21.12.2015.

Prepiska Slavoja Žižeka i Nadežde Tolokonikove







Nadežda Tolokonnikova
Članica ruskog punk kolektiva Pussy Riot
Slavoj Žižek, filozof
 2. januar 2013.

Draga Nadežda,
Nadam se da si u mogućnosti da svoj život u zatvoru organizuješ oko malih rituala koji ga čine podnošljivim, i da imaš vremena za čitanje. Šaljem ti svoja razmišljanja o nevolji koja te je zadesila.
Američki politički esejista Džon Džej Čepmen 1900. godine ovako je pisao o radikalima: „Oni u stvari uvek ponavljaju jedno te isto. Ne menjaju se, za razliku od svih ostalih. Optužuju ih za nemoguće prestupe, egoizam i glad za moći, ravnodušnost prema ishodu svoje borbe, za fanatizam, trivijalnost, nedostatak humora, kreveljenje i nepoštovanje. Ali oni ipak daju osnovni ton. Otuda je praktična moć upornih radikala velika. Na prvi pogled niko ih ne sluša, pa ipak im svi veruju. Oni drže zvučnu viljušku i intoniraju notu A i svi znaju da je to nota A, iako je tradicionalni zvuk G mol“. Nije li ovo dobar opis i za dejstvo koje su imali performansi Pussy Riot? Uprkos svim optužbama, dali ste osnovni ton. Možda izgleda da vas ljudi ne slušaju ali potajno vam veruju, znaju da govorite istinu ili radije, da zastupate istinu.
Ali šta je ta istina? Zašto su reakcije na nastupe Pussy Riot bile tako nasilne, ne samo u Rusiji? Sva su srca kucala sa vama sve dok ste im ličile na još jednu verziju liberalno-demokratskog protesta protiv autoritarne države. Onog trenutka kada je postalo jasno da se protivite globalnom kapitalizmu, izveštaji o Pussy Riot više nisu bili tako nedvosmisleni. Pussy Riot je uznemirio liberalni pogled na svet, jer ste učinile vidljivim skriveni kontinuitet između staljinizma i savremenog globalnog kapitalizma.
[Žižek potom razmatra ono što smatra globalnim trendom ograničenja demokratije.] Od finansijske krize 2008. u zapadnim zemljama raste nepoverenje u demokratiju, ranije ograničeno na zemlje trećeg sveta i postkomunističke ekonomije u razvoju. Ali šta ako je ovo nepoverenje opravdano? Šta ako nas samo eksperti mogu spasiti?

Ali kriza je dokazala da baš eksperti nemaju pojma šta rade, a ne građani. U zapadnoj Evropi vidimo da vladajuće elite sve manje znaju kako da vladaju. Pogledaj šta Evropa radi sa Grčkom.
Nije čudo onda što Pussy Riot čini da se osećamo neprijatno – vi vrlo dobro znate šta ne znate i ne pretvarate se da imate brze i lake odgovore, ali nam govorite da ne znaju ni oni koji imaju vlast. Vaša poruka je da u današnjoj Evropi slepi vode slepe. Zato je važno da ostanete uporne. Kada je video Napoelona kako jaše kroz Jenu uoči slavne pobede, Hegel je zapisao da je to izgledalo kao da na konju jaše Svetski Duh; vi ste ništa manje kritička svest svih nas, u zatvoru.
Drugarski pozdrav, Slavoj

23. februar 2013.
Dragi Slavoj,
Jednom, u jesen 2012, dok sam još bila u pritvoru u Moskvi sa drugim aktivistkinjama iz Pussy Riot, posetila sam te. U snu, dabome.
Razumem tvoje argumente o konju, Svetskom Duhu, kreveljenju i izrugivanju, kao i zašto i kako su svi ti elementi povezani jedni s drugima.
Zaista se ispostavilo da je Pussy Riot deo te snage kojoj je svrha u kritici, kreativnosti i saradnji, eksperimentisanju i neprestanim provokacijama. Da se poslužim Ničeovim opisom, mi smo Dionisova deca, plovimo u vinskom buretu i ne priznajemo nikakav autoritet.
Deo smo te snage koja ne poseduje konačne odgovore ni apsolutne istine, jer naše je poslanstvo postavljanje pitanja. U svetu postoje arhitekti apolonske statike i (pank) pevači dinamike i transformacije. Jedni nisu bolji od drugih. Samo zajedno možemo omogućiti da svet dejstvuje onako kako je to Heraklit opisao: Ovaj svet oduvek traje u ritmu vatre, koja se s merom pali i s merom gasi. Tako diše večni svet.
Mi smo pobunjenici koji traže oluju i veruju da se istina može naći samo u neprestanoj potrazi. Ako te „Svetski Duh“ dodirne, ne očekuj da će biti bezbolno.
Lori Anderson je pevala: Samo eskpert može rešiti problem. Bilo bi lepo kada bi Lori i ja mogle da stavimo te eksperte na njihovo mesto i budemo slobodne da se same bavimo svojim problemima. Jer status eksperta ni na koji način ne otvara pristup u kraljevstvo apsolutne istine.
Dve godine zatvora za Pussy Riot je naša posveta usudu koji nam je dao oštar sluh i omogućio nam da damo ton A kada su svi ostali navikli da slušaju G mol.
U pravom trenutku, uvek će se desiti čudo u životima onih koji detinjasto veruju u pobedu istine nad lažima, u trijumf uzajamne pomoći i onih koji žive u skladu sa ekonomijom darovanja.
Nađa

4. april 2013.
Draga Nadežda,
Tvoje pismo je stiglo kao vrlo prijatno iznenađenje – zastoj me je zabrinuo, u smislu da bi vlasti mogle da onemoguće našu prepisku. Duboko sam počastvovan, čak polaskan svojim prisustvom u tvom snu.
U pravu si kada dovodiš u pitanje ideju da su „eksperti“ bliski moći sposobni da odlučuju. Eksperti su po definiciji sluge moćnih: oni u stvari ne razmišljaju već samo primenjuju svoja znanja na probleme koje postavljaju oni na vlasti (kako povratiti stabilnost? kako ugušiti proteste?). Jesu li dakle savremeni kapitalisti, takozvani finansijski čarobnjaci, zaista eksperti? Ili su samo glupava odojčad koja se igra našim novcem i našom sudbinom? Sećam se surove šale iz filma Ernesta Lubiča „Biti ili ne biti“. Kada su ga pitali za nemačke koncentracione logore u Poljskoj, nacistički oficir se brzo dosetio: „Mi radimo koncentraciju, a Poljaci logorovanje“. Zar se isto ne može reći za bankrot Enrona iz 2002? Sigurno je da su se hiljade radnika koji su tada ostali bez posla izložili riziku, ali nikada nisu imali pravog izbora – za njih je rizik bio kao slepa sudbina. Ali oni koji su imali uvid u rizike i mogućnost da intervenišu (menadžeri sa vrha), smanjili su svoje rizike tako što su unovčili deonice pre bankrota. Istina je dakle da živimo u društvu rizičnih izbora; jedino što neki ljudi (menadžeri) biraju dok drugi (običan svet) rizikuje.
Mislim da je pravi zadatak radikalnih emancipatorskih pokreta ne samo da protresu stvari iz samodovoljne inercije, već da promene same koordinate društvene stvarnosti, tako da se jednom, kada se stvari vrate u normalnu, omogući nova, bolja „apolonska statika“. I što je još važnije, kako se savremeni globalni kapitalizam uklapa u ovu šemu?
Delezijanski filozof Brajan Masumi kaže da je kapitalizam već prevazišao logiku totalizujuće normalnosti i usvojio logiku nasumičnog ekscesa: „Što raznovrsnije, čak nasumično, to bolje. Normalnost gubi uporište. Pravilnosti postaju labave. To popuštanje je deo dinamike kapitalizma.“
Ali osećam krivicu dok ovo pišem: ko sam ja da se prepuštam narcističkim teorijskim izlivima dok si ti izložena sasvim stvarnim gubicima? Molim te, ako možeš i želiš, pričaj mi o svojoj situaciji u zatvoru: o svom dnevnom ritmu, o malim privatnim ritualima koji olakšavaju preživljavanje, o vremenu koje imaš za čitanje i pisanje, o tome kako se druge zatvorenice i čuvari odnose prema tebi, o kontaktima sa tvojim detetom… istinsko herojstvo leži u naizgled malim sredstvima organizacije života kako bismo preživeli luda vremena, a da ne izgubimo dostojanstvo.
S ljubavlju, poštovanjem i divljenjem, mislim na tebe!
Slavoj

16. april 2013.
Dragi Slavoj,
Da li je savremeni kapitalizam zaista prestigao logiku totalizujućih normi? Ili samo treba da nas uveri da je prevazišao logiku hijerarhijskih struktura i normalizacije?
Dok sam bila mala maštala sam da se bavim advertajzingom. Bila sam zaljubljena u tu industriju, i zato sad mogu da procenjujem njene vrednosti. Anti-hijerarhijske strukture kasnog kapitalizma zapravo su samo slike iz uspešne reklamne kampanje. Savremeni kapitalizam mora da se prikazuje kao fleksibilan i čak pomalo ekscentričan. Sve je upravljeno ka osvajanju emocija potrošača. Savremeni kapitalizam nastoji da nas uveri kako operiše u skladu sa principima slobodne kreativnosti, beskrajnog razvoja i raznovrsnosti. Tom površnom glazurom prikriva se stvarnost u kojoj su milioni ljudi porobljeni svemoćnom i fantastično stabilnom normom proizvodnje. Mi želimo da ogolimo tu laž.
Ne treba da brineš da li se baviš teorijskim konstrukcijama dok ja stradam u „stvarnim teškoćama“. Cenim svoja stroga ograničenja kao izazov. Istinski sam radoznala: kako ću izaći na kraj sa ovom situacijom? I kako mogu da je pretvorim u produktivno iskustvo za mene i moje drugarice? Nalazim izvore nadahnuća; to doprinosi mom razvoju. Ne zahvaljujući, već uprkos sistemu. I u toj borbi mi pomažu tvoje misli, ideje i priče.
Drago mi je da smo u kontaktu. Čekam tvoj odgovor i želim ti sreću u našoj zajedničkoj borbi.
Nađa

10. juni 2013.
Draga Nadežda,
Duboko sam posramljen tvojim odgovorom. Napisala si: „Ne treba da brineš da li se baviš teorijskim konstrukcijama dok ja stradam u ’stvarnim teškoćama’“. Ova jednostavna rečenica mi je pomogla da shvatim da je bolećivost na kraju mog poslednjeg pisma bila lažna: saosećaj za tvoju muku u stvari je značio, „ja sam privilegovan da se bavim pravom teorijom i držim ti teorijska predavanja, dok si ti dobra za izveštavanje o svom teškom iskustvu“. Tvoje poslednje pismo pokazuje koliko si mnogo više od toga, da si ravnopravna partnerka u teorijskom dijalogu. Primi moje iskreno izvinjenje za taj dokaz duboke ukorenjenosti muškog šovinizma, posebno kada je sakriven iza saosećaja za tuđe patnje, i dozvoli da nastavim s našim dijalogom.
Sumanuta dinamika globalnog kapitalizma otežava i osujećuje delotvoran otpor. Seti se velikog talasa protesta koji se proširio Evropom 2011. godine, od Grčke i Španije do Londona i Pariza. Čak i bez konzistentne političke platforme koja bi mobilisala ljude, protesti su bili deo širokog obrazovnog procesa: očaj i nezadovoljstvo demonstranata transformisani su u veliki kolektivni čin mobilizacije – na stotine hiljada ljudi okupilo se po javnim trgovima da kažu da im je dosta, da tako više ne može. Međutim, ti su protesti na kraju ispali samo još jedan negativan gest besnog odbijanja i podjednako apstraktnog zahteva za pravdom; nedostajala im je sposobnost da taj zahtev prevedu u konkretan politički program.
Šta se može učiniti u takvoj situaciji, kada demonstracije i protesti nisu od koristi, kada demokratski izbori nisu od koristi? Možemo li ubediti umorne i izmanipulisane mase da nismo spremni samo da podrivamo postojeći poredak, da učestvujemo u provokativnom otporu, već i da ponudimo izglede za novi poredak?
Performansi Pussy Riot ne mogu se svesti samo na subverzivne provokacije. Ispod dinamike njihovog gesta, postoji unutrašnja stabilnost čvrstog etičko-političkog stava. U nekom dubljem smislu, upravo je današnje društvo zahvaćeno sumanutom kapitalističkom dinamikom bez unutrašnje svrhe i mere, dok zapravo Pussy Riot nudi stabilan etičko-politički stav. I samo postojanje Pussy Riot ljudima govori da oportuni cinizam nije jedina opcija, da nismo potpuno dezorijentisani, da još uvek ima opšteg dobra za koje je vredno boriti se.
I ja tebi želim sreću u našoj zajedničkoj borbi. Biti veran našem opštem cilju znači biti hrabar, posebno danas, a kako stara poslovica kaže – sreća prati hrabre!
Tvoj Slavoj

13. juli 2013.
Dragi Slavoj,
U svom poslednjem pismu, napisanom u žurbi za vreme rada u krojačnici, propustila sam da pojasnim razlike između „globalnog kapitalizma“ u Evropi i Americi s jedne, i u Rusiji s druge strane. Međutim, razbesneli su me nedavni događaji u Rusiji – suđenje Alekseju Navaljnom i donošenje neustavnih zakona protiv slobode. Prinuđena sam da govorim o specifičnim političkim i ekonomskim praksama u mojoj zemlji. Poslednji put sam ovakav bes osećala 2011. kada je Putin najavio da će se po treći put kandidovati na predsedničkim izborima. Moj bes i odlučnost doveli su do stvaranja Pussy Riot. Šta će se sada desiti? Pokazaće vreme.
Ovde u Rusiji imam snažan utisak o cinizmu zemalja takozvanog prvog sveta u odnosu na siromašnije narode. Po mom skromnom mišljenju, „razvijene“ zemlje pokazuju preteranu lojalnost prema vladama koje ugnjetavaju svoje građane i krše njihova prava. Evropske i američke vlasti bez rezervi sarađuju sa Rusijom, dok ona nameće srednjovekovne zakone, a opozicione političare šalje na robiju. Sarađuju sa Kinom gde su ljudi toliko potlačeni da me užasava i sama pomisao na to. Gde su granice tolerancije? I kada tolerancija postaje saradnja, konformizam i saučesništvo?
Ciničan stav „nek’ svako u svojoj zemlji radi šta hoće“ više nije održiv jer su Rusija, Kina i slične države sada deo globalnog kapitalističkog sistema.
Putinova Rusija, duboko zavisna od trgovine sirovinama, bila bi znatno oslabljena kada bi nacije koje uvoze rusku naftu i gas pokazale hrabrost svojih uverenja i obustavile kupovinu. Kada bi Evropa učinila čak i skroman korak poput usvajanja „Magnicki zakona“ [Magnicki zakon omogućava Americi da pod sankcije stavi one ruske zvaničnike za koje sumnja da su učestvovali u kršenju ljudskih prava]; s moralne strane bi to imalo ogroman značaj. Bojkot zimskih olimpijskih igara u Sočiju 2014. bio bi još jedan etički gest. Ali učešće u trgovini sirovinama prećutno je odobravanje režima u Rusiji – ne rečima, već novcem – i razotkriva želju da se sačuvaju politički i ekonomski status quo i podela rada koja leži u suštini svetskog ekonomskog sistema.
Citiraš Marksa: „Društveni sistem koji stoji i rđa… ne može opstati“. Pa ipak, ja sam ovde, odrađujem svoju zatvorsku kaznu u zemlji u kojoj su desetak ljudi koji kontrolišu najveće sektore ekonomije istovremeno Putinovi najstariji prijatelji. S nekima je studirao ili trenirao, s drugima je radio u KGB-u. Zar to nije društveni sistem zaglavljen u mestu? Zar to nije feudalizam?
Slavoj, iskreno sam ti zahvalna na našoj prepisci i jedva čekam tvoj odgovor.
Tvoja Nađa

Prepisku je priredio magazin Philosophie u saradnji sa New Times. Duže verzije mogu se pronaći na nemačkom na philomag.de, ili na francuskom jeziku na philomag.com. Pisma Tolokonikove sa ruskog je prevela Galja Akerman.
The Guardian, 15.11.2013.
Prevela Milica Jovanović

Нема коментара:

Постави коментар