnog rata. Prim. prev.
[5] Parafraza naslova pesme Boba Dilana A Hard Rain’s-A-Gonna Fall. Prim. prev.
preveo: Jovan Ristić
izvor
Нема коментара:
Постави коментар