14.05.2019.

Bjelinski – ''Pismo Gogolju''






V. Nabokov

Bjelinski – on je samo, filogenetski, preteča kasnijih marksista i uopšte kritičara koji su stavljali građansku vrednost iznad umetničke i naivno se borili protiv larpurlartizma (Pisarov, Černiševski, Mihajlovski...). Ali, Bjelinski je ipak imao divan instinkt za slobodu i pravdu, koji nije stigla da ukalja nikakva ideologija. Čuveno pismo Gogolju je divan dokument, napad na carstvo... Rasturanje ovog pisma kažnjavalo se Sibirom.

iz ''Mrtve duše'' (''Eseji iz ruske književnosti'', 1981.)

                                                                   -----------------

Visarijon Grigorijevič Bjelinski

''Pismo Gogolju''
(Salcburn, 15.jul 1847.g.) :

      ''Ne može se ćutati kad se pod velom religije i zaštitom biča propovedaju laž i nemoral kao istina i
vrlina.'' Negodovanje koje je izazvala Gogoljeva knjiga u srcima plemenitih ljudi; od nje su ustuknuli čak i ljudi čiji je duh istovetan sa njenim duhom.
      Gogolj Rusiju duboko poznaje samo kao umetnik, a ne i kao mislilac – navikao je da gleda Rusiju izsvoje ''divne daljine''. Zato nije uočio da ''Rusija ne vidi svoj spas ni u misticizmu, ni u asketizmu, ni upijetizmu, već u uspesima civilizacije, prosvete i humanosti''. Rusiji nisu potrebne propovedi i molitve,već prava i zakoni koji nisu prilagođeni učenju crkve, već zdravom razumu i pravičnosti. Najaktuelnija savremena pitanja : ukidanje ropstva, telesnih kazni, uvođenje strogog izvršenja zakona.
       ''To su pitanja koja zadaju brige celoj Rusiji u njenom apatičnom polusnu! I baš se u to vreme velikiknjiževnik, koji je svojim divnim umetničkim i duboko istinitim delima tako snažno doprineo samosvesti Rusije, davši joj mogućnost da pogleda sama sebe u ogledalu, pojavljuje sa knjigom u kojoj u ime Hrista i crkve uči varvarina-spahiju da zarađuje na seljacima što više para, da ih naziva neopranim njuškama?''
      ''Da vas je zaista nadahnula Hristova istina, a ne đavolovo učenje, napisali biste u svojoj knjizi nešto sasvim drugo.'' ''I eto, takva je knjiga mogla biti rezultat unutrašnjeg procesa, visoke duhovne ozarenosti! To ne može biti! Ili ste vi bolesni – i treba da pohitate sa lečenjem, ili ... ne smem izreći celu misao! ...Propovedniče, apostole neznanja, poborniče opskurantizma i mračnjaštva, panegiričaru tatarskih običaja –šta to radite!''
        To što svoje učenje zasniva na učenju pravoslavne crkve, nije čudno, jer je ona ''oduvek bila oslonac biča i ugodnica despotizma; ali zašto ste upleli u to Hrista? Šta ste našli zajedničko između njega i crkve, a pogotovu pravoslavne?'' Smisao Hristove reči otkrio je filozofski pokret prošlog veka – zato je ''neki Volter, koji je oruđem ismejavanja ugasio u Evropi lomače fanatizma i nazadnjaštva'' više hrišćanin od svih popova.
       Zar ne zna da ''naše sveštenstvo jednodušno preziru i rusko društvo i ruski narod''. Laž je da je ruski narod najreligiozniji na svetu : ''osnova religioznosti je pijetizam, poštovanje puno pobožnosti, strah od boga''. Rusi su ''po svojoj prirodi duboko ateistički narod. U njemu ima još mnogo sujeverja, ali nema ni traga religioznosti. Sujeverje se gubi sa napretkom civilizacije, dok se religioznost saživljuje sa njim; živi primer za to je Francuska.'' ''Ruski narod nije takav; mistična egzaltacija nije u njegovoj prirodi; on ima za to suviše mnogo zdravog smisla, bistrine i razuma, i baš u tome je možda sva veličina njegove istorijske misli u budućnosti.''

      Gogoljev ''ditiramb ljubavi između ruskog naroda i njegovih gospodara'' – nije naišao ni na čije
simpatije. Iz njegove divne daljine on možda vidi božanstvene lepote samodržavlja – ''izbliza ono nije nitako lepo, ni tako bezopasno''.
    Gogolj tvrdi da je pismenost ne samo nekorisna, već i štetna prostom narodu. ''Neki su se zadržali namisli da je vaša knjiga rezultat umnog rastrojstva, sličnog prvom ludilu.'' Gogolj kaže da će biti
zadovoljan svojim pisanjem, tek kada njim bude zadovoljan i car. Zato se ne treba čuditi što ga je ta
knjiga ''ponizila u očima publike kao pisca, a još više kao čoveka.''
      Gogolj ne razume rusku publiku, čiji karakter zavisi od stanja ruskog društva ''u kome ključaju i teže da se ispolje sveže snage''. ''Samo u književnosti ... ima još života i napredovanja'' – zato se poziv pisca toliko ceni. Zato tako ''brzo opada popularnost velikih talenata koji se iskreno ili neiskreno stavljaju u službu pravoslavlja, samodržavlja i narodnjaštva. Porazan primer za to je dao Puškin, kome je trebalo da napiše samo 2-3 vernopodaničke pesme, pa da odmah izgubi narodnu ljubav''. Publika ''u ruskim piscima vidi svoje jedine vođe, zaštitnike i spasioce'', i zato ona nikada neće oprostiti piscu štetnu knjigu, iako je uvek spremna da mu oprosti lošu. ''Ako volite Rusiju, radujte se sa mnom padu vaše knjige!''
        Gogoljev preobražaj je možda i bio iskren, ali je ''misao da o njemu obavesti publiku bila veoma
nesrećna''. ''Vaša knjiga ne odiše istinom hrišćanske nauke, već bolesnim strahom od smrti, đavola i
pakla!''
       Jezik i fraze – ''Velika je istina da čoveka, kad se sav preda laži, napuštaju i um i talenat''.
       Poslednja reč : ''ako ste se, na nesreću, s ponosnom smirenošću odrekli svojih zaista velikih dela,
onda treba da se sa iskrenim smirenjem sada odreknete svoje poslednje knjige, i da teški greh koji ste
učinili objavljujući je, iskupite novim delima, koja bi ličila na vaša ranija dela.''

13.05.2019.

J. G. Ballard,Tajna autobiografija J. G. B.-a



Probudivši se jednog jutra, B se iznenadio videvši da je Shepperton pust. U devet sati je ušao u kuhinju i ozlovoljen ustanovio da mu nisu dostavljeni ni pošta ni novine, te da zbog nestanka struje ne može pripraviti doručak. Sat vremena je zurio u led koji se otapao i kapao iz frižidera, a onda se krenuo požaliti susedu.

Začudo, susedova kuća bila je prazna. Auto mu je stajao na prilaznom putu, ali cela porodica – muž, žena, deca, pas – je iščezla. Još čudnije, cesta je bila ispunjena nepomućenom tišinom. Nikakav promet nije tekao obližnjom auto-cestom, a ni jedan avion nije preletao prema londonskom aerodromu. B je prešao cestu i pokucao na nekoliko vrata. Kroz prozore je mogao videti samo prazne unutrašnjosti. Sve je u tom mirnom predgrađu bilo na svom mestu, osim odsutnih stanovnika.

Pomislivši da se možda zbila neka strašna nesreća – nuklearna katastrofa ili nagla epidemija nakon nezgode u istraživačkom laboratoriju – pa da zbog nekog nesretnog nesporazuma jedino on nije bio upozoren, B se vratio kući i uključio tranzistorski radio. Aparat je radio, ali sve su stanice ćutale , one na Kontinentu, baš kao i u Ujedinjenom Kraljevstvu. Smeten, B se vratio na ulicu i pogledao prazno nebo. Dan je bio miran, sunčan, s miroljubivim oblacima koji nisu davali naslutiti neku prirodnu
nepogodu. B je seo u auto i odvezao se u središte Sheppertona. Grad je bio pust i ni jedna prodavaonica nije bila otvorena. Voz je stajao na stanici, prazan, bez i jednog putnika koji bi obično putovali za London. Napuštajući Shepperton, B je prešao Temzu i stigao u obližnji grad Walton. I tu je zatekao potpuno tihe ulice. Zastao je ispred kuće svoje prijateljice P, čiji je auto bio parkiran na ulazu. Upotrebivši rezervni ključ koji je imao sa sobom, otključao je ulazna vrata i ušao u kuću. Viknuo je njeno ime, ali je bilo jasno da mladoj ženi nema ni traga. Nije bila spavala u krevetu. Na kuhinjskom se podu, od otopljena leda iz frižidera, stvorila velika mlaka. Nije bilo struje, a telefon je bio mrtav.

Nastavivši putovanje, B je sistematično istražio obližnje gradove, obišavši ih sve, dok se približavao središnjem Londonu. Nije se iznenadio zatekavši golemu metropolu potpuno pustu. Provezao se praznim Piccadillyjem, prešao u tišini Trafalgar Square i parkirao ispred nečuvane Buckinghamske palače. Počeo je padati sumrak, pa se odlučio vratiti u Shepperton. Gotovo je bio ostao bez goriva, pa je bio prisiljen provaliti u benzinsku pumpu. Policajaca ionako nije bilo ni u patroli ni u stanicama. Ostavio je iza sebe golemi grad uronjen u tamu, a jedina su svetla bili odrazi njegovih farova.

B je proveo nemirnu noć, s gluhim radiom pored kreveta. No kad se probudio idućeg svetlog jutra, vratilo mu se samopouzdanje. Nakon početne neverice, s olakšanjem je ustanovio da je Shepperton i dalje pust. Hrana je u frižideru počela truliti; trebao je sveže namirnice i nešto na čemu će kuvati. Odvezao se u Shepperton, razbio izlog supermarketa i pokupio nekoliko kutija konzervisanog mesa i povrća, riže i šećera. U željezari je pronašao peć na petrolej i poneo je kući zajedno s kantom goriva. Voda više nije tekla u cevima, ali je ocenio da će mu sadržaj cisterne na krovu dostajati za nedelju dana ili više. S daljnjim provalama u lokalne prodavaonice opskrbio se zalihom sveća, baterijskih svetiljki i baterija.

Iduće nedelje B je preduzeo nekoliko pohoda u London. Obišao je kuće i stanove prijatelja i ustanovio da su prazni. Upao je u Scotland Yard i u novinske kancelarije na Fleet Streetu u nadi da će pronaći neko objašnjenje za iščeznuće celokupnog naroda.Napokon, ušao je i u Parlament i zastao u u tihoj dvorani za rasprave Donjeg doma, udišući ustajali zrak. Međutim, nigde nije bilo ni najmanjeg objašnjenja za to što se zbilo. Na gradskim ulicama nije zapazio ni jednog psa ili mačku. Tek je tokom posete londonskom Zoološkom vrtu ustanovio da su ptice i dalje ostale u kavezima. Činilo se da im je drago što vide B-a, ali su odletele uz izgladnelu kriku kad je otključao kaveze.

Tako je barem imao neku vrstu društva. Tokom idućeg meseca i čitavog leta, B je nastavio pripreme za opstanak. Odvezao se na sever sve do Birminghama a da nije video žive duše, zatim se provezao južnom obalom, sledeći cestu od Brightona do Dovera. Stojeći na klifovima, zagledao se u udaljenu francusku obalu. U marini je odabrao motorni čamac s punim rezervoarom, pa je zaplovio mirnim morem na kojem sada nije bilo uobičajenih manjih plovila, tankera za naftu i trajekata koji prevoze preko Kanala. U Calaisu je sat vremena lutao pustim ulicama i u utihlim prodavaonicama uzalud osluškivao telefone koji nisu zvonili. Potom se vratio istim putem u luku i u Englesku.

Nakon što je iza leta došla blaga jesen, B je uspostavio uslove za ugodan i udoban život. Stvorio je goleme zalihe konzervisane hrane, goriva i vode s kojima je mogao preživeti zimu. U blizini je tekla reka, bistra i lišena svakog zagađenja, benzin se lako mogao nabaviti u neograničenim količinama na benzinskim pumpama ili iz parkiranih automobila. Iz lokalne policijske stanice prikupio je mali arsenal pištolja i karabina da se obračuna s neočekivanom pretnjom koja bi mogla iskrsnuti.
No jedini su mu posetioci bile ptice, pa je bacao pregršte riže i semenki po svom travnjaku i tratinama nekadašnjih suseda. Njih je već počeo zaboravljati, a Shepperton se ubrzo pretvorio u izuzetno stanište svih vrsta ptica.

Tako je ta godina završila spokojno, pa se B bio spreman posvetiti svom pravom poslu.*


_______________________________

* Priča je prevedena prema tekstu iz nedeljnika New Yorker, broj od 11. maja 2009, tamo je izašla pod naslovom The Autobiography of J.G.B.. U knjizi The Complete
Stories of J.G. Ballard, Norton, 2009, naslov glasi The Secret Autobiography of J.G.B., dakle dodan je pridev Secret (Tajna). Mi smo u naslovu pridev preuzeli. (op. ur.)
izvor




11.05.2019.

Antonen Arto, Čitajući “Evropu”





Antonen Arto nije ljudsko biće od krvi, mesa i kostiju kao ti čitaoče, on je sazdan od reči-ježeva najotrovnih poruka i šizofreničnih misli, slika koje ujedaju za oči bezazleno i nesvesno kao novorođenče majčinu sisu, od olovaka i kičica, dleta otetih podsvesti i dovršenih i nedovršenih trenutaka koji su ponajčešće večnost nepostojeće prošlosti koja se iz trenutka u trenutak dopunjuje, slika onoga što je podsvest htela da kaže a što on nikada nije rekao i nikada nikome to neće poveriti, svakojakog materijala od kojeg se može napraviti pesma, slika, skulptura ili drama, lakrdijaša čija su lica lik obrazine onoga što je u nama tragično i tragikomično, rađajući se i umirući u nekazanom; on je stvoren, takođe, od okova kojima se ponosimo kao da su zlatne narukvice ne sluteći da su negve, sprava za svakodnevna mučenja i uživanja u vilenjaku omamnih perverzija strasti i mazohizama somnambula, ćumeza, omči, vešala, uglomera, čekrka, konopaca dužih od polutara, grebena, češagija i svega onoga što pristaje da bude okato i slepo. Oko njegove glave zuje, ma šta radio i bilo gde se nalazio, jata čarobnjaka, totema, amajlija, vračeva, zduvača, veštica, prostora koji je ostao bez horizonta, duvara beskraja, batina, kolčeva, klinova, oklopa, šlemova, čelenki, grbova, maski, kostura, drljača, pogotovo od ljudi i žena sa izmišljenim glavama i bez glava na ramenima. Jer on je oduvek tako hteo, tako hoće i danas, mrtav i lud; on je inkarnacija naša u nama koji ga volimo i pristajemo da bude ono ukleto pero kojim se ispisuje sopstveno bitisanje u drevnoj Večnosti pretvorenoj u Pesmu. Vidimo li ga, takođe, u košmarima reči i dečijim snovima kako igra u transu na konopcu razapetom iznad provalije razuma i ludila? On je lutkan koji kljuca u praskozorje, skupa sa golubovima zaslepljenim lažnim svitanjem dana u velegradu, zrnevlje reči za buduća kazivanja. Liči nam na raštimovanu marionetu koju nikada više niko neće ukrotiti; on je bez savesti, slobodnjak koji ne ume da bude ni sasvim rob niti apsolutno slobodan. No, on je naša moralna patnja, molba da budemo mi; preklinjanje nas da ostanemo zauvek smeh i podsmeh, gangrena u mozgu koja nas podseća na onaj Dan koji odbijamo da vidimo, jer bi tako postali asolutna vidovitost pobune i mraka pristajanja u nama.

Stvarnost se ne nalazi u fiziologiji tela nego u večnom traganju za inkarnacijom, ali ne da bi se ponovo pretvorili u ono što je svima nama tako znano, u telo čoveka, žene, životinje ili biljke, nego u neku materiju od koje bi bilo stvoreno sveukupno biće sačinjeno od poezije, slikarstva, pozorišta i harmonije svega onoga što čini umetnost.

Čovek je temelj Čovečanstva ili ako hoćete on je satanina sluga, ali ako ga seciramo tek onda ćemo videti šta je on u stvari : glava, srce, stomak, vene, svaki delić vene, svaki njen meandr, krv koja njima teče sa svim svojim ćudima.

Kad govorim o čoveku ne govorim o sataninoj sluzi nego o sebi koji se razgoropadio u ovom svom uspavanom telu. Čovek koji živi svoj život nikada nije živeo sebe, nikada nije živeo svoj stvarni celokupni život, onako kao što vatra živi u čitavom njegovom telu, u svim njegovim porama, sagorevajući ga do korena. Čovek je čas kolena a čas stopala, čas zatiljak a čas uvo, čas pluća a čas džigarica, čas sluzokoža a čas materica, čas čmar a čas nos, i nije više obično Ja jer je rasut u telu. U takvom telu savest se ne može stvoriti a zli duh je ovlaš u njemu nagovešten, koren je bića, ono što nas tera da ga zovemo, satanina sluga. To nas tera, takođe, da odbacimo čovekovu prirodnu ograničenost i njegove moći, da beskraj postane granica onoga što zovemo stvarnost.

Svako ima pravo da bude lep ili da veruje da je lep, da veruje u sreću, dakle da bude srećan, da bude najpametniji, jer svi znamo da je Bog bio jedino pravedan onda kad je svetu delio pamet, tako da je od pamtiveka svaki čovek postao budalasto mudrac sopstvene mudrosti. Nemamo pravo, ni po koju cenu, da budemo bogati, humani, hrabri, velikodušni, jer sve je to deo nekog izmišljenog bića, nakaradnog, sa hiljadu glava a bez glave, krilatih zvezda bez krila, repate marve bez repa. Svako ima pravo, naprotiv, da bude rugoba a da voli, ako ljubav postoji, romeovskom ljubavlju, da bude nesrećan a da bude klovn, da bude lud a da deli pamet, da bude pesnik a progoni pesnike, da bude slikar a poriče umetnost, da bude glumac, žongler-filozof, zašto ne i Bog-pendrekaš kome se pokoravaju svi bogovi proterani sa Neba. Svaki čovek, ako mu dozvoli Pesnik, ima pravo da bude nadčovek sišao s uma, monstrum koji izmišlja neki drugi bolji svet umetnosti, literature i nauke, što bi trebao da podrazumeva, svaki pametan čovek, da se izmišlja tako neki ugodniji život onom budućem Čovečanstvu iz ranog Kamenog doba, koje će, ubeđen sam, uskrsnuti.

Nekakva budi tamo psihoanaliza je probudila u čoveku strah od podsvesti u kojoj se skriva ludilo, koje on, šimpanzoid, otkriva u sebi. Pokušava da u sebi navuče ludačku košulju tom ludilu, okrivljujući za sve što mu se događa, kad su mu oči pune trnja i spermatozoida, psihoanalizu, ali ona je bila i ostala za Artoa i mene samo loše napisani roman strave i užasa koji pripoveda dečici pastoralne priče. Uostalom, ludilo je slika drugih u našim ogledalima u glavi, sprečava nas da se vidimo onakvi kakvi jesmo, da sjedinimo u sebi sve krhotine razuma i istine, koja zna, ali neće da zna, šta je razumno, da vidimo, ili barem naslutimo u ogledalima, guje ljudi u nama koji nas čine ludim i otrovnim.

No, ne zaboravimo, ne pretvara se životna energija u napitak koji nas opija ili truje kao ljubav i vino, ne raskomadava se busen uzdaha niti elektrošok vapaja, ne dele se sa nikim usne grča-poljupca!

*****

Dođe trenutak kad jedan veliki pisac, čitajući njegovo delo, postane, za nas, trezor života ne znajući šta je život. Od tog trenutka, on i njegovo delo, postanu naša tajna, misterija koju je nemoguće demistifikovati, što nas tera, neuke i sveznalice, da počinjemo, svesno ili nesvesno, da je odgonetamo, objašnjavamo sebi i drugima, pojednostavljujemo, skoro banalizujemo. Imamo tada potrebu da tog pisca i njegov život identifikujemo sa njegovim delom, i on postane za nas, u isto vreme, duh sveca i nečastivog koji spavaju u nama a ne sanjaju da bi mi sanjali, ili ga proglasimo zlatom i kalom svakodnevnog života koji živimo. Kada je u pitanju veliki pesnik, on je uvek, sem u retkim izuzecima, naša amajlija i mađija. On postane najpre bog a mi ateisti, potom on je bezbožnik a mi smerne bogougodne duše kojima on kalja veru. Doživljavamo ga kao vrelo u nigdini gde se napajamo znanjima i saznanjima, a takođe je on za nas i jama bez dna gde uviremo skupa sa njim. Saznajemo da su njegove reči živa bića kao i mi, čujemo bat njihovih koraka ali ne znamo gde idu niti odakle dolaze, saznajemo da su oružje ali ne znamo kada ćemo se njima braniti od sebe ili od drugih, kada će postati opasnost za nas, niti koja opasnost, shvatamo da ne možemo da živimo bez njih a hoćemo da im pobegnemo.

Ali dođe trenutak kad umukne pesnikova reč u nama, postane kamičak u našoj obući koji nas tera da hramamo i zaustavimo se na putu za Beskraj, ostanemo pored puta, svačiji i ničiji, ali nas opominje da je put beskrajan i uzaludan; postane, takođe, gromada na drumu kojim idemo ili na kome smo se zaustavili – vreba li nas to neka opasnost? – , gromada koja može postati u svakom trenutku naša busija i naše razgolićeno srce na vetrometini nepoznatog. Postane li tada, takođe, bezimena pečurka na oborenoj kladi pored puta koja će nam, možda, utoliti glad pre nego što je pojede sunce ili ona samu sebe, ili će nas otrovati svojim medom i žučju, a ta klada, na kojoj je izrasla, možda ogrejati pre nego što istrune i kaže nam svoju tajnu vatre? Umuknula reč zna da sagori naše grudi, da nas zaslepi ili oslepi pre nego što nas obdari nekim drugim slepim vidom koji će nas učiniti vidovitijim.

Poezija je znamenita, retko kome znana, epidemija života-kuge, cilj je i bescilj samoj sebi. Treba li je zbog toga spaliti da bi izrasli skupa sa njom humaniji na zgarištu njenog doma, osećajniji, razumniji, mudriji, i ona sa nama i u nama? Tada bi morali da se poistovetimo sa pesnikom i njegovim delom, da budemo zov i eho njegove pesme, krik i muk groma ovekovečen u lažnom amanetu Gromovnika. No ona, besmrtna, kojoj od pamtiveka proriču blisku smrt, ostane onaj isti život od iskoni, naravoučenije pesnika. Da li je njena reč strvina na suncu iz čije se trule utrobe rađa, za nas, hiljadu novih života?

Pesnikova reč poseduje svoj sopstveni prostor tamo gde se ujedaju, mlečnom zubalima potenčenjaka, grobovi nadahnuća i groblja melodije, koji teraju život da im dozvoli da se oslobode svojih ideala u prostor u kojem dominiraju prošlost i budućnost (sadašnjost ne postoji), da skinu sa sebe masku onoga što zovemo naličje stvarnosti koja nas ovde, a ne u svemiru, skriva od nas da se ne bi videli.

Za mene je značajan, pre svega, neobjašnjivi čovekov magnetizam, koji sam primoran da okvalifikujem, ne nalazeći bolji izraz, kao njegovu energiju života. Tu neimenovanu energiju trebaću da prihvatim jednoga dana, da bi ona zauzela mesto uzvišene misli, tu energiju koja nam liči, gledana spolja, na krik. Jer čovečanstvo neće, po cenu života, da se potrudi da živi, da se preda prirodnoj energiji koja stvarnost čini stvarnošću i izađe iz nje prekaljenog tela kome nijedna oluja ne može nauditi. Čovečanstvo je uvek više volelo jednostavno samo da postoji a ne i da živi. Kada je u pitanju život, čovečanstvo obično traži energiju u genijalnosti umetnika to jest u umetnosti.

Treba priznati, ma koliko bili oholi i samozadovoljni, da nam pesnici kazuju neverovatnu istinu i pokazuju stvarnost. Istina, svaki pesnik na svoj način : jedni svojim nakaradnim ali savršenim slikama, drugi mitovima koji su izmislili mitove, treći življenim i (ne)življenim jezikom Adama i Eve. Pesnik od naše stvarnosti, koja je sama po sebi opsednuta mitovima, sujeverjem i bajanjima, izmišlja neku svoju stvarnost, tako da njegovi mitovi, sujeverja i bajanja postanu, za nas, stvarniji od svake stvarnosti. Veliki pesnik je onaj koji nas svojom pesmom ubedi ne samo da ne treba nego da je i uzaludno tražiti neku drugu stvarnost.

Pesnici znaju da je život nedonošče jer nijedna njihova pesma nikada nije završena, dakle svaki život će ostati krnj, baba-veštica bez unuka, sina i oca. To je jedina istina koja nas primorava da prihvatimo da život-leptirača postane što običniji, dostojniji da bude življen, sve ostalo je metafizika i nihilizam. Uprkos tome umetnost nije pesimistička. Nijedna umetnost nije digla na sebe ruku i ubila se; ne bi je mogli uništiti skupa bogovi i ljudi, čak i kad bi to hteli, jer umetnost je energija koja osmišljava život i bogovima i ljudima. Ne smrt !

Nisam gladan smrti, osećam samo neutoljivu glad da ne budem, da nikada više ne budem onaj koji pada u ekstazu budalastog samozadovoljstva, predajući se sudbini, da previdim i odbijem susret sa onim što me čini da budem, Antonen Arto, nemoćnijim od sebe samoga. Jer stih koji sam iskrsne sa oštampanih ili napisanih stranica ne može, sam po sebi, da dobije svoje pravo značenje i za to mu je potreban prostor nadahnuća među rečima koje odlaze u nepovrat. One odlaze sa stranica da bi se vinule u svet. Odlaze iz pesnikovog srca onda kada ih on obdari snagom nepredvidljivog elana. Kada poveruju da su bog ili polubog.

Isus Hristos, naša nada i beznađe, nemojte se zavaravati, nije bio čovek nego nešto kao slučaj koji se nekada negde možda dogodio, iliti snaga nekog neprihvatljivog duha koji su oduvek priželjkivali ljudi, a u judeo-hrišćanstvu taj duh su nazvali, Hristos, prostor dosade, nevolja i briga, kao uostalom bilo koji prostor, ali on je za modernog čoveka postao energija atomskog raspadanja, snaga koju luči materica stvarnosti iz svoje beskonačne kosmičke sisetine, gde apsolutno ništa ne postoji.

Kažem vam, na najednostavniji mogući način, da je ta ideja, Hristos, mogla da postane čovek jer su u to vreme, u Jerusalimu, postojali ljudi koji su verovali da su njegova inkarnacija, ali ne i ja, ja sam uvek bio ateista, nikada nisam bio ništa drugo sem čovek koji se zvao i u to vreme Arto, a sem toga takođe su me zvali Antonen, kao i sada.


*****

Njegove su oči u mojoj noći proždirale sjaj zvezda na kojima su bile ispisane moje reči o njemu, o njegovom snu koji sanja u meni budnom. Bio je to poj ludila i ples utvara u lobanji gde Ništa je Sve, a skupa su, kad iz studeni reči išiklja vulkan pesme, Nirvana : njegova posmrtna maska. Znam, za njega nije više postojao dan : tonuo je u zaborav pepela Raspetog u nama, i njegovo sunce je već izgrevalo u utrobi noći. Čopori nemih fantoma su čekali da bude van sveta, u meni.

Pisma koja slede, noseći na krkačama Artoa i sebe, posrćući, neću komentarisati. Previše sam napisao u životu takvih pisama Gromadama i Belucima božanstava, i još uvek čekam da mi ti Veliki i Mali smrtni i besmrtni ljudi na njih odgovore, ako im se nije u međuvremenu osušila ruka, kao Akimova smokva. (Akim je bio gornjački domazet, čuveni kalemar trnja.)

*****


Pariz, 13. novembra 1946.

Dragi Pablo Pikaso,

Napisao sam 5 pesama od kako sam stigao u Pariz i one su me učinile nesrećnim : Časopis La Rue je hteo da objavi dve ali je propao. Tri ostale pesme su ODBILI da objave neki drugi časopisi i listovi.

No, našao sam izdavača: G. Pjer Bordas, koji hoće da objavi, u jednoj knjižici, svih tih pet pesama, me je zamolio da vas upitam da li biste hteli da ih ilustrujete sa pet-šest bakroreza ili litografija. To je za vas puno posla ali ipak vam šaljem pesme. Možda ćete hteti posle čitanja pesama vi, Pablo Pikaso, da kažete nekoliko reči o njima.

Budite uvereni da sam vam iskreno odan od srca.

Antonen Arto


*****

Pariz, 20. decembra 1946.

Dragi Pablo Pikaso, dragi prijatelju,

Poverio sam vam 5 pesama otkucanih na mašini.

Pjer Loeb vam je kazao da bi hteo da ih objavi Pjer Bordas : 300. primeraka na luksuznom papiru i 1000. primeraka, na moj zahtev, na običnom papiru, da bi mogli studenti i siromašni pesnici, mladi ljudi bez novca, da ih čitaju a ne samo ljudi koji su se obogatili na crnoj berzi. Amerikanci iz obe Amerike i lame koji nisu videli rat već sto hiljada godina sem mužjake koji su uspeli da savladaju ženku, itd. itd...

Ovim hoću da vam kažem da su te pesme za mene zov kojim još uvek zovem savest, ne nalazeći za to bolju reč, jer gde još uvek postoji savest od vremena otkako zlo gospodari; samo nekoliko retkih ekstremiteta tela ljudske savesti nije učinilo neku svinjariju?

Ovo što radim nije umetničko delo namenjeno samo poznavaocima umetnosti, i mislim da će se Pablo Pikaso potpisati dletom ili stiletom, kao i ja, ispod onoga što užasava.

Hteo bih da vas vidim u subotu u podne, sem ako ne budete nečim sprečeni.

Antonen Arto

*****

Subota, 3. januara 1947.
Pablo Pikaso,

Nisam početnik koji traži ilustracije od jednog velikog slikara da bi lansirao svoje prve napisane pesme. Već sam se dovoljno zlopatio i preznojavao u životu da bih napisao pesme koje nisu baš mnogo vrednije od tog užasa iz kojeg su nastale, ali koje su dovoljne same sebi i nije im potrebna zaštita niti potpora bilo čija ili bilo koga, ma ko on bio, da bi živele svoj mali život.

Od svega što sam napisao od kako sam izašao iz duševne bolnice u Rodezu, izdvojio sam tih pet pesama koje su privukle pažnju jednog izdavača, koji je izrazio želju da te pesme budu ilustrovane sa nekoliko vaših bakroreza ili litografija, jer se ja sam toga nikada ne bih setio. I ja sam takođe sposoban da napravim svoj portret i ilustrujem svoje tekstove vinjetama koje prestaju da bivaju crteži da bi postale živa bića. Neumorno sam fabrikovao, u Rodezu, crteže, ta živa bića koja su postala povod, službenicima policije duševne bolnice u kojoj sam se nalazio, da me bez prestanka maltretiraju.

Pedeset mi je godina. Živim u Ivriju. Proveo sam devet godina zatvoren u duševnoj bolnici, upoznao sam u njoj splačine od hrane i glad, tri godine sam proveo u samici, protivzakonito hapšen, mučen, bio u ćeliji i ludačkoj košulji, i pet meseci sistematski trovan kalijumovom kiselinom, čemu treba dodati da sam u Rodezu dve godine lečen elektrošokovima, pet puta bio u komi, na leđima nosim ožiljke od uboda noža, i trpim nepodnošljive posledice od udaraca gvozdenom šipkom zbog kojih su mi, u Dablinu, u septembru 1937. godine, operisali kičmu, što bi trebalo da znači da se jedva vučem ovakav kakav sam, i da nije previše prijateljski da me terate da već pet puta vučem svoje telo od Ivrija do ulice Grand Ogisten, bez ikakve potrebe.

Moguće je da vas moje pesme ne interesuju i da smatrate da ja nisam vredan truda, ali to ste mi trebali barem reći i počastiti me vašim odgovorom, ma kakav on bio.

Teško je vreme, Pablo Pikaso. Knjige, rukopisi, platna ili bilo koje drugo umetničko delo nisu više ništa; ono što govori o jednom čoveku je njegov život a ne njegovo delo iako je ono, u najmanju ruku, barem krik njegovog života. Moje delo je delo čoveka koji pati ali koji je čedan; živim sam, i ubeđen sam da je razlog tome što niste odgovorili na moja pisma ponajviše taj Demon koji vas, u vašim godinama, još uvek drži potčinjenim ne znam kojem predubeđenju ili kojoj napasti, kojem robovanju seksualnosti.

Savest mržnje, koja svima upravlja, zna puno načina kako da poseduje ljude koji ponekad poveruju da su spremni da hoće da učine napor da preskoče bestijalnost, a među tim ljudima, zahvaljujući erotizmu koji uzima više nego što daje, rođen je bog, onda kad sam se ja vratio na tu ključnjaču seksa, i odatle je sebe prozvao duh a ne telo, i nije na nekolicini retkih ljudi koji poverovaše da su rođeni neprijatelji pakosti, da ostvare, služeći se cakama seksa, tu opaku igru večnog fašizma boga.

Antonen Arto

*****

Ivri, 25. aprila 1947.
G. Arhtung, dragi gospodine,

Primio sam vaše pismo, neposredno posle moje predstave u pozorištu Vieux Colombier. Primio sam u posetu, mogu reći, kod Pjera Loeba, jednu damu koja je došla da mi priča o vašem delu i vama. Šarl Etijen mi je kazao da želite da ilustrujete moje delo. G. Arhtung, vi ćete me razumeti : Ja mrzim, mržnja je sve više i više jedino osećanje koje izbija iz mene u kontaktu sa ljudima i ja tražim ljude koji kao i ja mogu i znaju da mrze. Osetio sam u vašem pismu da i vi znate da mrzite, podvlačim : vi mrzite.

Ali čemu sada služi ilustrovati moje delo? Ono je neprimetno ovakvo kakvo je. Kažem : ono je neprimetno kao umetničko delo, objavljeno u knjigama, prodato čitaocima.To je istina i vi ćete me razumeti: Ne mogu podneti da moje delo ilustruje neko drugi sem ja koji sam ga napisao. I da li ću nekome dozvoliti da ono bude protumačeno? Nisam u to siguran. Sem toga, G. Arhtung, ja crtam. Hoću da kažem da ne crtam nego da pored onoga što napišem stvaram figure koje nisu reči, koje su brana a ne senke.Ono što radim je previše sraslo sa mnom, previše intimno.Neću prihvatiti da neko skupa sa mnom sere kad ja serem, da pere dupe u istom bideu u kojem ga ja perem. Tako je i sa onim što pišem.

Ono što pišem ostaće duboko u meni i niko drugi sem ja ne može intervenisati da se pojavi. Eto, nadam se da mi ne zamerate, da me razumete. Siguran sam da u vama postoji neodoljiva želja da živite u nemogućem vremenu, u životu onih koji su svesni šta je život. U vremenu kad niko nikada neće saznati šta je to život.

Došlo je vreme kanti napunjenih benzinom, koje ne bacamo u imaginarnu vatru nego stvarnu. I to ne kazuju prazne reči nego sagorelo telo, istinski pocrnelo u ognju, tu odmah pored nas. Možda ćete i vi u bliskoj budućnosti zapaliti kantu benzina nedaleko od mene.

ŽAK DERIDA I ANTONEN ARTO,


Naravno, Arto je hteo da raskrsti sa izvesnim Zapadom, sa filozofijom, sa “Božijim sudom”, bez sumnje i sa hrišćanstvom. Ali ono čime se on u tom ratu suprotstavlja protivniku, liči u mnogo čemu na potajnu želju njegovog protivnika. Na primer : telo mu je bilo ukradeno kad se rodio, bez prestanka se oseća pokraden i neprestano se buni protiv eksproprijacije na dan rođenja. Ukazuje na sve one koji su odgovorni za tu eksproprijaciju : porodicu, Boga, religiju. Tu su svi, i sudi svima onima koji su mu, od samog rođenja i neizbežno takođe kasnije, oteli njegovo “vlasništvo” : njegovo telo, njegovo biće, njegovo lično “ja”, itd. Prema tome, to suđenje je neizbežna potražnja da mu se vrati ono što mu je oteto da bi ponovo postojao. Hteo je da ponovo ostvari svoje telo, ili svoju “svojinu”, ono što su mu ukrali, ono odakle su ga nemilosrdno oterali ...

... Hrišćanstvo je takva vera da svako rušenje hrišćanstva postane njegovo preuveličavanje. Arto je nadhrišćanin, kao što je to možda bio i Niče. Dakle šta bi trebalo da znači, nadhrišćanin? Ja nisam hrišćanin. U svakom slučaju ne na njegov način. On je hrišćanin i njegov rat protiv hrišćanstva, koji je neprekidan, ne može postojati a da ne bude potpisan krvlju hrišćana. Ta je kob takve prirode, da ako hoćemo da joj umaknemo potvrđujemo tu istu kob od koje hoćemo da pobegnemo. To je ono što me interesuje kod Artoa i onda kad kažem da nisam hrišćanin, jer i ja sam takođe hrišćanin. Rođenjem nisam hrišćanin, ali živim u hrišćanskom svetu, dakle razumem ga na izvestan način ...

... Arto je za mene neka vrsta privilegovanog neprijatelja, bolnog neprijatelja kojega volim i nosim u sebi, blizak u svim onim krajnostima tamo gde me sateralo delo mog sopstvenog života i moje smrti. Da, kad kažem da ga nosim u sebi, ja vrlo dobro prepoznajem u sebi, skromno, šta znači ta kob. To jest ta neizbežna potreba da se stvori ono što hoćemo da uništimo, ono protiv čega hoćemo da se borimo. Dakle, to je bolno jer me podseća na neophodnost i, takođe, jer je Arto bio lično taj bol. On je bol koji se ne može izdržati, neću da budem patetičan ali svako zna o čemu je reč : on je neko ko je živeo u svom telu najužasnije nesreće, o tome govorim. Dakle, kad čitamo nekoga, ako ga volimo, mi se sa njim poistovetimo. A kako se poistovetiti sa njime? ... Artoa, uprkos mržnji – možemo ga takođe mrzeti – ja nosim u sebi, bez sumnje ...

... Identifikujem se, naivno, sa tim piscem koji je imao želju da piše i koji je patio jer nije mogao da piše, koji je patio takođe zato što se vrti oko nečega što je u stvari lišavanje vlasništva samoga sebe. Govorio je: “Ukrali su mi sve”. Dakle, tako je počelo njegovo bolno zatvaranje u sebe sve do poslednjeg napisanog teksta, moram reći takođe, alergičan prema svakom tekstu. On je ostao za mene previše hrišćanin, previše hrišćanin na francuski način, previše... kako da se izrazim, previše bolestan, bolestan u onom smislu u kojem ja to nisam, ne barem na taj način i do te mere, previše patetičan. Postoji, uprkos svemu, među nama netrpeljivost. Postoji, takođe, između njega i mene, beskrajna simpatija i netrpeljivost, i moj odnos prema njemu je satkan od ta dva osećanja. To je najbliže istini...

... Verujem da bi bilo nemoguće, beznačajno i bez ikakvog smisla, da se približimo Artou a da se ne angažujemo. Prirodno, ako ne pokušamo da napravimo taj korak, približiti se Artou ništa ne znači, ne čitamo Artoa... čitamo nešto drugo. Ako postoji nešto značajno u tome da se o njemu piše, u što nisam sasvim siguran, treba mu se ipak što je moguće više približiti da bi mogli o njemu da pišemo. Treba barem pokušati. Budući da je opasno napraviti taj korak, sve do ludila, treba kalkulisati. Treba znati da je opasnost beskrajna. Ne može se izmeriti. Dakle, trebamo biti spremni na sve vrste opasnosti. A to se ne odlučuje. Postoje oni koji su upali u tu zamku, kao i oni koji se nisu dali da se u njoj ulove, no trebamo biti ulovljeni u toj zamci (ne rizikovati, trebamo biti ulovljeni) da bi postojala neka šansa da se približimo Artoovim tekstovima, njegovom telu. To je taj minimum koji ništa ne garantuje. Dakle, ako postoji neka opasnost, neka neizvesnost i neka besmislenost koje treba izbeći, to je pre svega ubeđenje da smo uspeli da se približimo Artou i da pišemo “kao on”. A to je nemoguće. Problem je pronaći način pisanja, ne bivajući ni Artoov ni mehaničko ponavljanje rečenica, koji ne čini to pisanje neprevodivim ili neprihvatljivim, niti uskladivim sa Artoovim delom. Treba da postoji tajanstvena veza između onoga što je potpisao Arto i prema potpisanom. Ja za to nemam recept. Svako radi onako kako ume i niko ne može u tome uvek da uspe. U tome može da se uspe s vremena na vreme. To ne zavisi uostalom od onoga ko potpisuje tekst, to zavisi takođe i od načina kako je pročitan taj tekst. Previše neizvesnosti. Moguće je da uspe jednom da napiše nešto što, ne imitirajući Artoa, uspostavi tajanstvenu vezu sa Artoovim tekstom, i ako jednom uspe – to se ne događa uvek, ali jednom se može dogoditi, u jednoj rečenici – treba još uvek, da bi to bilo potvrđeno, da postoji neki čitalac sposoban da se sa tim suoči, da premapotpiše ono premapotpisano. Dakle u opasnosti smo ...

... Reći da je samo poricanje dobro-loše-urađenog u onome što je loše urađeno, što je slučaj u celokupnom Artoovom delu, to nije ni postavljanje dijagnoze niti panjkanje, to znači samo staviti u pitanje, a takođe i u provaliju, samu strukturu poricanja. Jer trebali bi se možda upitati šta se dogodi onda kada ironično potvrđivanje nekog poricanja pređe sve granice hiperboličnog poricanja .

*****

Izrasla je Trijumfalna kapija (ne znam kojeg trijumfa) na dlanu zvezde Grada svetlosti, koji u isto vreme volesmo i mrzesmo Arto i ja, tamo gde izviru i uviru svi putevi bez putokaza da bi pokazali put ništavilu u koje još uvek verujemo.Kapija Trijumfa, siguran sam ne zbog nas, nadkrilila je u nama grob Neznanog junaka iz nepostojećeg rata. Polako gasne njegov večni plamen. Budno ga čuva, od nas, njegova mrtva straža. Gardisti večnog Carstva stvarnosti. Strepe da ne pobegne iz njega naše ludilo. Imaginarni večni dom Neznanog mrtvaca zevnu u snu ili se možda nasmejao jetko iz nemoći kao usta pregladnelog slepog pamtiše života. Pobegoše iz njega naše aveti i pesme napisane memlom i pepelom zlatnog runa. Hoće da budu samo grob neznanih živih soldata poezije, Artoa, to jest mene.

Utvare pesme i pesme utvara žigosane rečima memle i pepela zlatnog runa, pronosimo svetom, mi gubavi ljudi, u očima istetoviranim našim mislima, jer ništa drugo ne postoji na svetu sem pesma pretočena u lik utvare Večnosti, u njeno predskazanje. Pesme i utvare su život i smrt, svastika koja neće da raširi ruke krsta i zagrli nas, da postanemo svima vidljivo raspeće na dlanu zvezde na kojoj je izrasla Trijumfalna kapije.

Zlo smo koje glođe stvarno i izmišljeno telo života sve do razaranja i grča, kao neki bol koji, ako verujemo žestini bola i produbljujemo ga, umnožavajući puteve i blagodetnosti pevanja u svim kozmogonijama osećanja.

Hoću da kažem da život i smrt treba početi napokon posmatrati sa drugačijih vidikovaca, jer to je problem koji bez prestanka rešavamo u sebi ćutke od kako smo počeli da razmišljamo teatru svireposti. Život i smrt nisu ono što mi o njima mislimo. Smrt je samosvojna energija, stanje koje sruši ono biće koje napadne. Život nije energija nego gubljenje one energije koja je htela da se nastani jednoga dana tamo gde je bila smrt koja odlazi. I tako život od smrti ukrade ono što mu omogućava da se nastani u njenom ništavilu.

*****

Posle pitanja bez odgovora : šta znamo o Paklu i Raju, šta radimo u Paklu i Raju, čemu možemo da se nadamo u Paklu i Raju, Arto, to jest ja (on u meni ili ono što sam u stvari ja a što još uvek u njemu živi), obolesmo od neizlečive boljke koju zvezdoznanci zovu Poezija, i stvorismo skupa onaj drugi svet koji oduvek postoji a koji nikada niko nije ugledao svojim očima sem možda anđeli i oni Bogu predstavljeni. Od tada se pitamo: Ko sam ja? Odakle sam došao? I odgovaramo bez prestanka: Ja sam Antonen Arto koji ne postoji! Ja sam Slobodan Jovalekić koji neće da postoji!

Nekada su neimari, vičniji rušenju nego gradnji, pripovedeli ispod skuta priče kepecima i divovima (ostali su imali pametnijeg posla) o kapitalističkom Raju i komunističkom Paklu :

Kad bi na umor sveti Petar (ne znam da li je to bio onaj katolički ili pravoslavni), Gospod ga upita gde bi želeo da živi večnost: u kapitalističkom Raju ili komunističkom Paklu. Normalno, u kapitalističkom Raju, odgovara on, onako kako dolikuje svakom svetom Čoveku koji je više verovao u sebe nego u Boga, kao i pesnici. Ali tamo ćeš morati da nosiš svakoga dana punu kofu vode do prvog sprata, sem svetim danima, opomenu ga Bog. Biće to sa božijom milošću, odgovori on, da ne zaboravim život na zemlji, jedini život bez laži. Posle prvog Velikog posta, Bog poseti svetog Petra u kapitalističkom Raju da se uveri da je i tamo srećan i nepotreban kao na Zemlji. Ali svetog Petra tamo nađe ojađenog i izgubljenog, ojađenijeg i izgubljenijeg od Artoa dok je boravio u ludnici (staračkom domu) u Ivriji. Čim ugleda Boga, on zavapi: Gospode, hoću u komunistički Pakao, ovo ovde nije život za mene i čistu misao. Bog usliša njegovu molbu ali mu za svaki slučaj naglasi da će tamo, u komunističkom Raju, morati da nosi punu kofu vide da desetog sprata, čak i svetim danima. Bolje je i to,Gospode, nego živeti ovaj sramni besciljni život u Raju, odgovori on. I tako bi. Posle izvesnog vremena Bog ga poseti u komunističkom Paklu. Nađe tamo svetog Petra veselog i čilog, moćne žile kao kod priplodnog bika. Čim ugleda Boga, zacvrkuta : Ovo je pravo mesto za svete ljude i stvaraoce. Ovde, dragi moj Bože, kad ima vode nigde ne može da se pronađe kofa; kad napokon nađemo kofu vidimo da je na volšeban način negde nestala voda i pođemo u potragu za njom, jer bez vode nema života; a onda kad su tu i kofa i voda, svi skupa mudrujemo, to jest, kako se to ovde kaže, na partijskom smo sastanaku i slušamo referat Druga; svako je u svom snu. Bog, kao i uvek, ništa nije uspeo da shvati kad su u pitanju sveti ljudi i stvaraoci, te bitange koje ga poriču i podsmejavaju mu se, i pođe pokunjen na Nebo da gospodari svetom običnih ljudi, njemu ravnih, ali oni to ne znaju, što ga čini bogom. Uostalom, zbog njih i postoji. Verovatno niste ni Vi ništa shvatili, moj slučajni čitaoče. Bogu neću ništa da objašnjavam, On se već odavno, od kako je stvorio ovaj smrdljivi Svet koji je beznačajan za svakog svetog čoveka i stvaraoc, a pogotovo za pesnika, za njih vrlo malo interesuje sem onda kad dođu kod njega da mu se predstave, ali to retko biva jer mu se predstavljaju samo oni mali i beznačajni državni sveci i pesnici, ali hoću vama, moj slučajni čitaoče, da biste shvatili mudre reči svetog Petra (nezavisno da li je katolički ili pavoslavni,ili onaj bandoglavi protestantski), koji je govorio Bogu u ime svih svetih ljudi i stvaraoca sveta, i zapamtili ih zauvek.

U Raju sve postoji sem nada, vera i želja; sve ostalo je tu, sve postoji ali ništa ne može da se pronađe sem ta prokleta kofa puna vode koja je bila i uvek će biti simbol beznađa, ona je tu samo da bi život učinila besciljnijim. U Paklu ništa ne postoji drugo sem nada, vera i želja i one paklene muke života zbog kojih je jedino vredno živeti, i nije nikakva tajna za nijednog svetog čoveka i stvaraoca da samo one mogu osmisliti život, one nas primoravaju da tražimo, a kad tražimo, neizbežno, uvek moramo nešto naći : lepu ili ružnu reč, sreću ili nesreću, na kolcu ili u krevetu, ljubav ili mržnju, u srcu ili u glavi, bilo šta, čak i pacove boga ili guje boginje, samo da nam život ne bi bio besciljan, da bi postojali, da stvramo u sebi imaginarni svet, taj jedini svet koji je vredan da bude stvoren i da postoji. Pakao je, dakle, živa voda misli. Raj je baruština ispod čije žabokrečine ni žabe neće da krekeću.

*****

Petnaestog maja, u cik zore, čekaću da dođu Arto, ludilo i ukletost, i prizovu mi Isidoru – toga dana je njen dvadeset i četvrti rođendan – mog glasonošu ljubavi i čednosti, ali ni Arto ni ludilo ni ukletost ni Isidora toga dana neće doći, znam, oni su moj Godo (tog dana ću biti, kao i obično, banalno razuman i ravnodušan kao i čovečanstvo). Arto se svakog trenutka, sa novim stihom, novim ludilom, prometne u nekog drugog Artoa, neprepoznatljivog i nepostojećeg, vrba je on pored usahlog potoka koja sama i ukleta jeca i kikoće se (ne, nemojte mu navući ludačku košulju, ne ujeda), vampir je koji pijući svoju sopstvenu krv ispija krv drugih. Na glogov kolac on i ne pomišlja, žuč suncokreta njegove poezije uvek postane onaj gorki med i otrov stršljenova u var od dnevi na Mijelima, kad se pare anđeli i đavoli, jalovi. Dakle, Antonen Arto koji nikada ne govori u ime Antonena Artoa, ne može sasvim poverovati da postoji a još manje može poverovati u ono što kaže.On još uvek čeka, u meni, Artoa o kome sanja, da se prepozna u njemu, verovatno na isti način kao što ga i ja čekam da dođe, svestan da neće nikada doći. Ali neću se zbog toga rasplakati. Isidora je nešto drugo. Ona je anđeo u mojoj reči i duh mog pevanja, uvek prisutna u meni, uvek je čekam, a ona je uvek tu, ali nevidljiva.

Osećam da sam telo koje mi ne pripada, u kome se ne nalazim. Gde sam sanjao taj san da sam rodio sebe?

Mi koji sanjamo da smo mi, uvek smo samo zračak mesečine sebe u sebi, a takođe i večno sunce koje ne zalazi. Mi koji smo sebe stvorili od sna, nadvisili smo sami sebe tamo gde stoluje Večnost i postali smo sazvežđe koje nosi naše ime, a ovde dole, na zemlji, neprepoznatljivi smo u jatu mušica.

Čovek je bolan jer je napravljen od lošeg materijala. Trebamo se odlučiti da se pokažemo onakvi kakvi smo, da istrebimo u sebi životinjice koje nas glođu do smrti. Ako bismo stvorili čovekovo telo bez organa, oslobodili bi ga svih automatizama i učinili ga slobodnim, naučili bi se da ponovo igramo naopačke, na glavi, kao u bunilu, na balu uz svirku harmonike.

Ne zaboravimo da je matori Arto sahranjen u šupljini kamina, koja se nalazi na njegovoj hladnoj desni, od onoga dana kada ga ubiše u nama. Mrtvac u sebi je sahranio sebe. Pišući, on se sahranjivao sa svakom rečju. Čini mi se da je svaki njegov glas u meni gromoglas udara groma elektrošokova kojima su ga doktori Ludilo otimali, kamen po kamen, od gromade Sišlog s uma. Ali doktori Ludilo nisu znali da on nije taj “srećnik” koji je sišao s uma da bi sve zaboravio, nego je um kome je ludilo materijal od kojega zida, nestvarni i krhki, iako je večan, dvor umetnosti gde hoće da živi po svaku cenu, da napiše lepotu življenja u Paklu-vilajetu. To je za njega jedini način jer Bog mu je, taj džeparoš, ukrao život. Ali on neće nipošto da ubije boga – on je Bog ! Ili je možda onaj Drugi koji je hteo da postane svemoćni pošto je, po svom mišljenju, stvorio Svet da ne bi više o njemu razmišljao, da prestane da traži način kako da odgonetne odgonetku. Ali ako ni onaj Drugi ne postoji, kao što ne postoji Bog, u što smo ubeđeni Arto i ja, onda ne postoji ni Pesnik, jer bi njegova Pesma, takva kakva je, ma koliko bila nesavršena, morala biti jedini tvorac Sveta, a Pesnik to neće, on zna da je stvorio samo Boga, to jest da Bog bez njega ne bi postojao čak ni u našim mislima.

Ja znam da je duša ovoga sveta zamenjena obeležjem krajputaša koji zovemo bog i koji na dnu pećine ove planete, koju ja dobro poznajem, začarava bića da bi im oteo ćar od njihovog bola i paralizovao njihovu odlučnost. To bi trebalo da znači da postoji nekakva kost, ili je to bog, koja se natovarila na pesnika da bi onemogućila moć probave želuca njegovih stihova.

Da li je to zaista Arto, Hristos-antikrist, koji se bori protiv Antikrista-hristosa? Da li je on zaista bog koji ne ume, ili ne uspeva, da se sjedini sa božanstvom Tvorca i postane stvarni Arto? Vrišti : Bitango bitange Boga, neizrecivo odvratni begunče na nebo, ustoličena gnusobo bića, stvorilo te je biće a ne ti njega, ti pre njega nisi postojao, i ko ti je dozvolio da me staviš ovde gde se nalazim, ako ja to neću?

Sve je ovo priča matorog Artoa, onakva kakva se može pročitati u drevnoj Knjizi napisanoj u Avganistanu, koja se pojavila najmanje 4000. godina pre Isusa Hristosa, a priča je o jednom čoveku kome su htela sva bića, služeći se magijom, da otmu sopstveno telo. Iako ova priča izgleda tako monotona i izaziva dosadu, ja sam onaj razapeti Arto koga su razapeli na Golgoti, ne kao Isusa nego kao Artoa, to jest kao savršenog bezbožnika. Ja sam ono izmučeno telo golgotstvom seksa, bestidnim golgotstvom seksa čovečanstva, da bi moj bol postao humus, napitak plodne sluzi, serum koji je neophodan da bi ga gustirao onaj koji nikada nije uspeo sam da bude čovek, saznajući da postaje čovek.

*****

Ja ne verujem da umiremo i da se ponovo vraćamo na svet, verujem da nastavljamo da živimo ili pristajemo da postojimo, i to je sve. Otići iz života je nezamislivo u jednom trenutku koji smo odabrali da postojimo i živimo po bilo koju cenu, u nekakvom užasu gde živimo u grču kad smrt hoće u svakom trenutku da nas slomi da bi nas obezhrabrila, da joj se opiremo. Ne kažem da smo – večni, kažem – besmrtni, besmrtni barem za života, jer ljudi ipak umiru.

Moramo verovati, bez i trunke sumnje, u besmrtnost, da bi bili besmrtni, zato što svet veruje da je smrtan.Biljke i životinje ne umiru, one nestaju, njima nije potreban, ni za života ni kada nestanu, niti krevet niti mrtvački sanduk, a još manje su im potrebni smeh i suze bližnjih. Crnina i lažna korota voljenih ih užasava. Jer uvek postoji, verujem, krevet na kome su spavali i sanjali san o večnom životu i ljubavi moj otac i moja majka (odavno su oni već mrtvi), na njemu sam i ja spavao i sanjao o večnosti, i moja deca takođe. Ko će na njemu spavati i sati o prošlosi i budućnosti sutra? Nadam se, vreme, ono je Danas koje večno traje, jer ubeđen sam da će život ostati besmrtan ako se usudimo : pračovek, mi i budući čovek, da poverujemo da je smrt večna.

Pošto u smrti apsolutno ne postoji život, neko ko je živ može da umre samo onda ako prihvati da bude mrtav ili ga neko ubije : to pokazuju primeri Van Goga, Poa i Nervala; ono što zovemo smrt u stvari je samo naš ubica. Bolje je reći da smrt nije ništa sem neka na putu nađena mađija, koju su bacili neki zli nemoći ljudi, obična iluzija, ili jednostavno da je ona nemoguća, da je to neko stanje koje nikada nije postojalo, jer ako je teško živjeti, a zaista je teško živeti, umreti stvarno postaje sve više nemoguće i neuspešno.

Ne, mi ne buncamo, dragi moj slučajni čitaoče, sve što kažemo Arto i ja je Istina. No mi znamo da Istina ne postoji, isto tako kao što ne postoji Laž. Postoji samo Mit o životu i smrti koji se bez prestanka (hvala pesnicima) rađa sa svakim novorođenim. Reka je to koja teče, uvek ista i večna.

Kroz smrt prolazimo živeći. Kroz život prolazimo mrtvi. Ostati večno mrtvi za nas bi značilo izneveriti život, a to je sramno za pesnike. Ili je možda bolje reći, da bi razumeli i oni koji ubijaju čoveka već stotinama hiljada godina u ime nekog boga : Osećamo da živimo sa zakašnjenjem što nas čini beznadežno virtuelnim. Sa svakom mišlju od koje se odričemo već smo izvršili samoubistvo.

Ja sam oduvek znao, i pre nego što sam se rodio, da bejah Arto mrtvac. Ne mogu ni da umrem ni da živim, niti da ne želim da umrem ili da živim.

*****

to mi bezdušnije Antonen Arto pije krv i tera da budem, hteo ja to ili ne, ognjište večnog beskraja Pesme, ali samo onda ako ona nadvisuje gromobran krova sveta sa Pesmom nad pesmama življenja i umiranja svih umeća i saznanja lepog i nedokučivog, koje je ona sama stvorila da joj budu sluškinjice, sve više se osećam nemoćan i rasplačem se od stida zbog neizlečivog prezrenja prema tim malim umišljenim pesnicima koji hoće da boluju boljke Šekspirovih i Danteovih soneta, da u kraljevstvu i carstvu Getea, Helderlina, Igoa, Bodlera, Servantesa i Remboa budu i oni zaraženi, i da ceo svet vidi i zapamti da boluju od iste gube reči njihovih velikih i malih bogova i boginja. Zbog toga hoću da im kažem istinu koja će ih, nadam se, zgromiti a ne ubiti, kao što glad unezveri previše gordog vepra, ili će ih moje reči zauvek izlečiti od bolesti od koje nikada nisu bolovali. Ćutim kao moj ludi Arto u meni u ludačkoj košulji, da me svi ti pesnici čuju, i kažem :

Gospodo Pajaseni-pesnici u hrastovoj šumi poezije, da biste napisali živu pesmu, morate biti daleko, daleko od nje, morate biti ona ! Čovek, netalentovana životinja, vaš bližnji, nosi je u sebi kao maternji jezik ili otadžbinu, ma gde pošao, i ne zna da je ona u njemu. Znam da me niste shvatili, Pajaseni-pesnici, umišljeni pesnici, no to je zaista nebitno. Vi verujete da je vaša “pesma” slavi i moći Venerine čuva smokva iz Perunovog pečenjaka, kao i oklasine Čoveka (da li je on zaista vaš bližnji), koji je pobegao iz vas.

Poezija je nedoder-čovek, Pajaseni-pesnici. U njoj skupa žive Abel i Kain i nikada se ne zna koji je od njih dvojice budan u njoj : verujem da u većini pesama koje se danas pišu u svetu sada Abel spava a Kain vreba.

U pesnicima pesma je (kakav paradoks) njihova draga i njihova tajna, jer, za njih, sve što je tajno to je draga, a sve što je drago mora ostati tajna. Pesma je oduvek bila njihova najdraža utopija drage i svete tajne. Oni nikada nisu hteli da u njoj vide ništa drugo, od svega onoga što im donosi pesma, sem slobodu – nešto što ne postoji van pesnika. Pesmom je oni brane a nikako da je odbrane. Ona je postala njihova jedina tajna i njihova jedina draga koja im je neverna. Onanovi su oni potomci. U njenim očima oni vide zlato pobede iako iz njih vire kandže poraza.

Upoznao sam puno malih pesnika svuda u svetu i oni mi ponajčešće liče na reke u zabačenim krajevima, recimo na crnogorske reke. Neki pesnici su plahoviti, brzi, bistri i ledeni kao Morača, ali, nažalost, oni često presahnu na pola puta kad nebo i zemlja počnu da bljuju vatru, i njihovim koritom poteku vode neke tuđe reke, često prljave, mutne i podle, a oni, slepci, sa njima se ponose. Drugi liče na Zetu, reku ponornicu. Ona izvire i teče, dok je zemlja ne progura, u kraju gde se govori najlepši srpski jezik. Njene su vode, na izvoru, zelene i pune života, niti previše brze i plahe, niti previše spore i dobroćudne. To su oni mladi i mudri pesnici koji će vrlo brzo postati “promašeni”. Jer nedaleko od svog izvora Zeta ponire, što će se dogoditi i tim pesnicima. Ona će ponovo poteći sa druge strane pesme-planine, ali to neće biti više ona ista reka. Njene vode će početi da bivaju čas prebrze i plitkoglave, zloćudne i pakosne, čas previše lenje i samozadovoljne, ravnodušne ali željne veličine. To su pesnici “Prokletije”. Iako ona uvire u Moraču, ona često teče njenim koritom sama, meša se sa sterilnim vodama Ribnice, sa nadmenim vodama Sitnice i nepredvidivim vodama Cijevne. Ribnica je mala kapriciozna i sterilna rečica u kojoj nikada nije živela riba (ko joj izmisli to ime?). Na nju liči većina malih pesnika u svetu : ni u njihovom delu nikada nije zaživela misao. Sitnica je nadmena i kočoperna reka, ali ipak poslušna kao i svi državni pesnici.U njenim vodama ribe se samo mreste ali u njima ostanu da žive samo neke smrdljive ribe pune drača, koje čak i galebovi duboko preziru i neće čak, ni oni proždrljivci, da ih jedu. To su oni pesnici koji su neophodni svakom režimu ali su nepotrebni poeziji. Cijevna je nalik mnogim mladim talentovanim pesnicima koji obećavaju ali koji ništa ne ostvare. Svaki magarac na konju je može preskočiti ali se u njoj takođe može i udaviti. Ko ima hrabrosti među malim pesnicima da se u njoj prepozna? Lim je romantična i pouzdana reka, ali je njegov tok ipak prekratak da bi pošao u svet i vratio se iz sveta. To su oni pesnici koji i danas pevaju kao u ranom kamenom dobu. Tara i Piva su predodređene da budu velike reke ali one svoje vode poklanjaju drugim rekama, i često se i ne sete gde im je izvor, zato postaju ničije. To su oni pesnici koji se kite tuđim perjem.

Mali pesnici su za poeziju štit od paučine, a oni su na ovoj zemlji najbrojniji i najglasovitiji.

*****

Čitavog života je bio zdrav i uman, bejaše nekada predsednik nekog predsedništva, a ipak je umro u nevreme – ni mlad ni star. Zašto, reci mi Sveznajući? Bio je previše zdrav i uman i nikada nije razmišljao o sebi. Ona tamo suluda sušičava ispičutura još uvek, pošto ga očigledno zemlja neće, analizira svoju bolest i objašnjava je večnosti, pljuckajući na svet.

Bolest je jedno stanje. Zdravlje je jedno drugo stanje, ali mnogo odvratnije. Hoću da kažem podlije i bednije. Čitavog života sam bio bolestan i želim da i dalje to budem. Izlečiti se od neke bolesti je zločin. Da su me izlečili moja umetnost nikada ne bi bila rođena, ili bi bila mrtvorođena, i život bi mi bio nepodnošljivo dosadan. Ne bih živeo u ludnici i nikada ne bih upoznao mudrosti s one strane uma. Ludnice su svesno unapred smišljena stecišta crne magije, i ne samo iz razloga što lekari daju prednost crnoj magiji u svojoj neumesnoj i hibridnoj terapeutici, nego zato što se oni njome bave. Da nije bilo lekara nikada ne bi bilo bolesnika.

Artoovo delo je blagodatno i opasno po razum. Rado ga čitamo ali odbijamo takođe da ga čitamo, svesno ili nesvesno, jer, čitajući ga, ono nam ukazuje na pitanja na koja ne smemo da odgovorimo; ona aludiraju na ono što nosimo u sebi a krijemo od sebe samih i celoga sveta. U Artoovoj misli dominira problem zla. Ne postoji nijedan Artoov tekst koji se ne suočava sa enigmom zla, održavajući prisne odnose sa beskrajem zahvaljujući ovlašnom misticizmu. On propoveda metafizičku zabrinutost, ukazuje na sveobuhvatno gde se uzdiže njegov duh beskraja da bi se suočio sa sukobljenim dobrom i zlom u njemu. Izdajući se kao hrišćanin ili, bolje rečeno, navlačeći Hristovu obrazinu, Arto predskazuje propast ovoga sveta koji naziva svet Antikrista. Arto podseća one koji hoće da ga uslišaju, da je on Hristos među ljudima, da je to veličina njegove sudbine ludila. Propoveda da je on put istine. Obećava istinu i proklinje je. Rekne i odmah porekne ono što je kazao.

Treba da mi verujete da se nije dragovoljno, u to vam se kunem, čovek podčinio zakokonima Boga. Podstaknut nadprirodnim silama, napokon sam otkrio ono što bejah i prihvatio sam da budem ono što sam. Hristov glas mi svakoga dana otkriva nauk života i smrti, tajnu rođenja i tajnu Ovaploćenja. Ja znam, nažalost, znam kako je stvoren svet i dodeljena mi je Misija da to otkrijem Čovečanstvu, a to je ogromna i užasna Tajna za onoga koji kaže da je Hristos princ propasti stvari i da je saučesnik onih koji vide zlo u Životu.

Prepoznavanje u obrazini:

Ja sam drvo, list, humus, govno, deblo, grana, vatra, ud, kost, riblja koščica, brazda, blato, čekić, koža, lobanja, kosac, krov, podrum, štap, kljin... Satana, to sam ja. Majka, to sam ja. Gospođa Materica, to sam ja. Šuma, to sam ja. Moj totem sam ja. Libido, to sam ja. Mister Abortus, to sam ja. Treća ćerka, to sam ja. Rodoskrvnuće, to sam ja. Ja sam život. Ja sam vreme. Ja sam Kain. Ja sam neizdrživi bol. Beskraj, to sam ja. Ovo telo sam ja.

Ali ja nisam Hristos jer ja nisam kao čovek uopšte nalik njemu, ali Hristos nije niko drugi sem ja, zato što ja nisam onakav kakav sam.

Ja nisam takođe seme. Ja sa sobom nosim korov da ugušim zdravo zrno. Onaj koji seje zdravo zrno, Sin je čovekov. Njiva je svet. Zdravo zrnevlje su deca kraljevstva. A troskot i kukolj su deca brige. Nečastivi je taj koji ih je posejao. Vreme žetve je smak sveta. Pomogni sebi, Nebo će te izneveriti. Bolje je dušmanin dobrog. Ne upoznaj samoga sebe !

Prepoznavanje u smešnom:

Smešno se smeje i spašava me, ali me ne leči.

Ja sam večno smešno biće i znam da sam to ja. Ja sam krstača : to je šala. Ne mogu imati drugu. To ne treba da znači da uvek moram da se pojavljujem kao biće Arto niti da se ne pojavim nikada. Ovo nije uopšte moje stvarno biće. To je moja karikatura.

Antonen ne voli šalu jer ga je uškopilo biće blisko Bogu.

Prepoznavanje u raspeću:

Znam da sam još u Hristovo vreme bio u Nazaretu i Jerusalimu i da sam se zvao G. Arto, da su me tamo smatrali za nevinog i lucprdu, optuživali da čujem glasove, recitujem i pevam naglas, pričam sam sa sobom, a kada sam pisao i recitovao pesme govorili su da sam besposličar i lenčuga. Nezavisno što se dogodilo, policija i rabini tog vremena su odlučili jednoga dana da se oslobode od mene i uhapsili su me jedne noći u maslinjaku gde sam spavao pod vedrim nebom, nemajući krova nad glavom. Sudili su mi, i mada me je izvesni Pons Pilat proglasio nevinim, ogromna svetina imbecila se pobunila i zahtevala od vlasti da budem raspet.

Sećam se prostorije u kojoj su mi stavili na glavu krunu od trnja a u ruke štap od trske umesto onoga kojeg sam do tada nosio. I kroz otvorena vrata, tog sunčanog dana, rulja me je pljuvala, zviždala mi i vređala me.

Sećam se takođe beščasnih telesnih muka raspinjanja na nekom prostoru zvanom Golgota i vina koje mi je sagorelo utrobu kad doneše krst i staviše me na njega, i kada čitavo moje raspeto telo malaksa prikovano za njega klinovima. Golgota je izgledala kao neka vrsta prljavog brežuljka, olinjalog, prekrivenog skeletima crknutih mačaka.

Tri dana se tamo mučilo moje telo bačeno na đubrište kao krepala životinja. Jedna čobanica je došla da me ponizi pišajući po meni dok sam ležao mrtav na gomili đubreta.

I sećam se da sam razmišljao na đubrištu da treba da umrem, ja već mrtav, da bih mogao da ustanem u pođem. Ali čuh smrt da mi se podsmeva i kaza mi: Ti si taj koji postoji, ja ne postojim, i pomislih ako je već tako treba samo da ustanem i pođem. I kad sam uspeo da u to poverujem zaista sam ustao i pošao, bez doboša i truba, daleko od legende i uskrsnuća.

Raspadanje i smrt treba smatrati da su semenje.

Ali osećajući da su mi ruke probodene i krvave, telo da zadiše kao strvina, lice da je sasušeno kokošijim izmetom kojim je bio prekriven moj leš koji je preživljavao, do te mere sam se užasnuo svog stanja i svega onoga što me je okruživalo da me je bes uzneo na Nebo, nekakvi zemljotres koji je promenio sve u meni, i od tada se bore, znam, bez prestanka, u Judeji.

Prepoznavanje u ogledalu:

Bilo je to davno, već previše davno, ima možda pedeset godina kako sam rođen, kako piše u mom rodnom listu, 4 septembra 1896. godine u Marseju, Buš-di-Ron, Francuska, i da imam, govoreći kao građanin, nešto kao pedeset godina i 4 meseca. Evo dakle više od pedeset godina kako sam shvatio krupnu i neverovatnu laž.

Budući da ne bejah bog i da nikada nisam imao ništa zajedničko sa tom idejom koja nas zaglupljuje, imao sam tu nesreću, zlu kob, neverovatnu odiseju, zaprepašćijuću sudbinu, zlokobnu varku da su me smatrali za boga, kažem boga lično, mene, običnog Antonena Artoa, pedesetogodišnjaka...

I kada mi je Demon ispričao tu svoju priču, ispružih se u svom grobu, i počeh da se kikoćem. Bio sam to ja...

Slobodan Jovalekić

izvor

10.05.2019.

Rosa Luksemburg, Pisma iz zatvora





Prvo pismo je upućeno Mathildi Wurm, koja je, zajedno sa svojim suprugom Emmanuelom (Emmo), bila deo aktivnog jezgra Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je socijaldemokratija nekritički podržala kajzerov režim za vreme Prvog svetskog rata, supružnici Wurm su se pridružili Nezavisnim socijaldemokratima koji su se, otcepljeni od većine, zalagali za što brže sklapanje mira, nastavljanje klasne borbe i kritičku podršku ratu. Rosa Luxemburg je bila beskompromisna protivnica rata, a muškarci koje tako oštro napada u ovom pismu bili su vođe Nezavisnih. Njihovo balansiranje između stavova zvanične socijaldemokratije i malog, antiratnog saveza Spatak bilo joj je posebno neprihvatljivo.



Vronke, 28.12.1916.

Draga moja Tilda,

Odgovaram na tvoje božićno pismo odmah, dok još osećam gnev koji je izazvalo. Ono me je strašno, divljački naljutilo jer, koliko god da je kratko, svaki redak u njemu pokazuje da si sasvim podlegla sredini u kojoj se krećeš. Taj suzni, kenjkavi ton, to samosažaljevanje i cmizdrenje nad „razočaranjima“ koja si pretrpela – kažeš da su te drugi razočarali, ali kad bi se pogledala u ogledalo, možda bi u njemu videla svu bedu čovečanstva. A kad kažeš „mi“, misliš na svoje društvo žaba što krekeću u močvari; tokom našeg nekadašnjeg druženja „mi“ je značilo moje društvo. Naravno, moram da te poistovetim s ljudima s kojima se družiš.

Melanholičnim tonom se žališ na to što tvoje stavove smatram „nedovoljno agresivnim“. „Nedovoljno“, ta ti je dobra! Ti se uopšte ne krećeš napred; ti puziš. A razlika između to dvoje je razlika u vrsti, ne u stepenu. Ti i tebi slični pripadate sasvim drukčijoj zoološkoj vrsti od one kojoj ja pripadam; tvoja sumorna, mrzovoljna, kukavička i malodušna vrsta nikad mi nije bila tako tuđa i mrska kao sada. Nemaš ništa protiv veće „agresivnosti“, kažeš, ali čovek tako samo bude povređen, a „korist je mala“. O, bedna piljarska dušo! Rado bi ponudila malo „heroizma“, ali samo za pare; dobit mora odmah da zvecne o tezgu, makar samo u obliku tri plesniva bakarna novčića. Najjednostavnije reči poštenog, uspravnog čoveka Ovde stojim i ne mogu drukčije, tako mi bog pomogao – nisu izgovorene za tebe.

Srećom, istoriju čovečanstva nisu gradili takvi ljudi, jer inače ne bi bilo Reformacije i verovatno bi još trajao Ancien Regime. Ali što se mene tiče, mada nikad nisam bila mekušna, u poslednje vreme sam postala tvrda kao uglačani čelik i ubuduće neću praviti ni najmanje ustupke, ni u politici ni u ličnim odnosima. Čim pomislim na tvoju galeriju junaka, pripadne mi muka: slatki Haase, Ditman sa svojom divnom bradom i divnim skupštinskim govorima, Kautsky, kolebljivi pastir kog prirodno, kroz sve nedaće, prati tvoj Emmo, čudesni Arthur – o, nikad kraja!

Kunem ti se da bih radije godinama tamnovala nego što bih se „borila“ rame uz rame s tvojim junacima ili, uostalom, bilo šta imala s njima, i to ne bih tamnovala ovde gde se osećam kao u raju posle onog što sam ranije doživljavala, već u onoj rupi na Aleksanderplacu, gde sam u ćeliji od jedanaest kubnih metara, bez jutarnje i večernje svetlosti, stešnjena između C (ali bez W) i gvozdenog kreveta-daske mogla naglas da čitam Moerikea. Draži mi je grof Westarp – ne zato što je govorio o „bademastim pitomim očima“ u Rajhstagu, već zato što je on barem muškarac. Upozoravam te, čim opet budem mogla da okusim svež vazduh, ponovo ću proganjati i loviti tvoje žablje društvo opremljena trubama, pucketavim bičevima i krvoslednicima – htedoh da kažem kao Pantesileja, ali bog mi je svedok da ti nisi Ahil.

Je li ovo dovoljno za novogodišnju čestitku? Potrudi se da ostaneš čovek. Biti čovek, to je najvažnje. A to znači ostati čvrst, jasan, vedar; tako je, vedar uprkos svemu. Cmizdrenje je posao slabića. Biti čovek znači, kad ustreba, spremno baciti ceo svoj život na „veliku vagu sudbine“. A takođe znači nalaziti zadovoljstvo u svakom vedrom danu i svakom oblaku. O, ne znam da pišem recepte za ljudskost, samo znam kako je to; kad smo zajedno šetale poljima Suedendea i kad je crveno sunce ležalo na pšenici, i ti si to znala. Uprkos svoj njegovoj strahoti, svet je divan, a da nema kukavica i slabića bio bi još divniji. Ali hajde: ipak ti šaljem poljubac jer si ti i dalje jedna čestita duša. Srećna ti Nova godina!

R.

_______________


Haenschen iz drugog pisma je njen mladi, intimni prijatelj Hans Diefenbach, lekar, rođen 1884, poginuo na frontu u oktobru
1917.

Vronke, 29.6.1917.

Dobro jutro, Haenschene…

Svake večeri kad sedim pored prozora s gvozdenim rešetkama da bih udisala svež vazduh i sanjala, negde u susedstvu počinje uporno klofanje tepiha ili neki sličan zvuk. Nemam pojma ko to radi i gde, ali redovno ponavljanje tog zvuka navelo me je da prema njemu izgradim prisan mada neodređen odnos. On u meni budi maglovite slike vrednog domaćinskog rada, kućice u kojoj je sve besprekorno čisto i izribano – možda kuće neke od naših zatvorskih radnica koja tek uveče nađe vremena da obavi svoj domaćički posao, neke usamljene usedelice ili udovice, što je većina radnica u zatvoru, koja koristi svoje oskudno slobodno vreme da održava besprekoran red u nekoliko prostorija u koje niko ne ulazi i u kojima i ona sama retko boravi. Iako, u stvari, ne znam ništa o tome, ti zvuci u meni bude osećanje reda, spokojstva, i u isti mah izvesnu strepnju zbog uskosti i beznađa sirotinjskog života – kredenac s drangulijama, požutele fotografije, veštačko cveće, glomazni kauč…

Da li si ikad osetio uticaj zvukova čije ti je porekli nepoznato? Isprobavala sam to u svakom zatvoru. U Cvikauu, na primer, dve patke koje su živele negde u susedstvu budile su me svake noći u dva sata glasnim „kva-kva-kva-kva“. Prvi od četiri sloga bio je naglašen kao najsnažnije ubeđenje, a onda se ton spuštao do mrmljavog basa. Kad god bi me probudio taj zvuk, bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da se priberem i prisetim da sam u zatvoru i da ležim u potpunom mraku, na dušeku tvrdom kao kamen. Stalno osećanje blagog stezanja koje ide sa zatvorskom ćelijom, posebno naglašeno „kva-kva…“ i činjenica da nisam imala pojma gde su patke i da sam ih čula samo tokom noći – sve je to njihovom glasu davalo neko tajno, a važno značenje. Uvek sam imala utisak da izgovaraju mudre izreke koje su noćnim ponavljanjem dobile smisao nečeg neopozivog, nečeg što važi od početka sveta, poput koptske maksime:

I u visinama indijskih nebesa,
i u dubinama egipatskih grobnica,
čuh samo svetu reč…

Činjenica da nisam mogla da odgonetnem značenje njihove pačje mudrosti već sam ga samo mutno naslućivala, uvek je u meni izazivala čudnu strepnju; do kasno u noć sam ležala budna osećajući da me nešto pritiska.

U zatvoru u Barnimštrase bilo je drukčije. Htela-ne htela, morala sam da ležem u devet uveče pošto su se tada gasila svetla ali, naravno, nisam mogla da zaspim. Ubrzo posle devet, usred noćne tišine, u nekoj od susednih stambenih zgrada redovno je počinjao da plače jedan dečačić od dve-tri godine. Još bunovan od sna, najpre se oglašavao isprekidanim kenjkanjem; onda bi mali čova, posle nekoliko kratkih predaha, stao da jeca i doveo bi samog sebe u stanje pravog žalosnog plača, koji još nije bio energičan, još nije izražavao određen bol ili želju, samo opšte nezadovoljstvo sopstvenim životom, nesposobnost da se reše životne teškoće i neprilike, posebno kad mama očigledno nije pri ruci. To bespomoćno plakanje se nastavljalo dobrih četrdeset pet minuta. Tačno u deset uveče začula bih energično otvaranje vrata, lake i žustre korake u maloj sobi, i zvonki glas mlade žene, svež od spoljašnjeg vazduha: „A zašto ti ne spavaš? Što ne spavaš?“ Usledile bi tri živahne pljuske u kojima su jasno odzvanjale slatka oblina i toplota pogođenog malog dela anatomije. I – o, čuda – tri pljuskice bi istog časa rešile teškoće i složene probleme sudbine. Jecanje bi prestalo, dečkić bi zaspao i blažena tišina bi se spustila na dvorište. Ta scena, koja se redovno ponavljala iz večeri u veče, postala je deo moje egzistencije. U devet bih zapetih nerava očekivala da se probudi i zaplače neznani mali sused čiji sam ceo raspon tako dobro poznavala da sam mogla unapred da ga čujem u svojoj glavi i da u potpunosti shvatim osećanje bespomoćnosti pred životom. Čekala bih povratak mlade žene, njeno zvonko pitanje i nadasve tri umirujuće pljuske. Veruj mi, Haenschene, taj starinski način rešavanja problema posredstvom mališine zadnjice činio je čuda i za moju dušu: nervi bi mi se istog časa opustili zajedno s njegovima i zaspala bih otprilike kad i on. Nikad nisam otkrila s kog prozora ukrašenog muškatlama, iz koje sobice u potkrovlju taj zvuk dolazi do mene. Na blistavoj svetlosti dana, sve kuće su mi izgledale jednako sive, trezvene i zakopčane, kao da kažu: „Mi ništa ne znamo“. Samo u dubini noći, kroz blagi dah letnjeg vazduha, istkivani su ti tajanstveni odnosi među ljudima koji jedni druge nikad nisu upoznali ni videli.

O, kako su divne moje uspomene na Aleksanderplac! Haenschene, znaš li ti šta je Aleksanderplac? Mesec i po koji sam tamo provela ostavio je sede na mojoj glavi i zategao mi nerve tako da nikad neću moći da se opustim. A ipak se jedno malo sećanje na to mesto izdvaja kao cvet u mom pamćenju. Između pet i šest već se bilo sasvim smrklo – kasna jesen, oktobar, i u ćeliji ni tračka svetlosti. U ćeliji od jedanaest kubnih metara nisam mogla da radim ništa drugo do da ležim na krevet-dasci, stešnjena između neopisivih komada nameštaja, i da poluglasno deklamujem Moerikea usred paklene muzike vozova koji su stalno prolazili preko nadvožnjaka, drmusali ćeliju i bacali crvene senke iznad klepetavog prozora. Posle deset sati uveče pakleni koncert je počeo da jenjava i ubrzo se sa ulice začula sledeća mala epizoda. Najpre mrgodni ljudski glas koji kao da doziva i opominje, a onda glas osmogodišnje devojčice koja je očigledno pevala neku dečju pesmicu dok je skakala i pocupkivala naokolo i istovremeno se smejala srebrnim smehom, jasnim kao zvono. Mogao je to biti neki umorni i mrzovoljni zatvorski čuvar koji opominje ćerku da je vreme za spavanje. Gotovo sam videla lepršanje njene suknjice i tanke, razigrane nožice. U pocupkujućem ritmu njene pesme, u njenom bisernom smehu bilo je toliko bezbrižne, pobedničke ljubavi prema životu da je celu sivu, sumornu zgradu Centralne policije obavio srebrnasti veo izmaglice. Kao da je vazduh moje smrdljive ćelije najednom ispustio miris tamnocrvenih ruža… Eto kako čovek uvek može da pronađe malo sreće ne ulicama i kako nas nešto uvek podseća da je život divan i bogat.

1*Henšene, ne možeš ni da zamisliš kako je nebo danas bilo plavo! Možda je bilo isto tako plavo i tamo gde si sad, u Lešnom? Pre nego što su me uveče zaključali, opet sam, kao i obično, izašla na pola sata da bih iz kantice zalila malu leju sa cvećem (svojim rukama sam zasadila dan i noć, nezaboravak i floks) i još malo prošetala po bašti. Taj sat pre zalaska sunca ima svoju magiju. Sunce je još pržilo, ali rado sam dozvolila njegovim kosim zracima da me peku po vratu i obrazima kao poljubac. Topao vetrić komešao je žbunje kao šapat koji obećava da će sveže veče uskoro ublažiti vrelinu dana. Na nebu, koje je bilo treperavo i svetlucavo plavo, visoko gore gomilale su se dve formacije oblaka, a sasvim bled polumesec lebdeo je između njih kao u snu. Laste su, u punoj formaciji, već počele svoj večernji let i oštrim šiljatim krilima sekle su plavu svilu prostora na komadiće, jurcale tamo-amo, prestizale jedna drugu uz prodorno kliktanje i nestajale u omamljujućim visinama. Stajala sam tamo, glave nagnute unazad, s kanticom za zalivanje koja je kapala u mojoj ruci, i osećala snažnu želju da uzletim u to vlažno, svetlucavo plavetnilo, da se kupam u njemu, da ga ustalasam, da se potpuno raspršim u kapljice i nestanem.* Mislila sam na Moerikea; sećaš se:
O reko, moja reko u zraku jutarnjeg sunca
primi sad, primi jednom
čežnjivo telo,
poljubi grudi i obraz!
Nebo plavo i čisto kao deca,
gde talasi pevaju,
nebo u tvojoj duši,
o pripusti me u njega!
Uranjam duhom i čulima
u sve dublju plavet
i ne mogu da dosegnem!
Šta je tako duboko, duboko kao ovo?
Samo ljubav koja,
nikad smirena, nikad ne smiruje
u svojoj promenljivoj svetlosti…

R.

Molim te, Haenschene, nemoj se povesti za mojim rđavim primerom i postati brbljiv kao ja. Neće mi se to više dogoditi, obećavam!!!


___________…___


Treće pismo je upućeno Martchen, to jest Marti Rosenbaum, bliskoj ličnoj i političkoj prijateljici koja je igrala važnu, mada neupadljivu ulogu u levom krilu socijalističkog pokreta Nemačke tokom Prvog svetskog rata. Umrla je 1940. u Cirihu u nejasnim okolnostima.


bez datuma/

Draga moja Martchen,

Bila sam tako srećna posle jučerašnje posete. Bilo je tako divno, tako prijatno, i nadam se da će tako biti i danas i u nedelju. Za mene je to bilo veliko psihičko osveženje; nedeljama ću od njega živeti. Tako si me dobro ugrejala svojom blizinom, dušo draga. Vratićeš se uskoro, zar ne? Već jedva čekam tvoju sledeću posetu. To jest, ako još ostanem ovde. Ali ne treba da brineš za mene: sada se strogo pridržavam doktorovih uputstava i verujem da ću odavde izaći u dobrom zdravlju i snazi; još ćeš imati zadovoljstvo da me gledaš kako se borim i radim. A biće mnogo borbe i rada. Nimalo ne očajavam. Najdraža, kad situacija izgleda najbeznadežnija, istorija uvek ponudi najbolji savet. Kad ovo kažem, ni na um mi ne pada da propovedam udobni fatalizam! Naprotiv. Ljudi će morati da budu podstaknuti u najvećoj meri, a naša dužnost je da se svesno borimo svim svojim snagama. Hoću da kažem: sad, kad sve izgleda krajnje beznadežno, uspeh takvog svesnog uticaja na mase zavisi od elementarnih i duboko skrivenih opruga istorije. Iz istorijskog iskustva, kao i iz ličnog iskustva u Rusiji, znam da upravo onda kad sve izgleda beznadežno, nastupa potpuni preokret, koji je utoliko nasilniji. Nikad nemoj zaboraviti da smo vezani istorijskim zakonima razvoja i da ti zakoni nikad ne prestaju da deluju mada ne slede uvek one precizne, detaljne planove koje smo iscrtali. Zato visoko podigni glavu i ne gubi hrabrost. Grlim te svom svojom ljubavlju.

R.

___________


Pisma su preuzeta za Dissent magazin sa dozvolom izdavača, iz zbirke koju je objavio Benedict Kautsky (Rosa Luxemburg, Briefe an Freunde, Europaeische Verlagsanstalt, Hamburg, 1950).


Dissent, zima 1954.

Prevela Slavica Miletić
Izvor

1.Deo između zvezdica preuzet je iz: Kejt Evans, Crvena Roza, prevod Slobodanke Glišić, Fabrika knjiga, Beograd, 2017. Odlomak.

08.05.2019.

Christopher Hitchens, J.G.Ballard, katastrofičar




Opsednuta naučna fantastika J. G. Ballarda

U povodu izdanja:
The Complete Stories of J. G. Ballard
W. W. Norton, 2009, 1216 str.


U  proleće 2006., na Hye-on-Wye book festivalu, za večerom sam upoznao Sir Martina Reesa, profesora kozmologije i astrofizike na Sveučilištu Cambridge, nositelja arhaična naslova kraljevskoga astronoma (Astronomer Royal). Trebao je u čast pokojnog profesora Josepha Rotblata održati predavanje koje je kasnije objavljeno pod naslovom Dark Materials. U uzbudljivom razgovoru izrekao je sledeću misao:

Većina obrazovanih ljudi svesna je da smo posljedica gotovo četiri
milijarde godina duge darvinističke selekcije, ali su mnogi skloni
overovati da su ljudi nekakva kulminacijatog razvoja. Međutim, naše
Sunce je tek na manje od pola puta svoga postojanja. Oni koji će
za šest milijardi godina gledati nestanak Sunca, neće biti ljudi.
Bilo koje biće koje će tada postojati, od nas će se razlikovati
baš kao što se mi razlikujemo od bakterije ili amebe.


     Među mnogim pitanjima koja su mi smesta pala na pamet, bilo je i ovo: postoji li proza koja bi se mogla uzdići na nivo tako zapanjujuće realnosti? (Samo je jedan romanopisac, Julian Barnes, bio dovoljno pogođen da Reesov odlomak uvrsti u knjigu, ali bilo je to u njegovoj proširenoj, nefikcionalnoj knjizi sećanja na smrt, Nothing to Be Frightened Of). Ipak, ubrzo sam dokučio da zapravo postoji pisac koji bi te reči mogao čuti ili pročitati sa staloženošću, čak i zadovoljstvom, a to je J. G. Ballard.
     Njemu je potpuno razumljiva, čak i dobrodošla mogućnost bilo kakve mutacije ili preobrazbe, pa i takve nepredviđenosti u kojoj bi se spremno mogla zamisliti zemaljska kugla nakon našeg odlaska, s mrtvim Suncem ili bez njega.
       Kao jedan od onih koji nikada nisu bili skloni, nego su čak bili i podozrivi prema takozvanoj naučnoj  fantastici (sledbenici toga kulta uzaludno se prepiru treba li ga nazivati “SF” ili “sci-fi”), nisam bio spreman ni da me se dojmi pohvala Kingsleyja Amisa da je Ballard “najimaginativniji naslednik H. G. Wellesa”. Prirodni svemir već je i sam po sebi isuviše složen, zastrašujuć i impresivan, a da bi mu trebali još i neki detinjasti dodaci u obliku svemiraca i super-oružja: u međuplanetarnom žanru čak je i C. S. Lewis pisao lažnije no što je to inače normalno činio. Slušajući me kako o tome uzaludno mrnđam već 30 godina, Amis sin (koji je ovu zbirku obogatio izuzetno lucidnim predgovorom), bez reči mi je pružio Potopljeni svet (The Drowned World), Dan večnosti (The Day of Forever) i, malo za promenu, Sudar (Crash). Svaka od tih knjiga bi postigla željeni cilj.
        Usprkos tome, Ballard je širokoj publici nesumnjivo najpoznatiji po svom relativno “normalnom” romanu Carstvo sunca (Empire of the Sun), i po njemu snimljenom filmu Stevena Spielberga. Neke od njegovih privrženika je utukla prozaičnost tog dela, dakle kvazi-autobiografskog izveštaja o 13-godišnjaku,
zatočeniku japanskog internacijskog logora u Šangaju. Međutim, čitajući tu knjigu, nije moguće ne uočiti kakve je klice to iskustvo usadilo u odraslog Ballarda. Videti kako se nekad bogati grad sveo na prosjaštvo i prazninu, biti danomice u potrazi za hranom i lekovima, gledati kako se stari evropski poredak brutalno i delotvorno urušava, uočiti da se ljudski život može sasvim obično ugasiti i gledati ratne strojeve kako kruže i poniru po prenapučenom nebu: kakve li pouke! A ne treba zaboraviti ni da je mladi Ballard bio oduševljen vestima o atomskom zatiranju Hiroshime i Nagasakija, pa ga taj osećaj čini sigurno jedinstvenim među posleratnim piscima. U ovu je zbirku uvrštena i izuzetno snažna priča iz 1977. Vreme mrtvih (The Dead Time), svojevrsna predigra Carstvu – Ballar više voli tako nazivati tu knjigu – u kojoj mladić, pušten iz japanskog zarobljeništva, opustošenim pejzažem vozi kamion pun leševa i završava dajući komadić vlastitog razderanog mesa izgladnelom detetu.
     Čitaoci Ballardovih memoara Čuda života (Miracles of Life) – knjige tek malo, no ne sasvim obmanjujućeg naslova – ubrzo će razabrati da je svoje ratne šangajske traume razgradio u tri povezana kraka. Kao mladić u posleratnoj Engleskoj prvo je naleteo na Freuda, potom na nadrealiste. Ta je dva susreta opisao kao razorna, jer su ga podučila onomu što je već znao: vera je prezira vredna glupost, ljudska bića nesumnjivo uživaju biti okrutna, a naša vrsta je sklona, i kadra egzistirati s najgrotesknijim apsurdima. I onda nije nimalo neprirodno da je Ballard kao student gorljivo pohađao predavanja iz anatomije, provodeći dragoceno vreme s leševima, od kojih su neki, za života, bili požrtvovni profesori te katedre. Začuđujući broj njegovih kraćih dela na tragu je inspiracije Sudara (Crash), takođe ekraniovanog – režiser je ovaj put David Cronenberg – s morbidnim i gotovo nežnim opisima “obrisa rana”, rasekotina, lomova i drugih nevolja mesa i kostiju. Fasciniran mogućnošću pogibije u prometu i gotovo zatravljen ubistvom Johna Kennedyja, Ballard je stvorio tematski niz pod nazivom Izložba grozota (Atrocity Exibition), koji je delomično i ovde prikupljen, u kojem su sudari, ejakulacije i slavne osobe okupljeni u žestokoj mešavini Erosa i Tanatosa. Zbog čudačke upotrebe te formule koja nikad nije zakazala, a koju je Ballard proglasio “pornografskom naučnom fantastikom”, nakratko ga se odrekao njegov američki izdavač. Ako će te Ubistvo Johna Fitzgeralda Kennedyja razmotreno kao motorni spust (The Assassination of John Fitzgerald Kennedy Considered As a Downhill Motor Race) ili Zašto želim pojebati Ronalda Reagana (Why I Want to Fuck Ronald Reagan) čitati u potrazi za seksualnim zadovoljenjem, mora da ste iznureni poremećajima o kojima ovaj recenzent ne može ni sanjati. Obe priče su, međutim, uspele biti smrtno smešne.
     Plan za ubistvo Jacqueline Kennedy (Plan for the Assassination of Jacqueline Kennedy), druga je rana priča (ovde nije objavljena: tvrdnja da je ovo izdanje “sabrano” donekle vara), koja otprilike istim stilom izaziva smešnu zbrku samim novinskim isečcima, čije je lešinarsko praćenje njezina života Ballard nameravao izvrći ruglu. Napad je poveo Randolph Churchill, zahtevajući kažnjavanje malog časopisa koji je to objavio. Taj “skromni predlog” pruža jedan od mnogih ključeva otkrivanja izvora Ballardova nadahnuća, a to je, u ovom slučaju, sasvim jasno, Jonathan Swift. God. 1964. je čak napisao i ultramakabrističku priču Utopljeni div (The Drowned Giant), o tome što se zbiva kad se na plaži “pet milja severozapadno od grada” pojavi lešina lepog, ali divovskog čoveka. Lokalni Liliputanci smisle jeftine, ali i maštovite načine kako će oskvrnuti i unakaziti telo pre no što ga počnu seckati za suvenire i na kraju otapati u velikim bačvama. Moglo bi se to okarakterizisati kao mikrokozmički ideal Ballardove fantazije, u kojoj učestvuje  nadnaravno – “Guliver” je prijazan kao golemi mesnati kip utemeljen na Praksitelovu opusu – baš kao i frojdovsko: “kao da je sakaćenje tog beživotnog diva oslobodilo iznenadnu navalu potisnute zlobe.” Po obrascu mnogih drugih priča, pripovedač poprima ton patologa koji diktira hladni izveštaj sirove anatomije. Samo jedna sintagma, “divovska naplavina” (colossal wreck), posuđen je od Shelleyeva Ozymandiasa, što je možda najbliže čime se Ballard ikada približio romantičarima.
       Još jedan, bliži literarni izvor označen je imenom – Traven – osamljenog lika u Završnoj plaži (The Terminal Beach). To je prva od dve priče – druga je Popodne na plaži Utah (One Afternoon at Utah Beach) – u kojima Ballard stvara imaginarij od urušenih prizora Drugog svetskog rata. Poput savremenih, ali praznih gradova s brojnim sablasnim blokovima s tornjevima (opsednut je tornjevima svih vrsta) i napuštenim bazenima, tako su pacifičke i atlantske plaže i dalje prekrivene betonskim blokovima i bunkerima, predstavljajući idealni ambijent balardske pustoši. Plaža u prvoj priči ima i dodatnu prednost kao mesto uništavajućeg nuklearnog pokusa. Sablasni oblici davno već mrtvih Japanaca i Nemaca mogu načas bezdušno zatreperiti pre uništenja. Ballard ne spada među najcitiranije autore, jer mu treba dosta vremena da postavi scenu, a i zbog toga što je najdelotvorniji u korištenju dijaloga. No, kadar je proizvesti pažnje vredne misli i slike. Posebno pomno promatra oči. Na stranicama priče Kipari oblaka s Koralja D (The Cloud-Sculptors of Coral D) saznajemo da “sećanja, karavele bez jedara, prelaze senovitu pustinju njenih iscrpljenih očiju”, a da patuljak, Petit Manuel, tu istu ženu promatra “očima nalik na zgaženo cveće”. Cela ta priča je natopljena jezivom lepotom dok krila jedriličara oblikuju čuda iz kumulusa, a neki pilot-estet “lebdeći oko oblaka, odseca njegovo tkivo. Mekano runo pada po nama na hladnoj kiši.” Okrutna, kapriciozna lepotica, koja postaje bogata pokroviteljica te umetnosti, ne obazire se na možebitne ljudske žrtve: “Na njenom je licu dijagram kostiju otkrivao geometriju ubistva.”
      Ballard se preraspisao, osobito nakon što mu je iznenadnom smrću voljene žene valjalo zbrinuti troje dece, premda ne volim baš reći da je pisao previše. (Ova knjiga ima gotovo 1 200 stranica.) Ipak, nekim bi pričama dobro došlo doterivanje i zgotavljanje. U Poslednjem svietu gosp. Goddarda (The Last World of Mr. Goddard), nadglednik u robnoj kući drži u kućnom sefu kutiju s mikrokozmom svoga grada, zajedno sa živim i aktivnim ljudskim likovima. Svake večeri može posmatrati što svi oni rade i idućeg dana koristiti to saznanje. Isprva sam bio iznenađen da tu prednost nikada nije iskoristio za praćenje seksualnih odnosa, ali sam onda zaključio da je Ballard na čudan način onemogućio da njegove pomno praćene minijature budu prisluškivane, pa tako gosp. Goddard zapravo nije imao pojma šta se zbiva. Kao u nekom samo delomičnom govornom filmu, tom je scenariju isprana njegova inicijalna snaga. Ali to nadoknađuje nekoliko priča, koje su čista jeu d’esprit , i u kojima šarm dosetke ne dopušta ni najmanju naznaku nečeg zloslutnog ili zlosudnog. Usprkos petećem naslovu Prima Belladonna, prve priče u zbirci, čitaoca će smesta opčiniti i sama ideja cvećarnice u kojoj blistavo različiti cvetovi predstavljaju žive dublere muzičara i opernih pevača (npr.“tankoćutna sopran-mimoza”) i gde se vlasnik te teško održive “kloroflorističke” ustanove na kraju suočava s “audio-vegetativnim Sudnjim danom”.
         Ako tako bezazlena sredina nije mogla otkloniti Ballarda od inzsistiranja na apokalipsi u bliskim okruženjima, nije nimalo začudno mu se pretposlednja priča zove Tajna autobiografija J. G. B-a (The Secret Autobiography of J. G. B.). Većinu svog života naš je veliki stručnjak za katastrofe proveo u svom domu u gotovo smešno mirnom londonskom predgrađu Shepperton, zaklonjenom utočištu britanskih filmskih studija. Očito je uživao u pomisli da će se jednoga dana probuditi, ustanoviti da je jedino ljudsko biće na planeti, istražiti napušteni London, preći pustu Temzu, opljačkati benzinske pumpe i samoposluživanja, a onda se zadovoljno odvesti kući. ”B je bio spreman posvetiti se svom pravom poslu”.

preveo: Ivan Ott

Izvornik — Christopher Hitchens: The Catastrophist; The haunting science fiction of J.G. Ballard, The Atlantic, siječanj-veljača 2010.
URL: http://www.theatlantic.com/doc/201001/ballard
izvor

J. G. Ballard, Smrtonosni pad

   


 Tri su godine prošle od pada tornja u Pisi, ali tek sam sada kadar prihvatiti da sam odigrao ključnu ulogu u uništenju tog jedinstvenog zdanja. Više od dvadeset turista je poginulo kad je na hiljade  tona mramora izgubilo oslonac i strovalilo se na tlo. Među njima je bila i moja žena Elaine, koja se bila popela na najviši sprat i odande me promatrala kad se prva vidljiva pukotina pojavila u podnožju tornja. Nikad se tako prisno nisu sjedinili trijumf i tragedija kao kad su Elainein ponos zbog prkošenja izlizanim i klizavim stepeništem kaznile nevidljive sile
koje su tolika vekova podržavale tu neravnotežnu sazidanu masu.
     Sada shvatam da je tog dana tu bio prisutan i još jedan moment – farsa. Igrom slučaja, jedan je turist, sa stuba katedrale snimio toranj baš kada je pukotina stigla do trećeg sprata, a izdajnički se deo venca počeo rušiti. Beskrajno objavljivana po celome svetu, fotografija je jasno pokazivala četiri zapanjena turista na najvišoj platformi. Troje ih se na petama nagnulo unatrag, rukama grabeći nebo, svesni da im se drevni zvonik pomaknuo pod nogama.
         Samo se Elaine uhvatila za ogradu, zureći u travu koja je čeka šezdesetak metara ispod nje. Uz pomoć povećala može se videti da, u skladu sa svojim hirovitim i posprdnim karakterom, ne pokazuje ni trunke straha. Primetila je pad venca, pa sam sklon zamisliti kako već planira tužiti gradsku upravu Pise zbog nebrige za sigurnost turista i skuplja dokaze koje će, kada bude trebalo, predočiti svojim advokatima.
      Desetak ili nešto više turista, vidljivih na nižim spratovima, i dalje kruže nakošenim galerijama, tapkajući pored uskih stupova dok se penju uz tih 300 stepenica do vrha. Otac i mlada kći mašu turistima ispod njih, dvojica talijanskih mornara ludiraju se pred devojkama, glumeći napad vrtoglavice, a postariji par je zastao da se odmori nakon što je dospeo do prvog sprata, odlučan da se popne do kraja. Niko od njih ne vidi padajući venac i fini slap prašnjave žbuke.
    Jedini lik na tlu koji je svestan neminovne katastrofe je čovek u belom sakou i panama-šeširu koji stoji u podnožju tornja s obe ruke podignute na mramorni rub. Lice mu je skriveno, no ruke su mu uprte o nepouzdani kamen, leđa pogrbljena iznad napetih nogu. Vidimo da nekako očajnički pokušava održati
uspravnim padajući toranj koji će ga poklopiti.
       Ili barem svi tako misle. Autori novinskih tekstova ispod slike, komentatori u TV izveštajima, svi su isticali hrabrost tog usamljenog lika. Začudo, nikad ga nisu identifikovali, niti je njegov sako i panama-šešir pronađen u gomili krša koji je kasnije, kamen po kamen, odnesen s tog nesretnog m esta.
      No je li pokušavao pridržavati toranj ili, verovatnije, pomoći mu na svoj način? Naravno, ja na to pitanje mogu odgovoriti, budući da sam ja taj čovek u panama-šeširu, suprug u kojega Elaine, u poslednjim trenucima svoga života tako trijumfalno zuri.
        Ne treba ni reći da sam pobegao na sigurno, trčeći kroz prašinu između kričećih turista, dok je tlo podrhtavalo, a vodopad zidarije padao s neba. Golemi je oblak prašinastog mramora poklopio trg, a sećam se kako sam proteturao pored zaprepaštenih konobara i taksista koji su buljili u to polje uništenja – ne samo da je nestao toranj, nego je sa sobom odneo i njihovu zaradu. Da su znali da sam ja za to odgovoran, linčovali bi me na licu mesta, pa sam sve do danas o tome ćutao i dalje opterećen krivicom zbog tolikih potpuno nevinih smrti – osim jedne.
       Na neki je način propast tornja bila već upisana danima ranije na našem nesretnom putu po Toskani. Problematičan od početka, naš se brak prethodne godine sve više opterećivao. Elaine se za mene udala iz kaprica, iz osvete nevernom ljubavniku i vrlo brzo zaključila da je njezin muž, predavač klasičnih jezika na minornom univerzitetu, minoran u svakom pogledu. U komešavim promenama životnih poziva gubio sam studente, što je postupno vodilo ukidanju latinskoga i grčkoga, u korist kulturoloških i medijskih studija. A kad sam odbio tužiti Univerzitet,  Elaine je u tome videla znak moje prirođene slabosti, nemuževnosti koja se uskoro proširila i na bračnu postelju.
       Tvrdeći da naša veza nije konzumirana, posavetovala se s advokatom u vezi s rastavom, ali se priklonila savetu da još jednom pokuša spasiti našu vezu. Brak nam se pretvorio u niz pregovaračkih primirja, u kojima bih ja ustupao sve više i više teritorija. U nadi da bi se nešto moglo spasiti i povratiti onih nekoliko sretnih nedelja nakon venčanja, predložio sam putovanje po Italiji. Sredio sam da održim tri predavanja na Univerzitetu  u Firenzi, čime bismo platili avionske karte, a nakon toga bismo mogli slobodno uživati u toskanskim pred elima.
        Elaine se složila, ali ne bez gunđanja – prvi joj je muž bio modernistički arhitekt, pa je uvek naglašavala da ne voli prošlost – to je bio moj teritorij – i pretvarala se da su joj draži Kalifornija i Texas. No čim smo sletili na aerodrom u Pisi i vozom stigli u Firenzu, oživelo joj je zanimanje za talijansku renesansu i to na, za mene, gotovo misteriozan način. Nakon što sam održao predavanja, ubacila nas je u grozničavo kolo turističkih aktivnosti. Neumorno je insistirala da  poseti svaku crkvu i krstionicu, svaki muzej i katedralu. Zbunila me je ta strast prema prošlosti, dok nisam shvatio da su naše posete tim istorijskim
mestima razotkrile još jednu od mojih slabosti.
       Vozeći se škripavim liftom do kupole firentinske katedrale, Elaine je otkrila da se bojim visina, što ja dotad kod sebe nisam primetio, no što je ona krenula smesta iskoristiti. Uznemiren pretećim prostorom ispod kupole, jedva sam se prisilio izaći iz lifta. Oči mi se nisu htele usredotočiti na vijugave zidove, pa sam osetio kako mi otkucaji srca slabe, ostavljajući me na rubu nesvestice.
    Gestima sam pokazao Elainei da je ne želim slediti okolo uskom galerijom. Jedva dolazeći do daha, čekao sam dok je ona ponosno okružila kupolu, dozivajući me upornim glasom koji me je dovodio u nepriliku pred ostalim turistima. Ali kad smo napustili katedralu postala je čudno zabrinuta, uhvativši me brižno i umirujuće podruku. Ni najmanje me ne ismevajući, delovala je iskreno uplašena mojim trenutkom panike.
       Usprkos tom iskazu ljubavi, ubrzo sam uočio da se naš obilazak Toskane pretvorio u niz okomitih uspona. Nije bilo tog bedema na koji se nismo popeli, niti izlizanih stuba kojima se nismo uspeli. Pod izgovorom da će mi pokazati fantastičan pogled na grad, prisilila me je da se u Palazzo Vecchio nagnem kroz svaki prozor o koji je Lorenzo de Medici dao obesiti već zadavljene urotnike protiv svoje vlasti. Katedralu u Sieni sam pregledao od dna do krova, gotovo izdahnuvši u sabitom zvoniku. A Elaine me je čitavo to vreme motrila s privrženim i čeznutljivim osmehom, poput starije sestre koja promatra bojažljivog brata. Je li me pokušavala izlečiti od straha od visine, ili mi utuviti osećaj vlastite manjkavosti?
        Vrhunac toga se zbio u San Gimignanu, nadrealnoj zajednici načičkanih tornjeva koje su u 14. st. podigle suparničke porodice tog nezavisnog grada-države. Dok se Elaine neumorno kretala od jednog do drugog tornja, ja sam se blizu katedrale povukao u kafić sa sablasnim prizorima pakla. Čitavo poslepodne zurila je u tornjeve, diveći se tim simbolima uzdignute muževnosti kojoj njezin muž nije bio dorastao, a onda je sela i osmehivala mi se dok nas je turistički vodič vozio u Firenzu.
       Tri dana kasnije, kad smo stigli u Pisu zbog leta za London, bio sam već dotučen Elaineinom kampanjom. Oboje smo se jedva čekali vratiti u Englesku – ja u sigurnost svog univerzitetskog kabineta, a ona advokatu. U tišini smo se spakiovali i stigli na pizanskui aerodrom  dva sata pre leta. Neizbežno, uzeli smo taksi do grada. Čitajući iz vodiča, Elaine se oduševljeno izražavala o
katedrali i krstionici, ali sam znao da je naš pravi cilj obližnji zvonik, taj mramorni falus koji ju je, činilo se, uzbuđivao čak i više od tornjeva San Gimignana.
       Izašao sam iz taksija i zagledao se u vrtoglavo zdanje s opasno nakošenim katovima. Elaine se bez reči mimo mene zaputila prema tornju. Platila je ulaznicu i počela se penjati stepeništem iza dva uniformisana mornara i oca s kćerkom. Na svakom bi odmorištu pogledala prema meni s onim privrženim, ali znalačkim smijuljenjem, dok joj je prezir rastao sa svakim idućim spratom .
       Stajao sam na stepenicama  katedrale, i dalje iznenađen oštrom kosinom tornja, nekih pet metara od okomice. Protiv svoje volje, poželio sam da se to zdanje, koje se svake godine naginjalo za dodatnih par milimetara, ovoga časa odluči na taj dugo odlagani pad.
        I tada sam, kad je Elaine dosegla pretposlednju platformu, osetio potrebu da dodirnem toranj, da mu na koži osetim taj postojani mramor. Napustio sam katedralu i prešao preko izgažene trave po kojoj su turisti sedeli na suncu, mašući prijateljima visoko iznad njih. Ne obazirući se na prodavača ulaznica krenuo sam oko kamenih stuba koje su okružavale toranj. Položio sam ruke na drevni mramor čija je površina bila iznakažena stoljetnim grafitima, sa žilama okamenjenim poput fosiliziranog vremena. Toranj je bio i preuzdignut i prestar. Upro sam se o njegov masivni bok, nastojeći ga pomaknuti.
      Osam spratova iznad mene, Elaine je dosegla vrh i stajala pored uspuhanih mornara. Normalno dišući, uhvatila se za ogradu i nasmešila mi se na onaj svoj najneumoljiviji način, lagano odmahujući glavom zbog moje slabosti.
        Razljućen tim otvorenim prezirom, ponovo sam pritisnuo tvrdi mramor. Zid nije popuštao, ali kad sam odmaknuo ruku, primetio sam na površini malu pukotinu koja je krenula od izbledele kvrge zdrobljenog vapnenca. Iz znatiželje sam iznova pritisnuo i spazio da se pukotina proširila. Polako se uspinjala,
jedva vidljivim tempom, a onda je sunula napred, penjući se zidom poput iznenadne raspukline u ledenoj plohi. Već metar dugačka, prešla je ukrasni venac i hitro se uzdigla prema karniši na prvom katu.
        Nasmejao sam se i s obe ruke pritisnuo mramorni valjak. Pukotina je smesta ubrzala, pa sam začuo udaljeni rumor, mračno stenjanje probuđenog bića duboko ispod tornja. Pukotina je sada već bila otvoreni rascep kroz koji sam mogao videti cipele zapanjenog starca koji se sa ženom odmarao pre no što će krenuti na drugi sprat. Fina kišica praha i usitnjene žbuke posula mi je lice. Čitav se toranj počeo tresti pod mojim rukama, deo venca je poletio zrakom, a sledili su ga odlomljeni komadi, veći od moje šake.
      Toranj u Pisi se spremao pasti. Još sam ga jednom pogurnuo s obe ispružene ruke i osetio bolnu tutnjavu kad je negde počela pucati kičma tog velikog zdanja. Ustuknuo sam, svestan da će zgrada pasti na mene, a zatim pogledao prema vrhu, gde se Elaine držala zagvozdenu  ogradu.
       Toranj se uleknuo, stupovi su se rasuli poput čunjeva na kuglačkoj stazi. U zadnjim trenucima, kad je Elaine bila bačena preko ograde, video sam joj lice koje je padalo prema meni, i gnevni izraz koji se nesumnjivo izmenio kad je ispod sebe ugledala mene – onoga koji je trijumfovao.
       Na mestu prvoga sada se uzdiže drugi toranj u Pisi, izgrađen potporom celoga sveta ubrzo nakon tragedije. Zdanje je, ovaj put, podignuto na čvrstom betonskom temelju u visini od tri sprata i već sada pokazuje lagani otklon u nacrtu. Taj toranj, poduprt čvrstom čeličnom armaturom, nikada neće pasti, a za nekoliko decenija većina posetilaca neće pamtiti da se radi o pukoj replici.
         U meni, međutim, u mojim mislima, originalni toranj i dalje je vrlo prisutan. Često me bude strašni snovi u kojima se na mene svaljuju tone mramornog krša. Tada se prisetim da je tog dana Elaine bila ta koja je poginula. Sjetim se izraza njenoga lica, užagrena pogleda od žestokog ponosa.
      Je li osećala da je napokon trijumfovala nada mnom, sretna što me vidi smrvljenog pod slapom zakotrljanih stupova? Sećam se da me je kamenje udaralo po ramenima dok sam se uzaludno pokušavao odmaknuti od tornja. U poslednjem trenutku, kao što otkriva jedna amaterska video-snimka, zdanje se nekako svinulo, okrenuvši se u očajničkom pokušaju da ostane uspravno. Zaokrenulo se od mene, pomevši Elaine, padajuću zidariju i prevrćuće stubove prema tlu pored katedralnih stuba.
       Ja sam umakao, ali me taj izraz trijumfa na Elaineinom licu i dalje zbunjuje. Je li me videla kako guram toranj i zaključila da sam odgovoran za njegov pad? Je li se ponosila sa mnom što sam je tako žestoko mrzio i osvetio se zadnjim trzajima svoje impotencije? Možda smo se tek u njenoj smrti istinski sjedinili, pa je toranj u Pisi poslužio svrsi na koju je čekao toliko vekova.

preveo: Ivan Ott
izvor