22.06.2017.

Česlav Miloš, Planine Parnasa




Opis Parnasa 

    Planine Parnasa, kako su ih nazvali putnici devetnaestog veka, ljudi pomalo romantične prirode, nisu mnogo visoke i tokom leta sneg se zadržava samo na njihova tri vrha: tri bele piramide strče na međusobnoj udaljenosti od nekoliko desetina milja nad modrikastim zelenilom četinarskih šuma, koje haosu uzvišenja i ponora daje izgled ravnice. Možda bi Parnasom trebalo nazvati najvišu planinu, istina, sedi-šte ne toliko muza, koliko skijaša koji dolaze ovamo preko cele godine. Ipak, odlukom geografâ ona nosi naziv Tomak, njene dve malo niže drugarice svojim nazivima Onvego i Kitvanga svedoče o jezicima nekadašnjih plemena.

    Zbog nepristupačnosti ovog planinskog lanca preduzeća za gazdovanje šumama nikada nisu prigrabila ovdašnje šume i njihova oblast, koja obuhvata  mnogo hiljada kvadratnih milja, očuvala se kao velika provincija, podeljena na tri administrativne jedinice, koje su dobile naziv po tri reke: Sukunka, Hominka, Barkena. Kasnije, kad je Savez botaničara, moćan, zbog ogromnog novca koji je u njega investiran, stupio u borbu sa Savezom astronauta, u jednoj od faza svoje privremene prevage, povezao je tri jedinice u Nacionalni park Parnasa. Slično drugim parkovima, koji su tada stvarani, on je doveo do gerilskog rata, koji su u Savezu botaničara međusobno vodile Prirodnjačka stranka i Strateška stranka. Proklamujući javno da je prekomerno razmnožena ljudska vrsta pošast za planetu Zemlju, prirodnjaci su bili za potpuno zatvaranje parkova, što bi po njihovom mišljenju predstavljalo jedinu zaštitu od pritiska mase ljudi koja je vrvela u nizinama. Međutim, imajući u vidu zahteve politike i novca, stratezi su smatrali da je moguće ograničiti štete koje u parku nanose tri ili pet miliona turista, koji svake godine idu tamo. Jer, ljubitelji tzv. prirode pojavljivali su se skoro isključivo tokom dva-tri meseca leti, ako se ne računaju skijaši na planini Tomak. Kiše i snegovi na prevojima odbijali su ih od putovanja u proleće i jesen. Osim toga, držali su se nekoliko puteva i kampova gusto postavljenih uz njih. Malobrojne obeležene trase prolazile su pored rezervata sa najbogatijom faunom. Strogu zabranu skretanja s tih trasa pratila su upozorenja na opasnost: na ulazu u park svako je dobijao brošuru koja je opisivala šta se događalo onima koji su bili neoprezni, dakle, lutali su i umirali od gladi ili od rana koje bi im naneo medved. Prirodnjaci su likovali zbog nepostojanja staza duž jezera, na kojima je uz to bila zabranjena upotreba čamaca bez vesala. Znatiželjnici, koji su hteli da saznaju šta je na drugom kraju najdužeg jezera Nuko, mogli su da se ukrcaju na starinski brod. Dva-tri sata divili su se stenovitim strminama s vencima borova, koji su podsećali na crteže kineskih majstora, vodopadima, alpskim livadama, posle čega je brod uplovljavao u zaliv, uvek tih, zaštićen od vetra, i pristajao uz drveni gat. Na obali nije imalo bogzna šta da se vidi. Stazica je vodila u paviljon sa grafikonima i fotografijama retkih vrsta drveća, a dalje u šumarevu kuću, kraj koje su na ograđenoj poljani pasli konji, jedino transportno sredstvo u tamošnjoj divljini. Slabo vidljivo, to mesto su uznemiravali posetioci ako bi dabrovi napravili gnezdo ispod dasaka podijuma. Prirodnjaci su škrgutali zubima kad bi u julu i avgustu videli da je glavni put parka dupke pun, kao prometna ulica velikog grada, i hiljade dimova iz kamperskih ognjišta. Škrgutali su zubima i kad bi primetili da neko vuče losove rogove, javni dokaz da je zalazio u nepristupačne šikare jer los ne zbacuje rogove na ravnom putu. Tešili su se polusatnim maršom šumskim putem, gde ih je skoro potpuna pustoš uveravala u nepostojanje preduzetničkog duha ljudi na odmoru.

     Reka Hominka izvire iz glečera planine Onvege. Putovanje od njenog izvora do ušća nekada, pre nego što su ga betonski putevi skratili na jedan dan, moralo je biti veoma dugo. Tačnije, to putovanje nije od samog izvora, već od brane koja širi potok u jezero Molelo. Mračnu kotlinu na visini od sedam hiljada stopa opasuje kržljava šuma od polusuvih jela obraslih dugim bradama mahovine. Uzan put, jedan od najmanje prometnih u parku, spušta se odande strmoglavce, oštrim cik-cak linijama, duž reke koja vijugavo teče po dnu klisure između toliko strmih planina da se za njih jedva može zakačiti korenje drveća. Od tih zidova poput eha odbija se huk rečne struje koja se peni po kamenju. Postepeno klisura postaje pitoma, i reka postaje pitoma pretvarajući se tu i tamo u bazen prozirne vode nad dražesnom kaskadom. U tom delu parka, na visini od pet hiljada stopa, još u davna vremena nastalo je prvo naselje. Na svakih nekoliko milja nailazi se tamo na krčme, njih posećuju ribari koji dolaze da love pastrmke. Pošta, krčma i dućan, u kome se prodaje sve što je potrebno ribolovcima, pojavljuju se na mapama kao gradić Onvego.

      Malo niže, mešovita šuma sve više prelazi u listopadnu. Još dvadesetak milja i, otprilike na granici parka, puca pogled na travnata brda s retkim kućama, koja se stepenasto spuštaju u dolinu. Kroz plavičastu maglu, punu blesaka i neodređenih kontura, naziru se gradske građevine. Put se sve više udaljava od reke i, spuštajući se, upliće u kružne raskrsnice, vijadukte, sve dok se, skoro neprimetno, izranjajući iz nekakvog polutunela, ne nađemo iznad krovova u društvu bleštavih, staklenih, vitkih kula. To je deonica mučna i dosadna za prelaženje, i pored zelenih pojaseva, travnjaka i vrtova. Najzad, završava se i, preskočivši osmatračku betonsku traku na stubovima, koja preseca ovaj predeo u vidu prave linije sa severa na jug, putnik se ponovo nalazi u parku, u zemlji livada, širokih polja, kupastih stena pokrivenih kapama gajeva. Evo i reke, one iste, ali druga- čije, bujne, koja se razvija pred očima u duge spore zavoje, s pristaništima prionulim uz obale i kućama starih farmi. Krave, prave krave, preživajući, blenu u nju ili uprazno. U blizini ušća u okean Hominka je već ogromna i skoro je teško poverovati da je nedavno izgledala kao potok. Njen impozantan prostor, na kome se pojavljuje kao mala bela mrlja ribarski kuter koji promiče duž šumskih padina druge obale, navodi na razmišljanje o nekada slavnim imenima daleko manjih evropskih reka. U njoj love jesetre veće od čoveka, u prošlom veku skoro su potamanjene, što nije bilo čudno s obzirom na industriju smeštenu u samom zalivu. Druga reka koja se uliva u okean je Sukunka, ona teče iz dalekih predela, lučno skrećući na sever od planine Tomak. Kao što pokazuju stare fotografije, Sukunka je punila zaliv isprepletanim granama drveća prevoženog splavom i – posredno – veoma smrdljivim dimom fabrike hartije. Ipak, s površine zaliva nestalo je drveće, iščezle su takođe ondašnje fabrike ustupajući mesto gigantskim epruvetama i retortama s drugačijom namenom. Na reci Hominki bio je neko čiji se prijatelj Karel setio da ima kuću u Onvegu. Uostalom, to i nije bila kuća, već nešto što je više ličilo na ostatke zaključane i nikad posećivane stogodišnje straćare. Čak je zarastao i put koji se penjao skoro okomito, dakle, išli su pešice zaustavljajući se samo da predahnu. Kuća je stajala na ivici velike ravnice, prekrivene već bujnom mladom kedrovom šumom. Navodno, sagradio ju je za sebe jedan slavni naučnik – biohemičar, Karel je samo toliko znao jer se imena nije sećao. Trule daske terase raspadale su se pod nogama, išli su oprezno, utoliko opreznije što je s jedne strane drveni trem visio nad provalijom. Dole, na vrhovima drveća obešenih grana, reka je bleštala smaragdnom bojom i belinom brzaka. Upravo je tada, posmatrajući reku ili dižući pogled ka planinskom lancu, iznad kojeg je na plavetnom nebu snežni vrh ocrtavao svoju blagu oštrinu, neko promrmljao „hm“ i ko zna nije li čitav projekat bio sadržan u tom „hm“. Jer, obratimo pažnju na to šta je njih najviše interesovalo: zemlja bez očevine. Nekada davno živeli su očevi, dominirali su nad svakim pokolenjem kao hladni, mirni vrh Onvega nad smolovitom monotonijom šuma. Čovek se mogao osloniti na njihovu mudrost i znanje, a čak i ako bi se bunio protiv njih, imao je osećanje sigurnosti. Ali očevi su otišli i deca iz kindergartena2 ostala su sama. Oni, ti koji su vladali, nisu zasluživali ime očeva jer su se prema njima odnosili sa istom mešavinom straha i prezira kao prema kompjuterima koji su jedni s drugima igrali semantičke turnire. Međutim, čežnja za patrijarhalnim dostojanstvom nije iščezla i mnogi su se nadali ili čak verovali da njihova usamljena misao odgovara potrebi srca drugih usamljenika. Ako su očevi otišli, deca sigurno nisu mogla da učine ništa drugo do da se staraju da postanu sopstveni očevi.


Karelovi doživljaji


     Jadna, jadna mladost. Roditi se na brodu koji ide ko zna odakle i ko zna kuda, rasti sa saznanjem da nema i da nikada neće biti nikakve luke. Zemlja je plovila, kružila ili se kretala, kako god to nazvali, kao veštačke zemlje zatvorene u svojim orbitama, a njeni putnici su se bavili nečim što je jezik slikovito, mada lakomisleno, definisao kao ubijanje vremena, ne predviđajući (ako jezik može da predviđa) kakav će opasan značaj to dobiti. Vreme je užasavalo i vređalo, trebalo ga je uništiti i zameniti intenzivnim doživljavanjima svakog trenutka, tako da bi mnogo toga moglo da se dogodi pre nego što kazaljke na satu pokažu da je protekao minut. Ako su međusobno komunicirali, stanovnici zemaljske države činili su to samo zato da bi pitali „šta osećaš?“, ali pošto je to nemoguće izraziti rečima, najčešće su ćutali.

     Kao svi ljudi iz njegove okoline, Karol nije verovao u postojanje bilo kakvih činjenica, osim u promenljivu napetost svoje psihe. Bogovi, koji su svojom neuništivom snagom garantovali postojanje pravednog sveta, nestali su; mudraci, čije je cenjeno dostojanstvo omogućavalo da pretpostavimo da vreme uvek prolazi onako kao kod njih, od cvetanja do berbe, nisu imali naslednike. Jer, ofarbani, stalno oporavljani u klinikama za starce, s borama i gukama koje podsećaju da je kretanje kazaljki na satu neumitno, uporno su hvalili svoju nezrelost, odnosno propalo obećanje. Čudna stvar, ali skoro svakoga od Zemljana mučilo je osećanje da je za druge vreme gubilo svoju otrovnu monotoniju, da drugi osećaju i osećajući oslobađaju se vlasti minutâ i časova, da samo on ništa ne oseća, da su drugi uključeni u nešto veliko, da je samo on isključen. Za uključivanje i doživljavanje te kratkotrajne večnosti, čija je vremenska linija, poput muzike, prelazila preko raznih ornamenata njene arhitekture, služile su struja M-37 i erotska igra. Nažalost, ne može se neprestano koristiti struja, niti se neprestano baviti stavljanjem onoga u ono. Osim toga, znatan, ako ne pretežan, deo čovečanstva sastojao se od starih ljudi i genetskih odstupanja od intelektualne forme koju je nemoguće neprestano kontrolisati. Kad je davno govorio da je blud pučka lirska poezija, pesnik Bodler (danas poznat samo struč- njacima za književnost) ispoljavao je svoju prezrivu simpatiju prema nižim slojevima koji su, lišeni pristupa višim poslovima duha, osećali zadovoljstvo u svom telu, što je bilo pravedno. Sada su ipak svi, čak i oni koji su nekada provodili život u manastirima, kao pustinjaci, u svešteničkom celibatu, u prinudnoj ili dobrovoljnoj askezi, smatrali odricanje od seksa ponižavajućim i, pokušavajući da isprave sliku o sebi samima kao normalnim bićima, izlagali se porazima, što je mnogo povećalo broj samoubistava.

     Karelu je bilo osamnaest godina kad je odlučio da ubije vreme tako što će ubiti samoga sebe. Njegova usamljenost i osećanje da život prolazi pored njega a on u njemu uopšte ne učestvuje dostizali su tada neobičnu napetost, odakle je izvukao zaključak da se postepeno raspada i da mora učiniti kraj tom tonjenju u apatiju. Nije mu uspeo pokušaj da ozdravi uz pomoć koleginice, mada je njena kineska lepota delovala na njega tako da se, kako su govorili njegovi preci, zaljubio. Doživeo je nešto što su prošle epohe definisale kao ljubavno razočaranje. Istina, mogao je da potraži pomoć psihoterapije, ali ponestalo mu je volje da joj se podvrgne. Ponestalo mu je i volje da uđe u Udruženje palikuća, što bi za njega nesumnjivo bilo makar privremeni spas.

      Od svih grupa i sekti koje su nudile svoje programe, ovo Udruženje ga je najviše privlačilo jer je u njemu nalazio istu mržnju kakvu je i sâm imao. Nije uopšte bio zahvalan generacijama tzv. intelektualaca  koji su, znatiželjni, veštim prstima rasklapali svoju filozofsku igračku u deliće. Oni su ga oslobodili iluzija pošto su sva naređenja i zabrane bili iluzije koje rastu i gase se u stalnom međusobnom opštenju s ljudima, nije mogao da prida nikakav značaj svojim moralno mučnim snovima, ali do besa ga je dovodilo upravo to što snove mora da smatra varkama svoje podsvesti i što je i sâm varka, čije rođenje i smrt samo statistika beleži. Eto, Udruženje je tom svetu oblika nestalnih kao dim, svedenom na incest u okviru ljudske vrste, suprotstavljalo bezrazložan i besciljan čin. Biblioteke i laboratorije sa spektakularnim vatrometima, usred praskanja eksplozija, objavljivale su oslobođenje od ropstva u koje je um, vodeći računa o svojoj slobodi, doveo samoga sebe. A zavereničke opasnosti, vredno pripremanje vrhunskog trenutka vatre, maskiranja i bekstva kondenzovali su vreme, efikasnije čak nego što su to umeli da čine poštovaoci Bala plješćući dlanovima. Uostalom, sigurno je da neko ko se celoga dana kreće u ritmu plesa, neprekidno pevajući, ponavljajući jedno te isto, tom zaklinjalicom isteruje jalovu, štetnu misao i nastanjuje čisto sada, učestvujući u nečemu neimenovanom. U stvari, možda se radilo o sličnim ekspedicijama sa druge strane linije merene vremenskim časovnikom, uz upotrebu aktivnih ili pasivnih sredstava. Karel je ipak toliko izgubio moć rasuđivanja da mu se činilo najjednostavnijim da se smesta otarasi neukusnog i bezbojnog sveta. Za samoubistvo je izabrao starinski način, možda zato što su svi tornjevi i svi visoki mostovi imali mreže ili zaštitna stakla. Ljudsko društvo, kao i uvek iracionalno, pošto je otkrilo u sebi želju za smrću, nastojalo je da na taj način spreči bar jednu vrstu samoubistva. Ali, muzejski relikt, revolver s bubnjem, kakav su davno upotrebljavale policije raznih zemalja, mogao je podjednako dobro za to da posluži. Istina, Karel ne bi bio balavac da je zaista verovao u svoj definitivni kraj. Nije se razlikovao od mnogih svojih vršnjaka, koji su se ubijali za inat nekome ili nečemu, s nejasnom nadom da će kasnije odnekuda pakosno posmatrati kako je mama – egzistencija, koja ih je odgurnula, dobila šta je zaslužila, držao se teatarskih pravila. Očigledno je sklonost ka veštoj kalkulaciji bila u njemu posebno jaka i, ako je u revolver stavio četiri metka, važniji mu je bio gest od rezultata. Okrenuo je bubanj ostavljajući samoubistvu 4 : 2 šanse, odnosno, zaigrao je rulet. Posle toga je prislonio cev na slepoočnicu i pucao – da bi začuo „škljoc“ obarača.

     To se moglo završiti drugačije i tada se ne bi uverio da je njegov gest bio sasvim bezrazložan. Jer, ubrzo posle ovog samo njemu poznatog događaja, nastali su slučajevi koji su interesovali i njega i sve druge. Bila je to pojava VBN-a, veoma opipljiva, koju je svako mogao da proveri. Niko nije znao da li je VBN, Visoko bratstvo nirvane, bilo legalna ili nelegalna ustanova. Njegov sastav, njegove veze, kao i načelo njegovog odlučivanja ostali su tajna, međutim, poznato je da, gde god ima ljudi, pre ili kasnije svaka tajna izađe na videlo; najviše se verovalo priči da je to jednostavno dobro smišljen kompjuter koji zavisi samo od ličnih rezonovanja, a da ga kontrolišu tajne ćelije u Savezu astronauta. Što se tiče ciljeva svoje aktivnosti, VBN ih je sasvim otvoreno iznosio ispisane slovima na lecima za koje se ne zna odakle su se pojavili: jer, svaka biološka vrsta, previše razmnožena, izlaže se opasnosti od degeneracije i nestanka, a pošto je, s druge strane, međusobno ubijanje ljudi u tim paroksizmima strasti i svireposti, kakvi su bili ratovi, za osudu, VBN pristupa spasavanju, i to u dvojakom smislu, služeći kako čitavoj ljudskoj vrsti, tako i pojedinač nim bićima opterećenim životnim teškoćama, strogo naučno, humano i hladno. Drugim rečima, ono je najavljivalo da će primenjivati sredstvo lovcima odvajkada poznato kao probirni odstrel. Ubrzo se moglo videti da svoje obećanje savesno ispunjava. Uostalom, njegove operacije nisu ni po čemu podsećale na gromove koji pogađaju plašljivi čopor jelena, posle čijeg bekstva ostaju krvava mrtva tela. To je uvek bilo nestajanje, tako naglo i potpuno da je čovek koji je malopre išao ispred nas po stepenicama izgledao kao priviđenje, a ruka koja je pružala nekome čašu ostajala je da lebdi u vazduhu. Snop molekula u vidu ljudskog lika smesta je gubio svoju odliku, bez prelaznih stadija, rasipanja, gubljenja boje ili senke. Pri tome, nije se mogla odrediti nikakva pravilnost, ni u pogledu mesta, ni izbora osoba. To se moglo dogoditi u kući, u kolima, na ulici, nisu štitile ni godine, ni pol, ni profesija, ni boja kože, ni ovakve ili onakve misli, ni stanje duha, znači, najava spasavanja bila je toliko neprecizna da je prst sudbine stizao kako očajne, tako i vedre. Pretpostavlja se da je u slučaju lova elektronski pas tragao za izvesnim vrstama gena, ali za kakvim nije se moglo znati.

     Nekakva veza između Karelovih, kao i mnoštva samoubilačkih poriva sličnih njegovim, i pojave VBN-a, upravo tada, sigurno je postojala. Jer, stalna opasnost činila je neopravdanim pripreme za samolikvidaciju i trenutak je ponovo dobijao nekakav ukus, kakav je morao imati za pećinske ljude koji su drhtali od noći pune tigrovske rike. Dakle, sporedni cilj VBN-a mogao je biti izazivanje tonskog uticaja na stanovnike Zemlje, konačno sposobne u odgovarajućim uslovima, ako ne da se raduju što su živi, bar da žele da žive. I zaista, broj samoubistava je neobično opao. Ako se uporedi njihova prethodna krivulja s krivuljom nestanaka, lako se može zapaziti da druga jedva premašuje prvu, što je značilo da su u celom planu, nedostupnom običnim smrtnicima, bili značajni i drugi faktori, a ne samo gubitak broja ljudi.

   Kao što je još davno ispravno konstatovano, adaptivne sposobnosti našeg plemena skoro su bezgranič-ne. Kad je naš predak odlazio s toljagom i kopljem u lov i nije se vraćao, trebalo je prosto pomiriti se s tim, zar se s tom neopozivom činjenicom nisu mirile i porodice ubijenih pilota? VBN je u prvi mah prihva- ćen sa užasavanjem. Ipak, mnoge plemenite reakcije opšteg saosećanja oslabile su za vreme Rata ljubitelja rasnog mira kad su se, u strahu od trovanja Planete, višemilionske mase bole noževima, tako da se kasnije bez preterivanja moglo govoriti o velikoj dozi neosetljivosti ili ravnodušnosti kod svih. Uostalom, sada je izgledalo da je čovek uvek bio više ravnodušan prema smrti drugih i više rezigniran prema sopstvenoj smrti nego što je to pokazivao jezik koji je dramatizovao doživljaje zbog same potrebe za ekspresijom. Rane koje je izazvao VBN zaceljivale su brzo i život je išao svojim tokom, mada bi nedolazak ljubavnice u kafanu značio da je više nema, a majka, vraćajući se iz druge sobe, zaticala je prazan detetov krevetac.

      Ispostavilo se da su doživljaji one noći kad je Karel priredio svoj rulet imali profilaktično dejstvo jer su ga učinili otpornim na VBN. Tada mu je nešto škljocnulo u glavi, dakle, nisu morali da budu samo gluma za ličnu upotrebu. Dospeo je u sferu svetlosti, unutrašnje hladnoće i izvrsnog funkcionisanja, a spoljašnji znak te promene bio je rukopis: skoro iz dana u dan, umesto prethodnih velikih svračjih nogu, koje kao da su se kolebale da li da se nagnu udesno ili ulevo, počeo je da piše mala, jasna slova, sigurna u svoj pravac. Zapazio je takođe naglo povećanje intelektualnih sposobnosti u sebi, kao da je skinuta koprena koja krije nešto što, oseća se, postoji ali se ne poznaje. Od tada je odlučio da te sposobnosti dobro iskoristi. Posvećivanjem učenju u školama, zvanim univerzitetima, ranije su se samo ispunjavali propisi koji su predstavljali smisao postojanja tih ustanova, što je sada pripadalo prošlosti. Od trenutka kad im je određen drugi zadatak, u nastojanju da obogate pojam zabave i zainteresuju za nju svu decu od sedamnaest do dvadeset pet godina, za koju nije bilo posla, nauka je smatrana kapricom ili sumnjivom privilegijom malobrojnih, nazivanih tvrdoglavima, uostalom, brojčano dovoljnih za održavanje privrede. Karelovi uspesi bili su veoma veliki i brzi, tako da se činilo da je predodređen da se nađe među izabranima, odnosno, onima koje uzima Savez astronauta, ipak, uspeo je to da spreči jer nije uopšte imao želju da postane konj za klađenje, genije, zahvaljujući hemijskim sredstvima kojima je raspolagala najviša vlast samo za svoje.

     I za vreme studija i tokom dalje karijere, kad mu je sve polazilo za rukom, otkrio je u sebi zabrinjavajući talenat. Mada su drugi to nazivali njegovom srećom ili inteligencijom, sâm je osećao gotovo nekakav strah da je dobio previše. Nalazimo se u sistemu koji se stalno menja, čiji su elementi u pokretu, i o našem porazu obično odlučuje nepoznavanje pravila po kojima se to kretanje odvija. Karel se uverio da je u stanju da predvidi kako se ponašaju elementi i u kakav nov sistem će se sklopiti. Igrajući se sudbinom, poznavao je karte svog partnera kao da su providne. Odatle se razvila kod njega sumnja, kasnije sigurnost da je on, izabravši marljivost i mehaničko obavljanje dužnosti, opasan, jer je prikriveni psihopata, nasuprot javnim ludacima koji trče unaokolo sa cvećem u kosi. Znači, njegov talenat predstavljao je nagradu i, koristeći ga, bio je spreman na dogovor. Dogovor s kim? Ovde nećemo ulaziti u razloge, možda je hteo da pati samo da bi utolio svoju želju za pravdom ili pristojnošću. Dovoljno je reći da mu se bol ciklično ponavljao i, mada nije bio lokalizovan u telu, ipak je bio mučan. Nailazio je obično kao postepeno pojačavanje stanja u kakvom je Karel stalno bio, naviknut na njega kao na tištanje u zubu. Po izvesnim simptomima prepoznavao je da se bliži napad i bio je u stanju da izračuna za koliko dana će nastupiti. Bio je to unutrašnji drhtaj koji je rastao sve do krize, kao da je nepoznata sila vršljala po njemu i razdirala ga iznutra, a svaki put je trajala dve do tri nedelje. Da nije bilo snažne volje, samo bi ležao i tražio položaj u kome bi bio sposoban da smiri protivnika, na primer, pomagalo mu je savijanje u klupko i zauzimanje položaja fetusa. Karel je ipak tada naučio da nametne sebi rad koji može normalno da obavlja i da ništa ne otkriva svojoj okolini, a to je bilo toliko teško da se divio sebi. Sve duži lanac tih kontrolisanih činova stvarao je u njemu sve bolju disciplinu i smatrao je to svojom tajnom, svojom Samsonovom kosom.

      Takav je bio Karel u vreme kad je ubirao počasti i novac. Tobože dostojan zavisti, ali uveren da bi trebalo da ga leče u sanatorijumu, što bi ga ipak previ- še ponižavalo: da ga VBN smatra pacijentom koga pomoću naučnih pronalazaka uvode u veštačko blaženstvo – ne, bolje je da nas pogodi što pogoditi mora u glupim i dobrovoljno prihvaćenim poslovima, a takođe dobrovoljno prihvaćenoj bolesti. Povremena tegoba i stalno tištanje bar su služili razmišljanju ili su čak nastajali iz razmišljanja, Karel nije nameravao da ih se odriče, mada je znao da sve dok budu postojali u njemu za njega neće biti leka. Uostalom, možda nije bilo važno razmišljanje, već način viđenja. Kad bi, idući ulicom, pogledom svlačio žene, to bi bilo samo utešno jer ružičasta bradavica na dojci ili tamni trougao ispod haljine ubrzavaju lupanje srca svojom životinjskom toplinom. Ipak, on je pogledom svlačio sa žena i muškaraca odeću, a takođe tela i vreme, stalno mučen nedovoljnim razlogom za njihovo i svoje postojanje. U odeći, u prnjama, drangulijama, u potpunom prepuštanju mase kolektivnim ludovanjima i modama, tako da nijedan njen delić nije bio to što u stvari jeste, video je odvratnu komičnost ništavila. Istovremeno grad je emitovao specifičnu vibraciju ili auru koja se mogla opaziti šestim čulom. Sa vrhova njegovih zgrada, sa nadzemnih puteva, sa dokova, sa......


S poljskog prevela Ljubica Rosić
Naslov originala: Czesław Miłosz Góry Parnasu . Science fiction

Ilja Makjuan








SANJAR

Nezgodno je, ako si sanjar koji malo govori, što nastavnici u školi, pogotovu oni koji te ne poznaju dobro, obično misle da si glupav. Ili, ako ne baš glupav, onda tunjav i nezanimljiv. Niko ne vidi čudesne događaje koji se odvijaju u tvojoj glavi. Svaki normalan nastavnik, kad bi primetio da Piter zuri kroz prozor ili u prazan list papira na klupi, pomislio bi da mu je dosadno, ili da nije spremio lekciju. Ali istina je bila sasvim drugačija.

Jednog jutra su, recimo, deca u Piterovom razredu imala kontrloni iz matematike. Morali su da saberu neke veoma velike brojeve, a rok je bio dvadeset minuta. Maltene čim je počeo da rešava prvi zadatak, u kome je trebalo sabrati tri miliona petsto hiljada dvesta devedeset i pet sa drugim, skoro isto tako velikim brojem, Piter se odjednom setio najvećeg broja na svetu. Samo nedelju dana ranije čitao je o broju sa čarobnim imenom gugol (googol). Gugol dobijaš ako sto puta pomnožiš deset sa deset. Desetka s hiljadu nula na kraju. Ali postojala je jedna još bolja reč, prava bombona - gugolpleks. Gugolpleks je gugol puta deset puta deset. Kakav broj!
Piterove misli odlutale su za tom fantastičnom veličinom. Nule su se nizale u nedogled kao mehurići sapunice. Otac mu je pričao kako su astronomi izračunali da ukupan broj atoma u svim onim milionima zvezda koje oni posmatraju kroz svoje džinovske teleskope iznosi deset sa devedeset osam nula na kraju. Zbir svih atoma na svetu ne dostiže čak ni jedan gugol. A gugol je obična trica u poređenju sa gugolpleksom. Ako bi ti palo na pamet da od nekog zatražiš jedan gugol karamela s čokoladnim prelivom, u svemiru ne bi bilo ni izbliza dovoljno atoma za pravljenje tolikih karamela...
A Piter je, odrastajući, i sam nešto naučio: pošto ljudi ne mogu da vide šta se odigrava u tvojoj glavi, najbolje je, ako želiš da te razumeju, da im to lepo kažeš. I tako je počeo da zapisuje ponešto od onoga što mu se događalo dok je zurio kroz prozor ili ležao na leđima zagledan u nebo. Kad je odrastao, Piter je postao pronalazač i pisac priča i živeo je srećno i zadovoljno.


ISKUPLJENJE 

Položio joj je ruke na ramena, i osetio hladnjikavost njene gole kože. Dok su im se lica približavala još je bio toliko nesiguran da je pomišljao kako bi se ona mogla izmaći, ili mu udariti šamar, filmski, raširenim dlanom. Usta su joj imala ukus karmina i soli. Na sekundu se razdvojiše, a onda je on zagrli i poljubiše se još jednom s malo više samopouzdanja. Odvažno, dodirnuše se vrhovima jezika, i ona ispusti neki glas, silazni uzdah, koji je bio, tek je kasnije shvatio, znak preobražaja. Sve do tog trenutka, bilo je nečega komičnog u gledanju poznatog lica iz takve blizine. Imali su osećaj da ih njihova detinja bića zgranuto posmatraju. Ali taj dodir jezika, živih i klizavih mišića, vlažne puti na puti, i taj čudnovati glas iz njenog grla, to je sve promenilo. Kao da je taj glas ušao u njega, prostrelio ga od glave do pete i rastvorio mu čitavo telo, najzad je mogao da iskorači iz sebe i da je slobodno poljubi. Sve što je dotle bilo opterećeno samosvešću sada je postalo bezlično, gotovo apstraktno. Njen uzdah je bio gladan i ta se glad prenela i na njega. Silovito je odgurnu u ćošak, među knjige. Ljubili su se a ona ga je vukla za odeću, nespretno se hvatajući za njegovu košulju, za pojas. Glave su im se njihale i povijale, upirale jedna u drugu, dok su se poljupci pretvarali u glodanje. Zarila mu je zube u obraz, nimalo vragolasto. On načas ustuknu, vrati se, i ona ga snažno ugrize za donju usnu. Ljubio ju je po vratu, pritiskajući joj glavu na police, a ona ga je vukla za kosu i gurala mu lice među svoje grudi. Petljao je nezgrapno dok nije pronašao njenu bradavicu, majušnu i čvrstu, i obujmio je usnama. Kičma joj se ukočila, pa zadrhtala celom dužinom. Za tren je pomislio da se onesvestila. Ruke su joj bile svijene oko njegove glave i kad ih je pritegla izronio je kroz taj obruč kao davljenik, uspravio se u celoj svojoj visini i obgrlio je, mlaveći joj glavu grudnim košem. Ona ga opet ugrize i cimnu za košulju. Kad jedno dugme cangrknu o pod, nisu se usudili da se nasmeju. Komedija bi ih uništila. Njeni zubi mu se stegnuše oko bradavice. Osećaj je bio neizdržljiv. On joj podiže lice uvis i, prignječivši je rebrima, poljubi je u oba oka i jezikom joj rastvori usne. Bespomoćnost ponovo izmami iz nje onaj glas nalik na razočarani uzdah.



AMSTERDAM 

Govorila je koliko se ponosi Džulijanovom karijerom, koliko uživaju u svojoj deci, kako su uvek zajednički delili pobede i poraze, i kako su oduvek cenili zabavu, disciplinu i, iznad svega, poštenje. (...) Ona ima da kaže samo ovo: te novine neće uspeti, zato što je ljubav sila jača od pakosti.



Žena je ponovo kriknula i Klajv, koji je ležao priljubljen uza stenu, zatvori oči. Izmicalo mu je nešto dragoceno, pravi mali dragulj. Postojala je još jedna mogućnost: da je, umesto što se popeo ovamo, odlučio da se spusti do Ječmičkove glave, pored školaraca u fluorescentnim kabanicama, da bi krenuo deonicom pored Prolaza do vrha Skafei. Tada bi sve ono što se dešava ovde moglo da se odvija svojim tokom. Njihova sudbina, njegova sudbina. Dragulj, melodija. Njena važnost ga je pritiskala. Toliko toga je zavisilo od nje: simfonija, proslava, njegov ugled, oda radosti jednom žalobnom stoleću. Nije sumnjao da bi ono što je donekle čuo moglo da iznese teret. U njenoj jednostavnosti ležao je svekoliki autoritet njegovog životnog opusa. Takođe nije sumnjao da je to bila ona muzika koja je naprosto čekala da bude otkivena, dok ga nisu prekinuli, on je uistinu stvarao, smišljao, nadovezujući se na zov ptice, koristeći prednost budne pasivnosti uposlenog stvaralačkog uma

Šta god da je po sredi –nasilje, ili pretnja nasiljem, njegovo smeteno izvinjavanje ili, u krajnjem slučaju, izjava policiji –da je prišao onom paru, krunski trenutak u njegovoj karijeri bio bi uništen. Melodija ne bi opstala posle psihičke pometnje. S obzirom na širinu grebena i brojne staze koje su ga presecale, kako je lako mogao da ih izbegne. Bilo je to kao da nije tu. Nije tu. On je u svojoj muzici. Njegova sudbina, njihova sudbina, odvojene staze. To ga se ne tiče. Tiče ga se ovo, i nije lako, ali on ni od koga ne traži pomoć.

Njihova sinoćna svađa još uvek mu je bučala u ušima, i zabrinuo se da će ga njeni odjeci proganjati sve do planina i da će mu razoriti mir. A u sebi jedva da je još nosio sudar glasova, bilo je to sve veće užasavanje nad ponašanjem njegovog prijatelja, i sve jasniji i snažniji osećaj da zapravo nikada uopšte nije istinski ni poznavao Vernona. Okrenuo je glavu od prozora. Kad samo pomisli, još koliko pre nedelju dana uputio je svom prijatelju kranje neuobičajenu i intimnu molbu. Kakva je to greška bila naročito sada kad je onaj osećaj koji je imao u levoj ruci potpuno iščezao. (...) A kako je samo one noći izložio sebe u svojoj ranjivosti. Nije mu bila nikakva uteha što je i Vernon njega zamolio za istu uslugu; njegov trud svodio se na naškrabanu poruku ubačenu kroz vrata. A to je možda bilo tipično za izvesno... odsustvo ravnoteže u njihovom prijateljstvu koje je oduvek postojalo i kojeg je Klajv bio svestan duboko u duši neprestano ga odbacujući, prebacujući sebi zbog bezvrednih primisli. Sve dosad.

Bilo je trenutaka rano ujutru (...) kada bi Klajv ustajao od klavira i odbauljao do vrata da isključi svetla u studiju (...) kada bi mu ponovo proletela misao, sićušna slutnja koju ne bi podelio ni sa kim na svetu (...); ta pomisao bila je, sasvim jednostavno, da možda ne bi bilo previše reći da je on... genije. Genije. (...) Među njegovim zemljacima, Šekspir je bio genije, i Darvin, Njutn, tako su bar govorili. Persl, skoro. Britn, malo manje, iako je bio u istom rangu. Ali, ovde nije bilo Betovena.

Za Klajva Linlija bilo je to jednostavno pitanje. Sebe je doživljavao kao naslednika Vona Vilijamsa, a izraze kao što je “konzervativno” smatra beznačajnim, promašenim pozajmljenicama iz političkog vokabulara. Pored toga, tokom sedamdesetih, kada je bio zapažen, atonalna i aleatorička muzika, tonski nizovi, elektronika, razlaganje stepena na zvuk, u stvari celokupan modernistički poduhvat, postao je ortodoksija koji se predavala na akademiji. U svakom slučaju, njegovi zagovornici bili su reakcionari, i to mnogo više od samog Klajva. Hiljadu devetsto sedamdeset pete objavio je knjigu od sto strana koja je, kao i svi dobri manifesti, sadržala i napad i odbranu. Stara modernistička garda zarobila je muziku na akademiji, gde su je ljubomorno smestili u profesionalne okvire, izolovali i sterilisali, bahato raskinuvši njen životvoran zavet sa širokom javnošću. Klajv je podrugljivo ocrtao prikaz jednog javno subvencionisanog „koncerta” u skoro praznoj crkvi, u kojoj su preko sat vremena slomljenim vratom violine u nedogled udarali po nogama klavira. U propratnom napisu u programu objašnjeno je, uz pominjanje holokausta, zašto u ovom trenutku evropske istorije ne može da oživi nijedan drugi muzički oblik. U skučenim umovima revnosnih dušebrižnika, isticao je Klajv, bilo kakav oblik uspeha, ma koliko ograničen bio, predstavljao je siguran znak estetskog kompromisa i promašaja. Kada se budu pisale konačne istorije muzike dvadesetog veka na Zapadu, najistaknjutije mesto zauzeće bluz, džez, rok i tradicije folk muzike koje se neprestano razvijaju. Ovi oblici izdašno pokazuju da melodija, harmonija i ritam nisu nespojivi sa inovacijom. Kod umetničke muzike značajnom će se pokazati samo prva polovina veka, i to samo pojedini kompozitori, među koje Klajv nije ubrajao poznog Šenberga i „njemu slične“.

Tamo gde bi drugi osećali teret na plećima, on je osećao podsticajnu lakoću, čak pravu svetlost, sjaj umešnosti i blagostanja, jer će njegove sigurne ruke odstraniti rak sa organa političkog tela –nameravao je da zauzme ovakav nastup u uvodniku koji će uslediti za Garmonijevom ostavkom. Licemerstvo će biti raskrinkano, zemlja će ostati u Evropi, smrtna kazna i obavezna  regrutacija ostaće puki san jednog bezumnika, društvena pomoć opstaće u ovom ili onom obliku, celokupnoj životnoj sredini pružaće se dostojna prilika, i Vernon je već bio na ivici da zapeva.

U zgusnutom zamahu sedmice, sa skoro svakim satom Vernonu su se obznanjivali novi aspekti lične moći i potencijala, a kada su njegovi darovi za ubeđivanje i planiranje počeli da daju rezultate, osetio se velikim i dobroćudnim, možda pomalo nemilosrdnim ali u suštini dobrim, sposobnim da izdrži sam, protiv matice, gledajući iznad glavica svojih savremenika znajući da će uskoro da uobliči sudbinu svoje zemlje i da je kadar da podnese odgovornost.

Kada se smestio, video je sebe kao ogroman kip koji dominira predvorjem redakcije Sudije, velika ležeća figura isklesana od granita: Vernon Halidej, čovek od akcije, urednik. U trenucima predaha.


MUZIKA

Sposobnost da osetimo harmoniju usađena je u nama. (Pored toga, bez šireg konteksta harmonije, disharmonija postaje besmislena i nezanimljiva.) Poimanje melodijske linije složen je umni čin, ali ga može ostvariti čak i sasvim malo dete; rađamo se sa određenim nasleđem, mi smo Homo musicusi; stoga definisanje lepote u muzici mora da obuhvati i definiciju ljudske prirode, što nas vraća humanističkim naukama i komunikativnosti.

U završnom delu melodija će neupućenom uhu zvučati kao da je naznačena ili začeta na drugom mestu u partituri. Iznalaženje nota biće čin nadahnute sinteze. Bilo je to kao da ih već zna, ali ne može još da ih čuje. Poznavao je njihovu zamamnu milozvučnost i melanholičnost. Poznavao je njihovu jednostavnost, a uzor mu je, svakako, bila Betovenova Oda radosti. Pogledajmo prvi red –nekoliko koraka gore, nekoliko koraka dole. (...) To je bila uzvišena priroda njegovog postanja i njegovog stremljenja. Betoven.

Kako su uspešni, uticajni, kako im je dobro išlo pod vladom koju su prezirali skoro sedamnaest godina. Talking about my generation. Takva energija, takva sreća. Odgajani u posleratnom okruženju na državnom hlebu i mleku, a zatim izdržavani provizornim, bezazlenim blagostanjem svojih roditelja, da bi postali punoletni, sa stalnim zaposlenjem, novim univerzitetima, oštroumnim džepnim knjigama, slavnim dobom rokenrola, ostvarljivim idealima. Kada su se lestve iza njih raspale u paramparčad, kada je Država izmakla sisu i postala nadžak-baba, već su se bili osigurali, sredili se i krenuli da stvaraju štošta –ukus, mišljenje, bogatstvo.

Na stranu stvaranje, pisanje simfonije predstavlja fizički naporan posao. Svaki sekund vremena za sviranje podrazumeva ispisivanje, notu po notu, deonica za i po dvadesetak instrumenata, njihovo ponovno prosviravanje, prilagođavanje partituri, ponovno sviranje, prepravljanje notnog teksta, zatim sedenje u tišini uz osluškivanje unutrašnjeg sluha koji sintetizuje i orkestrira vertikalni niz švrljotina i izbrisanih nota; nove izmene i dopune sve dok se ne postigne pravi takt, i još jedno sviranje na klaviru. Klajv je do ponoći proširio, završio uzlaznu deonicu, i započeo rad na velikom orkestarskom hijatusu koji će prethoditi značajnoj promeni tonaliteta.

Klajv je ušao u kuću i zastao u hodniku, upijajući toplotu radijatora u tišini. Cedulja koju mu je ostavila spremačica poručivala mu je da ga u studiju čeka vrč kafe. Još uvek u kaputu, smesta je otišao gore, uzeo pisaljku i list rukopisa i nagnuvši se nad koncertni klavir, naškrabao deset silaznih nota. Stigao je kraj prozora, zureći u list, zamišljajući kontrapunktirajuća čela. Često je bilo dana kada je obavezu da napiše simfoniju za kraj milenijuma doživljavao kao besmisleno mučenje: birokratski namet njegovoj stvaralačkoj nezavisnosti; pometnja oko toga gde će tačno Đulio Bo, proslavljeni italijanski dirigent, moći da održava probe sa Britanskim simfonijskim orkestrom; blaga, ali neprestana razdražljivost zbog egzaltiranog ili neprijateljski nastrojenog ispitivanja štampe. Činjenica da nije uspeo da ispoštuje dva roka –do kraja samog milenijuma još uvek je ostalo dosta godina. A bilo je i dana kao što je i ovaj kada nije mislio, ni na šta drugo osim na muziku i nije mogao da se odvoji od nje. I dalje držeći levu ruku, još uvek utrnula od hladnoće u džepu kaputa, seo je za klavir i odsvirao ovaj pasaţ onako kako ga je zapisao, lagano, hromatski i s ritmičkim ukrasima. Imao je, u stvari, dvostruki predznak. Onda je, i dalje desnom rukom i upola sporije, improvizovao uzlazno kretanje čela, odsviravši to ponovo nekoliko puta, s varijacijama, dok nije bio zadovoljan. Precrtao je novi deo, koji je stajao na samom početku deonice sa čelima, koji bi u ovom obliku zvučao kao da je neka žestoka energija sputana. Njeno kasnije oslobođenje, u ovom završnom delu simfonije, biće prava radost.

Bio je svestan da prstom dobuje po radijatoru u taktu nekog ritma i zamislio je promenu tonaliteta, zvuka i jednu notu koja istrajava nad promenljivim harmonijama i divljim udarcima timpana. Okrenuo se i ţurno izašao iz sobe. Iskrsla mu je ideja, četvrtina ideje i mora da stigne do klavira pre nego što mu izmakne.

Klajv je prestao da oseća stopala i, dok je trupkao u mestu, taj ritam ga je podsetio na silaznu figuru od 10 nota, ritardando, cor anglais, i violončela koja se nežno uspinju spram nje, kontrapuktirajuće, kao slika u ogledalu. I njeno lice u njoj. Kraj. Sada je priželjkivao samo toplotu, tišinu svog studija, klavir, nedovršenu partituru i da stigne do kraja.

Dok je prolazio pored vratara i gurao obrtna vrata koja su vodila prema stepenicama, do njega je dopro zvuk orkestra. Završni stav. Trebalo bi da bude. Dok se penjao već je ispravljao taj pasaž, sada bi trebalo da čujemo francuske rogove, a ne klarinete, a timpani idu piano. Ovo je moja muzika. Bilo je to kao da su ga lovački rogovi prizivali, prizivali natrag, njemu samom. (...) Međutim, Đulio Bo je žmurio. Stajao je na vrhovima prstiju, izvijajući se napred, leve ruke ispružene prema orkestru, a raširenim, treperavim prstima blago je davao znak prigušenom trombonu koji je sada ljupko, mudro, zaverenički, po prvi put objavljivao melodiju, Nessun dorma kraja veka, melodiju koju je Klajv juče, pevušio detektivima i za koju je bio spreman da žrtvuje jednu nepoznatu planinarku. (...) Teksture su se sada umnogostručile pošto je još instrumenata pristupilo trombonskoj zaveri, disonance se širila poput zaraze, a sitne, tvrde krhotine –varijcije koje nisu nikuda vodile – prštale su uvis kao varnice koje su se ponekad sudarale da bi stvorile prve najave zahuktalog zida zvuka, cunamija, koji je sada počeo da narasta da bi uskoro zbrisao sve pred sobom, pre nego što razbije sebe samog o stenovito dno tonskog ključa.

Zasada, bila je to muzika, čudesno preobraženje misli u zvuk. Pogrbio se unapred, sklopljenih očiju usredsrežujući se na svaki fragment koji je Bo odobravao. Klajv je ponekad toliko naporno radio na nekom komadu da je mogao da smetne s uma krajnju svrhu –stvoriti ono zadovoljstvo, u isti mah tako čulno i apstrakno prevesti u vazduh koji podrhtava ovaj nepostojeći jezik čija će značenja ostati za sva vremena van domašaja, mučno odloţena u tački gde se emocije i intelekt stapaju. Određene notne sekvence podsećale su ga samo na nedavni napor da ih napiše. Bo je sada radio na sledećem pasažu, ne toliko diminuenda koliko umanjivanje i muzika je kod Klajva prizivala prizor nereda u njegovom studiju na svetlosti svitanja i slutnje koje je osećao o samom sebi i jedva se usuđivao da ih iskaže.

Bila je to samo prelazna deonica do finala; opčinjavalo ga je to obećanje, stremljenje –zamišljao ga je kao izlizano, prastaro stepenište koje se postepeno gubi iz vida –žudnja da se penje sve više i više, da bi se napokon stiglo, preko širokog zaokreta, do udaljenog tona i, uz rukoveti zvukova što iščezavaju poput guste magle koja se razilazi, do zaključne melodije, opraštanja, prepoznatljive melodije zanosne lepote koja će natkriliti sopstvenu starovremenost i zvučati kao da u isti mah oplakuje minulo stoleće i svu njegovu besmislenu svirepost i slavi njegovu nenadmašnu inventivnost. Mnogo kasnije, kad se slegne uzbuđenje oko prvog izvođenja, kad se okončaju sve proslave kraja veka, vatrometi, analize i saţeti prikazi, ova neodoljiva melodija ostaće kao elegija mrtvog stoleća.

Te note ukazivale su na neutešnu žudnju za nečim nedostiţnim. Nekim. Upravo u ovakvim trenucima telefonirao bi joj i pozvao je da dođe, kada je bio suviše nemiran da bi i dalje sedeo za klavirom i odveć uzbuđen zbog novih ideja da bi se skrasio u mestu (...) Ukus joj je bio iznenađujuće strog za nekog tako lepršavog. Bah, Stravinski, vrlo retko Mocart.

Popeo se prastarim kamenim stepenicama, pramenje zvuka, istopilo se poput izmaglice, njegova nova melodija, mračna zapisana u partituri u svom prvom samotnom očitavanju za prigušeni trombon, okupila je oko sebe bogate orkestarske teksture talasaste harmonije zatim disonancu i uskovitlane varijacije, koje su, vrteći se, odlazile u prostor da se više nikad ne vrate, a sada se uspravila u postupku stapanja, kao eksplozija posmatrana unatraške, kako se levkasto uvija do geometrijske tačke mirovanja; onda ponovo prigušeni trombon, a zatim uz mukli krešendo, poput džina koji uzima vazduh, konačna i kolosalna repriza melodije (uz jednu zagonetnu i još uvek nerazrešenu razliku) koja je postepeno pojačavala ritam, provalivši u talas, zahuktali cunami zvuka koji je dostizao nemoguću brzinu, zatim se uzdigao, još više, da bi se konačno survao uz lom i prasak, u vrtlozima, razmrskavši se o tvrdo, bezbedno tlo matičnog sazvučja u C-molu. Ostali su samo pedalni tonovi koji su obećavali rešenje i mir u beskonačnom prostoru. Zatim diminuendo koji traje 45 sekundi i rastvara se u 4 takta tišine u partituri.

Došla je kao poklon; neka velika siva ptica prhnula je uz glasan krik upozorenja dok se približavao. Dok se podizala u visinu i kružila nad dolinom ispustila je piskutav zvuk od tri tona koji je prepoznao kao inverziju stava koji je već napisao u partituri za pikolo flautu. Kako elegantno, kako jednostavno. Preokretanje sekvence navelo ga je na pomisao o jednostavnoj i divnoj pesmi u istom tempu koju je bezmalo mogao da čuje. Ali ne sasvim. Ukazao mu se prizor stepenica koje se nižu, klizeći nadole –od podnih vrata na potkrovlju, ili od vrata lakog aviona. Svaka nota se preklapala i ukazivala na sledeću. Čuo ju je, bila je tu, a onda je nestala. Video je odsev odbegle slike koji ga je kinjio, i čuo zov tuţne kratke melodije koji je iščezavao. Takva sinestezija bila je pravo mučenje. Ti tonovi idealno su se prožimali, melodija se ljuljala na malim uglačanim šarkama, u svom savršenom luku. Skoro je mogao ponovo da čuje dok je stizao na vrh uglaste stenovite ploče i zastao da iz džepa uzme beležnicu i pisaljku. Nije bila sasvim tuţna. Bilo je u njoj i neke radosti, optimističkog razrešenja bezizlaznosti hrabrosti.


To nije bila samo Klajvova fantazija, o tome je sanjao i izvršni odbor, birajući kompozitora koji bi na karakterisičan način osmislio, recimo, ovu uzlaznu deonicu kao kakvo drevno stepenište podignuto od kamena. (...) Rad na ovom delu poveren mu je rano, tako da je mogao da se „usvira“ u svest javnosti. Klajvu su, na primer, predložili da bi neki upadljiv, žustar pasaž sa duvačima mogao da se iskoristi za špicu glavnih večernjih vesti na televiziji.


::::::::::::::::::::::::::::::::

SUBOTA

Više nimalo umoran, Henri se odvaja od zida na koji se sve vreme naslanjao, i kreće ka sredini mračnog auditorijuma, u susret moćnoj zvučnoj mašini. Prepušta se njenom zagrljaju. Ima tih retkih trenutaka kad muzičari zajedno dotaknu nešto umilnije od svega što su ikad iskusili na probama ili nastupima, nešto što prevazilazi običnu saradnju i tehničku uvežbanost, kad izrazom dosegnu istu onu lakoću i sklad koji odlikuju prijateljstvo ili ljubav. Tada nam muzičari daju priliku da načas zavirimo u ono što bismo mogli biti, ono najbolje u našem biću, u jedan nemoguć svet u kome sve što imaš daješ drugima, ali od sebe ništa ne gubiš. Tamo napolju, u stvarnom svetu, postoje detaljni planovi, vizionarski projekti za miroljubiva carstva, u kojima su svi sukobi razrešeni, i ima sreće za sve, za sva vremena –himere za koje su ljudi spremni da ginu i ubijaju. Hristovo carstvo na zemlji, radnički raj, idealna islamska drţava. Ali samo u muzici, i samo u retkim prilikama, zavesa se odista podiţe da bi razotkrila taj san o zajedništvu, i prizor je dočaran zamamno i neodoljivo, pre nego što izbledi sa poslednjim tonovima.

Šta znači biti čovek … u društvu koje nije zajednica i fućka mu se za pojedinca …i koje troši milijarde za borbu protiv spoljašnjeg neprijatelja ali mu na pamet ne pada da plati za red kod kuće.

Prostorije nakrcane besmislenim starudijama, ormani i kartoteke koje se niko ne usuđuje da otvori. Prepotopska oprema u limenim sanducima, preteška, previše tajanstvena da bi se izbacila na đubrište. Bolesne zgrade, predugo u upotrebi, za koje je jedini lek rušenje. Gradovi i države koji se više ne daju popraviti. Čitav svet liči na Teovu sobu


Džej bi mogao da pozove i nekog drugog hirurga, a Peroun, po pravilu, izbegava da operiše ljude koje poznaje. Ali ovo je nešto drugo. I uprkos svim obrtima u njegovom odnosu prema Baksteru, polako se ustanovljava izvesna jasnoća, čak i izvesna rešenost. Veruje da zna šta želi da učini.

Na profesionalno siguran zvuk trube, sva četvorica se osvrću da pogledaju u povorku demonstranata. Čuje se serija složenih stakato deonica koja se završava visokom utanjenom notom. Mogao bi to biti i pasaž iz neke Bahove kantate, jer Henri istog časa zamišlja sopran i atmosferu slatke melanholije, uz prijateljsko gudanje čela negde iz pozadine. U Gauer Stritu, koncept optužujućeg posmrtnog marša odigrao je svoje.


...čudno, uza (sic) sve ovo nasilje, Bakster mu je bio gotovo simpatičan. To je prejako rečeno. Bakster ga je zaintrigirao, Baksterova beznadežna situacija, i njegovo odbijanje da se preda. I bilo je u njemu istinske inteligencije, i ogorčenja što živi pogrešan život


..on, Henri Peroun, poseduje tako mnogo – posao, novac, status, dom, i iznad svega porodicu …. a ništa nije dao Baksteru, koji ima toliko malo toga što nije uništeno onim defektnim genom, i koji će uskoro imati još manje.


Sluti ( hENRI ) da se polako pretvara u magarca, voljnog, grozničavog potrošača novinskih žvaka, komentara, spekulacija i svekolikih mrvica koje mu vlasti bacaju sa stola. Kao pokorni građanin posmatra kako Levijatan jača dok on sam gamiže tražeći zaštitu u njegovoj senci.


CRNI PSI



Protivnici mladića bili su raznovrsni, a u prvom trenutku video sam dva čoveka u odelima – poput biznismena ili advokata – odmah pored ivičnjaka. Kada je mladić prošao jedan od njih ga je dokačio ispod brade.....

video sam da su dvojica nosila srebrne svastike na reverima. Jedan je imao svatsiku istetoviranu na ruci …. advokatski tipovi, zapanjeni čarolijom do koje je njihovo nasilje dovelo, povukli su se u gomilu da gledaju

Pogodio ga je nedavno okončani rat ne kao istorijska, geopolitička činjenica, već kao mnoštvo, gotovo beskonačnost ličnih tuga, kao bezgranična žalost podeljena na deliće bez smanjenja intenziteta, među pojedincima koji pokrivaju kontinent kao prašina, kao spore čiji če odvojeni identiteti ostati nepoznati, i čija celokupnost pokazuje više tuge nego što bi iko mogao ikada da razume; tuga koju u tišini nose stotine hiljada, milioni ljudi, kao žena u crnini za mužem i dva brata, gde je svaka žalost osobita, složena, žestoka ljubava priča koja je mogla biti drugačija ….. kakvo dobro može doći iz Evrope pokrivene ovom prašinom, tim sporama, kada bi zaborav bio neljudski i opasan, a sećanje neprekidno mučenje.


Zlo o kome govorim živi u svima nama. Uzme maha u pojedincu, u ličnim životima, unutar porodice, i upravo deca najviše pate. I onda kada su uslovi povoljni, u različitim zemljama, u različitim vremenima, užasno surovo bukne zloba protiv života, i svi su iznenađeni dubinom mržnje u sebi. Onda potone i čeka.

19.06.2017.

Stanislav Ignaci Vitkjevič, Utisci o nažalost zakasnelom prvom letu avionom






Stanislav Ignaci Vitkjevič




Spadam u tip ljudi kod kojih se strah od prostora vremenom pojačava. U početku sam ga osećao samo na balkonima i tornjevima, dok sam u planinama lako podnosio bilo kakvu ekspoziciju (na primer, usek u steni) i, naravno, lakše vrhove. Kada sam se posle rata 1 vratio u Zakopane, ispostavilo se da mi veoma teško padaju usponi i na tehnički lake vrhove. Pojmovi kao što su dole-gore, za mene su izgubili određeni smisao: na primer, jezera koja sam posmatrao sa vrha činila su mi se kao da su na nekom „plafonu", dok sam celim telom osećao kako me nešto vuče u predelu glave i direktno mi preti skokom u provaliju. Otad sam hodao isključivo dolinama i prelazio samo preko lakših prevoja. Zani-mljivo je da sam katkad mogao da gledam direktno u provaliju, dok sam samo nekoliko koraka od planinskog grebena osećao nesavladivu vrtoglavicu. Ovaj utisak se zasniva na postojanju prvog plana, u odnosu na koji se dalji horizonti čine još okomitiji i „privlačniji".

Kada je na Kasprovi vrh 2 postavljena žičara (u početku sam bio protiv te institucije), rekao sam sebi da se nikada njom neću voziti. Jednostavno, nisam mogao da zamislim da gledam u trista-metarsku provaliju, uz to u pokretnu" provaliju, s perspektivama koje se mimoilaze tokom spuštanja nadole. Međutim, ljubitelji žičare su me nagovorili i ja sam naterao sebe da se povezem. I „čudnog li čuda!", kako bi rekao pesnik, nisam osećao ni najmanju neprijatnost. Gledao sam u Kasprovu dolinu kao što gledam sa stolice na pod, dok mi je užasavajuću pokretljivost provalije u mašti ublažavala njena demonska moć. Otad sam postao ljubitelj žičare, utoliko pre što ljudima koji se normalno ne mogu popeti više od Kužnjice pruža mogućnost da se dive neviđenoj lepoti pogleda s planine na Krivanj, na začarane vrtove Tihe Doline i na Gonsjenjicova Jezerca na kojima se presijavaju sve nijanse paunovog perja i krila tropskih leptirova.


      Uveravali su me da se ni u aeroplanu ne oseća strah od prostora, kao što se ne oseća u vagončiću žičare. Nisam verovao u to. Posmatrajući sa zemlje leteće mašine i poistovećujući se sa ljudima koji su sedeli u njima, već tada sam imao ono užasno osećanje nemanja pravca, nekakve amorfnosti prostora koje se u meni javilo odmah posle prvog posleratnog izleta na Granate. Svaka osoba koja i pasivno leti, da ne pominjemo pilote koji prave akrobacije i dugoprugaške letove, ličila mi je na junaka iz bajke, na nekog za mene, zemaljskog gmizavca, nezamislive psihičke strukture. Na kraju sam došao do zaključka da bih se naprosto teško ogrešio prema samom sebi, ako bih život završio ne savladavši podmukli strah od prostora i ne pokušavši nešto tako neobično kao što je letenje. I, nekako sam primorao sebe na probno letenje od Katovica do Varšave, da bih na kraju bio ushićen tom vrstom komunikacije.

     Pred sam ulazak u mašinu osećao sam izvesnu tremu. Ali, to osećanje je iščezlo kada sam seo u aeroplan i svet pogledao kroz prozorče: našao sam se ograđen od stvarnosti, u izolovanom, zatvorenom sistemu, s tim što moram da priznam daje taj utisak bio pozitivan.

   Kada se avion odbio od zemlje koja je počela lagano da se udaljava, osetio sam se spokojan kao u železničkom vagonu ili u tramvaju. Kada je reč o pogledima na pejzaže, u prvom trenutku situacija je zabavna, ali posle izvesnog vremena osećanje novine ustupa mesto blagoj dosadi. Moguće je da bi letenje iznad planina pružilo raznorodne doživljaje, jer je iz mazovjecke ravnice 3 u vozu, i pored različitih planova, kada se radi o lepoti prirode, teško izvući nešto bitno.  Mapa, koja se zbog neosećanja brzine lagano pomera, brzo postaje dosadna i uprkos potpuno novim doživljajima želimo da se bacimo na tzv. „vagonsko" čitanje.

   Vreme je bilo divno, vazdušnih „rupa" minimalno, a zanošenje mašine u stranu jedva primetno, tako da ja, koji na moru patim videvši prvi relativno veliki talas, nisam osetio ni najmanju dosadu. U prvom trenutku lako propadanje nije izazivalo nikakve neprijatne emocije, kao što ne izaziva ni na početku vožnje rudničkim liftom. Posle izvesnog vremena došlo je do potpunog navikavanja i sticanja poverenja u otkazujuću moć motora i komandi koje smesta koriguju svako ateriranje. Pretpostavljam da su utisci o letenju po rđavom vremenu intenzivniji, međutim to je pitanje stepena, a ne kvalitetne razlike. Tumbanje horizonta prilikom zaokretanja uoči samog sletanja, sa šahovnicom polja koja kao daje „na zidu", s iluzijom o vlastitoj nepokretnosti, stičemo specifičan utisak koji se ne može uporediti s bilo čim „zemaljskim". Blještav natpis koji se pojavljuje - „zakopčati pojaseve i ugasiti cigarete"- podseća na jezivu priču o prinudnim sletanjima. Međutim, niko ne zakopčava pojaseve, jer je apsolutno uveren da će sletanje proteći bez potresa. I avion grabi glatko po zemlji, krećući se kao auto prema hangarima; stiče se utisak da to čini s izvesnim prezirom prema tom primitivnom zemaljskom načinu kretanja kroz vazduh. I pored svih tih lepih utisaka o letenju, za gmizavca koji se prvi put odvojio od zemlje taj momenat nije lišen - moram da priznam - utiska opuštajućeg labavljenja situacije.

Za trenutak vožnja autobusom prema gradu i normalan izgled zemaljske stvarnosti stvaraju iluziju da je sve što se časak ranije događalo samo nekakva onostrana, nemoguća vizija nastala u momentu kada smo mimoišli oblake na visini od pet stotina metara. Za prvi put i ta visina je dobra, međutim, i u meni koji patim od vrtoglavice javlja se čežnja za još višim regionima atmosfere.

Neobično je da u avionu, stoje u potpunoj suprotnosti s prvim planom u vozu, koji može poslužiti za procenu rastojanja, vidiš njegovo krilo pored same mape pejzaža, što je u suprotnosti sa utiscima o planini, ali da to ne izaziva nikakve neprijatne situacije.

Sletanje je proteklo s apsolutnom tačnošću, kao u najtačnijem vozu.

 Prema tome, ako neko kao ja oseća užasan strah od prostora, a doslovno nije osetio ništa tako, osim stanja izazvanih neobičnošću situacije uopšte, promene mesta na taj način mogu da preporučim i izuzetno nervoznim i osetljivim osobama.

    Jedino pretpostavljam da bi sledeći letovi, bez specijalnih atmosferskih utisaka, u pozadini s dosadnim pejzažom spljeskanim na mapi, mogli biti malčice monotoni, s obzirom na letenje prvi put, koje pruža toliko utisaka i ne može se uporediti ni sa čim drugim. Međutim, i za to postoji lek: lektira, posebno filozofska literatura koju pokušavam da propagiram na sve načine, zasad nažalost bez većeg uspeha.

29. VI1938.
[Stanislaw Ignacy Witkiewicz: Bez kompromisu. Pisma krytyczne i publicystyczne, Paristwowy Instytut Wydawniczy, Warszawa, 1976, str. 508-510


1. Misli se na Prvi svetski rat.  prim. prev.
2. Kasprovi vrh je jedna od najpopularnijih planina u poljskim Tatrama, odnosno _ Zakopanu. - Prim. prev.
3 Mazovjecka ravnica - misli se na središnju Poljsku, na region Mazovša. - Prim.prev.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Stanislav Ignaci Vitkjevič (Stanislaw Ignacy Witkiewicz), pseudonim Vitkaci (1885-1939), slikar, pisac, filozof, teoretičar umetnosti,  najoriginalnija ličnost 21 međuratnog intelektualnog i umetničkog života Poljske, koji je uglavnom proveo u Zakopanu koje je bilo jedan od najznačajnijih kulturnih centara Poljske u XIX i prvoj polovini XX veka. Do studija slikarstva u Krakovu, koje nije završio, jer „nije imao šta da nauči", roditelji umetnici su mu obezbedivali prvorazredne privatne učitelje. Zahvaljujući stečenom znanju s lakoćom je polagao ispite u školama svih nivoa. S istom lakoćom kasnije se kretao po raznim oblastima umetnosti (književnost, slikarstvo, muzika, umetnička fotografija) i filozofije. Bio je poliglota i lako se kretao po Evropi i svetu. Uoči izbijanja Prvog svetskog rata u svojstvu fotografa pratio je na Novu Gvineju i u Australiju svog druga iz detinjstva, svetski poznatog antropologa Bronjislava Malinovskog. Sa savremenicima (između ostalih i sa profesorima filozofije iz Nemačke, Francuske i Engleske) je razmenjivao sudove o avangardnoj umetnosti, s kojom se susreo tokom Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije u Rusiji. Tvorac je Teorije čiste forme u umetnosti. Kao slikar, pripadao je grupi Formisti. Kao pisac, bio je blizak ekspresionizmu i nadrealizmu. Među prvima je istraživao uticaj narkotika na umetničko stvaralaštvo. Obožavao je polemike i sve što je novo. Sve „novo" našlo je odraza u njegovim umetničkim i teorijskim delima, o čemu svedoči i ovaj mali tekst o prvoj vožnji avionom od Katovica do Varšave 1938. godine. Kada je SSSR 1939. objavio Poljskoj rat, u 54. godini je izvršio samoubistvo, jer je naslutio dolazak komunizma i nestanak svih vrednosti zbog kojih vredi živeti, umetnosti, filozofije i religije. Glavna dela:
romani: Nezasitost, Jedini izlaz, 622 slučaja Bunga, ili Demonska žena, Oproštaj od jeseni;

drame (tridesetak sačuvanih);

estetika i teorija umetnosti: Nove forme u slikarstvu, Eseji iz estetike,  Pozorište, Čista forma u pozorištu, O značaju filozofije za kritiku i drugi polemički članci,O idealizmu i realizmu. Pojmovi i tvrdnje obuhvaćene pojmom postojanja i drugi filozofski radovi, Izbor filozofskih spisa, Bez kompromisa.


11.06.2017.

Miodrag Bulatović – Insekti





O da bi se dobro izmjerili jadi moji, i zajedno se nevolja moja metnula na mjerila. Pretegla bi pijesak morski; za to mi i riječi nedostaje. Jer su strijele svemogućega u meni, otrov njihov ispija mi duh, strahote božije udaraju na me.

Knjiga o Jovu, gl. 6


Igra sudbine putem

Pre svega morali su se za trenutak zaustaviti kako bi propustili onu bakicu, onu Ljubicu. To shvati prvo Aćim, zatim Petar, pa tek tada Nikifor. Sima je tada bio negde nasred povorke. Milan, onaj bledoliki slikar s bradicom, što je nosio pod pazuhom blok sa slikama, nije morao da se sklanja, jer je išao pored gomile: bio je malo udaljen, i to naročito kako bi pod okom imao sve, kao da je na nekoj visini.

Aćim prvi stade. U tom momentu Ananije nešto smrsi Nikiforu i izgubi se. Milan malo podiže glavu i strogo odmeri pometnju i stisku. Nikifor se ukipi tek kad Aćim pođe.

Milan stade da žmirka okom, da tako obuhvati skupinu.
Ananije je gledao golubove koji su se nadletali ispod oblaka i trudio se da odmah sastavi pesmu o njima.

Da se nisu zaustavili, naročito Aćim i Nikifor, pregazili bi Ljubicu. Ona je išla. A bila je mala i seda, gotovo kao utvara. Aćimov potiljak nalazio se tik uz mrtvačeve tabane.

Još u stvari ne behu ljudski ni pošli, kadli se starica krenu i šmugne ispod leša. Jedino je od nje bila dronjavija neka sredovečna žena koju niko, pa čak ni Ananije, nije poznavao. Nepoznata žena bila je posle Sime najduža, da su se ljudi čudili.

Ljubica ispod leša izađe veselija. Uzalud je za trenutak stajala pod sandukom: nije ga mogla dohvatiti, mada je pružala ruke. Pod mrtvacem bila je čudno zgrčena i iskrivljena, tako da je sličila na insekta. Aćim je iskosa pogleda i nastavi hod.

Golubovi su ih pratili ćutke. Aćima je boleo potiljak. Ljubica se sakri iza nečijih

leđa, izgleda da su bila ženska, jer su se širila od vrata prema petama. Ljudi su je gledali i čudili joj se. Začudi se čak i stari Raša koji se nikad ničemu nije čudio. Stari Raša se zgleda sa Simom. Stari Raša reče:

– Zavukao joj se neki đavo pod kožu.

– Žali ga – reče Sima.

– Da ga žali, plakala bi – reče stari Raša.

Stari Raša i Sima išli su barabar. Sima je bio viši od svih za glavu, pa čak i za dve. Njeno lice bilo je sitno, zbrčkano i izgrebano. Stari Raša je gledao iznad mrtvaca. Kroz šeširić probijali su joj se beli pramenovi. Sima se saginjao starom Raši, šapućući mu. Ona je nosila u rukama Fotijevu knjižicu i sliku.

Stari Raša zapita Simu što se stalno krije i protrčava ispod leša. Sima reče da je ožalošćena. Stari Raša na glas odgovori da je šašavija čak i od Ananija.

Sima reče:

– Bio bi to divan par.

– Ne bi, dosadio bi joj pesmama.

Povorka opet pođe. Kovčeg je bio obojen. Sunca nigde nije bilo, tako da se moglo pomisliti da nije ni postojalo. Kovčeg je bio kratak, kao da nije pravljen za mrtvaca, već za Aćima ili Ljubicu.

Ona se obrete ispred Sime. Oblaci su bili gusti i puni i ništa ih, pa ni sam vetar, nije moglo krenuti. Njene oči bile su okrugle i male. Preko njih se prevlačila plavičasta skrama starosti. Ispred nje išla su deca, dečak i tri devojčice, i nosili vence. Venci su bili zeleni, mada je još vladala jesen. Videlo se da su daske od čamovine. Sa drveća je padalo lišće: list se prvo otkidao, zatim je leteo kosimice i porebarke kao hartija, i najzad se lagano spuštao na zemlju. Deca su bila mršava i bleda.

Kad su prošle nedelje sahranjivali starog generala u penziji, sveta je bilo više: lepo obučenih i uniformisanih ljudi, žena i baba, staraca i dečaka. Jednom rečju: pola grada; povorka nije išla brzo kao danas, no se zaustavljala na uglovima, na raskrsnicama pogotovu. Pop Cvetko je išao ispred generalovog sanduka i pevao i mahao kandilom oko sebe kao da tera leptirove.

Ljubica je išla lagano i gledala u kovčeg. Gledali su je kako nosi Fotijevu knjižicu i sliku. U očima joj je bleštalo nešto nalik na suze. Kovčeg generala Šijakovića bio je politiran i okićen svilom, resama i cvećem. Sanduk koji su nosili Aćim i Nikifor sa još dvojicom bio je sklepan od starih dasaka: to se jasno videlo, jer čamovina nije svuda podjednako primila boju.

– Misliš da bi joj dosadio pesmama?

– Mislim. Več je dosadio celom svetu.

– Da, da, čudan čovek taj naš nesrećni Ananije.

– Kažu kako svuda priča da je najveći srpski pesnik.

– Da, da, vrlo je čudan, nesrećnik.

Ljubica je bila bleda. Išla je za Nikiforom i govorila mu kako je smrt strašna. Ananije joj se pridruži. Ona pusti iz sebe neki čudan zvuk, sličan cviljenju, i šmugnu ispod leša. Milan to spazi i pogladi bradicu. Požele da naslika staricu pod lešom. On joj reče da smrt nije strašna. Ljubica zadrhta. Ananije reče da se smrti ne treba bojati jer ona ne boli. Ljubica ga pogleda odozdo. Ananije reče značajno:

– Ničega se ne boj. Samo se ti mene drži.

Stari Raša vide kako Ljubica viri ispod Ananijevog skuta.

– Kažem ti, bio bi to divan par – reče Sima.

– Bi, da nije ćopav i šašav, nesrećnik.

Povorka zaobiđe spomenik. Ljubica otrča s Ananijem na začelje i tamo izjavi da zna ko je krivac za Fotijevu smrt. Ona reče da je najviše kriv Aćim, a zatim

Nikifor i Sima. Ananije reče:

– Da, čuo sam da nisu hteli da mu daju penziju.

Aćim šapnu Nikiforu da se umorio. Nikifor pogleda Simu.

Sima pogleda preda se. Ljubica izjavi da je Fotije bio najveći srpski pesnik.

Ljubica i Sima okrenuše se i videše: ulicom je bežao Ananije; vukao je za sobom osušenu nogu, pomažući se štakom. Osvrtao se često ne bi li video motre li na njega; pre no što zamače za ugao, pade. Ljubica ga zovnu. Ananije se dizao. Ljubica ga opet zovnu. Sima reče:

– Pusti ga neka beži. Doći će i na njega red.

– Da ga nije ko uvredio?

Oblak se dizao i spuštao iznad sanduka kao kišobran.

Do groblja su mogli i Albanskom, ali Aćim udari Grobljanskom ulicom. Ljudi su ih gledali. Neki su virili iz svojih radnjica, a neki su stajali na ulicama. Iza ugla povorku dočeka vetar i skide Aćimu šešir s lobanje.

Ljubica je razgovarala sa Simom o Ananijevom bekstvu. Sima je tvrdio da je Ananije pobegao zato što ga je neko uvredio, a Ljubica da je zaboravio nešto da ukrade.

Aćimovo lice se iskrivi. A bilo je okruglo i crveno. Ljubica zapita Simu da li se slaže da je Fotije najveći srpski pesnik. Sima reče da je Ananije poznati kleptoman, ali da ne veruje da mu je baš danas na um palo baš to.

Aćimov šašir jurio je ulicom. Za njime se dizala prašina s opalim lišćem. Šešir se okretao kao kotur. Sima je gledao kako postaje manji. Oblak je nadolazio kao voda. Aćimova glava bila je gola. Ljubica reče Simi da

danas nema više prijatelja kao nekad. Šešir se primicao uglu. Ljudi su se iščuđavali što za njim niko ne trči niti daje bilo kakav znak.

Aćimova glava bila je dugoljasta i glatka kao školjka. Vetar dokopa šešir i zavitla ga preko ograde u groblje. S jasenova je opadalo lišće. Ljubica ugleda humku iskopane zemlje i reče:

– Nema smisla što ga sahranjujemo kao nehrišćanina.

Povorka umile u groblje. Aćim i Nikifor naglo spustiše teret na iskopanu zemlju, te se Fotije prevrnu u sanduku.

Duboko smo dirnuti

Spustiše sanduk. Milan se obrete nad rakom koja je zjapila u ljude. Iz iskopane zemlje virile su gotovo sagnjile cevanice, upravo razdrešeni čvorovi kostiju. Lobanja je bila krampom raspolućena pri kopanju ili vađenju, tako da je gledala samo jednom očnom dupljom. U vilicama nije imala ničeg sem zemlje, lišća i peska.
Milan je držao vrh bradice palcem i kažiprstom.

Kraj njegovih nogu crnelo se parče daske. Aćim okom potraži šešir, zatim maramicom obrisa znoj sa čela. Aćim je gledao u zemlju a šešir je ležao zaglavljen između groba i ograde. Ljubica se pobode uz Aćima. Aćim nastavi:

– Smrt je danas otela jednog od najvećih naših boraca, stvaralaca i mislilaca. Od danas ćemo se sami boriti za velike ideale čovečanstva.

Nebo se gibalo nad krovovima. I činilo se da će svakog časa pasti i sve saterati u raku. Neke ptice čučale su na ogradi i gledale gungulu. Mirovale su, kao da nemaju krila. Aćim je maramicom pipao čelo i sa strahom gledao u sanduk; očekivao je da se prevrne i da pukne bruka. Sima donese poklopac i stavi ga na sanduk.

Grobovi su bili poređani kao leševi. Stari Raša gledao je iznad raka i video krstove. Bilo ih je toliko da ih nije mogao izbrojati. Svi su bili različiti, neki gvozdeni i crni, a neki od najobičnijeg drveta, neki mali i zarasli u travu, a neki sasvim izbočeni. Mrštila su se s njih imena, datumi i godine, rđa je najedala slova, mahovina je osvajala prekrštene palice.

Ljubica je šaputala Nikiforu kako poklopac treba dići da bi mrtvaca svet mogao poslednji put videti. Nikifor se žestio na njene reči, govoreći kako poklopac mora tako ostati, jer se već oseća vonj. Ona mu se sakri pod skut kaputa i reče da je Fotije bio veći pesnik od njega. Nikifor reče:

– Istorija će dati svakome svoje.

Sima dodade da se već zna ko je najveći, ali da tom razgovoru nije sad mesto.

Ljubica pokaza Fotijevu knjižicu i sliku. Sima zaigra prstima po prsluku.

Pet ili šest koraka ulevo od sanduka nicala je ograda s čipkama bodljikave žice, u stvari najobičniji plot, samo malo ofarban. S one strane ograde počinjalo je neko drugo groblje: bilo je čudno: prostrano kao i ovo pravoslavno, srpsko, po rubovima zaraslo u travu i korov; iz samih glava nicali su stubovi od mermera.

Milan je u rukama držao blok sa crtežima. Negde su se videli venci a negde nije bilo ni mramora, nego najobičniji papirni venci ili oni od zadocnelog jesenjeg cveća i gorobilja. Cvetovi su visili, s krunama okrenutim nadole, latice su se s njih same otkidale i padale.

Aćim je gledao ptice. Nisu se plašile gomile ni žagorenja, niti pak iznenadnih ženskih jauka. Ptice su bile krupne, kafeno-smeđeg perja i trome. Čitavo jato okamenjeno na ogradi. Pomisli na Fotija, jer mu je Ljubica pod nos podnosila njegovu knjižicu i sliku. I na slici je bio mali, uskih ramena i snužden: činilo se

da će iz njegovih očnih duplji, napunjenih plavim vidom i trepavicama, grunuti suze. Glava mu je bila spljoštenih slepoočnica i duga, s jedva vidljivim izrezom usta i nozdrva. Na lobanji je nosio šešir ispod koga su štrčali beli pramenovi.

Aćimovom šeširu primicalo se dete. Aćim u sebi opsova Fotija i, pogledavši Nikifora, presta da misli o grobu i sanduku. Zatim spazi Simu kako prilazi Milanu. Sima ga zapita:

– Želiš nešto da naslikaš?

Mladić se uhvati za bradicu, prižmiri na oba oka i odgovori tiho:

– Želim da naslikam smrt.

– Onda moraš često biti na groblju.

– Nema dana kad nisam ovde – reče Milan.

– Pravilno, druže, pravilno – reče Sima.

Aćim ih izgubi iz vida. Ptice su gledale s ograde. Aćim pomisli na Fotija tek kad se veliki insekt, neki tvrdokrilac crveno-ljubičastog oklopa na leđima, zavuče pod sanduk. Aćim se prepade da se nešto ne dogodi, požele da vidi svoj šešir i nastavi:

– Nas umetnike život ne štedi, a i ljudi se ponašaju prema nama tiranski, ne znajući da smo njihova esencija. A naš pokojnik nije mogao da se odupre životu i podlegao mu je pre vremena.

– Ni vi, njegovi drugovi, niste hteli da mu pomognete! — povika Ljubica. —

Gledali ste kako gladuje i nije vas se ništa ticalo.

Aćim produži.

– Nije dobio penziju zato što mu ti, Aćime, nisi hteo da potpišeš …

Iznad sanduka drhtao je hladni Aćimov glas:

-A za nas stvaraoce, umetnike i mislioce, ne bi trebalo da važe zakoni. Nama treba sve dozvoliti, jer mi, jer samo mi predstavljamo i državu i njenu kulturu i njen narod, i njenu diku i ponos, i što je još najbitnije, mi predstavljamo prapočetak sveta i njegov završetak. S nama je počela zemlja svoje obrtanje i s nama će ga završiti. Ali tragika sveta je u tome što nas obični ljudi ne razumeju i progone. Sede u svojim gnjilim gnezdima, uljuljkuju se malograđanskim maštanjima, a mi, a mi mučenici i jadnici, mislimo o sudbini čovečanstva i najobičnijih trava, mislimo o ljubavi ptičjih jata i sudbinama ljubičica. I što je najčudnije, mislimo o sudbinama baš tih ljudi koji nas progone.

Prvo Sima i Nikifor spaziše Ananija. U tom trenutku su nešto govorili.

Gestikulisali su rukama, dizali obrve, bečili se i mrštili. Ananije je išao.

Sa Siminog mršavog lica nije silazio strah. Nikiforovi upali obrazi odavali su večitu potištenost. Ljubica je išla k njima. Male i okrugle usne bile su joj zavezane u grč. Pre no što stiže do Sime i Nikifora, neko joj prepreči put i nje nestade. Stari Raša joj priđe i kaza da se slaže da je Fotije najveći srpski pesnik, iako nije čitao njegove neobjavljene rukopise.

Ona mu reče nešto strogo. I Nikifor je izgubi iz vida.

Oblaci su sličili na zgužvanu kučinu. Na Ananijevu šaku pade kap kiše. On je bio omalen, nešto veći od Aćima i ozbiljnog lica. Na sebi je imao pohaban mantil i šešir. Išao je ni brzo ni sporo, već sakato. U očima je imao nešto crno i nepojmljivo, u pogledu nemir i uzrujanost. Bio je zbunjen i sed oko slepoočnica. Iz njegovih džepova virile su neke hartije, već obršćene i umašćene. Nikifor je znao da su to poeme i drame u stihovima.

Ljubica je razgovarala sa starim Rašom. On ju je tapšao po ramenu. Ljubica ga je gledala odozdo. On joj reče da će razmisliti. Ona izjavi da će se potruditi da pronađe najkrivljeg.

Tada Ananije priđe Simi i Nikiforu. Bio je bleđi no obično. Gomila je slušala Aćima. On je podizao ruku, katkad i obe, i pretio kažiprstom. Množinu ljudi i žena, i to obično starijih, zabrinjavale su njegove reči. Tiho su šaputali i uvređeno mahali glavom. Ananije je stajao kraj Nikifora. Stari Raša slušao je Aćima.

– Zašto si malopre bežao? – reče Ljubica.

– Nisam bežao – odgovori Ananije.

– Ja sam te videla – reče Ljubica.

– Da te nije ko uvredio? – zapita Sima.

– Ja ipak nisam bežao – reče Ananije.

– Pa šta si onda radio? – zapita Ljubica.

– Nisam … bežao …

– A zašto si napustio povorku?

– Bio sam zaboravio naočare i svesku s pesmama.

Zemlja se osipala sa gomile i sipila u raku. Ananije je bio malo pognut i ozbiljan. Nikifor i Sima razgovarali su o vremenu. I drugi su stalno zagledali oblake nad Zemunom. Od Zemuna je uvek dolazila kiša.

Ljubica je bila ljuta i male oči nemoćno su joj sevale. Sima reče Nikiforu da će ih kiša zateći na groblju ako ne požure sa sahranom. Još jedna kap pade na Ananijevu šaku. Vrat mu je stezala kragna od kaučuka. Ljubica mu reče:

– Sram te bilo! Večito si mu se izdavao za prijatelja i donosio pesme da ti ih popravlja, a danas pobeže sa sahrane.

– Nisam pobegao. Bio sam zaboravio svesku sa stihovima.

– A zar danas možeš o tome da misliš?

– Hoću da opišem onaj trenutak kad ga budemo spuštali u zemlju. Sve moje pesme su mračne.

– I smrt svoga prijatelja za to koristiš? – reče Ljubica.

– Isto bi on to radio da sam ja umro – reče Ananije i mala sen stida osu senjegovim obrazima.

Stari Raša vide kako Ljubica obigra kovčeg. Aćim je govorio:

– U našim ranjenim srcima večito će svetleti njegov tragični lik …

Oko kovčega bilo je mnogo sveta, stotinak žena i nešto više muškaraca. Neki su bili u uniformama a neki u običnim odelima ili u crnini. Fotograf izbi iza ugla i obigra gomilu. Stari Raša, Nikifor i Ananije zauzeše pozu. Fotograf se uputi sanduku. Bio je to neki mladić s bereom na glavi. Kad upravi kameru prema raci, Aćim napravi na licu grč, namršti se i odmače hartije s govorom. Niko ni reči ne progovori dok aparat ne škljocnu: lica su bila mirna i naročito nasmešena za slikanje; svaki je želeo da ostane s izrazom koji je najviše voleo pred svojim ogledalom.

Sijaset ruku bilo je nadneto iznad rake koja se crnela kao sumrak. Ananije potrča prema fotografu. Aćim je čitao sa hartije:

– Na zemlji će zavladati blagodet i sveopšta sreća tek kad pesnici i umetnici uopšte budu imali prava da čine šta hoće. Jer mi gospodarimo svetom, iako nas progone sitne duše, zakoni i države. I kada naše pesme jednoga dana osvoje svet, nastaće sveopšta sreća, mir i bratstvo među ljudima svih rasa, krvi i boja. I sve će tada postati poezija. I budući naraštaji setiće se s tugom i bolom našeg vremena, našeg pokojnika, čija je sudbina uzidana u budući i velelepni hram umetnosti…

Neko iz gomile povika:

– To vreme nikada neće doći. Slobodno se ne nadajte!

– Hoće, doći će to vreme i to uskoro! – povika Sima.

Jedan tromi tvrdokrilac zavuče se pod sanduk.

Ipak se nešto dogodi.

Jedan tromi tvrdokrilac.

Zatim dva.

Dva troma tvrdokrilca.

Igra sanduka i tame


Fotije se opruži u sanduku. Noge su ga bolele, te ih je morao lagano istezati.

Činilo mu se da je pod zemljom. Aćim je govorio kako umetnici svih zemalja treba da se dignu na bunu i da se bore za svoja prava.

Fotograf je zaobilazio Ananija, koji je stalno zauzimao pozu: pokušavao je da se nasmeši, ali se osmeh nije lako lepio na njegove tanke i duge usne; želeći da se nasmeje iskretao je glavu malo u stranu, tada mu je lice postajalo još tužnije i oglodanije. Nikifor je očekivao da se podigne poklopac sanduka.

Unutra je bilo mračno tako da nije mogao videti svoje ruke koje je držao ispred očiju. Ljubica je šaputala Simi pretnju.

Fotije je mirovao. Zemlja na kojoj je ležao sanduk bila je vlažna i meka i mirisala je. Bol mu se skupljao u čašicama kolena: tu je prskao, čvorovi kolena pucali su i bol se razlivao po udovima. lzgledalo mu je da se daske sanduka raspadaju od jačine njegovog bola i da se opet, kad udahne vazduh, sastavljaju. Učini mu se da zamirisa tamjan kao jutros u mrtvačnici. Preležao je u njoj ceo dan, upravo otkad je Ljubica ušla pred sandukom kad su ga uneli, pa dok se vratio sa Nikiforom i Aćimom da ga iznesu. U njoj je bilo hladnije i memljivije no u sanduku. Golicao mu je nozdrve sladunjavi miris lešina. Zidovi su bili nagnuti, te mu se činilo da će se sručiti na njega. Video ih je kroz rupice na pokrovu. Upravo, video je samo dva duvara i ugao koji su pravili naslanjajući se jedan drugom na ramena. Vijorila se mrežica paučine, iako se nije osećao vetar.

Aćim je čitao svoj govor iz početka. Fotograf je prolazio ćutke. Ananije je bio podbočen uz sanduk. Fotograf se za to vreme svađao sa Simom i Nikiforom.

On im reče da neće da ih slika. Sima se naljuti i reče mu da je najobičniji čovek i da s njim ne treba ni razgovarati.

A dok su ga unosili u mrtvačnicu, spazio je neka lica. Bila su ukočena i modra. Jedno je bilo muško a dva ženska: devojčica s paučinastim nitima kose po čelu i starica upalih usta. Muško lice što je ležalo do njega videlo se samo do nosa: nije se znalo šta je na njemu crnje, očni kapci ili slepoočnice, zašiljeni obrmi ili podočnjaci. To lice bilo je gordo.

Dok je Aćim govorio, Fotije se bojao bola u kolenima: činilo mu se da će mu taj bol iz nogu pokuljati kroz utrobu i preprečiti se u dušniku.

U mrtvačnici nije bilo dugo tiho. Došla je neka starica i stala da nariče kraj Fotija. Ali čovekovo lice bilo je mirno i gordo. Nije mogao videti kako se zaklatila i pala. Polivali su je vodom. Držali su testiju. Došle su neke druge starice i odnele oboje: njega, sedog i gordog, i nju izgrebanu i poluživu. Lice one starice u uglu zadugo je bilo samo. Najzad je odneše neki ozbiljni ljudi bez reči. Uhvatili su je za noge i čuperke i bacili na nosila. Kad su je pronosili pored njega, zinula je.

Onda je video kako se neki muškarčić, više dečak no mladić, mota oko devojčice. Bio je dronjav i plakao je. Lice je imao blago a čelo visoko. Ona je gledala s oba oka. Došla je neka žena i stala ga terati. Rekla mu je da će zvati miliciju ako ne ode. Nije poslušao, ostao je kod vrata. Plakao je. Kad mu je rekla da je on kriv za njenu smrt, pobegao je.

Fotije se seti i Milivoja, kog su iznosili iz mrtvačnice baš u trenutku kad su njega spustili na crni glomazni sto. Milivoje je pisao pesme, nosio ih po redakcijama i pio. I kad nije bio pijan, govorio je da mu nema ravnog u sastavljanju stihova, ali da neće da mu štampaju pesme zato što je najveći.

U sanduku je postajalo sve hladnije i tesnije. Ubrzo su napunili mrtvačnicu. Toliko je bilo leševa da su ih oni ozbiljni ljudi, što nisu govorili, morali ređati po podu kao ribe.

Fotije oseti kako mu daska žulji bedra i laktove. Ljubica je plakala. Čuo ju je samo kad bi se stišalo žagorenje.

Fotije se s mukom prevrnu. Bilo mu je tesno. Ananije se prepirao s fotografom. Fotograf mu viknu na uvo da je hulja, misleći gluv je. Ananije zatrepta. Aćim je čitao govor. I Fotije se seti. Kad se mrtvačnica ispraznila, tako da su oni ozbiljni ljudi mogli njome koračati ne preskačući mrtve, prišao mu je Aćim. Mirisao je tamjan.

Napolju je trubio automobil. Aćim je pogledao oko sebe i tiho ga zapitao da li je gladan. Odgovorio je da jeste, ali da mu glad nije ništa prema žeđi. Ačim mu je šapnuo neka izdrži. Fotije je zapitao da li se čulo po narodu o njegovoj smrti. Aćim je odgovorio da jeste. Zapitao je rade li škole. Aćim je odgovorio da rade, ali da je omladina pogođena. Zainteresovao se ima li crnih zastava po gradu. Aćim je rekao da je sve ispalo bolje no što su se nadali. Aćima je zamenio Nikifor. Zvonio je tramvaj u blizini i glas mu je bio prigušen nad rakom. Automobil je trubio. Ljudi su govorili oko kovčega. Ubrzo je ostao sam i zapitao se: da li su po Beogradu istakli crne zastave. Zamislio se i sam sebi odgovorio: Crne zastave istaknute su samo na državnim ustanovama.

U stvari, cela stvar počela je kad se rodio ili onog dana kada je doživeo prvo poniženje u dečjoj igri. Niti je mogao se brani, niti da ih moli da ga prestanu tući. A tu je bilo i slabijih i nižih od njega. Ni u dvadeset osmoj, kad je propevao i ponudio prve pesme, nije smeo da se naljuti. Dok je bio dete, govorili su mu da je glavonja, a kad je odrastao, da nije izrastao iz deteta.

Proglasili su ga ženom baš kad je gledao u opipljivi trag susetke. Tako je obrukan i prelomljen pre no što je saznao šta je i gde je. Aćim je tvrdio da su mu gaće prazne i da bi trebalo da nosi suknju. Fotije ga je samo gledao. To je bilo prošle godine.

U sanduku je bilo memljivo, činilo mu se da mu oči mreži paučina. Nešto toplo i vlažno, mnogo gušće od njegovog nareckanog daha, prosipalo mu se po licu i očima.

Nisu ga primali na skupove umetnika. Sima je zapretio da će mu uši iščupati ako mu se ne bude sklanjao s puta.

U sanduku je bilo toplo, tako da mu se čelo vlažilo. I ruke su mu bile toliko znojave da su se mogle raspasti. Tog trenutka neki se insekti zavukoše pod sanduk.

Fotije zadrhta. Ko me je više zlostavljao, Aćim ili Nikifor, zapita se i sam sebi odgovori: Ne znam. Opet se zapita: Zašto ih nisam poubijao sve i ja jedini ostao u literaturi. Ta ga misao sledi. Opet pomisli: ako ostanem živ, zapaliću ceo svet i ostati sam, i poteći će od mene novi ljudski rod i to rod dobrih i velikih.

U stvari, najvažnije se dogodilo one večeri u kafanici kod železničke stanice, u onom podrumčiću gde je i usred dana bilo crno i memljivo. Sedeo je u uglu i pio i bojao se da progovori. Prvo su pili neki urednici dok nisu popadali oko stolova. Posle njih odneli su slikare, one bradate đavole što su večito krstarili po gradu i od kafane do kafane s naramcima svojih slika. Odneli su ih na ćebadima. Doleteo je odnekud i Milan i rekao im da su najobičniji pigmeji, beskičmenjaci i priviđenja, koje će jednog dana posuti gasom i zapaliti. Nikifor je grlio Aćima a s njime Ananija. Tada je Aćim rekao: Ti si, Fotije, najgori pisac na svetu, zar ti to nije jasno? Fotije je odgovorio: Jasno mi je, i počeo da drhti.

Pa kako te nije stid da sediš s nama? zapitao je Aćim, namrštio se i viknuo: TI SI NAJGORI. Fotije je poleteo k njemu, zgrabio mu ruku i stao je kvasiti suzama. Tada mu je Aćim opsovao dušu srpsku i srce pesničko. I Nikifor se digao sa stolice. U podrumu je bilo sparno i dim se preplitao sa glasovima, paučinom i pesmom. Fotije je grlio Aćimova kolena, ljubio ih i grcao: ZNAM DA SAM NAJGORI. Dugo je ležao na podu i gledao nečija lica nad sobom. Polivali su ga vodom, sećao se ulubljenog i crnog dna lavora. Kelner je imao belu bluzu s rukavima. Aćim je bio ljut i psovao mu je bolesnu i sluznu slovensku dušu. Zadugo posle toga u podrumu nije bilo nikoga sem Nikifora, Aćima i kelnera, koji je bio miran.

U kovčegu se mrak zgušnjavao i utkivao mu se među trepavice. Sto je bio pretrpan čašama i bocama. Sve je mirisalo na rakiju i vino. Činilo mu se da ja sanduk kraći od njega: palčevima nogu grebao je dasku koja se krunila.

Tada je napolju pljuštala kiša. Sećao se da je došao kući pred zoru mokar i blatnjav, i da ga je komšinica videla kad je otključavao vrata svoje jazbine. Na obrazima je video ogrebotine i modrice. Dok je ležao na podu, pružajući nekome ruke i zagrljaj, Aćim ga je udarao vojničkim cokulama. On tog jutra ne bi otišao u svoj stan da mu nisu rekli. Kazali su mu da ide kući i napravi se da je mrtav. Dok ga je Aćim gurao od sebe pijano ponavljajući TI SI NAJGORI, Nikifor je prošaputao: OGLASIĆEMO DA SI UMRO, A KAD BUDEMO HTELI DA TE SPUSTIMO U GROB, TI USTANI — TAKO ĆEŠ OSTATI SLAVAN. U sanduku je bilo sasvim tesno. Pristao je. Najeo se, legao i setio se da mu je kama mirovala u nedrima dok je grlio Aćimova kolena. Kama mu je i sad ležala pod košuljom.

On napreže sluh i začu suludo zavijanje fabričkog tornja. Pomisli: Možda oglašavaju građanstvu moju smrt, i mače ruku s čela. Zavijanje je bilo tužno i napuklo i mnogo tiše od ostalih dana. Ananiju se činilo da je zloslutno i da nagoveštava nešto strašno, pogotovu što su se iznad krovova crnele vrane, i kružile povrh sanduka i onih krupnih ptica što su gledale s ograde. Aćim nije čuo zavijanje tornja. On je mislio: šta ću bez šešira? Žena mi neće verovati da ga je vetar odneo. Reći će da sam ga propio.

U pitanju je zvono i nemoć


insektStari Raša i Sima uputiše se Aćimu. Pramen oblaka odvajao se od neba i sam se uvrtao; on se najzad sasvim otkide i zaveza u crni čvor. Išli su barabar s nekom namerom, tako da neveseli Ananije nije znao ko će zauzeti Aćimovo mesto. Ananije u prvi mah pomisli da će to biti stari Raša, jer mu se na licu video veliki grč žalosti. Crni čvor oblaka plovio je lagano. Odjednom obojica stadoše. Ananije zamalo ne pođe da zameni Aćima, koji je završavao govor,kadli odjednom Sima krenu. U rukama nije imao nikakvih hartija, te Ananije zaključi da govor zna napamet.
Sima stade. Zatim skupi obrve i nakašlja se. Stari Raša osta na mestu ukopan, i u trenutku kad se Sima pope gore, zaboravi govor koji je hteo da održi.

Ljubica je gurkala Ananija. On se vrpoljio i zbunjeno šištao kroz zube da je đavo u ženskom obliku. Milan je bio prislonjen uz neki spomenik. Lice mu je bilo mlado, ali bledo i upalo. Gladio je bradicu i hteo jednim pogledom da obujmi gomilu.

Sima se opet nakašlja. Lice mu još više poblede. Zvona su zvonila napuklo. Osećao se vetar. On je nosio zvuk za zvukom preko krovova. Zvono je bilo bolesno, to se videlo po zvuku koji je bio nagnjio, i tamno kao zemlja pokraj rake.

Ananije je gledao put zvonika i video otvor u čijoj se svetlosti crnela maljica na vrhu konopca. Jedan mali oblak bio je okrugao kao maslačak; on je lebdeo odmah iznad crkve.

Sima opet stade. On se upravo pobode uz sanduk. Iza njegovih ramena videle su se glave koje su čekale. Nadnosile su se nastrešnice, siveli su se golubovi.

Toliko je bio dugačak i suv da su ga gledali u ramena i isturena pleća na leđima. On poče ozbiljno:

– Tužni zbore … danas se rastajemo sa našim vrlim drugom i saradnikom. I samo mi znamo šta gubimo danas, mi koji smo delili s njim poslednju mrvu krvlju zarađenog hleba, mi književnici i umetnici.

Tog trenutka pored Sime obrete se Kokan sa slikarima. Kokan je među njima bio najsuvlji i najtužniji. Ostali su bili umazani bojama i imali su bradice. Kokan zgužva lice nad svojim blokom i stade meriti Simine ruke. Ljubica im reče da je i ona akademski slikar. Kokan joj odgovori da su jedini slikari oni koji su napustili akademiju ili su isterani iz nje, pošto talentima nije mesto u klupama.

– Njegovo delo predstavlja veliki doprinos našoj književnosti. Ono predstavlja čak i datum i preokret. Zato ova smrt znači veliki gubitak za naše narode, za našu kulturu, a najviše za nas stvaraoce, koji u njemu gubimo nezamenljivog druga.

Fotograf kleče na zemlju i kresnu aparatom, uhvativši samo sanduk i Ljubičin smešak pod šeširićem. Sima se malo saže i podiže obrvu, ali fotograf s bereom već se trudio da pohvata likove slikara. Sima nastavi. Nije se znalo šta je crnje: truli i ljuspasti krovovi, sagnjilo lišće između grobova ili nebo u čvorovima.

– Potpuno se slažem s mišljenjem druga Aćima da mi umetnici, mi večiti mučenici, treba da podignemo veliku bunu. Da izvojujemo sebi opstanak i carstvo poezije i hleba. To će doba doći, a kad, to zavisi o nama, o svima nama koji smo danas došli da ispratimo našega druga. Aćim pogleda oko sebe, pa kad spazi da ga niko ne gleda, odvoji se od gomile.

Trava se žutela između grobova, trske su se naginjale jedna drugoj vratovima.

On zaobiđe Milana i Kokana koji su šaputali.

Zapitaše ga kuda će. Odgovori im da hoće da obiđe Dobrovićev grob. Milan i Kokan rekoše mu da bi hteli da naslikaju grob velikog slikara. Aćim je šarao očima između grobova i mramora. Trava je bila žuta.

Oni pođoše za njim. Aćim im reče da mu ne trebaju i naduri se. Milan mu preko nečijeg spomenika kaza da je najobičniji pigmej i insekt.

Oni drugi slikari crtali su Ljubicu. Žmirkali su očima, žmirkali, merili i izmicali se, bojeći papir. Ona je ispružala tanki i nabrani vrat i okretala im profil.

Sima je govorio o revoluciji umetnika.

Aćim nastavi traganje za šeširom. Grobove je opasivala kupina. Bilo je tu običnih grobova, ali i onih od dve ili tri stope, onih dečjih bez krstova i bilo kakvih znakova sem trave, mramorja i korova. A video je i krstove, sasvim male, koliko da je krst a ne šiljak.

On je išao i pazio da ga ko ne umotri. Glavu je uvlačio među ramena, usne je razvlačio u bol kao da je žalostan. Ptice su ga gledale. Niti su se plašile njegovog glasa, niti tramvajske zvonjave. Ptice su imale sasvim okrugle i mirne oči. Aćim podiže ruku do lobanje. Ptice ne trepnuše. On ču Simin glas, pomisli na Fotija i poblede.

Milan i Kokan videše kako se Aćim saže. Aćim je držao u rukama neku najobičniju kapu, neki kačketić. On po drugi put prođe pored ptica. Baci preko ograde kačket.

Najzad spazi šešir. Ležao je zaglavljen između groba i ograde. To u stvari nije više bio šešir, već najobičnija krpa, pocepana i blatnjava. Crneo se u kupinovoj lozi kao mala pećina, kao gnezdo. Do raskrojenog oboda mirovala je buba, velika kao početno slovo imena koje je stajalo prilepljeno na kamen spomenika.

Milan i Kokan dugo su posmatrali kako Aćim zuri u šešir. Aćim se opuštenih ruku uz telo uputi natrag gomili. Buba umile u šešir i leže.

Simino lice sve je više bledelo. Glas mu se često prekidao. Govorio je:

– Još pre tridesetak godina, kada se javio sa svojim mladićkim stihovima, otkrivajući bol i patnju svoje duše, kritičari su zapazili njegovu izuzetnu darovitost. Otada on stoji u prvim radovima naših naprednih stvaralaca.

Stari Raša pokušavao je da se seti svog zaboravljenog govora, jer je hteo da se popne na zemlju. Fotograf je hvatao kamerom Ljubicu i slikare. Ona im reče da je svaka Fotijeva pesma njoj posvećena.

Ja sam zaista genije, pomisli Fotije. Oduvek sam to bio, samo su me neprijatelji spoticali iz zavisti. Tačno je što Sima kaže. Oduvek sam bio najčudniji, najzagonetniji i najdublji srpski pesnik. Njegoševo delo je već

zastarelo, Branko nema dubine, a Đura je bio poznat kao pijanica. Lud je ovaj Sima, proglašuje me za velikog, a ne zna da ću za koji čas izaći odavde i u očima ljudi ostati veći no što je on. Ja sam zaista najveći, zaključi po stoti put i krv mu se u udovima uzmuti.

Učini mu se da izrasta, da postaje ogroman zajedno sa sandukom i da će sve oko sebe pretvoriti u prah. Ali kad pomače laktove, koji su bili priljubljeni uz dasku, oseti nemoć. Glavu spusti na grudi, rukama stište slepoočnice u kojima se svrdlila nesvestica. Pomisli kroz bol: čim ustanem, sjatiće se oko mene izdavači i ponuditi mi da štampam sve što sam napisao, postaću poznat u celom svetu. Aćima, Nikifora, i Simu zaklaću i baciti u bunar. Ananije je nesrećan otkad ga znam i posvetiću mu najdužu pesmu. Nahraniću ga i kupiti mu odelo. Poslaću ga u inostranstvo da izleči bolesnu nogu. Od Ljubice ću i dalje bježati i oženiti se onom devojčicom, onom učenicom…

Oko Ljubice i slikara, koji su završavali njen portret, okupi se gungula. Oblaci su se spuštali. Aćim u rukama nije imao ništa. Milan se smeškao i prezrivo gledao Ljubicu i slikare. Kokan je bio zbunjen i držao je glavu malo nagnutu u stranu. Ljubica pokaza Fotijevu knjižicu i sliku. Brada joj je drhtala, u očima je imala neki čudan, magličast sjaj koji se nije mreškao ni kad se smešila. Toliko je bila mala – a stajala je – da je nisu gledali u oči, već u teme. Tada neko zapodenu razgovor.

– A zna li se od čega je umro?

– Kažu da se poslednje vreme žalio na srce.

– Izgleda da je imao rak.

– Nije imao rak – planu Ljubica.

– Rakija je kriva. Rakija.

Ljubica je gledala unezvereno.

– Priča se da je imao nekakvu kvržicu na kičmi.

– Nije imao kvržicu na kičmi – reče Ljubica.

– I ta mu je kvržica stalno rasla dok nije umro.

Fotije se uznemiri. Zamirisa mu rakija: oseti želju utrobe i usana za njom. Niko na svetu nije mogao popiti više rakije od Sime. Sima je govorio. Ni kad je bio pijan, Ananije nije umeo da se razveseli. On je molio slikare da ga slikaju. U sanduku je bilo sve mračnije. Fotije pomisli kroz nesvesticu: Možda imam kvržicu na kičmi možda imam rak – ja sam strašno bolestan, ja sam sav bolestan – srce mi je slabo srce mi je svrabavo – sav sam truo imaju pravo takav sam uvek bio i imali su pravo da me zlostavljaju – ja sam najobičnija pijanica – ja u stvari nisam živ mrtav sam mrtav sam – ovo što leži u sanduku nisam ja već moj leš moji ostaci moje rite – a ja sam umro čim sam se juče zaključao i opružio po podu nisam bio živ ni kad je Aćim sa

Nikiforom doneo sanduk i stavio me u njega i sakrio mi lice od sveta – da li sam ikad i postojao postojao je neki drugi čovek pa mi se činilo da sam to ja bio – kad sam živeo i šta sam video – ako sam i živeo nekad već sam se pretvorio u najobičniju kvržicu u bolest u živu smrt u paučinu – i ta kvržica što leži u sanduku slepa je oslepela je ogluvela je – ta kvržica je pevala pesmice o vrapcima i golubovima i ljubavnim patnjama i cveću – ne ta kvržica nije pisala pesme ona ih je krala prepisivala iz raznih novina i starih pesmarica pa ih prepravljala i preudešavala ali nikad nije uspela da ih štampa sem šest – jesam li još živ jesam li živ šta je ovo i ko je ovo u sanduku…

– Još je jedan umro od kvržice, prošle nedelje.

– Da, pojavile su se neke kvržice.

– A da nije imao kakvu zarazu?

Ljubica ih je gledala. Zatim povika:

– Nije imao nikakvu zarazu! On je samo mene voleo. Samo mene!

– A što se nije venčao s tobom kad te je voleo?

– Govorio je da nisam dostojna njegovog talenta.

– A zašto si izdržavala celog veka tog lenjivca?

– Živeo je i umro kao čestit. Ne klevetajte mi ga mrtvog!

Neki čovek je značajno mahnuo kažiprstom i ponavljao:

– Zaraza je posredi, kažem vam. Umetnici su obično puni zaraza.

Fotije pomisli kroz mrak. Da li sam pošten da li sam živeo pošteno – sad sam mrtav, da li sam umro pošteno – ne, nasilno sam umro, pošteno, nepošteno, pošteno – nisam bio pošten, jer sam celog veka potkradao sve i svašta i tako živeo vek ove kvržice u sanduku – krao sam rime od Aćima i Nikifora, od Sime i Ananija, od Branka i Đure, od mnogih drugih – jesam li umro od zaraze, jeste, umro sam od raznih zaraza, išao sam kod Mariške, one Mađarice, kod Milunke, a posle me je bolelo – nisam hteo da uzmem Ljubicu jer sam voleo

Kleopatru, onu grčku, celog veka, o njoj sam sanjao i pisao joj pesme i ismevao je – a ti, mala, okamenjena od ljubavi i dobrote i ludila, što stojiš kraj sanduka, beži, beži, beži, jer si uboga, jer si krmeljava, jer si kvržica kao i ja, ti mala i suluda utvaro.

Svi obgomiliše Ljubicu. Nikifor se ukipi uz Aćima. Aćim zakloni uvo šakom ne bi li mu čuo šapat. Oblak što je visio nad sandukom i gomilom bio je crn i mokar kao zvuk zvona.

Igra kraja i insekata


– Bojim se – šapnu Nikifor.
– A čega se bojiš? – zapita Aćim.

– Ovoga đavola u sanduku. Što već ne ustaje?

– I ja se to isto pitam.

Oni se razdvojiše. Između njih prepreči se Ananije. Držao je svesku i hteo da se nasmeši. Čekao je. Aćim zabrinuto pogleda Nikifora. Između njih pojavi se Ljubica sa slikarima. Ovaj u sanduku najobičniji je lakrdijaš, pomisli Aćim.

Slikari su nosili slike. Svi su bili bradati, samo nijedan nije imao lepšu bradicu od Milana, koji se mrštio na zvuk zvona. Ovaj u sanduku je najobičniji bogalj, koji će nas danas obrukati, pomisli Nikifor. Neki slikari su zavirivali Ljubici u lice pa onda gledali u slike. Drugi su iskosa gledali u Milana i Kokana. Neki nisu gledali nigde. Milanu priđe Branko i dade mu pismo. Branko je bio mali i upalih obraza.

Treći put Ananijevu šaku okvasi kap kiše. On priđe Milanu i reče mu da mu se od svih slikara najviše sviđa, jer je čudan i mračan. Milan mu ne odgovori.

Ananije ga zapita da li bi hteo da ga slika. Milan mu odgovori da je najobičniji sakati insekt. Ananije snishodljivo izjavi da ga više ne priznaje za umetnika i da je najčudniji i najmračniji Kokan. Ni Kokan ništa ne reče. Kap kiše okvasi sanduk. Na zemlji je stajao Sima i govorio:

– Ja i on smo jedini koji sa svojom poezijom mogu van granica ove zemlje, jedini koji su veliki i neprolazni. Svi ostali nisu nam ni do kolena. Bili smo nerazdvojni drugovi, mada svet za njega nije znao koliko za mene. I čini mi se da je meni danas najteže.

Stari Raša bio je ljut, to mu se videlo na licu: sve više se primicao zemlji i sanduku jer je hteo da smeni Simu. Ananije je išao za njim. Ljubica je nešto uveravala Milana, koji joj se smešio u bradicu. Opet se odvrze razgovor.

– Da slučajno nije izvršio samoubistvo?

– A zašto bi to učinio baš na vrhuncu slave?

– Veliki pesnici obično tako završavaju.

Oblaci su se jatili i umirivali za kišu, i neki ljudi, gledajući u njih, odoše s groblja pre no što se stari Raša pope na zemlju.

Petar se pojavi sa žitom na poslužavniku. Žito je bilo zašećereno i Ananije se oblizivao. Petar je sličio na Simu, iako nije bio podnapit. On je išao od grupe do grupe i nudio žito. Sima je za to vreme gledao preda se i lagano se klatio nogama. Neki rekoše da ima flašu s rakijom.

Pre no što proguta drugi zalogaj, Ananije stavi kašiku u džep i izgubi se. Petar pogleda oko sebe ne bi li spazio u nekoga kašiku. Ananije je išao fotografu.

Petar glasno potraži kašiku. Čim ču da se pominje kašika, Fotije zadrhta i ohladi se.

– Gde je kašika? – reče Petar.

– Ne znam – odgovori Aćim. – Zar da na današnji dan raspravljamo o kašici?

– Kašika je ukradena, molim lepo – reče Nikifor. – I to znači da se među nama nalazi neki lupež. Neki stari lupež, koji živi od krađa.

– To mora biti neki stari lopov, zaista.

Petar je išao s poslužavnikom. Ljudi su gledali u žito i Petrove ruke.

– Ovamo tu panaiju.

– Šta, zar da obesimo lopova? Zbog kašike?

Ananije dotrča Aćimu i reče mu da se osvrne. Aćim i Nikifor videše nekoliko milicionera. Išli su lagano, iza svog komandira. Nosili su venac na kome je pisalo:

Narodnom književniku – Narodna milicija.

Sima glasno saopšti da dolazi milicija. Fotija obli hladan znoj. Milicioneri su bili različitog uzrasta i izgleda. Samo je jedan od njih bio mali. Fotije ih se uvek bojao, pogotovu danas. Oni uđoše u groblje i uputiše se sanduku. Fotije ču kako neko reče da će se obračunati sa starim lopovom, i oseti strah. Nastavi misao: Doznaće da sam ja lopov i da sam je ja uzeo i izvešće me pred sud, i seti se. To je bilo pre desetak godina, upravo onda kad je o svom trošku izdao zbirčicu stihova. Išao je ulicom, sećao se kroz bunilo. Nebo je bilo mutno tog popodneva. Udario je Nušićevom ulicom i sreo Ananija. Ananije je imao na sebi pohaban crn mantil. Ušli su u radnju da kupe lampu i bravu.

Baš u trenutku kad je Ananije vadio novac iz džepova, trgovac se savio pod tezgu. Ananije je zgrabio kašiku i stavio je u džep. Kupio je bravu i rekao da je isuviše skupa. Trgovac ga je gledao.

Kad su izašli na ulicu, Fotije ga je zapitao zašto je ukrao kašiku. Kašika je bila niklovana. Ananije je odgovorio da ne zna zašto ju je uzeo. Kašika bi bila brzo zaboravljena da Ananije nije svuda proneo vest kako ju je Fotije ukrao. Fotije se isprva branio, zatim je priznao da je lopov. Ali glavno je počelo kad je Ananije raširio glas da je Fotije najveći kleptoman u Beogradu i da je trgovac iz Nušićeve ulice saznao ko je lopov. Fotije se bojao svake senke, čak i svog hoda. I preko dana zaključavao je vrata svoje jazbine. A kad je čuo da je trgovac potplatio naročite ljude koji će tražiti lopova, potkačio je vrata direkom, skinuo s njih ceduljicu s imenom i zanimanjem. Iskakao je kroz prozor, obično u sumrak, do pekare i krčme. Tako je njegov strah trajao godinama. Kad je išao ulicama, činilo mu se da ga neko prati. Bežao je ponekad čak do periferije. Jutros u mrtvačnici učinilo mu se da ga je neki čovek s brčićima naročito zagledao. To je bilo pre no što je onaj dečak plačući pobegao od devojčice. Čovek je prišao na prstima i lagano podigao pokrov.

Fotije je stisnuo vilice i zažmurio. Čovek je spustio pokrov i udaljio se. Zatim je dugo zagledao ostala lica. Bio se rešio da beži iz mrtvačnice, a zatim i iz Beograda.

Milicioneri opkoliše sanduk i spustiše venac. Čuo im je korake. Osećao je kako se pod njihovim čizmama ugiba i kravi zemlja. Pomisli: To mene traže. Poslao ih onaj trgovac. Podići će poklopac i videće da sam živ. Provešće me kroz Beograd, preko Terazija, i osuditi na robiju. I tamo ću umreti kao pas. Udaviće me robijaši. Svuda će se znati da sam lopov.

– Lopova na vešala! – povika Sima.

Petar je nosio žito ispred sebe. Stari Raša je govorio kako je za revoluciju još rano, ali da ona mora doći. Aćim i Nikifor su se gledali. Ananije i Sima spremali su se da spuste sanduk u zemlju. Podizali su krajeve užeta, pri čemu se poklopac sanduka, koji još nije bio zakovan, pomerao. Žurili su, Ananije više.

Stari Raša završavao je svoj mucavi govor kako su bili nerazdvojni prijatelji i da će biti prvi koji će priložiti novac za spomenik. Ljubica je obletala oko milicionera koji su raspravljali o kašici. Oči su joj se sijale: tek tada se videlo koliko su gnjile i uvele.

Slikari su uveravali milicionere da lopova ne treba obesiti zbog obične kašike.

Komandir milicije reče da će na licu mesta obesiti lopova, makar to bio i poznat čovek.

Fotije pomisli kroz strah: Ja sam lopov ja sam najveći lopov svih vremena – jesam li živeo pošteno jesam li nisam – ja sam lopov a Ananije je digao kašiku ali se meni broji on je večito krao sitnice jer nije smeo ništa krupnije – on je krao ljudima iz džepova tabakere šibice maramice – jesam li ja kvržica ili Fotije – ja sam najobičnija rana ja sam najobičniji crv – da li sam ikad postojao kao čovek kao ljudsko biće – glava mi tone u vodu i to pod njom nije jastuk no bara i bolest i krv – ko ovo živi sa mnom u sanduku ko je ovo u meni i pored mene i poda mnom – čije su to ruke u mojim čiji je to vid i mrak u mojim očima – ja sam ukrao kašiku ja sam ukrao sve što su drugi ukrali – Ananije ne boj se milicije mene će obesiti neće tebe jer meni se pišu grehovi svih vas.

Ananije je bio bled. Fotije ču komandira milicije koji naredi da se pretresu svi prisutni. Ananiju su drhtali prsti na konopcu; okretao se oko sebe: ograda je bila visoka i na njoj su čučale ptice kao čudni cvetovi; na kapiji stajala su dva milicionera.
Fotije stade da se trese. Ananijevo lice se iskrivi, kao da hoću da se zaplače ili kine. Uhvatiće me, uhvatiće me, pomisli. Fotije napipa dršku noža ispod kožuha. Ona je bila znojava i topla kao krv, kao kašika. Stezao ju je čitav trenutak ne znajući šta drži, običnu kost ili nož koji mu razdire utrobu, iz koje šiklja krv i smrad. Oseti kako mu prsti zaigraše na oštrici. To ga opomenu. Činilo mu se da ta oštrica raste a onda da urasta, njom proboden i krvav. Nož mu je ležao u nedrima.

Ananije jo gledao slikare koji su dizali ruke pred milicionerima. Nije smeo da ispusti konopac, jer je osećao da će izgubiti ravnotežu i skljokati se preko sanduka u raku. Fotije shvati da i revolver ima u nedrima. Video je celu skupinu u ogromnoj šupljini njegove cevi. Skupina se smanjivala, ljudske glave visele su po rubovima šupljine, iz cevi je sukljala vatra, koja mu je palila utrobu. On steže oštricu, s mukom se prevrnu na bok i, sa sumaglicom pred očima, pomokri se.

Ananije cimnu konopac. Sanduk se malo pomeri. Fotije je mirno ležao. Venac pade na zemlju, poklopac se pomeri. Fotije se nije ničega plašio.

Ljubica poče da kriči i moli da ga vidi poslednji put. Fotija nije uznemirivao njen glas. Ona obigra gomilu i priđe sanduku.

Stari Raša nije silazio sa zemlje. Fotografi su čekali da uhvate Fotijev lik. Aćim i Nikifor stajali su kraj sanduka. Ananije nije gledao nikamo, čekao je.

Lišće je lagano padalo s drveća: lepršalo je nad zvucima zvona i sletalo po grobovima. Milicioneri su pipali slikare, koji su odgovarali da nisu lopovi i propalice ako su umetnici.

Pre no što se pljusak zasive povrh krstova, Ljubica kleknu na zemlju i podiže poklopac. Sličila je na stonogu. Fotografi su čekali. Milicioner je išao prema Ananiju, koji je u oblacima video ogromnu niklovanu kašiku. Ptice su sve gledale. Tvrdokrilci su mileli preko zemlje. I kao da su se uplašili od kiše, zavlačili su se pod sanduk nemilice; Fotije nije hteo ni da mrdne nogom koju su mu grepkali. Aćim i Nikifor stajali su jedan prema drugom, oči u oči. Ljubica nije kričala. Niko nije govorio niti se kretao. Svi su gledali iznad Fotija.

Fotije je bio mrtav. Ležao je malo iskrenut na bok. Glava mu je bila mala, gola i znojava. Bio je umokren.

Milan se prezrivo smešio i mislio da je potrebno videti hiljadu smrti da bi se naslikala jedna, sveopšta, najcrnja i jedina.

Fotije je jednim okom nevino gledao u dasku. Onako zgrčen i mali, sa šakama kojima nije mogao sakriti celo lice, sličio je na insekta.

Kiša je kvasila glasove i zemlju.


izvor