Daglas Adams

Zar nije dovoljno videti da je vrt divan, bez potrebe za verovanjem da su negde, u njemu, skriveni vilenjaci? ~ Daglas Adams


"Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce.
Na orbiti oko njega, na rastojanju od devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom.
Ta planeta ima - ili, da budemo precizniji, imala je - jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni.
Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se osećali bedno, čak i oni s digitalnim časovnicima.
Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su napravili veliku grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom zamišlju i rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti okean.
A onda, jednog četvrtka, skoro dve hiljade godina pošto su izvesnog tipa prikovali za drvo zbog toga što je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za promenu, počeli da se ponašaju ljubazno prema drugim ljudima, jedna devojka koja je za svoj groš sedela u nekom kafiću u Rikmansvortu, iznenada je shvatila u čemu su sve grešili i najzad dokučila način na koji bi se svet mogao pretvoriti u dobro i srećno mesto. Ovoga puta sve je bilo u redu, stvar je bila sigurna i niko nije morao nikog da prikucava za drvo.
Ali, na žalost, pre nego što je stigla da to nekome javi telefonom, došlo je do užasne, glupe katastrofe i ideja je zauvek izgubljena.
Ova priča ne govori o tome.
Ali govori o toj užasnoj, glupoj katastrofi i nekim njenim posledicama."

Uvod "Autostoperskog vodiča kroz galaksiju" .....


________________________________________
Daleko u neistraženim zaledima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce. Na orbiti oko njega, na rastojanju od približno devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od
majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom.
Ta planeta ima - ili, da budemo precizni, imala je - jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni. Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se osećali bedno, čak i oni s digitalnim časovnicima. Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su svi napravili veliku
grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom zamišlju I rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti ocean.

"Autostoperski vodič kroz galaksiju" .....
_______________________________________

Bistromatički pogon divna je nova metoda prelaženja ogromnih međuzvjzdanih rastojanja bez opasnog zavitlavanja sa činiocima neverovatnoće.
Sama bistromatika, zapravo, prestavlja revolucionarno nov način razumevanja ponašanja brojeva. Baš kao što je Anštajn primetio da prostor nije apsolutan, već zavisi od kretanja posmatrača u njemu i da vreme nije apsolutno već da zavisi od kretanja posmatrača u njemu, tako je danas poznato da brojevi nisu apsolutni, već da zavise od kretanja posmatrača kroz restorane.
 
Prvi neapsolutni broj jeste broj ljudi za koje su rezervisani stolovi.
On će se menjati u zavisnosti od prva tri telefonska poziva upućena restoranu,a pritom neće biti ni u kakvom odnosu sa brojem ljudi koji će se pojaviti, ili sa brojem ljudi koji će im se pridružiti posle žurke/utakmice/zabave/predstave, ili sa brojem ljudi koji će otići kada vide ko se tu pojavio.
Drugi neapsolutni broj jeste dato vreme dolaska, za koje je sada poznato da predstavlja jednu od onih najbizarnijih stvari u matematici, recipriversekskluzon, broj čije se postojanje može odrediti kao veličina koja je sve drugo samo ne ona sama. Drugim rečima, dato vreme dolaska predstavlja onaj trenutak kada je izvesno da niko od gostiju neće stići. Recipriversekskluzoni sada igraju važnu ulogu u mnogim granama matematike, uključujući statistiku i računovodstvo, a i obrazujući neke osnovne jednačine koje se koriste u proračunavanju polja Tuđeg Problema.
Treći i najtajanstveniji, deo neapsolutnog svega leži u odnosu broja stavki na računu, cene svake stavke, broja ljudi za stolom i onoga što su spremni da plate (broj ljudi koji su poneli makar malo novca sa sobom predstavlja samo sporednu veličinu u ovom polju).

Začuđujuća neslaganja koja su iskrsavala u toj tački stolećima su ostala neistražena iz jednostavnog razloga što ih niko nije uzimao za ozbiljno. Tu i tamo, pripisivana su takvim stvarima kao što su pristojnost, bezobrazluk, zloba, razmetljivost, zamor, raspoloženje ili suviše pozno doba noći i potpuno zaboravljanje sledećeg jutra. Nikada nisu testirane u laboratorijama - ili bar ne u laboratorijama koje drže do svog ugleda.
I tako je prava istina postala jasna tek sa razvojem džepnih kompjutera, a evo o čemu je reč:
Brojevi napisani na restoranskim računima unutar restorana ne podležu istim matematičkim zakonima kao brojevi napisani na bilo kome drugom parčetu hartije u bilo kome drugom delu Vaseljene.
Ova jednostavna tvrdnja šokirala je naučni svet. Izazvala je pravu revoluciju. Toliko je potonjih kongresa matematičara držano po izvrsnim restoranima da su mnogi od najbriljantnijih umova celog pokolenja poumirali od gojaznosti i srčanih bolesti, čime su matematičke nauke unazađene za mnogo godina.
Ali, lagano su posledice ove zamisli počinjale da bivaju sve jasnije shvaćene. Na početku, sve je delovalo besmisleno, šašavo, previše nalik na ono za šta bi čovek sa ulice rekao 'oh, ma nemoj mi reći'. Onda su izmišljene fraze kao što je 'okvir interaktivne subjektivnosti', tako da su svi mogli da se smire i uhvate ukoštac sa tim.
Malenoj grupi sveštenika, koji su se bavili obilaženjem najvećih instituta za ovakva istraživanja i pevanjem čudnih napeva o tome da je Vaseljena samo proizvod sopstvene mašte, na kraju je data dozvola za bavljenje pozorištem na ulici, pa su otišli."

"Autostoperski vodič kroz galaksiju" .....


_______________________________________

"Vrata su bila Put. Velika slova su uvek najbolji način za izlaženje na kraj sa stvarima na koje nemate dobar odgovor.
- Gordon Drum je ležao na zemlji, nesiguran u to šta treba da radi. Bio je mrtav. Seo je. Telo koje je selo njemu se činilo isto onoliko stvarnim kao i ono koje je ostalo da leži i da se hladi na zemlji, ispuštajući vrelinu svoje krvi……

Kada se sagnuo da dodirne zemlju nije osetio ništa osim nekog dalekog, gumastog otpora kao onda kada ti se ruka umrtvi Iiutrne, a hoćeš nešto da podigneš. Utrnula mu je ruka. I noge, i druga ruka i torzo i glava. Celo telo mu je utrnulo i mrtvo. Nije mogao da shvati zasšo nije i um.

Ričard je stajao neko vreme zakucan na mestu, ponovo obrisao čelo i nežno spustio slušalicu kao da je povređeni hrčak. Njegov mozak počeo je tiho da zuji i da sisa palac. Gomila malih sinapsi duboko u njegovom cerebralnom korteksu uhvatilo se za ruke i počelo da peva dečije pesmice. Odmahnuo je glavom da bi ih naterao da prestanu.


Matematička analiza i kompjuterski strukturni dizajn nam otkrivaju da su oblici i procesi sa kojima se srećemo u prirodi – način na koji rastu biljke, način na koji se planine obrušavaju ili teku reke, način na koji pahuljice ili ostrva dobijaju svoj oblik, način na koji se svetlo igra po površinama, način na koji se mleko uvija i kovitla u kafi dok je mešate, način na koji se smeh proteže kroz gomilu ljudi – sve te stvari u njihovoj naizgled magičnoj kompleksnosti mogu biti opisane interakcijom matematičkih procesa, koji su, ako ništa drugo, još magičniji u svojoj jednostavnosti.

Znamo međutim da je um sposoban da razumeva te stvari u svoj svojoj kompleksnosti i svoj svojoj jednostavnosti. Ljudi koji ovo nazivaju instinktom tom fenomenu tako tek daju ime, ništa ne objasnivši. Mislim da je ono najbliže što ljudska bića mogu prići izražavanju našeg razumevanja tih prirodnih kompleksnosti muzika. To je najapstraktnija od svih umetnosti – nema drugi značaj ni svrhu osim da bude ono što jeste. Svaki pojedini aspekt muzičkog dela može biti izražen brojevima.

Što su suptilinije i kompleksnije te veze, i što su više udaljene od domašaja svesnog uma, to više instiktivni deo vašeg uma – pod čim podrazumevam onaj deo vašeg uma koji može da radi diferencijalne jednačine tako zapanjujuće brzo da će postaviti vašu ruku na pravo mesto da uhvati loptu u letu – to više vaš mozak u njima uživa.

Stvari kojima se naše emocije mogu dotaći – oblik cveta ili grčka urna, način na koji raste beba, način na koji vam vetar miluje lice, način na koji se pomeraju oblaci, njihovi oblici, način na koji svetlo plese na vodi ili narcisi podrhtavaju na vetru, način na koji osoba koju volite pomera glavu, način na koji joj kosa prati taj pokret, krivina koju opiše smiraj poslednjeg akorda nekog muzičkog dela – sve te stvari mogu se opisati kompleksnim tokom brojeva. To nije svođenje, u tome leži sva lepota.

Došao si na pravo mesto sa svojim interesantnim problemom, jer u mom rečniku ne postoji reč nemoguće.

Ja verovatno imam logičniji i bukvalniji um od ostalih ljudi, zato i mogu da pišem kompjuterski softver.

Zar ne razumete da moramo da budemo detinjasti da bi razumeli? Samo dete vidi stvari sa savršenom jasnoćom, zato što još uvek nije razvilo sve one filtere koji onemogućavaju da vidimo stvari koje ne očekujemo?

Samo retki umovi mogu sasvim nepostojeću stvar učiniti i slepcu očiglednom.

Ne samo što kontinuum lici na ljudsko telo, ono takođe veoma liči na komad veoma loše zalepljenih tapeta. Na jednom mestu gurnes komadić vazduha, on se pojavi na drugom. Jedina stvar koja bude stvarno povređena kada pokušasš da promeniš vreme si ti sam.
Slušanje muzike života" 

Holistička detektivska agencija Dirka Džentlija

____________________________________

Visoko na stenovitoj obali sedeo je Električni Kaluđer na ugnjavljenom konju. Ispod njegove prirodno zatalasane kapuljače Kaluđer je ukočeno gledao dole u drugu dolinu, sa kojom je imao problem.

Dan je bio vreo, sunce je stajalo na praznom maglovitom nebu i tuklo dole po sivom stenju i izdrljanoj, sasušenoj travi. Nista se nije pomeralo, čak ni Kaluđer. Konjev rep se malo pomerao, šibao lagano, pokušavajući da pomeri malo vazduha, ali to je bilo sve. Osim toga, nista se nije kretalo.

Električni Kaluđer je bio pomoćno sredstvo za rad, kao mašina za pranje suđa, ili videorekorder. Mašine za pranje posuđa su lagano prale posuđe za vas, spasavajući vas zamlaćivanja da ih vi perete, videorekorderi su lagano gledali televiziju za vas, spasavajući vas gnjavljenja da je sami gledate; Električni Kaluđer je verovao u stvari umesto vas spasavajući vas stvaranja sve većeg časnog posla da verujete u sve stvari koje svet od vas očekuje da verujete.

Nažalost ovaj Kaluđer je razvio grešku, i počeo da veruje u sve vrste stvari, više ili manje slučajno. Čak je počeo da veruje u stvari, sa kojima su imali probleme da veruju u Salt Lake City -ju. Nikada nije ni čuo za Salt Lake City, naravno. Niti je ikada čuo za kvingigilion, koliki je bio otprilike broj milja između ove doline i Velikog Slanog Jezera u Utahu.

Problem sa ovom dolinom je bio sledeći. Kaluđer je trenutno verovao da je dolina, sve u dolini i oko nje, uključujući samog kaluđera i njegovog konja, bilo u jedinstvenoj nijansi blago ružičaste. Ovo je rezultiralo određenom poteškoćom u razlučivanju bilo koje stvari, od bilo koje druge stvari, i naravno, obavljanja bilo čega ili odlaska bilo gde nemogućim, ili u najmanju ruku teškim i opasnim. Odatle nepokretnost Kaluđera i dosađivanje konja, koji je trebao da se slođi sa puno šašavih stvari svojevremeno, ali je potajno bio mišljenja da je ovo jedno od najšašavijih.

Koliko dugo je Kaluđer verovao u ove stvari?

Pa, odkad je Kaluđer bio zabrinut, zauvek. Vera koja pokreće planine, ili barem veruje u njih uprkos raspoloživim dokazima da su ružičaste, je bila solidna i istrajna vera, velika stena protiv koje svet može da bai šta god hoće, ali ipak ne bi bila protrešena. Praktično, konj je znao, dvadeset četiri časa je obično previše za to.

Pa šta je onda od ovog konja bilo, da je trenutnog mišljenja, i bilo skeptično oko toga? Neobično ponašanje za konja, zar ne? Neobičan konj možda?

Ne. Uprkos tih predivnih i dobro izgrađenih primera njegovih osobina, on je bio ništa manje nego savršeno običan konj, kao što ih je evolucija stvorila na mnogim mestima gde je pronađen život. Oni su uvek razumeli više nego što im je bilo dozvoljeno. Teško je biti osedlan ceo dan, svaki dan, od strane drugog stvora, bez formiranja mišljenja o njemu.

Sa druge strane, savršeno je moguće sedeti ceo dan, svaki dan, povrh drugog stvora nemajući najmanjih misli o njemu uopšte.

Kada su raniji modeli ovih Kaluđera napravljeni, osećali su da je važno da oni budu trenutno prepoznatljivi kao veštački objekti. Nije smelo biti opasnosti od njihovog izgleda uopšte kao da su pravi ljudi. Vi ne biste hteli da vaš videorekorder izležava po sofi ceo dan dok gleda TV. Ne biste hteli da čačka nos, pije pivo i naručuje piće.

Pa su kaluđeri bili napravljeni sa okom za originalni dizajn i takođe praktičnom konjo-jahačom mogućnošću. Ovo je bilo važno. Ljudi, i naravno stvari, izgledaju bezgrešnije na konju. Pa su dve noge bile prikladnije i jeftinije nego normalnije primarno sedamnaest, devetnaest ili dvadeset i tri. Koža koju je Kaluđer imao je bila rozikasta umesto purpurne, meka i glatka umesto naborane. Takođe su bili ograničeni na jedan nos i usta, ali su zato imali dodatno oko, što je činilo veliki zbir od dva. Baš čudnoliko stvorenje. Ali stvarno izvanredno u verovanju u većinu neverovatnih stvari.

Ovaj Kaluđer se prvi put pokvario kada mu je jednostavno dato da veruje previše samo u jednom danu. Bio je, greškom, privezan na videorekorder koji je gledao jedanaest TV kanala istovremeno, što je prouzrokovalo pregorevanje bloka i logičkih kola. Videorekorder samo treba da ih gleda, naravno. Ne treba da veruje u njih. Ovo je jedan od razloga zašto su uputstva za upotrebu tako važna.

Pa je posle burne nedelje verovanja da je rat bio mir, da je dobro bilo loše, da je mesec napravljen od plavog sira, i da Bog treba veliku količinu novca koji treba poslati na određeni poštanski broj, Kaluđer počeo da veruje da su trideset i pet procenata od svih stolova hermafroditi, i onda se pokvario. Čovek iz kaluđerske radnje je rekao da je potreban ceo novi maderbord, ali onda naglasio da su novorazvijeni Kaluđer Plus modeli duplo jači, imaju ceo novi multi-tasking modul negativnih mogućnosti, koji mu omogućava da drži do šesnaest potpuno različitih i kontradiktornih ideja u memoriji istovremeno, bez generisanja iritirajućih sistemskih grešaka, duplo brži, i najmanje triput protočniji, a možete ga imati potpuno novog za cenu manju od potrebne za zamenu maderborda na starom.

To je bilo to. Urađeno.

Neispravan Kaluđer je poslat u pustinju gde je mogao da veruje u šta hoće, uključujući i ideju da je s njim loše postupljeno. Dozvoljeno mu je da zadrži svog konja, jer su oni bili jeftini za izradu.

Posle brojnih dana i noći, u kojima je promenljivo verovao da je tri, četrdeset i tri, i pet stotina devedeset osam hiljada sedam stotina i tri, lutao je pustinjom, usađujući njegovu jednostavnu električnu veru u stenje, ptice, oblake i forme nepostojećih slonovskih asparagusa, dok se napokon nije dovukao ovde, na visoku stenu, pregledajući dolinu koja nije, uprkos dubokoj čestitosti Kaluđerovog verovanja, ružičasta. Čak ni najmanje.

Vreme je prolazilo.

Holistička detektivska agencija Dirka Džentlija