06.12.2013.

Homoseksualni brakovi u istoriji Italije


St_Peter's_Square,_Vatican_City_-_April_2007


Autor: Giuseppe Marcocci

Krenuti tragom pobune ne u antičkom nego u novijem Rimu, naročito nakon frakture, koju je izazvala Protureformacije, najčešće znači uhvatiti se u koštac s problemom religije. Ponašanja i misli onih koji su prelazili granice dopuštenog i prihvatljivog, u gradu papa, kao uostalom i u ostalim delovima Italije, vlast je čitala kroz naočare pravoverja i katoličkog morala. Kategorija “heretika” bila je ujedno teološka i sudska kategorija. Pripadala je mišljenju cenzora i sudaca, još pre definicije onih, koji su svojevoljno prekrišili ustanovljeni poredak.Ovde ispričana priča govori o ljudima, koje bi verovatno Inkvizicija klasificirala u heretike, iako je njihova sudbina bila drugačija i još tragičnija.
To je priča koja je potisnuta, izbrisana, kao i toliki drugi događaji, vezani za rimske i talijanske heretike, o kojima su do nas doprli iz procesnih dokumenata o njihovoj sudbini samo fragmenti. To se dogodilo i sa homoseksualnim brakovima, koji su bili sklapani u crkvi u kasnom XVI veku, a što je opisao Montaigne u svom dnevniku, pišući o putovanju kroz Italiju 1580 i 1581, prilikom kojeg je dugo boravio u Rimu. Monteigne opisuje izvestan neobičan događaj (Sledi prevod profesora Vojmira Vinje)..”.u crkvi Ivana na Porta Latina[...]su pred nekoliko godina neki Portugalci osnovali čudnovatu bratovštinu. Na misu su venčavali muško i muško, uz iste one ceremonije, kakve mi provodimo kod naših ženidaba: tako se oni zajedno pričešćuju, čita im se isto mesto iz Evanđalja, kad se venčavaju, a oni zatim idu zajedno spavati i zajedno živeti. Rimski poznavaoci takvih slučajeva ističu da u vezi muškarca i žene samo venčanje čini tu vezu zakonitom pa su ti pametnjakovići mislili, da će venčanjem i njihova veza postati pravom, ako je potvrde kroz obrede i otajstva Crkve. Tada je spaljeno na lomači osam ili devet Portugalaca iz te krasne sekte”.

Priča je začuđujuća, ali se dugo vremena smatrala lažnom, zahvaljujući delu potiskivanja znamenitog katoličkog istoričara Ludwiga von Pastora, koji je uspeo podvaliti l(objavljenu) listu sa imenima osam osuđenih na smrt dana 13 augusta 1578, vezanih za slučaj San Giovanni di Porta Latina, kao spisak Židovskih vernika, koje je spalila Inkvizicija. Al nije bilo tako. Smrtna kazna je dokrajčila stanje, koje je jako zabrinulo vlast, jer se ticalo uvođenja u tajnu seksualnu sferu, čija je praksa bila zabranjena, cerkvenog sakramenta, koji je uređivao uobičajeni društveni život; to se odvijalo u staroj bazilici, sakrivenoj u jednom od najlepših kutova Rima još dan danas, unutar Aurelijevih zidina, Egerijevog parka i ulice Latina: venčavali su se muškarci, u obredima zaštićenim ćutnjom jedne “bratovštine”.

Potresen tim događajem Montaigne je kao putnik prolaznik opisao događaj, koji izgleda da dokazuje postojanje izvesnog pravog pravcatog paralelnog društva, buntovničkog u odnosu na postojeći poredak, kako se to učinilo sucima Krivičnog Suda Guvernera – svetovnog suda – koji je vodio parnicu protiv jedanaest uhapšenih muškaraca 20 jula 1578. Sad o tome svedoče tri prilično krupna fragmenta, koja su do nas došla, tog procesa, kojeg je vodio Paolo Bruno, a pronađeni su septembra 2008 u Državnom Arhivu grada Rima. Budući da postoje lakune, ti propusti navode na mišljenje da su delovi procesa namerno izbačeni, a verovatno su to bili najvrućji delovi iskaza, iznuđeni teškim mučenjima, kojima su okrivljeni bili podvrgnuti. Za vreme te torture objašnjavali su što su činili, pa je tako izašao na videlo najdublji smisao tih brakova.

Pojava žbira u San Giovanniju di Porta Latina u nedelju posle podne 20 jula 1570 prekinula je veselu klimu gošćenja i zajednički provedenog dana skupine odraslih i mladića, svih muškog roda. Bilo ih je najviše sa Iberskog poluotoka, koji su se u toj bazilici, izgleda uz pomoć nekih članova visokog klera, sastajali i to mesto je postalo neka vrsta kluba za ljude svih dobi, klerika i laika, najčešće stranaca skromnog socijalnog porekla. Sastajalište je ostalo kozmopolitsko, uprkos Kontrareformaciji. A taj čin mogao je predstvljati pobunu i postati pozorištem buntovničkog ponašanja, kao na primer njihove pretenzije, da simulirajući brak pred oltarom i vezujući ljubavlju dve osobe istog spola, taj čin postaje legitiman, bar u očima Boga.

Iako iz dokumenata procesa proizlazi kako su se okrivljeni prepuštali slobodno telesnom uživanju, postoje i tragovi zaista sklopljenih brakova; unutar zidova koji su im izgledali sigurni u jednoj periferijskoj crkvici, s retkim posetiocima. Čuvari organizacije, koje i sudac Paolo Bruno naziva „scola“ ili „societa“ – a to su izrazi koji su se u to doba koristili za heretike – u kojoj se događalo se nedopustivo. Ti brakovi predviđali su i preoblačenje, kako nam to potvđuje jedan izvor iz 1600: “Idite u Rim u San Giovanni ante Portam, gde ćete videti, da je pre nekoliko godina, kao što sam i ja video,naslikana istoriju tih Španjolaca, koji su, pošto su sobom doveli neke mladiće njihove nacije, kako ovi ne bi bili prepoznati, njih obukli kao gospojice i u svetoj crkvi oženiše se kao da su to zaista bile žene.”

Brak je bio vrlo važan za tu grupu ljudi. Fragmenti koje posedujemo ne dopuštaju nam da rekonstruiramo celi mozaik, ali prepustimo se hipotezama. Verovatno je u godinama nakon Tridentskog koncila, koji je snažno naglasio vrednost i obavezu bračnog sakramenta, privlačnost tog rita postala važna i za one muškarce, koji su vodili ljubav na zabranjen način i to ih je nateralo da se okuraže i da se izlože velikom riziku, htijući potvrditi homoseksualnu vezu, koristeći na zabranjen način sakrament bračne zajednice pred crkvenim oltarom. Bila je to neispunjiva želja za društvo, opsednuto sumnjim, i ono je u njima videlo heretike i buntovnike.

Da će Krivični Sud Guvernera voditi proces protiv jedanaest uhapšenih 20 jula 1578 nije se samo po sebi podrazumevalo, kao ni to da će ih se procesuirati za sodomiju, a ne za herezu. Kako bi nedopustivost zlodela izvršenih u crkvi bila shvaćena u potpunosti, u gradu u kojem je vest o hapšenjima vrlo brzo procurila, trebalo je postupiti brzo i strogo. Osuda je trebala biti jasna i egzemplarna. Odluka da te ljude osudi Krivični Sud bila je prihvaćena od svih vrsta vlasti u Rimu, pa i od same Inkvizicije.

Proces je vođen zbog sodomije, ali je ispoljio velik interes za svetogrdnu ceremoniju vezanu za te homoseksualne ljubavi. Sudac nije produbljivao pitanje na doktrinalnom planu. Više su ga zanimali aspekti vezani za rekonstrukciju liturgije, osim što je želeo doznati, koja je to funkcija odgovarala obredu venčanja u zajednicama, koje su se obrazovale u San Giovanniju. Pred okrutnošću procesa, kojim su bili obuhvaćeni, okrivljenici su se našli sami i svesni svoje nesposobnosti da se brane, a uz to im je tortura jako teško izranjavila tela. Ne zna se kad je sudac Bruno završio sudski proces. Ni da li su u kasnijim sudskim suočenjima izišli na videlo drugi detalji o elementima zajednice i brakova te čudne “bratovštine”. Ispovesti iskamčene silom i zatim ukrštene, na kraju su slomile te ljude u dvorani Krivičnog Suda rimskog Guvernera i tako je razbijena veza, o kojoj su ti ljudi gajili iluzije, da su je potvrdili u bazilici , koju su pronašli kao sigurno pribežište vlastitih ljubavi. Njihove međusobne veze i sklopljeni brakovi više nisu značili ništa. Ali revnosna saradnja sa sudom, koju su neki od njih prihvatili, spasila im je život. I jedan jedini sveštenik, koji je bio uhapšen 20 jula izbegao je smrtnoj kazni. Možda kako bi ime klera ostalo čisto.

Noću između 12 i 13 avgusta 1578 petnaest ohrabrivača bratstva arčikonfranternije San Giovannije došlo je na Sud Savella i preuzelo osmoricu osuđenih na smrt: albanskog lađara Battista, Katalonca Antonia de Valza, Francisca Herrera iz Toleda, Bernardina di Paz iz Toleda i Gaspara Martina iz Vitorie. Išli su u korak s njima da ih otprate u kršćansku smrt.

“Zatim je održana misa i svi su se strasno pričestili”. Sklad između božje i ljudske pravde ponovo je uspostavljen. Zatim su izašli na ulicu i povorka se zaustavila kod mosta San Angelo: “gde je svih osam obešeno”.Na kraju ohrabrivači preuzeše po nalogu “njihova mrtva tela i prenesoše ih u San Giovanni di Porta Latina, gde su sva tela spaljena.”


 
 
 
 

Нема коментара:

Постави коментар