Danilo Kiš

Saveti mladom piscu  

Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.

Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi
raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u "naučno mišljenje".
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti




___________________________________

Sutradan, u noći između 29. i 30. januara, ponavlja se scena: stražari odvode Novskog vrtoglavim kružnim stepeništem u duboke podrume zatvora. Novski sa užasom naslućuje da ovo ponavljanje nije slučajno i da je deo paklenog plana: svaki dan njegova života biće plaćen životom jednog čoveka...Fedjukinova režija je savršena: mizanscen je isti kao i prošle noći, isti su stražari, isti Fedjukin, isti podrum, isto osvetljenje, isti Novski: elementi sasvim dovoljni da se jednom ponovljenom postupku da značenje identičnosti i neminovnosti kao što je neminovan sled dana i noći; različit je samo unekoliko taj mladić što go do pasa drhti pred Novskim (različit tek koliko se razlikuju dva uzastopna dana provedena u istoj ćeliji)...Novskom se učini kao da poznaje odnekud tog mladića koji je stajao pred njim...Pomisao da taj mladić zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci...ova sličnost treba samo da mu ukaže na činjenicu da on ubija ljude slične sebi, ljude čija biografija nosi potencijalno seme jedne buduće biografije, dosledne, zaokrugljene, tako slične njegovoj, ali prekraćene na samom početku, uništene njegovom sopstvenom krivicom tako reći u začetku; on će svojim tvrdoglavim odbijanjem da sarađuje sa istragom stajati (već stoji!) na početku jednog dugog niza zločina počinjenih u njegovo ime.
Novski oseća iza svojih leđa Fedjukina kako zaustavljena daha vreba njegove misli, njegou odluku, kao što oseća i nevidljivo prisustvo stražara koji stoje sa strane sa revolverima na gotovs, spremnim da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultate jedne sasvim logične operacije: “Umrećeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizna”.
Pre nego što je Novski mogao da kaže bilo šta, da smisli bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje predaje, mladić ga osmotri kratkovidim očima, sasvim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu mu glasom od kojeg Novski zadrhta:
“Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!”
Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovremeno, jedva čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina: stražari su ponovo gađali iz blizine, u potiljak, sa cevima okrenutim ka lobanji; lice mladića bilo je neprepoznatljivo.
D. Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča

_____________________________________



...onda slede duge noći bez dana provedene u samici suzdaljskog zatvora, u vlažnoj kamenoj ćeiliji poznatoj pod imenom psetarnik, čija je glavna arhitektonska vrednost u tome što je u njoj čovek kao živ zazidan, pa svoje zameljsko biće doživljava, u poređenju sa večnošću kamena i trajanja, kao česticu prašine u okeanu bezvremenosti.
.................................................. .............................
No, čini se da je Novski u dodiru sa kamenom svoje žive grobnice izvukao neke metafizičke zaključke koji se bez sumnje nisu mnogo razlikovali od onih koji sugerišu misao da je čovek samo čestica prašine u okeanu bezvremenosti; ali mu je izgleda to saznanje došapnulo i neke zaključke koje arhitekte psetarnika nisu mogli da predvide: ništa za ništa. Čovek koji je našao u svom srcu tu opasnu i jeretičku pomisao koja govori o uzaludnosti sopstvenog trajanja, stoji međutim ponovo pred jednom (poslednjom) dilemom: prihvatiti privremenost trajanja u ime tog dragocenog i skupo stečenog saznanja (koje isključuje svaku moralnost i koje je dakle apsolutna sloboda), ili se u time tog saznanja predati zagrljaju ništavila.
.................................................. .............................
Novski pomisli da je ponovo u pitanju neko lažno suočenje, jedno od mnogih i tvrdoglavo stisnu bezube vilice i s bolnim naporom raširi otekle kapke da osmotri mladića. Očekivao je da će ponovo ugledati pred sobom nekog mrtvaca uglasih očiju, ali sa nekom jezom bliskom slutnji ugleda pred sobom neke mlade i žive oči ispunjene strahom ljudskim, sasvim ljudskim. Mladić je bio go do pojasa i Novski sa čuđenjem i sa strahom pred nepoznatim shvati da je mišićavo telo mladića bez ijedne jedine modrice, bez ijedne jedine rane, sa zdravom tamnom kožom koju još ne bejaše načela memla. Ali to što ga je najviše začudilo i uplašilo, to bejaše taj pogled čije značenje nije mogao da prozre, ta nepoznata igra u koju je bio uvučen sad kada je već bio pomislio da je sve svršeno na najbolji mogući način. Fedjukin je stajao iza njegovih leđa, nevidljiv, ali prisutan, nem, suzdržana daha, ostavljajući mu da se sam doseti..................u istom momentu začu glas Fedjukina: “Ako Novski ne prizna, ubićemo te!” Mladiću se lice izobliči od straha i pade na kolena pred Novskim. Ovaj zatvori oči, ali nije mogao, zbog lisica, da začepi i uši i da ne čuje mladićeva preklinjanja koja su odjednom, kao nekim čudom, počela da ruše tvrdu stenu njegove odluke, da razaraju njegovu volju. Mladić ga je preklinjao drhtavim, slomljenim glasom da prizna u ime njegova života. Novski je jasno čuo kada su stražari repetirali pištolje...Revolveri su bez sumnje imali prigušivače, jer Novski jedva da je čuo pucnje. Kada je otvorio oči, mladić je ležao pred njim u lokvi krvi, prosute lobanje.

Grobnica za Borisa Davidoviča

_______________________________________

A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na miljarde života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja plezi, lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na miljarde mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca...

_____________________________________

Enciklopedija mrtvih

"Ljudi bežeći od smrti kreću za njom u poteru" - Demokrit

Tu podiže ruke uvis, a iz širokih rukava koji padaju u velikim naborima pomaljaju se njegove lepe bele ruke i njegovi fini prsti kakve imaju samo lenjivci i opsenari.

Kad se jedna laž ponavlja dugo, narod počinje da veruje. Jer vera je narodu potrebna.

Znali su u odnosu na sumnjivce da se služe slatkorečivošću i obećanjima, podmićivanjem i pretnjama, i kako im se širila moć, i povećavao broj vernika, postadoše sve silniji, sve bahatiji. Ucenjivahu porodice, unošahu smutnje u duhove, pletijahu intrige oko svakog ko bi izrazio makar samo sumnju u njihov nauk. Imali su svoje provokatore, sumtljivce i tajne sudove na kojima izricahu anateme i kazne, spaljivahu spise protivnika, i bacahu prokletstva na glave tvrdokornih. Narodi im se priključivahu u sve većem broju, jer odane nagrađivahu a nepokorne kažnjavahu.

Smestio je (Bog) pretke naše blažene u rajske perivoje, ali ih je lišio najslađeg ploda, jedinog što ga čovek zavređuje, jedinog što čini čoveka različnim od psa, kamile, magarca i majmuna saznanja dobra i zla.

Radoznalost - živa vatra iz koje se rađa saznanje.
Gde svi lažu, niko ne laže.

Oni (apostoli) traže od tebe sve, dušu i telo, duh i misao, a zauzvrat ti daju obećanja; za tvoju sadašnju pokornost i tvoju sadašnju molitvu i tvoje sadašnje ćutanje daju ti šarenu lažu obećanja, obećavajući ti budućnost, budućnost koje nema...

Znam da sedmo nego ne mogu dostići. Ali šest ću nebesa pohoditi. Do sedmog doseže samo misao, jer tamo je sve svetlost i blaženstvo. A blaženstvo nije dato smrtnome čoveku.

Jer ako je ona crna silueta što se bliži oblaku i nebu zaista Simon, onda su NJegova čuda i istina hrišćanske vere samo jedna od istina ovoga sveta, ne i jedina; onda je svet tajna, onda je vera obmana, onda više ne postoji siguran oslonac za njegov život, onda je čovek tajna nad tajnama, onda je jedinstvo sveta i stvaranja neopznanica.

Od starih kurvi niko valjda ne oseća bolnije prolaznost puti i preteću katastrofu raspadanja.
Mislila sam, kao što ljudi u teškim nevoljama misle, da će mi promena mesta pomoći da zaboravim svoj bol, kao da svoju nesreću ne nosimo sa sobom.

Nikad se ništa ne ponavlja, u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto, jedva da je slično, svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i nepoovljivo.

Razgledanje maraka kroz lupu je samo deo one prigušene fantazije koja se često krije u mirnih i stabilnih ljudi malo sklonih putovanjima i avanturama.
Da li to bejaše san mesečnjaka, san u snu, te stoga stvarniji od pravog sna, jer se ne da meriti snagom budnosti, jer se ne da meriti svešću, pošto se iz tog sna čovek budi opet u san?

Ah ko će omeđati san od jave, dan od noći, noć od svitanja, uspomene od tlapnje? Ko će staviti belegu jasnu između sna i smrti? Ko će, o Gospode, staviti među i belegu jasnu između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti? ko će, Gospode odeliti radost ljubavi i tuge sećanja?Njegovo učenje temelji se na jednoj moralnoj dilemi, potekloj iz Platona, koja bi se mogla sažeti na sledeći način: umetnost i moral zasnivaju se na dvema različitim premisama i kao takvi oni su nespojivi... Umetnost je delo taštine, a moral je odsustvo taštine.

Prava moralna dilema počinje i završava se pitanjem taštine, a sve ostalo je izvan moralne sfere.

Majstor oseća izvesnu zebnju i kajanje, naslutivši da njegovo učenje, kao i svaki nauk koji se temelji na moralu, može da nanese, dospevši u nedorasle ruke, isto toliko zla koliko bi moglo da donese dobra. (Jer, kako veli Platon, majstor bira učenika, ali knjiga ne bira čitaoca.)

Glupost spojena sa slavoljubljem opasnija je od svake mahnitosti.

... tekstom iz kojeg provejava jedino pusta želja da se besmisao življenja, ili slutnja tog besmisla opravda nekim stvaralačkim činom, kakvim-takvim.Ako ne možeš da deluješ u pogibeljnoj sprezi tih protivrečnih sila, moralnih i pesničkih, povuci se. Zalivaju kupus u svom vrtu, a ruže gaji samo na groblju.

Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj, kao na dnu bunara, ogleda svoje sopstveno lice; jer i to je taština. Taština nad taštinama.

Gomila je klicala carskoj pravdi, jer svetina uvek kliče pobedniku.

Svetina voli da vidi kako se lome gordi i hrabri.

Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.

Zavera je uprkos svom mutnom poreklu ipak ljudska tvorevina. To je čini zavodničkom, sumnjivom i zločinačkom.

Na njih (knjige - Biblija, Rat i mir i Nilusova “Zavera”) je carica, sluteći neminovan kraj, iscrtala kukasti krst, simbol sreće i Božjeg blagoslova.

Čovek u zrelim godinama izvukao je iz knjiga što se iz njih izvući može: iluziju i sumnju.

Lična je biblioteka čovekova jedino ona koja mu je ostala u sećanju - kvintesenca, talog.Što je držalo u stezi krvoločne zveri koje se nazivaju ljudima? Na početku društvenog poretka potčinjavaju se gruboj i slepoj sili, a zatim Zakonu, koji je takođe sila, samo zamaskirana. Izvlačim, dakle, zaključak da je po Zakonu prirode pravo u sili. .. njen otrovni dah dolazio u dodir sa dahom čitaoca, a na njenim marginama ostajali znaci tih susreta, tih ozarenja (kad čitalac otkrije u tuđoj misli refleks svojih sopstvenih sumnji, svoju tajnu misao).

Ljudi više vole izvesnost neslobode nego neizvesni ishod promene.

... shvativši da se knjigama svet ne može popraviti...

U dijalektici ljudskog razvoja nema konstante.

Pred besmislenim zločinima, ili pred zločinom čiji motivi nisu sasvim jasni, javnost čvrsto zatvara oči, kao pri jakom blesku munje: sa strahom i željom da se stvar što pre zaboravi. Iskustvo mu je pak govorilo da intrige mogu da izazovu eksplozije veće razorne moći od bombe. LJudi su spremni da poveruju u svaku intrigu, pogotovu kada je vešto uperite u čoveka koji vam se sve dotle činio bez ikakve moralne mrlje. Pokvarenjaci ne veruju da postoje ljudi različiti od njih, nego samo oni koji su uspeli da se prikriju.

Svete su knjige kao i kanonizovana dela gospodara mišljenja poput, zmijskog otrova; one su izvor moralnosti i bezakonja, milosti i zločina.

Pratile su ga glasine kao što prate glasine svaku snažnu i originalnu ličnost.

Nikad nisam shatio čemu služi izmišljati knjige ili transkribovati stvari koje se nisu, na ovaj ili onaj način, zaista dogodile.