10.09.2011.

Džerom K. Džerom


Jezero izgleda zrcalasto, mirno, poput mora za bonace. Ništa ne narušava taj starinski goblen koji prikazuje obalsku liniju oivičenu vodožednim drvećem i šašom, mirnoću vode i pokoji vodeni cvet. Čak i ždralovi (na proputovanju nebeskom autocestom) lete u bezglasju da ne bi remetili idiličnost prizora zamrznutog u oku slučajnog prolaznika.

A onda nesnosan lavež uzburka sve – i vodu i usnule insekte i lotose što počeše da se meškolje kao tek probuđena mačka. Eh, mačka… Da je barem! Nego pas. I to više njih. Ako me oči ne varaju, tri psa larmaju u tom čamcu što se klacka na sredini jezera. Na samoj ivici sedi neko. Čovek, čini mi se. Hvatam durbin da osmotrim bolje. I zaista, u čamcu su tri psa i nekakva čovekolika silueta što nije vredna pomena. Opa, bato, nisu to bilo kakva tri psa! Tri terijera, blago nama (a teško njima, naročito onom čemerniku što je takoreći jednim guzom već u vodi). Ček, ček… Bogme jesu tri terijera, ali tri različita terijera! Iako bi bilo sasma normalno posumnjati u moje znanje, jer više sam cat person nego li dog person, sa priličnom sigurnošću mogu da tvrdim da su dva od tri psa Foks i Bul terijer. Trećem jedva da glava viri iz plovećeg korita, ali s obzirom da izgleda kao orijaška snežna pahulja, usudio bih se reći da je to ni manje ni više nego čitavih 26 centimetara Vesti terijera. Oho-ho! Foks, Bul i Vesti na skučenom prostoru – odavno nisam čuo bolji recept za katastrofu. Jedan moj prijatelj je imao Bul terijera, žutobelog sa crnom trouglastom flekom preko desnog oka. Taj ne samo da je izgledao kao kosooki pirat, već se tako i ponašao prema drugim psima. O Foks terijeru ne znam mnogo, tek ono što sam upamtio iz ovlaš pročitanog letka Kinološkog saveza koji je ko zna kakvom zgodom završio u mom poštanskom sandučetu. Znam, dakle, da može da bude kratkodlaki i oštrodlaki (što sa ove udaljenosti ne mogu da utvrdim kada je u pitanju ovaj Foks u čamcu), što i nije toliko bitno. Mnogo su važnije druge karakterne osobine ovog brkajlije: ljubomora i netrpeljivost prema drugim psima. A maleni Vesti? Šta znamo o njemu? Bivša devojka je bila opsednuta tom pasminom i silno ga je želela za svoj dvadeseti rođendan. Kupio sam joj štene i ubrzo postao zamenjen tim preslatkim četveronošcem koji je zahtevao previše njene pažnje (sada, kad razmislim o tome, možda je to jedan od razloga zašto više volim mačke). Elem, dobro sam upamtio da je to omaleno simpatično stvorenje izuzetno (i potpuno nesimpatično!) tvrdoglavo. Pored toga, opisuju ga kao „velikog psa u malom telu“ što valjda dovoljno govori o kakvom se psu zapravo radi.

Pokušajte da zamislite ove tri energetske bombe, od kojih je jedna „Red Bull“ (Bul terijer, normalno), druga „Guarana“ (Vesti terijer), a treća „Burn“ (Foks terijer) kako se mućkaju na ustalasanom jezeru! Šta rade ova tri rođaka? U jednom trenutku reže jedan na drugog (i trećeg), onda dvojica palacaju jezikom na prvog, onda združenim snagama daju oduška glasnicama dok utrojčeno i nimalo prijateljski posmatraju nemog i na smrt preplašenog čoveka. Malo potom počinju da se vrte oko sebe kao da love sopstvene repove ili kakvog dosadnog obada-krvopiju. Zatim počinju mahnito da markiraju teritoriju, prvo svoju, pa komšijsku i tako u krug, sve dok se ono što su iz mehurova iskapali ne izmeša u istom odnosu kom im je i krv pomešana. Onda sledi zatišje, ali samo do trenutka kada konačno postanu svesni da su međe i dalje nejasne i da su i dalje tu jedan pored drugoga, u čamcu kojem neko nevidljivo sidro ne dopušta da se mrdne sa centra jezera, gde je, razume se, voda najdublja i odakle je obala najudaljenija. Nakon toga se, kao što je i očekivano, opet prolama lavež, koji prate prilično varvarski (mogu li da budu drugačiji ako su srodnički?!) nasrtaji prvog na trećeg, drugog na prvog, trećeg na drugog… Izmoreni od tučnjave i galame, psi se nakon toga donekle primiruju. I, što je (ne)očekivano, započinju da cvile i arlauču, podižući glave kao da se mole (svako svome Tvorcu, dakako!). Kad malo jače prislonim očnu duplju uz durbin, mogu da vidim i raspored sedenja tog čudnog pozorišta – na krmi, gde mu je i mesto, klacka se čovek; na desnom boku vidi se Foks kako se propeo na stražnje noge i posmatra obalu; levi deo trupa je rezervisan za Vestija koji je suviše nizak da bi se prednjim šapama naslonio na rub čamca, pa zato skakuće ne bi li video svoje parče obale; Bul je zaseo na pramac i odatle, poput bandita, vreba plen na obali ravno ispred njega. A obala u koju su sva tri psa u čamcu (čoveka da i ne spominjemo) tako zagledani? Obala je svima ista i jednolično glibovita. Odatle, iz čamca, mislim da i drveće u priobalju izgleda isto – sve same žalosne vrbe što već vekovima oplakuju ko zna koga. Ali, bez obzira na to, svaki pas bi rado okrenuo čamac ka svojoj obali. Eto, a kažu da psi bolje vide od ljudi, naročito na daljinu. Može biti, no samo ako se isključi faktor slepila izazvanog mržnjom prema bližnjem svom (učinilo mi se da se Bul okrenuo i da posmatra bližnje čamdžije sa neskrivenim antagonizmom). Pošto su terijeri odlučili da naprave pauzu, durbin okrećem ka onom sporednom liku. Šta on radi? Šta čeka, tako nepomičan i tih? Đavo će ga znati. Možda da ga najure iz čamca? Ili da se psi konačno dogovore kuda da se čamac usmeri (što je, blago rečeno, malo verovatno!)? A može biti da se taj čovek već pomirio sa činjenicom da će ga jednog od ovih dana oglodati ova tri nezasita proždrljivca? Možda se nada da će čamac istrunuti (a na dobrom je putu ka – dnu!) a on doplivati do spasonosne obale? Đavo će ga znati… U svakom slučaju, ovdje se trenutno ništa ne dešava. Niti čamac plovi, niti psi razgovaraju (a niti se nešto posebno glođu), niti čovek išta preduzima, niti bilo šta talasa. Odveć je monotono gledati sve to. Krajnje je vreme da odem na neko drugo jezero. Ima lepih u Kanadi, čuo sam. Ili u Finskoj, zemlji hiljadu jezera. Svejedno, samo da nema pasa u čamcu. A čoveka da i ne spominjemo.

________________________________


Mali, stoni ratovi




Sve je počelo posle jedne večere. Džerom K. Džerom je krenuo da topom igračkom obara olovne vojnike H. Dž. Velsa. Velsu se ovo dopalo, pa se i on pridružio igri. Dva genija svetske književnosti su zatim sela i napisala pravila za igru olovnim vojnicima. Tako je nastala legendarna knjižica „Mali ratovi: igra za dečake od dvanaest do sto pedeset godina i za one inteligentnije devojčice koje vole dečačke, igre i knjige''. Te daleke 1913. razbibriga Džeroma i Velsa se pretvorila u novu vrstu igre i zabave, poznatu danas kao ratne igre minijaturama.
                                            ______________________________________
Volim svoj posao toliko da sam u stanju da sedim i posmatram ga satima.
 
 ______________________________________

 
Iz raja ili iz pakla

Priča se da je jednog dana Džerom k. Džerom u novinama pročitao vest o svojoj smrti. Iznenađen, odmah je telefonirao uredniku tih novina,
- Halo! Ovde Džerom K. Džerom. Pročitao sam u Vašem listu da sam umro!
- Da, i ja sam! - mirno odgovori urednik.
- Zar Vas ovaj moj poziv ne šokira?
- Nimalo! Jedino me zanima odakle se javljate, iz raja ili iz pakla - odbrusio mu je urednik

Нема коментара:

Постави коментар