HERMAN HESE

Demijan

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedninko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Šta je upravo istinski živ čovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se može svaki od nas jednim puščanim zrnom doista skloniti sa sveta,bez ikakva traga,onda više ne bi imalo smisla pripovedati priče. Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način i nikad više. Zato je istorija svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je i svaki čovek dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvaredan i dostojan svake pažnje. U svakom je otvoren duh, u svakom pati stvorenje, u svakom se izbavitelj raspinje na krst..."

________________________________

Demijan

Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade.On se povukao potpuno u svoju dušu,i mislio je da će sagoreti od ljubavi.Svet za njega nije postojao,on nije više video plavo nebo i zelenu šumu,potok mu nije žuborio, harfa mu nije jecala, sve je bilo utonulo, i on je osiromašio i postao bedan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je mnogo ranije hteo da umre i propadne ,nego da se odrekne posedovanja lepe žene koju je voleo.Tada on oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lepa žena je morala joj se povinovati, i došla je i on je stajao raširenih ruku da bi je privukao sebi. Ali, dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmenila, i on sa grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet .Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok,s ve mu je u novim bojama, sveže i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije jednu ženu, imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dušu - on je voleo i pri tome našao sebe samog. Većina njih pak voli da bi pri tom sebe izgubili.

_________________________________

Srećan je ko ume da voli

 Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i i lepotu nasem postojanju.
Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća, bilo je bolesnika punih volje za životom koji su se negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.
Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onom ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi…

Ne postoji druga stvarnost osim one koju imamo u sebi samima. Stoga većina ljudi živi tako nestvarno,zato što slike izvan sebe smatraju za stvarnost, a svoj vlastiti svet u sebi ne puštaju nikako da dođe do reči.
Pri tom se može biti srećan, ali ako se jednom sazna ono drugo, onda se više ne može izabrati da se pođe putem većine.

_________________________

Umetnost dokolice

Jedna neobična ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uči nas da i najmanji čin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogaćuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moć slabi i osiromašuje. To su znali i o tome nas učili Indijci, grčki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika čija su dela preživljavala epohe u kojima su živeli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Možete da se složite s Hristom ili s Platonom, sa Šilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uči nas da nisu ni moć ni bogatstvo ono što nas cčni srećnim već samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosećanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lišavanje, ali nije: to je obogaćivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.


Umetnost dokolice

 Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičije, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek.


   _________________________________


Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udišući mlaku, bljutavu smešu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.
Tada u meni gori divlja želja za snažnim osećanjima, za doživljajima, gori srdžba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i sterilizovanom životu i besomučni prohtev da nešto razbijem u paramparčad, kao na primer neku veliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samoga sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovničke đake snabdem priželjkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojčicu ili da nekolicini predstavnika građanskog poretka u svetu zavrnem šiju.
Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam građanina, to obilno i uspješno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosečnog.

________________________________________

"Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. To uopšte i ne treba prijatelju, da čeznem za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se."

_______________________________________

Stepski vuk

Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak." 

..i NAJNESREĆNIJI život ima svojih sunčanih časova i pod peskom i kamenjem ,svoje sitne cvetiće Sreće.Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka.Obično je bio veoma nesrećan,to se ne može poreći, a mogao je da unesreći druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega, jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu. Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kad bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočarenje i jad kad bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao čovek, koji u sebi sluša Mocarta,  čita pesme i  ima ljudske ideale. Stepski vuk je svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir...

__________________________________________

 Igra staklenih perli

Ali šta je bio njegov put? Sem svog velikog dara za muziku i za igru staklenih perli,
znao je i za druge snage u sebi-za izvesnu unutrašnju nezavisnost, za visoku svojeglavost koja mu, istina, nije zabranjivala ili otežavala služenje, ali koja je od njega zahtevala da služi samo najvišem gospodaru. I ta snaga, ta nezavisnost, ta svojeglavost u njemu nije bila samo
jedna crta u njegovom liku, ona nije bila samo unutra upravljena i delatna,već je delala takođe upolje. Jozef Kneht je jos za vreme đakovanja, a naročito u doba rivalstva sa Plinijom Desinjorijem,češće dolazio do saznanja da neki drugovi vršnjaci, a još više oni mlađi, ne samo da su gavoleli i tražili njegovo prijateljstvo,već su bili skloni da mu puste da vlada njima, da ga pitaju za savet, da mu odobre da vrši uticaj na njih, i to saznanje se češće ponavljalo. Ono je imalo krajnje prijatnu i laskavu stranu, godilo je slavoljublju i jačalo samosvesnost. Ali ono je takođe imalo i jednu sasvim drugu stranu, mračnu i strašnu. Jer već sklonost da sa visine gleda na one drugove koji su u svojoj slabosti, svom odsustvu svojeglavosti i dostojanstva
tražili savet, vođenje i uzor, ili čak tajna želja koja mu se povremeno javljala da ih(bar u mislima)učini poslušnim robovima-imala je nečeg zabranjenog i ružnog...“

Veliki ljudi su za mlade ljude kao suvo grožđe u kolaču svetske istorije,oni takođe spadaju u njenu pravu supstancu, izvesno, i nije nimalo lako ni prosto, kao što bi se mislilo, razlikovati stvarne velikane od prividnih velikana. Kod prividno velikh, izgled veličine daju istorijski trenutak u njegova tumačenja i prilaženja, ali ima istoričara i biografa, a kamoli novinara, kojima to tumačenje i zahtevanje jednog istorijskog trenutka hoće da kaže/trenutni upeh pojavljuje se već kao znak veličine. Omiljene figure takvih istoričara su kaplar koji od danas do sutra postane diktator, ili kurtizana koja za trenutak uspe da upravlja dobrim ili rđavim raspoloženjem jednog vladara sveta. A idealno raspoloženi mladići vole, obrnuto, najviše tragično neuspele, mučenike, one za trenutak suviše rano ili suviše kasno došle.................

________________________________

Sidarta

Usporavajući korak mislilac je produžio put pitajući sebe: "Šta je to što si hteo da naučis iz učenja i od učitelja, a čemu te oni, koji su te mnogome učili, ipak nisu mogli naučiti?"
I otkri:"Bilo je to moje ja čiji sam smisao i suštinu hteo da dokučim. Hteo sam da se otrgnem od svoga ja, da ga savladam. Ali, to mi nije pošlo za rukom, uspeo sam da ga obmanem, da bežim i da se skrivam od njega.
Zacelo, ništa na svetu nije toliko zaokupljalo moje misli kao to moje ja, ta zagonetka što živim, što predstavljam jedinku odvojenu i rastavljenu od svih drugih, što sam Sidarta! I ni o čemu na svetu ne znam manje nego što znao o sebi, o Sidarti!"
"To što ništa ne znam o sebi, što je mene Sidarta ostao tuđ i nepoznat proizilazi iz jednog jedinog uzroka: plašio sam samog sebe, neprekidno sam bežao od sebe!
"Kako sam bio gluv i tup! Kad neko čita spis čiji smisao želi da dokuči, tada neće sa prezirom gledati na znake i slova, rekavši da su varka, slučajnost i bezvreda ljuska, već će ih čitati, proučavati, voleti slovo po slovo..."
"Svako može da baca čini, svako može da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da čeka, ako ume da posti."
"Pisati je dobro, razmišljati je bolje. Mudrost je dobra, strpljenje je bolje."

________________________________

Sidarta

Razgovor Kamale i Sidarte, ljubavnika:

Ti si kao i ja, a drugčija od većine ljudi.
..., u tebi se kriju spokojstvo i utočište u koje se možeš povući svakog časa i osećati se kao u svom domu, a to je i meni dato. Malo je ljudi koji to poseduju, mada bi svi mogli to imati.
- Nisu svi ljudi mudri - reče Kamala.
- Nisu - reče Sidarta - i upravo se o tome i radi.
Kamasvami je mudar koliko i ja, pa ipak nema utočišta u sebi. Drugi ga pak imaju iako im je razum kao u malog deteta...
...- Ja sam kao i ti. Ni ti ne umeš da volisš jer kako bi inače mogla da upražnjavaš ljubav kao veštinu? Ljudi našeg soja kažu ne mogu da vole. TO MOGU LJUDI DETINJG UMA; U TOME JE NJIHOVA TAJNA.
"Ništa nije bilo, ništa neće biti, sve jeste sve ima svoje bitisanje i sadašnjost!"
"Onaj ko istinski traži, ko istinski želi da nađe put, ne može primati nikakvo učenje. Ali, onaj ko ga je našao, taj je mogao da odobrava svako učenje, svaki cilj, toga više ništa ne odvaja od hiljade drugih koji su živeli u duhu večnog, u duhu božanskog."

_________________________________

Sidarta

Ćuj Kamalo: Kada baciš kamen u vodu, on najbržim putem pluta da stigne do dna. Tako je to i kada Sidarta ima neki cilj, neku nameru. Sidarta ne preduzima ništa, on čeka on razmišlja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kroz vodu, a da ništa ne radi, a da se ne pomakne; on biva privučen, on se opušta i pada. Njegov cilj ga privlači, on dopušta da mu u dušu prodre bilo šta što bi bilo suprotno cilju. To je ono što je Sidarta naučio kaod samana. To je ono što neznalice nazivaju činima, misleći da to izvode demoni. Ali demoni ništa ne izvode, demoni ne postoje. Svako može da baca čini, svako može da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da čeka, ako ume da posti….

________________________________

Sidarta

Kad neko čita spis čiji smisao želi da dokuči, tada neće s prezirom gledati na znake i slova, rekavši da su varka, slučajnost i bezvredna ljuska, već će ih čitati, proučavati i voleti slovo po slovo.
A ja, koji sam želeo da čitam knjigu sveta i knjigu sopstvenog bića, prezreo sam za ljubav unapred naslućivanog smisla znake i slova, nazivajući pojavni svet varkom, a svoje oči i svoj jezik slučajnim i bezvrednim pojavama. Ali, to je prošlo, ja sam se probudio, istinski probudio i tek danas rodio…

____________________________________

Sidarta

"...Izobličena lica zurio je u vodu i pljunuo ugledavši odraz svoga lika. Smrtno umoran odvojio je ruke od stabla i okrenuo sa namerom da se baci u talase,da najzad potone. Padao je zatvorenih očiju u susret smrti. U taj mah u najskrivenijim kutovima njegove duše, iz prošlosti njegovog premorenog života odjeknu glas. Bila je to jedna reč, jedan slog koji bez i jedne misli promucao u sebi, staru početnu i zvaršnu reč svih brahmanskih molitvi, sveti Om, koji znači "savršenstvo", ili "potpunost". I u trenutku u kome do Sidharthinog uva dopre glas koji izgovori Om, njegov usnuli duh se namah razbudi i on shvati da je njegova namera bezumna. Sidhartha se prenerazi. Evo šta se zbilo s njim, bio je tako izgubljen, zabludeo i lišen svih saznanja da je hteo da potraži smrt, da je u njemu mogla sazreti ova želja, toliko detinjasta želja da nađe mir uništivši svoje telo! Sva pitanja ovih dana, otrežnjenje i očajanje nisu mogli da urode plodom koji mu je doneo trenutak u kome je Om dopreo do njegove svesti i on u magnovenju spoznao svoju bedu i zabludu.

- Om ! - izgovorio je tiho.

 - Om ! -

I bi svestan brahmana, i bi svestan da je život neuništiv i svestan svega božanskog bačenog u zaborav. Ali, to je bio samo tren, blesak munje. Sidhartha se sručio u podnožje kokosovog drveta, položio glavu na kolena stabla i utonuo u dubok san. Spavao je duboko i bez snova, odavno već nije znao za takav san. Kada se nakon mnogih časova probudio, učinilo mu se da je prošlo deset godina. Čuo je tihi žubor vode, ali nije znao gde se nalazi i kako je dospeo ovamo; otvorivši oči začudio se drveću i nebu nad glavom, setivši se najzad gde se nalazii kako je ovamo došao. Ali, kako je tek nakon dužeg vremena došao do tog saznanja, prošlost mu se učinila kao prekrivena nekom koprenom, beskrajno daleka, beskrajno strana i ravnodušna. Znao je samo da je napustio svoj raniji život ( u prvi mah, kada se osvestio, raniji život mu se učinio kao davno minulo nekadašnje ovaploćenje, kao ranije rođenje njegovog sadašnjeg ja) - da je hteo da ga odbaci pun gađenja i jada, ali je zatim, kraj neke reke, ispružen ispod kokosovog drveta, došao k sebi sa svetom reči Om na usnama, da je posle toga zaspao i da sada razbuđen i kao preporođen posmatra svet oko sebe. Tiho je izgovorio reč Om sa kojom je zaspao, pa mu se učinilo da njegov dugi san nije bio ništa drugo već samo dugotrajno, zadubljeno izgovaranje Oma, misao prožeta Omom, uranjanje i potpuno poniranje u Om, u bezimeno, u savršeno..."

_______________________________________

Moja vera

Pogled volje je nećist i izobličen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje čisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu već samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novčaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li "bez misli" u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Čovek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije čovek već samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: "Da li je pristupačan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?" S hiljadu takvih pitanja najčešće se odnosimo prema drugim ljudima koje susrećemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom načinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, većina političara i učenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, čisto videnje i predanost, sve postaje drugačije. Čovek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobičan kao i sve ka čemu se okreće čist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacčje nego inače. Oni nisu više ogledala ili delići naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, čvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, značajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvaćen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i čovekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguća, svuda pripremljena, svuda naslućivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod čoveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.

________________________________________

ODLOMAK IZ DNEVNIKA

Noćas sam vrlo mnogo sanjao, a ipak ništa od toga nisam jasno zapamtio.
Znam samo to da su doživljaji i misli tih snova tekli u dva pravca: jedni su bili zaokupljeni i ispunjeni svakojakim patnjama koje sam podnosio - drugi su bili puni želje i težnje da te patnje savladam savršenim razumevanjem, svetošću.

Tako su se moje misli, želje i fantazije do izranjavljenosti, do bolnog zamora, satima pentrale po strmim zidovima između jada i prisebnosti, između patnje i najprisnijeg stremljenja, povremeno su se pretvarale u polutamna telesna osećanja: čudnovato tačno označena, krajnje diferencirana stanja žalosti, muke, zamorenosti srca, čulno su se prikazivala u slikama i akordima, a istovremeno su u drugom sloju duše nailazila uzbuđenja više duhovne energije. opomena na strpljenje, na borbu, na nastavak puta koji nema kraja. Uzdahu ovde odgovarao je odvažan korak tamo; osećanje nevolje na jednom stupnju nalazilo je odgovor u opomeni, pokretačkoj sili, prisebnosti na drugom stupnju.

Ako uopšte ima nekakvog smisla zadržavati se na takvim doživljajima i naginjati se nad ivicu voda i klanaca koje čovek u sebi nosi, onda se taj smisao može dobiti samo ako što vernije i tačnije nastojimo da pratimo uzbuđenja svoje duše - mnogo dalje i mnogo dublje no što reči dopiru. Ko to pokušava da zabeleži, čini to sa osećanjem sa kojim bi se na stranom, površno naučenom jeziku govorilo o tananim, tugaljivim, ličnim stvarima.

Moje stanje i krug doživljaja bili su, dakle, ovakvi: s jedne strane doživljavanje teške patnje, s druge strane svesna težnja ka savlađivanju patnje, ka skladu sa sudbinom. Tako je otprilike cenila moja svest ili pak prvi glas u mojoj svesti. Drugi glas, tiši, ali dublji i sa odjekom, drukčije je predstavljao položaj. Taj glas (koji sam, kao i prvi, jasno ali iz daljine čuo u spavanju i snu) nije osuđivao patnju, niti je davao za pravo duhovno-energičnoj težnji ka usavršavanju, već je pravo i nepravo raspodelio oboma. Taj drugi glas je pevao o slasti patnje, pevao je o njenoj neophodnosti, on nije hteo ništa da zna o savlađivanju ili ukidanju patnje, već o njenom produbljivanju i nadahnjivanju.

Prvi glas je rekao, grubo prevedeno u reči, otprilike ovako: "Patnja je patnja, tu nema šta da se cenka. Ona boli. Ona muči. Ona daje sile koje mogu da savladaju patnju. Dakle, potraži te sile, neguj ih, vežbaj ih, naoružaj se njima! Bio bi ludak i slabić, ako bi hteo večito da patiš i patiš.

Drugi glas je, međutim, grubo prevedeno u reči, rekao otprilike ovo: "Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Patnja zadaje bol samo zato što grdiš. Ona te proganja samo zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš grditi, ne moraš se bojati. Moraš voleti. Ti sam znaš sve to, ti u duši sasvim dobro znaš da postoji samo jedna jedina čarolija, jedna jedina sila, jedno jedino izbavljenje i jedna jedina sreća i da se ona zove ljubiti. Dakle, voli patnju! Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje! Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se, nemoj je primati s mržnjom! Samo tvoja mržnja je to što ti nanosi bol, inače ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne načiniš time! Patnja je najveličanstvenija muzika - ukoliko je slušaš. Ali ti je nikada ne slušaš, ti imaš drugu, sopstvenu, upornu muziku i ton u uhu, ti nju nećeš da ispustiš, a muzika patnje nije s njom u skladu. Čuj me! Čuj me i seti se: patnja nije ništa, patnja je zabluda. Samo ti sam je stvaraš, samo ti sam nanosiš sebi bol!"

I tako su, osim patnje i volje za izbavljenjem, ta dva glasa takođe uporno bila u sukobu i trvenju. Prvom, bližem svesti, mnogo toga išlo je u prilog. On je tupom carstvu nesvesnoga stavljao nasuprot svoju jasnoću. Na njegovoj strani su bili autoriteti, bili su Mojsije i proroci, bili su otac i majka, bila je škola, bio je Kant i Fihte. Drugi glas je zvučao iz daljine, zvučao je kao iz nesvesnog i iz same patnje. On nije stvarao suvo ostrvo u haosu, on nije stvarao svetlost u pomrčini. On sam bio je mračan, on sam bio je iskonski uzrok.

Nemoguće je, dakle, izraziti kako se koncert tih dvaju glasova razvijao. Naime, svaki od dva početna glasa se delio, i svaki novi podglas se opet delio, i to ne tako da bi jednostavno postala dva hora koja stoje jedan prema drugom, na primer jedan svetao i jedan mračan, jedan visok i jedan dubok, jedan muški i jedan ženski, ili bilo kako. Ne, nego je svaki nov glas sadržao nešto od oba viša glasa, sadržao je treptaje haosa i treptaje volje koja uobličava, sadržao je dan i noć, muško i žensko u novoj, sopstvenoj mešavini. Svaki glas je uvek imao karakter suprotan onome glasu čije je čedo i podeok izgleda bio.

Neki nov podglas haotičnog maternjeg glasa zvučao je sve više muški i jasno, sa htenjem i ograničenjem, i obrnuto. Ali svaki je bio neka mešavina, svaki je bio nastao iz čežnje za drugim principom.

Tako je nastala jedna polifonija i mnogostrukost i izgledalo je da je u njoj sadržan čitav svet sa svim milionima mogućnosti. Oni su svi jedan drugom održavali ravnotežu; izgledalo je da čitav svet traje pod stalnim tihim bolom u mojoj sanjalačkoj duši.
To je bio silovit zamah, ali je bilo i mnogo trenja, isključivosti i smetnje pune bola. Svet se obrtao, obrtao se lepo i strasno, ali je osovina škripala i pušila se.

Kao što sam rekao, više ništa ne znam o onome što sam sanjao. Note su nestale, samo prvi znaci tonova i glasova još stoje u meni napisani. Znam samo: doživeo sam mnogo rđavog, a svaki novi bol nanovo je zapalio žarku želju za oslobođenjem i izbavljenjem. Tako je uspostavljen večiti tok, krug pokretačke snage i prijemčivosti, uobličavanja i podnošenja, radnje i trpljenja, bez kraja.

Pri tom se nisam osećao dobro. Sve je jači bio ukus bola no zadovoljstva, a kada su se stanja sna ispoljavala u telesnim osećanjima, bilo je mučno: osećao sam glavobolju, nesvesticu, plašljivost.

To što mi se dešavalo bilo je složeno i na svaki nov doživljaj ili patnju odgovor je davao neki nov glas, svakom napadu sledila je unutrašnja opomena. Pojavljivali su se uzori, među ostalima video sam kako kao uzor učitelj dolazi starac Zosima, iz "Braće Karamazovih". Ali onaj materinski iskonski glas, večit i uvek drukčije uobličen, svaki put je protivrečio, upravo on nije protivrečio, nego je to bilo kao da se neko drago biće okretalo od mene i ćuteći vrtelo glavom.

"Nemoj uzimati uzor!" - činilo se da kaže taj glas. "Uzori su nešto čega nema, što ti sam sebi stvaraš i praviš. Težiti ka uzorima jalov je posao. Ono pravo dolazi samo po sebi. Samo pati, sinko moj, samo pati i ispij pehar! Ukoliko više pokušavaš da mu se izmigoljiš, utoliko napitak ima gorči ukus. Kukavica ispija sudbinu kao otrov ili kao lek, ali ti je moraš ispiti kao vino i vatru. Onda ona ima sladak ukus."

Ali ona je imala gorak ukus, a točak sveta se čitavu dugu noć brekćući vrteo na osovini koja se pušila. Ovde je bila slepa priroda, tamo duh koji je vidi - ali duh koji vidi stalno se preobraćao u slepe, mrtve, jednolike stvari: u moral, u filozofiju, u recepte, a slepa priroda je ovde-onde stalno otvarala jedno oko, jedno čudno, vlažno oko duše, zazorno i svetlo. Ništa nije ostalo verno svome imenu. Ništa nije ostalo verno svome biću. Sve je bilo samo ime, sve je bilo "samo" biće, a iza svega se svetost života i tajna misije sklanjala u stalno nove, udaljenije, skrovitije dubine ogledala.
Tako se moj svet, dimeći se, mogao dalje okretati, dokle god je osovina držala.

Kad sam se probudio, noć je bila gotovo prošla. Nisam pogledao na sat - nisam bio toliko budan, ali sam kratko vreme držao oči otvorene, a bledu jutarnju svetlost sam video na simsu, na stolici i na mom odelu. Rukav košulje je visio opušten i malo uvijen i pozivao na igre mašte oblikovanja - za našu dušu ništa na svetu nije plodnije i više pokretačko od sutona: u pomrčini mrlja beloga koja se rasplinjava, na magličastoj osnovi sistem sivih i crnih tmina koji se razliva.

Ali ja nisam prihvatio taj podstrek, da od viseće bele mrlje oblikujem lebdeće igračice, mlečne ulice koje su išle ukrug, snežne vrhove i svete kipove. Još sam bio obuzet dugim nastavkom sna, a moja svest je bila zaokupljena samo time da ustanovim da sam budan i da je jutro blizu, da me boli glava i da ću verovatno još jednom moći da zaspim. Po krovu i prozorskom kapku blago je dobovala kiša. U meni su se digli tuga, bol i otrežnjenje, sklopio sam oči bežeći i otpuzao natrag ka spavanju i snovima.

Međutim, nisam ih ponovo potpuno našao. Ostao sam u tananom, isprekidanom polusnu u kome nisam osećao ni umor ni bol. A sada sam opet doživeo nešto, nešto kao san, a nije san, nešto kao misao, a ipak nije mišljenje, nešto kao viziju, nešto kao valovima zrakova svesti ovlašno osvetljenje nesvesnoga.
U lakom jutarnjem polusnu doživeo sam jednog sveca. To je upola bilo kao da sam ja sam svetac, da mislim njegove misli i osećam njegova osećanja; upola je bilo takođe tako kao da je on neko drugi, odvojen od mene, ali koga ja skroz vidim i najdublje poznajem. To je bilo kao da ga vidim, to je bilo takođe kao da ga čujem ili da čitam o njemu. To je bilo kao da sam sebi pričam o tom svecu, u isto vreme je takođe bilo kao da mi on priča o sebi ili kao da preda mnom doživljava nešto što ja osećam kao sopstveno.

Svetac - svejedno, dakle, da li sam ja bio on ili neko drugi - svetac je doživeo jednu veliku patnju. Ali ja ne umem da opišem da li se ona desila nekom drugom, ili meni samom, ja lično sam je doživeo i osetio. Osetio sam: najdraže mi je oduzeto, deca su mi pomrla ili su baš umirala na moje oči. I ona nisu bila samo moja telesna, stvarna deca, sa svojim očima i čelima, svojim malim rukama i glasovima - to su bila i moja duhovna deca i nešto moje što sam video kako tu umire i odlazi od mene, to su bile moje najsopstvenije, najličnije mile misli i pesme, to je bila moja umetnost, moje mišljenje, svetlost mojih očiju i život. Više od toga nije mi moglo biti oduzeto.
Nisam mogao doživeti nešto teže i jezovitije no što su se te mile oči ugasile i više me nisu poznavale, što te mile usne više nisu disale.

To sam doživeo ja - ili je doživeo svetac. Sklopio je oči i smeškao se, a u njegovom malom osmejku sve je bilo patnja, što god se moglo izmisliti bilo je priznanje slabosti, ljubavi, ranjivosti.

Ali to je bilo lepo i tiho, taj mali osmejak bola, i on se nepromenjen i lep zadržao na njegovom licu. Tako izgleda drvo kad ga na jesenjem suncu napušta poslednje zlatno lišće. Tako izgleda stara Zemlja kada u ledu ili vatri propada njen dotadašnji život.
To je bio bol, to je bila patnja, najdublja patnja - ali to nije bio otpor, nije bilo protivrečje, to je bilo saglašavanje, predavanje, osluškivanje, to je bilo suznanje, suhtenje. Svetac se žrtvovao i on je slavio žrtvu. Patio je, a smeškao se. On se nije skamenio, ipak je ostao u životu, jer je bio besmrtan. Primao je radost i ljubav i davao ih je, vraćao ih je - ali ne nekom tuđinu, već sudbini, koja je bila njegova sopstvena. Kao što neka misao potone u sećanju i neki pokret u mirovanju, tako su svecu potonula njegova deca i sve što ima, uz bolove - ali neizgubljeni, potonuli u sopstvenu unutrašnjost. Oni su bili iščezli, ne ubijeni. Oni su bili preobraženi, ne uništeni.
Oni su se vratili u unutrašnjost, u unutrašnjost sveta, i unutrašnjost paćenika.
Oni su bili život i postali su slikovit izraz, kao što je sve slikovit izraz i jednom se pod bolovima gasi, da bi kao nov slikovit izraz odenulo drugo ruho.

_______________________________

Uspomene

U jednom mirnom, skrovitom kutku, gde me je velika stena štitila od oluje, pojeo sam svoj doručak; crni hleb, kobasicu i sir. Posle nekoliko sati hoda uzbrdicom i po hladnom vetru, prvi zalogaj sendviča - evo jedinstvenog zadovoljstva koje je sačuvalo svu svoju draž, neizmerno blaženstvo prave dečije radosti.

Sutra ću možda svratiti tamo, u bukovu šumu, gde me je Julija prvi put poljubila. Bilo je to za vreme jednog izleta sa gradskim drustvom "Konkordija" u koje sam ušao samo zbog nje. Sledećeg dana sam ga već napustio.

A prekosutra ću možda, ako sve bude u redu, ponovo videti Juliju. Udala se za imućnog trgovca, izvesnog Hershla, i mislim da imaju troje dece. Jedno od njih, devočcica, iznenadjujuće liči na nju i isto se zove Julija. To je sve što znam.

Ali još uvek se dobro sećam da sam joj godinu dana nakon svog odlaska pisao iz inostranstva da nema nade da nađem posao i zaradim novac i da ona ne treba da me čeka. Odgovorila mi je da ne brinem i da je bez razloga ne rastužujem; kad se budem vratio, bilo kad da to bude, ona će me čekati. Ali šest meseci kasnije ponovo mi je pisala tražeći da je oslobodim obaveze, zbog tog Hershla. U tim prvim trenucima bio sam ojađen i gnevan. Nisam joj pisao, dao sam poslednji novčić za telegram s nekoliko bezličnih reči. Te reči prešle su okean; nije ih bilo moguće povući.

Život je tako neverovatan! Da li je to bio slučaj ili sudbinska ravnoteža, da li je to bila hrabrost ili očaj - ali čim se moja ljubavna sreća raspršila, uspeh i novac stigli su kao čarolijom; ono što nikada nisam sanjao, postalo je moje kao u igri, ali za mene nije imalo vrednost. Sudbina je šašava, pomislih, i za dva dana i dve noći na drusšvo i piće potroših brdo novčanica.

Ali nisam hteo da razmišljam o tome; kad sam završio svoj obrok i bacio praznu masnu hartiju u vetar, uvio sam se u mantil i rešio da se malo odmorim. Radije sam mislio na svoju tadašnju ljubav, na Julijinu pojavu i njeno lice, na pravilnu liniju njenih obrva i krupne tamne oči, na onaj dan u bukovoj šumi kada mi se polako, oklevajući, predala drhteći pod mojim poljupcima koje mi je na kraju uzvratila nežno se osmehujući, kao u snu, dok su suze još uvek blistale na njenim trepavicama.

Prošlost! ... Ali nisu najlepši bili poljupci ni ukradene večernje šetnje. Najlepša je bila ona snaga koju je probudila ta ljubav, ona radosna želja da živim, da se borim i da se bacim u vatru zbog nje. Moći dati sebe u zamenu za jedan trenutak, moći žrtvovati godine za osmeh jedne žene, to je sreća.

I to nisam isgubio.
"Ljubav ne treba da moli, a ni da zahteva. Ljubav mora imati snage da u sebi samoj dođe do izvesnosti. Onda nju više ne vuku, nego ona vuče"

HERMAN HESE ~   na blogu

  At or with me  

                                          AT OR WITH ME - ARHIVA KNJIŽEVNOST