15.04.2018.

Artur Kravan, Andre Žid




Budući da sam u bunilu, posle dugog perioda najgore lenjosti, sanjario o tome da postanem prebogat (Bože! previše često sam o tome sanjao!); budući da se u toj stvari nisam makao sa stupnja večitih planova, te sam se postepeno obradovao pomišljajući kako ću se nečasno domoći bogatstva, na neočekivan način, i to poezijom – uvek sam nastojao da umetnost shvatim kao sredstvo a ne kao cilj – pomislih veselo: „Trebalo bi da posetim Žida, on je milioner. Prosto kao pasulj! Idem da nasankam tog starog literatu!“

Samim tim – zar nije dovoljno samo uzbuditi se? – sebi sam pripisao ogroman talenat za uspeh. Pišem pisamce Židu, preporučujući se srodstvom sa Oskarom Vajldom; Žid me prima. Iznenađujem ga svojim stasom, ramenima, svojom lepotom, ekscentričnostima, svojim rečima. Žid poludi za mnom, smesta ga pridobijam. Već hitamo ka Alžiru – on ponovo prevaljuje put do Biskre, a ja uskoro mogu da se odvučem sve do somalijskih obala. Brzo nabijam zlatnu glavu, jer me je pomalo sramota što sam belac. A Žid nam plaća kupee prve klase, plemenite konje, palače, ljubavi. Konačno dajem srž izvesnom broju od mojih hiljadu duša. Žid plaća li plaća; drznuo sam se da očekujem da me neće napasti tražeći obeštećenje ako mu priznam da je, u nezdravim razuzdanostima moje galopirajuće mašte, prodao čak i svoju solidnu normandijsku farmu da bi zadovoljio poslednje hirove jednog modernog deteta!

Ah! Vidim opet sebe, kako, ispruženih nogu na klupicama mediteranskog brzog voza, blebećem o nepojamnim stvarima da bih razonodio svog Mecenu.

Možda će neko reći da imam moral Androžida. Hoće li?

Uostalom, tako su neslavno propali moji planovi za zloupotrebu da ću se osvetiti. Da ne bih neprimereno uzrujavao naše čitaoce iz provincije, dodao bih da sam zamrzeo g. Žida onog dana kada sam, kako i počeh maločas, shvatio da od njega neću iskamčiti ni cvonjka, i da se s druge strane, ta pohabana pačavra usudila da kritikuje nagog heruvima Teofila Gotjea, i to iz, navodno, uzvišenih razloga.

Krenuo sam, dakle, u posetu g. Židu. Prisećam se da u to vreme nisam imao odelo, i još mi je žao zbog toga, jer bih ga vrlo lako opčinio. Približavajući se njegovoj vili, sricao sam senzacionalne rečenice koje ću znalački umetnuti u naš razgovor. Trenutak kasnije sam pozvonio. Otvori mi služavka (g. Žid nema lakeja). Pope me na prvi sprat i zamoli da sačekam u nekakvoj ćelijici obezbeđenoj hodnikom koji je skretao pod pravim uglom. Prolazeći, bacih radoznao pogled u različite prostorije, nastojeći da se unapred obavestim o gostinskim sobama. Sedoh u dodeljeni kutak. Pretenciozni vitraži propuštali su svetlost na pisaći sto na kom su se rastvarali listići, sveže natopljeni mastilom. Naravno, nije mi promaklo da počinim indiskreciju koju možete naslutiti. Tako sam mogao saznati da g. Žid strahovito šiba svoju prozu i da tek četvrtu ruku daje tipografima.


Služavka dođe da me povede do prizemlja. Dok sam ulazio u salon, uznemireni kučići počastiše me s nekoliko laveža. Zbog manjka uglađenosti, šta li? Ali čekao sam g. Žida. Imao sam, pak, potpunu slobodu da razgledam oko sebe. Moderan i ne baš srećno raspoređen nameštaj u prostranoj sobi; bez slika, goli zidovi (jednostavna ili pak priprosta namera?) i povrh svega, jedna izuzetno protestantska minucioznost u redu i čistoći. Na trenutak sam se čak neprijatno oznojio pomislivši da sam možda zagovnao tepih. Verovatno bih zabio nos još malo dalje, ili bih čak popustio uzvišenom iskušenju da neku tričariju strpam u džep, da nisam imao snažan osećaj da se g. Žid obaveštava posredstvom neke tajne rupice u svojoj tapiseriji. Ako sam se prevario, molim g. Žida da prihvati javna i neposredna izvinjenja koja dugujem njegovom dostojanstvu.

Najzad se čovek pojavi. (Najviše me je iznenadilo što mi nije ponudio ništa, sem stolice – a, primera radi, u četiri popodne, šoljica čaja, ako je štednja u jeku, ili još bolje, neko alkoholno pićence ili istočnjački duvan, daju evropskom društvu onu neophodnu meru, koja ga ponekad i natera da zablista.)

– Gospodine Žide, počeh, dozvolio sam sebi da dođem k vama, pa ipak mislim da treba odmah da vam poverim da mi se, primera radi, boks mnogo više sviđa od književnosti.

– Književnost je ipak jedini teren na kojem se mi možemo sresti, odgovori mi, doduše, vrlo suvo, moj sagovornik.

Pomislih: taj veliki živi pisac!

Razgovarasmo, dakle, o književnosti, a kako se spremao da mi postavi pitanje koje mu je sigurno bilo osobito srcu blisko: „Šta ste od mene pročitali?“, ja izgovorih, ne mršteći se, dočaravajući najveću moguću verodostojnost u svom pogledu: „Strah me je da vas čitam“. G. Žid mora da se neobično namrštio.

Onda sam, postepeno, uspeo da udenem svoje čuvene rečenice koje sam još maločas recitovao, misleći da bi mi romansijer bio zahvalan što će, posle ujaka, moći da prepiše i od nećaka. Najpre nemarno procedih: „Biblija je najveći bestseler.“ Trenutak kasnije, pošto je bio toliko dobar da se zainteresovao za moje roditelje: „Majka i ja, rekoh i sebe zadivih duhovitošću, nismo došli na ovaj svet da bismo se razumeli.“

1. Charles Henry Hirsch (1870-1918), autor velikog broja popularnih romana. U deceniji u kojoj izlazi Maintenant objavio ih je trinaest. – Red.↩
Kad se književnost opet našla na tapetu, iskoristih priliku da kažem sve najgore o najmanje dvesta živih autora, o jevrejskim piscima, a posebno o Šarlu-Anriju Hiršu1, dodavši: „Hajne je Hrist modernih jevrejskih pisaca.“ Povremeno sam bacao diskretne i zlobne poglede na svog domaćina, koji mi je uzvraćao prigušenim smejanjem, ali koji je, moram reći, u tom pogledu dosta zaostajao za mnom, zadovoljavajući se da zapisuje, pošto verovatno nije ništa pripremio.

U izvesnom trenutku, prekidajući filozofski razgovor, trudeći se da ličim na Budu koji je jednom za deset hiljada godina otvorio usta, prošaputah: „Velika Smejurija je u Apsolutnom“. U trenutku povlačenja, veoma umornim i starmalim tonom, zamolih: Gospodine Žide, gde smo što se tiče vremena? Saznavši da je petnaest do šest, ustadoh, stisnuh uljudno umetnikovu ruku i pođoh noseći u glavi portret jednog od naših najglasovitijih savremenika, portret koji ću ovde grubo skicirati, ako moji dragi čitaoci budu tako dobri da mi još na trenutak pruže svoju blagonaklonu pažnju.


G. Žid ne liči na dete ljubavi niti na slona, niti na većinu ljudi: on liči na umetnika; i uputiću mu samo jedan, doduše neprijatan kompliment: njegova sitničava raznovrsnost potiče iz činjenice da bi lako mogao da bude shvaćen kao uobraženko. U njegovom stasu nema ničeg izuzetnog; ruke su mu neradničke, svega mi, toliko se belasaju! Sve u svemu, to je jedna jako sitna prirodica. – G. Žid ima oko 55 kilograma i otprilike metar i 65. – Njegov hod odaje proznog pisca koji nikad ne bi mogao da napiše stih. Uz to, umetnik pokazuje bolesno lišce, s kog se, ka slepoočnicama, odvajaju sitni slojevi kože, krupniji od peruti, a tu neugodnost narod naziva vulgarnim izrazom: „guli se“.

Pa ipak, umetnik nema onu plemenitu razornost bludnog sina koji traći i bogatstvo i zdravlje. O ne, sto puta ne: naprotiv, umetnik dokazuje da o sebi prilježno brine, da uredno vodi higijenu, i da nema nikakve veze s jednim Verlenom koji je svoj sifilis nosio kao čežnju, i čini mi se, sem ako me on ne demantuje, da neću preterati tvrdnjom da on ne obilazi ni žene ni mesta na zlu glasu; i upravo na osnovu tih pokazatelja sa zadovoljstvom možemo konstatovati, što bismo često imali priliku da učinimo, da je g. Žid oprezan.

G. ŽID NE LIČI NA DETE LJUBAVI NITI NA SLONA, NITI NA VEĆINU LJUDI: ON LIČI NA UMETNIKA; I UPUTIĆU MU SAMO JEDAN, DODUŠE NEPRIJATAN KOMPLIMENT: NJEGOVA SITNIČAVA RAZNOVRSNOST POTIČE IZ ČINJENICE DA BI LAKO MOGAO DA BUDE SHVAĆEN KAO UOBRAŽENKO.


Samo jednom sam video g. Žida na ulici: izlazio je iz moje kuće: samo ga je nekoliko koraka odvajalo od skretanja na ulicu, od nestanka s mojih očiju; i videh ga kako zastaje kod knjižara; pa ipak tu je bila radnja s hirurškim instrumentima i poslastičarnica...

Otad mi je g. Žid pisao jednom (1), i nikad se više nismo videli.

Eto, predstavio sam čoveka, a sad bih vrlo rado predstavio i delo samo kad bih, po ma kom osnovu, imao šta novo da kažem.


(1) Autograf g. Žida može se preuzeti u našoj redakciji po ceni od 0 fr. 15.


Arthur Cravan, André Gide,
Maintenant 2, jul 1913.


sa francuskog preveo ; Bojan Savić Ostojić
izvor : AGON


Нема коментара:

Постави коментар