23.07.2018.

Kazuo Ishiguro, Ne daj mi nikada da odem ( II deo )




nastavak

Drugo poglavlje 

Taj smo razgovor vodile jedne ugodne ljetne večeri, sedeći na malenom balkonu njene sobe u oporavilištu. Prošlo je nekoliko meseci nakon njenog prvog doniranja, a sad kad je prošlo ono najgore, uvek sam tempirala vreme svojih večernjih poseta tako da možemo pola sata ili više provesti onde, promatrajući kako sunce zalazi iza krovova. Moglo se videti mnogo običnih i satelitskih antena, a katkad, u daljini, blistavu crtu mora. Donela bih mineralnu vodu i kekse, te bismo onde sedele i razgovarale o svemu što bi nam palo na pamet. Centar za oporavak u kojem se Ruth tada nalazila bio je jedan od meni najdražih, te n bih imala baš ništa protiv da i ja onde završim. Sobe za oporavak su malene, ali dobro osmišljene i udobne. Sve je, zidovi, pod, prekriveno blistavim belim pločicama, a njihova se čistoća održava tako savršeno da vam se, kad prvi put uđete onamo, čini da ste ušli u dvoranu ogledala. Naravno, najčešće ne vidite svoj odraz, ali gotovo vam se čini da ga vidite. Kad
podignete ruku, ili kad se neko na krevetu uspravi u sedeći položaj, možete osetiti taj bledi pokret senki na pločicama svuda oko vas. U svakom slučaju, Ruthina soba u tom centru također je imala velika klizna staklena vrata, pa je s kreveta lako mogla gledati van. Čak i dok joj je glava počivala na jastuku, videla je veliki deo neba, a ako je bilo dovoljno toplo, mogla se do mile volje nauživati svežeg zraka samo izlaskom na balkon. Volela sam je onde posećivati, volela sam naše razgovore tokom celog leta i rane jeseni, dok smo zajedno sedele na balkonu, pričale o Hailshamu, Seoskoj kući, o svemu što bi nam palo na pamet.

- Želim reći - nastavila sam - kad smo bili te dobi, kad smo, recimo, imali jedanaest godina, zapravo nas uopšte nisu zanimale tuđe pesme. Ali sećaš se Christy? Christy je bila slavna po svojoj poeziji i svi smo mi u njoj videli svoj uzor. Čak se ni ti, Ruth, nisi usudila nametati Christy. I sve zato jer smo mislili da je sjajna u poeziji. Ali mi nismo ništa znali o poeziji. Nije nam bilo stalo do toga. Baš je čudno.
    Ali Ruth nije shvatila što želim reći, ili je to možda namerno izbegavala. Možda je čvrsto odlučila da će nas se svih sećati kao da smo bili sofisticiraniji no što smo zapravo bili. Ili je možda osetila kamo vode moje reči, a nije želela da pođemo u tom smeru. U svakom slučaju, uzdahnula je i rekla:

- Svi smo mislili da su Christyne pesme tako dobre. No pitam se kakvima bi nam se danas činile. Volela bih da ih ovde imamo nekoliko, rado bih videla šta bismo mislile. - Zatim se nasejala i rekla: - Još uvek imam nekoliko pesama Petera B. Ali to je bilo mnogo kasnije, kad smo bili u osmom razredu. Zacelo mi se sviđao. Ne znam zašto bih inače kupila njegove pesme. Histerično su budalaste. On je samog sebe tako ozbiljno doživljavao. Ali Christy, ona je bila dobra, sećam se da jest. Čudno je kako je trenutno prestala pisati pesme kad se počela baviti slikanjem. A u tome nije bila ni izbliza tako dobra.
   No vratiću se na Tommyja. Ono što je Ruth tada rekla u našoj spavaonici nakon gašenja svetla, o tome kako je Tommy sam kriv za sve svoje probleme, verovatno je sažetak mišljenja većine ljudi u Hailshamu u ono vreme. Ali kad je to rekla, palo mi je na pamet, dok sam onde ležala, da cela ta ideja o tome da se on namerno ne trudi postoji još iz vremena kad smo bili u mlađim razredima. Tada sam shvatila, osetivši nekakvu hladnoću, da Tommy proživljava ovo što proživljava ne samo nedeljama ili mesecima, već godinama.
     Tommy i ja smo ne tako davno razgovarali o tome, a njegova verzija o tome kako su počele njegove nevolje potvrdila je ono što sam te večeri mislila. Prema njegovim rečima, sve je počelo jednog poslepodneva na satu umetnosti gospođice Geraldine. Do tog je dana, rekao mi je Tommy, uvek prilično uživao u slikanju. Ali toga dana na satu gospođice Geraldine, Tommy je naslikao jedan akvarel, slona koji stoji u visokoj travi, i to je bio početak svega. Napravio ga je, tvrdio je, kao neku vrstu šale. Mnogo sam ga ispitivala o tome, pa pretpostavljam da je to bilo poput mnogih drugih stvari u toj dobi: nemaš neki jasan razlog, jednostavno to učiniš. Napraviš nešto jer misliš da ćeš nekoga nasmejati, ili jer želiš videti hoće li izazvati nemir. Kad te kasnije pitaju za objašnjenje, čini se da nema nikakvog smisla. Svi smo činili takve stvari. Tommy to nije baš tako ni kazao, ali uverena sam da se tako dogodilo. U svakom slučaju, naslikao je svog slona, a to je bila baš takva slika kakvu bi napravilo tri godine mlađe dete. Trebalo mu je manje od dvadeset minuta i doista je izazvao smeh, ali ne onakav kakav je očekivao. Uprkos tome, možda ni do čega ne bi dovelo, pretpostavljam da je u tome velika ironija; da toga dana gospođica Geraldine nije držala nastavu.

      Gospođica Geraldine bila je svima omiljeni staratelj, kad smo bili te dobi. Bila je blaga, tiha, i uvek vas je tešila kad vam je to trebalo, čak i kad ste nešto loše napravili, ili vas je izgrdio neki drugi staratelj. Ako vas je ikad sama morala izgrditi, danima nakon toga pružala vam je obilje dodatne pažnje, kao da vam nešto duguje. Bilo je loše za Tommyja što je toga dana gospođica Geraldine držala sat umetnosti, a ne, recimo, gospodin Robert ili lično gospođica Emily, glavna starateljica, koja je često predavala umetnost. Jedno od njih dvoje izgrdilo bi Tommyja, on bi se mogao smijuljiti, a najgore što bi ostali mislili je da je reč o neuspeloj šali. Možda bi ga neki učenici čak smatrali pravim klovnom. Ali budući da je gospođica Geraldine bila gospođica Geraldine, nije bilo tako. Umesto toga, svi se silama trudila ljubazno i s razumevanjem posmatrati sliku. Verovatno je pretpostavila da
Tommyju preti opasnost od zadirkivanja ostalih, pošla je previše daleko u suprotnom smeru, doista pronašavši nešto za pohvalu i pokazujući to razredu. Tako je počela odbojnost.

- Nakon što smo izišli iz prostorije - sećao se Tommy - tada sam ih prvi put čuo šta pričaju. I bilo im je svejedno hoću li ih ja čuti.

      Moja je pretpostavka da je neko vreme pre nego je naslikao slona Tommy imao osećaj da zaostaje, da je posebno njegovo slikanje slično onomu što rade učenici mnogo mlađi od njega, a to je prikrivao kako je najbolje znao, namernom izradom detinjastih slika. Ali nakon slike slona, sve je izišlo na videlo, a sad su svi pratili kako bi videli šta će sledeće napraviti. Čini se da se neko vreme ipak trudio, ali tek što bi nešto započeo, svuda oko njega čulo bi se podrugljivo smejuljenje. Zapravo, što se više trudio, to su njegovi napori izazivali više smeha. Zato se Tommy uskoro vratio svojoj prvobitnoj obrani, te je stvarao radove koji su se doimali namerno detinjastima, radove koji su pokazivali da mu je posve svejedno. Odonda je situacija postajala sve gora i gora. Neko je vreme morao da trpi  jedino za vreme satova umetnosti, premda je to bilo dovoljno često mi smo u mlađim razredima imali mnogo satova umetnosti. No tada se to proširilo. Izostavljali su ga iz igara, dečaci nisu željeli da sede kraj njega na večeri, ili su se pretvarali da ne čuju ako bi on nešto rekao u spavaonici nakon gašenja svetla. U početku nije bilo tako nemilosrdno. Mogli su proći meseci bez ikakva incidenta i on bi pomislio da je sve to iza njega, a tada bi nešto učinio, ili bi jedan od njegovih
neprijatelja, poput Arthura H., sve ponovno pokrenuo.

       Nisam sigurna kad su počeli veliki izlivi besa. Koliko se sećam, Tommy je oduvek bio poznat po svojim ispadima, čak i u predškolskoj dobi, ali me uveravao da su počeli tek nakon što se zadirkivanje uvelike pogoršalo. U svakom slučaju, ti su izljivi besa zapravo izazivali ljude, sve su pogoršali, a otprilike u vreme o kojem govorim, leto nakon šestog razreda, kad smo imali trinaest godina, tada je proganjanje doseglo vrhunac.
       Zatim je sve prestalo, ne preko noći, ali prilično brzo. Tada sam, kao što sam rekla, pažljivo pratila situaciju, pa sam videla znakove pre većine ostalih.
    Počelo je razdobljem, možda od mesec dana ili malo dužim, kad su se psine redovito nastavljale, ali Tommy nije izgubio živce. Katkad sam videla da je blizu, ali je nekako useo da se kontroliše; u drugim bi situacijama bez reči slegnuo ramenima, ili bi se ponašao kao da ništa nije opazio. U početku su te reakcije izazivale razočaranje; možda su ljudi čak bili uvređeni, kao da ih je izneverio. Zatim je, postupno, ljudima dosadilo i neslane su šale postale mlitave, sve dok jednog dana nisam shvatila da već više od nedelju dana niko ništa nije pokušao.
      To samo po sebi možda ne bi bilo toliko značajno, ali opazila sam i druge promene. Sitnice, kao što je činjenica da su Alexander J. i Peter N. hodali s njim dvorištem prema igralištima, a sva su trojica posve prirodno čavrljala; suptilna, ali jasna razlika u glasovima ljudi kad bi se spomenulo njegovo ime. Tada smo jednom, pri kraju poslepodnevnog odmora, u skupini sedeli na travi posve blizu južnog igrališta gde su dječaci, kao i obično, igrali svoj fudbal. Učestvovala sam u razgovoru, ali sam posmatrala Tommyja koji je, opazila sam, bio u samom središtu igre. U jednom mu je trenutku neko postavio nogu, a kad se podigao, namestio je loptu kako bi sam izveo slobodan udarac.
      Dok su se dečaci raširili naokolo u iščekivanju, videla sam Arthura H., jednog od njegovih glavnih mučitelja, nekoliko metara iza Tommyja, kako ga počinje oponašati, izvodeći budalastu verziju načina na koji je Tommy stajao kraj lopte, s rukama na bokovima. Pažljivo sam posmatrala, ali niko od ostalih nije se obazirao na Arthura. Sigurno su ga svi videli, jer su svi pogledi bili usmereni na Tommyja, u očekivanju njegova šuta, a Arthur je bio tačno iza njega, ali niko nije bio zainteresovan. Tommy je šutnuo loptu preko trave, igra se nastavila, a Arthur H. više ništa nije pokušao.
     Bila sam zadovoljna takvim razvojem događaja, ali i i zbunjena. Nije bilo nikakvih
uočljivih promena ii Tommyjevu radu, mišljenje o njegovoj »kreativnosti« bilo je nisko kao i
uvek. Shvatala sam da je uveliko pomogao izostanak besnih ispada, ali bilo je teže odrediti
šta je bio ključni faktor. Bilo je nečega u samom Tommyju, način na koji se držao, kako je
gledao ljude u lice i govorio na svoj otvoreni, dobroćudni način, što je bilo drukčije nego
ranije, a to je pak promenilo držanje onih oko njega. Međutim, nije bilo jasno što je dovelo
do svega toga.
     Bila sam zbunjena i odlučila ga malo ispitati kad sledeći put budemo mogli nasamo
razgovarati. Uskoro mi se ukazala prilika, kad sam stajala u redu za ručak i opazila ga
nekoliko mesta ispred sebe u redu.
     Pretpostavljam da bi to moglo zvučati čudno, ali u Hailshamu red za ručak bio je jedno
od boljih mesta za privatan razgovor. To je imalo nekakve veze s akustikom u velikoj
dvorani; sav onaj žamor i visoki stropovi značili su da, ukoliko govorite tihim glasom, stojite
sasvim blizu jedno drugoga i proverite jesu li si susedi zadubljeni u vlastiti razgovor, imate
dobre šanse da vas niko neće čuti. U svakom slučaju, nismo baš imali previše izbora. »Tiha«
mesta često su bila najgora jer je uvek postojala verovatnost da će neko proći dovoljno
blizu da vas čuje. A čim izgledate kao da se pokušavate iskrasti kako biste na miru
razgovarali, činilo se da su svi to za nekoliko minuta osjetili, pa niste imali nikakve šanse.
Dakle, kad sam opazila Tommyja nekoliko koraka ispred sebe, mahnula sam mu neka dođe
do mene; pravilo je bilo da u redu ne smete nikoga preskakati da biste došli napred, ali se
smelo ići unatrag. Prišao mi je ushićeno se smešeći, te smo trenutak zajedno stajali bez
mnogo reči; ne zbog nelagode, već zato što smo čekali da nestane svako zanimanje što ga je
možda pobudio Tommy vraćanjem unatrag. Tada sam mu rekla:
  - Doimaš se mnogo sretnijim ovih dana, Tommy. Čini se da je situacija za tebe mnogo
bolja.
- Ti sve opažaš, zar ne, Kath? - To je rekao bez ikakva sarkazma. - Da, sve je u redu.
Dobro se snalazim.
- Dakle, šta se dogodilo? Jesi li otkrio Boga ili tako nešto?
- Boga? - Tommy je trenutak ostao bez reči. Potom se nasmejao i rekao: - O, shvatam.
Govoriš o tome da se ja... više onako ne razbesnim.
- Ne samo o tome, Tommy. Preokrenuo si situaciju u svoju korist. Posmatrala sam te.
Zato pitam.
      Tommy je slegnuo ramenima. - Malo sam odrastao, valjda. A možda su i svi ostali
odrasli. Ne može se iste stvari raditi celo vreme. Postane dosadno.
     Ništa nisam rekla, ali sam ga nastavila promatrati sve dok se nije kratko nasmijao i
rekao: - Kath, tako si znatiželjna. Dobro, pretpostavljam da nešto ipak jest. Nešto se dogodilo.
Ako želiš, reći ću ti.
  - Pa, hajde, reci. - Reći ću ti, Kath, ali ne smeš pričati naokolo, u redu? Pre dva meseca razgovarao
sam s gospođicom Lucy. Nakon toga, osećao sam se mnogo bolje. Teško je objasniti. Ali nešto je rekla, i sve mi se činilo mnogo lakšim.
- Dakle, što je rekla?
- Pa... Stvar je u tome, moglo bi zvučati čudno. U početku je meni tako zvučalo. Rekla je, ako ne želim bili kreativan, ako me to doista ne zanima, da je to sasvim u redu. U tome nema ničeg lošeg, rekla je.
- To ti je rekla?
Tommy je kimnuo, ali ja sam se već okretala na drugu stranu.
- To su besmislice, Tommy. Ako kaniš igrati glupe igrice, ja nemam strpljenja za to.

    Bila sam istinski ljutita jer sam mislila da mi laže, i to baš kad sam zavredila njegovo
poverenje. Opazivši devojčicu koju sam poznavala nekoliko koraka iza sebe, pošla sam k njoj, ostavivši Tommyja da onde stoji. Videla sam da je zbunjen i potišten, ali nakon meseci što sam ih provela zabrinjavajući se zbog njega, osećala sam se izdanom i bilo mi je svejedno kako se on oseća. Čavrljala sam sa svojom prijateljicom, mislim da je to bila Matilda, što sam vedrije mogla, te sam jedva pogledala prema njemu za celo vreme stajanja u redu.
     Ali dok sam nosila tanjir do stola, Tommy mi je prišao iza leđa i brzo rekao: - Kath, nisam te pokušavao zadirkivati, ako to misliš. Tako se dogodilo. Ispričaću ti sve o tome Ako mi pružiš priliku.
- Nemoj govoriti gluposti, Tommy.
- Kath, ispričaću ti o tome. Biću kod jezerca nakon ručka. Ako dođeš tamo, ispričaću ti.

Prekorno sam ga pogledala i udaljila se bez reči, ali sam već, pretpostavljam, počela razmišljati a mogućnosti da on ipak nije izmislio ono o gospođici Lucy. Kad sam sela kraj svojih prijateljica, već sam pokušavala smisliti kako ću se kasnije iskrasti do jezerca a da ne pobudim ničiju radoznalost.

Treće poglavlje 

Prvi deo 
izvor

21.05.2018.

Antonen Arto i Žak Rivijer, prepiska


Antonen Arto 



Žak Rivijer Antonenu Artou


1 maj 1923.

Gospodine,

Žalim što ne mogu da objavim vaše pesme u Nouvelle Revue Française. Međutim, zainteresovale su me dovoljno da poželim da upoznam njihovog autora. Ako bi bilo moguće, svratite do redakcije nekog petka, između četiri i šest časova, bio bih srećan da Vas vidim.
Molim Vas da primite, gospodine, izraze mog dubokog poštovanja.

Žak Rivijer.

*

Antonen Arto Žaku Rivijeru



5. jun 1923.

Gospodine,

Da li biste mi dopustili, iako ću vas izvesno ugnjaviti, da se vratim na nekoliko tačaka našeg popodnevnog razgovora.
Pitanje prijemčivosti ovih pesama je problem koji vas zanima isto koliko i mene. Razume se, govorim o njihovoj apsolutnoj prijemčivosti, o njihovoj književnoj egzistenciji.
Ja patim od opake bolesti duha. Misao me napušta na svim stupnjevima. Počev od jednostavne činjenice misli pa sve do spoljašnje činjenice njene materijalizacije u rečima. Reči, rečenični oblici, unutarnji pravci misli, proste reakcije duha, ja sam u neprekidnom traganju za svojim intelektualnim bićem. Čim sam u prilici da obuhvatim formu, koliko god bila nesavršena, ja je učvrstim, iz straha da će mi uteći misao. Ja nisam na visini samog sebe, to znam, zbog toga patim, ali na to pristajem, da ne bih potpuno svisnuo.
Sve ovo, što sam veoma loše iskazao, može uvesti strašan nesporazum u vaš sud o meni.
Zbog svega toga, iz obzira prema centralnom osećanju koje mi diktira pesme, prema slikama ili snažnim obrtima koje sam mogao da iznađem, ipak ove pesme namenjujem objavljivanju. Te obrte, te neskladne izraze koje mi prebacujete, osetio sam i prihvatio. Setite se: nisam ih doveo u pitanje. Oni potiču iz duboke nesigurnosti moje misli. Srećan sam kad tu nesigurnost ne zameni potpuno nepostojanje koje me ponekad skoli.
Ovde se opet bojim da sam dvosmislen. Hteo bih da shvatite da ovde nije reč o višku ili manjku postojanja koji rezultiraju onim što se uobičajeno naziva inspiracijom, već se radi o potpunom odsustvu, o stvarnom propadanju.
I zbog toga sam vam rekao da nemam ništa, nikakvo delo u nastajanju, pošto ovih nekoliko stvari koje sam vam pokazao čine komadiće onoga što sam uspeo da preotmem od potpunog ništavila.
Veoma mi je stalo da se ovih nekoliko demonstracija duhovnog postojanja koje sam sebi mogao da pružim ne smatraju nepostojećim samo zbog mrlja i neskladnih izraza koji njima provejavaju.
Time što sam vam ih pokazao, činilo mi se da njihove mane i nejednakosti nisu toliko upadljive da naruše utisak celine koji odaje svaka pesma.
Budite sigurni, gospodine, da mi u vidu nije nikakav trenutni i podmukli cilj, samo želim da ispraznim jedan uzbudljiv problem.
Jer se ne mogu nadati da će vreme ili rad nadoknaditi te nejasnoće i šupljine, upravo zato, sa toliko insistiranja i brige zahtevam njihovo postojanje, ma bilo ono i pobačaj. A pitanje na koje bih voleo da dobijem odgovor je sledeće: Mislite li da bi se književna autentičnost i delotvorna moć pre mogla pripisati nekoj nesavršenoj pesmi, protkanoj lepim mestima, nego nekoj savršenoj pesmi bez velikog unutarnjeg odjeka? Priznajem da časopis kakva je Nouvelle Revue Française zahteva određeni formalni nivo i veliku čistoću materije, ali stavimo li to na stranu, da li je srž moje misli toliko nejednaka i da li je njena lepota toliko osujećena nečistoćama i neodlučnostima koje njome provejavaju, da joj je onemogućeno da stekne književno postojanje? U tome je čitav problem moje misli. Jedino mi je stalo da saznam da li imam pravo da nastavim da mislim, u stihu ili prozi, ili ne.
Dozvoliću sebi da Vam nekog od narednih četvrtaka poklonim malu pesničku plaketu koju je upravo objavio g. Kanveler, a koja nosi naslov Tric Trac du Ciel (Trik-trak na nebu), kao i malu knjigu objavljenu kod Savremenih: les Douze Chansons (Dvanaest pesama). Tada ćete moći da mi saopštite svoj konačan sud o mojim pesmama.

Antonen Arto.

________________________________________ 

Žak Rivijer Antonenu Artou


23. jun 1923.

Dragi gospodine,

Pažljivo sam pročitao ono što ste izvoleli podvrgnuti mom sudu i mislim da sa potpunom sigurnošću mogu da vas rešim briga prisutnih u Vašem pismu, čijim sam primanjem bio izuzetno počastvovan, jer ste me izabrali za poverenika. U vašim pesmama ima, a to sam vam rekao i u prvom navratu, nespretnosti i nadasve iznenađujućih neobičnosti. Međutim čini mi se da su one pre svega plod Vašeg pažljivog rada na pesmama, a ne nedostatka vladanja nad Vašim mislima.
Očigledno je (a to je upravo ono što me trenutno sprečava da objavim u Nouvelle Revue Française bilo koju vašu pesmu) da uglavnom ne uspevate da postignete dovoljno jedinstvo utiska. Ja imam dovoljno iskustva u čitanju rukopisa da bih video da koncentracija Vaših sredstava prema običnom poetskom cilju nije ometena Vašim temperamentom, i da ćete sa malo strpljenja, čak i ako to bude podrazumevalo prosto uklanjanje divergentnih slika ili crta, uspeti da napišete savršeno koherentne i skladne pesme.
Uvek će mi biti zadovoljstvo da Vas vidim, popričam sa Vama i pročitam ono što budete izvoleli da mi pošaljete. Da li da Vam vratim rukopis koji ste mi doneli?
Molim Vas, dragi gospodine, da primite moje izraze iskrene zahvalnosti

Žak Rivijer

                                      ________________________________________

Antonen Arto Žaku Rivijeru

Pariz, 29. januar 1924.

Gospodine,

Dajem Vam za pravo što ste zaboravili na mene. Ja sam Vam prošlog maja ispisao malu duševnu ispovest. I postavio sam Vam jedno pitanje. Dopustićete mi da tu ispovest danas dopunim, da je ponovim, da odem do samog kraja sebe. Nije mi namera da se opravdam pred vama, niti mi je stalo da bilo kome dokazujem kako postojim. Da bih se izlečio od tuđeg suda, održavam svu distancu koja me razdvaja od sebe samog. Molim vas da ovo ne shvatite kao drskost, već kao verno priznanje, mučno izlaganje jednog bolnog stanja misli.
Dugo sam Vam zamerao na odgovoru koji ste mi poslali. Predao sam se Vama kao mentalni slučaj, kao pravi duševni poremećaj, a vi ste mi odgovorili književnim sudom o pesmama do kojih nisam držao, do kojih nisam mogao držati. Laskao sam sebi da sam ostao neshvaćen od Vas. Danas uviđam da nisam možda bio dovoljno eksplicitan, i molim Vas da mi zbog toga oprostite.
Mislio sam da ću Vas zadržati, ako ne svojim biranim stihovima, a ono barem retkošću nekih pojava intelektualnog reda, čijom zaslugom upravo ti stihovi nisu bili, niti su mogli biti drugačiji, pri čemu sam ja upravo u sebi imao čime da ih dovedem do vrhunskog savršenstva. Tašta tvrdnja, svestan sam, ali namerno preterujem.
Moje je pitanje možda bilo nedovoljno ozbiljno, ali postavio sam ga upravo vama, i nikom drugom, upravo zbog krajnje osetljivosti, zbog skoro bolesne pronicljivosti vašeg duha. Mislio sam da sam Vam pružio slučaj, karakterizovani mentalni slučaj, a pošto sam smatrao da Vas zanima svaki duševni poremećaj, sve ništiteljske prepreke misli, istovremeno sam nameravao da privučem Vašu pažnju na stvarnu, početnu vrednost svoje misli, i ishoda moje misli.
Za tu rasutost mojih pesama, te formalne nedostatke, to neprekidno gibanje moje misli nije odgovoran nedostatak uvežbanosti, instrumenta kojim sam se služio, umnog razvoja; već centralno urušavanje duše, izvesna erozija, koja je i suštinska i neuhvatljiva erozija mišljenja, prolazno neposedovanje materijalnih prednosti mog razvoja, abnormalno razdvajanje elemenata mišljenja (poriva za mišljenjem, svakog od završnih slojeva mišljenja, prolazeći kroz sva stanja, sva račvanja mišljenja i forme).
Postoji, dakle, nešto što uništava moju misao; nešto što me ne sprečava da budem ono što bih mogao biti, već što me, tako da kažem, ostavlja u neizvesnosti. Nešto skriveno što mi krade reči koje sam ja pronašao, što mi smanjuje duševnu napetost, što malo po malo uništava masu moje misli, što mi oduzima i sećanje na obrte kojima se izražavamo, a koji precizno prevode najneraskidivije, najistančanije i najstvarnije modulacije mišljenja. Ne insistiram. Nije na meni da opišem svoje stanje.
Ipak bih hteo od svega toga da kažem tek koliko je potrebno da bih od Vas stekao razumevanje i poverenje.
Dakle, verujte mi. Molim Vas, priznajte da te pojave postoje, priznajte njihovu kradomičnost, njihovo večito ponavljanje, priznajte da bih ovo pismo napisao i ranije da nisam bio u tom stanju. Postavljam, dakle, još jednom svoje pitanje:
Poznajete li suptilnost, krhkost duha? Nisam li Vam o tome rekao dovoljno da Vam dokažem da posedujem duh koji književno postoji, kao što postoji T., E. ili S, ili M. Nadoknadite mom duhu prikupljanje snaga, sklad koji mu nedostaje, neprekidnu napetost, usredsređenost njegove sopstvene srži. (Objektivno, sve je to jako malo.) I recite mi da li ono što mojim (starim) pesmama nedostaje ne bi time bilo nadoknađeno?
Verujete li da u pravilno skladanom duhu shvatanje veoma slabo funkcioniše i da možemo u isti mah iznenaditi i razočarati? Naposletku, ako dobro procenjujem svoj duh, o njegovim delima mogu da sudim samo u onoj meri u kojoj se oni mešaju sa duhom, u svojevrsnoj blaženoj nesvesti. To će biti moje merilo.
Za kraj, šaljem Vam i predstavljam poslednje delo svog duha. U odnosu na mene, ne vredi mnogo, mada bolje i to nego ništa. Najmanje zlo. Ali mene zanima vredi li uopšte pisati ovo ili ne pisati uopšte.
Na ovo ćete odgovoriti tako što ćete prihvatiti ili odbiti ovaj skroman pokušaj. Prosudićete o njemu sa apsolutnog stanovišta. Ali reći ću Vam da li bi me svojski utešila pomisao da, iako nisam sasvim ja, na visini, gustini i širini sebe, još mogu biti nešto. Zato, gospodine, budite krajnje apsolutni. Procenite ovu prozu van svakog pitanja težnje, načelâ, ličnog ukusa, procenite je iz milosrđa svoje duše, suštinske lucidnosti Vašeg duha, promislite je svim svojim srcem.
Ova proza verovatno upućuje na mozak, dušu koja postoji, kojoj pripada određeno mesto. Zarad opipljivog zračenja ove duše, ne gonite je sem ako se Vaša svest pobuni iz svih snaga, ali ako budete imali kakvu god sumnju, neka se reši u moju korist.
Uzdam se u Vaš sud.

Antonen Arto

Jacques Rivière
                                        ________________________________________


POST-SKRIPTUM JEDNOG PISMA U KOM SU RAZMATRANE NEKE KNJIŽEVNE POSTAVKE ŽAKA RIVIJERA

Reći ćete mi: da bi se iznelo mišljenje o takvim pitanjima, potreban je drugačiji duševni sklop i drugačija pronicljivost. E pa, u tome je samo moja slabost, samo moja besmislenost što želim da pišem po svaku cenu i da se izražavam.
Ja sam čovek koji je mnogo propatio od duha, i po tom osnovu imam pravo da govorim. Znam kako se to odvija unutra. Jednom zasvagda sam pristao da se podvrgnem svojoj inferiornosti. Pa ipak nisam glup. Znam da bi se moralo misliti dalje nego što dopirem ja, možda i drugačije. Sve što ja očekujem je da mi se promeni mozak, da se otvore njegove gornje ladice. Za sat vremena, možda i sutra, promeniću mišljenje, ali ova trenutna misao opstaje, neću dopustiti da moja misao iščezne.

A.A.



KRIK

Maleni pesnik od nebesa
Otvara kapke svoga srca.
Nebesa se trvu. Zaborav
Iskorenjuje simfoniju.

Konjušaru ta luda kuća
Nad čijim vukovima bdiš
Ni ne sumnja u splet jarosti
Koje tinjaju pod ložnicom
Svoda nad nama razapetog.

A i vi tišino i noći
Ućutkajte sve nečistoće
Nebo velikim koracima
Gazi ka raskršću zvukova.

Zvezda jede. A koso nebo
Otvara let ka vrhovima
Noć će pomesti sve otpatke
Ručka kojim se zasitismo.

Po zemlji se vuče puž golać
Deset hiljada belih ruku
Pozdravlja ga puzi onuda
Kuda se zemlja raspršila.

Anđeli se vratiše mirno
Neizazvani bestidnošću
Kad se podiže istinski glas
Duha što ih je zazivao.

Sunce što je od dana niže
Zapljuskivaše celo more.
Čudesan premda jasan san
Rodi se na zemlji u rasulu.

Maleni pesnik izgubljen
Ostavi nebo iza sebe
Prekozemaljska zamisao
Nastani mu kosmato srce.

*

Dva predanja su se susrela.
Ali naše zakukuljene misli
Nisu bile ne svome mestu,
Neka sve krene ispočetka.

A.A.
                        ________________________________________

Antonen Arto Žaku Rivijeru

22. mart 1924.

Moje pismo je zaslužilo barem odgovor. Vratite, gospodine, pisma i rukopise.
Rado bih iznašao nešto pametno što sad valja reći, da odredim precizno šta nas udaljava, ali uzalud. Ja sam jedan još neuobličen duh, imbecil: mislite o meni kako Vam volja.

Antonen Arto.


                          ________________________________________

Žak Rivijer Antonenu Artou

u Parizu, 25. marta 1924.

Dragi gospodine,

Naravno, sasvim sam Vašeg mišljenja, Vaša pisma zahtevaju odgovor; nisam do ovog trenutka mogao da Vam ga dam – i to je sve. Oprostite mi, molim Vas.
Jedna stvar me pogađa: kontrast između izuzetne preciznosti Vašeg dijagnostikovanja samoga sebe i neodređenosti, ili, barem, bezobličnosti ostvarenja u kojima se okušavate.
Nisam imao pravo, bez sumnje, u svom pismu od prošle godine, što sam želeo da Vas tešim po svaku cenu: činio sam kao što čine lekari koji tvrde da leče svoje pacijente odbijajući da im veruju, poričući neobičnost njihovog slučaja, na silu ih smatrajući zdravima. To je loša metoda. Kajem se zbog toga.
Čak i da o tome nisam imao drugoga suda, vaše uznemireno pisanje, koje posrće, rasklimatano, sa svih strana obuzeto tajnim vrtlozima, bilo je dovoljno da mi garantuje stvarno postojanje fenomena mentalne „erozije“ na koji se žalite.
Međutim, kako tako ubedljivo izbegavate vašu bolest kad pokušavate da je definišete? Treba li verovati da Vam strepnja daje tu snagu i tu lucidnost koje Vam nedostaju kada Vi sami niste u pitanju? Ili Vam pak blizina predmeta koji nastojite da zgrabite iznenada omogućava sasvim siguran plen? U svakom slučaju, analizirajući sopstveni duh, Vi postižete potpun i izvanredan uspeh, uspeh koji bi trebalo da Vam povrati veru baš u taj duh, jer je u istu ruku on takođe sredstvo koje Vam analize omogućava.
Još neke primedbe Vam takođe mogu pomoći, ne možda zato što biste u njima pronašli leka, već da biste barem istrpili svoju bolest. Te primedbe su opšteg reda. Na jednom mestu u Vašem pismu govorite o „krhkosti duha“. Ona je u preteranoj meri dokazana mentalnim poremećajima koje psihijatrija proučava i popisuje. Međutim, možda nije u dovoljnoj meri dokazano kako je i ona misao za koju se tvrdi da je zdrava zapravo proizvod rizičnih mehanizama.
Da duh postoji sam po sebi, da teži da živi od sopstvene suštine, da se razvija kod osobe uz određenu vrstu sebičnosti i bez brige o održavanju veze sa okolnim svetom, izgleda da u naše vreme, to ne može biti osporeno. Pol Valeri je na izuzetan način prikazao tu autonomiju funkcije misli u nama, u njegovoj čuvenoj Večeri sa g. Testom. Uzmemo li ga kao takvog, duh je vrsta pošasti; on se širi, konstantno napreduje u svim pravcima; i Vi sami beležite da je jedna od Vaših muka „poriv za mišljenjem, svaka krajnja raslojenost mišljenja“; mesta do kojih dopire duh su bezbrojna; nijedna ideja ga ne blokira; nijedna ideja ga ne umara niti zadovoljava; čak i ta privremena zadovoljstva koje vežbom pronalaze naše telesne funkcije su mu nepoznata. Čovek koji misli troši se do srži. Na stranu romantizam, nema drugog izlaza iz čiste misli osim smrti.
Postoji čitava jedna književnost – znam da vas ona obuzima onoliko koliko interesuje i mene – koja je proizvod trenutnog i, ako mogu tako da se izrazim, životinjskog funkcionisanja duha. Ona izgleda kao ogromno polje pod ruševinama; stubovi koji stoje, održali su se samo pukom igrom slučaja. Slučaj njome vlada, kao i neka vrsta sumorne višestrukosti. Može se reći da je ona najtačniji i najdirektniji izraz tog čudovišta koje svaki čovek nosi u sebi, pokušavajući ipak po instinktivnoj navici da ga ukroti činjenicama i iskustvom.
Ali, reći ćete mi vi, da li je upravo to ono što bi trebalo nazvati „krhkošću duha“? Ja se žalim na jednu slabost, a Vi mi opisujete neku drugu bolest koja se javlja iz preterane snage, zbog prevelike moći.
Izložiću svoju misao malo jezgrovitije: duh je krhak zato što ima potrebu za preprekama, – naknadno stečenim preprekama. Ako je sâm, gubi se, uništava. Čini mi se da su ta mentalna „erozija“, kao i ta unutrašnja „razbojništva“, to „uništenje“ misli „u svojoj suštini“ koje utiču na vašu misao, izazvane jedino prevelikom slobodom koju joj pružate. Ono što ga osujećuje je apsolutno. Da bi se održao, duhu je potrebna granica, kao i da mu na put stane srećna neprovidnost iskustva. Jedini lek za ludilo je upravo nevinost činjenica.
Kada prihvatite mentalni plan, prihvatićete sve muke i zasigurno sva popuštanja duha. Ako se pod mišlju podrazumeva stvaranje, kao što izgleda da Vi radite većinom vremena, ona mora treba po svu cenu da bude relativna; sigurnost, neprekidnost i snaga se jedino mogu pronaći ukoliko se duh nečim bavi.
Znam: ima nečega što naliči pijanstvu u trenutku njegove čiste emanacije, u tom trenutku kada njegova fluidnost direktno napusti mozak i susretne određenu količinu prostorâ, određenu količinu stupnjeva i planova na koje bi se proširila. Taj sasvim subjektivan utisak celokupne slobode, a čak i celokupne umne slobode, upravo je to ono što su naši „nadrealisti“ pokušali da dočaraju dogmom četvrte poetske dimenzije. Ali kazna za taj zamah je sasvim blizu: moguće univerzalno se pretvara u konkretne nemogućnosti; da bi ga osvetila, uhvaćena utvara nalazi dvadeset unutrašnjih utvara koje nas parališu, koje proždiru našu duhovnu srž.
Treba li reći da normalno funkcionisanje duha mora da se sastoji u servilnoj imitaciji onoga što je dato i da misliti samo znači reprodukovati? Ne verujem u to; treba birati šta želimo „proizvesti“ i paziti da to uvek bude nešto što nije isključivo definisano, nije isključivo pojmljivo, nego je takođe i nepoznato; da bi duh stekao svu svoju moć, potrebno je da ono konkretno preuzme funkciju tajanstvenog. Svaka uspela „misao“, svaki jezik koji uzbuđuje, reči po kojima se prepoznaje pisac, uvek su rezultat kompromisa između velike količine inteligencije koja izlazi iz njega i neznanja koje ga obuzima, iznenađenja, osujećenja. Ispravnost određenog izraza u sebi uvek sadrži ostatke hipoteze; reč treba da pogodi gluv predmet i to pre nego što do njega dopre razum. Međutim tamo gde predmet i prepreka ne uspevaju u potpunosti, duh nastavlja, nepokolebljiv i slab; i sve se rastapa u ogromnoj neizvesnosti.
Ja o Vama možda sudim istovremeno sa preapstraktne tačke gledišta, sa previše ličnim preokupacijama: čini mi se, međutim, da se Vaš slučaj razjašnjava u velikom delu uvidima koje sam Vam upravo izložio, malo preopširno možda, i da potpada pod opštu shemu koju sam pokušao da ocrtam. Sve dok budete puštali da se Vaša intelektualna moć razliva po apsolutnom, na nju deluju talasi, nemoći joj stvaraju pukotine, podložna je napadu razarajućih vetrova koji je razlažu; međutim sve dok je Vi, nakon što je strepnja povrati Vašem duhu, usmeravate na taj blizak Vam i tajanstven predmet, ona se zgušnjava, pojačava, postaje korisna i pristupačna i pruža Vam pozitivne rezultate, odnosno istine koje su iskazane tako da se do njih lako dopire, da su dostupne drugima, a to zatim prevazilazi Vaše muke, Vaše sâmo postojanje, čineći Vas većim i jačim, pružajući Vam jedinu stvarnost za koju čovek može očekivati da će uspeti da je pokori svojom sopstvenom snagom, stvarnost u drugome.
Ja nisam optimista u biti; međutim odbijam da gubim nadu u Vas. Vi ste mi vrlo dragi; krivo sam postupio što sam Vas toliko dugo lišio bilo kakve novosti.
Čuvam vašu pesmu. Pošaljite mi sve na čemu budete radili.
Budite uvereni u moje najiskrenije poštovanje.


Žak Rivijer.

                          ________________________________________


Antonen Arto Žaku Rivijeru

Pariz, 7. maj 1924.

Veoma dragi gospodine,

Da se vratimo na jednu već prastaru raspravu, dovoljno je na trenutak zamisliti da se moja nesposobnost izražavanja primeni na najnužnije potrebe mog života, na moje najneodložnije mogućnosti, – i na patnju koja potom usledi, da biste razumeli da pomama nije razlog mog odustajanja. Ja sam poeziji na raspolaganju. Samo usled sporednih okolnosti, nezavisnih od mog mišljenja, ne uspevam da se ostvarim. Meni je dovoljno da verujem da posedujem mogućnosti kristalizacije stvari, u nužne oblike, sa nužnim rečima.
Morao sam da sačekam da prođe ovoliko vremena da bih bio u stanju da vam uputim ovo pisamce koje je jasno samim tim što nije dobro napisano. Na osnovu toga možete izvući zaključke koji se nameću sami.
Jedna mi je stvar i dalje nejasna u Vašem pismu: kako nameravate da upotrebite pesmu koju sam Vam poslao. Dočepali ste se jednog komadića mene; književnost u užem smislu ne tiče me se mnogo, ali ako slučajno procenite da je pogodna za objavljivanje, molim Vas, pošaljite mi korekturu, veoma mi je stalo da izmenim dve-tri reči.
Sve najlepše misli.

Antonen Arto.

                              ________________________________________


Žak Rivijer Antonenu Artou

24. maj 1924.


Dragi gospodine,

Na um mi je pala ideja kojoj sam se neko vreme odupirao, ali kojoj naposletku nisam mogao odoleti. Na Vama je da o njoj razmislite. Želim da Vam se ona dopadne. Ona je uostalom još podložna razmatranju.
Zašto ne bismo objavili pismo ili pisma koje ste mi poslali? Skoro sam ponovo čitao još ono od 29. januara, zaista je u celosti izvanredno.
Samo bi još trebalo da uložimo mali napor da ta pisma transponujemo. Odnosno, nadenuli bismo pošiljaocu i primaocu izmišljena imena. Mogao bih možda i da napišem odgovor na osnovama onog pisma koje sam Vam poslao, ali razrađeniji i ne toliko ličan. Takođe bismo mogli možda i da u njih ubacimo fragment iz Vaših pesama ili vašeg eseja o Učelu? Sve to bi sačinjavalo jedan mali epistolarni roman koji bi bio zaista interesantan.
Recite mi šta o tome mislite, i u iščekivanju Vašeg odgovora smatrajte me iskreno Vašim.

Žak Rivijer.

                           ________________________________________

Antonen Arto Žaku Rivijeru

25. maj 1924.

Dragi gospodine,

Zašto lagati, zarad čega pokušavati da se na književni plan iznese nešto što je sam krik života, zašto pripisivati fiktivnost nečemu što je sačinjeno od neiskorenjive srži duše, nečemu što je poput žalopojke realnosti? Da, dopada mi se Vaša ideja, raduje me, ispunjava, ali pod uslovom da čitaocu pružimo utisak da ne prisustvuje krivotvorenom radu. Imamo pravo da lažemo, ali ne kad je reč o suštini stvari. Nije mi stalo da potpišem pisma svojim imenom. Ali apsolutno je nužno da čitalac veruje da u rukama drži elemente proživljenog romana. Valjalo bi objaviti moja pisma od prvog do poslednjeg, i vratiti se zbog toga sve do juna 1923. Potrebno je da čitalac dobije sve elemente rasprave.
Čovek sebe zaposeda tek u bljeskovima, pa čak i kad se zaposedne, ne doseže do sebe potpuno. Ne ostvaruje taj neprekidni sklad svojih snaga bez kog je svako istinsko stvaranje nemoguće. Taj čovek ipak postoji. Hoću reći da on poseduje jednu drugačiju realnost, koja mu pridaje vrednost. Zaslužuje li da ga osudimo na ništavilo pod izgovorom da mu polazi za rukom da iznedri samo fragmente samog sebe? Ni vi ne verujete u to, a dokaz je to koliki značaj pridajete ovim fragmentima. Dugo sam nameravao da Vam predložim da se sakupe. Nisam se usuđivao do danas, a Vaše pismo odgovara mojoj želji. Time hoću da Vam kažem sa kakvim zadovoljstvom dočekujem ideju koju iznosite.
Savršeno sam svestan prekida i trzaja u mojim pesmama, trzaja koji dotiču samu srž inspiracije i koji potiču iz moje neizbrisive nemoći da se usredsredim na jednu stvar. Usled fiziološke slabosti, slabosti koja dotiče samu srž onoga što se uobičajeno naziva dušom, a koja je emanacija naše nervne snage ugrušane oko stvari. Ali od te slabosti pati cela epoha. Npr.: Tristan Cara, Andre Breton, Pjer Reverdi. Ali njihova duša nije fiziološki pogođena, suštinski, ona je pogođena u svim tačkama u kojima se dodiruje s nečim drugim, ona nije izvan misli; onda, otkuda dolazi zlo, da li je to zaista bolest epohe, nekakvo čudo koje lebdi u vazduhu, kosmičko i podmuklo čudo ili otkriće novog sveta, istinsko proširenje realnosti? Bez obzira na sve, oni ne pate, a ja patim, i to ne samo duhom, već i svojim svakodnevnim telom i dušom. Ta neprilagođenost predmetu koja odlikuje čitavu književnost kod mene je neprilagođenost životu. Ja zaista mogu reći da nisam na ovom svetu, i to nije jednostavan duševni stav. Čini mi se da moje poslednje pesme pokazuju izvestan napredak. Da li se one zaista ne mogu u celini objaviti? Uostalom, nije važno, draže mi je da se pokažem ovakvim kakav jesam, u svom nepostojanju i iskorenjenosti. U svakom slučaju, mogli bi se objaviti dobri delovi. Verujem da su poneke strofe dobre ako se izdvoje. Samo sklapanje im uništava vrednost. Vi ćete sami izabrati ove fragmente, razvrstaćete pisma. Tu više ne sudim ja. Ali pre svega mi je stalo da ne nastane nesporazum po prirodi pojava koje navodim u svoju odbranu. Čitalac treba da veruje u stvarnu bolest, a ne u nekakav fenomen epohe, u bolest koja dotiče suštinu bića i njegove glavne mogućnosti izražavanja, i koja se primenjuje na čitav jedan život.
Bolest koja napada dušu u njenoj najdubljoj realnosti, koja joj zaražava manifestacije. Otrov postojanja. Istinska paraliza. Bolest koja vam otima reč, sećanje, koja vam istrebljuje misao.
Mislim da sam dovoljno rekao da biste me shvatili, objavite i ovo poslednje pismo. Dovršavajući ga, uočavam da će moći da posluži kao pregled i zaključak mog udela u raspravi.
Dragi gospodine, budite sigurni u moju duboku i srdačnu zahvalnost.

Antonen Arto.

                          ________________________________________

Antonen Arto Žaku Rivijeru

6. jun 1924.

Dragi gospodine,

Moj misaoni život ispunjen je pakosnim sumnjama i nestalnim sigurnostima koje se izražavaju lucidnim i koherentnim rečima. A moje slabosti su tananije ustrojene, same su embrionalne i loše formulisane. One imaju koren, koren strepnje koji dotiče srce života; ali ne poseduju životni nered, u njima se ne oseća taj kosmički dah duše koja je uzdrmana u svojim osnovama. Te slabosti pripadaju duhu koji nije sposoban da misli svoju slabost, inače bi je izrazio gustim i delotvornim rečima. U tome je, gospodine, srž problema: imati u sebi neodvojivu realnost i materijalnu blistavost osećanja, do te mere da ne može a da se ne izrazi, imati bogatstvo reči, naučenih formulacija, koje bi mogle da se sprovedu, da posluže; ali u odsudnom trenutku kad se duša sprema da uredi svoje bogatstvo, svoja otkrića, to otkrovenje, u tom nesvesnom minutu kad se stvar nalazi na tački emanacije, neka viša pakosna sila spopadne dušu poput vitriola, napadne masu reč-i-slika, napadne masu osećanja, ostavivši mene zadihanog, na samom pragu života.
A sad, pretpostavite da telesno osetim prolazak te volje, da me potresa nepredviđenim i iznenadnim elektricetom, ponovljenim elektricitetom. Pretpostavite da sve moje misaone trenutke izvesnim danima potresaju ti duboki uragani, koje ništa spolja ne odaje. I recite mi da li bi se bilo kakvo književno delo moglo prilagoditi takvim stanjima. Koji bi im se mozak odupro? Čija ličnost se ne bi rasula u njima? Kad bih samo smogao snage za takav luksuz, podvrgao bih tom uzastopnom bolu bilo koji slavni um, bilo kog starog ili mladog pisca koji stvara, i čija nastala misao predstavlja autoritet, tek da vidim šta bi od nje ostalo. Ne treba prebrzo suditi o ljudima, treba im verovati do apsurda, do srži. Ova neizvesna dela koja vam često izgledaju kao proizvod uma koji još uvek nije svoj, i koji možda nikad neće postati sasvim svoj, ko zna kakav mozak kriju, kakvu životnu snagu, kakvu misaonu groznicu koju samo okolnosti ograničavaju. Dosta sam govorio o sebi i o svojim budućim delima, jedino što zahtevam je da osetim svoj mozak.

Antonen Arto.

                                        ________________________________________

Žak Rivijer Antonenu Artou

Pariz, 8. jun 1924.


Dragi gospodine,

Možda sam malo indiskretno, sa svojim idejama i predrasudama, zauzeo mesto Vaše muke, Vaše jedinstvenosti. Možda sam pričao onda kad je trebalo razumeti i žaliti. Hteo sam da Vas utešim, izlečim. To svakako dolazi iz izvesnog besa, kako uvek reagujem za svoj račun, u smislu života. Boreći se sa životom, priznaću poraz tek kada prestanem da dišem.
Vaša poslednja pisma u kojima je reč „duša“ skoro zamenila nekolika puta reč „duh“, bude u meni još veću simpatiju, ali stidljiviju nego što su bile prethodne. Osećam da dodirujem duboku i ličnu bedu; neodlučan sam pred bolestima koje samo naslutiti mogu. Međutim, možda će Vas taj zabranjeni stav spasiti i ohrabriti više nego moja prethodna umovanja.
Pa ipak, zar mi nikako nije dato da razumem Vaše muke? Kažete: „čovek sebe zaposeda tek u bljeskovima, pa čak i kad se zaposedne, ne doseže do sebe potpuno.“. Taj čovek, to ste Vi; ali mogu Vam reći da sam to takođe i ja. Ne poznajem ništa što naliči Vašim „uraganima“ ni toj „pakosnoj volji“ koja „spolja napada dušu“ i njene mogućnosti izražavanja. Međutim, iako je uopšteniji, bezbolniji, utisak koji ponekad imam o svojoj podređenosti samom sebi nije manje razgovetan.
Kao i Vi, i ja odbacujem prosti simbol inspiracije, da bih objasnio druge procese kroz koje prolazim. Radi se o nečemu dubljem, „supstancijalnijem“ (substantiel), ako smem tu reč da koristim u drugom značenju, od nekakvog dobrog vetra koji može, a i ne mora, da dođe iz dubine duše; reč je o stupnjevima koje prelazim u sopstvenoj stvarnosti. Nažalost, ne voljno, već potpuno slučajno!
Izuzetno je to što sama činjenica mog postojanja, kako Vi to kod sebe sami primećujete, ni u jednom slučaju kod mene nije predmet ozbiljne sumnje; uvek mi ostaje nešto moje, ali to je veoma često nešto siromašno, nespretno, bolesno i skoro sumnjivo. U tim trenucima ne gubim poimanje svoje celokupne stvarnosti; već ponekad svu nadu da ću ikada njome ponovo vladati. Ona je kao krov nad mojom glavom koji se čudom održava u vazduhu i do čije visine se ni na koji način neću ponovo izgraditi.
Moja osećanja, moje ideje – iste kao i obično – u meni se javljaju na u neku ruku fantastičan način; one su toliko oslabljene, toliko hipotetične da izgleda da su deo čiste filozofske spekulacije, međutim one su još tu, ali me posmatraju kao da žele da se divim njihovom odsustvu.
Prust je opisao „isprekidanosti srca“ („les intermittences du cœur“); sada bi trebalo opisati prekide bića.
Očigledno je da postoje fiziološki razlozi tih gubljenja duše, koje je često prilično lako utvrditi. Pričate o duši „kao o zgrušavanju naše nervne snage“, kažete da ona može biti „fiziološki pogođena“. Slažem se da ona u velikoj meri zavisi od nervnog sistema. Međutim te krize su tako nestalne da u određenim trenucima razumem kako se lako dođe u iskušenje da se traži, kao što to Vi činite, mistično objašnjenje „pakosne volje“, koja se spolja ostrvila na svoje umanjenje.
U svakom slučaju, činjenica je, mislim, da je jedna čitava kategorija ljudi podložna oscilacijama na nivou bića. Koliko smo samo puta, mahinalno ulazeći u poznato psihološko stanje, naglo otkrili da nas ono prevazilazi, ili da smo mu na tajanstven način postali neravnopravni! Koliko puta samo nam je naše uobičajeno ponašanje odjednom postalo lažno, pa čak i fiktivno, u nedostatku duhovnih ili „suštinskih“ izvora koji bi trebalo da ga hrane!
Gde odlazi i odakle se vraća naše biće, koje se celokupna psihologija do današnjih dana pretvarala da smatra nepromenjivim? To je skoro nerešiv problem, ako ne pribegavamo nekoj religijskoj dogmi, kao što je Milost, na primer. Divim se što se naše doba (mislim na Pirandela, na Prusta, kod kojih je to implicitno) usudilo da postavi taj problem ostavljajući ga pod upitnikom, ograničivši se na strepnju.
„Fiziološki pogođena duša“. To je užasno nasledstvo. Međutim mislim da sa nekog određenog stanovišta, stanovišta vidovitosti, to takođe može biti privilegija. Ona je jedini način na koji možemo da se malo razumemo, da se vidimo, u najmanju ruku. Ko ne poznaje svoju depresiju, ko nikad ne oseća kako mu se telo dočepalo duše, kako ju je napala slabost, taj je nesposoban da spozna ikakvu istinu o čoveku; treba gledati sa visine, treba sagledati naličje; treba doći do stupnja na kome se ne može pomeriti, nadati ni verovati, da bi se došlo do zaključaka. Kako ćemo razaznati svoje intelektualne ili moralne mehanizme ako ih privremeno nismo lišeni? Mora da je to uteha onima koji ekperimentišu sa smrću u malim dozama, da su oni jedini koji su donekle shvatili kako je sačinjen život.
Potom „tako napadno komadanje patnje“ sprečava da se u njima izdigne smešni oblak taštine. Pišete mi: „Da bih se izlečio od tuđeg suda, održavam svu distancu koja me razdvaja od sebe samog“ U tome je korist te „distance“: ona „nas leči od tuđeg suda“; ona nas sprečava da radimo bilo šta ne bismo li je zaveli, ne bismo li se navikli na nju; ona nas održava u čistoti i uprkos različitim oblicima koje poprima naša stvarnost, ona nam pruža viši stupanj identiteta sa nama samima.
Naravno, zdravlje je jedini prihvatljiv ideal, jedini kome neko koga nazivam čovekom ima pravo da teži, ali ako je ono isprva dato biću, ono mu krije pola sveta.
Ponovo sam, iako to nisam želeo, počeo da Vas tešim, pokušavajući da Vam pokažem koliko, čak u pitanju postojanja, „normalno stanje“, može biti nesigurno. Iz sveg srca želim da Vam opisani stupnjevi budu dostupni, koliko u smeru uzdizanja, toliko i u drugom. Zašto bi Vam trenutak ispunjenosti, jednakosti sa samim sobom, nakon svega bio nedostupan, ako imate hrabrosti da ga želite. Apsolutna opasnost vreba samo onog ko se prepusti; potpuna smrt dolazi samo onome ko se za smrt veže.
Primite moje duboke simpatije

Žak Rivijer.



(izvor: Antonin Artaud, Ombilic des Limbes, suivi de Le Pèse-nerfs, Gallimard, coll. Poésie, 1968.)


preveli sa francuskog:

Slobodan Ivanović (Žak Rivijer)
Bojan Savić Ostojić (Antonen Arto)

izvor 

http://agoncasopis.com/arhiva/stari_sajt/broj_15/o%20poeziji/2_arto_rivijer.html




16.05.2018.

Kazuo Ishiguro, Ne daj mi nikada da odem ( I deo )






PRVO POGLAVLJE


Zovem se Kathy H. Imam trideset jednu godinu i već sam jedanaest godina negovateljica. Znam da to zvuči dovoljno dugo, ali zapravo žele da nastavim još osam meseci, do kraja ove godine. To će biti gotovo tačno dvanaest godina. Sada znam da činjenica da sam tako dugo  ne mora značiti da me smatraju izvrsnom u tom poslu. Ima nekoliko doista dobrih negovatelja kojima su nakon samo dve ili tri godine rekli da je dovoljno. I mogu se setiti barem jednog negovatelja koji je taj posao obavljao svih četrnaest godina, premda je bio posve beskoristan. Dakle, ne pokušavam se hvalisati. No s
druge strane, zasigurno znam da su zadovoljni mojim radom, a sve u svemu, i ja sam zadovoljna.         Moji su se donori uvek oporavljali mnogo bolje no što se očekivalo. Njihovo vreme oporavka bilo je impresivno, a jedva da je bilo koji od njih klasifikovan kao »uzrujan«, čak ni pre četvrte donacije. U redu, sad se možda ipak hvalim. No to mi mnogo znači, sposobnost da dobro obavljam svoj posao, posebno onaj deo o tome da moji donori ostaju »smireni«. Razvila sam neku vrstu instinkta o donorima. Znam kad se treba zadržati uz njih i tešiti ih, kad ih ostaviti nasamo; kad slušati sve što žele reći, a kad jednostavno slegnuti ramenima i reći im neka se priberu. U svakom slučaju, ne tvrdim da sam po bilo čemu posebna. Poznajem negovatelje, koji trenutno rade, a jednako su dobri bez ičije hvale. Ako ste vi jedan od njih, mogu razumeti kakvu biste zavist mogli osećati, zbog mog
jednosobnog stana, mog automobila, i povrh svega, zbog načina na koji mogu birati koga ću
negovati. Osim toga ja sam pohađala školu Hailsham, što je katkad samo po sebi dovoljno da
te ljudi popreko gledaju. Kathy H., kažu, ona može birati i uvek bira svoje: ljude iz Hailshama ili iz neke druge privilegovane ustanove. Nije ni čudo da ima tako sjajan uspeh. Ja sam to dovoljno često čula, pa sam sigurna da ste vi čuli još češće, a možda u tome ima nečega. Ali ja nisam prva kojoj je dopušteno birati, a sumnjam da ću biti poslednja. U svakom slučaju, dala sam svoj doprinos  negovanju donora odgojenih na svakakvim mestima. Imajte na umu da ću, kad završim, za sobom imati dvanaest godina ovoga posla, a samo su mi tokom poslednjih šest dopustili da biram.

     A zašto i ne bi? Negovatelji nisu strojevi. Trudiš se i daješ sve od sebe za svakog donora, ali to te na kraju iscrpi. Ne poseduješ bezgranično strpljenje i energiju. Kad ti se pruži prilika da biraš, naravno, biraš one slične sebi. To je prirodno. Ni slučajno ne bih mogla ovoliko izdržati da sam prestala na svakom koraku saosećati sa svojim donorima. I u svakom slučaju, da nikad nisam počela birati, kako bih se nakon svih tih godina uopšte ponovno zbližila s Ruth i Tommyjem?
       No u današnje je vreme, naravno, preostalo sve manje i manje donora kojih se sećam, pa zapravo i nisam baš tako mnogo birala. Kao što kažem, posao je mnogo teži ako nemate onu dublju vezu s donorom, a premda će mi nedostajati negovateljski rad, nekako mi se čini da je u redu što ću koncem godine završiti s tim poslom.
      Ruth je, usput rečeno, bila tek treći ili četvrti donor kojeg sam dobila po vlastitom izboru. U to joj je vreme već bio dodeljen negovatelj, i sećam se da sam se morala malo potruditi oko toga. No na koncu sam uspela, a čim sam je ponovno ugledala, u onom oporavilištu u Doveru, sve naše nesuglasice, premda nisu u potpunosti nestale, ipak se nisu doimale ni približno onako važnima kao sve ostalo: kao što je činjenica da smo zajedno odrasle u Hailshamu, činjenica da smo znale i sećale se nekih stvari koje nikom drugom nisu bile poznate. Mislim da sam otad počela tražiti svoje donore među ljudima iz prošlosti, a kad god sam mogla, među ljudima iz Hailshama.
     Bilo je trenutaka tokom godina kad sam nastojala zaboraviti na Hailsham, kad sam govorila sebi da se ne bih smela toliko osvrtati unatrag. No tada je stigao trenutak kad sam se jednostavno prestala opirati. To je moralo imati veze s jednim donorom kojega sam jednom negovala, tokom svoje treće godine rada kao negovateljice; radilo se o njegovoj reakciji kad sam spomenula da sam iz Hailshama. Upravo je prošao kroza svoje treće doniranje, koje nije dobro prošlo, te je zasigurno znao da neće uspeti. Jedva je disao, ali je pogledao prema meni i rekao: - Hailsham. Kladim se da je to bilo krasno mesto. - Idućeg jutra, kad sam nešto pričala kako bih skrenula njegove misli sa svega toga, i pitala gde je on odrastao, spomenuo je neko mesto u Dorsetu, a njegovo se lice iskrivilo u neku posve novu vrstu grimase. Tada sam shvatila kako očajnički želi zaboraviti na to mesto. Umesto toga, želeo je slušati o Hailshamu.
     Stoga sam mu tokom narednih pet ili šest dana pričala o svemu što je želeo znati, a on je onde ležao, prikopčan na sve moguće aparate, dok mu se na licu pojavljivao blag osmeh. Pitao me o velikim i o malim stvarima. O skrbnicima, o tome kako je svako od nas ispod kreveta imao vlastitu škrinju za raznorazne sitnice, o nogometu, o bejzbolu, o stazi što je vodila s vanjske strane glavne kuće, oko svih njezinih zakutaka, o jezercu za patke, o hrani, o pogledu iz Umetničke sobe što se za maglovitih jutara pružao preko polja. Katkad bi tražio da neprestano ponavljam neke stvari; raspitivao bi se o nečemu što sam mu ispričala prethodnoga dana kao da mu to uopšte nisam spomenula. »Jeste li imali sportski paviljon?« »Koji je skrbnik tebi bio najdraži?« U početku sam mislila da je reč o lekovima, ali sam tada shvatila da mu je um posve bistar. Zapravo nije želeo samo slušati o Hailshamu, želeo se sećati Hailshama, baš kao da je to bilo njegovo vlastito detinjstvo. Znao je da je blizu skončanju, pa je zato to radio: tražio je da mu sve opisujem kako bi mu se sve to doista useklo u pamćenje, pa će se možda tokom besanih noći, uz lekove, bolove i iscrpljenost, zamagliti linija između mojih i njegovih sećanja. Tada sam prvi put shvatila, doista shvatila, koliko smo sreće imali, Tommy, Ruth, ja, i svi ostali.

*

      Dok se sada vozim naokolo, još uvek vidim ponešto što me podseća na Hailsham. Možda prođem kraj maglom zastrtog polja, ili u daljini opazim deo velike kuće dok se spuštam u neku dolinu, čak i posebno raspoređene jablane na nekoj padini, te pomislim:
»Možda je to! Našla sam ga! Ovo doista jest Hailsham!«
     Zatim shvatim da je to nemoguće i nastavim voziti, a moje misli pređu na nešto drugo. Osobito su tu oni paviljoni. Svuda ih vidim kako stoje na udaljenom kraju igrališta, malene bele montažne kuće s nizom prozora smeštenim neprirodno visoko, gotovo tik ispod strehe.
Mislim da su ih mnogo izgradili u pedesetima i šezdesetima, kad su verovatno i našu postavili. Ako prođem kraj jednog takvog paviljona, promatram ga što je moguće duže, a jednog ću dana tako imali sudar, ali ipak to radim. Nedavno sam vozila pustim područjem Worcestershirea i ugledala jedan kraj terena za kriket, a bio je tako sličan našem u Hailshamu da sam okrenula automobil i pošla bolje pogledati.
      Obožavali smo naš sportski paviljon, možda zato jer nas je podsećao na one slatke malene kolibe što su ih ljudi imali u slikovnicama. Sjećam se kad smo bili u mlađim razredima, pa smo preklinjali naše skrbnike da sledeći sat održe u paviljonu umesto u običnoj prostoriji. Nakon toga, kad smo bili u šestom razredu, kad smo ušli u trinaestu godinu života, paviljon je postao mesto gde smo se mogli skrivati sa svojim najboljim prijateljima, kad smo se želeli maknuti od ostalih iz Hailshama.
        Paviljon je bio dovoljno velik da ondje borave dve zasebne skupine bez međusobnog ometanja; leti se na verandi mogla zadržavati i treća skupina. No u idealnim okolnostima zapravo ste vi i vaši prijatelji želeli celi paviljon samo za sebe, pa je često dolazilo do nadmudrivanja i prepirki. Skrbnici su im uvek govorili neka se ponašamo civilizovano po tom pitanju, ali u stvarnosti vam je trebalo nekoliko jakih ličnosti u skupini kako biste imali šanse zauzeti paviljon tokom odmora ili slobodnog razdoblja. Ni ja nisam bila baš povučeni tip, ali pretpostavljam da smo paviljon onako često imali za sebe zapravo zahvaljujući Ruth. Obično bismo se rasporedile po stolicama i klupama; bilo bi nas pet, odnosno šest ako bi došla i Jenny B.; te bismo s užitkom tračale. Postojala je vrsta razgovora do koje je moglo doći jedino kad ste bili skriveni u paviljonu; mogle smo raspravljati o nečemu što nas je
zabrinjavalo, ili bismo se mogle valjati od smeha, ili se besno posvađati. Uglavnom je to bio način opuštanja uz najbliskije prijatelje.
      Onog poslepodneva o kojem sad razmišljam, stajale smo na stolcima i klupama, gurajući se uz visoke prozore. Tako smo dobro videle severno igralište gde se okupilo dvanaestak dečaka s naše godine i iz sedmog razreda da bi igrali fudbal. Sijalo je sunce, ali je ranije toga dana zasigurno padala kiša jer se sećam odsjaja sunca na blatnjavoj travi.
     Neko je rekao da ne bismo trebale tako otvoreno zuriti, ali gotovo se uopšte nismo pomaknule unatrag. Zatim je Ruth rekla: - Uopšte ništa ne sumnja. Pogledajte ga. Doista ni u što ne sumnja.
      Kad je to rekla, pogledala sam je i potražila znakove neodobravanja onoga što će dečki učiniti Tommyju. No Ruth se u idućoj sekundi nasmejala i rekla: - Idiot!
     Shvatila sam da je za Ruth i ostale prilično nevažno ono što će dečaci učiniti; nije bitno odobravamo li mi to ili ne. U tom se trenutku nismo natisnule na prozore jer smo uživale u pomisli da ćemo videti kako ponovno ponižavaju Tommyja, nego zato što smo čule za tu najnoviju zaveru pa nas je nekako neodređeno zanimalo šta će se događati. Mislim da u tim danima nismo bile previše zainteresovne za ono što su dečaci među sobom radili. Za Ruth, za ostale, sve je bilo tako nepristrano. I svi su izgledi da je tako bilo i za mene.
       Ili me možda sećanje vara. Možda sam čak i tada, dok sam gledala kako Tommy trči po tom igralištu, s neskrivenim oduševljenjem na licu jer su ga ponovno primili u svoje redove, te je trebao igrati igru u kojoj je bio tako dobar, možda sam ipak osećala bol. Međutim, tačno se sećam kako sam opazila da Tommy nosi plavu polo majicu što ju je prošlog meseca kupio na Rasprodaji, onu kojom se tako ponosio. Sećam se da sam pomislila: »Doista je glup kad u tome igra fudbal . Uništiće se, a kako će se onda osećati?« Glasno sam rekla, nikomu određenom: - Tommy ima svoju majicu. Svoju najdražu polo majicu.
     Ne vjerujem da me iko čuo jer su se svi smejali Lauri, velikom klaunu u našoj grupi, koja je oponašala izraze što su se pojavljivali na Tommyjevu licu dok je trčao, mahao, dozivao, driblao. Ostali su se dečaci kretali igralištem na onaj namerno tromi način kao što čine dok se zagrijavaju, ali je izgledalo đa Tommy, u svojem uzbuđenju, već daje sve od sebe. Rekla sam, ovoga puta glasnije: - Biće mu jako mučno ako uništi tu majicu. - Sad me Ruth čula, ali je zasigurno pomislila da sam to rekla kao neku šalu jer se mlitavo nasmejala, a zatim je i sama dala neku duhovitu primedbu.
       Tada su dečaci prestali šutirati loptu naokolo i okupili se na sredini igrališta. Prsa su im se lagano uzdizala i spuštala dok su čekali da počne biranje ekipa. Dva kapetana momčadi bila su iz sedmog razreda, premda su svi znali da je Tommy bolji igrač od bilo koga s te godine. Bacali su novčić da vide ko će prvi birati, a zatim se onaj koji je pobedio zagledao u skupinu dečaka.
    - Pogledajte ga - rekao je neko iza mene. - Posve je uveren da će njega prvog izabrati. Samo ga pogledajte!
      Tommy je u tom trenutku doista delovao nekako komično, a to vas je navodilo da pomislite, pa, da, ako je tako budalast, zaslužuje ono što će ga snaći. Svi su se drugi dečaci pretvarali da ignorišu postupak biranja, glumeći da im je svejedno kad će doći na red. Neki su tiho međusobno razgovarali, neki su vezivali vezice na cipelama, a drugi su samo zurili u svoje noge dok su gazili po blatu. Ali Tommy je željno gledao u dečaka iz sedmog razreda, kao da je ovaj već prozvao njegovo ime.
       Laura je svoju predstavu izvodila za celo vreme biranja ekipa, oponašajući sve različite izraze Tommyjeva lica: vedra usrdnost na početku; zbunjena zabrinutost nakon što je svaki kapetan izabrao četiri igrača, a on još uvek nije bio prozvan; povređenost i panika kad je počeo shvatati što se zapravo događa. Ja, međutim, nisam neprestano pogledavala Lauru jer sam promatrala Tommyja; znala sam što ona radi jer su se ostale stalno smejale i poticale je. Kad je Tommy ostao sam onde stajati, a svi su se dečaci počeli smijuljiti, čula sam kako Ruth kaže:
    - Dolazi. Čekajte. Sedam sekunda. Sedam, šest, pet...
Nije stigla do kraja. Tommy je počeo gromoglasno vikati, a dečaci, koji su se sad već otvoreno smejali, potrčaše prema južnom igralištu. Tommy je učinio nekoliko koraka za njima; teško je reći je li nagonski krenuo u besan lov za njima ili ga je obuzela panika jer su ga onde ostavili. U svakom slučaju, uskoro se zaustavio i stajao onde, besno zureći za njima, grimizna lica. Tada je počeo vrištati i vikati; besmislena zbrka psovki i uvreda.

    Dotad smo sve već videle mnoge Tommyjeve provale besa, pa smo sišle sa stolaca i raširile se po prostoriji. Pokušale smo započeti razgovor o nečem drugom, ali Tommy je neprestano vikao, a premda smo u početku samo okretale očima i pokušale ga ignorisati, na koncu smo se, verovatno punih deset minuta nakon što smo se prvi put maknule od prozora, opet vratile onamo.
     Ostali dečaci više nisu bili na vidiku, a Tommy više nije pokušavao svoje izlive uputiti u nekom određenom smeru. Samo je besneo, mašući rukama i nogama, na nebo, na vetar, na obližnji stub ograde. Laura je rekla da možda »vežba Shakespearea«. Neko drugi je primetio da svaki put kad nešto vikne podigne nogu s tla i prema van, »poput psa koji piša«. Zapravo, i sama sam opazila tu kretnju nogom, ali meni je upalo u oči da svaki put kad nogom opet lupi o tlo, samog sebe poprska blatom. Razmišljala sam o njegovoj dragocenoj majici, ali je bio predaleko da bih videla ima li na njoj mnogo blata.
    - Mislim da je to pomalo okrutno - rekla je Ruth način na koji ga uvek pređu. Ali sam je kriv. Kad bi naučio ostati smiren, ostavili bi ga na miru.
   - I dalje bi ga zadirkivali - rekla je Hannah. - Ciraham K. je jednako raspaljive ćudi, ali svi su zbog toga još oprezniji s njim. Razlog iz kojeg su se okomili na Tommyja je taj što je on lenčina.
      Tada su sve odjednom govorile, o tome kako Tommy nikad čak ni ne pokušava biti kreativan, o tome kako nije dao ništa čak ni za Proletnu razmenu. Pretpostavljam da je svaka od nas u toj fazi potajno želela da iz kuće dođe neki skrbnik i odvede ga. Premda nismo učestvovale  u ovom poslednjem planu za izazivanje Tommyja, ipak smo zauzele dobre pozicije za promatranje, te smo počele osećati krivicu. Ali na vidiku nije bilo skrbnika, pa smo samo nastavile razmenjivati razloge zašto je Tommy zavredio sve što ga je snašlo. Kad je Ruth pogledala na sat i rekla kako misli da bismo se trebale vratiti u glavnu kuću, premda još imamo vremena, niko joj nije proturečio.
      Tommy je još uvek galamio kad smo izišle iz paviljona. Kuća se nalazila s naše leve strane, a kako je Tommy stajao na igralištu ravno ispred nas, nismo mu se morale približiti. U svakom slučaju, bio je okrenut na drugu stranu pa se činilo da nas uopšte nije registrovao. Kad su moje prijateljice pošle duž ruba igrališta, ja sam ipak polako krenula prema njemu. Znala sam da će to zbuniti ostale, ali sam nastavila hodati, čak i kad sam čula kako mi Ruth nestrpljivo šapće neka se vratim.
     Pretpostavljam da Tommy nije navikao da ga neko prekida dok besni, jer je njegova prva reakcija kad sam mu prišla bila da se na sekundu zagleda u mene, a zatim nastavi kao i ranije. Doista je bilo kao da vežba Shakespearea, a ja sam se popela na pozornicu usred njegove predstave. Čak i kad sam rekla:
    - Tommy, tvoja lepa majica. Posve ćeš je zaprljati - ničim nije pokazao da me čuo.
     Stoga sam ispružila ruku i spustila je na njegovu. Kasnije su drugi mislili da mu je to bila namera, ali ja sam bila prilično sigurna da nije bilo namjerno. Mahao je rukama naokolo i nije mogao znati da ću ja ispružiti svoju ruku. U svakom slučaju, kad je podigao ruku, odgurnuo je moju i udario me po licu. Uopšte me nije zabolelo, ali sam se zgranula, Lio i većina devojčica iza mene također.
     Činilo se da je Tommy tek tada postao svestan ....ne, ostalih, sebe, činjenice da se nalazi na tom igralištu, kako se ponašao, te se zagledao u mene, pomalo budalasto.
   - Tommy - rekla sam, prilično strogo. - Majica ti je puna blata.
   - Pa što? - progunđao je. No dok je to govorio, pogledao je dole i opazio smeđe mrlje, jedva se suzdržavši da panično ne vikne. Zatim sam videla dii se na njegovu licu pojavilo iznenađenje zbog činjenice da ja znam što on oseća za tu majicu.
  - Nemaš razloga za zabrinutost - rekla sam pre nego je tišina mogla postati ponižavajuća za njega. - Opraće se. Ako sam ne uspeš to skinuti, samo je odnesi gospođici Jody.
     Nastavio je proučavati svoju majicu, a potom je mrzovoljno rekao: - To ionako nema nikakve veze s tobom.
    Činilo se da je odmah požalio zbog te poslednje primedbe i skrušeno me pogledao, kao da očekuje da ću mu reći nešto utešno. No dotad mi ga je već bilo dosta, osobito s obzirom na činjenicu da nas devojčice promatraju, kao i ko zna koliko drugih s prozora glavne kuće. Stoga sam slegnula ramenima, okrenula se i pridružila svojim prijateljicama.
      Ruth me zagrlila dok smo se udaljavale. - Barem si ga navela da se smiri - rekla je. - Jesi
li dobro? Divlja životinja.



DRUGO POGLAVLJE


     Sve se to dogodilo veoma davno, pa sam možda nešto pogrešno zapamtila; no koliko se
sećam, to što sam onog poslepodneva prišla Tommyju bilo je deo faze kroz koju sam otprilike u to vreme prolazila, nešto o tome da sam kompulsivno samoj sebi postavljala izazove, te sam uglavnom zaboravila na to kad me Tommy nekoliko dana kasnije zaustavio.
     Ne znam kako je bilo onde gde ste vi bili, ali u Hailshamu smo se gotovo svaku nedelju morali podvrgavati nekom obliku zdravstvene kontrole, obično u sobi 18 na samom vrhu kuće, kod stroge medicinske sestre po imenu Trisha, ili Vranino Lice, kako smo je zvali. Tog sunčanog jutra jedna grupa nas penjala se središnjim stubištem do nje da nas pregleda, dok je druga grupa, s kojom je upravo završila, silazila. Dakle, stubište je odzvanjalo od buke, a ja sam se penjala stubama spuštene glave, samo sledeći pete osobe ispred sebe, kad se začuo glas u mojoj blizini:  - Kath!
     Tommy, koji se kretao s grupom koja je silazila, stao je nasred stubišta, a na licu mu je sijao veliki smešak, što me odmah razdražilo. Pre nekoliko godina možda, ako bismo naleteli na nekoga koga nam je bilo drago videti, tada bi naš izraz lica bio takav. No sad smo već imali trinaest godina, a ovo je dečak koji je susreo devojčicu u doista javnoj situaciji. Poželela sam reći: » Tommy, zašto ne odrasteš? « No obuzdala sam se i umesto toga rekla: -Tommy, napravio si zastoj. Kao i ja.
     Pogledao je prema gore i doista, skupina na odmorištu iznad već se zaustavljala. Na trenutak se doimao uspaničeno, a zatim se stisnuo uza zid kraj mene, pa su se ostali mogli progurati uz nas. Tada je rekao:
       - Kath, svuda sam te tražio. Želeo sam ti reći da mi je žao. Mislim, doista, doista mi je žao. Sigurno te nisam mislio  udariti neki dan. Ni u snu ne bih udario devojčicu, a čak i kad bih, tebe nikad ne bih udario. Iskreno, iskreno mi je žao.
    - U redu je. Dogodilo se slučajno, to je sve. - Kimnula sam mu i okrenula se da ću poći dalje. No Tommy je vedro rekao:
    - Majica je sad u redu. Sve se opralo.
    - To je dobro. - Nije te bolelo, je li? Kad sam te udario?
     - Naravno. Fraktura lubanje. Potres mozga, sve. Čak bi i Vranino Lice to mogla opaziti. To jest, ako ikad stignem gore.
    - Ali ozbiljno, Kath. Ne ljutiš se, zar ne? Strašno mi je žao. Stvarno. Na koncu sam mu se nasmešila i bez ironije rekla: - Gledaj, Tommy, bio je nesretan slučaj i sad je sto posto zaboravljen. Ni najmanje ti ne zameram.
    Još uvek se doimao nesigurnim, ali sad su se iza njega gurali neki stariji učenici, govoreći mu neka krene. Na brzinu mi se nasmešio i potapšao me i to ramenu, kao što bi možda učinio mlađem dečaku, te nastavio silaziti stubištem. Kad sam se počela penjati, čula sam ga kako viče odozdo: - Vidimo se, Kath!
      Sve mi je to bilo pomalo neugodno, ali nije izazvalo zadirkivanje ili ogovaranje; a moram priznati, da nije bilo tog susreta na stubištu, verovatno se tokom narednih nekoliko nedelja ne bih toliko zanimala za Tommyjeve probleme.
     Lično sam videla nekoliko incidenata. No uglavnom sam čula o njima, a kad bi se to dogodilo, ispitivala sam ljude sve dok ne bih dobila više ili manje potpunu priču. Bilo je još besnih ispada, na primer kad je Tommy navodno prevrnuo dve klupe u sobi 14, prosuvši sav sadržaj po podu, a ostatak je razreda, nakon što su svi pobegli na odmorište, zabarikadirao vrata kako bi ga sprečili da izađe. Jednom mu je gospodin Christopher morao stegnuti ruke iza leđa kako bi ga sprečio da napadne Reggieja D. tokom fudbalskog treninga. Svi su također mogli videti da Tommy jedini nije imao partnera kad su dečaci iz šestog razreda odlazili trčati.
      Bio je dobar trkač, te bi brzo stvorio prednost od deset, petnaest metara između sebe i ostalih, možda misleći da će to prikriti činjenicu da niko ne želi trčati s njim. Zatim su tu gotovo svakoga dana bile glasine o neslanim šalama što su ih priređivali na njegov račun. Mnogo toga bilo je uobičajeno, čudne stvari na njegovom krevetu, crv u njegovim žitaricama, ali nešto od toga zvučalo je besmisleno zlobno: kao ono kad je neko njegovom četkicom za zube očistio zahod, pa ga je čekala s čekinjama punim govna. Njegova veličina i snaga, a pretpostavljam i taj lako zapaljivi karakter, značili su da niko nije pokušao pravo fizičko maltretiranje, ali koliko se sećam, do tih je incidenata dolazilo još najmanje dva meseca. Mislila sam da će pre ili kasnije neko početi govoriti da je sve otišlo predaleko, ali situacija se nije popravljala i niko ništa nije rekao.
       Ja sam jednom pokušala govoriti o tome, u spavaonici nakon gašenja svetla. U starijim razredima bilo nas je šest u jednoj spavaonici, pa se onde nalazila samo naša malena skupina, te smo često najintimnije razgovore vodile dok smo ležale u mraku pre spavanja. Onde se moglo razgovarati o stvarima o kojima ni u snu ne biste nigde drugde pričali, čak ni u paviljonu. Tako sam jedne večeri spomenula Tommyja. Nisam mnogo rekla; samo sam ukratko iznela što mu se događalo i primetila da to baš nije pošteno. Kad sam završila, neka čudna tišina kao da je visila u zraku, a ja sam shvatila da svi čekaju Ruthin odgovor, što bi se obično događalo kad god bi neko spomenuo nešto nezgodno. Čekala sam, a tada sam čula uzdah s Ruthine strane sobe, i ona je rekla:
    - Imaš pravo, Kathy. Nije lepo. Ali ako želi da to prestane, mora promeniti vlastito ponašanje. Baš ništa nije imao za Proletnju razmenu. Ima li štogod za sledeći mesec? Kladim se da nema.
       Sad bih malo trebala objasniti o Razmenama što smo ih održavali u Hailshamu. Četiri puta godišnje, u proleće, leti, u jesen i zimi, održavala se neka vrsta velike prodajne izložbe svega onoga što smo stvarali tokom tri meseca od prošle Razmene. Slike, crteži, lončarija; sve moguće »skulpture« izrađene od onoga što je trenutno bilo u modi, preoblikovane limenke, možda, ili čepovi boca zalepljeni na karton. Za svaku stvar što ste je priložili, dobivali ste razmenske bonove; skrbnici su odlučivali koliko bonova zavređuje vaše remek- delo; zatim, na dan Razmene, uzimali ste svoje bonove i »kupovali« ono što vam se sviđalo. Vredelo je pravilo da smete kupovati samo radove učenika s vlastite godine, ali ipak smo imali dovoljno materijala za biranje jer je većina nas znala biti prilično plodna tokom tromesečnog razdoblja.
      Dok sad razmišljam o tome, mogu shvatiti zašto su Razmene postale tako važne za nas. Za početak, to je bio naš jedini način, osim Rasprodaja; Rasprodaje su bile nešto drugo i na to ću se kasnije vratiti; da stvorimo zbirku lične imovine. Ako ste, recimo, želeli ukrasiti zidove oko svoga kreveta, ili ste hteli nešto nositi naokolo u svojoj torbi i staviti na klupu dok ste hodali od jedne do druge prostorije, onda ste to mogli naći na Razmeni. Sada također shvaćam kako su Razmene imale suptilniji učinak na sve nas. Kad malo razmislite o tome, činjenica da smo zavisili jedni o drugima kad je reč o izradi predmeta koji bi mogli postati vaše lične  dragocenosti, to mora delovati na vaše međusobne odnose. Sve ono s Tommyjem bilo je tipično. Kako su na vas gledali u Hailshamu, koliko su vas voleli i poštivali, uveliko je zavisilo o tome koliko ste dobri u »stvaranju«.
     Ruth i ja često smo se prisećale tih stvari pre nekoliko godina, dok sam je negovala u oporavilištu u Doveru.
   - Sve je to deo onoga što je Hailsham činilo tako posebnim - jednom je rekla. - Način na koji su nas ohrabrivali da vrednujemo radove jedni drugih.
   - Istina - rekla sam. - Ali katkad, kad sad razmišljam o Razmenama, mnogo mi se toga čini pomalo čudnim. Poezija, na primer. Sećam se da smo smeli predati pesme umesto crteža ili slike. Čudno je bilo što smo svi mi mislili da je to u redu, mislili smo da ima smisla.
   - Zašto ne bi imalo smisla? Poezija je važna. - Ali govorimo o radovima devetogodišnjaka, smešnim kratkim stihovima, pogrešno napisanima, u beležnicama za vežbu. Potrošili bismo naše dragocene bonove na beležnicu punu tih pesama umesto na nešto doista lepo za ukrašavanje prostora oko naših kreveta. Ako nam se tako sviđala nečija poezija, zašto jednostavno nismo posudili beležnicu te osobe i prepisali ono što nam se sviđa? No sećaš se kako je bilo. Došlo bi vreme Razmene, a mi bismo onde stajali kolebajući se između pesama Susie K. i onih žirafa što ih je Jackie običavala izrađivati.

-Jackiene žirafe-rekla je Ruth, nasmejavši se.-Bile su tako lepe. Nekad sam imala jednu.

nastavak....

izvor

14.05.2018.

Paul Auster, Muzika slučaja





Čitavu godinu dana samo je vozio, putovao s jednog kraja Amerike na drugi i čekao da se potroši sav novac. Nije mislio da će to tako dugo potrajati, ali jedna je stvar vodila drugoj, i kad je Nashe uvideo što mu se dešava, želja da se zaustavi odavno ga je već bila minula. Trećeg dana trinaestog meseca sreo je klinca koji je sebe nazivao Jackpot. Bio je to jedan od onih nasumičnih, slučajnih susreta koji kao da se stvore niotkud, grančica što je otkine vetar i nenadano vam sleti pred noge. Da se to dogodilo u bilo kojem drugom trenutku, teško da bi Nashe otvorio usta. No, budući da se već bio predao i činilo mu se da više nema što izgubiti, u strancu je vidio mogućnost odgode kazne, poslednju priliku da učini nešto za sebe pre no što bude prekasno. Naprosto se odvažio i to uradio. Bez trunke straha ili strepnje, Nashe je zatvorio oči i skočio.

      Sve se zapravo svodilo na pitanje toka događaja, redosleda kojim su se odvijali. Da advokatu nije trebalo šest meseci da ga pronađe, ne bi se ni našao na cesti onoga dana kad je sreo Jacka Pozzija i ništa od svega što je nakon tog susreta usledilo ne bi se desilo. Nashea je uznemiravalo da na taj način razmišlja o svom životu, ali činjenica je da mu je otac umro punih mesec dana pre nego ga je Therese ostavila, a da je kojim slučajem slutio da će naslediti sav taj novac, verovatno ju je mogao nagovoriti da ostane. Pa čak i da nije ostala, ne bi bilo potrebe da se Juliette šalje u Minnesotu kod njegove sestre i to bi bilo dovoljno da ga spreči da učini ono što je učinio. No, tada je još uvek bio zaposlen u vatrogasnoj službi i kako se uopšte mogao brinuti o dvogodišnjem detetu kad je po čitave dane i noći zbog posla izbivao iz kuće? Da je bilo makar nešto novca, bio bi uzeo ženu na stan da se brine o Juliette, no, s druge strane, da je novaca bilo, oni ne bi živeli u podstanarstvu, u donjem delu otužne porodične kuće u Somervilleu i Therese možda ne bi ni pobegla. Nije da je plata bila tako loša, ali moždani udar koji je njegova majka pretrpela pre četiri godine posve mu je ispraznio džepove i još je uvek mesečno otplaćivao dug staračkom domu na Floridi gde je umrla. S obzirom na sve to, jedinim rešenjem činilo mu se poslati dete sestri.

      Ako ništa, Juliette će barem imati priliku živeti s pravom porodicom, biti okružena drugom decom i udisati sveži vazduh , a to je bilo daleko bolje od svega što joj je on mogao pružiti. I tada ga je, posve nenadano, pronašao advokati novac mu je pao u krilo. Posredi je bila ogromna svota, gotovo dvesto hiljada dolara, Nasheu posve nezamisliv novac. No, već je bilo prekasno. Prethodnih je meseci isuviše toga stavljeno u pogon, pa više čak ni novac nije mogao zaustaviti događaje.

     Oca nije video preko trideset godina. Zadnji put se to dogodilo kad su mu bile dve godine i otada među njima nije bilo nikakvog kontakta, ni jednog pisma, telefonskog poziva, ništa. Po rečima advokata koji je bio zadužen za ostavštinu, Nasheov je otac poslednjih dvadeset i šest godina života proveo u pustinjskom gradiću u Kaliforniji, nedaleko od Palm Springsa. Imao je malu željezaru, u slobodno je vreme kupovao deonice i nije se ponovo ženio. Svoj prošli život držao je za sebe, rekao je advokat, i tek kada je jednog dana došao u njegovu kancelariju da napiše testament, Nasheov je otac po prvi put spomenuo da ima decu. “Umirao je od raka”, nastavljao je priču glas preko telefona, “i nije znao kome drugome da ostavi novac. Mislio je da bi ga najbolje bilo podeliti između svoje dvoje dece, pola vama, a pola Donni.”

“Čudan način da se nadoknadi propušteno”, prokomentisao je Nashe.

“Pa i bio je čudan, vaš stari, nema sumnje. Nikad neću zaboraviti što je rekao kada sam ga pitao za vas i sestru. ‘Verovatno me mrze iz dna duše. Ali sad je kasno da se zbog toga plačem. Da mi je samo biti u njihovoj blizini kad crknem, da im vidim izraz lica kad prime novac.’ “

“Čudi me kako je znao gde da nas nađe.

"Pa nije znao. Ja sam se, bogami, namučio da vam uđem u trag. Trebalo mi je šest meseci.”

“Za mene bi bilo puno bolje da sam ovaj poziv primio na dan pogreba.”

“Čovek nekad ima sreće, nekad ne. Pre šest meseci nisam znao ni jeste li živi.”

Mada se nije mogao osećati ožalošćenim, Nashe je pretpostavljao da će na neki drugi način biti dirnut, nečim nalik tuzi, možda provalom ljutnje i osećajem kajanja što obično nailaze u poslednjem trenutku. Na kraju , taj je čovjek ipak bio njegov otac i sama ta činjenica je trebala biti dovoljnim razlogom za pokoju turobnu misao o zagonetki života. No, ispalo je da Nashe osim radosti nije osetio gotovo ništa drugo. Taj je novac za Nashea bio nešto tako neobično, tako monumentalnih posledica, da je prekrio sve ostalo. Bez imalo razmišljanja isplatio je dug od trideset dve hiljade dolara staračkom domu “Pod mirnim krovovima”, otišao i kupio novi automobil (crveni saab 900 s dvoja vrata — njegov prvi nov automobil u životu) i iskoristio godišnji odmor što mu se nakupio u poslednje četiri godine. Veče pre no što će otputovati iz Bostona, priredio je raskošnu zabavu u svoju čast, slavio s prijateljima do tri ujutro, a odmah zatim, i ne pomišljajući na san, seo je u svoj novi automobil i odvezao se u Minnesotu.

      I tada mu se krov nad glavom počeo urušavati. Bez obzira što je idućih nekoliko dana proteklo u veselju i sećanjima na stare dane, Nashe je polako uviđao da se stvari više ne daju popraviti. Isuviše je dugo bio odvojen od Juliette, i sad kad je došao po nju, ona kao da je zaboravila ko je on. Mislioje da će telefonski pozivi biti dovoljni, da će zahvaljujući razgovorima dvaput u nedelju dana za nju nekako ostati stvaran. Ali, što dvogodišnjacima uopšte mogu predstavljati međugradski telefonski razgovori? Šest meseci on je za nju bio samo glas, prazan skup zvukova što se malo pomalo pretvorio u duha. Čak i nakon dva-tri dana provedena u kući, Juliette je s njim i dalje bila stidljiva i oprezna; kao da više ne veruje u njegovo postojanje, izmicala se svaki put kad bi je pokušao uzeti. Postala je deo svoje nove porodice, a on je bio tek nešto više od uljeza, strano biće koje je palo s neke druge planete. Proklinjao je samog sebe što ju je tamo ostavio, što je sve tako dobro uredio. Juliette je postala mala obožavana princeza u kući. Imala je troje starijih rođaka s kojima se mogla igrati,
labradora, mačku, ljuljačku u vrtu, sve što je mogla poželeti. Izjedala ga je pomisao da je šogor zauzeo njegovo mesto i, kako su dani odmicali, sve se više svladavao da ne pokaže bes. Ray Schweikert, bivši ragbijaš, danas trener u srednjoj školi i nastavnik matematike, Nasheu se oduvek doimao pomalo tupavim, no nema govora, tip je znao s decom. Bio je dobričina, tipični američki tata s velikim srcem i uz Donnu, koja je sve držala na okupu, njihova je porodica bila čvrsta poput stene.
Nashe je sada imao nešto novca, ali koliko su se stvari zaista promenile? Pokušavao je zamisliti na koji bi način Juliettin život bio bolji ako bi se vratila s njim u Boston, no nije mu uspevalo naći ni jedan argument u svoju korist. Hteo je biti sebičan, ne odustati od svojih prava, no nije izdržao i na kraju je popustio pred onim što je bilo očito: istrgnuti Juliette iz njenog sadašnjeg okruženja nanelo bi joj više zla nego dobra.

      Kada je Donni rekao što misli o svemu, ona ga je pokušala odgovoriti, koristeći se mnogim o onih istih argumenata kojima ga je zasula pre dvanaest godina kad joj je saopštio da napušta studij: ne prenagljuj, daj sebi još malo vremena, ne ruši mostove za sobom. Na licu joj se ocrtavao onaj zabrinuti pogled starije sestre što ga je na njoj viđao čitavo detinjstvo i Nashe je znao da je još uvek, tri ili četiri života posle, ona jedina osoba na svetu kojoj može verovati. Na kraju su ostali pričati do kasno u noć, sedeći u kuhinji još dugo nakon što su Ray i deca legli, a sve je bilo kao i pre dvanaest godina: Nashe ju je lomio dok nije počela plakati i na kraju je bilo po njegovom. Jedini ustupak koji joj je napravio bilo je obećanje da će u banci otvoriti poseban račun za Juliette. Donna je predosećala da će počiniti kakvu ludost (to mu je uostalom i rekla te noći) i htela je da, pre no što spiska svu ostavštinu, deo stavi sa strane, negde gde novac neće moći da dira.

      Idućeg jutra, Nashe je proveo dva sata s direktorom banke Northfield i sve dogovorio. Zadržao se još ostatak toga i deo sledećeg dana, a onda je spakovao kofere i ukrcao ih u prtljažnik. Bilo je vruće kasno  popodne i cela je porodica izašla na tratinu pred kućom da ga isprati. Decu je redom grlio i ljubio, a kad je došao red na Juliette, sakrio je svoje oči od njenog pogleda tako što ju je podigao i zario lice u njezin vrat. Budi dobra curica, kazao je. I nemoj zaboraviti koliko te tata voli. Rekao im je da se planira vratiti u Massachusetts, no igrom slučaja odednom se zatekao kako vozi u suprotnom smeru. Napravio je uobičajenu grešku: promašio je skretanje za autoput i umesto da nastavi još nekih tridesetak kilometara, što bi ga izvelo na pravi put, bez premišljanja je izašao  na prvom sledećem skretanju, posve svestan da je upravo krenuo pogrešnom cestom. Bila je to nagla, nepromišljena odluka, no u onom kratkom intervalu između dva skretanja, Nashe shvati da nema nikakve razlike i da su, na kraju krajeva, skretanja posve ista. Da, rekao je Boston, no to je učinio samo zato jer im je nešto morao kazati, a Boston mu je prvi pao na pamet. A budući da ga onde još dve nedelje niko ne očekuje i ima vremena napretek, zašto da se vraća natrag? Zavrti mu se u glavi od te mogućnosti, od te puste slobode i spoznaje koliko je nevažan izbor koji napravi. Mogao je ići gde  mu se prohte, mogao je raditi što ga je volja i nikoga ne svetu neće biti briga. Dokle god se ne okrene i ne uputi natrag, isto mu je kao da je nevidljiv.


        Nakon što je vozio sedam sati bez prekida, nakratko se zaustavi da natoči gorivo, a potom nastavi daljnjih šest sati dok ga ne svladaju umor i iscrpljenost. Daleko na obzorju zarudela je zora, a Nashe je bio negde severno od srca Wyominga. Uzme sobu u prvom motelu, odspava tvrdim snom
osam ili devet sati, a onda odšeta do gostionice preko puta, gde mu je izbor za doručak pao na poveći odrezak s jajima sa jelodnevnog jelovnika. U auto ponovo sedne kasno tog popodneva i još jednu noć provede za volanom, ne zaustavivši se dok nije prešao pola Novog Meksika. Nakon te druge noći, Nasheu postade jasno da više nema kontrolu nad sobom, da je u vlasti neke zaslepljujuće i nesavladive sile. Bio je poput poludele životinje, slepo se kotrljao od jednog do drugog bespuća i, ma koliko puta odlučio stati, nije se mogao prisiliti da to doista i učini. Svako bi jutro otišao na spavanje ponavljajući samom sebi “sad je dosta, s ovim je sada stvarno gotovo”, no svako se popodne budio s istim porivom, s istom neodoljivom potrebom da opet sklizne u automobil. Uvek bi ga iznova spopala želja za samoćom, za noćnom navalom praznine, za tutnjavom ceste koju je osećao na koži.

    Držao je isti ritam čitave dve nedelje, nastojeći svakim danom izgurati više no prethodnog dana. Prešao je celi zapadni deo zemlje šarajući gore-dole između Oregona i Teksasa, jurišao praznim auto-cestama Arizone, Montane i Utaha, niti je što razgledao niti ga je bilo briga gde se nalazi i, osim pokoje fraze koju bi procedio kod plaćanja goriva ili naručivanja jela, nije prozborio ni reči. Kad se najzad vratio u Boston, Nashe je bio uveren da je na rubu živčanog sloma, no to je bilo samo zato što se nije mogao setiti ničega što bi opravdalo njegov čin. Istina je, kako je na kraju utvrdio, bila daleko manje dramatična.

     Nashe je pretpostavaljo da će čitava stvar na tome stati, da se uspio otresti žalca koji mu se uvukao u sistem, te da se sada može vratiti svome starom životu. U početku se činilo da sve ide u redu. Prvog dana kad se vratio, malo su ga u vatrogasnoj stanici zafrkavali što nije pocrneo (“Šta je, Nashe, jesi to godišnji proveo u pećini?”), a već za užinom i sam se smejao uobičajenom mudrovanju i prostačenju. U Roxburyju je te noći izbio velik požar, pa kad je zazvonio alarm za slanje dva dodatnih vozila, Nashe je otišao tako daleko da je izjavio da mu je drago što se vratio kući i da mu je nedostajala akcija. Taj ga je osećaj, međutim, ubrzo napustio i krajem nedelje obuzme ga nemir, koji mu noću nije davao da sklopi oči a da ne pomisli na automobil. Slobodan je dan iskoristio za vožnju do države Maine i natrag, no od tog izleta stanje kao da mu se samo pogoršalo; ostao je nezadovoljen, s prstima koji su ga svrbili od želje za volanom. Borio se sa samim sobom u nastojanju da se vrati u kolotečinu, no misli su mu bežale na cestu, ka uzbuđenju koje je znao osetiti tokom one dve nedelje, te se uskoro počne prepuštati vlastitom porazu. Nije mu bila želja napustiti posao, ali što je drugo mogao učiniti s obzirom da je potrošio sav godišnji? U vatrogasnoj je službi proveo sedam godina života, te mu se i samo razmatranje takve mogućnosti — da napusti posao bez razmišljanja, zbog nekog nejasnog unutarnjeg nemira — činilo obesnim. Bio je to jedini posao koji mu je ikada išta značio i uvek je mislio kako je imao sreće što je na njega naleteo. Nekoliko godina po napuštanju studija radio je svakakve poslove, prodavao knjige u knjižari, selio nameštaj, točio piće u baru, taksirao, a na ispit za vatrogasca otišao je iz hira, zato jer se neko koga je jedne noći vozio u taksiju upravo spremao za taj ispit, pa je nagovorio Nashea da se i on okuša. Tog su čoveka odbili, a Nashe je dobio najveću ocenu te godine i odjednom mu se nudio posao o kom je zadnji put razmišljao kad su mu bile četiri godine. Donna mu se smejala kad ju je nazvao da joj kaže novost, no on je ipak otišao na obuku. Iako je njegov izbor nesumnjivo bio neobičan, sam posao istinski ga je zaokupljao i zadovoljavao i nikada mu nije bilo žao što je ostao vatrogasac. Pre svega nekoliko meseci bilo bi mu nemoguće uopšte zamisliti da bi napustio službu, no to je bilo pre no što mu se život pretvorio u TV-sapunicu, a zemlja oko njega otvorila i progutala ga. Možda je došlo vreme za promenu. U banci mu je ostalo preko šezdeset hiljada dolara, koje bi možda trebao iskoristiti dok još može. Načelniku je rekao da seli u Minnesotu. Priča mu se činila uverljivom, pa se potrudio da tako i zazvuči, potanko objašnjavajući kako mu je jedan šurjakov prijatelj onde ponudio partnerstvo u biznisu (i to u željezariji!), te zašto on misli da bi ta sredina bila dobra za odgoj njegove kćeri. Načelnik mu je poverovao, što ga nije sprečilo da ga nazove šupkom. “Sve je to zbog one fufice od tvoje žene”, reče mu.

“Otkako je makla dupe iz grada, tebi se u glavi sve sebalo, Nashe. Nema ništa gore nego kad dobar frajer krene nizbrdo zbog ženske. Sredi se, čoveče. Zaboravi na te sulude planove i radi svoj posao.”

“Žao mi je, šefe”, odgovori Nashe. “Već sam odlučio.”

“Odlučio? A, molim te, kojom si glavom doneo tu odluku? Koliko vidim, ova te više ne služi bogzna kako.”

“To iz tebe samo govori zavist. Dao bi ne znam šta da možeš biti na mom mestu.”

“I odseliti u Minnesotu? Ma, zaboravi... Ovaj čas ti mogu nabrojati hiljadu drugih stvari koje bih radio pre nego išao živeti pod snegom devet meseci u godini.”

“E pa, kad budeš onuda prolazio, svakako svrati da se pozdravimo. Mogu ti prodati odvijač ili tako nešto.”

“Čekić, Nashe, čekić. Da ti ulupam nešto pameti u glavu.”


Sad kad je učinio prvi korak, nije mu bilo teško ići do kraja. Idućih pet dana sređivao je poslove, zvao vlasnika stana i rekao mu neka traži novog stanara, poklanjao nameštaj Vojsci spasa, isključio plin, struju, telefon. Mešavina nepromišljenosti i žestine koja je pratila te geste pričinjavala mu je izuzetno zadovoljstvo, no ništa nije bilo ravno užitku s kojim je bacao stvari. Prve je večeri proveo par sati skupljajući sve što je pripadalo Theresi, trpao njezine stvari u vreće za smeće, konačno se tako rješavajući i nje same jednom temeljitom čistkom, masovnim pokopom svih predmeta koji su odavali i najmanji trag njene prisutnosti. Obrušio se na njen ormar i izbacio sve kapute, džempere i haljine, zatim je ispraznio sve njene ladice s donjim rubljem, čarapama i nakitom, iz albuma za slike uklonio sve njene fotografije, bacio sav pribor za šminkanje i modne časopise, rešio se svih njezinih knjiga, ploča, satova, kupaćih kostima, pisama... Time je na neki način probio led, pa kad je sledećeg popodneva prešao na vlastite stvari, Nashe postupi s istom silovitom temeljitošću, gledajući na svoju prošlost kao na starudiju koju treba odvesti na smetlište. Kompletna kuhinja otišla je u prenoćište za beskućnike na jugu Bostona, knjige srednjoškolki s drugog kata, rukavica za bejzbol dečku iz kuće preko puta, a kolekciju ploča je prodao trgovini rabljene muzičke opreme u Cambridgeu. U čitavom je pothvatu bilo određene boli, ali Nashe joj se ubrzo počne gotovo radovati: kao da ga je oplemenjivala, kao da će mu, što se više bude udaljio od čoveka koji je bio, u budućnosti biti bolje. Osećao se poput nekoga ko je konačno smogao snage da prosvira sebi metak kroz glavu, samo što u ovom slučaju metak nije značio smrt, već život, prasak iz kojeg će se roditi novi svetovi.

     Znao je da će i klavir morati otići, ali njega je ostavio za kraj, ne želeći ga se lišiti sve do zadnjeg trenutka. Bio je to pijanino marke Baldwin koji mu je majka kupila za trinaesti rođendan, na kojem joj je uvek bio zahvalan, svestan koliko se morala odricati da namakne taj novac. Nashe nije imao nikakvih iluzija o svom umeću sviranja, no nedeljno je ipak uspevao posvetiti nekoliko sati
instrumentu i s manje ili više uspeha provući se kroz neke stare komade što ih je naučio još kao
dečak. Sviranje ga je uvek smirivalo, muzika kao da mu je pomagala da jasnije vidi svet, da
razume svoje mesto u nevidljivom redu stvari. Sad, nakon što je kuća bila ispražnjena i on spreman
za pokret, zadržao se još jedan dan da golim zidovima odsvira dugi oproštajni koncert. Prošao je
redom nekoliko desetaka svojih najdražih komada, počeo sa Couperinovim “Misterioznim barikadama”, a završio s Fats Wallerovim “Jitterbug valcerom”, udarajući sve vreme snažno po tipkama dok mu prsti nisu otvrdli i on konačno morao odustati. Tada je nazvao majstora koji mu je štimao klavir poslednjih šest godina (slepca po imenu Antonelli) i pogodio se da mu Baldwina proda za četristo pedeset dolara. Kad su idućeg jutra stigli nosači, Nashe je već potrošio novac na trake za kasetofon u autu. Činilo mu se primerenim jedan oblik muzike zameniti drugim, a sviđala mu se i ekonomičnost takve zamene. Nakon toga više nije bilo ničega što bi ga zadržavalo. Ostao je još dovoljno dugo da gleda kako Antonellijevi ljudi iznose klavir iz kuće, a zatim je otišao, ne potrudivši se da ikome kaže doviđenja. Naprosto je izašao iz kuće, ušao u auto i otišao.

     Nashe nije imao nikakav određeni plan. Cilj mu je, u najboljem slučaju, bio prepustiti se struji neko vreme, putovati od mesta do mesta, pa šta bude. Računao je da će se nakon par meseci zamoriti i da će tada sesti i razmisliti šta dalje. Ali, dva su meseca prošla, a on još uvek nije bio spreman da odustane. Malo pomalo, zaljubio se u svoj novi život, slobodan i neodgovoran, i kad se to jednom dogodilo, više nije bilo razloga da stane.

      Bitna je bila brzina, užitak sedenja u automobilu i predavanja prostoru koji mu je hrlio u susret. To je postala dragocenost vrednija od svih ostalih, glad koju je po svaku cenu trebalo utažiti. Ništa oko njega nije trajalo duže od trenutka, a kako su se trenuci smenjivali jedan za drugim, činilo
se kao da je jedino on taj koji i dalje postoji. Bio je stalna tačka u vrtlogu promene, savršeno mirno telo kroz koje svet u jurišu prolazi i nestaje. Automobil je postao svetište neranjivosti, zaklon u kojem ga više ništa nije moglo pozlediti. Dokle god je vozio, nije bilo tereta koji je morao nositi, ni jednog delića njegova bivšeg života koji ga je pritiskao. Sećanja su mu, doduše, i dalje navirala, ali kao da sa sobom više nisu donosila ništa od one stare teskobe. Možda je muzika imala nekakav uticaj na to, beskrajne trake Bacha, Mozarta i Verdija koje je slušao dok je bio za upravljačem i dok mu se činilo da zvuk izlazi iz njega samog, da natapa pejzaž i pretvara vidljivi svet u odraz vlastitih mu misli. Nakon tri ili četiri meseca, bilo je dovoljno da uđe u automobil pa da oseti kako se odvaja od svog tela i kako će ga muzika, čim dodirne papučicu za gas i počne voziti, odneti u bestežinsko carstvo.

      Prazne su ceste uvek bile bolje od onih prometnih. Zahtevale su manje usporavanja i ubacivanja u niže brzine, a budući da nije morao obraćati pažnju na druge automobile, mogao se prepustiti vožnji siguran da mu tok misli neće biti prekidan. Stoga je izbegavao gusto naseljena područja, držeći se uglavnom otvorenih, nenaseljenih prostora: severa države New York i Nove Engleske, ravničarskog, farmerskog srca zemlje i pustinja na zapadu. Lošeg vremena se također valjalo kloniti jer je ometalo vožnju kao i gust promet, pa kad je došla zima sa svojim olujama i hladnoćama, zaputio se na jug gde je, uz svega nekoliko iznimaka, ostao sve do proleća. Ipak, Nashe je bio svestan toga da i u najboljim uslovima cesta krije svoje opasnosti. Stalno je trebalo biti na oprezu, pogibelji su pretile svakog trenutka. Nagli zaokreti i rupe na asfaltu, guma što pukne iznenada, pijani vozači, i najmanji trenutak nepažnje — sve to ga je u tren oka moglo ubiti. Tokom meseci koje je proveo na cesti, Nashe je video niz smrtonosnih  nesreća, a i sam je jedan ili dva puta za dlaku izbegao sudar. Ti su ga bliski susreti, međutim, gotovo obradovali jer su onome što je radio pridodavali element rizika, a upravo to — osećaj da je svoj život uzeo u vlastite ruke — bilo je ono za čim je tragao. Svake večeri odseo bi u nekom usputnom motelu, večerao, odlazio u sobu i iduća dva-tri sata proveo čitajući. Pre no što bi legao, sedeo bi još neko vreme s auto-kartom i planirao put za sledeći dan, birao odredište i pažljivo označavao ceste kojima mora proći. Znao je da je to samo izgovor, da mesta sama po sebi ne znače ništa, no tako je radio sve do kraja, možda samo zato da obeleži svoje kretanje, da sebi da razlog da stane pre nego opet negde krene. U septembru je posetio očev grob u Kaliforniji. U gradić Riggs se zaputio jednog užarenog popodneva samo da bi ga video svojim očima. Hteo je svoje osećaje materijalizovati kakvim prizorom, pa makar on bio samo niz od nekoliko reči i brojeva uklesanih u kamenu ploču. Advokat koji mu je telefonirao u vezi s novcem prihvatio je njegov poziv na ručak, posle kojeg mu je pokazao kuću u kojoj je živeo njegov otac i železariju koju je vodio dvadeset i šest godina. Nashe je onde kupio nešto alata za automobil (odvijač, ručnu svetiljku, merač za pritisak guma), ali se posle nikako nije mogao odlučiti da ga koristi, pa je vrećica do kraja godine ostala neraspakovana ležati u dnu prtljažnika. Drugom prilikom se odjednom osetio umornim od vožnje, pa je, umesto da šiba dalje bez ikakve svrhe, uzeo sobu u malom hotelu u Miami Beachu i čitavih devet dana proveo sedeći uz bazen s knjigom u ruci. U novembru  je otišao u Las Vegas na rundu kockanja, koju je nekim čudom završio na pozitivnoj nuli nakon četiri dana ruleta i blackjacka, da bi nedugo potom pola meseca milio kroz debeli jug, zaustavljajući se po Louisiani, u gradićima uz deltu Mississippija, posetio prijatelja koji je preselio u Atlantu, vozio se brodom kroz močvare na jugu Floride. Neki od tih predaha bili su neizbežni, a kad bi već negde stigao, Nashe je uglavnom nastojao iskoristiti priliku da malo pronjuška okolo. Naposletku, i za saab se trebalo tu i tamo pobrinuti, a budući da je kilometar-sat otkucavao po nekoliko stotina kilometara na dan, uvek je bilo posla: promeniti ulje, podmazati, podesiti optiku trapa i uraditi čitav niz sitnih popravaka potrebnih da ga održe u voznom stanju. Ponekad mu je smetalo što se mora zaustavljati, ali kad bi automobil na jedan ili dva dana ostavio mehaničaru, nije imao drugog izbora nego da sedi na miru i čeka dok auto ne bude ponovo spreman da zavrti kotačima. Nashe je još pre unajmio pretinac u pošti u Northfieldu i početkom meseca bi se dovezao u grad da pokupi račune od kreditne kartice i provede nekoliko dana s kćeri. To je bio jedini deo njegovog života koji se nije menjao, jedina obaveza koje se držao.


izvor