Isak Asimov, pripovetke

FANTASTIČNO PUTOVANJE 2

Onaj koji je nekome potreban mora odoleti plakanju. Dežnjev senior

1.
"Izvinite, govorite li ruski?" upita dubok glas, van svake sumnje kontraalt. Albert Džoans Morison se trže u svom sedištu. Soba je bila zamračena, a kompjuterski ekran na platformi, sa svojim grafički ispisanim podacima, intenzivno je bleštao. Mora biti da je zadremao. Kada je zauzeo svoje sedište do njega je, bio je siguran, sedeo neki čovek, i to s desne strane. Otkudsad ova žena? Možda su se, jednostavno, zamenili? Morisom pročisti grlo i reče:
"Rekoste li nešto, gospođo?
Slabo ju je razaznavao u mračnom prostoru, a svetlo sa ekrana više je zasenjivalo no što je odista osvetljavalo. Uočio je, ipak, da žena ima tamnu, ravnu kosu, prekriveno čelo i uši - i to nije bila perika.
"Pitala sam da li govorite ruski."
"Da. Što vas to interesuje?"
"Onda je mnogo lakše. Moj engleski ume da me ostavi na cedilu. Vi ste dr Morison? AlbertDžonas Morison? Nisam sasvim sigurna u ovom mraku. Izvinite ako sam pogrešila."
"Taj sam. Znamo li se od ranije?"
"Ne, ali ja znam vas. Ona posegnu rukom i on oseti blag dodir na svom rukavu. Užasno ste mi potrebni. Slušate li pažljivo ovo predavanje? Kao i da niste zainteresovani."

Oboje su, naravno, govorili šapatom. Morison se nevoljno obazre oko sebe. Prostorija nije bila baš prepuna, niti je iko sedeo blizu njih.On ipak prošapta:
"A šta ako ga zbilja pratim? Šta onda?" (On odjednom oseti radoznalost - možda iz čiste dosade. Na kraju krajeva, monotono predavanje ga i jeste uspavalo.)
 "Hoćete li da pođete sa mnom?" upita ona. Ja sam Natalija Boranova.
 "Da pođem s vama, gde, gospođo Boranova?"
"Negde, u kafeteriju, gde možemo da razgovaramo. Užasno je važno."
I tako to započe. Morison je mnogo kasnije zaključio da uopšte nije bilo bitno to što je bio baš tu, na tom predavanju, niti je bilo bitno to što nije bio oprezan, što je bio radoznao i dovoljno pobuđen da pođe sa ženom koja mu je jednostavno saopštila da joj je potreban. Jer ona bi ga pronašla ma gde da je bio, navaljivala i učinila sve da bude saslušana. Možda net ako lako, kako se zapravo zbilo, ali bilo bi tako. Sasvim sigurno. Izlaza nije bilo.

 2.
Posmatrao ju je sada, pri dnevnoj svetlosti. U mraku mu se činila mlađom. Trideset šest, možda isvih četrdeset? Tamnokosa, bez sedih vlasi. Izražajne crte, jake obrve, čvrste vilice. Nos prijatnog izgleda.Stamena, ali ne debela. Gotovo iste visine kao i on, čak i uz ravne potpetice. Saberi - oduzmi, privlačna žena, ali ne i lepa. Tip žene koji bi se mogao podneti. On uzdahnu kada ugleda svoj lik u ogledalu. Sed, proćelav. Zgasle plave oči. Mršavo lice, telo, izdužena figura. Kukast nos, prijatan osmeh. Bar se nadao da je prijatan. Ali ne, to ipak nije lice koje bi se moglo podnositi. Brenda je prestala da ga podnosi pre nešto malo više od deset godina. Njegov četrdeseti rođendan pašće taman posle pet godina od dana kada su se definitivno i zvanično razveli. Kelnerica donese kafu. Sedeli su bez reči, merkajući se uzajamno. Morison oseti da je krajnje vreme da se nešto i kaže:
"Nećete votku?" upita on, sa namerom da razgovoru da prijateljski ton. Ona se nasmeši i u tom je trenutku još više delovala kao Ruskinja.
"A vi nećete koka-kolu?"
"Koka-kola je bar jeftinija ako nju smatrate tipično američkom navikom."
 "Nije čudo da je jeftinija."
Morison se nasmeja.
"Jeste li tako otresiti i kad pričate ruski?"
"To možete proveriti. Hajde da govorimo ruski."
"Misliće da smo par špijuna."
Pošto ona pređe na ruski, Morison joj tako i odvrati. Promena jezika mu nije predstavljala teškoću. Ruski je govorio i razumeo kao i engleski. Tako je moralo biti. Amerikanac, pa još i naučnik, koji hoće da prati literaturu morao je dobro da zna ruski. Isto važi i za naučnika - Rusa i njegovoznanje engleskog. Ova žena, Natalija Boranova, na primer, iako je rekla da joj engleski baš ne ide, govorila ga je sasvim jasno, uz sasvim slab strani naglasak.
"Zašto bismo izgledali kao špijuni?" Upita ona.
"Stotine hiljada Amerikanaca govori danasengleski usred Sovjetskog Saveza i isto toliko Rusa govori ruski u Americi. Ovo više nisu onavremena."
"To je tačno. Šalio sam se. Ali, opet, zašto ruski?"
"Zato što smo u vašoj zemlji, dr Morisone, i zato što vam to daje psihološku prednost. Ako govorimo ruski, smanjićemo vaš osećaj nadmoći i izjednačiti snage."
Morison srknu kafu.
"Kako vam drago."
"Recite, dr Morisone. Da li me poznajete?"
"Nismo se nikad sreli."
"A govori li vam nešto moje ime, Natalija Boranova? Jeste li ga ikad čuli?"
 "Oprostite, nisam. Da se bavimo istim poslom, verovatno bih znao za vas. Pošto to nije slučaj, pretpostavljam da niste u mojoj branši. Mislite li da bih morao znati za vas?"
"To bi u mnogome bilo od pomoći, no ostavimo to sada. Ja vas znam, kako god bilo. U stvari, puno toga znam o vama. Gde i kada ste rođeni, školovanje; takođe, znam i da ste razvedeni i da vase dve kćerke žive sa vašom bivšom suprugom. Znam koje su vam pozicije na Univerzitetu i znam kojim se istraživanjem bavite."
Morison samo slegnu ramenima.
"Ništa od svega toga u današnje vreme kompjutera nije teško saznati. Treba li da budem polaskanili zabrinut?"
 "Zašto, bilo da je u pitanju jedno ili drugo?"
"Pa, ako mi kažete da sam poznat u Sovjetskom Savezu, biću polaskan. Ako mi kažete da sam predmet druge vrste interesovanja, biću zabrinut."

______________________________________

'Postoji mogućnost da slobodni ljudski svetovi, u času kada se otisnu u svemir, ustanove da sačinjavaju deo ogromnog bratstva inteligencije; deo kompleksa nebrojenih puteva koje je Vaseljena sazdala da bi postala kadra da dokuči samu sebe.'

________________________________________

Ako postoje bilo kakvi izgledi da se prevlada ono što danas shvatamo kao zakone prirode,
odnosno da se svekolika vaseljena potčini volji inteligencije koju je sama iznedrila, onda se istinski uspeh jedino može očekivati ako spregnemo snage.
_________________________________________

TEHNIČAR

Endru Harlan zakorači u kapsulu. Strane su joj bile savršeno okrugle i besprekorno su se uklapale u okomiti tunel sastavljen od široko razmaknutih prečaga, koje su se stapale u nerazlučivu izmaglicu
skoro dva metra iznad Harlanove glave. Harlan je podesio kontrolne uređaje i pokrenuo polugu za polazak, koja je glatko skliznula.
Kapsula se nije micala. Harlan to nije ni očekivao. Nije računao ni sa kakvim pokretom: ni gore ni dole, ni levo ni desno, ni napred ni nazad. Pa ipak, prostori između prečaga spojili su se u sivkasto zalene koje se pod dodirom činilo čvrstim, mada zbog toga nije bilo ništa manje nematerijalno.
Osećao je izvesnu mučnini u stomaku, slabašnu (psihosomatsku?) plimu vrtoglavice, što mu je govorilo da sve ono što kapsula sadrži, uključujući tu i njega samog, hrli nekuda kroz večnost.
Ukrcao se u kapsulu u 575. veku, u operacionoj bazi koja mu je dodeljena pre dve godine. Taj 575. vek predstavljao je najdalju tačku u vremenu do koje je ikada putovao. Sada se, međutim, kretao znatno dalje, čak do 2456. veka. Pod običnim okolnostima on bi se po svoj prilici osetio pomalo
izgubljen u ovom vremenskom bespuću. Njegov rodni vek nalazio se znatno niže - tačnije govoreći, bilo je to 95. vek. Taj vek bio je strogo ograničen na atomsku energiju, pomalo sirov, sklon prirodnom drvetu kao konstrukcionom materijalu; izvozio je u gotovo sva doba izvesne tipove destilisanih tečnosti za piće, a uvozio seme karanfilića.
Iako Harlan nije boravio u 95. veku od kako se podvrgao posebnim pripremama i sa petnaest godina postao Pitomac, uvek bi iskusio osećaj izgubljenosti kada bi se odveć otisnuo od "kuće". U 2456.
veku nalaziće se bezmalo dve stotine četrdeset milenijuma od trenutka rođenja, a to je poprilična udaljenost čak i za tvrdokorne Večne.

Pod običnim okolnostima, sve bi doista bilo tako. Ali Harlan sada nije bio raspoložen da razmišlja ni o čemu drugom, osim o činjenici da su mu dokumenti bili teški u džepu, a plan na srcu. Bio je pomalo uplašen, pomalo napet, pomalo pometen. Ruke su mu same, bez učešća svesti prikladno zaustavile kapsulu u odgovarajućem stoleću.
Bilo je neobično da se jedan Tehničar oseća napeto i nervozno zbog bilo čega. Šta je ono što je Vaspitač Jerou jedno rekao:
"Iznad svega, Tehničar mora da bude neosetljiv. Promena Stvarnosti, koju on započne, može da utiče na živote ogromnog mnoštva od čak pedeset milijardi ljudi. Milion ili više njih mogli bi da pretrpe tako drastična preinačenja, da bi se posle toga morali smatrati potpuno novim ličnostima. U takvim uslovima, svaka emocionalna zagrejanost predstavlja očigledan hendikep."
Harlan je gotovo divljim pokretom glave odagnao sećanje na učiteljev opori glas. U ono vreme uopšte nije pomišljao da će se jednoga dana i sam naći u tom posebnom stanju. Ali osećanja su ga
konačno ophrvala. Ne prema pedeset milijardi ljudi. Šta je u Vremenu on mario za pedeset milijardi ljudi? Bila ja važna samo jedna osoba.
Postao je svestan da kapsula miruje i, uz sasvim kratko oklevanje...

Kraj večnosti
vidi dalje

_____________________________________



BESMRTNI BARD


- Hm, da - poče svoju priču dr Phineas Welch - ja mogu vratiti duhove slavnih ljudi. Ljudi koji su već odavno mrtvi.

Bio je malo pijan, jer da nije, verovatno mu ne bi palo na pamet da kaže nešto slično. Naravno, bilo je potpuno razumljivo malo više potegnuti na godišnjoj božičnoj zabavi.

Scott Robertson, mladi profesor engleskog jezika, popravi naočare koje su mu pale na vrh nosa i osvrnu se pokušavajući opaziti ne prisluškuje li ko njihov razgovor.

- Doista doktore Welch?

- Mislim upravo to šta sam rekao. I ne samo da ovamo mogu vratiti duh, već i telo.

- Ne bih rekao da je to moguće - primeti Robertson nevoljko.

- Zasšto ne? Jednostavno stvar vremenskog prenosa.

- Mislite putovanja kroz vreme? Ali to je... pa... sasvim neobično.

- Ne ako znas kako.

- Pa, kako doktore Welch?

- Misliš li da ću ti zaista reći? - upite fizičar, ozbiljan, dubokim glasom. Nejasnim pogledom tražio je još koje piće, ali ne pronađe ništa. - Doveo sam njih nekoliko. Arhimeda, Newtona, Galilea. Jadni momci.

- Zar im se ovde nije svidelo? Verujem da su bili zapanjeni našom modernom naukom - upade Robertson. Razgovor ga je počeo sve više zabavljati.

- Naravno da su bili. I te koliko. Posebno Arhimed. Mislio sam da će da poludi od radosti pošto mu objasnim nešto malo od svega toga na svojem jadnom, nabubanom grčkom, ali ne...

- Nešto nije bilo u redu?

- Pitanje različitih kultura. Nikako se nisu mogli priviknuti na naš način života. Postajali su strašno usamljeni i zaplašeni. Morao sam ih poslati natrag.

- Ah, to je velika šteta.

- Da. Veliki umovi, ali nedovoljno fleksibilni. Neuniverzalni. I tako sam pokušao saShakespeareaom.

- Šta! - poviče Robertson. Ovo je već bilo blize njegovom području.

- Ne viči, mladiću moj, ne viči - nastaviWelch. - To je znak lošeg ponašanja.

- Jeste li reki da ste doveli ovamo Shakespearea?

- Jesam. Trebao mi je čovek univerzalnog duha, neko ko dovoljno poznaje ljude, neko sposoban da živi s njima vekovima daleko od vlastitog vremena. Shakespeare je bio taj čovek. Evo, imam ovde njegov potpis. Kao memento, znaš.

- Vama? - upita Robertson izbuljenih očiju.

- Tačno ovde - Welch nespretno prepipa džepove na vesti. - Ah, evo ga ovde.

Maleni komad nekakve lepenke nađe se u profesorovim rukama. Na jednoj je strani pisalo "L. Klein i sinovi, veletrgovina metalnom robom". Na drugoj strani je bilo napisano, razvučenim rukopisom "Willm Shakesper".

- Kako je izgledao? - upita brzo.

- Nije nalikovao na svoje slike. Ćelav, ružan brkonja. Govorio je pomalo irskim naglaskom. Naravno, učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da ga zadovoljim našim vremenom. Rekao sam mu da imamo visoko mišljenje o njegovim delima i da ih još postavljamo na pozorišne daske. U stvari, rekao sam mu kako se o njegovim delima govori kao o najvećim ostvarenjima engleske literature, možda čak i svetske.

- Dobro, dobro prekide ga Robertson bez daha.

- Rekao sam mu da su napisane čitave biblioteke komentara o njegovim tekstovima. Naravno, želeo je da vidi nešto od toga, tako da sam mu doneo neka dela.

- I?

- Oh, bio je očaran. Naravno, imao je problema sa našim idiomima i pozivanjem na događaje koji su se zbili nakon 1600., ali sam mu pomogao, tako da je sve razumeo. Jadni momak. Mislim da ni u snu nije očekivao tako nešto, takav odnos prema sebi. Stalno je govorio: "Bog je milostiv! Šta se sve moze iscediti iz reči u pet vekova? Može da se iscedi, čini mi se, prava poplava iz malo mokre krpe!"

- On to nikada ne bi rekao!

- ZaŠto ne? Pisao je svoje drame što je mogao brže, davao je mnogo važnosti terminima. Napisao je Hamleta za mnogo manje od šest meseci. Osnova je bila već od pre poznata i on ju je samo izgladio.

- To je sve što naprave ogledalu za teleskop. Izglade ga - ogorčeno doda profesor engleskog.

Fizičar napravi gestu punu prezira. Spazio je još neispijen koktel u baru, nekoliko koraka od mesta gde su sedeli. Ustane i donese ga.

- Rekao sam besmrtnom bardu da držimo čak i tečajeve o njemu na univerzitetima.

- Ja držim jedan.

- Znam. Ubacio sam ga na tvoj dodatni večernji tečaj. Nikada nisam video čoveka toliko znatiželjnog da sazna šta potomci misle o njemu. Doista se trudio.

- Ubacili ste Williama Shakespearea na moj tečaj? - mumljao je Robertson. Čak i kao fantazija jednog pijanca, ta ga je misao kosnula. I, da li je to bila fantazija jednog pijanca? Počeo se sećati ćelavog čoveka inteligentna načina govora...

- Ne pod njegovim pravim imenom, naravno - nastavi Welch. - Nije više važno šta je sve pretrpeo. Bila je to greška, to je sve. Velika greška. Jadni momak - otpio je iz čaše i zaklimao glavom.

- Zašto je to bila greška? Šta se dogodilo?

- Morao sam ga vratiti u 1600. - Welch prezrivo zareza. - Koliko poniženja može čovek da izdrži, šta mislis?

- O kakvom poniženju govorite?

Welch istrusi koktel.

- No ti jadna budalo, srušio si ga na ispitu.