12.06.2010.

Milan Kundera










SMEŠNE LJUBAVI



Suvišna vera je najgori saveznik.Kada u nešto doslovno veruješ dovodiš,na kraju, svoju veru ad apsurdom. Ko je istinski pristalica neke politike, nikad ne uzima ozbiljno njene sofizme, već samo njene praktične ciljeve, koji se iza ovih sofizama sakrivaju. Političke fraze i sofizmi nisu tu zato da se u njih veruje, treba pre da posluže kao nekakav zajednički i dogovoreni izgovor, ljude, koji koji uzimaju ozbiljno, ranije ili kasnije ,otkriće u njima protivurečnosti, počeće da bune i na kraju će sramno završiti kao jeretici i otpadnici .Ne, suvišna vera nikada ne donosi ništa dobro ,i to ne samo političkim ili religioznim sistemima, već ni našem sistemu, pomoću kojeg smo hteli da osvojimo ovu devojku.


_____________________________________


"Zbog čega zapravo da govorimo istinu? Šta nas na nju obavezuje? I zbog čega uopšte istinoljubivost smatramo za vrlinu? Zamisli da sretneš ludaka koji tvrdi da je riba i da smo svi mi ribe. Hoćeš li da se svađas sa njim? Hoćeš li mu kazati u oči šta misliš? Ta,reci! Kada bi mu govorio uvek i jedino čistu istinu, samo ono što o njemu zaista misliš?Prihvatio bi ozbiljan razgovor s ludakom i sam bi postao ludak.Tako je i sa svetom oko nas. Kad bih mu uporno govorio istinu u oči, to bi značilo da ih shvatam ozbiljno. A shvatiti ozbiljno nešto tako nevažno, to znacči postati i sam nevažan. Ja, dragi brate, moram da lažem, ako ne želim da ozbiljno shvatim ludake i tako sam postanem jedan od njih.

____________________________________

"Nepodnošljiva lakoća postojanja"

“Njegova avantura s Terezom počela je tačno tamo gde su avanture s drugim ženama završavale. Odigrala se na drugoj strani imperativa koji ga je terao u osvajanje žena. Na Terezi nije želeo ništa otkrivati. Dobio ju je već otkrivenu. Vodio je s njom ljubav pre nego što je stigao uzeti u ruku svoj imaginarni skalpel kojim je otvarao ispruženo telo sveta. Vodio je s njom ljubav pre nego što se stigao upitati kakva će biti kad budu vodili ljubav. Ljubavni slučaj došao je kasnije — dobila je temperaturu i nije mogao da je pošalje kući kao druge žene. Klečao je kraj njene postelje i mislio kako ju je neko poslao niz vodu u košari. Već sam rekao da su metafore opasne. Ljubav počinje metaforom. Drugim rečima, ljubav počinje u trenutku kad žena upiše svoju prvu reč u našu poetičku memoriju.”

“Želja da se baci u zagrljaj Terezi (želja koju je osjećao još u trenutku kad je u Cirihu seo u kola) potpuno se izgubila. Činilo mu se da stoji pred njom usred snežne ravnice i da se oboje tresu od hladnoće.”
.............
“Tereza zna da tako izgledaju trenuci kada se rađa ljubav — žena ne može odoleti glasu koji poziva njenu uplašenu dušu. Muškarac ne može odoleti ženi čija duša reaguje na njegov glas.”

“Tereza mora strepeti za njega svakog sata, svake minute.
A kakvo oružje ima? Samo svoju vernost. Ponudila mu je svoju vernost na samom početku, već prvog dana, kao da je bila svesna kako mu ništa drugo ne može dati.”

“Nije znao da li postupa ispravno, ali bio je siguran da postupa onako kako želi.”


"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poređenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."

____________________________________

"Nepodnošljiva lakoća postojanja"
Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dve ne samo različite, nego gotovo suprotne strasti...Ljubav se ne izražava kroz čežnju za fizičkim sjedinjenjem(ta se čežnja odnosi na bezbroj žena), nego kao čežnjaza zajedničkim spavanjem(ta se čežnja odnosi samo na jednu ženu)

____________________________________

"Nepodnošljiva lakoća postojanja"

Misao o večnom vraćanju je tajanstvena i Neitzche je njom prilično zbunio većinu filozofa; pretpostaviti da će se jednom ponoviti sve ono što smo već doživeli, i još da će se to ponavljanje ponavljati u beskraj!"

“Svaki učenik može na času fizike vršiti eksperimente da se uveri je li neka naučna hipoteza istinita. Ali čovek, zato što živi samo jedan život, nema mogućnosti da proverava hipoteze eksperimentima i zato nikad ne može saznati je li trebalo ili nije trebalo da sledi svoje osećaje.”

“Mi koji smo vaspitani na mitologiji Starog zaveta možemo reći da je idila slika koja je ostala u nama kao uspomena na Raj — život u Raju nije bio sličan pravolinijskom kretanju koje nas vodi u nepoznato, nije bio avantura. Kretao se u krugu među poznatim stvarima. Njegova jednoličnost nije donosila dosadu, nego sreću.
Dok je čovek živeo na selu, u prirodi, okružen domaćim životinjama, u naručju godišnjih doba i njihovog ponavljanja, u svemu tome je stalno postojao izvestan odraz one rajske idile.”

“Za psa, vreme se ne kreće pravolinijski, ne teče sve dalje i dalje, od jednog događaja do drugog. Ono teče u krug, slično vremenu kazaljki na satu, koje takođe ne lete ludo nekamo napred, već se okreću po brojčaniku, istom stazom iz dana u dan. Bilo je dovoljno da u Pragu kupe nove stolice ili premeste saksiju pa da Karenjin izrazi svoje negodovanje. To je ometalo tok njegovog vremena.”
“Ljudsko vreme se ne okreće u krugu, već juri po pravoj liniji napred. To je razlog zašto čovek ne može biti srećan, jer je sreća čežnja za ponavljanjem.”

____________________________________



Kada bi voljena osoba stalno bila prisutna, bila bi, u stvari, prisutna samo u svojoj neprestanoj prolaznosti, koju je moguće zaustaviti samo u trenucima usamljenosti."
"Ne treba se stalno vraćati u prošlost. Dovoljno je već i to što joj i protiv svoje volje moramo poklanjati toliko vremena. "
"U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"
"Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!"



____________________________________
Besmrtnosti

"A kako ćeš objasniti to što se cvet razvije upravo tog dana, a ne nekog drugog? Dođe njegovo vreme. Želja za samouništenjem je pomalo rasla i jednoga dana joj više nije mogla odoleti.
Nepravda koja joj se dogodila, bila je, nagađam, sasvim mala: ljudi joj više nisu odgovarali na pozdrav; niko joj se nije osmehnuo; čekala je u redu na pošti i nekakva debela žena ju je izgurala i pretekla; bila je zaposlena kao prodavačica u trgovini na veliko i poslovođa ju je optužio da se loše odnosi prema kupcima. Hiljadu puta se htela odupreti i vikati, ali nikad se na to nije odlučila jer je imala slab glas koji joj je u trenucima uzrujanosti preskakao.



Bila je slabija od svih i bila je neprestano uvređena. Kad čoveka zadesi zlo, čovek ga od sebe odbaci na druge. To se naziva sporom, svađom ili osvetom. Ali slab čovek nema snage da odbaci zlo koje ga zadesi; njegova vlastita slabost ga vređa i ponižava i pred njom je potpuno nemoćan. Ne ostaje mu ništa drugo nego da uništi svoju slabost zajedno sa sobom samim. I tako se rodio njezin san o vlastitoj smrti. Sama je sebe nosila životom kao nešto monstruozno, što mrzi i čega se nije moguće osloboditi. Zato je toliko želela odbaciti samu sebe, kao što se odbacuje zgužvani papir, kao što se odbacuje gnjila jabuka. Želela se odbaciti kao da su ona, koja odbacuje, i ona, koja je odbačena, dve različite osobe. Kad bi nekoga oslovila, niko je nije čuo. Izgubila je svet. Kad kažem svet, mislim na onaj deo bivanja koji odgovara našim pozivima (pa makar samo jedva čujnim odjekom), a čije pozive mi sami čujemo. Za nju je svet postajao nemim, i prestajao je biti njenim svetom. Bila je sasvim zatvorena u sebe i u svoju patnju. Čovek koji se našao izvan sveta, nije osetljiv na bol sveta."

____________________________________


Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa.
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog bih života na kolenima
ubedjivao razroko oko.
Ali, ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti.
Sve mi se vidi!
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorima.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti s tobom.
Suviše si lepa







Нема коментара:

Постави коментар