24.10.2017.

Ginter Gras






Poljska zastava

Mnoga trešanja iz ove krvi
će u jasnijem negodovanju biti
krevet ka crvenom pristupu ubeđenosti
Prvi mraz broji cvekle, slepa jezerca,
krompirska vatra preko horizonta,
i muškarci pola u dimu umotani.
Dani se skraćuju, jabuke na ormaru,
sloboda zaleđena, sada gori u peći,
kuva deci puru i boji kosti u crveno.
U snegu marama s glave na svečanosti,
srce Pilsudskog, konjsko peto kopito,
udara o jasle, sve dok starešina ne dođe.
Zastava krvari neviđeno
tako dođe zima, hoće korak
iza vukova Varšavu naći.

Visoki vodostaj

Mi očekujemo kišu,
iako smo se na to navikli,
da iza zavesa stojimo, neviđeni bivamo.
Kašika je cedilo postala, niko se ne usuđuje više
da ispruži ruku.
Mnogo šta pliva sada po ulicama,
što smo dok je bilo sušno vreme pažljivo skrivali.
Kako je bilo panično videti komšijine upotrebljene krevete.
Često stojimo ispred merila vodostaja
i uspoređujemo naše brige kao satove.
Ponešto se da regulisati.
Ali kada čaše preliju, i ta nasleđena mera se napuni,
moraćemo moliti.
Podrum je pod vodom, mi smo sanduke
izneli
i ispisujemo sadržaj sa listama.
Još ništa nije izgubljeno. –
Jer voda zasigurno uskoro opada,
mi počinjemo suncobrane da šijemo.
Biće jako teško, ponovo preko mesta ići
vidljivo, sa olovno teškim senama.
Nedostajaće nam na početku zavesa
i često ćemo u podrume silaziti,
da bi posmatrali onu crtu,
koju nam je voda ostavila.



GRANIČNI ZID

Pozdravljam Berlin u kojem sam
triput svoje čelo
na graničnom zidu razbio.

Izgovorih čedno :
on baca senku onamo
gde ranije beše tvoje zemljište.

Preživeše Persil i njegovo plaventilo
na zidu naspram severa;
sada pada sneg, ništa nije važno.

crnina bez natpisa graničnog zida
nadolazi nasuprot zidu
sija mi preko ramena.

Prianjaju grude snega.
Jedan mladić ih baca,jer
oslobodio se nečeg dubokog u sebi.


BALADA O CRNOM OBLAKU

U pesku,
koji su napustili zidari,
na jajima sedi kokoš.

S leva,
odakle uvek i dolazi železnica,
navlači se crni oblak.

Kokoš beše čedna
marljivo je kljucala kreč
koji zidari ostaviše.

Ali oblak se približavao,
rasprostirao,
postajući loptast.

Ozbiljan je i oprezan
odnos
između kokoši i njenih jaja.

Kad bi crni oblak
nad nedužnom kokoškom stao,
i ona bi zastala poput njega.

Primećujem
da je ovaj odnos isti
kao i onaj kad stajah iza zidarske šupe.

Ne, ne vozah munju
iz oblaka
i pružah kokoši ruku.

Nema orla
koji se iz oblaka
ustremljuje na besprekornoj opruzi.

S leva na desno,
kao što čini železnica,
povlače se oblaci, umanjuju se.

I niko nikada neće biti siguran
šta se desilo sa ona četiri jajeta
pod kokoškom, ispod oblaka,

u pesku onih zidara.


ŠKOLA ZA TENORE 

Uzmi spužvu, prebriši mesec,
napiši sunce koje rasipa novčanice
širom nebeske ploče.
Zatim sedi.
Tvoje svedočanstvo će biti dobro
ako budeš pomerio
i pronašao novu, svetlu kapu.
Jer kreda je u pravu
a i tenor koji ona peva.
On će skinuti baršun,
bršljan, metarsku robu noći,
mahovinu, njene prizvuke,
svakoga kosa će oterati.

Uzviđuje ga basistima
u njihovo podzemlje.
Ko još veruje bačvama
u kojima nema vina?
Kao ptica ili zrno granate,
koje se rasprskava fijučući,
jer je vazduh zasićen
vikendom i letnjom svežinom.
Nemaju uzora
makaze koje u krojačnici cvrkuću pesmu proleća i konfekcije.

Grudi isturene, moćne na stranputicama
                                                         vetra.
Opet trube,
zašiljeni fišeci puni srebrnog crvenoga luka.
Onda strpljenje.
Iščekivanje, dok ne umaknu oči jedne
                                                     dame.,
dve nezadovoljne služavke.
Najpre strepi zvuk staklara
i prašine
koja se oko pervaza raspršuje.


ZVONO

Pokušaj sa tintom
potpisati u dimu,
polubudan,
u gustišu slatkih zavesa.
Ulica je odmotala privremeni zavoj
jer rana svrbi,
jer se uspomena razbila i protegla
kao mačka koju miluju.

Ko pokreće zvono,
i uspešno tovari vazduh.
Je li to sbila sreća
u novim, tankim čarapama
ili čovek
s bolesničkom iskaznicom pod kožom.
Nikoga nije strah.nema vode za
                                                ispiranje,
u sobi su male žene, namreškanih kaputa.

Onaj koji može opet prodati zvono,
uzmiče,sa šeširom u ruci,
i šara, po navici, kredom po ogradi.
Goli oblik će iskrsnuti između ogledala
bez izbočina.
Noćas, ovde nema pokreta.
Istovremeno će kašljucati,
belina u očima požuteti,
lažna brada,
poslednje priznanje,
preko gornje usne će se širiti dim,
i ptica neće biti oduševljena.


prevod Špiro Matijević
izvor  

TREŠNJE 

Kada ljubav na štulama
nabada preko šljunčanih staza
i poseže u drveće,
voleo bih i ja trešnje
u trešnjama kao trešnje da poznam,

ne više s rukama prekratkim,
s lestvicama kojima uvek
jedna prečaga manjka
od voća opalog da živim, od kompota.

Slatko i slađe, skoro crno;
san kosova je tako crven –
ko koga ovde ljubi
kada ljubav
na štulama poseže u drveće.

SVETAC NA STUBU

Ovuda vrljaše zloduh,
grubijan s prtljagom pozamašnim,
Gde kabasto zapne, tu su veselo ispomerane kuće.
Gde je pišao, lokve brzojavno signale nebu šalju.
A ja, plava šuma zelenim pticama nastanjena,
Hleb kiselkast pun dovitljivog kamenja,
Ja, laž, doduše, ali navrh stupa, visoko,
Da me svako isprve uoči,
Ja sam tri ljudeskare skupa
I pljujem devojkama izmeđ nesmisla sisa,
Ja sam patuljčić, kojino suknje staricama broji,
Prodajem ćilime načičkane jajima moljaca,
Uz to tumačim zapise protiv kijavice
I zabijam vam čavle u glavu,
Da vam šeširi ne otprhnu.
Imam grbu od šećera,
Svakojaki bezum lizao je nju.
Ja sam četa vatrogasna što gasi svaku žeđ.



LJILJANI OD SNA

Između ljiljana od sna
Napreže se budnoga korak.
Kad bi brojku znao on
Slovo promućurno
Mogao bi oblačini
Kišu da naredi.
Suvorožje jednoroga.
Zasmejane zverke suvi rože
Nabadaš li zaljubljenima
Tužne ceduljice.
O, njihovih dana prošnje nabrzo.
To dolaženje i odlaženje
Između ljiljana od sna.

Smeh je to nečji duboko pod snegom.
Jer na proplanku
Kroz promenljive razmake
Između spavača
Užurbano pesak sipi.
O, ovozemaljska zlovoljo stara,
Kad se pokrene mrtvac.
Beše jedan stvor zverinji, bila zvezda
Što ovako žalujući govorahu.
Bile jedne tanke sanke, nad kristalom,
Lepotanke, u njih seta upregnuta.
Smeh to je nečiji duboko pod snegom.

Venerina krv kupljiva u tabletama sivim.
Mršavušne zvezde
Proganjaju pesnici.
O, povici ovi u snegu
Prstenje od zlata i vapaja.
Tačka
U krajoliku od rožine.
Jedno dete se probudilo od toga
Videlo je kroz šavove noći
Žurbom zasopljeno
Vreme.
Venerina krv kupljiva u tabletama sivim.

MOJA GUMICA ZA BRISANJE

Moja gumica za brisanje

Viđen očima moje gumice za brisanje
Berlin je lep grad.

Jedne nedelje,
ispunjen zuboboljom i dosadom,
reknem svojoj gumi za brisanje:
Trebalo bi da otputujemo nekud, da,
kako ti to nazivaš, zbrišemo
i raspodelimo zubobolju našu.

Uvek sučelice pepeljari
živi se posatirasmo, ona i ja:
Džepovi su mi puni ulaznica -
pa nikako da nađem ključ.

Gubitak

Juče izgubih svoju gumicu;
bez nje sam bespomoćan.
Žena zapitkuje: Šta ti je?
Ja odgovaram: A šta bi bilo?
Izgubio sam gumicu.

Nađena

Našli su moju gumicu za brisanje.
U razvalinama železničke stanice Lerte,
pomagala je radnicima pri rušenju:
Sasvim se smanjila,
od nje više vajde nikakve.

Timski rad

Danas sam kupio novu gumicu za brisanje,
položio je na upotrebljenu hartiju
i zagledao se u nju.
Ja i moja gumica smo vrlo vredni,
radimo ruku pod ruku.

Za popodneva

Kad moja gumica spava,
ja stvaram, rukama obema.
Vreme ne voli dangubu:
Gumica moja retko kad spava.

Nevernički

Neki smatraju, da neuspele linije treba ostaviti,
dok moja gumica
proganja čak i najispravnije.
Nedavno je pokušala da zlo za vrat zgrabi,
pa je mojoj olovci srce isisala,
sad eno leži: šuplja i nezaoštriva.

Noću

Uskoro neće biti ovako svetlo
nad krovovima i odžacima.
Moja gumica i Mesec
Mršaju li mršaju.

Rastanak

Danas sam sebi za lovu kupio gumicu novu.
Još je nosim u džepu, nosam tamo-amo.
Još se tragovi moji sigurnim osećaju, idu za mnom -
ko onomad onaj konobar, kad sam zaboravio da platim.

Danas sam sebi za lovu
kupio gumicu novu.
Zbrisao sam bez traga,
moje pivo platio je konobar.



ONO ŠTO SE MORA REĆI 

Zašto ćutim, zašto toliko dugo ne rekoh ni reči,
Šta me to sprečava,
Kad je jasno da su na pomolu
Ratne igre, na kraju kojih, mi preživeli
Svedeni bivamo na uzgredno, a da ih nismo hteli?
Postalo je valjanim pravo na preventivni napad,
Koji bi mogao uništiti sav narod iranski,
Vođen od komedijaša nekog,
Što ga raspaljuje planski.
Pretpostavljaju, da sprema atomsku bombu
Kako bi svetu zakuvao čorbu.
Pa zašto sam onda sebi zabranio,
Nazvati imenom – i nisam to kanio,
Onu drugu zemlju, koja godinama, kako se kaže-
-Atomskim potencijalom raspolaže – tobože tajno,
A svi to znaju, i izbegava kontrolu i inspekciju, trajno?
Ćutnju o takvom stanju stvari ja grehom ćutim
I moja je ćutnja krivica i laž, od koje se mutim,
Jer treba o tom povesti računa i platiti ceh,
Iako će na me zazvati "antisemitizam" k’o greh.
A sad, eto, jer su u zemlji mojoj
Neiskazivi zločini bili ekskluzivni,
Kojima primera nema niti se opravdanja moglo naći
Ponovo ćemo se u trgovini snaći,
Pa da se iskupi nacija, iznađena je "reparacija",
Te Izraelu treba dati još i podmorski opasan stroj
Spreman za ubitačni boj
I uništenje atomskih glava,
Tamo gde se samo sumnja
Da postoji atomska bomba prava.
Ali treba se toj zemlji odužiti,
i ova podmornica grozna
Za zastrašivanje će poslužiti.
Zašto dosad ne rekoh ni reči?
Jer mišljah da me moje poreklo preči:
Na njemu zločina strašnog je žig,
I strahujem kako će taj mig
Protumačiti izrelska država,
Jer kakavog ja imam prava,
Kad s njom saosećam i želim ostati vezan,
Doneti zaključak trezan:
A pišem ga poslednjom tintom:
Zar izraelski potencijal zapretiti može,
Atomskim ratom, krhkom svetskom miru,
Zar dotle stigosmo, o bože?
Jer danas ipak to treba reći -
Ono zašto će sutra možda biti kasno;
Jer mi Nemci – opterećeni krivicom teškom
Sutra ćemo se osramotiti još gorom greškom,
Isporučujući oružje za predvidiv i predviđeni zločin,
Naše učestvovanje  neće biti moguće opravdati ničim.
Priznajem: ne mogu ćutati više,
Jer od dvoličnosti zapada ne može da se diše,
I nadam se da mnogi žele prekinuti ćutnju
I izraziti ljutnju potstrekivaču opasnosti znane
I da isto tako ustraju, da odustane i pristane
Na stalnu i slobodnu pasku
Atomskog potencijala Izraela kao i Irana
I da vlade dozvole, da se kontroliše i jedna i druga strana
Od strane međunarodnih organa.
Samo na taj način i Izraelci i Palestinci
I još više svi ljudi koji žive bok uz bok, i jedni i drugi,
U toj nesretnoj regiji zaposednutoj ludilom
Naći će izlaz i sebi i nama i svetu svom.


STRASTAN DUVANDŽIJA

Dok ja čorbuljak svoj i bilancu svoju
kao i mekane delove ljuskara vaskolikih,
bdi moja večno pretposlednja cigareta i pline.

Ne, veli lekar, i puši.
Ona životari tek tako.
Opušci svedoče o meni.

Samo bez pauze, automatska harmonika
i kakav film, koji se ne prekida,
kad se oni ljube ljube.

Neću da spavam. O ovome se ne sanja.
Mesecima tražiš mesto za parkiranje
i pušeć u opelu skapavaš od gladi.

Marijice od Gvadalupe, ti me slušaš,
kad se molim, tri kutije na dan:
pepeo beli u krilu tvom.

Ne, neću da se vežem pojasem,
puštam je da tinja u šupljini dlana.
Ne recite, smrt. Kažite odvikavanje.


DEJSTVO PARNOG KOTLA

Uvek spreman na šištanje.
Brže šišti no što mašta.
Pesnica se ostavio,
šišteći se dokazuje.
Uskoro će da se zucka:
Nasmrt su ga išištali.
Ali on još živi, zbori.
Na pitanje njegovo šištanje odgovor šišnu.
Pogledajte narod ovaj, u šištanju ujedinjen.
Šištoman. Šištopleks. Šištofil.
Jer šištanje malo košta
jednači nas i zagreva.
Al' to košta nečjih para,
da elita ovakva se
domišljata i šištava
obrazuje i odgoji.
Kao da će ispuštanje pare
pobuditi najbližeg Nerona
da u datom trenutku spusti palac.
Zviždanje je lepo. Zviždati ne ume svako.
Međutim, zviždanje ovo, anonimno,
uznemiruje, strah pod kožu nagoni...


ADORNOV JEZIK


Seđaše u toploj sobi
Adorno s lepim jezikom
i lepo se igra s njim.

Tad mesari dopentraše
odmerenim koracima
tupa-lupa stepeništem.

Adorno je ogledalom
očišćenim kružnim džepnim
ogledao jezik lep.

Al' mesari bez kucanja
Otvaraju nožinama
Adornova vrata širom.

Adorno se zatekao
sâm samcijat sa jezikom;
reči vrebaše papir.

Kad mesari odmagliše
nosili su niz basamke
lepi jezik domu svom.

Kad kasnije jezik stiže,
iskasapljen, jezik beli,
zaiska, Adorno, jezik

jezik lepi, prekasno.

HIMNA

Onako komplikovano kao slavuj,
onako limeno kao,
dobroćudno kao,
onako nezgužvano, starostavno,
onako zeleno mrgodno nakiselo, onako prošarano,
onako skladno, ravnomerno,
onako runjavo,
onako blizu vode, vetropogodno,
onako vatrostalno, često prekopavano,
onako ko igrarija lako, čitanjem raskupusano kao,
onako novo i škriputavo, dragoceno kao,
onako upodrumljeno, domaćinski kao,
onako lakogubivo, glatkoizlizano,
onako tankoduvno, snegom hlađeno,
onako svojeručno, punoletno kao,
onako nemilosrdno kao,
onako smrtno kao,
onako prosto ko moja duša.


MOJ ANĐEO ČUVAR

On istresa mene, dete;
skupa s vodom punom gada.

Ne volim da skačem:
ko skače, taj u milost pada.

On mi teret podvaljuje:
kad tegove dižem, stenjem,

Hoću s tetkom, on nećaku:
brani drvljem i kamenjem.

Ako okna porazbijam:
on ih začas kitom stisne.

Ako li se ja izgubim:
moj nalazač sa mnom klisne



DELFIN


Posvećeno apostolu Pavlu i Peteru Vajsu

Ja, lakouk, videh u skoku učitelja svog:
Konvertitu za mikrofonom.
Slušao sam ga kako se odriče prisege
i posprdnuo se ispovesti njegovoj.
Podsmeh učenikâ. Podsmeh delfinâ.
On se posuvratio, smešno posuvratio:
Tada sam bio, danas jesam.
Ali čim je izbljuvao bajatu gurabiju
i poslužio me zemičkama svežim,
kad je Savle, odmah po menjanju svlaka,
u meni - poskočio sam! -
otkrio delfina brzoukog
kad mi je valjalo mreti, mreti valjalo,
od straha je sprdnja moja prozuknula:
zvernuo sam levo-desno ka izlazu,
zaronio, spasio se - plivajući.



POTOM

Od ribe je ostao kostur.
Prozračni međuprostori
koje su naselili veterani revolucije
sa dečurlijom i pristalicama svojim
i želje
da gaje kupus negdašnji.

Trampadžije.
Ko je imao na ponudu dućan-kutiju punu rešenja
taj sad pevanjem pozdravlja prazninu
dok i ona ne postane modom.
Sad mnogi nose štedljivo skrojene kaputiće
kojima nedostaju rukavi, dugmad, džepovi.
Niko ne priznaje, svi se prave Toše.
Čega da se poigramo sad?

Podnošenja pismenih molbi.
Traženja premeštajâ.
U koje stoleće?
Nošenja perčinâ i javnih odsecanjâ pred publikom.
Ili zaostajanja u seobama naroda
nogobolni, a odmah potom stalno nastanjeni.

Kad smo počinjali, pomislismo: valja nam prvo početi.
Ne tako, već u poštenoj nameri.
Želeli zapravo ovo a ne ono.
Ali nije ispalo onako.
Ispalo je ovako.
Otkud smo mogli znati.
Ni slučajno, isključeno.
Sad je daleko iza nas.
To što u brslanju se praznom steklo.
Dobacivanjâ s aut-linije.
Zašto ovo, a ne ono?

Potom se promenila moda.

Otpočeo je proces učenja
intuitivno, u čistoj spoznaji.
Živimo skromno.
Škrabotine u malteru, ostaju.
Dokle god se izmet puši -
i natpis je nov.
Kasnije se kolekcionari ustumaraju.
Sakupljaju male i poduže krikove.
Na primer ovaj: Ne nipošto nikad!

Potom je ispremeštan nameštaj.

Ova ideja, tako vrletna
i zasad neosvojena
mami planinare iz celog sveta.
Iz leta u leto ustreme se i zabrljaju.
Krivi su, dakako, gledaoci
sa svojim: Previsoko. Prestrmo.

Razmaci između kestenova.
Ili moj prst preko guste žičane mreže.
Ovuda sam više puta prolazio.
Ovde sustižem sebe.
Šta to oni stalno benave o sreći.
Radujem se, kad poneko stablo manjka.
A pravilno poređani stoje kestenovi ogoleli.

Još u Pre toga počelo je Potom.
Smatralo se dobro pripremljeno
i hranilo pomno u metežu.
Teško je odrediti rez
između pre toga i potom.
Jer čim je izgovoreno sad, zahtevi
za premeštanje pomenutog Sada već su bili tu.
(Navodno, kasnije se sve to na nekom sasvim trećem mestu,
delomično zbivalo.)
Potom su fotografisane neke druge stvari i činjenice.

Poljske štete se potom procenjuju i obračunavaju.
Potom smo smeteni
i tražimo viceve negdašnje.
Potom nam stižu neizmireni računi.
Naši dugovi nas ne zaboravljaju.



Нема коментара:

Постави коментар