30.08.2019.

Fraktalne apokalipse Džejms Balarda




Da li se to menja samo spoljašnji pejzaž?
Džejms G. Balard,
Potopljeni svet

Džejms G. Balard (James G. Ballard), jedan od najbitnijih britanskih autora u drugoj polovini XX veka, započeo je karijeru profesionalnog pisca kao autor više uspešnih naučno-fantastičnih dela, iako se, kako je jednom prilikom izjavio, nikada nije osećao prihvaćenim u tom okruženju:

Videli su me kao neprijatelja. Kao nekog ko je želeo da podrije sve u šta su verovali. Želeo sam da uništim ideju o dubokom svemiru, da ubijem pomisao o dalekoj budućnosti i da se fokusiram na unutrašnji svemir i ono što nas čeka u narednih pet minuta. Esefovci me do dana današnjeg ne doživljavaju kao jednog od njih. Kao da sam neka vrsta virusa koji je uspeo da prodre u samu srž vrline naučne fantastike a zatim pervertirao njenu DNK.1
Međutim, iako navedene reči odlično opisuju Balardove romane i priče nastale u periodu od Potopljenog sveta (The Drowned World, 1962), pa sve do zbirke Izložba grozote (The Atrocity Exibition,1969) i romana Sudar (Crash, 1973) – koji su označili novu fazu u njegovom opusu, ali i svojevrsnu transcendenciju samog žanra još više otežavajući posao opsesivnim klasifikatorima – prvi Balardov roman Vetar niotkuda (The Wind from Nowhere, 1961) po svemu je tipični predstavnik romana apokalipse kakve je Balard kasnije kritikovao, ne štedeći pri tom ni sopstveno delo. Zapravo, Vetar niotkuda je bitno pomenuti tek kao jednu fusnotu koja je značajna samo utoliko što vodi kasnijim Balardovim delima, i što u najvećoj meri predstavlja negativ svega što je on u potonjim, na prvi pogled tematski sličnim romanima uspeo da postigne. Napisavši ga za deset dana iz čisto pragmatičnih motiva ulaska u svet profesionalnih pisaca, Balard je u svom debiju svesno sledio konvencije sličnih, i iz današnje perspektive znatno čuvenijih i priznatijih ostvarenja svojih kolega ostrvljana kao što su: Smrt trave (Death of Grass, 1955) Džona Kristofera ili Dan Trifida (Day of the Triffids, 1951) Džona Vindama. Nakon što je tako zagazio u SF vode, Balard je već svojim sledećim romanom rešio da se otisne na udaljenu pučinu od koje su zazirali mnogi daleko iskusniji žanrovci.

Svojevrsna tematska trilogija koju čine pomenuti Potopljeni svet, kao i romani: Suša (The Drought, 1964) i Kristalni svet (The Crystal World, 1966), može se opisati uslovno rečeno kao apokaliptična. Naime, sâm Balard je izbegavao ovo određenje, a naročito njoj srodnu odrednicu žanra katastrofe (disaster), i svakome ko je pročitao makar jedan od ova tri romana više je nego očigledna razlika između tipičnog predstavnika SF romana apokalipse (gde se ubraja i Vetar niotkuda) i Balardovih meditacija na temu apokalipse gde sâm pojam biva značajno rekontekstualizovan, do te mere da je radi lakšeg razumevanja možda najbolje pronaći / izmisliti novu odrednicu. Otuda koncept fraktalne apokalipse kao jedno od mogućih rešenja. Naime, ukoliko se zagledamo u spoljašnji pejzaž u bilo kom od gore navedenih romana – bilo da je reč o beskrajnim lagunama, peščanim dinama ili kristalizovanim džunglama – a zatim ga uporedimo sa onim unutrašnjim, uočićemo matricu koja se ponavlja, paterne koji se ogledaju jedni u drugima, makro i mikro plan u stalnom prožimanju i međusobnoj imitaciji gde konačne granice, kako u makro tako i u mikro domenu, zapravo nikada nisu do kraja poznate. Ukratko, unutrašnji pejzaž prati onaj spoljašnji, poput fraktala koji se može beskonačno analizirati i raščlanjivati, a da njegova struktura ostane identična. Isto tako, ova matrica, ovaj princip fraktalne apokalipse ponavlja se kroz sva tri navedena Balardova romana, uz neke značajne varijacije, ali i namerne podudarnosti, i svoj vrhunac dostiže u Kristalnom svetu.

Ponekad pomislim da sanjam sve vreme, svaki minut svakog dana. Možda svi mi sanjamo.

Potopljeni svet prva je od Balardove tri apokalipse i roman u kome se nalazi citirano pitanje s početka ovog teksta koje nastavlja snažno da odjekuje i kroz naredna dva Balardova romana, dok njegovi junaci pokušavaju da nađu odgovor koji će ih zadovoljiti. Naime, više je nego jasno da se spoljašnji pejzaž sveta u kome su klimatske promene izmenile geografsko lice planete, odražava i na unutrašnji svet pojedinaca koji u njemu borave i provode vreme arhivirajući svaku novu promenu u biljnom i životinjskom svetu, prenebregavajući ujedno onu najvažniju. Odnosno kako to Dr Bodkin u jednom trenutku kaže Dr Keransu:2
Zanimljivo je da iako smo pažljivo kategorisali povratak kroz vreme svih tih biljaka i životinja, ignorisali smo najbitnije stvorenje na ovoj planeti.

Povratak kroz vreme o kome je reč u Potopljenom svetu jeste suštinski deo Balardove apokalipse i osim u promenama biljnog i životinjskog sveta ogleda se i kroz zajedničke snove koji se mogu posmatrati kao manifestacija kolektivnog nesvesnog koje reaguje na okidač iz spoljnog sveta.

Kerans je osetio kako u njemu samom, poput pulsa, udara moćan hipnotički zov lajavih gmizavaca, i iskoračio je u jezero čije su mu vode sada nalikovale na produžetak sopstvenog krvotoka. Dok se pulsiranje pojačavalo, osećao je da se rastapaju barijere koje odvajaju njegove ćelije od okolne sredine, pa je zaplivao preko crne vode koja je podrhtavala…

Dramatične klimatske promene predstavljaju tek prethodnicu za jednu novu evoluciju koja se u slučaju ljudi, gledano iz uobičajene perspektive, može posmatrati i kao de-evolucija. Uobičajena perspektiva pak kaže kako je čovek jedini organizam koji je dostigao taj evolutivni stupanj u kome je umesto da se prilagođava svetu oko sebe on počeo aktivno da utiče na taj svet i da prilagođava sredinu sebi. Međutim, Potopljeni svet nam predočava Zemlju koja je toliko drastično izmenjena da njeni preostali žitelji gotovo da više nemaju sećanja na život pre apokalipse. U takvom okruženju čovek ponovo postaje životinja koja se adaptira, ili kako je to Balard dočarao – a ovakve nijanse su zapravo ključne – ne toliko adaptira koliko prepušta, dozvoljavajući da se probuđeno sećanje staro koliko i vrsta sama poveže sa novim svetom u kome više nema mesta za starog homo sapiensa. Dr Kerans – spavač, koji će uskoro postati i snevač – započinje svoju odiseju slično kao što će je započeti i druga dva doktora u kasnijim romanima – bez obzira da li je prošlo više godina (Potopljeni svet) ili meseci (Suša) od početka apokalipse ili se ona upravo odvija (Kristalni svet) – kao usamljeni, otuđeni pojedinac u nesvesnoj potrazi za mestom (svojim pejzažem) gde će ponovo moći da pripada. Zanimljivo je da Balardovi junaci, pa tako i Kerans, uglavnom nisu preterano aktivni u toj potrazi već se često prepuštaju inerciji i nečinjenju, a time zapravo, kroz odbacivanje poslednjih trzaja ostataka civilizacije i njihovog (jalovog) suprostavljanja izmenjenoj realnosti, prihvataju apokalipsu širom raširenih ruku.

Ova rastuća izolacija i otuđenje, vidljivi i kod drugih članova jedinice, a na koje je izgleda samo fleksibilni Rigs bio imun, podsetile su Keransa na usporavanje metabolizma i životnih funkcija kod svih organizama pred prolazak kroz veliku metamorfozu. Ponekad se pitao u kakvoj se to tranzitnoj zoni nalazio, siguran da njegova izolacija nije tek simptom uspavane šizofrenije, već pažljiva priprema za radikalno novo okruženje, sa sve svojim posebnim unutrašnjim pejzažom i logikom, gde stari načini razmišljanja predstavljaju samo smetnju.

Ove misli nas dočekuju već na samom početku romana, utirući put za Keransovo potpuno osvešćenje i prihvatanje budućnosti do koje dolazi mentalnim povratkom u daleku prošlost (Balard o ovom fenomenu govori kao o arheopsihičkom konceptu vremena). Na tom putu ga očekuju kako putokazi tako i prepreke. Najkrupnija prepreka se javlja u vidu Strengmena, mefistofelovske figure u belom odelu, koji dolazi u lagunu, u pratnji grupice plaćenika i krda poslušnih aligatora, kako bi isušio lagunu i tako se makar na kratko vratio u stari, sada već davno mrtvi i u plavoj grobnici sahranjeni svet. Dijabolični Strengmen zapravo predstavlja najjaču sponu sa starim svetom, i dok bi u klasičnom romanu apokalipse takav junak bio jedan od „dobrih momaka“, kod Balarda stvari stoje bitno drugačije. Strengmenov povratak civilizaciji XX veka i njenim vrednostima svodi se na pljačkanje grobova, i on svoje pravo lice konačno ogoljava upravo u trenutku kada se ukažu ruševine starog sveta.

Sa ponovnom pojavom potopljenih zgrada i ulica, čitavo njegovo ponašanje naglo se promenilo. Svi tragovi gospodske prefinjenosti i lakonskog humora su nestali, sada je bio grub i prepreden, otpadnički duh pustahijskih ulica koji se vraća svom izgubljenom igralištu.

Zanimljivo je takođe, a i u kontekstu druga dva romana, mesto žene u ovakvom poretku stvari, i čini se da Balard tu ostaje ambivalentan. Naime, u jednom trenutku se Kerans, razmišljajući o ustrojstvu novog sveta, poigrava idejom o „…Adamu i Evi koji će se naći u novom Raju.“, ali na kraju ostaje samo Adam. Eva (Keransova družbenica Beatris) i njena sudbina ostaju neodređeni, iako je ona ta koja je pre Keransa počela da sanja i prigrlila pejzaž apokalipse, njena uloga biva potrošena u trenutku kada Kerans suočen pred izborom između starog i novog sveta bira onaj novi (a u kontekstu arheopsihičkog vremena najstariji) i otiskuje se na jug, u zagrljaj Suncu čiji disk pulsira u ritmu njegovog srca, i koje ga poput drevnog božanstva vodi dalje od ostataka propale civilizacije, u praistoriju odnosno preistoriju.

Dvadeset sedmi dan. Odmorio se i krećem na jug. Sve je dobro. Kerans.

Međutim, taj i takav, jedini logičan kraj nije bio po volji svima, niti su ga svi shvatili. Kako sâm Balard kaže: „Kada je Potopljeni svet prihvaćen od mog američkog izdavača, pre nekih dvanaest godina, rekao mi je: „Da, sve je sjajno, ali zašto nema srećan kraj? Da se glavni junak zaputi na sever umesto na jug.“ Mislio je kako je to bila mala tehnička greška koja mi se omakla, i da se glavni junak zaputio u pogrešnom pravcu. Rekao sam: Ne, Bože, ovo jeste priča sa srećnim krajem.“3

Oduvek sam razmišljao o životu kao o nekoj vrsti katastrofe.

Suša je druga Balardova apokalipsa, svojevrsno izgubljeno poglavlje koje obično biva izostavljeno u razgovoru o njegovim ranim romanima. Čak i sâm Balard nije bio preterano zadovoljan romanom, i isticao je uglavnom kako je u njemu sadržano nekoliko zanimljivih ideja koje je kasnije razradio u Sudaru i Izložbi grozote. Suša se možda i suviše oslanja na zamrznute prizore sveta koji se polako pretvara u pustinju. Balardova ljubav ka slikarstvu – „Sve su to slike, zapravo, svi moji romani i priče.“ – a naročito nadrealistima, još je očiglednija u ovom romanu, i zapravo se može uspostaviti veza između prizora, koji kao da su istrgnuti iz kakvog košmara da poziraju ispred slikarskog platna, i Balardovog stalnog poigravanja konceptom vremena koje je kod njega uvek subjektivno i teži tome da se zamzne, zaustavi, u skladu sa inercijom njegovih junaka. Zapravo, inercija je naročito naglašena upravo u Suši. Slično Keransu u Potopljenom svetu i Dr Rensom isprva ne želi da napusti svoje boravište i vrati se u civilizaciju. Međutim, za razliku od Keransa, Rensom se ipak upućuje na uzaludno putešestvije u potrazi za obalom i vodom. Ta njegova odluka se kako vreme prolazi može posmatrati i kao prepuštanje jednoj drugoj vrsti inercije, a u to se pretvara i njegova dalja egzistencija. Čak je i povratak njegove otuđene supruge tretiran tek kao trenutak u kome vetar nasumično spoji dva zrnca peska, ne bi li ih isto tako oduvao jedno od drugog. Rensom započinje svoju odiseju kao otuđena osoba i vremenom njegov afekt kao da sve više slabi. Uprkos tome što je ovo roman sa najviše sporednih likova (u poređenju sa Potopljenim svetom i Kristalnim svetom), veze između njih su poput iscepkanih i zamršenih niti, i na kraju se manifestuju u grotesknoj imitaciji života, nalik na kakvu predstavu Žana Ženea.

Rensom je posmatrao odozgo Lomaksa, uvidevši sve razmere njegovog propadanja tokom ovih deset godina. Poput Zmije u ovom prašnjavom Raju, pokušavao je da uzme nazad jabuku i da sačuva, makar na nekoliko nedelja, svet kakav je bio pre Suše. Suprotno tome, za Rensoma je dugo putovanje uz reku bila ekspedicija u njegovu sopstvenu budućnost, u svet voljnog vremena, gde su se prizori iz prošlosti reflektovali, slobodni od svih pritisaka koje nameću sećanje i nostalgija, slobodni čak i od potrebe za hranom i pićem.

Balard u Suši oslikava apokaliptični pejzaž koji, osim u smislu pojedinačnih prizora, nije u svojoj celosti jednako upečatljiv poput onih u romanu koji mu prethodi odnosno sledi. Sledstveno tome i intimna apokalipsa u Suši nalik je na pustinju duha, pa je tako i samo pitanje trenutka kada će protagonista da napusti pozornicu improvizovanog čistilišta i uputi se, poput Keransa, u vreli zagrljaj apokalipse, ovde oličene u nepreglednim peščanim dinama.

Iznenadio se kada je primetio da više ne baca senku na pesak, kao da je napokon prešao granice unutrašnjeg pejzaža koji je nosio u sebi svih ovih godina.

Za razliku od Potopljenog sveta, razlozi za apokalipsu u Suši su potaknuti ljudskim faktorom, koji je, istina, samo deo lančane reakcije, ali to je bio više nego dovoljan povod da neki pojednostavljeno pročitaju roman kao ekološki osvešćenu kritiku, propuštajući da primete kako je, kao i u svakom njegovom delu, kod Balarda u središtu svega ipak čovek, koji niti se bori protiv nastupajućih promena ekosistema niti postaje njihova žrtva, već spremno pruža ruku u pravcu prividnog ništavila.

Kristalni svet jeste poslednja Balardova apokalipsa, ili tačnije rečeno treća u ovom ciklusu, pošto će on i u narednim delima nastaviti da se poigrava sa sličnim motivima, ali sve više se udaljavajući od prepoznatljivog SF miljea. Kristalni svet ujedno predstavlja i krunu ovoj nezvaničnoj trilogiji, kao i roman koji najsnažnije podupire koncept fraktalne apokalipse. Za razliku od Potopljenog sveta i Suše, u kojima nas Balard uvodi u svet već značajno izmenjen nastupajućim promenama, Kristalni svet počinje gotovo kao misterija. Doktor Sanders je lekar koji u Africi pomaže obolelima od lepre, ali prekida privremeno službu ne bi li posetio svoje prijatelje (i supružnike) Suzan i Maksa Kler. Međutim, putevi su zatvoreni, nemoguće je dobiti informaciju šta se zapravo dešava, i Sanders zajedno sa novinarkom po imenu Luiz (koja ga podseća na Suzan) unajmljuje kapetana da ga povede dalje niz reku, u džunglu. Ovako postavljen zaplet bi mogao da zavara i navede na pomisao da je Balard odlučio da nam ponudi nešto konvencionalniju priču u odnosu na ono što smo od njega navikli. Međutim, ovakva postavka proizilazi iz odluke da se, za razliku od prethodnih romana, odiseja još jednog dobrog doktora ovaj put započne od trenutka u kome prorok apokalipse koji čuči u protagonisti još uvek nije u potpunosti probuđen. Posledica toga je i da Sanders od svih Balardovih junaka prolazi kroz možda najveću transformaciju, i jedini od isprva aktivnog junaka, postavljajući pogrešna pitanja pošto još uvek ne naslućuje traženi odgovor, postaje klasični balardovski junak – otpadnik koji u apokaliptičnim dešavanjima prepoznaje ono transcendentno i svojevoljno ga prihvata, poput kakve perverzne pričesti. Od svih apokalipsi (ne računajući tu samo Balardov opus), ova opisana u Kristalnom svetu je možda i najlepša, i Balard kroz brojne opise kristalizovanih šuma, ali i životinja i ljudi, uspeva da dočara nadrealne prizore:

Dugački luk drveća nadnosio se nad vodom, i činilo se kao da iz njega kaplje i blista mnoštvo prizmi, dok su stabla i grane bili oklopljeni svetlom žute i karmin boje koje je krvarilo niz površinu vode, kao da je čitava slika reprodukovana u kakvom prenaglašenom Tehnikoloru. Suprotna obala čitavom dužinom je svetlucala u ovom zamućenom kaleidoskopu, pri čemu su preklapajuće trake boje pojačavale gustinu vegetacije, tako da je bilo nemoguće videti više od nekoliko stopa između stabala.

Okružen blistavom svetlošću koja je izbijala iz njegovog tela, krokodil je nalikovao na fantastičnu heraldičku zver. Njegove slepe oči bile su pretvorene u dva ogromna kristalna rubina. Krokodil se ponovo bacio prema njemu i Dr Sanders ga je šutnuo u njušku, rasprskavajući pritom mokre dragulje koji su mu zagušili gubicu.

Balard je u Kristalnom svetu najeksplicitniji kada je reč o objašnjenju apokalipse, i negde na polovini romana u jednom flash forwardu izlaže nam se deo pisma koje Dr Sanders upućuje svom kolegi i u kome objašnjava mehanizam neobične promene. Kristalizacija, naime, nije delo čoveka, pa čak ni kakva ćudljiva reakcija planete, već se njeni uzroci nalaze u samom tkanju univerzuma koji počinje da se menja. Čak i samo Sunce počinje da se kristalizuje. Promenu kosmičkog pejzaža prati i onaj zemaljski, a njemu se priključuje i onaj unutrašnji, čovečiji. Oboleli od lepre koji se poput duhova šunjaju oko napuštene bolnice svoje „izlečenje“ nalaze upravo u kristalnoj šumi. Kada Sanders napokon pronađe Suzan, ona je kao začarana šumom i zapravo je nalik na glavne junake prethodnih romana – proročica apokalipse.

Dok su prolazili, Sanders je opazio obrise visoke žene u tamnoj odeždi na čelu povorke kako poziva ostale jasnim glasom. Njene blede ruke i lice sijali su kristalnom svetlošću šume.

Balard se u Kristalnom svetu dotiče gotovo svih svojih preokupacija: neraskidivi međuodnosi makro i mikro plana (pejzaža), arheopsihičko vreme, apokalipsa kao ontološka kategorija tj. apokalipsa iznutra… U Kristalnom svetu je posebno naglašen i sam trenutak transformacije koji sadrži u sebi izvesnu inherentnu privlačnost, nezavisno od svih drugih implikacija i posledica. Međutim, ono najvažnije odnosi se na unutrašnji preobražaj. Pokušaj da se iz svakodnevnog, ovovremenog, pa samim tim i konačnog, pređe u sferu vanvremenskog, motivje koji se provlači kroz sva tri pomenuta romana a najizraženiji je upravo u Kristalnom svetu. Sam proces kristalizacije jeste svojevrsni flert sa besmrtnošću, gde zamrznutost u vremenu postaje zamrznutost vremena samog. Ili rečima Dr. Sandersa:

Sve ovo, dragi moj Pole, izostanak bilo kakvog iznenađenja, samo potvrđuje moje verovanje da ova blistava šuma u izvesnom smislu reflektuje raniji period naših života, arhajsko urođeno sećanje o kakvom predačkom raju u kome je jedinstvo vremena i prostora ugrađeno u svaki list i svaki cvet. Sada je svima očigledno da u ovoj šumi život i smrt imaju drugačije značenje za razliku od našeg prozaičnog sveta. Mi smo oduvek povezivali pokret sa životom i protokom vremena, ali na osnovu mog iskustva u šumi pokraj Mont Rojala, znam da svako kretanje neizbežno vodi u smrt, a da je vreme njen sluga.

Sanders je na kraju suočen sa izborom, koji je, naravno, samo prividan. Slično protagonistima Potopljenog sveta i Suše, u poslednjoj sceni ispraćamo Sandersa koji se vraća se u kristalni Raj ne bi li pronašao svoju Evu. Očekivanost takvog kraja, naročito nakon prethodna dva romana, ne bi trebalo shvatiti kao zamerku u smislu predvidivosti ili pak ponavljanja. U ove tri varijacije na istu temu, Balard je u razliličitom ritmu doveo do iste, neizbežne završnice. Ali svaka od varijacija poseduje sopstveni vizuelni identitet, a kroz suptilna nijansiranja protagonista, na prvi pogled toliko sličnih, ostavljeno je više nego dovoljno prostora za brojna čitanja i učitavanja.

Post scriptum: ili jedan rekvijem za tri apokalipse

Da li je, zapravo, nakon svega ovde napisanog i dalje primereno govoriti o pomenutim Balardovim romanima kao o delima na temu apokalipse? Da li je fraktalna apokalipsa tek zgodno zvučeća kovanica, nedovoljno jasna i precizna? Odgovor na drugo pitanje valjalo bi prepustiti sudu javnosti, dok odgovor na prvo pitanje u dobroj meri zavisi od tačke gledišta. Mi trenutno živimo u svetu u kome je zaživeo pridev: balardovski4 , čak i izvan domena književne fikcije, kao reakcija na razne životne situacije (fenomene, pejzaže…) s kraja XX / početka XXI veka. Da li to onda znači da mi trenutno živimo apokalipsu? Tek je na to pitanje teško dati zadovoljavajuć odgovor bez zasebnog eseja (i osvrta na Balardove romane nakon Kristalnog sveta). Ali ako se vratimo Balardovoj SF trilogiji, istina je da su navedena dela apokaliptična onoliko koliko je naša definicija apokalipse rastegljiva. Ukoliko je dovoljno rastegnemo, a da pritom ne dođe do pucanja, shvatićemo da je i sâm Balard svojim delima gotovo jednako rastegao poimanje naučne fantastike. Apokalipsa shvaćena kao globalna katastrofa koja jednosmerno i jednoznačno ugrožava život kao takav, definicija je uska koliko i nezanimljiva i u dobroj meri prevaziđena. Apokalipsa shvaćena kao globalna promena koja provocira život kao takav, definicija je znatno šira i elastičnija. I u takvom pogledu na stvari Potopljeni svet, Suša i Kristalni svet zauzimaju jedno sasvim posebno, počasno mesto.

Miloš Cvetković




https://libartes.rs/fraktalne-apokalipse-dzejmsa-g-balarda/

Gustave Flaubert,Madame Bovary, TREĆI DEO (I,II,II,IV )




TREĆI DEO 1

I.

        Gospodin Léon usporedo je sa studijem prava poprilično često zalazio u pariški Chaumière, gde je imao veoma lepih uspeha kod grizeta koje su nalazile da je otmen. Bio je među najprimernijim studentima: kosu nije nosio ni previše dugačku ni previše kratku, ne bi već prvoga u mesecu spiskao novac predviđen za celo tromesečje, a s profesorima je bio u dobrim odnosima. Što se tiče kakvih ispada, toga se uvek klonio koliko iz kukavštine, toliko i zbog tankoćutnosti. Često bi mu, kada bi ostao čitati u sobi ili uveče sedeo pod lipama u Luksemburškom perivoju, Zakonik ispao iz ruke na zemlju, a vratila mu se uspomena na Emmu. No, malo pomalo taj osećaj oslabi i preko njega se naslojiše druge žudnje, premda se on javljaše i kroz njih, jer Léon ne beše izgubio svaku nadu pa kao da je neko neizvesno obećanje u budućnosti lebdelo pred njim, poput zlatnoga ploda što se njiše na kakvoj grani.
      Sada se, kada ju je nakon tri godine izbivanja opet sreo, strast u njemu razbudi. Valja mu, mišljaše, napokon odlučiti da je zadobije. Uostalom, u dodiru mu s vetropirastim društvom bojažljivost beše oslabila pa se u provinciju vraćao prezirući sve što nogom u lakiranoj cipeli ne gazi po bulevarskom asfaltu. Pred Parižankom u čipkama, u salonu kakva slavna doktora, usto još i s odličjima i kočijom, jadni bi pisar bez dvojbe zadrhtao kao dete; no ovde u Rouenu, u luci, pred ženom toga beznačajnog lekara, osećaše se lagodno, već unapred siguran da će je očarati. Samopouzdanost zavisi od sredine u kojoj se nađe: na prvome spratu ne govorimo onako kao na četvrtome, a bogata žena kao da oko sebe nosi, da joj očuvaju krepost, sve novčanice koje poseduje, poput kakva oklopa, u podstavi svojega steznika.
           Rastavši se sinoć s gospodinom i gospođom Bovary, Léon beše izdaleka pošao ulicom za njima; potom je, videvši da su zastali pred Crvenim krstom, okrenuo natrag i celu noć proveo smišljajući najbolju osnovu.
        Sutradan, dakle, oko pet sati uđe u gostioničku kuhinju, stisnuta grla, bledih obraza i s onom kukavičkom odlučnošću koju ništa ne može zaustaviti.
– Gospodin nije ovde – reče mu sluga.
        Njemu se to učini dobrim znakom. Uspne se na sprat.
Emmu njegov dolazak nimalo ne smete; naprotiv, ispriča mu se što mu behu zaboravili reći gde su odseli.
– Oh, pa ja sam to pogodio – prihvati Léon.
– Kako?
On reče da ga je k njoj nasumce doveo nagon. Ona se poče seškati, a Léon joj smesta, da izgladi tu glupost, ispriča kako je jutro proveo tražeći je redom po svim gradskim hotelima.
– Znači, odlučili ste ostati? – pridoda.
– Da – reče ona – i krivo sam učinila. Ne treba se navikavati na nedosežne užitke kada oko sebe imamo na hiljade drugih obaveza...
– Oh, mogu zamisliti...
– E, ne možete, jer niste žena.
       I muškarci imaju svojih jada, i tako s nekoliko filozofskih misli otpoče razgovor. Emma nadugo i naširoko razmotri bedu ovozemaljske ljubavi i večitu osamljenost u kojoj srce počiva kao u grobu.
        Da se malo napravi važan ili pak bezazleno oponašajući ovu melankoliju koja zazivaše njegovu, mladi čovek izjavi kako se za sve vrieme studija neverovatno dosađivao. Pravo mu je išlo na živce, privlačili su ga drugi pozivi, a majka mu je neprestano, u svakome pismu, dodijavala. Sve su tačnije, naime, određivali razloge svoje boli, oboje se, što su dulje govorili, pomalo zanoseći u tome postupnom poveravanju. No, kadšto bi odustali od toga da potpuno izlože neku misao pa bi nastojali smisliti rečenicu kojom bi je ipak mogli izraziti. Emma ne priznade strast prema drugome muškarcu; on ne reče da je beše zaboravio.
        Možda se više nije ni sećao večera na koje je nakon plesa odlazio sa zakrabuljenim devojkama, a ona se nesumnjivo nije spominjala davnih sastanaka, kada je jutrom kroz travu trčala prema ljubavnikovu dvorcu. Gradska buka jedva dopiraše do njih, a soba se činila malenom, kao stvorena za to da još jače istakne njihovu samoću. Emma, odevena u jutarnju haljinu od parheta, beše spustila pundžu na naslon staroga naslonjača; žute zidne tapete tvorile zlatnu pozadinu iza nje: nepokrivena joj se glava ogledala u ogledalu s belim razdeljkom po sredini, a ušne joj resice izvirivale ispod kose.
– No, oprostite – reče ona – ne bi trebalo! Dosađujem vam s večitim žalopojkama!
– Ne, nipošto! Nimalo!
– Da samo znate – prihvati ona dižući k stropu krasne oči u kojemu drhtaše suza – o čemu sam nekada sanjarila!
– A tek ja! Oh, toliko mi je bilo teško! Često bih izišao, hodao naokolo, vukao se duž kejova na Seini, omamljivao se bukom mnoštva ne uspevajući odagnati sliku koja me ustrajno opsedala. Na bulevaru, kod jednoga trgovca slikama, visi talijanska gravira koja prikazuje jednu od Muza. Ogrnuta je tunikom i promatra mesec, s potočnicama u raspletenoj kosi. Mene je nešto neprestano tamo teralo; ostajao bih onde po čitave sate.
      Potom će drhtavim glasom.
– Nalikovala je malo na vas.
Gospođa Bovary okrenu glavu da on ne bi video osmeh što joj se neodoljivo spremaše zaigrati na usnama.
– Često sam vam – dalje će on – pisao pisma pa bih ih zatim poderao. Ona ne odgovaraše. On nastavi.
– Ponekad sam zamišljao da će vas kakav slučaj dovesti preda me. Znalo mi se učiniti da sam vas prepoznao na uglu neke ulice: trčao sam za svim kočijama na kojima je kroz vrata lepršao šal ili veo slični vašem Ona se činila odlučnom da ga pusti govoriti bez prekida. Prekrštenih  ruku i pognute glave, promatraše ukras u obliku ružice na papučama i na mahove lagano micaše nožnim prstima pod svilom od koje papučice behu načinjene.
     Međutim, ona uzdahnu:
– Najžalosnije je, zar ne, životariti, kao ja, tako beskorisnim životom? Kada bi naše boli kome mogle pomoći, tešili bismo se mišlju na tu žrtvu.
     On uze hvaliti krepost, dužnost i nemo prinošenje žrtava budući da i sam oseća neverovatnu potrebu za predanošću, a ne može je zadovoljiti.
– Najradije bih – reče ona – bila časna sestra u bolnici.
– Na žalost – odvrati on – za muškarce nema takvih svetih poziva i nigde ne vidim nikakvo zvanje... osim možda lekarskog.
    Uz lako sleganje ramenima Emma ga prekide da bi se požalila na bolest od koje je zamalo umrla. Baš šteta! Sada više ne bi patila. Léon odmah zažali za grobnim mirom, a čak je jedne večeri bio napisao i oporuku u kojoj je izrazio želju da ga sahrane u onome krasnom prekrivaču za noge, ukrašenom baršunastim trakama, što ga beše dobio od nje; oboje su, naime, zaista hteli da je moglo biti tako, zamišljajući i jedno i drugo ideal prema kojemu su sada prilagođavali svoj prijašnji život. Uostalom, govor je nalik na valjaonički
stroj koji uvek rasteže naše osećaje.
No, na onu izmišljotinu o prekrivaču za noge ona zapita:
– A zašto?
– Zašto?
Oklevao je.
– Zato što sam vas toliko ljubio!
       I Léon, čestitajući samome sebi što je svladao tu poteškoću, potajice joj krajičkom oka promotri lice.
     Bilo je to kao kada udar vetra s neba rastera oblake. Gomila tužnih misli što joj zamračivaše modre oči kao da najednom nestade iz njih; celo joj se lice ozari.
Čekao je. Ona napokon odgovori:
– Oduvek sam to slutila...
     Onda stadoše jedno drugome pripovedati nevažne događaje iz onoga davnog života čije su užitak i setu maločas saželi u jednoj jedinoj reči. On se sećao odrine na kojoj je rasla pavit, haljina koje je ona nosila, pokućstva u njezinoj sobi, cele kuće.
– A jadni naši kaktusi, šta je s njima?
– Zimus su stradali od studeni.
– Ah, da znate koliko sam mislio o njima! Često bih ih video pred sobom kao nekada, kada je u letna jutra sunce udaralo u kapke... a ja sam gledao vaše nage ruke kako promiču među cvećem.
– Ubogi moj prijatelju! – ona će pružajući mu ruku.
Léon hitro na nju pritisnu usne. Potom, pošto je duboko uzdahnuo:
– U ono ste vreme za mene bili neka neshvatljiva sila koja mi je bila ovladala životom. Jednom sam došao do vas, ali vi se toga sigurno ne sećate?
– Sećam se – reče ona. – Nastavite.
– Stajali ste dole, u predvorju, spremni za izlazak, na poslednjoj stepenici; na glavi ste čak imali šešir s plavim cvetićima, a ja sam, bez vašega poziva, protiv svoje volje, pošao s vama. Svakim časkom, međutim, postajala mi je sve jasnija vlastita glupost pa sam i dalje išao uz vas, ne usuđujući vas se ni  pratiti, a ne hoteći vas ni ostaviti. Kada biste ušli u neku trgovinu, ostao bih na ulici, gledao vas kroz izlog kako skidate rukavice i brojite novac na pultu. Zatim ste pozvonili kod gospođe Tuvache, otvorili su vam, a ja sam kao budala ostao pred velikim teškim vratima koja su se za vama opet zatvorila.
        Gospođa se Bovary, slušajući ga, čudila da je već tako stara; sve to što se ponovo pojavljivaše pred njom kao da su davale širinu njezinu životu; stvaraše to neki osećajni beskraj u koji se prenosila pa je, tihim glasom i napola sklopljenih očiju, od vremena do vremena govorila:
– Da, istina!... Točno!... Točno tako...
      Začuše kako odbija osam sati na raznim zvonicima četvrti Beauvoisine koja je puna devojačkih zavoda, crkava i napuštenih velikih palača. Nisu više razgovarali, ali su, posmatrajući jedno drugo, u glavi osećali neki bruj, kao da im nešto zvučno uzajamno izbijaše iz nepomičnih zenica. Ruke im se behu spojile, a prošlost, budućnost, podsećanja i snovi, sve se stopilo u slatkoći toga silnog zanosa. Noć se zgušnjavaše na zidovima na kojima još uvek, napola izgubljene u tami, blistahu grube boje četiriju otisaka što prikazivahu četiri prizora iz Tornja Nesle, s objašnjenjima na španskom i francuskom. Kroz prozor na podizanje video se između šiljastih krovova krajičak crnoga neba.
       Ona ustade da zapali dve svijeće na komodi, potom ponovo sede.
– Pa?... – oglasi se Léon.
– Pa? – odgovori ona.
Baš je smišljao kako da nastavi prekinuti razgovor, kadli mu ona reče:
– Kako to da mi niko do sada nije izrazio takve osećaje?
     Pisar se potuži kako je idealne naravi teško razumeti. On se u nju bio zaljubio već na prvi pogled pa je očajavao misleći o sreći koju su mogli uživati da su se milostivošću slučaja bili ranije sreli i nerazdruživo se vezali jedno uz drugo.
– Katkada sam pomišljala na to – prihvati ona.
– Kakav san! – promrmlja Léon.
Pa prstom obzirno dotičući plavi rub njezina dugačkog belog pojasa, dodade:
– Ko nas sprečava da počnemo iznova?...
– Ne, prijatelju moj – odgovori ona. – Ja sam prestara... vi ste premladi... zaboravite me! Druge će vas voleti... vi ćete voleti njih.
– Ne kao vas! – uzviknu on.
– Pravo ste dete! Hajde, budimo razumni! Tako ja hoću!
      Predoči mu koliko je njihova ljubav nemoguća te da se, kao i nekad, moraju zadržati u jednostavnim okvirima bratskoga prijateljstva.
      Je li to ozbiljno govorila? Nesumnjivo ni sama Emma to nije znala, sva obuzeta čarom zavođenja i nuždom da se od toga brani te je, razneženim pogledom promatrajući mladoga čoveka, blago odbijala bojažljiva milovanja u koja se upuštahu njegove drhtave ruke.
– Ah, oprostite – reče on uzmičući.
     A Emmu obuze nejasan strah pred tom bojažljivošću, opasnijom za nju od Rodolpheove smelosti, iz doba kada joj se primicao raširenih ruku. Nikada joj se nijedan muškarac ne beše učinio tako lepim. Predivna mu prostodušnost izbijaše iz celoga držanja. Dugačke, uzvinute trepavice držaše spuštene. Meka mu se koža na obrazu rumenila, mišljaše, zbog žudnje za njom i Emma osećaše neodoljivu želju da na nju prisloni usne. Onda će, naginjući se prema zidnoj uri njihalici kao da gleda koliko je sati:
– Bože, kako je kasno! Baš smo se zapričali!
On shvati njezin mig pa potraži šešir.
– Čak sam i na predstavu zaboravila! A jadni me moj Bovary izričito radi toga ovde ostavio!
Gospodin Lormeau iz ulice Grand-Pont trebao me povesti onamo zajedno sa svojom ženom.
I prilika beše propala jer već sutradan odlazi.
– Zbilja? – na to će Léon.
– Da.
– Ipak, moram vas opet videti – dočeka on – hteo sam vam reći...
– Šta?
– Nešto... važno, ozbiljno. E, ne, uostalom, vi i nećete otputovati, to je nemoguće! Kad biste znali... Saslušajte me... Niste razumeli? Znači, niste naslutili?...
– Vi, međutim, jasno govorite – reče Emma.
– Ah! Čak se i šalite! Dosta, dosta! Smilujte se, dajte da vas opet vidim... još jednom...samo još jednom.
– Pa, dobro!...
Zastade; potom, kao da se predomišlja:
– O, ne ovde!
– Gde god hoćete.
– Hoćete li...
Kao da se zamisli, pa će naglo:
– Sutra, u jedanaest sati u katedrali.
– Biću tamo! – uzviknu on hvatajući je za ruke, ali ih ona povuče k sebi.
Pa, kako su oboje stajali, on iza njezinih leđa, a Emma oborene glave, sagnu se nad njezin vrat i dugim je poljupcem poljubi u zatiljak.
– Pa vi ste ludi! Ah, ludi! – govoraše ona sa sitnim zvonkim smehom, dok se poljupci i dalje redahu.
      Onda on, nagnuvši glavu preko njezina ramena, kao da u njezinim očima potraži pristanak.
     One mu uzvratiše pogledom punim ledena veličanstva.
      Léon uzmaknu tri koraka spremajući se za odlazak. Zastade na pragu. Potom prošapta uzdrhtalim glasom:
– Doviđenja sutra.
     Ona odgovori kimanjem glave i poput ptičice nestade u susednoj sobi. Emma uveče pisaru napisa beskonačno dugačko pismo u kojem mu otkazivaše sastanak;
sada je sve svršeno i njih se dvoje, radi vlastite sreće, više ne smeju sresti. No, kada je pismo već bilo zatvoreno, budući da nije znala Léonovu adresu, nađe se u velikoj neprilici.
– Predaću mu ga sama – pomisli. – Doći će onamo.
     Léon sutradan, uz otvoren prozor i pjevuckajući na balkonu, sam ulašti svoje polucipele, i to u nekoliko slojeva. Navuče bele hlače, tanke čarape, kratki zeleni kaput, izlije na rupčić sve mirise što ih je imao kod kuće, potom dade nakovrčati kosu, a onda je raščešlja da bi kosi dao što više prirodne otmenosti.
– Još je prerano! – pomisli pogledavši vlasuljarov sat s kukavicom što pokazivaše devet.
      Prelista stari modni žurnal, iziđe, popuši cigaru, prođe tri ulice, učini mu se da je vreme za polazak i polako se otputi prema trgu pred Bogorodičinom crkvom. Beše krasno letno jutro. Srebrnina blistaše po zlatarskim izlozima, a svetlost što koso padaše na stolnu crkvu ostavljaše svetlucave treptaje u pukotinama sivoga kamena; ptičje društvance kružilo je na modrome nebu oko tornjića s prozorima u obliku trolista; trg, odjekujući povicima, mirisaše na cveće kojima beše okruženo njegovo popločano tlo – na ruže, jasmin, karanfile, narcise i tuberoze, među kojima je nejednolično raslo vlažno zelenilo, od mačje trave do vidovčice namenjene pticama; nasred trga brbotao je vodoskok, a pod širokim suncobranima, među dinjama naslaganim u piramide, piljarice bez marame na glavi umatahu u papir kitice ljubičica.
       Mladić kupi stručak ljubičica. Bijaše mu to prvi put u životu da kupuje cveće za neku ženu pa mu se grudi, kada ga je pomirisao, naduše od ponosa, kao da se ta počast što je beše namenio drugoj osobi prenosi i na njega. Bojaše se, međutim, da ga kogod ne bi video pa odlučno uđe u crkvu.
      Crkveni stražar u tom času stajaše na pragu, na sredini levoga portala, ispod reljefa Marianne pleše, s perjanicom na glavi, dugačkim mačem o bedru i štapom u ruci, veličajniji od kakva kardinala i sav blistav kao kakav kalež. Pođe prema Léonu pa će, s onim dobroćudno sladunjavim smeškom koji duhovnici
upotrebljavaju kada ispituju decu:
– Gospodin zasigurno  nije odavde? Gospodin možda želi razgledati znamenitosti u našoj crkvi?
– Ne – reče njegov sugovornik.
        Pa najpre obiđe bočne lađe. Zatim pođe i pogleda na trg. Emme još nije bilo. Vrati se natrag do hora. Lađa se u punim škropionicama ogledala krajevima šiljatih lukova i nekim delovima vitrajža. No, odraz se oslikana stakla, lomeći se na mramornome rubu, protezao još dalje po kamenim pločama, poput šarena saga. Beli je dan kroz troja otvorena vrata prodirao u crkvu u vidu tri golema zraka. Od vremena do vremena u dnu bi crkve prošao kakav crkvenjak klecnuvši usput pred glavnim oltarom, kako to čine vernici u žurbi. Kristalni su svećnjaci nepomično visili. Pred glavnim je oltarom gorela srebrna svetiljka, a iz pokrajnjih kapelica, tih mračnih delova crkve, kadšto se izvijaše kao nekakav dašak uzdaha, uz štropot rešetke koja pada, a odek mu se odbija od visokih svodova.
     Léon je svečanim korakom išao uza zidove. Nikada mu se život nije činio tako krasnim. Za koji čas ona će doći, dražesna, usplahirena, potajice iza sebe proveravajući poglede što je prate, u haljini s volanima, sa zlatnim lornjonom, u malešnim čizmicama, s kojekakvim otmjenim uresima u kojima do sada nije uživao i s neizrecivom zavodljivošću kreposti koja popušta. Cela se crkva, poput divovskoga budoara, širi oko nje; svodovi se naginju da u tami čuju ispovest njezine ljubavi; vitraži blistaju da bi joj obasjali lice, a kadionice se spremaju razgoreti da bi se ona ukazala poput anđela u miomirisnu oblaku.
     Ona, međutim nije dolazila. On se smesti na stolac i oči mu se zaustaviše na modrome vitražu na kojemu su se videli brodari kako nose košare. Promotri ga dugo, pažljivo te stade brojati riblje ljuske i rupice za puceta na prslucima, dok mu misao lutaše u potrazi za Emmom.
      Crkveni se stražar iz prikrajka u sebi srdio na toga stvora koji sebi dopušta ovako se samostalno diviti stolnoj crkvi. Takvo mu se njegovo vladanje činilo čudovišnim, kao da ga u neku ruku potkrada i gotovo kao da počinja neko svetogrđe.
  Šušanj svile na kamenim pločama, obod nečijeg šešira, crna kukuljica... Bijaše to ona!
      Léon ustade i pohita joj u susret.
    Emma beše blijeda. Brzo je koračala.
– Čitajte! – reče pružajući mu neki papir... – Oh, ne!
     Pa naglo povuče ruku i uđe u kapelicu Blažene Device, gde klekne uz jedan stolac i stade se moliti.
     Mladi se čovek razljuti zbog toga hirovitog bogomoljstva; potom oseti stanovitu draž u tome što se ona sred sastanka s njime zadubila u molitve poput kakve andaluzijske markize, a onda mu i to ubrzo dosadi, jer ona nikako ne prestajaše s molitvom.
      Emma se molila odnosno, bolje rečeno, trudila se moliti, nadajući se da će joj s neba doći kakvo nenadano rešenje, a da bi primamila božansku pomoć, napajala je oči sjajem svetohraništa, udisala miris belih večernica što se bijahu rascvjetale u velikim posudama i osluškivala crkvenu tišinu što joj samo povećavaše oluju u srcu. Ona poče ustajati i baš se spremahu krenuti, kadli im živo pristupi crkveni stražar govoreći:
– Gospođa zasigurno nije odavde? Gospođa možda želi razgledati znamenitosti u našoj crkvi?
– A, ne! – uzviknu pisar.
– Zašto ne? – dočeka ona.
     U svojoj se pokolebanoj kreposti grčevito, naime, hvataše za Bogorodicu, za kipove, za grobove, za svaku priliku.
    Onda ih čuvar, da bi sve išlo po redu, povede do ulaza, kraj samoga trga, odakle im štapom pokaza velik krug načinjen od crnih kocaka, bez natpisa i urezanih ukrasa:
– Ovo je – dostojanstveno će zatim, opseg divnog Amboiseovog zvona. Težilo je četrdeset hiljada funti. U celoj mu Evropi nije bilo ravna. Radnik koji ga je izlio umro je od radosti...
– Idemo – reče Léon.
     Onaj prijan opet krene napred; potom, vrativši se do Bogorodičine kapelice, ispruži ruke kao da tom sveobuhvatnom kretnjom želi sve zajedno pokazati pa će, ponosniji od kakva seoska posednika što pokazuje svoj voćnjak:
– Pod ovom jednostavnom pločom leži Pierre de Brézé, gospodar od Varenne i Brissaca, veliki maršal od Poitoua i namesnik Normandije, koji je poginuo u bitki kod Montlhéryja, 1465.
    Grizući usne, Léon je nestrpljivo lupkao nogom.
– A desno, onaj plemić sav u gvozdenom oklopu, na konju koji se propinje, to je njegov unuk Louis de Brézé, gospodar od Brévala i Montcahuveta, grof od Maulevriera, barun od Maunyja, kraljev komornik, vitez Reda te isto tako namesnik Normandije, umro 1531., jedne nedelje, kako stoji i na natpisu; a ispod toga, onaj čovek koji se sprema sići u grob prikazuje upravo istu osobu. Nije moguće, zar ne, zamisliti savršeniju predodžbu ništavila?
       Gospođa Bovary izvuče lornjon. Léon je nepomično promatraše ne pokušavajući reći više ni jednu jedinu reč, načiniti jednu jedinu kretnju, toliko se osećaše obeshrabrenim pred ovom dvostrukom spremnošću na blagoglagoljivost i na ravnodušnost.
    Večiti vodič nastavljaše:
– Pokraj njega, ova žena koja kleči i plače, to je njegova supruga Diane de Poitiers, grofica od Brézéa, vojvotkinja od Valentinoisa, rođena 1499., a umrla 1566., a levo, s detetom u naručju, stoji sveta Deva Marija. Sada se okrenite na ovu stranu: to su grobovi Amboiseovih. Obojica su bili kardinali i ruanski nadbiskupi. Onaj tamo bio je i ministar kralja Ljudevita XII. Mnogo je dobra učinio za ovu stolnu crkvu, a oporukom je za siromahe ostavio trideset hiljada zlatnih talira.
      Pa ih, bez zaustavljanja i svejednako govoreći, povuče u jednu kapelicu prepunu rešetkasti ograda, odmaknu neke od njih i otkri nekakvu kamenu stenu koja je nekada možda bila kakav loše izrađen kip.
– Nekad je – reče s dubokim uzdahom – ovo krasilo grob Rikarda Lavljeg Srca, engleskog kralja i normanskog vojvode. U ovakvo su vam ga stanje, gospodine, doveli kalvinisti. Iz čiste su ga zlobe zakopali u zemlju, ispod nadbiskupskog trona Njegove Preuzvišenosti. Vidite, ovo su vrata kroz koja Preuzvišeni ide u svoj stan. Pođimo sada pogledati oslikane prozore s Gargouilleom.
       No, Léon naglo iz džepa izvuče srebrnjak i zgrabi Emmu za nadlakticu. Stražar ostade na mjestu ukopan od zaprepaštenja, nikako ne shvatajući tu preuranjenu strančevu darežljivost kada bijaše još toliko toga što je valjalo videti. Stoga će pozivajući ga natrag:
– E, gospodine! A toranj! Toranj!
– Hvala – uzvrati Léon.
– Gospodin ne zna što propušta! Toranj je visok četiri stotine i četrdeset stopa, devet stopa manje od velike egipatske piramide. Sav je od levanog gvožđa i...
      Léon je bežao; činilo mu se, naime, da će njegova ljubav, već se pre dva sata kamenom okamenivši u crkvi, sada poput dima nestati kroz tu okrhnutu cev, taj duguljasti kavez, taj šupljikavi dimnjak što se tako groteskno koči nad katedralom kao čudnovati hir nekoga levača s odveć bujnom maštom.
–  Gde idemo? – zapita ona.
      Ne odgovarajući, brzim je koracima išao dalje te je gospođa Bovary već umakala prst u blagoslovljenu vodu, kadli za sobom začuše glasno dahtanje isprekidano ravnomernim udarcima štapa. Léon se okrenu.
– Gospodine!
– Šta je sad?
Prepoznade crkvenoga stražara koji je pod rukom nosio, a trbuhom podupirao da ih održi u ravnoteži nekih dvadesetak debelih broširanih svezaka. Bila su to dela u kojima se govorilo o katedrali.
– O budale! – progunđa Léon izletevši iz crkve.
Na trgu pred crkvom dangubio je neki deran.
– Hajde, pozovi mi kočiju!
Dete kao strela poleti ulicom Quatre-Vents; njih dvoje tada ostadoše nekoliko časaka sami, licem u lice i ponešto zbunjeni.
– Ah! Léone!... Zbilja... ne znam... smem li...!
Prenemagala se. Potom će ozbiljno:
– Ovo je vrlo nedolično, znate li to?
– Po čemu? – odvrati pisar. – Tako se radi u Parizu!
Te je reči, kao kakav nepobitan razlog, navedoše na odluku.
Međutim, kočija nije dolazila. Léon se bojao da se ona ne vrati u crkvu. Napokon se kočija pojavi.
– Iziđite bar kroz severni portal! – doviknu im crkveni stražar koji bijaše ostao na pragu
– Tako da možete videti Uskrsnuće, Poslednji sud, Raj, Kralja Davida i Grešnike u paklenom ognju.
– Kamo će gospodin? – zapita kočijaš.
– Kamo god hoćete! – reče Léon uvukavši Emmu u kočiju.
      I tromo vozilo krenu.
      Spusti se ulicom Grand-Pont, pređe preko trga Arts, Napoleonovom obalom, Novim mostom te se kao ukopano zaustavi pred kipom Pierrea Corneillea.
– Vozite dalje! – na to će glas što dopiraše iz unutrašnjosti kočije.
     Kola ponovo krenuše pa, već se od raskršća La Fayette prepustivši nizbrdici, u punom trku uđoše u ograđen prostor pred kolodvorom.
– Ne, samo ravno! – viknu onaj isti glas.
      Kočija iziđe izvan ograde pa ubrzo, stigavši na šetalište, krenu laganim kasom između visokih brestova. Kočijaš obrisa čelo, stisnu kožnu kapu između bedara pa potera kola onkraj sporednih uličica, do rečne obale, uz rub tratine. Krenuše kola niz reku, putem za lađare posutim suhim šljunkom, potom nastaviše još dugo prema Oysselu, nizvodno od otoka.
     No, odjedanput naglo proletješe kroz Quatremares, Sotteville, Grande-Chaussée, ulicu Elbeuf te se po treći put zaustaviše pred Botaničkim vrtom.
– Ama vozite! – još mahnitije uzviknu onaj glas.
    I smesta, nastavivši vožnju, prođoše kroz Saint-Sever, preko keja Curandiers i keja Meules, još jednom preko mosta i trga Champ-de-Mars pa iza bolničkih vrtova gde starci u crnim haljecima šeću po suncu, duž neke terase što se sva zelenela od bršljana. Uspeše se bulevarom Cauchoise, potom uz celi Mont-Riboudet sve do obronka Deville. Krenuše natrag, a onda, bez cilja i smera, stadoše nasumce lutati. Videše ih u Saint-Polu, u Lescureu, na brežuljku Gargan, na Rouge-Mareu i trgu Gaillardbois; u ulici Maladrerie, ulici Dinanderie, pred Saint-Romainom, Saint-Vivienom, Saint-Maclouom, SaintNicaiseom, pred carinarnicom, kraj Basse-Vieille-Tour, kraj Trois-Pipes i kraj glavnoga groblja. Od vremena do vremena kočijaš je sa svojega sedala bacao očajničke poglede na razne krčme. Nije shvaćtao kakva to pomama za kretanjem goni ovo dvoje pa se nikako ne žele zaustaviti. Nekoliko je puta sam pokušao stati, ali bi odmah iza sebe začuo one ljutite povike. Onda bi svom snagom ošinuo svoja dva kljuseta oblivena znojem, i ne obazirući se na poskakivanje kočije, zapinjući ovde-onde, ne mareći ni za što, sav utučen i gotovo se rasplakavši od žeđi, umora i tuge.
       A u luci, usred teretnih kola i bačava, po cestama, na uglovima ulica, građani su u čudu širili oči pred tim prizorom tako neuobičajenim za provinciju – kočijom sa spuštenim zastorim što neprestano odnekuda iskrsava, zatvorena kao grob i zanjihana kao brod.
     U jednom se trenu, u pol bela dana, nasred polja, u času kada je sunce najjače zabadalo zrake u stare posrebrene ulične svjetiljke, jedna gola ruka pomoli ispod zastora od žuta platna i baci poderane komadiće papira što se raspršiše na vetru i poput belih leptira popadaše nešto dalje po polju crvene deteline u punom cvatu.
Potom se oko šest sati kola zaustaviše u jednoj uličici u četvrti Beauvoisine i iz njih iziđe žena i pođe dalje, spuštene koprene i ne okrećući glave.



II 


       Stigavši u svratište, gospođa se Bovary začudi što nigde ne vidi poštansku kočiju. Hivert je beše čekao pedeset i tri minute te je na kraju otišao. Ipak, ništa je nije sililo na odlazak, no beše dala reč da će se vratiti još iste večeri. Uostalom, Charles ju je čekao i ona je već u srcu osećala onu kukavičku poslušnost koja je za mnoge žene poput kazne, a u isti mah i naknada za preljub.
        Žurno spremi kovčeg, plati račun, u dvorištu unajmi dvokolicu pa, požurujući kočijaša, potičući ga, svaki se čas raspitujući o tome koliko je sati i koliko su kilometara već prešli, uspe stići Lastavicu kod prvih kuća u Quincampoixu.
      Jedva što sede u ugao, sklopi oči i otvori ih tek u podnožju obronka, odakle izdaleka prepozna Félicité koja je poput kakve izvidnice čekaše ispred potkivačeve kuće. Hivert zaustavi konje, a kuharica, na prstima se propevši do prozora na kočiji, reče tajanstveno:
– Gospođo, morate odmah poći do gospodina Homaisa. Radi se o nečem hitnom.

      Mesto beše tiho kao i obično. Na uglovima ulica videle su se ružičaste hrpice što su se pušile na zraku, jer beše doba ukuhavanja voća, a u Yonvilleu su svi pripremali zalihe istoga dana. No, pred apotekom  se ponosno kočila veća hrpa, premašujući sve ostale nadmoćnošću što je apotekarska  radionica mora imati nad pećima običnih građana, opšta potreba nad pojedinačnim prohtevima.
        Emma uđe. Veliki naslonjač beše prevrnut, a čak i Fanal de Rouen ležaše na podu između dve stepenice. Gurne vrata prema hodniku i nasred kuhinje, između smeđih ćupova punih očišćena ribiza, usitnjena šećera i šećera u komadima, među vagama na stolu i činijama na vatri opazi sve Homaisove, velike i male, s pregačama što im sezahu do brade is vilicama u ruci. Justin stajaše oborene glave, a lapotekar je galamio:
– A ko ti je rekao da ideš po nju u kafarnaum?
– Šta se događa? Šta je to bilo?
– Šta je bilo? – odgovori apotekar. – Kuvali smo pekmez i on provre, ali nam je zbog prejakog ključanja umalo prekipio pa ja zatražim još jednu činiju. I onda ovaj ovde, iz nemara, iz lenosti, ode i s čavla u laboratoriju uzme ključ od kafarnauma.
        Apotekar je tako nazivao izbicu u potkrovlju, punu posuđa i robe što pripadaše njegovoj struci. Često je onde sam provodio duge sate stavljajući nalepnice, pretačući tekućine i vezujući omote te je nije smatrao običnim skladištem, već istinskim svetištem iz kojega su zatim, kao njegovih ruku delo, izlazile svakovrsne pilulice i pilule, čajevi, vodice i napici koji će mu po okolici pronositi slavu. Niko na svetu nije smeo onamo nogom stupiti, a toliko je držao do te izbe da ju je sam i meo. Ukratko, ako je apoteka, otvorena svima i svakome, bila mesto kojim se dičio i gde se razmetao, kafarnaum beše utočište u kojemu se, sebično se onamo povlačeći, odavao obavljanju najmilijih poslova. Zbog toga mu se ova Justinova nesmotrenost i učinila tako čudovišnim nedostatkom poštovanja te je, rumeniji od ribiza, ponavljao:
     – Da, ključ od kafarnauma! Ključ pod kojim držim kiseline zajedno s jetkim lužinama! Otići po činiju spremljenu kao zaliha! Činiju s poklopcem! I to činiju koju ja možda nikada neću upotrebiti! U osetljivim postupcima naše struke sve ima neku važnost! Pa, do đavola! Treba znati što čemu služi, a ne rabiti za kućanske potrebe ono što je predviđeno za apotekarske svrhe! Baš kao da hirurškim nožem režeš kokoš, kao da sudac...
– Ama, umiri se! – govoraše gospođa Homais.
A Athalie, vukući ga za kaput, vikaše:
– Tata! Tata!
– Ne, pustite me! – odgovaraše apotekar. – Pustite me! K đavolu! Bolje da sam otvorio trgovinu mešovitom robom, časna reč! Samo daj! Ništa ne poštuj! Razbijaj! Trgaj! Puštaj pijavice! Pali beli sljez! Kiseli krastavce u apotekarskim staklenkama, deri zavoje!
– Zvali ste me zbog nečega... – reče Emma.
– Samo malo! Znaš li ti uopšte čemu si se izložio?... Nisi ništa video, u uglu, s leva, na trećoj polici? Govori, odgovaraj, reci nešto!
– Nnne... znam – promuca mladić.
– A, ne znaš! E, pa, ja znam! Video si bocu od modrog stakla, zapečaćenu žutim voskom, u njoj je beli prašak, a ja sam na njoj napisao: Opasno! A znaš što je u njoj? Arsenik! I ti ideš u to dirati! Uzeti činiju koja odmah kraj toga stoji!
– Odmah kraj toga! – ciknu gospođa Homais sklapajući ruke. – Arsenik! Mogao si nas sve potrovati!
A decu spopade vriska kao da u utrobi već osećaju strahovite bolove.
– Ili otrovati nekog bolesnika! – nastavi apotekar. – Ti bi da ja dospem na optuženičku klupu, pred porotni sud? Da vidiš kako me odvlače na stratište? Zar ne znaš koliko pomno rukujem s lekovima, uprkos svem svojem silnom iskustvu? Često se i sam uplašim kad pomislim kolika je to odgovornost! Vlada nas progoni, a besmisleni zakoni kojih se treba držati vise nam nad glavom kao pravi pravcati Damoklov mač!
        Emma više i ne pomišljaše na to da zapita šta su hteli od nje, a  apotekar i dalje nizaše zadihane rečenice:
– Tako ti nama uzvraćaš svu dobrotu koju prema tebi pokazujemo! Tako mi se odužuješ za očinsku brigu kojom te obasipam! Pa gde bi ti bio da mene nema? Šta bi radio? Ko te hrani, odgaja, oblači, ko ti pruža sve što će ti jednog dana omogućiti da nađeš časno mesto u društvu? No, za to treba dobro zasukati rukave i dobiti, kako se to kaže, žuljeve na rukama. Fabricando fit faber, age quod agis.
         Beše već prešao i na latinski, toliko je bio ogorčen. Bio bi on progovorio i kineski i grenlandski da je poznavao te jezike, jer je bio u jednome od onakvih opasnih stanja kada cela duša bez razlike pokazuje sve što se u njoj krije, poput okeana koji se za oluje rastvori od morske trave na obali pa sve do peska u dubinama.
        I nastavi:
– Počinjem se strašno kajati što sam te uzeo na brigu! Zbilja bi mi bilo bolje da sam te ostavio u bedi i blatu u kojem si se rodio! Nikada nećeš biti ni za što drugo nego da čuvaš rogatu stoku! Nemaš nimalo dara za  nauku! Jedva da znaš i nalepnicu prilepiti! A živiš tu kod mene kao grof, kao bubreg u loju, ne manjka ti ni ića ni pića!
         No, Emma će obraćajući se gospođi Homais:
– Poslali ste po mene...
– O, Bože – tužna je lica prekide ova draga gospođa – kako ću vam to reći?... Prava nesreća!
       Ne dovrši. Apotekar je grmio:
– Isprazni je! Izribaj! Odnesi natrag! Ama, požuri se!
         Pa prodrma Justina za ovratnik radnoga haljetka tako da momku iz džepa ispadne nekakva knjiga.
          Dečko se saže. Homais je bio brži pa podigavši svezak, stade ga promatrati razrogačenih očiju i otvorenih usta.
– Bračna... ljubav! – reče polagano rastavljajući te dve reči. – Ah! Baš dobro! Jako dobro! Prekrasno! I to sa slikama!... Ah! Ovo je ipak previše!
         Gospođa Homais krene prema njima.
– Ne, ne diraj u to!
Deca htedoše pogledati slike.
– Izlazite! – zapovednički će on.
       I svi iziđoše.
Apotekar se najpre ushoda gore-dolje velikim koracima, s dva prsta držeći otvorenu knjigu, prevrćući očima, sav zadihan, spreman da pukne, kao da će ga kap udariti. Potom priđe ravno k svojemu učeniku i stade preda nj prekriženih ruku:
– Ama, ti si obdaren svim porocima, nesrećo jedna!... Čuvaj se, na stranputicu si zašao!...Ni pomislio nisi da ta besramna knjiga može doći u ruke mojoj deci, raspaliti im mozak, okaljati Athalijinu čistoću, izopačiti Napoléona! On je gotovo muškarac! Jesi li bar sasvim siguran da je njih dvoje nisu čitali? Možeš li mi garantovati..?
– Nego, gospodine – Emma će njemu – imali ste mi nešto reći...
– Jesam, gospođo... Tast vam je umro!
       Doista, stari gospodin Bovary beše preminuo preksinoć, nenadano, od kapi, baš kad je ustajao od stola, a Charles beše, iz preterana opreza zbog Emmine osetljivosti, zamolio gospodina Homaisa da joj obzirno priopšti tu strašnu vest.
Apotekar  beše promislio presudnu rečenicu, zaoblio je, izgladio, ritmički odmerio: beše to remek-delo razboritosti i okolišanja, tankoćutnih izraza i obzirnosti, no srdžba beše otplavila govorničku veštinu.
        Emma, odustajući od bilo kakvih pojedinosti, pođe iz apoteke jer se gospodin Homais beše vratio sipanju prekora. U međuvremenu se beše smirio pa sada gunđaše očinskim glasom, svejednako se hladeći onom svojom grčkom kapom.
– To ne znači da ja u potpunosti osuđujem ovo delo! Njegov je pisac bio lekar. Ima ono pojedinih naučnih strana koje muškarcu nije loše poznavati pa čak, usudio bih se reći, koje bi muškarcu valjalo poznavati. Ali ne sada, ne sada! Pričekaj bar dok i sam ne postaneš muškarcem, dok ti um ne sazrije.
         Na Emmino kucanje alkom po vratima, Charles koji je čekaše pođe prema njoj raširenih ruku i reče joj sa suzama u glasu:
– Ah, mila moja..
       I nježno se naže da je poljubi. No, pri dodiru njegovih usana nju obuze sećanje na drugog muškarca pa dršćući pređe rukom preko lica. Međutim, ipak mu odgovori:
– Da, znam... znam...
        Pokaza joj pismo u kojem njegova majka prikazivaše događaj bez ikakva sentimentalnog licemerstva. Žalila je jedino što joj muž nije primio versku utehu, jer je umro u Doudevilleu, na ulici, na pragu neke kafane, nakon rodoljubive večere s nekadašnjim časnicima.
         Emma mu vrati pismo; potom se pri večeri iz pristojnosti pretvarala kako joj nije do jela. No, kako ju je on nutkao, stade odlučno jesti, dok joj je Charles sedeo nasuprot, nepomičan i satrven.
      Od vremena do vremena, podigavši glavu, uputio bi joj dugačak pogled pun boli i jada.
Jednom i uzdahnu:
– Da sam ga bar još jednom video!
Ćutala je. Napokon, shvativši da treba nešto reći:
– Koliko je tvojem ocu bilo godina?
– Pedeset i osam!
– Ah!
     I to je bilo sve.
Četvrt sata posle toga on dodade:
– A jadna majka... Što će sada biti s njom?
Emma slegnu ramenima
Videći je tako ćutljivu, Charles pretpostavljaše da je ovo i nju pogodilo pa se prisiljavaše na ćutnju kako ne bi povećao bol što nju potresaše. Ipak, odagnavši vlastitu bol, zapita:
– Juče si se dobro zabavila?
– Da.
       Kada služavka ukloni stolnjak, Bovary ne ustade, a isto tako ni Emma, pa što ga je duže posmatrala, to je jače jednoličnost toga prizora iz njezina srca malo-pomalo gonila svako sažaljenje. Činio joj se kukavnim, slabašnim, bezvrednim, rečju, bednikom u svakom pogledu. Kako da ga se reši? Kakve li beskonačne večeri! Umrtvljivaše je neka omama nalik na miris opijuma.
I          z predvorja začuše oštre udarce štapa po drvenom podu. Beše to Hippolyte s gospođinom prtljagom. Da bi je odložio, drvenom nogom mučno opisa četvrtinu kruga.
– Više i ne misli na to! – govoraše ona u sebi promatrajući jadnoga momka iz čije je grube crvene kose kapao znoj.
       Bovary je po novčaniku tražio sitniš, po svoj prilici i ne shvatajući koliko poniženje za nj znači već i sama prisutnost ovoga čoveka što stajaše onde kao utelovljeni prekor njegove neizlečive nesposobnosti.
– Gle, lepo ti je ovo cveće! – reče opazivši na kaminu Léonove ljubičice.
– Da – ravnodušno će ona – malopre sam ga kupila... od neke prosjakinje.
       Charles uze ljubičice pa ih stade oprezno mirisati osvežujući na njima oči posve crvene od suza. Emma mu ih brzo istrgnu iz ruke i pođe ih staviti u čašu vode.

    Sutradan stiže stara gospođa Bovary. I ona i sin dugo su plakali. Pod izlikom da ima izdati neke naloge, Emma se izgubi.
     Narednoga je dana valjalo zajednički razmisliti o crnini. S kutijama za ručni rad pođoše
sesti na obalu vode, pod senicu.
     Charles mišljaše na oca te se čudio što oseća toliko privrženosti prema čoveku za kojega
mu se sve do tada činilo da ga tek donekle voli. Starija gospođa Bovary mišljaše na svojega muža. I najgori negdašnji dani sada su joj se činili dostojni žaljenja. Sve iščezavaše pred nagonskom žalošću za tako dugotrajnom navikom, pa bi joj, od vremena do vremena, dok je provlačila iglu, krupna suza kliznula niz nos i na tren se onde viseći zadržala.
      Emma je pak mislila na to kako su pre jedva četrdeset i osam sati njih dvoje bili zajedno,
daleko od sveta, posve opijeni, ne mogući se dovoljno nagledati jedno drugoga. Pokušavaše prizvati i najneznatnije pojedinosti toga iščezlog dana. No, smetala joj je svekrvina i muževljeva prisutnost. Najviše bi volela  da ništa ne čuje, ništa ne vidi, samo da joj to ne ometa prisećanje na ljubav koje se, pa ma što ona činila, postupno gubilo pred vanjskim osetima.
       Na nekoj je haljini parala podstavu čiji su komadići lepršali oko nje: majka Bovary, ne dižući očiju, zveckala je makazama, a Charles je, u krpenim papučama i starome smeđem kaputu koji mu je služio kao kućni ogrtač, sedeo s rukama u džepovima te ni sam nije ništa govorio, dok je kraj njih Berthe u beloj pregačici lopaticom zgrtala pesak po stazama.
     Najednom videše gospodina Lheureuxa, trgovca tkaninama, gde ulazi kroz vrtna vrata. Bijaše došao ponuditi svoje usluge, s obzirom na kobne okolnosti koje su ih snašle. Emma odgovori kako misli da će moći i bez toga. Trgovac se ne dade otpraviti.
– Hiljadu se puta ispričavam – reče – želeo bih o nečemu porazgovarati u četiri oka.
Potom će tihim glasom:
– U vezi s onim poslom... znate?
Charles pocrvene do ušiju.
– A, da!... Zbilja.
Pa se u neprilici okrenu k ženi:
– Ne bi li ti mogla... mila?...
Očito ga je razumela, jer ustade, a Charles reče majci:
– Ništa važno! Bez sumnje nekakva sitnica u vezi s kućanstvom.
Nikako nije hteo da majka dozna za priču s menicom, strahujući od njezinih prigovora.
       Čim ostadoše sami, gospodin Lheureux uze prilično otvorenim rečima čestitati Emmi na nasledstvu, a potom pređe na nevažne stvari, voćnjak, ljetinu i vlastito zdravlje koje je »uvek tako-tako, ni vamo ni tamo. Zapravo, zbilja se ubija od posla, premda ne uspeva, ma što ljudi govorili, zaraditi ni toliko da na kruh svagdašnji doda i malo maslaca.
Emma ga pušti da govori. Već se dva dana tako strahovito dosađivala!
– A vi ste se, znači, posve oporavili? – nastavljaše on. – Bogami, muž vam se bio pošteno
uplašio! Krasan je on momak, premda smo imali nekih nesporazuma.
Ona zapita zbog čega, jer joj Charles beše prećutao svoje odbijanje da primi trgovčevu
isporuku.
    -Ama, znate vi zbog čega! – nato će Lheureux. – Zbog vaših želja i željica, zbog onih
putnih kutija.
      Bijaše pritom navukao šešir na oči pa, s rukama na leđima, smeškajući se i zviždučući, s
nepodnošljivom drskošću gledaše Emmu ravno u lice. Sluti li nešto? Gubila se u svakojakim strahovanjima. Na kraju on ipak nastavi:
– Izmirili smo se pa sam mu i opet došao predložiti nagodbu.
      Naime, produžiti menicu što je Bovary bijaše potpisao. Gospodin će, uostalom, postupiti
po svojem nahođenju, uopšte se zbog toga ne sme uznemiravati, pogotovo sada kada ga
čeka gomila drugih briga.
– A čak bi mu bilo bolje da to prenese na koga drugoga, na primer, na vas; uz punomoć
bi to bilo jednostavno, a nas dvoje onda bismo zaključivali raznorazne posliće...
Nije ga shvatala. Lheureux zaćuti. Zatim, prelazeći na trgovačke poslove, izjavi kako gospođa svakako mora nešto od njega uzeti. Poslaće joj crnu vunenu tkaninu, dvanaest metara, da od nje sebi sašije haljinu.
– Ova koju imate na sebi dobra je za kuću. Treba vam druga za odlazak u posete. Video sam vam ja to na prvi pogled, čim sam ušao. U mene je oko sokolovo.
     Tkaninu ne posla, sam je donese. Potom opet dođe radi merenja, dođe i posle pod drugim izlikama, trudeći se svaki put pokazati ljubaznim, uslužnim, dodvoravajući se, kako bi rekao Homais, te uvek usput uspevajući Emmi prišapnuti pokoji savjet u pogledu punomoći. O menici nije ni govorio. Emma na nju nije ni pomišljala; Charles joj je na početku njezina oporavka bio, doduše, nešto o tome pripovedao, ali je njoj u glavi tada vladao takav nemir da se toga više nije ni sećala. Uostalom, čuvala se svake rasprave o novčanim pitanjima; majka se Bovary zbog toga iznenadi te ovu promenu raspoloženja pripisa verskim osećajima što se u snahe behu pojavili za vreme bolesti.
No, čim ona ode, Emma ubrzo zadivi Bovaryja praktičnim i zdravim razumom. Treba će se raspitati, proveriti hipoteke, videti ima li razloga za javnu dražbu ili rasprodaju. Kao iz rukava je sipala stručne izraze, izgovarala krupne reči kao što su red, budućnost, oprez, te neprestano preuveličavala brige oko nasledstva, tako da mu jednoga dana pokaza primerak sveopšteg ovlaštenja za »vođenje i obavljanje poslova, podizanje zajmova, potpisivanje i prenošenje svih menica, plaćanje svih iznosa, itd.« Bijaše se okoristila Lheureuxovim poukama.
Charles je bezazleno zapita otkuda joj taj papir.
– Od gospodina Guillaumina.
Pa doda s najvećom zamislivom hladnokrvnošću:
– Ne pouzdajem se previše u njega. Javni su beležnici na tako lošem glasu! Možda bi se trebalo posavetovati s... Poznajemo samo... Oh, nikoga!
– Osim ako bi Léon... – uzvrati Charles premišljajući.
No, preko pisama se beše teško sporazumeti. Onda se ona ponudi da će otputovati do Rouena. On joj se na tome zahvali. Ona ustraja. Bijaše to pravo takmičenje u uslužnosti.
Napokon, ona uzviknu s hinjenom samovoljom:
– Ne, molim te, idem.
– Kako si dobra! – reče on ljubeći je u čelo.
Već se sutradan ona ukrca u Lastavicu i ode u Rouen da se posavetuje s gospodinom Léonom te ostade onde tri dana.



III.


    Bijahu to tri puna dana, predivna, sjajna, pravi medeni mesec.
      Bili su u hotelu Boulogne, na pristaništu. Živeli su onde iza spuštenih kapaka, iza zatvorenih vrata, među cvećem rasutim po podu, pijući slatke napitke s ledom što su im ih donosili od rana jutra.
Predvečer bi unajmili pokriven čamac i otišli na otok na večeru.
      Bijaše to sat kada se s ruba brodogradilišta čuje kako po školjki broda odjekuje drveni
kalafatski bat. Katranski se dim uzdizao između stabala, a na reci se videlo gde plutaju velike masne mrlje što se nejednako zibahu pod grimiznom sunčevom bojom, poput ploča od firentinske bronce.
Zaplovili bi nizvodno usred privezanih čamaca čiji bi dugački i nezategnuti konopi tu i tamo okrznuli gornji rub njihova čamca.
       Gradska se buka neosjetno udaljavala, štropot kola, žamor glasova, pseći lavež na brodskim palubama. Ona bi odvezala šešir i pristali bi na svojem ostrvu.
     Smestili bi se u krčmu niska stropa kojoj su na vratima visile crne mreže. Jeli su pržene
snijetce, kremu i trešnje. Legli bi na travu, ljubili se daleko od ljudi, pod jablanovima, te
su žalili što ne mogu, kao dva Robinzona, večito živeti na tome mestu koje im se u njihovu blaženstvu činilo najveličanstvenijim na svem svetu. Ne bijaše to prvi put da primećuju drveće, modro nebo, tratinu, da slušaju vodu gde teče i lahor gde ćarlija kroz lišće, ali se bez sumnje nikada nisu svemu tome divili, kao da pre priroda nije ni postojala ili kao da je postala lepa tek otkako su oni postigli zadovoljenje svoje žudnje.
        Kada bi pala noć, krenuli bi natrag. Čamac je plovio uz obalu otoka. Njih bi mu dvoje sedeli na dnu, skriveni tamom, ništa ne govoreći. Četvrtasta vesla škripahu u gvozdenim rašljama i to u tišini odjekivaše poput otkucavanja nekakva metronoma, dok je kratko uže što se vuklo za čamcem neprekidno tiho pljuskalo po vodi.
       Jednom se pojavi i mesec; njih dvoje ne propustiše izreći velike reči, nalazeći to nebesko svetlilo setnim i punim poezije, a ona čak i zapeva:

                                Jedno veče – pamtiš? – plovismo u muku, itd.

      Milozvučan joj se i slabašan glas gubio nad valovima i vetar mu sa sobom odnosio drhtaje, a Léon ih slušao kako proleću pokraj njega poput ptičjega lepeta.
     Ona mu je sedela sučelice, naslonjena na pregradu čamca kamo kroz jedan od otvorenih
prozorčića dopiraše mesečeva svjetlost. Crna ju je haljina čiji su se nabori širili u vidu lepeze činila vitkijom, višom. Glavu bijaše zabacila, sklopila ruke, a oči podigla k nebu.
Kadšto bi je sena vrba potpuno skrila, a potom bi se najednom opet ukazala poput priviđenja na mesečini.
       Léon na podu kraj nje napipa rukom svilenu vrpcu jasno crvenu poput maka.
Brodar je promotri te će na kraju:
– Ah! To je možda ostalo od onog društva koje sam neki dan vozio. Došla vam je ta gomila veseljaka, muški i ženske, s kolačima, šampanjcem, kornet-pistonima, cela tarapana! A baš je bio jedan među njima, visok i lep muškarac s brčićima, bio je silno zabavan!
I svi su mu govorili: »Daj, pričaj nam o nečem... Adolphe... Dodolphe...« Ili nešto slično!
Ona zadrhta.
– Nije ti dobro? – Léon će primaknuvši se bliže.
– Oh, nije to ništa. Bit će da je zbog noćne svežine.
– Takvom sigurno ne manjka žena! – doda potiho stari mornar verujući da time laska neznancu.
Potom, pljunuvši u šake, opet dohvati vesla.
       Trebalo se, međutim, rastati! Oproštaj bijaše žalostan. On će joj pisma slati na naslov kume Rolet, te mu dade tako točne upute u vezi s dvostrukom omotnicom da se on silno zadivi takvoj ljubavnoj prepredenosti.
– Znači, uveravaš me da je sve ovo u redu? – kaza mu ona pri poslednjem poljupcu.
– Da, svakako!
No, zašto li joj je, pomisli kasnije, dok se sam vraćao ulicama, toliko stalo do te punomoći?


IV.

     Léon se uskoro poče pred kolegama držati nekako nadmoćno, udalji se iz njihova društva i potpuno zanemari poverene mu predmete.
      Čekaše njezina pisma; čitaše ih po više puta. Otpisivaše joj. Prizivaše je svom snagom svoje žudnje i svojih uspomena. Umesto da zbog razdvojenosti oslabi, želja da je opet vidi još više poraste, tako da on jedne subote pre podne pobeže iz ureda.
         Kada s vrha obronka ugleda u dolini crkveni zvonik s limenom zastavicom što se okretaše na vetru, oseti onakvu radost pomešanu sa slavodobitnom taštinom i sebičnim ganućem kakva mora da obuzima milionere kada se vraćaju u posetu rodnome selu.
       Pođe u obilazak oko njezine kuće. U kuhinji je gorilo svetlo. Htede uvrebati njezinu senu iza zastora. Ništa se ne pojavi.
       Kuma Lefrançois, ugledavši ga, stade klicati te nađe da je »porastao i postao vitkiji«, dok
Artémise, naprotiv, držaše da je »ojačao i preplanuo«.
     Povečera u maloj blagovaonici, kao i nekoć, no sam, bez ubirača poreza, jer Binet, umoran
od čekanja na Lastavicu, bijaše konačno pomaknuo obroke za sat ranije pa je sada večerao
točno u pet sati, a svejedno je i dalje često tvrdio da stara krntija kasni.
       Léon se ipak odluči; pođe i zakuca na lekarova vrata. Gospođa je bila u sobi, odakle je
izišla tek nakon četvrt sata. Gospodinu kao da bijaše drago što ga vidi, ali se cele večeri ne maknu iz kuće, baš kao ni celi sutrašnji dan.
        Nađe se s njome nasamo uvečer, veoma kasno, iza vrta, u onoj uličici – u onoj uličici, kao
nekoć s drugim muškarcem! Bijaše se digla oluja pa razgovarahu pod kišobranom, pri blesku munja.
Razdvojenost im postajaše nepodnošljiva.
– Radije ću umreti! – govoraše Emma.
Pod rukom mu se plačući svijala od boli.
– Zbogom!... Zbogom!... Kada ću te opet videti?
      Vratiše se po još jedan celov i ona mu tada obeća da će ubrzo, na bilo koji način, naći stalnu priliku da se s njime slobodno viđa bar jednom  nedeljno. Emma nije dvojila o tome. Bila je, uostalom, puna nade. Uskoro je imala dobiti nešto novaca.
       Zbog toga za svoju sobu i kupi dva žuta zastora sa širokim prugama čiju joj povoljnu
cenu bijaše nahvalio gospodin Lheureux. Sanjarila je o sagu, a Lheureux se, tvrdeći kako »to nisu zvezde s neba«, uljudno obeća da će joj ga isporučiti. Više nije mogla bez njegovih usluga. Stotinu je puta dnevno slala po njega, a on bi odmah i bez pogovora ostavljao svaki drugi posao. Isto tako, niko nije shvatao zašto kuma Rolet svakoga dana kod nje doručkuje te joj pače i nasamo dolazi u pohode.
Negde u to doba, što će reći na početku zime, nju kao da obuze silna strast za muziku.

     Jedne večeri, dok ju je Charles slušao, četiri puta za redom započe isti odlomak, i to svaki
se put iznova srdeći, a on, ne opazivši nikakve razlike, uzvikivaše:
– Bravo!... Izvrsno!... Zašto prekidaš? Sviraj dalje!
– E, ne! Ovo je grozno! Prsti su mi zahrđali.
Sutradan je on zamoli da mu opet nešto odsvira.
– Pa dobro, ako tebe to veseli!
I Charles priznade da joj malo slabije ide. Pogrešno je svirala note, zapinjala, a potom će iznenada zastavši:
– Ah! Ništa od toga! Trebala bih uzimati sate, ali...
Ugrize se za usne i dodade:
– Dvadeset franaka po satu, to je preskupo!
– Da, zbilja... malo preskupo... – reče Charles glupavo se smejuljeći. – Ipak, čini mi se da bi se moglo naći i nešto jeftinije, jer ima umetnika koji nisu na glasu, a često vrede više od slavnih.
– A ti ih potraži – reče Emma.
Sutradan, vrativši se kući, lukavo je odmeri te mu na kraju izmače ova rečenica:
– A i ti si ponekad tvrdoglava! Bio sam danas u Barfeuchèresu. I, pazi ovo! Gospođa Liégeard tvrdi da njezine tri devojke koje se nalaze u Milosrđu uzimaju sate za pedeset sua po osobi, i to kod poznate učiteljice.
Ona sleže ramenima pa više i ne otvori klavir.
No, kad god bi prošla kraj njega (i to ako bi se Bovary našao u blizini), uzdahnula bi:
– Ah, jadni moj klavir!
      A kada bi joj ko došao u posetu, ne propuštaše priklopiti kako je ostavila muziku i kako
joj se sada ne može vratiti iz nekih važnijih razloga. Tada bi je svi sažalevali. Baš šteta! A ima toliko dara! Spomenuše to i Bovaryju. Spočitavahu mu, a posebno apotekar.
– Grešite! Prirodne sposobnosti nikada ne valja zapuštati. Uostalom, pomislite, dragi moj prijatelju, da ćete, potaknete li gospođu da vežba, kasnije zaštedeti na muzičkom  odgoju svoga deteta! Ja držim da majke moraju same poučavati vlastitu decu. To je Rousseauova zamisao, možda za sada još nova, no koja će na kraju odneti pobedu, u to sam siguran, baš kao što se dogodilo s mišlju da majke same doje djcu i sa cepljenjem.
           Charles se, dakle, još jednom vrati na pitanje klavira. Emma ogorčeno odgovori kako bi ga bilo najbolje prodati. No, videti kako im iz kuće odlazi klavir koji mu je toliko puta bio izvorom tašta zadovoljstva, to za Bovaryja bijaše poput neodrediva samouništenja jednoga dela njezine osobe.
– Kad bi htela... – govoraše joj – pokoji sat od vremena do vremena, to nas naj kraju ne bi baš do kraja upropastilo.
– Od takvih sati – uzvraćaše ona – ima koristi samo ako su redoviti.
        I tako se, eto, snašla da od muža dobije dopuštenje za odlazak u grad, jednom nedeljno, da bi se onde sastajala s ljubavnikom. Nakon mesec dana svi su držali da je znatno napredovala.






29.08.2019.

Antony de Mello, Buđenje- skriveni programi



( deo iz Buđenja )

40. Skriveni programi


     Mark Tven se odlično izrazio kada je napisao: "Bilo je toliko hladno da smo preživeli samo zahvaljujući tome što termometar nije bio dva santimetra duži." Mi zaista umiremo zamrznuti zbog reči. Nije važna hladnoća na polju, već termometar. Nije važna stvarnost, već ono što govorimo sami sebi u pogledu stvarnosti.

      Jedan duhovni učitelj pokušavao je da objasni grupi ljudi način na koji ljudska bića reaguju na reči, da se ljudi hrane rečima umesto realnošću.

       Jedan od tih ljudi je ustao i protestovao, rekavši: "Ne slažem se sa mišljenjem da reči imaju toliki efekat na nas." Učitelj mu je odgovorio: "Sedi, kurvin sine." Čovek je pobesneo i rekao: "Ti sebe smatraš prosvetljenim, sma traš sebe učiteljem, a trebalo bi da se stidiš." Učitelj je na to odgovorio: "Oprosti mi, malo sam se zaneo. Nisam hteo." Čovek se smirio, a onda je učitelj rekao: "Dovoljne su bile dve reči da izazovu oluju u tebi, a samo još nekoliko reči da te smire." Reči, reči, reči - kako mogu da nas zarobe kada se ne upotrebljavaju pravilno!

      Postoji razlika između saznanja i svesnosti, između informacije i svesnosti. Rekao sam vam da se ne može naneti zlo svesnošću. Međutim, može se naneti zlo sa znanjem ili informacijom, kada se zna nešto što je zlo.

     "Oče, oprosti im, jer oni ne znaju šta čine." Ja bih to ovako preveo: "Nisu svesni šta čine." Da su ti ljudi bili svesni činjenice da na krst raspinju našeg Spasitelja, nikada to ne bi učinili. Ili: "Doći će dan kada će proganjati vas, misleći da time služe Bogu." Nisu svesni. Potpuno su u vlasti saznanja i informacije.

    Toma Akvinski je to dobro objasnio, rekavši: "Kad neko zgreši, to uvek čini zamaskiravši greh dobrim delom."

     Takvi ljudi oslepljuju sami sebe - vide nešto kao do bro, čak i kada znaju da je zlo, a u stvari samo traže izgovor.

     Jedna žena mi je izložila dve situacije za koje je sma trala da je u njima teško biti svestan. Radila je u jednoj uslužnoj agenciji gde su mnogi ljudi stajali u redu i mnogi telefoni zvonili; bila je sama i osećala se neprekidno uz nemirenom od strane gomile nervoznih i besnih ljudi. Bilo joj je krajnje teško da ostane vedra i spokojna. Druga situacija je bila kada je vozila kroz saobraćajnu gužvu, praćena bukom sirena i psovkama vozača. Pitala me je da li će se, pre ili kasnije, ta njena nervoza smanjiti ili iščeznuti, da bi se najzad malo opustila, našla neki mir.

      Da li ste uočili šta je njen cilj, ka čemu je usmerena? Spokojstvo. Usmerena je ka miru i spokojstvu. U suštini, govorila je: "Ako nisam spokojna, ne mogu biti srećna." Da li vam je ikada palo na pamet da se može biti srećan čak i kada smo napeti?

     Pre prosvetljenja bio sam depresivan, posle prosvetljenja i dalje sam depresivan. Ne treba praviti cilj od spokojstva, opuštenosti, ili pojačane senzibilnosti. Jeste li ikada čuli za osobe koje postanu napete pokušavajući da se opuste? Ako ste napeti, jednostavno treba da posmatrate sopstvenu napetost. Nikada nećete shvatiti sami sebe ako pokušavate da se promenite. Što više nastojimo da se promenimo, utoliko je gore.

     Potrebno je da razvijete svesnost, i zato postanite svesni telefona koji zvoni; postanite svesni svojih tankih nerava; postanite svesni volana svog automobila. Drugim rečima, suočite se sa stvarnošću i pustite da se tenzija ili spokojstvo bave sami sobom. U suštini, to ćete i morati da učinite, jer ćete biti suviše zauzeti činjenicom da stu pate u dodir sa stvarnošću. Korak po korak, pustite da se događa šta god se događa. Prava promena pokazaće se u trenutku koji ne određuje vaš ego, već stvarnost. Svesnost dozvoljava stvarnosti da vas promeni.

     U svesnosti se menjamo, ali treba proživeti to is kustvo. Za sada, vi mi verujete na reč. Možda čak imate u vidu neki plan da postanete svesni. Vaš ego, sa svojom sposobnošću, nastoji da vas pogura ka svesnosti. Pripazi te! Suočićete se sa otporima, biće problema. Kada čovek brine da uvek bude svestan, onda se može uočiti ta lagana zabrinutost. Hoćemo da budemo budni, da otkrijemo da li smo zaista budni ili nismo. Ali to je deo asketizma, a ne svesnosti. Čudno zvuči, u jednoj kulturi, u kojoj smo trenirani da postignemo neke ciljeve, ali u stvarnosti nema cilja koji treba postići, jer smo već stigli.

    Japanci su lepo izrazili ovu ideju: "Onog dana kada prestaneš da putuješ, tada si stigao."
Ovakav bi trebalo da bude vaš stav: "Hoću da budem svestan, hoću da stupim u dodir sa svim što postoji i da dopustim da se desi šta god da se desi; ako sam budan, dobro je; ako sam uspavan, i to je dobro."

      U trenutku kada se svesnost postavi kao cilj i po kušava da se dostigne, reč je, u stvari, u veličanju vašeg ega, u unapređivanju vašeg lažnog "ja". Čovek hoće da doživi onaj lepi osećaj da je uspeo. Kada stvarno budete "uspeli", to nećete znati. Vaša leva ruka neće znati šta radi vaša desna ruka. "Gospode, kada smo to učinili? Ni smo bili svesni." Milosrđe nikada nije tako lepo kao kada je čovek nesvestan da čini milosrđe. "Hoćeš da kažeš da sam ti pomogao? Ja sam se u suštini lepo zabavljao, samo sam igrao svoj ples. Ako sam ti pomogao, odlično. Čes titam ti, ali ja nisam nimalo zaslužan za to."

     Kada se stigne do te tačke da smo svesni, bićemo sve manje obuzeti etiketama kao što su "budan" ili "us pavan". Jedna od teškoća koje se ovde javljaju je što želim da izazovem samo vašu radoznalost, ali ne i vašu duhovnu pohlepu. Probudimo se, biće čudesno. Posle nekog vre mena, to neće više imati nikakvog značaja - svesni smo, jer živimo. Nesvesni život nije dostojan da bude proživ ljen. I pustićete da se bol i patnja bave sami sobom.

     Što više težimo da se promenimo, utoliko se sve može još više pogoršati. Da li to znači da je prihvatljiv određen nivo pasivnosti? Da - jer što se više opiremo nečemu, daje mu se veća moć. Mislim da je to značenje Isusovih reci: "Kada te neko ošamari po desnom obrazu, okreni mu levi."
      Što se više borimo sa demonima, dajemo im sve veću moć. To je istočnjački način razmišljanja. Međutim, ako se ide napred sa neprijateljem, on biva pobeđen.

      Kako se treba suočiti sa zlom? Ne boreći se protiv njega, već shvatajući šta je. Kada jednom bude shvaćeno, zlo iščezava. Kako se pristupa mraku? Ne pesnicama. Met lom se ne može izbaciti mrak iz sobe - uključi se svet;o. Što se više borimo protiv mraka, on postaje sve stvarniji, a mi sve iscrpljeniji. Ali kada se uključi svetlo svesnosti, mrak nestaje.

      Uzmimo da je ovo parče papira ček na milion dolara. Ah, moram ga se odreći, kaže se u Jevanđelju. Moram ga se odreći, ako hoću da zaslužim večni život. Hoćemo, znači, da materijalnu pohlepu zamenimo duhovnom? Pre thodno si imao jedan svetovni ego, a sad imaš duhovni ego. Ali to je uvek ego, samo rafiniraniji, kojima je teže upravljati. Kada se odreknete nečega, ostajete vezani za to. Međutim, umesto da se odreknem, mogu da pogledam ovaj papir i kažem: "Ej, pa ovo nije ček na milion dolara, ovo je samo parče papira!" Tada nema ničega protiv čega bih se borio, ništa čega bih morao da se odreknem.

izvor

08.08.2019.

Karl Uve Knausgard, Moja borba



         Srcu je život jednostavan: kuca dokle god može. Onda stane. Pre ili posle, jednoga dana, ta udarajuća kretnja prestane sama od sebe i krv se počne slevati prema najnižim tačkama tela, gde se skuplja u malu lokvu, vidljivu izvana kao tamno i mekano polje na sve bleđoj koži, dok se telu temperatura snižava, udovi koče, a creva prazne. Promene u tim prvim satima događaju se toliko polako i odvijaju toliko sigurno da u njima gotovo da ima nešto ritualno, kao da život kapitulira prema utvrđenim pravilima, svojevrsnom džentlmenskom sporazumu prema kojemu se ravnaju čak i predstavnici smrti, utoliko što uvek čekaju da se život povuče pre nego što će krenuti u invaziju na novi teritorij. Tada je smrt, međutim, nepovratna. Goleme rojeve bakterija koji se počinju širiti unutrašnjošću tela ništa ne može zaustaviti. Da su pokušale samo nekoliko sati ranije, odmah bi naišle na otpor, ali sad je sve oko njih mirno i prodiru sve dublje u vlagu i tminu. Stižu do Haversova kanala, Lieberkühnove kripte, Langerhansovih ostrva. Stižu do Bowmanove membrane u Bubregu, Clarkeova stupa u Kičmenoj Moždini, do crne tvari u Mezencefalonu. I stižu do srca. Još je netaknuto, ali lišeno kretanja na koje je cela njegova konstrukcija bila usmerena, ima nešto čudesno pusto u sebi, kao gradilište koje su radnici morali napustiti navrat-nanos, moguće je to zamisliti, nepomična vozila koja svetle žutim svetlima u mračnoj šumi, barake koje zjape prazne, kabine žičare koje natovarene vise jedna podno druge na padini brda.

      Onoga trena kad život napusti telo, ono pripada smrti. Kao i lampe, koferi, tepisi, kvake, prozori. Zemlje, močvare, brda, planine, oblaci, nebo. Ništa od toga nije nam strano. Neprestano smo okruženi predmetima i fenomenima mrtvoga sveta. Isto tako, malo toga budi veće gađenje u nama od prizora čoveka u njegovu zagrljaju, barem ako je suditi po naporima koje ulažemo da zadržimo mrtva tela podalje od očiju. U velikim bolnicama ne samo da ih drže podalje, u zasebnim, nedostupnim prostorijama; i putevi onamo su skriveni, sa zasebnim dizalima i zasebnim podrumskim hodnicima, pa čak i ako slučajno zalutate u jedan od njih, mrtva tela koja voze onuda uvek su pokrivena. Kad ih posle treba odvesti iz bolnice, iznose ih na drugi ulaz i unose u vozila sa zatamnjenim staklima; na groblju postoji zasebna prostorija za njih, bez prozora; za vreme pogreba leže u zatvorenim kovčezima, sve do trenutka kad ih spuste u zemlju ili spale u krematoriju. Teško je zamisliti da takav pristup ima neku praktičnu svrhu. Mrtva tiela mogla bi se, naprimer, lako voziti nepokrivena po hodnicima bolnice i prevoziti običnim taksijem bez rizika za bilo koga. Starac koji umre za vreme bioskopske predstave mogao bi komotno ostati na sedištu dok film ne završi, a i za vreme sledeće projekcije. Učitelja koji doživi moždani udar na školskom dvorištu ne moraju nužno smesta odvesti, neće biti nikakva šteta ako ostane ležati dok domar ne nađe vremena da se za njega pobrine, čak i ako to ne bude pre poslepodneva ili večeri. Ako neka ptica sleti na njega i počne ga kljucati, kakve to ima veze? Bi li mu bilo bolje u grobu samo zato što mi ne vidimo ono što ga onde čeka? Sve dok mrtvi ne leže na putu, nema razloga za žurbu, ta ne mogu još jedanput umreti. Što se toga tiče, posebno pogodna hladna su zimska razdoblja. Beskućnici koji se smrznu na klupama i pred ulazima u zgrade, samoubice koji skoče s visokih zgrada i mostova, starije žene koje padnu niza stepenice, žrtve saobraćajnih nesreća zaglavljene u slupanim autima, mladić koji pijan padne u jezero nakon večernjeg izlaska, devojčica koja završi pod točkovima  autobusa, čemu takva žurba da ih se sakrije? Iz pristojnosti? Što bi bilo pristojnije nego da otac i majka te devojčice dobiju priliku videti je sat ili dva kasnije kako leži u snegu pokraj mesta nesreće, razbijene glave, koju, kao i telo, videti može svako, kose krvave i jednako svima pred očima kao i čista pernata jakna. Celome svetu pred očima, bez tajni, tako bi ležala. No čak je i jedan sat u snegu nezamisliv. Grad koji ne drži svoje mrtve podalje od pogleda, gde se mogu videti kako leže po ulicama i uličicama, u parkovima i na parkiralištima, nije uopšte grad nego pakao. To što takav pakao realističnije odražava naše životne okolnosti nije uopšte važno. Znamo da je tako, ali ne želimo to videti. Kolektivni čin potiskivanja na način strogog odvajanja mrtvih izraz je toga.

    Šta se tačno potiskuje, nije, međutim, tako lako utvrditi. Ne može to biti smrt sama po sebi, njezina je prisutnost u društvu ionako prevelika. Broj mrtvih čija se imena navode u novinama ili pojavljuju u vestima svakodnevno se ponešto menja, zavisno od okolnosti, ali iz godine u godinu zadržava približnu konstantnost, a budući da se provlači kroz toliko kanala, gotovo je nemoguće ne videti ga. Takva smrt u isti mah ne deluje preteće. Upravo suprotno, to je nešto što bismo hteli videti i za šta rado plaćamo. Ako se tome pridoda golem broj mrtvih što ih stvara fikcija, sistem koji drži mrtve daleko od očiju još je teže razumeti. Ako smrt nije fenomen koji nas plaši, čemu onda takvo gnušanje nad mrtvim telima? To mora značiti ili da postoje dve vrste smrti ili da je naša predstava o smrti u suprotnosti s onim kako se smrt stvarno odvija, što se u osnovi svodi na jedno: ključno je to da je naša predstava o smrti toliko čvrsto ukorenjena u svesti da nas potrese tek kad vidimo da se stvarnost od nje razlikuje, a baš to pokušavamo prikriti svim sredstvima. Ne kao rezultat nekakvog svesnog promišljanja, kao što je slučaj s ritualima, naprimer pogrebom, o čijem se sadržaju i značenju u naše doba može pregovarati i koji je tako prešao iz iracionalne sfere u racionalnu, iz kolektivne u individualnu - ne, način na koji se rešavamo mrtvih nikad nije bio predmet nikakve diskusije, uvek je to bilo nešto što jednostavno radimo, iz potrebe kojoj niko ne može naći razlog, ali koju svi osećaju: ako vam otac umre na polju jedne vetrovite jesenske nedelje, unećete ga negde ako ikako možete, a ako ne možete, barem ćete ga pokriti dekom. No taj impuls nije jedini koji imamo u vezi s mrtvima. Jednako neobična kao skrivanje svih trupala jest činjenica da se ona uvek i što je pre moguće spuštaju na zemlju. Gotovo je nezamislivo da bi koja bolnica odnosila svoje mrtve gore, da bi svoje sale za obdukciju i mrtvačnicu smestila na najgornje spratove. Mrtve se čuva što je moguće bliže zemlji. Isti princip vredi i za preduzeća koja se za njih brinu: osiguravajuće društvo može slobodno imati kancelarije na osmom spratu, ali pogrebno preduzeće ne. Sva pogrebna preduzeća imaju kancelarije  što je moguće bliže nivou ulice. Poreklo tog običaja nije tako lako utvrditi; moglo bi se doći u napast pa pomisliti da on potiče od neke stare konvencije, koja je u začetku imala praktičnu svrhu, kao, naprimer, da je u podrumu hladno pa je stoga najprikladniji za čuvanje tela, i da je taj princip očuvan i u našem vremenu upotrebom hladnjaka i ledara, kad ne bi bilo činjenice da se ideja prenošenja mrtvih na gornje spratove zgrade zapravo čini neprirodnom, kao da se visina i smrt međusobno isključuju. Kao da nama upravlja svojevrstan htonički instinkt, nešto duboko u nama što nas nagoni da svoje mrtve približimo zemlji iz koje smo došli.

       Može se tako činiti da se smrt raspoređuje u dva sistema. Jedan je povezan s tajnovitošću i težinom, zemljom i mrakom, a drugi s otvorenošću i lakoćom, eteričnošću i svetlošću. Jedan otac i njegovo dete ubijeni su dok je otac pokušavao skloniti dete s linije vatre u nekom gradu negde na Bliskom istoku, a sliku njih čvrsto isprepletenih dok im se meci zabijaju u meso, od čega im se tela tresu, uhvatila je neka kamera, poslala je u visine ka jednom od hiljadu satelita u putanji oko Zemlje i ona se sad emituje na televizorima širom sveta, odakle ulazi u našu svest kao još jedna slika smrti ili umiranja. Takve slike nemaju težinu, nemaju dimenziju, ni vreme ni mesto, a nemaju ni vezu s telima od kojih su potekle. Nisu nigde i svugde su. Većina ih samo prohuji kroz nas i nestane, retke se iz različitih razloga zadrže i žive svoj život u nekom mračnom delu našeg mozga. Skijašica pada na spustu i preseče bedrenu arteriju, trag krvi ostaje za njom kao crveni rep na bieloj padini, mrtva je i pre nego što joj se telo zaustavi. Avion poleće, plamen mu šiklja iz krila dok se diže, nebo iznad kuća u predgrađu plavo je, avion eksplodira u vatrenoj kugli ispod sebe. Ribarski brod potone jedne večeri pred obalom severne Norveške sedmeročlana posada se utapa, sledećeg jutra sve novine pišu o tom događaju, jer to je takozvani misterij, vreme je bilo mirno i nikakav poziv upomoć nije poslan s broda, brod je samo nestao, neke televizijske kuće te večeri to ističu, dok nadleću mesto nesreće helikopterom i prikazuju slike praznog mora. Oblačno je, sivozeleni valovi mirni su i teški, nekako su drukčijeg karaktera nego oštre bele penaste kreste koje se tu i tamo probiju. Sedim sam i gledam to na televiziji, na proleće verovatno, jer moj otac je vani u vrtu i radi. Gledam u površinu mora i ne čujem što govori voditelj kad se iznenada pojavi obris lica. Ne znam koliko je dugo onde, nekoliko sekundi možda, ali dovoljno dugo da me se silno zainteresuje. Čim lice nestane, ustajem i odlazim pronaći nekoga kome ću to ispričati.
        Majka je u večernjoj smeni, brat igra utakmicu, a druga deca iz komšiluka neće me hteti slušati pa će to morati biti tata, razmišljam i žurim niza stepenice, guram stopala u cipele, uvlačim ruke u jaknu, otvaram vrata i otrčim iza kuće. Zabranjeno nam je trčati po dvorištu pa tik pre nego što ću mu ući u vidno polje usporavam i počinjem hodati. On stoji iza kuće, na mestu gde će biti bašta, i udara maljem po stenovitom komadu . Iako je rupa duboka samo metar, crna iskopana zemlja na kojoj stoji i jasenovi koji rastu zbijeni pokraj ograde iza njega čine sumrak dubljim. Kad se uspravi i okrene prema meni, lice mu je gotovo posve mračno. Pa ipak, i više nego dovoljno je svetla da znam na čemu sam. Nije stvar u izrazu lica, nego u držanju tela, a značenje toga držanja ne odgonetava se mislima, nego intuicijom. Odlaže malj, skida rukavice. “No?” reče.

“Video sam lice u moru na televiziji malopre”, kažem i stanem iznad njega na travnjak.
        Komšija je pre, toga poslepodneva, srušio bor pa se zrakom širi snažan miris smole s klada
koje leže s druge strane ograde.
      “Ronioca?” reče tata.
       Zna da me zanima ronjenje i ne može zamisliti da bi mi išta drugo bilo toliko zanimljivo da izađem napolje i ispričam mu to.
       Odmahnem glavom.
“Nije bio čovek. Bila je to nekakva slika u moru.”
“Nekakva slika, je li”, reče on i izvadi kutiju cigareta iz džepa na prsima košulje.
        Kimnem i okrenem se da pođem natrag. “Čekaj malo”, reče.
        Pali šibicu i malko pogne glavu da zapali cigaretu. Plamen iskopava jamicu svetla u tom sivom polumraku. “Tako dakle”, reče.
      Nakon što je duboko uvukao dim, stavlja jedno stopalo na stenu i zagleda se u daljinu, u šumu s druge strane ceste. Ili možda zuri u nebo iznad drveća.
      “Jesi li to Isusovu sliku video?” reče i pogleda me. Da nije bilo srdačnog glasa i duge pauze pre pitanja, pomislio bih da se sprda sa mnom.
      Malo mu je neugodno što sam hrišćanin; jedino što želi od mene jest da se ne razlikujem od ostale dece, a od sve dece kojom naselje vrvi niko osim njegova najmlađeg sina ne naziva se hrišćaninom. No ovo ga zaista kopka.
        Osećam treptaj radosti jer ga to stvarno zanima, a istovremeno sam malo uvređen što me tako podcenjuje. Odmahnem glavom. “Nije bio Isus”, kažem.

       “To mi je drago čuti”, reče tata i nasmeši se.
     Gore, više na brdu, čuje se tiho cviljenje guma bicikla po asfaltu. Zvuk dobiva na jačini, a u naselju je tako tiho da tih pevni ton u tom šištanju zazvuči jasno i razgovetno kad se bicikl odmah potom otkotrlja mimo nas niz put.
       Tata uvlači još jedan dim cigarete i baca je dopola popušenu preko ograde, nekoliko puta se nakašlje, navuče rukavice i ponovno se prima malja.
        “Nemoj se više time zamarati”, reče i pogleda me odozdo.
______________________________

       Imao sam osam godina te večeri, moj otac trideset dve. Iako još uvek ne mogu reći da ga razumem ili kakva je osoba bio, činjenica da sam sad sedam godina stariji nego što je on bio tada pomaže da shvatim neke stvari. Naprimer, koliko su se razlikovali naši dani.
        Dok su moji dani bili gusto nabijeni smislom, gde je svaki korak otvarao neku mogućnost, a svaka mogućnost ispunjala me do vrha, na način koji mi je sada zapravo neshvatljiv, smisao njegovih dana nije se koncentrisao u pojedinačnim događajima, nego se rasprostirao po površinama toliko velikim da ih nije bilo moguće obuhvatiti ničim osim apstraktnim pojmovima. “Porodica” je bila jedan takav pojam, “karijera” drugi. Njegovi dani donosili su mu malo ili nimalo nepredvidivog, uglavnom je znao što će mu oni doneti i kako da na to reaguje. Bio je u braku dvanaest godina, osam je radio kao nastavnik u osnovnoj školi, imao je dvoje dece, kuću i auto. Bio je izabran u gradsko veće i sedeo je u izvršnom odboru kao predstavnik Liberalne stranke. U zimskom se polugodištu bavio filatelijom, ne bez uspjeha: u kratko je vreme postao jedan od istaknutijih sakupljača maraka u ovome delu zemlje,dok mu je u letnom polugodištu sve slobodno vreme odlazilo na vrtlarstvo. O čemu je razmišljao te proletne večeri, nemam pojma, a ni kakvu je sliku imao o sebi kad se uspravio u onom polumraku s maljem u rukama, ali poprilično sam siguran da je imao osećaj da dosta dobro razumije svet oko sebe. Znao je sve komsije u naselju i znao je koji je njihov, a koji njegov društveni status, verovatno je znao i deo onoga što bi oni najradije sakrili, zato što im je podučavao decu, a i zato što je imao oko za tuđe slabosti. Kao pripadnik nove,obrazovane, srednje klase bio je dobro obavešten i o širem svetu, onom koji su mu svaki dan približavale novine, radio i televizija. Znao je podosta o botanici i zoologiji, budući da ga je to zanimalo dok je odrastao, a ako i nije bio podjednako dobro potkovan u drugim prirodnim naukama, svejedno je još iz gimnazije znao njihova osnovna načela. Bolje je poznavao istoriju, koju je, kad i norveški i engleski, studirao na univerzitetu. Drugim rečima, ni u čemu nije bio stručnjak, osim možda u pedagogiji, no znao je o svemu pomalo. U tom pogledu bio je tipičan nastavnik, doduše u vreme kad je predavati u višim razredima osnovne škole značilo imati određeni status. I komsija koji je stanovao s druge strane kamene ograde, Prestbakmo, radio je kao nastavnik u istoj školi, kao i komsija Olsen, koji je stanovao iza naše kuće, na drugoj strani padine obrasle drvećem, dok je jedan od komsija koji su živeli s druge strane kružne ulice, Knudsen, bio zamenik direktora u jednoj drugoj školi. Pa kad je moj otac digao malj iznad glave i raspalio njime po steni te proletne večeri sredinom sedamdesetih, učinio je to u svetu koji je poznavao i koji mu je bio blizak. Tek kad sam došao u njegove godine, shvatio sam da i to ima svoju cenu. Što je pogled na svet obuhvatniji, nije samo bol koju on uzrokuje manja, manje je i njegovo značenje. Razumeti svet znači držati ga na određenoj distanci. Ono što je premalo da bi se videlo golim okom,kao što su molekule i atomi, povećamo, ono što je preveliko, kao što su formacije oblaka, delte, sazvežđa, to smanjimo. Kad sve to primerimo sebi, fiksiramo to. Fiksirano nazivamo znanjem. Celo se detinjstvo i adolescenciju trudimo otkriti pravi odmak u odnosu na stvari
i fenomene. Čitamo, učimo, iskušavamo, korigujemo. Onda jednog dana dođemo do tačke gde su svi nužni odmaci postavljeni, svi potrebni sistemi ustanovljeni. Tada vreme počinje teći brže. Ne nailazi više ni na kakve zapreke, sve je utvrđeno, vreme juri kroz naše živote, dani prolaze mahnitom brzinom i pre nego što shvatimo što se događa imamo četrdeset,pedeset, šezdeset... Značenju treba obilje, obilju treba vreme, vremenu treba otpor. Znanje je otpor, znanje je stagnacija, i neprijatelj značenja.

     Drugim rečima, moja slika oca te večeri 1976. dvojaka je: s jedne ga strane vidim onako kako sam ga video tada, očima osmogodišnjaka, kao nepredvidivog i zastrašujućeg, a s druge ga strane vidim kao njegov vršnjak, kroz čiji život vreme huji i neprestano sa sobom odnosi goleme komade značenja.

       Zvuk malja odzvanjao je kroz naselje. Uspinjući se blagom padinom, s glavne je ceste stizao auto s upaljenim svetlima i prošao pokraj nas. Vrata kod komšije otvorila su se, on se zaustavio na stepeništu i navukao radne rukavice, kao njušeći čist večernji
vazduh pre nego što je dohvatio tačke i počeo ih gurati travnjakom. Od stene po kojoj je tata udarao dopro je miris baruta, od cepanica iza kamene ograde, prekopane zemlje i šume miris borovine, a u laganom povetarcu sa severa osetio se i dašak soli. Razmišljao sam o licu koje sam video u moru. Iako je prošlo tek nekoliko minuta otkako sam o njemu razmišljao, sve se promenilo. Sad sam video tatino lice.
Dole u jami on je prestao udarati.
“Još uvek si tu, momče?”
Kimnuo sam.
“Idi u kuću.”
Pošao sam.
“I, hej?” rekao je.
Stao sam i upitno okrenuo glavu.
“Bez trčanja ovaj put.”
Zurio sam u njega. Kako je mogao znati da sam trčao?
“I nemoj tako blejati”, rekao je. “Izgledaš kao idiot.”

      Poslušao sam ga, zatvorio usta i krenuo prema kući. Kad sam došao pred kuću, ispred nje na cesti bilo je puno dece. Stariji su stajali na okupu, sa svojim biciklima, koji su u sumraku izgledali kao produžeci njihovih tela. Mlađi su se igrali jedne inačice skrivača. Oni koje su uhvatili stajali su unutar kredom ocrtanog kruga na pločniku, drugi su se skrivali po šumi ispod ceste, izvan vidokruga onoga ko je čuvao krug, ali ne i moga.

       Crvena svetla na stubovima mosta sjajila su nad crnim vrhovima krošanja. Uzbrdo je dolazio novi auto. Farovi su prvo osvetlili bicikliste, kratak bljesak mačjih očiju, metala, pernatih jakni, crnih očiju i belih lica, zatim decu koja su se igrala i jedva se pomaknula za korak, koliko je bilo nužno da auto može proći, i sad su stajala kao utvare i zurile u njega.

      Bili su to Trollneovi, roditelji Sverrea, dečaka iz moga razreda. Nije izgledalo kao da je on s njima.

       Okrenuo sam se i pogledom pratio crvena zadnja svetla dok nisu nestala iza vrha brda. Zatim sam ušao u kuću. Neko sam vreme pokušavao ležati na krevetu i čitati, ali nisam mogao biti dovoljno na miru pa sam umesto toga otišao u Yngveovu sobu, otkud
sam mogao promatrati tatu. Dokle god sam ga imao na oku, znao sam gde je, a na neki je način to bilo najvažnije. Znao sam njegova raspoloženja i zahvaljujući svojevrsnom podsvesnom sistemu kategorizacije, odavno sam naučio predvideti ih, a u međuvremenu sam shvatio u kojem se odnosu treba naći nekoliko zadanih veličina pa da dokučim što me čeka i za to se pripremim. Svojevrsna meteorologija uma... Brzina auta na blagom usponu do kuće, vreme potrebno da ugasi motor, uzme svoje stvari i izađe, način na koji se ogleda oko sebe dok zaključava vrata auta, nijanse u različitim zvukovima koji dopiru iz hodnika dok svlači kaput i izuva cipele - sve je bilo znak, sve se dalo interpretirati. Tome treba pridodati i informacije o tome gde je bio, koliko dugo ga nije bilo i s kim je bio, pre nego što bih išta zaključio, a jedino zaključivanja, kao dela šireg procesa, bio sam svestan.
Najviše bih se zato preplašio kad bi se samo pojavio... Kad bih iz nekog razloga bio nepažljiv...

Kako li je samo znao da sam trčao?

        Nije to bilo prvi put da me neobjašnjivo razotkrio. Jedne večeri te jeseni, naprimer,spremio sam vrećicu bombona pod poplun, upravo zato što sam imao osećaj da će mi doći u sobu i da mi nikad ne bi poverovao kad bih mu rekao otkud mi novac da ih kupim. Kad je,bnaravno, ušao, stao je i gledao me nekoliko sekundi.

“Šta si to sakrio u krevetu?” rekao je.
Kako je to samo mogao znati?

     Vani je Prestbakmo upalio lampu iznad popločanog dela gde je obično radio. Novo ostrvo svetlosti koji se izdizao iz mraka bio je pun svega i svačega, a on je posve nepomično stajao i zurio u to. Naslagane kante boje, čaše s kistovima za bojenje, cepanice, delovi dasaka, presavinute cerade, automobilske gume, okvir bicikla, nekoliko kutija s alatom, kutije s vijcima i ekserima svih veličina i oblika, plitice s tetrapacima od mleka s cvetnim sadnicama, vreće vapna, namotano crevo za vodu i, naslonjena na zid, ploča na koju je nacrtao obrise svih mogućih alatki, verovatno namenjena radionici koju je imao u podrumu.
       Kad sam ponovno bacio pogled prema tati, hodao je preko travnjaka s maljem u jednoj ruci i lopatom u drugoj. Hitro sam se odmaknuo od prozora. U tom trenutku otvorila su se ulazna vrata. Bio je to Yngve. Pogledao sam na sat. Dve minute do pola devet. Kad je odmah zatim počeo grabiti uz stepenice onim karakterističnim, nekako trzavim, gotovo patkastim korakom, kojeg smo se dosetili da bismo se brzo i bez buke mogli kretati kućom, bio je uspuhan i rumen.

“Gde je tata?” rekao je kad je ušao u sobu.
“Vani u vrtu”, rekoh. “Ali ne kasniš. Gle, sad je pola devet.” Pokazao sam na sat na svojoj ruci.

        Prošao je pokraj mene i izvukao stolicu od pisaćeg stola. Još uvek je mirisao na vazduh vani. Hladan zrak, šumu, šljunak, asfalt. “Jesi li mi dirao kasete?” rekao je. “Ne.”
“Što onda radiš u mojoj sobi?”
“Ništa”, rekao sam.
“Ne možeš to ništa raditi u svojoj sobi?”
Ispod nas ponovno su se otvorila ulazna vrata. Taj put tatin se težak korak začuo odozdo. Izuo je čizme vani, kao i obično, i sad je išao u praonicu da se presvuče.
“Video sam lice u moru na vestima”, rekao sam. “Jesi li čuo što o tome? Znaš li je li ga još neko video?”
Yngve me gledao napola upitnim, napola odbojnim pogledom.
“O čemu ti to lupetaš?”
“Znaš onaj ribarski brod što je potonuo?”
Jedva primetno je kimnuo.
“Dok su na vestima pokazivali mesto gde je potonuo, video sam lice u moru.”
“Leš?”
“Ne. Nije to bilo pravo lice. To se more uobličilo u nekakvu sliku lica.”
Jedan me trenutak gledao bez reči. Zatim je zavrtio kažiprstom po slepoočnici.
“Ne veruješ mi?” rekao sam. “Skroz je istina.”
“Istina je da si ti beskoristan.”

Kad je tata u tom trenu zatvorio slavinu dole, pomislio sam da bi bilo bolje otići u svoju sobu da izbegnem susret s njim u hodniku. A nisam hteo ni da Yngveova bude zadnja.

“Ti si beskoristan”, rekao sam.
Nije se ni potrudio odgovoriti. Samo je okrenuo glavu prema meni, iskezio, usisao vazduh i izduvao kroz njih poput zeca. Gesta je aludirala na moje zube, koji su izrasli na van. Okrenuo sam glavu od njega i izašao iz sobe prije nego što ugleda moje suze.
Dokle god sam bio sam, plakanje mi nije smetalo. A ovaj je put prošlo dobro?

      Zastao sam načas iza vrata svoje sobe, razmišljajući da li da odem u kupatilo. Onde bih se mogao umiti hladnom vodom i ukloniti tragove. Ali tata je bio na stepenicama i penjao se pa sam se zadovoljio brisanjem očiju u rukav pulovera. Tanak sloj tekućine koju je suvi materijal razvukao preko površine oka zatreperio je u bojama po površinama i sobi, koja kao da je iznenada potonula i sad se nalazi pod vodom, i ta je slika bila toliko fascinantna da sam digao ruke i napravio nekoliko zaveslaja dok sam hodao prema pisaćem stolu. U mislima sam na sebi imao metalnu ronilačku kacigu s početaka ronjenja, kad su ronioci hodali po dnu u olovnim cipelama i odelima debelim poput slonove kože, s crevom za kiseonik pričvršćenim za glavu poput kakve surle. Disao sam na usta u sitnim hrapavim udasima i stupao neko vreme po sobi teškim i tromim koracima davnih ronilaca, sve dok užas, poput hladne vode, nije počeo prodirati u nju.

       Nekoliko meseci pre gledao sam na televiziji seriju Tajanstveno ostrvo , prema romanu Julesa Vernea, a priča o ljudima u balonu koji su se nasukali na pusto ostrvo u Atlantiku od prvog je kadra na mene ostavila silan utisak. Sve je zračilo. Balon, oluja, ljudi iz devetnaestoga veka, golo, surovo ostrvo na koji su sleteli, koji, naravno, nije bio tako pust kao što su mislili,
stalno su se oko njih događale tajanstvene i neobjašnjive stvari... Ali ko su bili ti drugi? Odgovor je došao iznenada, na kraju jedne epizode. Bilo je nešto u podvodnim špiljama... niz čovekolikih stvorova... u svetlu svetiljki koje su nosili načas su uspeli videti glatke, maskirane glave... peraje... nalikovali su nekakvim gušterima, ali su hodali uspravno... na
leđima su imali spremnike... jedan od njih se okrenuo, nije imao oči...

         Nisam vrisnuo kad sam to video, ali strah kojim su me ti prizori ispunili nisam mogao odagnati; čak i usred bela dana znao me obuzeti strah kad bih se setio žabolikih ljudi u špilji. A sad su me misli počele pretvarati u jednoga od njih. Moje hrapanje postalo je njihovo hrapanje, moji koraci njihovi, moje ruke njihove, a kad sam zatvorio oči, pred sobom sam video njihova bezoka lica. Špilju... crnu vodu... niz žabolikih sa svetiljkama u rukama... Tako je daleko to otišlo da nije pomoglo ni to što sam otvorio oči. Iako sam video da se nalazim u svojoj sobi, okružen svojim, dobro poznatim, stvarima, stisak straha nije popustio. Jedva sam se usudio trepnuti od strah da se nešto ne dogodi. Ukočeno sam seo na krevet, privukao školsku torbu i ne gledajući je, bacio pogled na raspored sati, pronašao sredu, pročitao šta onde piše, matematika, priroda, muzičko, uhvatio sam ručku i podigao torbu te počeo mehanički listati iz nje izvađene knjige. Kad sam to napravio, uzeo sam otvorenu knjigu š jastuka, seo uza zid i počeo čitati. Sekunde između trenutaka kad sam podizao pogled prerastale su malo-pomalo u minute pa kad je tata tačno u devet viknuo da je večera gotova, više nisam bio obuzet strahom, nego knjigom. A od nje mi se bilo teško otrgnuti.

        Nismo smeli sami rezati hleb i nismo se smeli koristiti štednjakom, pa su nam večeru uvek pripremali mama ili tata. Kad je mama radila u večernjoj smeni, tata je radio sve: kad smo došli u kuhinju, čekale su nas dve čaše mleka i dva tanjira s četiri kriške hleba na svakom, namazane i s narescima. Kriške bi najčešće složio već pre i onda ih stavio u frižider, pa su bile hladne i bilo ih je teže progutati, čak i kad je na njima bilo ono što sam voleo. Da je mama bila kod kuće, namaz i nareske stavili bismo na sto, ili ona ili mi, i već je ta mala gesta, mogućnost da odlučimo šta će biti i na stolu i na kriškama te to nešto hleba sobne temperature, bila dovoljna da se osetimo slobodno: mogli smo otvoriti vrata ormarića, izvaditi tanjire, koji su uvek lagano zvecnuli kad bi udarali jedni o druge, i staviti ih na sto; ako smo mogli izvući ladicu s priborom za jelo, koji je uvek zveketao, i postaviti noževe pokraj tanjira, izneti čaše, otvoriti frižider, izvaditi mleko i nasuti ga, mogli smo bome i otvoriti usta i govoriti. Jedno je spontano vodilo drugome kad smo večerali s mamom. Razgovarali smo usput o onome što bi nam palo na pamet, zanimalo ju je što smo govorili, pa ako bismo prolili malo mleka ili se zaboravili i stavili vrećicu od čaja na stolnjak (jer ona nam je katkad kuhala čaj), to nije bilo tako strašno. No ako je naše učestvovanje u pripremanju obroka otvorilo taj kanal slobode, stepen tatine blizine regulisao je njegovu širinu. Ako je bio pred kućom ili dole u radnoj sobi, razgovarali smo onoliko glasno i slobodno i onoliko gestikulirajući koliko smo hteli; kad bi se počeo penjati stepenicama, automatski bismo prigušili glasove i promenili temu ako smo dotad razgovarali o nečemu što bi on mogao smatrati nepriličnim; kad bi ušao u kuhinju, prestali bismo razgovarati, sedeli bismo ukočeno i uspravno, naizgled sasvim usredotočeni na hranu; kad bi pak seo u dnevnu sobu, nastavili bismo razgovor, ali tiše i opreznije.

        Te su nas večeri kad smo ušli u kuhinju dočekali tanjiri s četirima namazanim kriškama. Jedna sa smeđim sirom, jedna s običnim sirom, jedna sa sardinama u umaku od paradajza i jedna sa sirom s kimom i klinčićem. Nisam voleo sardine pa sam tu krišku uzeo prvu. Riba mi se gadila, hvatala me mučnina od kuvanog bakalara, koji smo jeli barem jedanput nedeljno; i od pare iz lonca iz kojeg smo ga izvadili i od okusa i teksture. Isto je vredelo i za kuhanu kolju, kuhanu koljušku, kuhanu haringu, kuhanu bakalarku, kuhani list, kuhanu skušu i kuhanu škarpinu. Sardinama nije okus bio najgori, paradajz sam mogao progutati zamišljajući da je to svojevrstan kečap, nego njihova tekstura, pre svega mali, glatki rep. On je bio odvratan. Da bih što je moguće manje dolazio u dodir s njima, prvo bih odgrizao repove i stavio ih na rub tanjira, jednim krajem kriške, koricom, pogurnuo malo umaka od paradajza do njih pa ih ugurao u sredinu tog brdašca i poklopio koricom. Tako sam mogao žvakati, a da ne dođem u kontakt s repovima, a onda bih sve zalio mlekom. Ako tata nije bio prisutan, kao što je bio slučaj te večeri, mogao sam, naravno, jednostavno staviti repice u džep hlača.

       Yngve se namrštio i odmahnuo glavom kad sam to napravio. Zatim se nasmešio. Nasmešio sam se i ja njemu.

        U dnevnoj sobi tata se meškoljio u fotelji. Jedva čujno šušnula je kutija šibica, zatim se začuo parajući zvuk sumporne glave povučene preko tarila i prštanje šibice kad se zapalila i stopila s tišinom koja je sledila. Kad je miris cigarete nakon nekoliko sekundi prodro i u kuhinju, Yngve se nagnuo i otvorio prozor što je tiše mogao. Zvukovi koji su doprli izvana, iz mraka, promenili su celokupni ugođaj u kuhinji. Odjednom je postala delom okoline. Kao da sedimo na izbojku, pomislio sam. Naježio sam se od te pomisli. Vetar je uzdišući dunuo kroz šumu, slio se šuštajući preko grmlja i drveća na travnjak ispod nas. S easkršća su se čuli glasovi dece koja su još uvek visila na biciklima i brbljala. Na brdu gore prema mostu neki motocikl promenio je brzinu. A daleko, kao da se diže, iznad svega drugog, čulo se brujanje broda koji je dolazio iz zaliva.

Naravno da me čuo! Korake dok sam trčao po šljunku.
“Hoćeš se menjati?” rekao je Yngve tiho i pokazao krišku sa začinjenim sirom.
“Može”, rekao sam. Ushićen što sam rešio zagonetku, majušnim gutljajem mleka zalio sam zadnji komadić kriške sa sardinama i navalio na onu koju mi je Yngve stavio na tanjir.
        Poenta je bila u tome da se mleko rasporedi, jer ako ste došli do zadnje kriške, a više ga nemate, bilo je gotovo nemoguće progutati je. Najbolje je, naravno, bilo ostaviti malo za posle, kad ste već pojeli sve kriške, jer mleko nikad nije bilo toliko ukusno kao tada, kad nije moralo vršiti funkciju, nego je samo teklo niz grlo samo, čisto i nepomešano, a meni to, nažalost, gotovo nikad nije pošlo za rukom: potreba trenutka uvek bi nadjačala obećanja budućnosti, ma koliko primamljiva ona bila.

No Yngveu je to uspevalo. Bio je majstor štednje.

       Gore kod Prestbakmoa potpetice čizama lupale su po stepenicamaa. Zatim su tri kratka povika odjeknula kroz veče. “Geir! - Geir! - Geir!”
Odgovor je došao iz dvorišta ispred kuće u kojoj je stanovao John Beck, s tolikim zakašnjenjem da je svima koji su to čuli moralo biti jasno da je Geir razmišljao.
“Evo!” viknuo je.

Odmah nakon povika začuli su se njegovi užurbani koraci. Upravo kad su se približili Gustavsenovu zidu, tata je ustao u dnevnoj sobi. Nešto u načinu kako je hodao sobom navelo me da spustim glavu. Tata je ušao u kuhinju, došao do stola, bez reči se nagnuo i zalupio prozor.

“Naveče se prozor zatvara”, rekao je.
Yngve je kimnuo.
Tata nas je pogledao.
“A sad pojedite do kraja”, rekao je.
Tek kad se vratio u sobu, uhvatio sam Yngveov pogled.
“Ha-ha”, prošaptao sam.
“Ha-ha?” uzvratio mi je šaptom. “Mislio je i na tebe.”

     Bio je za gotovo dve kriške brži od mene i mogao je uskoro ustati i šmugnuti u svoju sobu, dok ću ja ostati još nekoliko minuta i žvakati. Planirao sam otići tati posle večere i reći da će na večernjim vestima sigurno pustiti prilog s licem u moru, ali s obzirom na okolnosti bilo je bolje odustati od toga.
    Ili ne?
      Odlučio sam proceniti kakva će biti situacija. Kad bih izašao iz kuhinje, obično bih skrenuo u dnevnu sobu i zaželio mu laku noć. Ako mu glas bude neutralan ili, u najboljem slučaju, srdačan, spomenuću to. Inače neću.
   
       Nažalost, seo je na sofu, koja je stajala u dnu dnevne sobe, a ne na jednu od dve kožne fotelje pred televizorom, kao inače. Da bih stupio u kontakt s njim, nisam mogao samo proviriti u sobu i poželeti mu laku noć, onako usput, kao što bih mogao da je sedeo na jednoj od kožnih fotelja, nego sam, ako uđem u sobu, morao napraviti još nekoliko koraka. To bi mu, dakako, skrenulo pažnju na to da želim nešto dodatno. A time bi se pak izgubio celi smisao procenjivanja situacije, tad bih morao zinuti nezavisno o tome kojim će mi odgovoriti.

      Nisam to primetio pre nego što sam izašao iz kuhinje, a budući da me nesigurnost zaustavila, odjednom više nisam imao izbora jer je on, naravno, čuo da sam zastao i to mu je odmah skrenulo pažnju na to da nešto trebam. Tako sam napravio četiri koraka koliko
je bilo potrebno da mu uđem u vidno polje.

    Sedeo je prekrštenih nogu, nalakćen na naslon sofe, glave malo zabačene, naslonjene na ruku. Pogled, koji je izgledao kao da je uperen dijagonalno prema stropu, bio je uperen u mene.

“Laku noć, tata”, rekao sam.
“Laku noć”, rekao je on.
“Sigurno će pokazati istu sliku na večernjim vestima”, rekao sam. “Samo sam ti to hteo reći. Da ti i mama možete pogledati.”
“Koju sliku?” rekao je. “Sliku lica”, rekao sam. “Lica?”
        Zasigurno sam opet stajao otvorenih usta jer je iznenada opustio čeljust i zinuo na način koji je, shvatio sam, trebao predstavljati mene.

“Ono o kojem sam ti pričao”, rekao sam. Zatvorio je usta i uspravio se ne skinuvši s mene pogled.
“Dosta više s tim licem”, rekao je.
“Dobro”, rekao sam.

      Čim sam se okrenuo i zaputio se prema hodniku, primetio sam da njegova pažnja više nije usmerena na mene. Oprao sam zube, svukao se i odenuo pidžamu, upalio svetlo iznad kreveta pre nego što sam ugasio ono na stropu, legao i počeo čitati.
    Zapravo mi je bilo dozvoljeno čitati samo pola sata, do deset, no obično bih čitao dok mama ne bi došla kući, do oko pola jedanaest. Tako je bilo i te večeri. Kad sam čuo bubu kako, skrenuvši s glavne ceste, vozi uzbrdo, odložio sam knjigu na pod i ugasio svetlo, želeći ostati u mraku i slušati: lupanje vratima auta, korake po šljunku, otvaranje ulaznih vrata, svlačenje kaputa i čizama, korake po stepenicama ... Kuća je tada delovala drugačije, kad je ona bila u njoj, a neobično je bilo to da sam ja to mogao osetiti; ako bih zaspao pre nego što je ona došla kući i probudio se tokom noći, osetio bih da je ona onde, nešto bi se u atmosferi promenilo, nešto što nisam mogao točno odrediti, osim što je delovalo smirujuće. Isto se događalo i kad bi došla kući ranije nego što je bilo planirano, dok sam ja bio vani: čim bih kročio u hodnik, znao bih da je ona kod kuće.

         Voleo bih, naravno, da sam mogao razgovarati sa njom, ona bi bar shvatila to s licem, ali nisam imao osećaj da je to nužno. Najvažnije je bilo da je ona tu. Čuo sam da je odložila ključeve na stolić pokraj telefona kad se popela stepenicama, otvorila klizna vrata, rekla nešto tati i zatvorila ih za sobom. Ponekad, pogotovo nakon večernje smene vikendom, skuvala bi, kad bi došla, nešto za njih dvoje. Tada bi puštali ploče. Tu i tamo za njima bi u sudoperu ostala boca vina, uvek iste marke, jeftino crno vino, ili ređe pivo, takođe uvek iste marke, dva ili tri svetla piva iz Arendalske pivovare, u smeđoj boci od 0,7 l, sa žutim jedrenjakom na etiketi.

       No ne i te večeri. I to mi je bilo drago. Naime, kad su zajedno večerali, nisu gledali televiziju, a sad bi je morali gledati da bih ja uspeo ostvariti svoj plan, koji je bio koliko jednostavan toliko i smio: nameravao sam se nekoliko sekundi nakon jedanaest išuljati iz kreveta, iskrasti se u hodnik, odškrinuti klizna vrata od dnevne sobe i pogledati večernje vesti. Nikad pre nisam napravio ništa slično, nisam čak ni pomislio na to. Ono što nisam smeo, nisam radio. Nikad. Ni jedan jedini put nisam napravio nešto što mi je otac zabranio. Barem ne najerno. No ovo je bilo drukčije, budući da se nije radilo o meni, nego o njima. Ta ja sam video lice u moru i nisam ga trebao još jedanput videti. Hteo sam samo saznati hoće li oni videti isto što i ja.

        Tako sam razmišljao u mraku dok sam pogledom pratio zelenkaste kazaljke na satu. Kad je bilo tako mirno kao sada, mogao sam čuti automobile što su prolazili dole po glavnoj cesti. Linija zvukova koja je počinjala na vrhu brda kod B-Maxa, novog supermarketa, nastavljala se kroz raskršće kod Holteta, pa opet penjala cestom za Gamle Tybakken i brdom do mosta, gde je nestajala, jednako bez traga kao što se pola minute pre bila pojavila. Devet minuta do jedanaest otvorila su se vrata u kući gore, s druge strane ceste. Kleknuo sam na krevet i bacio pogled kroz prozor. Bila je to gospođa Gustavsen, hodala je prilazom s vrećicom smeća u ruci.

       Tek kad sam je ugledao, sinulo mi je da je to redak prizor. Gospođa Gustavsen praktički se nikad nije pokazivala vani; moglo je se videti ili u kući ili na suvozačkom sedalu njihovog Forda Taunusa, no iako sam to znao, nikad pre nisam o tome razmišljao. Ali sad, dok je stajala pred kantom za smeće, sinulo mi je. Ona se vani nikad nije zadržavala.

        Ulična svetiljka ispred naše živice bacala je oštro svetlo na nju, ali za razliku od stvari kojima je bila okružena - kante za smeće, belih zidova kamp-prikolice, kamenih ploča prilaza, asfalta - koje su svetlo reflektovale oštro i hladno, činilo se kao da njezino obličje to, svetlo prilagođava sebi i upija ga. Gole ruke lagano su se sjajile, tkanje belog pulovera svetlucalo je, voluminozna, sivosmeđa kosa izgledala je gotovo zlatno.
     Neko je vreme stajala i gledala oko sebe, prvo prema Prestbakmu pa gore prema Hansenu i onda dole prema šumi s druge strane ceste.
      Mačka uzdignuta repa došla je do nje i zaustavila se na trenutak promatrajući je. Ona se pak nekoliko puta pogladila dlanom po nadlaktici. Zatim se okrenula i ušla u kuću.
Ponovno sam pogledao na sat. Četiri minute do jedanaest. Zamalo sam se ukočio i u jednom se trenutku zapitao bih li trebao odenuti pulover pa zaključio da bi tako sve izgledalo previše proračunato u slučaju da me primete. A sve to nije trebalo dugo trajati. Oprezno sam otišao do vrata i naslonio uvo na njih. Jedina opasnost krila se u tome što je kupatilo bilo s ove strane kliznih vrata. Dok budem onde stajao, imaću ih pod kontrolom i moći ću se povući ako ustanu, ali ako klizna vrata budu zatvorena, a oni su već krenuli prema njima, neću to primetiti pre nego što bude prekasno.

      Ali u tom bih se slučaju mogao praviti da idem u toalet!

      Obodren tim rešenjem, oprezno sam otvorio vrata i stupio u hodnik. Vladala je tišina. Šuljao sam se hodnikom, osećao suh tapison pod znojnim stopalima, zaustavio se pred kliznim vratima, nisam ništa čuo, povukao sam ih malko u stranu i virnuo kroz otvor.
Televizor je stajao u uglu. Dve kožne fotelje bile su prazne.
   Sedeli su, dakle, na sofi, oboje.
    Savršeno.
      Zatim je na ekranu bljesnula zemaljska kugla sa slovom N. Molio sam Boga da prikažu onu reportažu, tako da mama i tata mogu videti isto što sam i ja video.
   
      Voditelj vesti započeo je emisiju govoreći o nestalom ribarskom brodu, a meni je srce počelo lupati u prsima. No reportaža koju su prikazali bila je neka druga: umesto snimke uzburkanog mora, prikazane su snimke intervjua s načelnikom policije na nekom doku, zatim sa ženom koja je imala dete u naručju, a onda i samoga izvestitelja, koji je, s valovitim morem u pozadini, stajao i govorio.

       Kad je prilog završio, iznutra se čuo glas mojega oca, a potom smeh. Osećaj srama koji je bujao u meni bio je tako jak da nisam mogao razmišljati. Kao da su mi svi unutrašnji organi probledeli. Još jedino snaga tog iznenadnog osećaja srama, osim onog iznenadnog besa, mogla se po intenzitetu meriti sa strahom što sam ga osećao u detinjstvu, a tim trima osećajima zajedničko je bilo to da sam ja pritom bio nekako izbrisan. Računao se samo taj jedan osećaj. Tako da kad sam se okrenuo i krenuo prema svojoj sobi, ništa nisam primećivao. Znao sam da je prozor na stepenicama sigurno tako taman da se u njemu reflektuje slika hodnika, znao sam da su vrata Yngveove sobe sigurno zatvorena, kao i ona mamine i tatine spavaće sobe i kupatila. Znao sam da mamini ključevi leže rašireni na stoliću za telefon poput kakva usnula čudovišta iz bajke, s glavom od kože i mnoštvom metalnih nogu,    znao sam da keramička vaza visine do kolena, sa suhim cvećem i slamom sigurno stoji na podu pored stolića, u neskladu sa sintetičkim tkanjem tapisona. No nisam ništa video, ništa čuo, ništa mislio. Ušao sam u sobu, legao na krevet i ugasio svetlo, a kad se mrak sklopio oko mene, toliko sam duboko udahnuo da mi je dah počeo podrhtavati, dok su mi se istovremeno trbušni mišići stisnuli i počeli istiskivati nekakve jecaje, toliko glasne da sam ih morao usmeriti u mekanu i uskoro potpuno mokru tkaninu jastuka. To je pomoglo, gotovo kao povraćanje kad vam je zlo. Još dugo nakon što su suze prestale teći, ležao sam i grcao.
       To mi je nekako odgovaralo. Kad je i taj osećaj prošao, okrenuo sam se na trbuh, naslonio glavu na ruku i zatvorio oči da zaspem.

      U trenutku kad sedim ovde i pišem, prošlo je otad već više od trideset godina. U prozoru vidim mutan odraz vlastitoga lica. Osim oka, koje blista, i dela lica neposredno ispod njega, koji prigušeno reflektovao malo svetla, cela leva strana leži u senci. Dve
duboke bore spuštaju mi se niz čelo, jedna duboka bora niz svaki obraz, sve nekako ispunjene mrakom, a s očima koje su zagledane i ozbiljne te malko spuštenim uglovima usana nemoguće je ne smatrati to lice melankoličnim. Šta se to u njega u rezalo?

        Danas je 27. februar 2008. godine. Sati je 23:43. Ja koji pišem, Karl Ove Knausgård, rođen sam u decembru 1968., pa u trenutku pisanja imam trideset i devet godina. Imam troje dece, Vanju, Heidi i Johna, i drugi sam put u braku, ovaj put s Lindom Boström Knausgard.
        Sve četvero leže i spavaju u sobama oko mene, u stanu u Malmöu, gde živimo već godinu ipo. Osim nekoliko roditelja dece iz Vanjinog i Heidinog vrtića, ne poznajemo ovde nikoga.
Nije nam to nikakav gubitak, barem ne meni, meni socijaliziranje ionako ništa ne donosi. Nikad ne govorim ono o čemu zaista razmišljam, nikad ono što zaista mislim, nego se uvek slažem s onim s kim u danome trenutku razgovaram, pretvaram se da me ono o čemu govore zanima, osim kad popijem, a tada najčešće preteram na drugu stranu, pa se budim s teskobom koja se nakupljala godinama i sad zna potrajati nedeljama. Kad pijem, znam imati rupe u sećanju i potpuno gubim kontrolu nad svojim ponašanjem, koje često bude očajničko i idiotsko, ali ponekad i očajničko i opasno. Zato više ne pijem. Ne želim da iko dopre do mene, ne želim da me iko vidi, a tako se i dogodilo: niko nije dopro do mene i niko me ne vidi. To mi se moralo urezati u lice, to ga je učinilo tako ukočenim i nalik na masku, gotovo nespojivim sa mnom kad slučajno izroni preda mnom u izlogu na ulici.

         Jedino što na licu ne stari jesu oči. Jednako su bistre na dan našega rođenja kao i na dan smrti. Krvne žilice u njima mogu, doduše, prsnuti i rožnice se zamutiti, ali svetlost u njima nikad se ne menja. Ima slika koju odem pogledati svaki put kad sam u Londonu i koja me svaki put jednako gane. Reč je o jednom kasnom Rembrandtovu portretu. Kasne Rembrandtove slike obično su prožete gotovo nečuvenom grubošću, tu je sve podređeno izražavanju jednog trenutka, nekako isijavajućem i svetom, još uvek nenadmašenom u umetnosti - s eventualnim izuzetkom Hölderlina u njegovim kasnim pesmama, ma koliko to bilo neusporedivo - jer gde je Hölderlinov sjaj, izmamljen iz jezika, eteričan i božanski, Rembrandtov sjaj, izmamljen iz boja, pripada zemlji, metalu, tkanini - ali ta konkretna slika, koja visi u Nacionalnoj galeriji u Londonu, naslikana je za nijansu klasično realistično i bliža je stvarnosti, bliža izrazu mladoga Rembrandta. No slika predstavlja starca. Predstavlja starost. Svi detalji lica vidljivi su, svi tragovi koje je život na njemu ostavio daju se slediti. Lice je naborano, namreškano, obešeno, poharano vremenom. Ali oči su bistre pa ako već ne mlade, onda izvan vremena, koje je inače ostavilo svoj pečat na licu. Kao da nas neko
drugi gleda odnekud iz lica, gde je sve drukčije. Bliže duši druge osobe nije moguće doći. Jer sve što se tiče Rembrandtove osobe, njegovih dobrih i loših navika, njegovih telesnih mirisa i zvukova, njegova glasa i njegova jezika, njegovih misli i stajališta, njegova ponašanja, mana i defekta njegova tela, svega onoga što čini jednu osobu, to sve je za druge nestalo;   slika je stara preko četiristo godina, a Rembrandt je umro iste godine kad je naslikana, pa je ono što je ovde prikazano, što je Rembrandt naslikao, samo biće toga čoveka, ono s čime se svakoga jutra budio, ono što je to biće počinjalo osećati, a ipak to nisu bili samo osećaji ni ono u njemu s čime je svake večeri zaspao, na kraju i zauvek. Ono u čoveku što vreme ne dira i odakle dolazi sjaj u očima. Razlika između te slike i drugih slika koje je Rembrandt naslikao u poznoj dobi jest ona između videti i biti viđen. Drugim rečima, u toj slici on vidi samoga sebe, a u isti mah je predmet promatranja; .......