Friedrich Hölderlin

Čovek je Bog dok sanja,
prosjak dok razmišlja,
a kad nestane zanosa,
ostaje on kao neki rđavi sin kojega je otac proterao iz kuće ,
pa posmatra ono nešto oskudnih novčića,
popudbinu iz sažaljenja.

Hleb i vino
1
Uokrug počiva grad. Stišava se osvetljena ulica
I zubljama ukrašena šumno prohuje kola.
Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi,
A razborita glava odmerava dobit i štetu
Zadovoljno kod kuće; bez grožđa stoji i cveća
I tvorevina ruku, počiva radeni trg.
Al’ zvuče strune negde daleko u vrtovima; možda
Neko zaljubljen svira tamo, il usamljenik
Na daleke se prijatelje seća, i mladost; a česme
U stalnom svežem toku žubore uz mirisnu leju.
Mirno odjekne zvona zvuk sumračnim vazduhom,
A noćobdija prati časove, uzvikne broj.
Evo i povetarca, pokreće vršike gaja,
Gle, i zemlje naše lik senoviti, mesec
Potajno stiže sad; sanjarska stiže noć,
Puna zvezda i zbog nas ne mnogo brižna, blista
Zadivljujuća tamo, tuđinka među ljudima,
Tužna i krasna gore nad brdskim visovima.

2
Čudesna milost je noći preuzvišene, i niko
Ne zna ni šta će zbiti se njenom voljom.
Premda pokreće svet i dušu ljudsku u nadi,
Ni mudrac ne razume šta ona sprema, jer to je
Volja svevišnjeg Boga, koji te jako voli,
I zato više od nje ti voliš sunčani dan.
Ali i bistro oko voli katkada senku
I zabavlja se da pre potrebe okuša san,
Il se i postojan čovek zagleda rado u noć,
Da, njoj i dolikuje posveta venca i pesme,
Jer zabludelim ona posvećena je, i mrtvim,
A sama postoji, večna, u najslobodnijem duhu.
No mora nam za uzvrat, da bi nam u trenutku
Oklevanja u tami oslonac nekakav bio
Zaborav da udeli i sveto pijanstvo,
Udeli reč što struji i zaljubljenim je slična,
Besana, i puniji pehar i smeliji život,
Sveto sećanje k tome, budni da ostanemo noću.

3
I zalud sakrivamo srce u grudima, zalud
Zadržavamo još srčanost, mi učitelji i đaci,
Jer ko bi da je spreči, ko da nam zabrani radost?
I božanska vatra danju i noću nas goni
Da krenemo. Pa hajde! U otvoren da gledamo prostor,
Tražimo sopstveno mesto, ma kako daleko bilo.
Jedno je pouzdano: s podneva da je, ili
Do u ponoć se kreće, uvek postoji mera
Zajednička svima; al svakom je dodeljeno i svoje,
Pa svako od nas ide i stiže tamo gde može.
Zato nek likujuća ludost se ruganju ruga
Kada u svetoj noći spopadne naglo pevače.
Zato dođi na Istmos! Tamo gde pučina šumi
Pod Parnasom, i blista sneg na stenama delfskim,
Tamo u zemlju Olimpa, visova Kiterona,
Tamo pod borove, pod grozdove, odakle
Teba odozdo i Ismenos šumi u Kadmovoj zemlji,
Odatle stiže i tamo ukazuje se bog u dolasku.

4
Blažena Grčka! ti dome svih nebesnika,
Sve je dakle tačno što u mladosti čusmo?
Svečana dvorano! pod je more! i bregovi – stolovi,
Zaista za jednu jedinu svrhu sazdani davno!
No prestolja, gde su? gde hramovi, gde posude,
Nektarom ispunjene pesme za uveseljenje bogova?
Gde sada sjaje izreke što ciljahu daleko?
Delfi dremaju, a gde velika sudba bruji?
Gde je hitra ona? gde izbija, puna sveprisutne sreće,
Grmeći iz vedrog vazduha pravo u oči same?
Oče eteru! tako se prizivalo i od usta do usta
Hiljadostruko je išlo, niko nije sam snosio život;
Razdeljeno takvo dobro tek raduje, i razmenjeno
Sa strancima postaje slavlje, raste u snu snaga reči:
Oče! vedri! i odzvanja dok dopire prastari znak,
Od roditelja nasleđen, stvarajući dok presreće.
Jer tako ulaze nebesnici, njihov dan, dospeva
Iz senki među ljude, potresajući duboko.

5
Dolaze najpre da ih ne prepoznajemo, hrle im
Deca na susret, zaslepljujuće svetla nastupa sreća,
I čovek ih se kloni, i jedan polubog jedva ih
Poimence zna, njih koji mu se s darovima bliže.
Ali bodrost im je velika, radosti njihove
Pune mu srce, on gotovo ne zna da upotrebi blago,
On dela, rasipa, i skoro mu profano postaje sveto,
ono što budalasto i dobrohotno dotiče rukom blagoslova.
Nebesnici trpe ovo dok mogu, tad u zbilji dolaze
Oni sami, i ljudi se navikavaju na sreću i svetlost
Dana, i da posmatraju objavljenje, čije lice
Već davno nazvaše Jednim i Svim,
Ispuniše duboko zanemelu grud dovoljnošću.
I najpre i samo sve zahteve udovoljiše;
Takav je ljudski stvor, kada je blago tu,
i darove za njega sprema sam bog, ne vidi on to,
I ne zna, prvo mora poneti teret, a sad kazuje ime
Najdražem, sad moraju nastati reči kao cveće.

7
Ali prijatelju! stižemo suviše kasno. Žive još
Bogovi, ali gore nad glavom, u drugom svetu.
Beskrajno deluju ovde, a malo se na izgled brinu
Da li mi živimo, toliko nas nebesnici štede.
Jer ne može uvek slaba posuda da ih obuhvati,
Samo ponekad podnosi božansku punoću čovek.
Život je stoga san o njima. I zabludelost pomaže,
Poput lakog sna, i noć i nevolja jakim nas čine,
Dok junaka dovoljno ne poraste u bronzanoj kolevci,
Sa srcima, po snazi, kao nekad, sličnih nebesima.
Uz grmljavinu će doći. Za to vreme mi često izgleda
Bolje da spavam, no bez drugova da budem kao sad,
Kao sad da čekam, i šta da radim, šta da kažem,
Ne znam, i čemu pesnici u oskudno doba?
Ali oni su, kažeš, ko sveštenici vinskog boga
Što od zemlje do zemlje hode u svetoj noći.>

____________________________________________

Hiperionova sudbinska pesma


Vi hodite gore u svetlu
Po mekim podovima, blaženi dusi!
Blistavi povetarci
Lako vas dotiču
Kao prsti umetnice
Svete strune.
Bez sudbine, kao usnulo
Odojče, dišu nebesnici;
Čednim očuvan
U krotkom pupoljku
Večno cveta
Vaš duh,
I blažene oči
Gledaju u tihoj
Večnoj jasnoći.
A na nama je da se ne odmorimo
Ni na jednom mestu,
Zanose se i padaju
Patnici ljudi
Slepci od jednog
Trena do drugog,
Kao voda s jedne litice
Na drugu bacana,
Godinama dole u neizvesno.


II prevod


U svetlosti gore prohodite vi
Po meku tlu, blaženi geniji!
Blistavi dašci bogova
Lagano vas dodiruju
Kao prsti umetnice
Svete žice.

Bez sudbine, ko usnulo
Dojenče, dišu nebesnici;
Čedno sačuvan
U smernu pupoljku
Večno njima
Cveta duh
A oči blažene
Gledaju u tihoj
Večitoj jasnosti.

Ali nije nama dano
Ni na kom mestu počinut,
Nestaju, padaju
Ljudi pateći
Naslepo, iz sata
U sat,
Ko voda od stene
Na stenu bacana
Godinama u neizvesno


__________________________________________

Mladost

Dok sam dečak bio
Često me spasio bog
Od vike i šiba ljudi;
Zaklonjen dobro, igrah se tada
S cvećem šumarka,
A lahori nebeski
Igrahu se sa mnom.
Pa kako srce
Bilja razveseljuješ,
Kad ti u susret
Pruža nežne ruke,
Tako si i moje srce obradovo,
Oče Helije! i kao Endimion
Bijah ljubimac tvoj,
Sveta Luno!
O svi vi verni
Ljubezni bozi!
Da ste znali,
Kako vas duša moja ljubljaše!
Istina, tada još ne zvah
Imenom vas, ni vi
Nikad ne nazvaste mene,
Kako se ljudi nazivlju,
Kao da se znaju.
Ipak poznavah vas bolje,
No što sam ikad poznavao ljude,
Razumeh tišinu etera,
Reči čoveka ne razumeh nikad.
Odgojilo me blagoglasje
Šumora u lugu,
A ljubiti naučih
Među cvetovima.
U naručju bogova odrastoh.

__________________________________________

Polovina života

Sa žutim se kruškama
I s puno divljih ruža
Nad jezero nadvio breg.
I vi labudi ljupki,
Od celova pjani,
Uranjate glave u vodu
Svetu i treznu.


Jao meni, gde li ću naći,
Kad nadođe zima, cveća?
Gde li sunčeva sjaja
I zemaljske sene?
Zidovi stoje
Nemi i hladni, na vetru
Barjaci zvekću.


__________________________________________

Tok života

Moj duh se uvis penjaše, al ljubav uskoro
Odvuče ga dole; žalost ga snažnije svija!
I tako protrčah kroz životni
Luk i vraćam se, odakle dođoh.

__________________________________________


Pesnički stanuje čovek…

Ako je život sve sama muka, sme li čovek
Pogledati naviše i reći: takav
I ja želim biti? Sme. Dok mu na srcu
Još ima usrdnosti, čistote, čovek sebe
Srećno meri s božanstvom. Je li Bog nepoznat?
Da li je on očit poput neba? Pre ću poverovati
U ovo drugo. To je mera čoveka.
Pun zasluga, ipak pesnički stanuje
Čovek na ovoj zemlji. Ali senka noći
Osute zvezdama, ako tako mogu reći, nije čistija
Od čoveka što se zove slikom božanstva.
Postoji li na zemlji kakva mera?
Ne postoji.
__________________________________________

BUONAPARTE

Svete su posude pesnici,
U kojima vino života, duh
Junaka se čuva.
Ali duh ovog mladića hitri
Zar ne bi razorio ono
Čime ga obuhvatiti želiš, posudu?
Pesniče ne dotiči ga kao ni prirode duh,
Na takvoj građi od veštaka postaje dete.
U pesmi on ne može živeti ni trajati,
On živi i traje u svetu.