18.08.2017.

Ovidije, Metamorfoze


Knjiga I



Prolog (1 – 4)

Srce me vuče, da pevam pretvorbu u druga tela. 1
Pothvatu mojem i ovde pomozite, bozi, od kojih
jesu pretvorbe te, i bez prekida sve od početka
Sveta pesmu provodite moju do vremena moga.

__________________________
1
1.-4. Razlikujući se od Homera i povodeći se za kasnijim aleksandrinskim pesnicima Ovidije u
proemiju ne zaziva Muze, nego ističući snagu pesničkog tvorenja zaziva s v e bogove,
da mu pomognu, jer i pretvorba potječu od najrazličnijih božanstava, a iza toga označava sadržaj
čitave pesme.
_________________________

Stvaranje sveta ( 5 - 88 ) 2

_________________________
2
5.-88. Opisjući postanje sveta, zemlje i stvorova njezinih drži se Ovidije u svemu stoičke nauke,
kako se ona bila ukorenila u Rimu, napose zaslugom P o s i d o n i j a (oko 111.-51. pr. Hr.),
čije je spise i Ciceron marljivo čitao i prevodio. Nijedna paganska mitologija ne uči, da bi svet
postao iz ništa, pa tako uči i stoička filozofija, da je u početku bio haos, koji se rastavio u četiri
elementa: u zemlju, more, zrak i nebo, a svaki je od tih elemenata dobio drugačije stanovnike.
________________________

5                 Pre mora i zemlje i neba, koje sve krije,
           Oblik prirode jedan po svemu beše svetu,
           Haos mu beše ime: neuredna i grdna hrpa,
           Ništa drugo do troma težina, nesložne klice
           Rđavo složenih stvari sabijène na mestu istom.
10       Nije tad Titan još po svetu rasipao zrake,3
           Rastući Feba još nije obnavljala svoje rogove,
           Zemlja ne beše još oblivena vazduhom nit je
           Treptala s teretom svojim u njemu, Amfìtrita nije
           Oko širokog kruga zemaljskog još pružala rùkû.
15       Kako zajedno beše i zemlja i voda i vazduh,
           Zemlja ne beše stalna, a tekuća ne beše voda,
           Vazduh bez svetlosti beše, bez oblika svojega svašto;
           Jedno je smetalo drugom, jer u istom telu bilo
           Hladno se s vrućim, mokro sa suhim, meko sa tvrdim,
           Ono, što nema težine, sa onim, što ima težinu.
20               Ovu neslogu Bog i priroda prekinu bolja
           Od neba rastavi zemlju, od zemlje rastavi vodu
           I od vazduha gustog vedrinu neba odvoji.
           Kad Bog razmrsi to i iz hrpe izvadi tamne,
25       Onda razmesti sve te u miru ih i složi združi.
           Vatrena, lagana snaga nebesa ugnutih onda
           Zasja i ponajgornjem na vrhu ona se smesti;
           Vazduh je najbliži njoj po lakoći i po mestu svojem,
           Zemlja od obog je gušća, povukla je poteže življe
30        Na se, i svoja je teža pritiskuje; najzadnje mesto
            Zauze vodeni optok i okruži utvrđen svet.4
                     Pošto je tako Bog razložio - koji je, da je -
           Gomilu onu te sve u članove razrezo svoje,
           Onda najpre zemlju na priliku goleme kugle
35       Sklopi, da bi sa sviju strana jednaka bila;
           Zatim razlije mora, od žestokih vetara on im
           Dizat se reče i zemlji da opteče obale odsvud;
           K tome izvore doda i goleme bare, jezèra;
           Strme reke on med krivuljaste bregove metnu,
40       One teku kud koja, te jedne popija zemlja,
           Druge se (do mora dopre) s bezgraničnom pučinom sliju,
           Te već ne biju svojih bregova, već obale morske.
           Reče, da pruže se polja, da ugnu se doline, da se
           Lišćem pokriju šume, da kršna brda se ispnu.
45       Po dva pojasa s desna i s leva kako seku 5
           Nebo, a pojas je peti među njima najvrući, tako
           Bog se postara, da se i zemlja pokrita nebom
           Jednako rastavi, te pet po njojzi se pojasa vije.
           Na najsrednjem se pasu zbog pripeke ne može živet,
50       Pod snegom dubokim dva su, među njima stavio Bog je
           Dva i blagost im dao smešavši hlad i toplinu.
                    Ozgo je vazduh, koji tolìkô od ognja je teži,
            Kȍliko težom svojom od zemlje i vode je lakši.
           Tamo odredi Bog, da magle i oblaci stoje,
 55       K tome i gromovi, koji imadu plašiti ljude,
            Zatim vetri, što munje i strele gromovne grade.6
            Ali sveta tvorac prepustio vazduha nije
            Sasvim vetrima, kojim doskočiti jedva se može,
            Da ne polome svet, kad duvati jedan odavde,
  60      Drugi odande stanu, - tolìkô su nesložna braća.
            Eur k istoku ode, k Nabàtejem, k persijskoj zemlji 7
            I ka gorama, rane na koje padaju zrake;
            Zefir se večernje strane i obala drži, što greje
            Sunce ih zapadnog neba; a Skitiju s nebeskim kolma
 65       Osvoji Borej ljuti; nasuprot ovom je zemlja,
            Koju oblaci večni i južnjak kišoviti kvasi.
            Bog iznad svega toga još čisti postavi eter,
            U kom nema težine ni ikakvog gada zemaljskog.
                Čim je sigurnim međama sve odelio tako,
  70      Kad li po nebu buknu celom zvezde, što dugo
            Skrite i pritisnute pod onom gomilom behu.
            Pa kraj nijedan bez svojih da ne bi ostao bića,
            Zato drže zvezde i likovi bogova nebo,8
            Vode se ribama glatkim otvoriše, da stân im budu,
 75       Zemlja zveri dobi, a uzduh kolebljivi ptice.
                Al' uzvišenijeg bića, sposobnijeg visoko mislit,
            Koje bi moglo vladat nad drugima, ne beše jošte,
            Zato nastade čovek, - il' iz semena božanskog
            Načini majstor ga onaj, satvoritelj sveta boljeg,
  80      Ili odružena od visokog etera skoro
            Zemlja čuvaše klice u sèbi srodnoga neba;
            Od nje Japetov sin 9 pomešav je s kišnicom vodom
            Načini bogova - svemu vladárâ - priliku pravu.
            I dok prignute zemlju životinje gledaju druge,
85        Lice čoveku on u visinu digne, da gleda
            U nebo i da gore k zvezdama upravlja pogled.
            Tako nedavno grdna, bez oblika zemlja se sada
            Promeni i primi čovečje oblike nove.
                Najpre zlatno beše vreme vernosti, pravdi 10
90        Odano samo od sebe bez zakona i kažnjiváča.
            Kazni ne beše ni strâ, sa pribitih medenih ploča
            Nisu se čitale grožnje, još ponizna čeljad se nije
            Bojala sučeva lica, bez braniča sigurni behu.
            Sečena još se iz svoje iz gore omorika nije
95        Spuštala bistre u vale, da tuđe krajeve gleda,
            Drugih obala ljudi do svojih poznavali nisu.
            Strmi prokopi još opkoljavali nisu gradova;
            Medene upravne trube ni krivoga medenog roga
            Ne beše, a ni mača ni kaciga; sigurno tada
100      Življahu narodi mirno i ugodno nemajuć vojske.
            Slobodna zemlja sama od sebe davala sve je,
            Motika nije ticala nje ni ranjavao plug je;
            Ljudi dovoljni hranom, što rastaše bez sile ič'je,
            Brahu planikov plod i jagode gorske, drenak,
105      Kupine, koje s grmlja sa žilavog višahu, i žir,
            S Jupiterova koji sa širokog spadaše drva. 11
            Večno proleće beše, a cveće, koje je raslo
            Ne bivši sijano, toplim vetrići pahahu dahom.
            Neorana je zemlja iza toga rađala voćem,
 110      Njiva ne dvojačena belela teškim se klasjem;
             Ovde su tekle reke mlekom, a nektarom onde,
             Pa i žućkasti med je sa zelenog kapao hrasta.
                       Pošto je Saturn 12 bačen u Tartarsku tminu te svet
             Dođe pod Jupiter-boga, tad srebrno nastade doba,
 115      Koje je od zlata gore, a bolje od crvene medi.
             Negdašnjeg proleća tada vreme Jupiter skrati,
             Godinu razdeli u četiri vremena: leto,
             I jesen nejednaku i zimu i proleće kratko.
             Tada od pripeke suhe ražario prvom se vazduh
120       I prvom obisnuše ledenice sabite vetrom.
             Tad se u kuće ušlo, a kuće behu pre
             Spilje i grmovi gusti i prutovi vezani likom.
             Seme je Cererino u brazde bacano duge
             Prvi put tad i pod jarmom zaječaše prvi put junci.
125                Treće koleno dođe izatoga medeno, koje
             Besnije beše ćudi, na bojeve spremnije ljute,
            Al' ne opako ipak. Od tvrdoga gvožđa je zadnje.
            U doba loše rude grehota svakakva odmah
            Navali; nesta stida i istine, vernosti nesta,
130      A na njihovo mesto prevare, lukavstva dođu
            I podmuklost i sila i ìmânja opaka želja.
            Stalo se uz vetre brodit, a brodar još vetara nije
            Dobro poznavo; na vodi na neznanoj njihat se staše
            Lađe, što u drvu dugo na visokim stajahu brdma.
135      Zemlju (opštenu pre ko svetlost sunčanu i uzduh)
            Sada oprezni merač dugàčkôm označi međom.
            Nije se letina samo i hrana dužna od zemlje
            Obilne tražila, već se u utrobu slazilo njenu
            i blago skrito u zemlji nadomak Stiksovoj tmini 13
140      Stade iskapat se sad - podjarivalo ljudima na zlo.
            Gvožđe i zlato od njega pogubnije iziđe tako
            Na svet, iziđe i rat, što vojuje s onim i s ovim
            I što krvavom rukom zveketljivo oružje trese.
            Sad se od grabeža živi; domaćina treba se bojat
145      Gostu, a tastu zeta, retka je med braćom ljubav,
            Ženama muževi rade o glavi, a mužima žene
            Strašne maćuhe otrov mešaju belkasti, a sin
            Pre suđenog dana za očeve godine pita.
            Satrta pobožnost leži; od sviju bogova zadnja
 150     Zemlju okrvavljenu Astréja 14 ostavi deva.
                   A da od zemlje eter sigurniji ne bude višnji,15
            Kaže se, kako Gigànti želeći nebeskog carstva
            Brda na brda u vis natrpaše sve do zvezda.
            Tada svemogući otac strelu bacivši probi
  155    Olimp i odvali Pelij od Ose 16, što ležaše pod njim.
            Ležahu grozna telesa težinom pokrita svojom,
            I kažu, zemlja silnom sinova svojijeh krvlju
            Oblita, močvarna da je oživila toplu im krvcu
            Te je u oblike ljudske obratila, porodu njenom
  160    Da trag ostane koji. Al' bogove višnje je i taj
            Naraštaj prezirao, silovit i odviše željan
            Besnog beše klanja, - ta iz krvi on je i nasto.
                      To kad s najvišeg vrha Saturnije ugleda otac, 17
             Uzdahne, setiv se k tom Likaónova 18 stola i gozbe
  165     Gnusne mu, koja se još zbog novosti pročula nije,
             Golemu zametne srdžbu i dostojnu Jupiter-boga;
             Bogove na zbor pozove, i pozvani ne časeć dođu.
                      Put u visini ima, a vidi se na nebu vedru, 19
             Zovu ga mlečni put, belinom se ističe sjajnom;
  170     U dom bogovi tuda i dvore u kraljevske šeću
             Velikog Gromovnika. Kod otprtih vrata su sobe
             Znatnijih bogova s desna i s leva poseta pune
             (Niži su koji gde). U delu tome su neba
             Stavili bogovi silni i slavni svoje penáte.
   175    To je mesto, za koje usudio ja bih se reći,
              Ako je slobodno, da su nebesa visokih dvori.
              Kad se u mramornoj sobi posadiše bozi, od sviju
              Na mestu višemu sedeć, o žezlo belokosno uprt
             Tri il' četiri puta strahovitu Jupiter kosu
  180      Strese, od koje se zemlja zaljúlja, more i zvezde.
              Zatim zlovolje pun govoriti počne ovako:
                        "Zabrinut većma bio nisam za vladanje svetom
             U doba ono, kad su zmijonozi svaki sa svojih
             Stotinu ruku dokučit nebesa i oteti hteli.
  185     Dušmanin ljut je bio doduše, al' jedne od družbe
             I pokoljenja od jednog ishodio bojak je onaj.
             Sad mi je pleme ljudsko pogubiti po zemlji celoj,
             Kȍliko Nerej 20 je šumeć obuhvaća. Tako mi vode
             Ispodnje, koja pod zemljom po lugu Stiksovu teče:21
  190     Sve sam okušo pre; al' nožem odseći treba
             Ud, kom leka nema, da zdravi ne nastrada deo.
             Polubogova ima u mene i poljskih božanstva,
             Ima Satira, Fauna i Nimfa i gorskih Silvánâ; 22
             Njima kad časti ne damo, da u nebu budu, a oni
 195      Neka sigurno žive na zemlji, koju im dasmo.
             Al' zar mislite, bozi, da mogu sigurni biti
             Oni, kad vrebaše na me Likàôn zloglasni, grozni,
             Na me, koji imam u vlasti strele i vas?"
                       Žamor med bozima nasta, te željno i vatreno ištu
 200      Svi, da se kazni drznik. Kad bezbožna, mahnita rulja 23
             Hoće u Cesara krvi da rimsko zatare ime,
             Tako se ljudski prepada rod od tolìkôga straha
             Nesreće nenadane i zemlja strepi cela,
             A mila tvojijeh ljubav, o Auguste, tako je tebi,
 205      Kao Jupiter-bogu što beše bogova ljubav.
             Kad on glasom i rukom utiša ih, umire svi se.
             Od dostojanstva vladara kad tako prestade buka,
             Onda Jupiter mûk govorenjem prekide ovim:
                       "Onaj je poražen već, nek ne bude za to vas briga;
 210       A sad da rečem, što je učinio, kako l' je kažnjen.
             Zao veka glas do mojih ušiju dođe
             Želeč, da lažan bude, Olimpu sađoh sa vrha
              I bog u prilici ljudskoj putovati stadoh po zemlji.
             Dugo bi bilo kazivat, kolìkô sam našao svuda
 215      Krivice, - zao glas od istine beše manji.
             Menalsku planinu pređoh, u kojoj su skrovišta strašna
             Zverinja, pređoh Kilénu i òmôrje Likeja hladnog, 24
             Zatim uđoh u grad i u dom nedočekljiv kralja
             Arkadskog, kada noć dovodio kasni je sumrak.
220       Dao sam znake, da dóđe bog, i narod se stane
             Molit, a molitvama Likàôn poče se rugati;
             Zatim reče: 'Ja ću belodanom doznati probom,
             Dali je ovo bog il' nije, biće bez sumnje'.
             Spremi se obnoć me ubit iz prevare, kada bih tvrdo
 225      Zaspao; istine takvo oglédânje svide se njemu.
             I to mu ne beše dosta: iz Moloskog naroda nekom 25
             Poslanom taocu vrat preseče mačem, a onda
             Tela napola živa u vodi ključaloj skuha
             Jedan deo, a drugi na ognju speče i tako
 230      Na sto donese, a ja razvalih mu osvetnim planom
             Kuću i u njoj penate domaćina dostojne takvog.
             Od straha pobeže on i kada se na polju nađe
             Tihom, zaurla, hoće govoriti, al' naprazno; bes
             Njegov se u žvalu skupi, te klanja po običáju
 235      Željan napadne stoku, te i sad se krvi vesèlî.
             U dlaku pređe mu ruho, a ruke u noge, te vuk
             Posta, al' negdašnjeg još je sačuvao oblika trag:
             Još je jednako siv, u poglédu je ista ljutina
              Isti u očima plam, u oblíku divljìna je ista.
240       Jedan je propao dom, al' nije zaslužio dom to
             Jedan, po svemu svetu Erìnija caruje ljuta. 26
             Ko da se zakleše svi na zločinstva, pa sve nek brže
             Kazan ih stigne, kako zaslužuju; tako odlučih".
                            Jupiter-bogu jedni povlađuju i gnevna njega
245       Još podjaruju, drugi po dužnosti pristaju uza nj.
             Ali je svima žao, da izgine koleno ljudsko;
             Pitaju, kakav će oblik bez ljudi imati zemlja,
             Ko li će tamjanom kadit oltare, hoće l' zverma
             Jupiter ostaviti zemlju da haraju? Pitaju tako
 250      Bogovi, a kralj im veli, nek ništa ne boje se, sve će
             Biti njegova briga i naraštaj čudna postanja
             Drukčiji, nego l' je narod dojakošnji, stvoriti on će.
                         Već je na zemlju svu razasuti strele hteo,27
             Al' ga je strah, da od ognja tolìkôg se eter ne uždi
255       Sveti, osòvina goreti da ne počne nebeska duga 28
             K tome se seti sudbine, po kojoj ima jedamput
             Zemlja izgoreti i more i spaliti se nebeski dvori,
             Te će tako svet postradati sklopljeni mučno.
             Zato se Jupiter prođe strela, što su ih bili
 260      Skovali Kiklopi, te on odabere drukčiju kazan: 29
             Pustiti kišu iz svih nebesa i ljude potopiti.
             Odmah zatvori on Akvilóna u Eola spilji 30
             I druge vetre s njim, što nadvite oblake gone;
             Ispusti Nota, a ovaj izlètî na krilima mokrim,
  265     Zavio oblakom crnim ko smola lice je strašno,
             Teška mu od kiše brada, iz kose mu sede curi,
             Čelo mu pokriva magla, i krila mu i njedra kaplju;
             Oblake nadvite širom kad pritisne rukom, zaòrî
             Grom se, a za njim gusta potèčê iz neba kiša.
  270     K tome šarolika stade Junonina glasnica grabiti
             Irida vodu i tako podavati oblakom hranu.31
             Usevi polegnu svi, seljaku tužnom su nade
             Razbite, propadne dugi cele godine trud mu.
                        Gnevnom Jupiter-bogu nisu dosta nebesa:
  275     U pomoć sinji brat još svoju daje mu vodu.32
             Rečne bogove on sazove i kralju kad u dom
             Svojemu uđu, on im progovori: "Nema se kada
             Dugo opominjati sada, iz sviju se izlijte sila
             Svojih (tako je nužno); otvorite izvore svoje,
   280    Ograde ruš'te i vašim rekama pustite uzde"
             Reče, a oni odu i razvale vrelima usta
             I bez ikakve smetnje polete u pučinu morsku.
             Neptun ostvama svojim još udari zemlju, a ona
             Zadršće te se zaljúlja i vodama otvori pute.
  285     Izvan žlebova teku po širokim poljima reke,
             Useve, drveće nose i stoku i ljude, kuće,
             S njihovim svetinjama kapelice također nose.
             Kuća gde ostade koja odolev tolìkôj bedi
             Te se srušila nije, nadvisuju zabat joj vali,
 290      Vršaka potopljenih pod vrtlogom videti nije.
                       Razlikovalo more od zemlje nije se više,
             Sve već pučina jedna, bez obale pučina beše.
             Na breg pope se neko, a neko u svinutu čamcu
             Sedi te vesla onùdâ, gde nedavno ȍrao beše;
 295      Brodi nad usevom ko il' nad zabatom pokritog vodom
             Dvorca, a ko ribu na vrhu brestovu lovi.
             Kob kog nanèsê, zabòdê na livadi zelenoj sidro
             Ili vinograd kiljem krivuljastim pod sobom lomi.
             Gde su jarice vitke odskòra travu još pasle,
 300      Tamo se pružaju sada telesa tulanja grdnih.
             Diveć se Nerejke motre pod vodom gaje i grade
             I kuće; u šumi sad su delfini, o visoke grane
             Srljaju, udaraju i vijaju med sobom panje.
             Vuk med ovcama pliva, i žućkaste lave i tigre
 305      Nose vali, sad vepru ne hasni munjevita snaga
             Ni brze jelenu noge, kad voda ga sa sobom nosi;
             Ptica dugo tražeći tlo, da stane na njemu,
             Napokon u more pada bjegunica s umornim krilma.
             Beskrajna samovôljna poklopila voda je brda
310        I neobični vali o gorske vrhove biju.
             Najviše ljudi je voda odnesla, a koji su živi,
             Oni kod oskudne hrane dugotrajnim gladom se muče.
                      Fokida Aonsko pleme od Etejskih rastavlja polja,33
             Plodna zemlja, zemlja dok beše, al' onda je bila
 315      Deo mora, golèma prostorija nenadne vode.
             Onamo gora Parnas imade, što s glavice dve
             Do zvezda se penje vrhunce nad oblake dižuć.
             Kad Deukalìôn sa ženom u malenu čamcu doplòvî
             Amo i zadjene se (jer ostalo sve je pod vodom),
320       Koričkim Nimfama tad se i bozima pomole gorskim,34
             Temidi vračari 35, koja oràkul imaše onda.
             Pravdoljubivijeg, boljeg od njega ne beše nikog,
             Bogobojaznije opet no ona ne beše žene.
                    Jupiter videć, gde bistra jezera pokrivaju zemlju,
325       Čovek gde ostade jedan od tòlikîh hiljada dosad,
             Žena gde ostade jedna od tolikih hiljada dosad,
             Oboje nevino jeste i oboje bogove štuje,
             Oblake razbije tad, Akvilónôm kišu razagna
              I nebu pokaže zemlju, a zemlji višnja nebesa.
330       More se ne srdi više, a trozube ostaviv rašlje
             Vale umiruje mora gospodar te zovne Tritóna 36
             Sinjega, koji se diže nad vodom, a posuta ima
             Priraslim pužima leđa; u gromotnu školjku mu Neptun
             Naloži neka dune i znakom tim nek reke
335       Uzbije natrag i vale. Savìjenû Triton tad trublju
             Uzme, od donjega koja savítka sve dalje se širi;
             Kad se uzduha tâ posred mora napuni trublja,
             Ore se obale, što su pri jednom i pri drugom suncu. 37
             I sad, kad usta je dirnu božanska, po kojima kaplje
340       Kaplju iz mokrijeh brka, te uzmak zapoveđen javi;
             Svi je valovi čuše, po zemlji i po moru što ih
             Ima, i čuvši je svi utišaše. Obale more
             Dobija; korita u se reke primaju pune,
             Oseća voda, već vidiš, pomilaju gde se brežuljci;
345       Dižu se polja, zemlja sve veća je, voda sve manja.
             Nakon vremena dugog pokazuju ì šume krune
             Suve, al' blato, što je prionulo, drži se lišća.
             Svet je obnovljen već. Deukalìôn videć ga prazna,
             Videć, gde pusta zemlja u muku dubokom leži,
350       Suze poteku njemu, te prozbori Piri ovako:
            "Sestro i ženo, ženska o jedina ostavša glavo, 38
             Koja si loze iste sa mnóme: stričeva kćerka,
             Od pre veže nas brak, a sada nas pogibli vežu.
             Čitave zemlje, što je i zapad gleda i istok,
355       Mi sad narod smo sav, a ostali odnese voda.
             Al' još ni sada mi nismo dovoljno za svoj
             Sigurni život, jer srce još jednako oblaci plaše.
             Kako bi, jadnice, tebi pri duši bilo, bez mene
             Da te je samu spasla sudbina? Kako bi sama
360       Sumnju podnosila, ko l' bi u tuzi ti tešitelj bio?
             Veruj mi, ženo, da je u vodi nestalo tebe,
             Za tobom pošo bih ja, i u vodi bi nestalo mene.
             O da je ljudstvo meni obnovit i otac mu biti
             I zemlju uređenu oživeti da mi je kako!
365       Koleno ostaje ljudsko u dvoma nama i ljudske
             Prilike jedine mi smo, kad bozima tako se htelo".
                       Na te zaplaču reči i odluče višnjem božanstvu
             Moliti se i u svetom u proroštvu iskati pomoć.
             Časa ne časeć skupa k rieci odu Kefísu,39
370       Koji još ne beše bistar, al' teko je koritom starim.
             Oboje zahvate vode te njome pokrope glavu 40
             I odelo na sebi, a onda zapute k hramu
            Boginje svete, kojem od mašine ružne je bio
            Zabat uprljan sav, a oltar bez ognja je stajo.
375      Kad se skalina hramu dotakoše, oboje ničke
            Padoše na zemlju i kam poljubivši sa strahom hladni
            Rekoše: "Ako pridobit, ublažiti bogove mogu
            Pravedne molitve te se od srdžbe daju odvratiti,
            Reci nam, Temida, kako gubitak se našega roda
380      Naknadit može; pomozi, o preblaga, propalom sv'jetu".
                      Gane se boginja te im odgovori: "Id'te iz hrama,
            Zavijte glavu i pas odvežite na odelu,
            Velike matere kosti za leđa bacajte sebi".
 385             Dugo se čudiše jedno i drugo, dok prekine šutnju
           Prva Pira to reče, da boginju ne može slušat,
           Dršćućim usnama moli, nek prosti, al' ona se boji
           Majčinu senku vređat razbacujuć njezine kosti.
           Zatijem stanu u sebi i med sobom odgovor dani
           Prevraćat s njegovijem rečima skrovitim, tamnim.
390     Onda Promètejev sin Epimèteja umiri kćerku
           Blagim rečma veleći: "Il' naše domišljanje vara
           Il' je odgovor svet i nikakvog ne ište greha:
           Zemlja je velika mati; a kamenje po telu njenom
           Kosti su, mislim, i njih za leđa nam bacati valja".
395               Premda Titànida 41 prima tumačenje muževo ovo,
           Al' se sa sumnjom još nada, i tako u nebeski nalog
           Nemaju pouzdanja. Al' okušat hoće li škoditi?
           Pođu te zaviju glavu i otpašu ruho te stanu
           Kamenje iza sebe da bacaju po zapovèdi.
400     Kamenje - ko bi reko, da svedok nije starina
           Ostavljat ukočenu tvrdinu započne svoju
           Pa se pomalo mekšat i smekšav se primati oblik.
           Za čas porastu u vis, pitomija postanu bića,
           Te se već može neki, al' nejasni ljudski raspoznat
405     Oblik, ko da je počet od mramora, ali još dosta
           Doteran nije, sličan veoma kipima grubim.
           A što vlage i soka u kamenju bijaše tome
          I što beše od zemlje, od otoga postane meso,
          A što je čvrsto i ne da savijat se, u kosti pređe,
410    Dosad što bijaše žila, pod istijem imenom osta;
          I za vreme malo po bogova volji od onog,
          Što je bacao čovek, čovečije se prilike stvore,
          A što bacaše žena, nadoknade tim se žene.
          Zato smo tvrdo mi pokoljenje, okorelo pleme
415    U mukama dokazujuć tim, od koje smo loze.
                    Zemlja izrodi sama od sebe životinje druge 42
          Oblika različnoga, od ognja pošto sunčanog
          Stara se ugrija vlaga, nabujaše močvarne bare
          I mulj od pripeke teške; u zemlji punoj života
420    Kao u utrobi majke plodonosne čuvane klice
          Bićâ izbiše van i primiše po malo oblik.
          Tako kad s nakvašenih poljánâ udari natrag
           Nil sedmeroteki te se u pređašnje korito vraća,43
          Svežo se od zvezde od eterske ugrije blato;
425     Onda prevrćuć grude životinje premnoge nađu
          Ratari, neko je od njih u samome vide početku
          Rađanja njihova, druge još razvite nisu i koji
          Ud im nedostaje još, u istome telu često
          Jedan je deo živ, a drugi je sirova zemlja.
 430   Jer kad pomeša toplina i vlaga se pravo,
          Bivaju plodne, i od njih sve na svetu se rađa;
          Premda se mrze vatra i voda, al' opet sve para
          Vlažna rađa i sloga sa neslogom rasplodu prija.
          Dakle kad zamuljena od nedavnog potopa zemlja
 435   Ostade te se blagog od eterskog ražari sunca,
          Izrodi nebrojenu množinu vrsta te neke
          Oblike obnovi stare, a neke grdosije stvori.
                   Tada preko volje svoje i tebe porodi zemlja,44
           Pitone, golemi zmaju nečuveni, narodu novom
440     Strašilo, jer si na gori tolìkô zauzimo mesta.
           Bog strelonosni, koji dotada samo je brze
           Srne i divokoze streljao, ubi Pitona
           Hiljadu pustivši u nj strela i skoro isprazniv
           Tulac; iz rana krv je aždaju oblila crna.
445     A slavu dela tog da razorile godine ne bi,
           Svete igre Apòlôn sa borbama uredi slavnim,45
           Koje se Pitijske zovu po imenu ubitog zmaja.
           Koji bi mladić tu u rvanju, trci il' vožnji
           Druge nadvladao, bivo vencem je hrastovim čašćen.
450     Lovora ne beše još, te od svakog drveta lišćem
           Glavu dugokosu Feb zakićavao sebi je onda.
           U kćer Peneja 46 Feb se zaljubio najpre Dafnu
           Ne po slučaju slepom, već s ljute Kupídovê srdžbe. 47
           Deljanin 48 ponosit, što je pogubio zmaja, Kupída
 455    Opazi jednoć, gde savija luk natežuć tetívu,
           Te će mu reći: "Što će, o nestašni momčiću, tebi
           Junačko oružje to, što za moje se pleći pristòjî,
           Koji dušmana mogu i zverku sigurno ranit,
           Koji nadutog mnoštvom strela ubih Pitona,
460     Što je pokrivao mnogo smrtonosnim trbuhom polja.
           Nek ti je dosta, lučem što tvojim nekakvu ljubav
           Znaš nanjušiti, a slavu prisvajati nemoj si moju".
           Febu će Venerin sin: "Nek tvoja gađa strela
           Sve, a moja će tebe, i koliko stvori su drugi
 465    Od boga manji, tolìkô od moje tvoja je slava".
          Reče i krilima nato zalepeće i preseče
          Uzduh te brzo stane na vrhu Parnasa hladnog,
          Onda iz tulca punog strela izvadi dve
          Strele različne snage, što čine i teraju ljubav.
 470    Zlatna je prva, što čini, i oštri rt joj se sjaji,
          Tupa je druga, što tera, u cevčici olovo ima.
          Ovom strelom probòdê Kupído Penejku Nimfu,
          A drugom probije kosti do moždine on Apolónu;
          Odmah se zaljubi ovaj, a ona od ljubećeg beži,
 475   Samo kad ime mu čuje, i kao devička Feba 49
          Luta po šumama tamnim te lovi i odire zverad;
          Bez reda prosute kose pričvrstila ona je trakom.
          Mnogi su prosili nju, a ona odbija prosce,
          Ne zna, ne trpi muškog, po besputnim luzima šeće,
480     Ne mari, što je Himen 50, što Amor, ženidba što je.
          "Kćerko - često joj otac govorio -, pribav' mi zeta,
          Kćerko - često joj otac govorio -, unuka daj mi".
          Ona mrzeć na luče na venčane ko na zločinstvo
          Od stida krasna bi lica rumenilom oblila te bi
485    Rukama umiljato o vratu obisla ocu
          Veleć: "Predragi oče, dopusti mi u devičanstvu
          Navek ostati, kako Dijáni dopusti otac".
          On bi poslušo kćer, al' lepota ne dopušta tvoja
          Tebi, što hoćeš, tvojoj milina se protivi želji.
 490    Ljubi Apolon Dafnu i videv je želi je grliti,
          Želi i nada se, sam ga oràkul zavodi njegov.
          Kao posle žetve kad laka se strnjika pali,
          Kao od luča kad gori živìca, što ga je putnik
          Odveć primako blizu il' u jutru pustio goreć,
 495   Tako je Feba plamen obujmio i sve mu grudi
          Gore, te nadom on umnožuje zaludnu ljubav.
          Gleda, nenakićena gde kosa pada joj niz vrat,
          I kaže: "kamo li da je u redu!" Vatrene gleda
          Njezine oči slične zvezdama; usta joj gleda,
500    Koja je premalo gledat; i prste joj i šake hvali,
          Ruke i mišice hvali otkrìvene više no na po,
          Lepše mu čini se još, što ne vidi. Od vetra brže
          Lakoga beži ona i ne staje, Feb kad joj viče:
         "Nimfo, Peneja kćeri, ded stani! ne goni dušman,
505     Stani, o Nimfo! tako od kurjaka ovčica beži,
          Od lava košuta, lete golubice dršćuć od orla, -
          Sve od dušmana svog, a tebe od ljubavi ja gnam.
          Avaj! da ne padneš samo na lice, da ne ubode,
          Nevinu nogu ti trn, da ne budem uzrok ti boli!
510    Hrapavi puti su, kud si pohitila; molim te, lakše
          Trči i prestani bežati, te lakše ću stizati i ja.
          Pitajder, kome si mila; nisam gorštak ni pastir,
          Ne čuvam ovde ja ko prostak kakovi ovce
          Ili goveda; ne znaš, o ludana, ne znaš, od koga
515    Bežiš i zato bežiš. Ta meni klanja se zemlja
          Delfska i Tened i Klar i Patarski kraljevski dvori.51
          Jupiter otac je moj; budućnost, sadašnjost, prošlost
          Sve to otkrivam ja i ugađam za pesme žice.52
          Moja je sigurna strela, al' od nje sigurnija još je
520    Druga, što mi je proste od ljubavi ranila grudi.
          Vidanje našo sam ja, pomoćnikom mene po zemlji
          Zovu, i snaga je, što je u travama, podložna meni.
          Jaoh, što travom ni jednom izvidati ne da se ljubav,
          Znalcu ne pomaže znanje, što drugima pomaže svima!"
 525            I više šćaše govoriti, al' plašljiva pobeže Dafna
          Te s nedogovorenim rečima ostavi njega
          I u egu krasna. Otkrivo joj telo vetar,
          Lavor pireći naprema njoj razduhavo joj ruho,
          A tihi ćuh je hvato i bacao kosu joj natrag;
 530    Stas joj je od trke lepši. Al' mlađahni bog umiljavati
          Ne će se uzalud više i gonjen sam od Kupída
          Gleda Peneja kćer da dostigne korakom brzim.
          Kao kad Galski pas 53 na prostranom ugleda polju
          Zeca, tad ovaj gleda uteći, a onaj uloviti;
535    Pas već hoće da ščepa, već misli, plen da ima,
          Gubicu otego je i noge već zečeve hvata,
          A zec se boji, da nije već ulovljen, te se i samim
          Otima zubma i njuški, što dirnu ga, izmiče on se:
          Tako je brz Apòlôn u nadi, a Dafna u strahu.
540    Ali je gonitelj brži, jer ljubavi krila ga nose,
          Odmora devojci ne da, bežéćôj već tik je do leđa,
          Kosu, što niz vrat joj pada, već dahom svojijem dira.
          Kada obnemogne već, pobliedi, od muke brzog
          Bežanja svladana buduć u Penejske pogleda vale
 545    I kaže: "Oče, pomozi! O zemljo, zini il' ovaj
 547    Oblik što čini, da trpim, promeni, da nema ga više!"
          Čim tu molitvu reče, al' sva se ukoči vrlo,
          Oko mekijeh grudi tanúšno se obavi liko,
 550   U lišće kose njoj otiđoše, u grane ruke,
          Noge, pred časak još brze, sad žilama zapeše tvrdim,
          Glavu joj obuzme kruna; ljepota joj ostade samo.
          Feb je i takovu ljubi te mećući ruku na deblo
          Oseća pod korom mladom, gde grudi jošte joj dršću,
 555   Grli rukama grane, ko udi da su, i grlo
          Celiva, ali se drvo od celiva njegovih brani.
          Veli Apolon: "Mojom kad ženom ne možeš biti,
          Drvo ćeš moje bit zacelo. Uvek ti ćeš
          Kitit, lovoriko, kosu i kitaru moju i tulac.
 560   U vođa latinskih bićeš, kad veseli bude se triumf
          Orio, Kapitol duge kad bude povorke gledo.54
          Ti ćeš uz dovratnike Augùstovîm vratima stajati
          Vjrno čuvajuć njih i štitićeš hrast u sredini.
          Pa ja na mlađahnoj kako na glavi kose ne strižem,
 565   I ti uvek lišće za ures večiti imaj".
          Pean 55 rekavši tako lovorika s granama mladim
          Nagne se, reko bi čovek, da krunom klimnu ko glavom.
          Gaj u Hemonskoj zemlji 56 imade, zove se Tempa,
          Strma planina ga odsvud okružuje. Po tome gaju
 570   Valja se sadno Pinda 57 s penovitim valima Penej,
          Koji se sa svom silom survavajuć oblake zbija
          Pune tanahne pare te vrhove planinske kropi
          Svojijem kapljicama, daleko buk mu se čuje.
          Kuća i sobe tu su i sedište velikog boga
575    Rečnog. Sedeći tu u kamenoj pećini vlada
          Vodama on i Nimfama svim, što u vodama žive.
          Domaći najpre skupe kod njega se rečni bozi
          Ne znajuć, hoće li ocu čestitati il' će ga tešiti:
          Sperhij, okò kog rastu topole, dođe, - Enìpej 58
580    Nestašni, starac Apìdan i tihi Amfris i Eant,
          Domala i drugi dođu, što vale od lutanja trudne
          Liju u pučinu morsku, kud tok kojega nosi.
          Samo Inaha nema, zavukav se pećini u dno 59
          Vodu suzama množi, za kćerkom tuguje Ijom
 585   Kao za izgubljenom; ne znade, je l' na životu,
          Il' je kod pokojnijeh. Al' kako je nigde ne náđe,
          Misli, da nema je nigde, i u srcu goreg se boji.
          Jupiter videvši nju, od očeve vode gde ide,
          Reče joj: "Jupiter-boga o dostojna devojko, ti ćeš
 590   Nekoga usrećiti, za koga pođeš; zaklon' se
          U hlad visokog gaja" (i hladni pokaže gaj joj);
          "Žega je, najviše sunce sad stoji sred svojega kruga.
          Ako se sama bojiš u skrovište zvjerinja zaći,
          A ti uniđi šumi u potaju i daj se pratiti
595    Bogu ne kakvom god, već meni, što nebesko žezlo
          Držim u desnici silnoj i strele vijugaste bacam;
          Ne bež' od mene". - Al' beži i za sobom ostavi ona
          Livade Leranske 60 već i kitnasta Lirkejska polja.
          Nato Jupiter tamu navuče i pokrije širom
600    Zemlju, begunicu ustavi tad i poštenje joj uze.
          U to na krajeve one Junona pogleda te se
          Čudi, kako je magla lakokrila od vedra dana
           Noć načinila sad, a dobro vidi, da magla
          Ta se ne diže u vis iz vode ni iz vlažne zemlje;
605    Zatim se ogleda, gde joj je muž, za kojega znade
          Rado da vara, jer u tom zatekla ga mnogo je puta.
          U nebu kad ga ne náđe, progòvorî: "Ili se varam,
          Il' mi se uvreda čini", te sišavši savrh nebesa
          Odmah se stvori na zemlji i maglu rasturi ona.
610    Slušaše Jupiter posjet Junónin te Inaha kćerku
          U kravu pretvori sjajnu, a ona beše lepa
          I u obliku kravljem. Saturnija 61 junicu krasnu,
          Ma joj se ne htelo, hvali i gradeć se, kao da ne zna,
          Pita, čija je, otkud, iz kojeg li stada? - Iz zemlje
615    Jupiter slaže da posta želeći za njezin početak
          Da se ne pita više. Saturnija za dar je ište, -
          Šta će učiniti on? Milosnicu muka je predat,
          Ne dat je - sumnjivo biće. Na ovo navraća stid ga,
          Od prvog odvraća ljubav. Odolela ljubav bi stidu,
620    Al' dar maleni - kravu - da ne da sestri i ženi,
          Krava da nije to, Junona bi pomislit mogla.
          Dobivši inoču tako Junona odmah je nije
          Prošao strah, već s muža u skrbi i bojeć se krađe
          Sinu Arèstora 62 Argu predádê na čuvanje kravu.
625          Arg je očiju sto po celoj imao glavi;
          Od th očiju svih naizmence bi spavala po dva,
          Druga bi budna bila i stražila stražu i tako
          Arg kakogod bi stao, u Iju je gledao svagda,
          I odvrativši lice pred očima imo je Iju.
 630   Obdan joj dopušta pasti, a kada je sunce pod zemljom,
          Onda je zatvora Arg i nevini za vrat je veže.
          Hrana s drveća lišće i gorke trave su njojzi,
          Mesto na krevetu leži sirota na zemlji, po kojoj
          Nema uvek trave, i pije kaljavu vodu.
 635   Kada bi htela ruke da Argu ponizno pruži,
          Nije imala rùkû, da pruži ih; kada bi opet
          Tužt se pokušala, iz usta bi rika izišla,
          To joj je strašno bilo i bojala svojeg se glasa.
          Na breg bi k Inahu došla, gde često se igraše pre,
 640   I žvalo ugledavši u vodi i rogove nove
          Sva upropastiv se od stra od sebe bi bežala sama.
          Ne zna ni jedna Najáda 63 ni Inah, ko li je krava;
          Ona za ocem ide, za sestrama, gladit se pušta,
          Ona im dolazi blizu, a oni čude se njojzi.
645    Travicu trga Inah starina i pruža je Iji,
          Ona mu ruke liže i na dlane celive sipa,
          Suze pušta da teku i samo da može govoriti,
          Pomoć bi iskala, rekla i ime svoje i sudbu.
          Mesto rèčî slova, što načini nogom po prahu,
 650   Promenu očituju žalovitu tela njena.
         "Teško li meni!" nato zajéčî i snežanoj kravi
          Stenjućoj oko vrata i rogova obisne Inah;
         "Teško li meni!" vikne, "ta moja ti li si kćerka,
          Po svoj što zemlji te tražih? Ne našav te manje sam strado
655    No sad, kada te nađoh. O kćerko, ćutiš, na moje
          Reči ne odvraćaš ništa, tek uzdišeš grudima iz dna,
          I što jedino možeš, na moje besede mučeš.
          A ja ne sluteći ništa i ložnicu tebi i svadbu
          Spremah te najpre zetu, a onda se unukom nadah,
 660   A sad ćeš u stadu ti i muža imat i sina.
          A ja tolike muke ne mogu sa smrću svršit:
          Bog sam na nesreću svoju, i smrti zaprta vrata
          Meni će do veka vèkovâ žalost otezat".
          Tako oboje tuže, a zvezdasti Arg 64 ih razvèdê,
 665    I kćer uzevši ocu odàgnâ je na drugi pašnjak;
          Onda ode daleko na visoki vršak planine
          I tu sednuvši stane na različne gledati strane.
                   Ali bogova vladar već ne moguć gledat tolìke
          Muke Forónejkine 65 pozove sina, kog rodi
670    Sjajna Plejada, te mu zapovedi ubiti Arga.66
          Odmah na glavu klobuk i krila na noge ovaj 67
          Metne, a u ruku jaku uspavljivu šibljiku uzme;
          Jupiter-boga sin učinivši sve to iz dvora
          Očinih na zemlju skoči i onda skine sa glave
 675    Klobuk i ostavi krila te šibljiku samo zadrži,
          Kojom koze ko pastir po zahodnim poljima goni,
          U cevi složene svira, dok na mesto dođe, - Junonin
          Čuvar je osvojen glasom neobičnim i on će reći:
         "ko god si, da si, sedni na ovaj uza me kamen,
680    Nigde za stoku nema obilnije trave no ovde,
          A i hladovine vidiš da ima pastirima mile".
          Atlantov sedne potomak i u mnogom znade govoru
          Čitav provesti dan te gledaše, kako bi budne
          Argove sklopio oči u složenu svirajuć frulu;
685    Ali nastoji Arg otresti se od blagog sanka,
          I neke oči već zadremale ako i jesu,
          Al' su druge još budne; za sviralu (koja se bila
          Skoro izumela) pita, izumela kako se bila.
          Njemu odgovori bog: "U Arkadskim brdima hladnim
690    Ponajslavnija od svih Nonàkrijskîh Hamadrijádâ 68
          Jedna beše Najáda, Sirìngôm zvahu je Nimfe.
          Satiri ganjahu nju, al' ona im znaše izmàći
          I drugim bozima svima, hladovita što ih imade
          Šuma i rodno polje. Ortìgijskôj boginji  69 službom
695    Služaše i devičanstvom, i pašuć se kao Dijána
          Mogla je zavarat kog i Latóninôm činit se kćeri,
          Tek luk njezin je rogov, a zlatan je bio Dijánin.
          Al' zavaravala ona i tako je; išla je jednoć
          S Likeja 70, spazi je Pan s omorikovim na glavi
700    Bodljikastim vencem i reče --" Još trebaše reći,
          Kako prozrevši molbe odlete bespućem Nimfa
          I k peskovitoj tihoj reci Ladonskoj 71 dođe,
          Kako je vali dalje ne pustiše bežati, te ona
          Sestre zamoli svoje, pretvorile da bi je u što,
705    Kako već mišljaše Pan, da Siringu uhvati, al' mu
          Mesto Nimfe se nađe u rukama trska jezèrskâ;
          Stane uzdisat Pan, al' zažubori vetrić u trski,
          Te glas iziđe tanak i sličan tužaljki iz nje;
          Pana slađahni glas i umetnost osvoji nova
710    I kaže: "Ovo će odsad jedinstvo među nama biti!"
          Cevčice nejednake međusobno spojene voskom
          Tim načinom Nimfe Sirìngê dobiše ime.
          Kad to Kilénac 72 htjde da kazuje, opazi, da su
          Oči klonule sve i pokrio da ih je sanak.
715    Odmah ustavi glas i dremež utvrdi jače
          Čarobnom šibljikom oči dodirkujuć trudne te brzo
          Srpu sličnijem mačem gde glava se sastavlja s vratom
          On poseče Arga, dok kûnjâše, pa ga onako
          Krvava sa hridi baci i krvlju okalja stȑmên.
720    Ležiš sad, Argu, i smrklo tolìkîh se videla tvojih
          Videlo, jedan ti mrak je poklopio stotinu òčî;
          Njih Saturnija uze i svojoj ih namesti ptici 73
          U perje i rep njezin zvezdolikim drakcima osu.
          Ljuto se raspali ona i ne časeć časa u gnevu.
725    Argolskoj inoči groznu Erìniju pred oči, dušu 74
          Postavi, u srce k tome podmàče žalce joj tajne,
          Te po svetu je tada celome pogna, nek beži. 75
          Mukama golemim ti si, o Nile, granica bio.
          Kojemu kada dođe, na kraju obale ona
730    Kleče na kolena sva i što je jedino mogla,
          Pregne vrat i digne k zvezdama visokim oči,
          Pa se činjaše, plačuć i uzdišuć i tužno ričuć
          Da pre Jupiter-boga i nevolja ište svršetak.
          On tad zagrli ženu i zamoli, napokon da bi
735    Osvetu svršila svoju te reče: "Ne boj se, ne će
          Ona ti nikada više zadavati nikakvog jada".
          Jupiter učini, da to i bare Stiksove čuju.
          Kada se smiri Junona, tad Ija pređašnji oblik
          Dobi i posta što beše; izgubiše s kože se dlake,
740    Pomalo nesta rogóvâ, a očiju suzi se okrug,
          Usta se također smanje, a ruke i pleći se vrate,
          Papci se izgube svi razdelivši u pet se prsta;
          Od krave ništa drugo ne osta do samo belina.
          Diže se Nimfa sretna, što dve služe joj noge,
745    Boji se besediti, ko krava da riknula ne bi;
          Plašljiva prekinut govor uvežbava; sada je mnoštvo
          Ljudi u platnenom ruhu ko boginju slavi veòma.76
                   Napokon Ija rodi od semena Jupiter-boga
          Epafa 77, kako se drži, što s materom zajedno ima
750    Hrame po gradima; a s njim i dobi iste i srca
          Sunčević Fàeton beše. Kad ovaj se razmeto jednoć
          Dičeći ocem se Febom i nije mu hteo ustupiti,
          Inahov unuk ne stŕpi - "Sve, budalo, veruješ majci,
          Izmišljenoga oca prevarljivim nadut si lîkom".
755    Faeton sav porumène, tek stid mu srdžbu utìšâ
          I majci reče Klimèni 78, prekorio kako ga Epaf, -
          "A da žalosnija budeš, o majko: slobodni, ljuti
          Faeton ćutaše tad. Sramota je, takav prekor,
          Da mi se mogao reći i nije se uzbiti mogo!
 760   A ti, ako sam ja od nebeske doista loze,
          Tòlikôg kolena znak mi pokaži i nebu me prisvoj".
          Reče i materi vrat obujmiv oberučke stane
          Moliti je, tako joj glave sinòvljê i Meropa muža,
          Tako joj udaje kćèrî, nek pravog zasvedoči oca.
765     Ne zna se, ganu li više Klimènu moljenje sina
          Il' gnev klevete radi, te ona k nebesima ruke
          Obe pruži i sjajnost sunčanu, gledajuć reče:
         "Tako mi svetlosti ove, što krasi se zrakama sjajnim,
          Koja nas vidi i čuje, o sinko, kunem se tebi,
770    Ti si ovoga sunca, što gledaš, što upravlja zemljom,
          Rođeni sin; a ako je laž, što zborim, nek više
          Ne da se videti meni, nek poslednji dan mi je danas!
          Nije ti velika muka za očevu doznati kuću;
          Dom, iz kojeg se diže, nablízu zemlji je našoj.
 775   Ako baš hoćeš, idi i njega samoga pitaj".
                   Poskoči veselo odmah, kad čuje od matere svoje
          Faeton reči takve, i mislima obuzme nebo;
          Svoju Etìopskû zemlju i Indiju, koja pod ognjem
          Leži sunčanim, pređe i k rođaju sunca pohiti.

 _______________________
3
10.-14. Titanom se naziva sunce, jer je grčka mitologija učila, da je bog sunca Helije sin Titana
Hiperiona. Titani su pak deca najstarijega vladaoca bogova Urana i žene njegove Geje, koji i opet
nisu drugo nego personifikacija neba i zemlje.
Feba je pridev Dijane, božice meseca, jer je sestra Feba Apolona, a ovde se tim imenom označava
sam mesec.
Amfitrita je morska boginja, kći morskoga boga Nereja, a žena Neptunova. Ruke, što ih ona pru-
ža "oko širokog kruga zemaljskog", jest more, što optiče zemlju


31. Ovidije se koleba između prostonarodnoga i naučnog mišljenja o obliku zemlje. Tako
on u ovom stihu zamišlja zemlju kao okruglu ploču, koju okružuje vodeni optok, pa prema tome
kaže, da je vodeni optok zauzeo "najzadnje mesto", računajući od sredine zemlje. A nekoliko stihova
dalje, u st. 34. i d., zemlja mu je golema kugla, koja nepomično lebdi usred sveta, kako su
učili stoički filozofi.

45. i d. Stoici, kojih nauku Ovidije i na tome mestu sledi, rastavljali su svod nebeski na pet pojasa
držeći, da su s ovim pojasima na nebu u vezi pojasi na zemlji. Od Afrike u Ovidijevo je doba
bila poznata samo severna obala i pustinja, nije se dakle znalo, da i u južnijim tropičkim krajevima
Afrike ima ljudi.

56. Stoici su držali, a to se u starini uopšteno verovalo, da bljesak postaje međusobnim trvenjem
oblakâ.

61. i d. Eur je jugoistočni vetar, što je Grcima i Rimljanima duvao s one strane, na kojoj je Arabija.
Zato se i kaže ovde, da je Eur otišao k Nabatejima, narodu, koji je živeo u Arabiji.
Zefir je zapadni vetar, Borej severni vetar.
Svi su vetrovi božanskoga porekla: deca Titana Astreja i boginje Aurore.

73. Zvezde su prema starinskom verovanju i pesničkom prikazivanju živi stvorovi božanskoga
porekla.

82. Japetov je sin Prometej. Priče, da je Prometej od zemlje i vode stvorio čoveka, ne poznaje još
Eshil.
10
 89.-150. Verovanje je grčko i rimsko odavno razlikovalo više različitih vekova ljudskih nazivajući
ih obično po rudama različite vrednosti. Već je stari pesnik grčki Hesiod u pesmi "Dela i
dani" poznavao pet različnih vekova: zlatni, srebrni, medeni, četvrti bez imena i peti gvozdeni .
Za Hesiodom su se još pre Ovidija povodili mnogi pesnici, pa i sam Ovidije sledi Hesiodovo
crtanje, samo što je izostavio onaj četvrti Hesiodov vek bez imena. Drugi pesnici poznaju još
manje vekova nego Ovidije. Tako Arat (oko 305.-240. pre Hr.) govori samo o zlatnom, srebrnom
i medenom ljudskom veku, a Vergilije razlikuje samo zlatni Saturnov vek, za kojega je život bio lakši i bolji, pa Jupiterov vek, koji od dana u dan postaje gori.
11 
106. Jupiterovo je drvo hrast.
12 
113. Saturn je stari italski bog. Kad je grčka vera stala sve više preotimati mah u Italiji, taj je bog
postao istovetan s grčkim bogom Kronom, kojega je sin njegov Zeus svrgnuo s prestolja i bacio u
podzemni svet.
13 
139. Stiks je reka u carstvu pokojnikâ, koji su nalik na senke.
14 
150. Astreja, božica pravde (Iustitia), bila je kći Astreja, oca svih zvezda. Po drugoj tradiciji
bila je ona kći Jupitera i Temide.
15 
151.-162. Giganti su divovi, deca Tartara i Geje, svaki sa stotinom ruku i sa zmajevskim repom
mesto nogu. Oni su želeli oboriti vladu Jupiterovu, pa su zato naslagali nekoliko gora jednu povrh druge, da bi dokučili njegovo carstvo. No Jupiter ih svlada strelom i pokopa ispod bregova, što su ih naslagali. Naš je pesnik ovu priču samo poradi toga ukratko spomenuo, da dobije zgodan prelaz ka priči o Likaonu, koji je nikao iz krvi gigantske, pa je bezbožan kao i ostali ljudski rod istoga porekla.
16 
155. Olimp, Pelij i Osa jesu brda u Tesaliji, što su ih Giganti prema priči naslagali jedno povrh
drugoga.
17 
163. Jupiter se naziva Saturnijem, jer je sin Saturnov.
18 
164. Likaon je mitički kralj Arkadije.
19
 168.-176. Crtajući dvorove bogova Ovidije ima na umu Rim svoga doba, pa razlikuje sobe znatnijih
bogova pune poseta, kako su i sobe rimskih glavara svagda bile pune različnih poseta, i sobe nižih bogova (plebs), što se nahode kojegde. Te dvorove naziva on u stihu 176. Palatia, kako su se nazivali Augustovi dvori u Rimu uzdižući se na onom delu Palatinskoga brežuljka, koji je nosio ime Palatium. Kako su dvorovi bogova posve nalik na dvore u Rimu, nije čudo, ako i bogovi imadu osobito mesto za svoje penate, kućne bogove.
20
 188. Nerej, sin Ponta i Geje, jest bog mora. Ovde ime njegovo naznačuje samo more.
21 
189. Već u Homera najveća je zakletva bogovima, kad se kunu Stiksovom vodom, o kojoj vidi
belešku uza stih 139.
22 
193. Faun je staroitalski bog, koji živi po poljima i kazuje budućnost. Kasnije postade on istovetan
s grčkim bogom Panom, pa kao što su Grci često govorili o više bogova Pana, tako i u Rimu od jednoga Fauna postade skup bogova istoga imena. Na isti je način postalo više Silvana od staroga
italskoga boga Silvana, čuvara stoke i polja. Pa i Satiri, pratioci Bakhovi, postadoše s vremenom,
naročito u rimskih pesnika, gotovo posve istovetni s Faunima.
23
 200.-205. Da bi ugodio Augustu, pesnik pominje u ovim stihovima ukratko i sasvim uopšteno
tužne prilike, što su nastale u Rimu iza ubistva Cesarova. Potkraj Metamorfozâ (XV, st. 783. i d.)
govori on opširnije o različnim strašnim znamenjima, što su nagovestila narodu rimskomu veliku ovu nesreću, a Vergilije u Georgikama (I, st. 466. i d.) pominje različna čudesa, što su se opazila u prirodi iza ubistva Cesarova.
24 
216. i 217. Menalska planina, Kilena i Likej jesu brda u Arkadiji, u kojoj je Likej kraljevao. Ali
dok su Menalska planina i Kilena u istočnoj Arkadiji, Likej se prostire na jugozapadnoj njezinoj
granici, te ih Jupiter nije mogao na istom putu da pređe. No brdo je Likej već po imenu svome u
tesnoj vezi s imenom kralja Likaona, pa ga je Ovidije već poradi toga spomenuo ne obzirući se
mnogo na to, da geografički njegovi podaci budu potpuno ispravni.
25
226. Moloski je narod živeo u istočnom delu Epira.
26 
241. Na ovome mestu Erinija ne osvećuje počinjene opačine nego ih sama počinja goneći ljude
da tvore zla dela.
27
 253.-312. Ovidije je jedini pesnik starine, koji je potanko ocrtao općeni potop: ostali pesnici rimski, na pr. Vergilije i Horacije, pominju ga samo mimogred. I ovde je Ovidije sledio nauku stoičke kozmologije.
28
 255. i d. Nebeska je osovina Ovidiju crta, što kroz sredinu zemlje seže od jednoga kraja sveta
do drugoga kraja, a oko nje se sav svet okreće.
Prema nauci grčkoga filozofa H e r a k l i t a i stoičke filozofije čitav je svet postao od vatre, pa
će od vatre propasti i opet nanovo postati. Ovidije uči na ovome mestu, da je sudbinom tako određeno, pa da i sam Jupiter ne može te odredbe da promeni. Nesreća je ta stigla svet, kad je Faetont samo jednom pokušao da upravlja kolima oca svoga Helija, kako doznajemo u drugom pevanju Metamorfoza.
29
 260. Kiklopi su sinovi Urana i Geje. Njih je Saturn bacio u podzemni svet, ali ih je Jupiter izbavio
i oni postadoše pomagači boga Vulkana, koji ima kovačnicu svoju u Etni ili na otoku Lipari blizu Sicilije, pa kuju strele Jupiteru.
30
 262. i d. Eol je vladar Eolskih (Liparskih) ostrva blizu Sicilije Jupiter ga učini gospodarom vetrova,
pa ih on drži svezane u visokoj jednoj spilji, odakle ih po volji pušta, da obilaze svetom. Ovde sam Jupiter zatvara u spilju Akvilona, severni vetar, i druge vetrove, što razgone oblake, a pušta na slobodu Nota, južni vetar, koji donosi kišu.
31 
271. Irida je boginja duge, pa kao što je duga šarena, tako se i ona odeva u šareno odelo. Ona je služavka i glasnica boginje Junone, a kuda putuje, tuda rasprostire dugu. I u staro se doba držalo, da duga (= Irida) ispija vodu i vlagu sa zemlje i vuče u oblake, pa da tako uzroči kišu.
32 
275. Sinji je brat Jupiterov Neptun, gospodar sinjega mora i ostalih voda, koji ima dvore u dubini
morskoj, a u ruci drži ostve, pa kad ovima udari o tle, sva se zemlja potrese.
33
 313. i d. Od svih ljudi samo se Deukalion i Pira spasoše pristavši s lađom na brdu Parnasu u
Fokidi. Mesto imena zemlje pesnik upotrebljava ovde ime Aonskoga plemena, po kome pesnici
Beotiju nazivaju također Aonijom. Etejskim poljima naziva pesnik polja, što se prostiru podno brda Ete u Tesaliji.
34 
320. Koričkima se Nimfe nazivaju ovde po Koričkoj spilji na brdu Parnasu povrh Delfâ.
35
 321. Temida je kći Urana i Geje. Ona je od matere baštinila proročište u Delfima, pa je upravljala
njime prije Feba Apolona.
36 
331. Triton je sin Neptuna i Amfitrite, obrašten bradom i prekrit školjkama, a ujedno i glasnik
Neptunov.
37
 338. "Pri jednom i pri drugom suncu" t. j. na istoku, gde sunce izlazi, i na zapadu, gde sunce zalazi.
38 
351. Deukalion je sin Prometejev, a Pira kći Epimeteja, brata Prometejeva. Pira dakle nije bila
sestra Prometejeva, nego je on tako samo od milja naziva, da pokaže, kako mu je ona sada sve na svetu.
39 
369. Reka Kefis izvire na Parnasu u Fokidi, a utiče u jezero Kopais u Beotiji.
40 
371. i d. I kod starih je Grka bio običaj, da su se ljudi, pre nego što će koračiti u koji hram, čistili pranjem i kropljenjem.
41 
395. Titanidom se Pira naziva kao kći Epimeteja, kojega otac Japet bio je jedan od dvanaestorice
Titana.
42 
416.-451. Već su filozofi A n a k s i m a n d a r i A n a k s a g o r a učili, da su prve životinje
postale tako, te se sa zemljom pomešala vlaga i toplina. Stoicima, za kojima se Ovidije u prvom
redu povodi, uzrok je svemu postanju i životu vatra, što je prožela vasioni svet.
43 
423. i d. Stari su Egipćani općeno držali, da od nanosa Nilova, kad ga sunce ugreje, postaju neke
životinje. Ovo se mišljenje još dugo kasnije održalo.
44 
438. Piton je prema staroj priči zmaj, sin Zemlje, koji čuva svetište u Delfima, dok ga Apolon
nije pogubio. Ovidije kaže i za njega da je nikao iz mulja iza općenoga potopa.
45 
446. i d. Pitijske su se igre svetkovale u Delfima počevši od Olimpijade 48, 3. (586. pr. Hr.) svake
četvrte godine. Pobednici dobivahu kao nagradu lovorov venac. No da bi dobio zgodan prelaz k priči o Dafni, Ovidije kazuje, da u doba, kad su te igre osnovane, nije još bilo lovorike i da su se pobednici isprva nagrađivali vencem od hrastova lišća.
46
 452. Penej, što se ovde naziva ocem Dafninim, jest bog reke Peneja u Tesaliji.
47 
453. Kupido je bog ljubavi, sin Venerin, krilat dečak s lukom i tobolcem, koji sa svojim strelicama
jednako ranjava srca bogova i ljudi, pa i Apolona, Plutona i rođenu majku. Pesnici mu često
stavljaju u ruke baklju ili više bakalja, s kojima on raspaljuje ljubav, pa tako i Ovidije u st. 461.
48 
454. Deljanin je Apolon, jer se rodio i osobito poštovao na ostrvu Delu.
49 
475. Feba je pridevak Dijane (Artemide), sestre Apolonove.
50 
480. Himen ili Himenej upravo je svadbena pesma, a onda je personifikacijom od pesme postao
bog svadbeni, no i bogu Himenu mati je jedna od devet Muza.
51 
516. Tened je ostrvo u Egejskom moru nasuprot Troji, gde se Apolon osobito častio, pa je imao
i svetište.
Klar beše mesto sa znamenitim Apolonovim svetištem blizu Kolofona u Maloj Aziji. Na glasu je
bilo i proročište Apolonovo u tome mestu.
Patarski se kraljevski dvori nazivaju po gradu Patari u maloazijskoj Likiji.
52 
518. i d. Apolon je bog pesme i udaranja u žice, a pored toga i lekar, koji se razume u lekovite trave.
53 
533. Galski su psi bili na glasu poradi brzine svoje i mnogo su se upotrebljavali u lovu na zečeve.
54 
560. i d. Rimski su vojskovođe za triumfa (pobedne svečanosti) nosili na glavi venac od lovorova
lišća, koji se sjaji, pa se zato u st. 551. zgodno dovodi u vezu sa sjajnom lepotom devojačkom.
- Vrata palače Augustove na Palatinu behu ukrašena vencem od hrastova lišća. Sa svake je strane vrata bilo po jedno lovorovo drvo.
55 
566. Pean je u Ilijadi lekar bogova. Kasnije dobio je Apolon pridevak Pean, jer i on leči ljude od bolestî.
56 
568. Hemonskom se zemljom u staro doba nazivala Tesalija po kralju Hemonu, ocu Tesala, po
kojem je zemlja dobila novije svoje ime.
- Gaj Tempa rastavlja brdo Olimp od Ose.
57 
570. Pind je brdo u severozapadnoj Tesaliji.
58 
579. Reke, što se ovde izbrajaju, izviru u tesalskim brdima i teku kroz Tesaliju u more; samo
Eant je zapravo ilirska reka, jer kod Apolonije utiče u Jonsko more, a izvire na brdu Lakmonu,
nedaleko od severozapadno granice tesalske.
59 
583. Inah izvire na brdu Lirkeju na granici Arkadije i utiče u more kod Arga. Bog peloponeske
ove reke mogao se lako spomenuti uporedo s tesalskim rekama zato, što je i u Epiru bila reka
Inah, a ta je izvirala nedaleko od Peneja.
60 
598. Leranskima se nazivaju livade oko močvare Lerne u Argolidi. U toj je močvari boravila
stoglava Hidra, koju je Heraklo svladao.
61
 612. I Junona je kći Saturnova, pa se zato i ona naziva: Saturnija.
62 
624. Arestor, otac Argov, bio je potomak Jupiterov u petom kolenu.
63 
642. Najade su rečne Nimfe, ovde sestre Ijine.
64 
664. Arg je zvezdast, jer ima mnogo očiju.
65
 669. Foronejkom se Ija naziva ovde po Foroneju, kralju Arga i čitavoga Peloponesa, koji je bio
jedan od dedova njezinih.
66 
670. Merkurije bio je sin Jupitera i Maje, kćeri Atlantove. Atlant je s Plejonom, kćerju Okeanovom,
rodio sedam kćeri, među njima Maju, koje su bile presađene među zvezde (P l e j a d e ).
67 
671. i d. Merkurije kao glasnik bogova ima širok putnički klobuk na glavi i krila na gležnjima,
te poput vetra leti preko mora i zemlje. Kao glasnik ima on i šibljiku u ruci, a s tom šibljikom
može svakoga da uspava.
68 
690. i d. Nonakrija je brdo i grad u Arkadiji, a Hamandrijade su Nimfe stabalja. Poput ostalih
Nimfi i Hamadrijada Siringa naziva se također Najadom.
69 
694. Dijana se naziva Ortigijskom boginjom, jer se rodila na ostrvu Delu, a to se ostrvo u starini
nazivalo Ortigija.
70 
699. Brdo Likej u Arkadiji bilo je posvećeno bogu Panu.
71 
702. Ladon je reka u Arkadiji, a utiče u Alfej.
72
 713. Nadimak "Kilenac" ima Merkurije od brda Kilene u Arkadiji, koje mu je bilo posvećeno
kao bogu stada.
73
 722. Junonina je ptica paun, koji je u Grčkoj još potkraj petoga veka pre Hr. bio dosta redak.
74 
725. Erinija nagoni Iju u obličju krave u teskoban strah.
75 
727. i d. Ija beži do Nila, jer je ona istovetna s egipatskom boginjom Isidom, koja također ima
kravlje rogove na glavi.
76 
747. Egipatski su se svećenici odevali u platneno ruho.
77 
749. Za Epafa, sina Ijina, držalo se da je istovetan s egipatskim Apisom, crnim bikom, koji je
imao beli beleg na čelu.
78 
756. Klimena je žena etiopskoga kralja Meropa, a kći Okeana i Tetide. Ona rodi Heliju Faetonta
i tri kćeri, Helijade. Zato i boravi Faetont u Etiopiji kod očuha Meropa. Bog Helije već je grčkim
tragičkim pesnicima istovetan s bogom Febom Apolonom.

izvor
http://gimnazija-sb.com/portal/wp-content/uploads/2015/02/ovidije_metamorfoze.pdf

Svesnost, Antony de Mello - 1 deo






ANTHONY DE MELLO, S.J. bio je direktor Sadhana Instituta za pastoralno savetovanje u Poona-i, Indija. Kao član bombajske isusovačke provincije bio je naširoko poznat u engleskom i španskom govornom području po svojim duhovnim vežbama, radionicama, seminarima o molitvi, terapeutskim tečajevima - po radu s kojim se po celom svetu bavio više od osamnaest godina. Iako je 1987. iznenada umro, ostavio je  bogato nasleđe duhovnog učenja u svojim pisanim i snimljenim delima

Naime, ova je knjiga u SAD-u štampana na osnovu tonskih zapisa govora koje je A. de Mello davao na duhovnim vežbama.


Duhovnost znači buđenje. Većina ljudi, iako toga nije svesna, spava. Rađaju se spavajući, žive spavajući, žene se i udavaju spavajući, spavajući odgajaju svoju decu, i umiru spavajući, a da se nikada ne probude. Nikada ne upoznaju draž i lepotu te stvari koju zovemo ljudskim bivstvovanjem. Znate, svi mistici – katolici, hrišćani, nehrišćani, bez obzira na to koju teologiju zastupaju, bez obzira na to koje su veroispovesti – svi se slažu u jednoj stvari: da je sve u redu, sve je u redu. Iako je svuda nered, sve je u redu. Zaista čudan paradoks. Ali, na žalost, većina ljudi nikada ne shvati da je sve u redu zato jer spavaju. Muči ih noćna mora.

Prošle godine čuo sam na španskoj televiziji ovu priču o jednom gospodinu koji je kucao na sinovljeva vrata. “Jaime”, kaže, “probudi se!” Jaime odgovara: “Ne želim ustati, tata.” Otac viče: “Ustani, moraš ići u školu!” Jaime kaže: “Neću ići u školu.” “Zašto ne?” upita otac. “Postoje tri razloga.” reče Jaime. “Prvo, zato što je to tako dosadno; drugo, zato jer me deca zadirkuju; i treće, zato jer mrzim školu.” A otac odgovara: “Čuj, ja ću ti reći tri razloga zašto moraš ići u školu. Prvo, zato što je to tvoja dužnost; drugo, zato što imaš četrdeset i pet godina; i treće, zato što si direktor.” Probudite se, probudite se! Odrasli ste. Preveliki ste da biste spavali. Probudite se! Prestanite se igrati sa svojim igračkama.

Većina ljudi reći će vam da bi želeli izaći iz dečijeg vrtića, ali nemojte im verovati. Nemojte im verovati! Sve što žele da učinite za njih je da im popravite njihove potrgane igračke. “Vratite mi moju suprugu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.” To je ono što žele – žele nazad svoje igračke. To je sve što žele. Čak i najbolji psiholozi će vam to reći, da ljudi u stvari ne žele ozdraviti. Ono što žele je olakšanje, ozdravljenje je tegobno.

Buđenje je, naime, neugodno. U krevetu vam je lepo i udobno, buđenje vas razdraži. To je razlog zašto mudar guru nikada neće pokušati probuditi ljude. Nadam se da ću ovde mudro postupiti i da vas ničim neću pokušati probuditi ako spavate. To zaista nema nikakve veze sa mnom, čak i ako ću vam ponekad reći: “Probudite se!” Moj posao je da se bavim svojim stvarima, da plešem svoj ples. Ako ćete od toga imati koristi, dobro, ako ne, šteta! Arapi bi rekli: “Kiša je posvuda jednaka, ali uzrokuje da u močvari raste trnje, a u vrtu cveće.”



Hoću li vam pomoći na ovim duhovnim vežbama?

Mislite li da bih ikome mogao pomoći? Ne! O ne, ne, ne, ne, ne! Ne očekujte da ću ikome pomoći. Isto tako mislim da neću nikome naškoditi. Ako vam ovo naškodi, sami ste krivi, a ako vam pomogne, vi ste zaslužni. Zaista ste uspeli! Mislite li da vam ljudi pomažu? Ne, ne pomažu vam. Mislite da vas ljudi podupiru? Ne, ne podupiru vas.

U jednoj terapeutskoj skupini koju sam vodio bila je prisutna jedna redovnica. Rekla mi je: “Imam osećaj da me moja poglavarica ne podupire.” Upitao sam je: “Šta želite time reći?” Odgovorila mi je: “Moja poglavarica, provincijalka, nikada se ne pojavljuje u novicijatu u kojem sam ja magistra. Nikada. Nikada ne kaže niti jednu reč pohvale.” Rekao sam joj: “Dobro, sada ćemo napraviti jedan mali igrokaz. Zamislite da poznajem vašu provincijalku. U stvari, zamislite da tačno znam sve što misli o vama, i kažem vam (igrajući ulogu provincijalke): ‘Znaš, Mery, nikada ne dolazim u novicijat zbog toga što je to jedino mesto u provinciji koje je bez poteškoća, gde nema problema. Znam da si ti tamo poglavarica i da je zato sve u redu.’ Kako se sada osećate?” Rekla je: “Odlično se osećam.” Onda sam joj rekao: “Dobro, hoćete li sada, molim vas, izaći iz prostorije na minutu ili dve. To je deo vežbe.” Nakon što je izašla, rekao sam ostalim članovima skupine: “Još uvek sam njezina provincijalka, u redu? Ova Mery, koja je izašla van, najgora je magistra novakinja koju sam ikad imala u celoj istoriji provincije. U stvari, nikada ne posećujem novicijat zato što mi je teško gledati što radi. To je upravo užasno. Ali ako joj kažem istinu, to će samo pogoršati stanje u novicijatu, novakinje će još više trpeti. Za godinu ili dve dobićemo novu magistru koju sada pripremamo. Ove lepe stvari koje sam joj rekla pomoći će joj u međuvremenu. Šta mislite o tome?” Odgovorili su: “To je bila jedina stvar koju ste u tim okolnostima mogli učiniti.” Zatim sam pozvao Mery natrag u skupinu i pitao je da li se još uvek oseća odlično. “O, da”, reče ona. Jadna Mery! Mislila je da dobiva potporu, ali bila je u krivu. Problem je u tome što većinu onoga što mislimo i osećamo stvaramo u svojoj glavi, uključujući i to da nam drugi pomažu.

Mislite li da pomažete ljudima zato što ste u njih zaljubljeni? No, moram vam saopštiti jednu vest. Nikada u nikoga niste zaljubljeni. Zaljubljeni ste samo u svoje predrasude i nadobudne ideje o toj osobi. Uzmite minutu vremena da razmislite o ovome: nikada ni u koga niste zaljubljeni, zaljubljeni ste u svoje mišljenje o toj osobi. Prestajete biti zaljubljeni kad se promeni vaše mišljenje o osobi u koju ste zaljubljeni, zar ne? “Kako si me mogao izneveriti kada sam ti toliko verovao?”, kažete nekom. Jeste li mu zaista verovali? Nikada nikome ne verujete. Ostavite se toga! To je samo jedan od načina na koji vam vaše društvo ispire mozak. Nikada nikome ne verujete. Verujete samo svom mišljenju o toj osobi. Zašto se onda žalite? Činjenica je da u stvari ne volite priznati da vam je prosudba bila slaba. To vam baš ne laska, zar ne? Zato radije kažete: “Kako si me mogao izneveriti?”

To je, dakle, to: ljudi u stvari ne žele da odrastu , ne žele se menjati, ne žele biti sretni. Kao što mi je neko rekao tako mudre reči: “Nemoj pokušavati usrećiti ih, samo ćeš upasti u poteškoće. Nemoj se truditi da naučiš svinju pevati; tratiš svoje vreme i razdražuješ svinju.” Kao neki preduzetnik koji je ušao u jedan lokal i video čoveka s bananom u uvu! Razmišljao je: “Ne znam da li da mu to kažem ili ne. Ne, to nije moja stvar.” Ali ta misao mu nije dala mira i nakon što je popio čašicu ili dve, reče neznancu: “Oprostite, imate bananu u uvu.” Neznanac upita: “Šta?” “Imate bananu u uvu”, ponovi ovaj. I neznanac ponovno upita: “Šta ste rekli?” Ovaj se počne derati: “Imate bananu u uvu!” “Pričajte glasnije”, kaže neznanac, “Imam bananu u uvu!”

Uzaludno je dakle. “Odustani, odustani, odustani”, ponavljam . Reci svoje i idi dalje. Ako su od toga imali koristi, dobro, ako ne, šteta!

O pravilnoj vrsti sebičnosti


Prvo što bih želio da shvatite, ako se zaista želite probuditi, je da se ne želite probuditi. Prvi korak k buđenju je da budete dovoljno pošteni da priznate da vam se to ne sviđa. Ne želite biti sretni. Želite mali test? Da vidimo. Trajat će tačno jednu minutu. Možete sklopiti oči, ali ne morate, nije važno. Mislite na nekoga koga jako volite, nekoga ko vam je blizak, nekoga ko vam puno znači, i u mislima recite toj osobi: “Radije bih bio sretan, nego da imam tebe. Kada bi mogao birati, bez sumnje bih odabrao sreću.” Koliko vas je mislilo da ste sebični kada ste to rekli? Čini se mnogi. Vidite kako su nam isprali mozgove? Vidite kako su nam isprali mozgove da mislimo: “Kako mogu biti tako sebičan?” Ali pogledajte ko je sebičan. Zamislite da neko vama kaže: “Kako si mogao biti tako sebičan da odabereš sreću umesto mene?” Zar onda ne biste odgovorili: “Oprosti, ali kako ti možeš biti tako sebičan da od mene zahtevaš da odaberem tebe umesto vlastite sreće?!”

Neka žena ispričala mi je jednom kako je, kada je još bila dete, njezin rođak, isusovac, vodio duhovne vežbe u isusovačkoj crkvi u Milwaukeeju. Svaki govor započinjao je rečima: “Test ljubavi je žrtva, a mera ljubavi je nesebičnost.” Krasno! Pitao sam je: “Da li biste želeli moju ljubav po cenu moje sreće?” Odgovorila je: “Da.” Nije li to čudesno? Zar to ne bi bilo divno? Ona bi volela mene po cenu svoje sreće, a ja bi volio nju po cenu svoje sreće, i tako bismo imali dvoje nesretnih ljudi, ali – živela ljubav!

Želeti sreću


Govorio sam o tome da ne želimo biti sretni, ili tačnije: ne želimo biti bezuslovno sretni. Spreman sam na to da budem sretan ako budem imao ovo i ono, i ono treće. Ali to je isto kao kad bismo svom prijatelju, ili Bogu, ili bilo kome rekli: “Ti si moja sreća. Ako te ne dobijem, odbijam biti sretan.” Kako je to važno shvatiti. Ne možemo zamisliti sreću bez tih uslova. Upravo tako. Ne možemo zamisliti sreću bez njih. Naučili su nas da svoju sreću polažemo na njih.

To je dakle prvo što moramo učiniti ako se želimo probuditi, što je isto kao i da kažemo da želimo ljubav, da želimo slobodu, da želimo radost, mir i duhovnost. Pod tim vidom duhovnost je najsvrsishodnija stvar na celom svetu. Izazivam vas da se, ako možete, setite što je to svrsishodnije od duhovnosti kako sam je opisao – ne poniznost, ne pobožnost, ne vera, ne obredi, nego duhovnost – buđenje, buđenje! Pogledajte kako su ljudi posvuda jadni, usamljeni, u strahu, zbunjeni, kako u svojim srcima trpe od unutarnjih i vanjskih sukoba. Zamislite da vam neko pokaže način kako da se svega toga otarasite. Zamislite da vam neko pokaže način na koji ćete zaustaviti to užasno rasipanje energije, zdravlja i čuvstava koja se javljaju zbog tih sukoba i zbrke. Da li biste to želeli? Zamislite da nam neko pokaže način na koji bismo mogli zaista voleti jedni druge, biti u miru, živeti u ljubavi. Možeš li se setiti bilo čega svrsishodnijeg? Ali, umesto toga, ljudi misle da su veliki poslovi svrsishodniji, da je politika svrsishodnija, da je nauka svrsishodnija. Od kakve je koristi poslati čoveka na mesec, ako ne možemo živeti na zemlji?

Govorimo li o psihologiji ili o duhovnosti?



Je li psihologija svrsishodnija od duhovnosti? Ništa nije svrsishodnije od duhovnosti. Što jadni psiholog može da učini? Može jedino ublažiti pritisak. I ja sam psiholog, bavim se psihoterapijom, i u sebi doživljavam veliki konflikt kad se ponekad moram odlučiti između psihologije i duhovnosti. Ne znam da li me razumete. Meni je trebalo puno godina da shvatim.

Objasniću vam. Dugo vremena to nisam shvatao dok iznenada nisam otkrio da ljudi moraju dovoljno da trpe u nekoj vezi, dok se ne reše iluzija u pogledu  svih veza. Morajuda  trpe u nekoj vezi pre nego što se probude i kažu: “Dosta mi je toga! Morao bi postojati bolji način života od ove zavisnosti o drugim ljudima.” I šta sam radio kao psihoterapeut? Ljudi su dolazili meni s problemima koje su imali u svojim vezama, u komunikaciji, itd., i ponekad sam im pomogao. Ali ponekad, na žalost, to nije bila pomoć jer sam ih time ostavio spavati. Možda su morali još malo patiti. Možda im je moralo presesti da bi mogli reći: “Svega mi je dosta.” Rešićete svoj problem tek kada budete siti svoje bolesti. Većina ljudi ide k svom psihijatru ili psihologu po olakšanje. Ponavljam: olakšanje, a ne ozdravljenje.

Ovo je priča o malom Johnnyju koji je, kako kažu, bio duševno zaostao. Ali, kao što ćete to saznati iz ove priče, nije bio. Johnny je bio na satu likovnog odgoja u svojoj školi za decu s posebnim potrebama. Uzeo je malo plastelina, otišao u ugao učionice i počeo se igrati. Učiteljica je došla do njega i rekla mu: “Zdravo, Johnny.” I Johnny odgovori: “Zdravo.” Učiteljica ga upita: “Šta to imaš u ruci?” I Johnny odgovori: “Hrpicu kravljeg gnoja.” Učiteljica upita: “A šta praviš s njim.” On odgovori: “ Pravim  učiteljicu.”

Učiteljica je mislila da se Johnnyjevo stanje pogoršalo pa je pozvala direktora koji je upravo prolazio kraj učionice, i rekla mu: “Mislim da se Johnnyevo stanje pogoršalo.”

I tako je direktor došao do Johnny i pozdravio ga: “Zdravo, sinko.”I Johnny odgovori: “Zdravo.” I direktor ga je upitao: “Šta to imaš u ruci?” I on je odgovorio: “Hrpicu kravljeg gnoja.” “I šta praviš s njime?” I on je odgovorio: “Direktora”
Direktor je mislio da je to slučaj za školskog psihologa. “Pošaljite po psihologa!”

Psiholog je bio pametan čovek. Došao je do Johnnya i rekao: “Zdravo.” I Johnny je odgovorio : “Zdravo.” I psiholog je kazao: “Znam što imaš u ruci.” “Šta?” ” Hrpicu kravljeg gnoja.” Johnny reče: “Tačno.” “I znam šta praviš  s njim.” “Šta?” “ Praviš psihologa.” “Krivo. Nema dovoljno gnoja!” I mislili su da je duševno zaostao.

Jadni psiholozi, čine dobro delo. Zaista. Ponekad je psihoterapija od velike pomoći jer kada se nalazite na rubu ludila, kada vam malo nedostaje da pobesnite, nalazite se u stanju koje može dovesti, ili do ludila, ili do misticizma. A mistik je suprotnost luđaku. Je li vam poznat znak po kojem možete znati jeste li se probudili? To je pitanje koje  tada postavljate: “Jesam li ja lud ili su oni ludi?” To je baš tako jer mi jesmo ludi. Ceo svet je lud. Potvrđeni luđaci! Jedini razlog zbog kojeg nismo zatvoreni u nekoj ustanovi je taj što nas je previše. Zaista smo ludi. Živimo s ludim zamislima o ljubavi, o vezama, o sreći, o radosti, o svemu. Mislim da smo toliko ludi da smo došli do one tačke u kojoj, kada se svi slože oko nečega, možete biti sigurni da je to krivo! Svaka nova ideja, svaka velika ideja, u svojim počecima je bila ideja manjine. Čovek koji se zove Isus Hrist pripadao je manjini. Svi su govorili drugačije od njega. Buda je pripadao manjini. Svi su govorili drugačije od njega. Mislim da je Bertarand Russel rekao:”Svaka velika ideja započinje kao blasfemija.” To je dobro i ispravno rečeno. Danas se može čuti mnoštvo blasfemija. “Izrekao je blasfemiju!” Ljudi su ludi, umobolni, i čim ranije to uvidite, bolje će biti vaše duševno i duhovno zdravlje. Nemojte im verovati. Nemojte verovati ni najboljem prijatelju. Odbacite iluzije o svojim najboljim prijateljima. Oni su jako mudri, kao što ste i vi mudri u svojim postupcima s drugima, iako toga verovatno niste svesni. O da, tako ste lukavi, prepredeni, i mudri. Odlično glumite.

Ne obasipam vas pohvalama, zar ne? Ali ponavljam: ne želite se probuditi, odlično glumite, a niste toga ni svesni. Mislili ste da ste puni ljubavi. Ha! Koga to volite? Čak i kada se žrtvujete, osećate se dobro, zar ne? “Žrtvujem se! Živim prema svojim idealima.” Ali nešto i dobijate, zar ne? Uvek dobijate nešto od onoga što radite, sve dok se ne probudite.

Evo, dakle, prvog koraka: shvatite da se ne želite probuditi. Prilično je teško probuditi se ako ste bili hipnotisani da verujete da je komadić starog novinskog papira ček od milion dolara. Kako je teško otrgnuti se od tog komadića starog novinskog papira.


Rešenje nije ni u odricanju


Svaki put kada se nečega odričete, sami sebe varate. Šta mislite o tome? Varate se. Čega se odričete? Svaki put kada se nečega odričete, zauvek se vežete na tu stvar. Jedan indijski guru rekao je: “Svaki put kada k meni dođe prostitutka, ne govori ni o čem drugom osim o Bogu. Kaže da joj se zgadio njezin život i da želi Boga. Ali svaki put kada sveštenik dođe k meni, ne govori ni o čem drugom osim o seksu.” Tako je to, kada se odreknete neke stvari, postajete njezin večni zarobljenik. Kada se borite protiv neke stvari, ostajete za nju večno vezani. Dok god se protiv nje borite, dajete joj moć. Dajete joj toliko moći koliko sami ulažete u borbu protiv nje.

Tu je uključen i komunizam i sve drugo. Zato morate “primiti” svoje demone, jer dok se borite protiv njih, dajete im moć. Zar vam to još niko nije rekao? Kada se nečega odreknete, vežete se na to. Jedini način da se toga rešite je da to prozrete. Ne odričite se, prozrite to. Shvatite pravu vrednost te stvari i nećete se morati odricati, jednostavno će ispasti iz vaših ruku. Ali, naravno, ako to ne shvatite, ako ste hipnotisani da mislite da nećete biti sretni bez te, one, ili neke treće stvari, onda ste zarobljeni. Ono što trebamo učiniti za vas nije ono što takozvana duhovnost pokušava učiniti – naime, da se naučite žrtvovati i odricati. Ono što trebamo učiniti je da vam pomognemo da shvatite, shvatite, shvatite. Kad biste shvatili, jednostavno biste izgubili želju za tom stvari. Ili: kad biste se probudili, jednostavno biste izgubili želju za tim.

Slušajte i zaboravite naučeno

Neke ljude probudi kruta stvarnost života. Toliko trpe, da se probude. Ali ljudi se opet i opet sudaraju sa životom. Žive kao mesečari. Nikada se ne probude. Tragično je da im nikada ne padne na pamet da bi moglo biti drugačije. Nikada im ne padne napamet da moglo biti bolje. Ipak, ako vas život nije dovoljno pritisnuo, i ako već niste dovoljno trpeli, postoji drugi put: slušajte. Ne mislim da se morate složiti s onim što govorim. To ne bi bilo slušanje. Verujte mi, zaista nije važno hoćete li se složiti s ovim što govorim, ili ne, jer slaganje i neslaganje je povezano s rečima, pojmovima i teorijama, a nemaju nikakve vez s istinom. Istina se nikada ne može do kraja izreći. Istina se uočava iznenada, kao rezultat određenog stava. Zato se možete neslagati sa mnom a da još uvek uočite istinu. Ali, morate imati stav otvorenosti, morate želeti otkriti nešto novo. To je važno, a ne vaše slaganje ili neslaganje sa mnom. Konačno, većina onoga što vam dajem su, u stvari, teorije. Niti jedna teorija ne može potpuno prikazati istinu i zato vam ne mogu govoriti o istini, nego o preprekama koje stoje na putu do istine. To vam mogu opisati, ali ne mogu vam opisati istinu. Niko ne može. Jedino što vam mogu dati je opis vaših zabluda tako da ih možete odbaciti. Sve što mogu učiniti za vas je da stavim u pitanje vaša mišljenja i sistem razmišljanja koji vas čini nesretnima. Sve što mogu učiniti za vas je da vam pomognem da zaboravite naučeno. Kada govorimo o duhovnosti, mislimo upravo na to: zaboraviti naučeno, zaboraviti gotovo sve što su vas naučili. Volja da se zaboravi naučeno, da se sluša.

Slušate li, kao većina ljudi, da dobijete potvrdu za ono što već mislite? Posmatrajte svoje reakcije dok govorim. Često ćete se uplašiti, skandalizovati, razdražiti, iživcirati, osećaćete se isfrustriranima. Ili ćete reći: “Tako je!”

Slušate li da čujete ono što će potvrditi ono što već mislite? Ili slušate da otkrijete nešto novo? To je važno, iako je teško ljudima koji spavaju. Isus je propovedao Radosnu vest, a ipak je bio odbačen, ali ne zato što je Radosna vest bila dobra, nego zato što je bila nova. Mrzimo novosti. Mrzimo ih! I čim pre se suočimo s tom istinom – tim bolje. Ne želimo nove stvari, posebno  onda kada su uznemirujuće, kada zahtevaju promenu. Naročito onda kada sa sobom donose spoznaju: “Bio sam u krivu.” Sećam se jednog susreta u Španiji s osamdeset sedmogodišnjim isusovcem; bio je moj profesor i rektor u Indiji pre četrdeset godina. Prisustvovao je jednom od mojih tečajeva. “Trebao sam vas čuti pre šezdeset godina”, rekao je, “Znate, živeo sam u zabludi ceo svoj život.” Bože, slušajte ovo! To je kao da vide jedno od svetskih čuda. To je, dame i gospodo, vera! Otvorenost za istinu, bez obzira na posledice, bez obzira na to kamo će vas to dovesti, čak i kada ne znate kamo bi vas to moglo dovesti. To je vera. Ne uverenje, nego vera. Vaša uverenja pružaju vam puno sigurnosti, ali vera je nesigurnost. Ne znate. Spremni ste slediti, i otvoreni ste, širom ste otvoreni! Spremni ste slušati. Ali, biti otvoren ne znači biti lakoveran, ne pretpostavlja gutanje svega što govornik kaže. O, ne. Sve što kažem morate ispitati, ali ispitati sa stajališta otvorenosti, ne sa stajališta tvrdoglavosti. I ispitajte sve. Seti se onih prelepih Budinih reči: “Monasi i naučnici  ne smeju da  prihvate moje reči iz poštovanja, nego ih moraju analizirati na način na koji zlatar ispituje zlato – rezanjem, struganjem, taljenjem.”

Kada tako postupate, onda slušate. Učinili ste još jedan važan korak prema buđenju. Prvi korak, kao što sam rekao, je spremnost da priznate da se ne želite probuditi, ne želite biti sretni. U vama postoje razne vrste otpora prema tome. Drugi korak je spremnost da shvatite, da slušate, da ispitate celi svoj sistem razmišljanja – ne samo vaš verski sistem razmišljanja, psihološka uverenja i politička uverenja, nego sve. I spremnost da ih sve ponovno ocenite u svetlu Budine prispodobe. A ja ću vam ovde dati obilje prigoda da to učinite.

Maskenbal dobrih dela

Dobra dela su, u stvari, lični  interesi pod krinkom altruizma. Znam, mislite da je to teško prihvatiti, mislite da barem nekada želimo biti zaista dobri, i da se trudimo da volimo druge ili da budemo vjerni drugima. Dopustite mi da to pojednostavim do kraja, da budem potpuno otvoren i bezobziran, barem za početak. Postoje dve vrste sebičnosti. Prva vrsta je ona kada nešto činim za svoje zadovoljstvo, kada sam sebi ugađam. To je ono što nazivamo egocentričnošću. Druga vrsta je kada za svoje zadovoljstvo ugađam drugima. To bi bila profinjenija sebičnost.

Prva vrsta je očita, ali druga je skrivena, teško uočiva, i zbog toga opasnija jer počinjemo misliti da smo zaista plemeniti. Ali, možda ipak nismo tako plemeniti. Bunite se dok to govorim? Odlično!

Vi, gospođo, na primjer, kažete da živite sami, nekoliko sati dnevno radite na župi, ali priznajete da to ipak radite iz sebičnih razloga – imate potrebu osećati se potrebnom – a isto tako znate da vaša potreba za tim osećajem mora biti ostvarena na taj način da osećate da nešto malo pridonosite boljitku ovoga sveta. Međutim, zato jer vas trebaju, vi tvrdite da to nije jednosmerna ulica.

Skoro da ste prosvetljeni! Trebali bismo učiti od vas. Upravo tako. Ona kaže: “Nešto dajem, nešto dobijam.” U pravu je. Kada nekome pomažem, nešto dajem, nešto dobijam. To je krasno. To je istina. To je stvarnost. To nisu dobra dela, to je prosvetljeno koristoljublje.

I vi, gospodine, tvrdite da je Isus u evanđelju u biti propovedao koristoljublje? Vjčni život postižemo svojim dobrim delima. “Dođite blagoslovljeni Oca mojega, kad sam bio gladan dali ste mi jesti…”, i tako dalje. Mislite da to savršeno potvrđuje ovo što sam upravo rekao. Kada gledamo Isusa, kažete, vidimo da je sva dobra dela učinio iz krajnjeg koristoljublja – da bi njima pridobio duše za večni život. I u tome vidite pokretnu silu i smisao života: ostvarenje vlastite koristi dobročinstvima.

U redu. Iako malo varate jer ste u to umešali religiju. To je dopušteno i valjano, ali kako bi to bilo kad bismo se s evanđeljem, Svetim pismom, i Isusom pozabavili pri kraju ovih duhovnih vežbi. Sada ću reći još samo ovo da još malo zakomplikujem stvar: “Bio sam gladan, i dali ste mi jesti. Bio sam žedan i dali ste mi piti.” I šta će reći? “Kada? Kada smo to učinili? Nismo znali.” Nisu toga bili svesni! Ponekad mi se javlja užasna misao da bi Kralj mogao reći: “Bio sam gladan i dali ste mi jesti,” a ljudi na desnoj strani kažu: “Istina, Gospodine, znamo.” “Nisam govorio vama”, reče im Kralj, “to nije po scenariju; niste smeli znati.” Zanimljivo, zar ne? Ali vi znate. Poznato vam je unutarnje zadovoljstvo koje se javlja kada činite dobra dela. Aha! Tako je! To je suprotno onome kada neko kaže: “Po čemu bi to što sam učinio bilo nešto posebno? Nešto sam učinio, nešto sam dobio. Nisam imao osećaj da činim nešto dobro. Moja desna ruka nije imala pojma što moja leva ruka čini.” Znate, dobro nije nikada bolje od onoga dobra koje učinite ne znajući da je to dobro. Nikada niste tako dobri kao onda kada ne znate da ste dobri. Ili kako je veliki sufi rekao: “Svetac je svetac dok toga ne postane svestan.” Samozatajnost! Samozatajnost!

Neki od vas se protive tome. Kažete: “Zar nije to zadovoljstvo koje osećam kada nešto dajem večni život ovde i sada?” Ne bih znao. Zadovoljstvo je za mene zadovoljstvo, i ništa drugo. Barem za sada, dok se, malo kasnije, ne pozabavimo religijom. Međutim, želeo bih da nešto shvatite sada na početku: religija nije, ponavljam nije nužno povezana s duhovnošću. Molim vas, ostavimo religiju za sada po strani.

Dobro, pitate što je s vojnikom koji se baca na granatu kako bi zaštitio ostale? A šta je s onim čovekom koji se u američku bazu u Bejrutu dovezao u kamionu punom dinamita? Šta je s njim? “Veće ljubavi od ove nema niko.” Ali Amerikanci ne misle tako. On je to učinio namerno, i to je bilo užasno, zar ne? Ali, verujte mi, taj čovjk nije mislio tako, on je mislio je da će ići u raj. Upravo to. Isto je mislio i vaš vojnik koji se bacio na granatu.

Pokušavam vam opisati delovanje u kojem “ja” nije prisutno, kada ste budni, i kada je ono što činite, učinjeno po vama. Vaš čin tada postaje događaj. “Neka mi bude.” To ne isključujem. Ali kada to učinite vi, pitam se da li tu ima sebičnosti, čak i ako je to samo: “Biće zapamćen kao veliki junak.” Ili: “Ne bih mogao živeti da to nisam učinio. Ne bih mogao živeti s mišlju da sam pobegao.” Ali pazite, ne isključujem ni druge čine. Ne kažem da ne postoje čini u kojem “ja” nije prisutan. Možda ih ima. Moraćemo to istražiti. Majka koja spašava dete, ali svoje dete. Kako to da ne spašava susedovo dete? Zato jer je to dete njeno. Vojnik umire za svoju domovinu. Zabrinjava me kad vidim da ljudi tako umiru. Mislim da su tim ljudima u mnogim slučajevima isprali mozgove. Muslimanski mučenici, hinduistički mučenici, budistički mučenici, hrišćanski mučenici, svima su isprani mozgovi!

Zabili su si u glavu da moraju umreti, da je smrt velika stvar. Idu ravno u smrt, a ne osećaju ništa. Ali ne svi, slušajte pažljivo, nisam rekao svi, iako ne bih isključio ni tu mogućnost. Mnogim komunistima su isprani mozgovi (to ćete lako prihvatiti). Mozgovi su im isprani do te mere da su spremni umreti. Ponekad razmišljam o tome da bi postupak po kojem dobijamo ljude kao što su sv. Franjo Ksaverski, mogao biti isti postupak za dobivanje terorista. Čovek može obaviti duhovne vežbe od trideset dana i iz njih izaći pun ljubavi prema Hristu, a da ne postigne ništa u pogledu  upoznavanja samog sebe. Ništa. Može biti veliki gnjavator i misliti da je veliki svetac. Ne bih hteo oklevetati Franju Ksaverskog, koji je verojvatno bio veliki svetac, ali s njim je bilo teško živeti. Znate li da je bio loš superior, zaista loš!? Proučite malo istoriju. Videćete da se Ignacije uvek morao umešati da ispravi greške koje je taj dobri čovjk činio zbog nedostatka tolerancije. Morate biti prilično netolerantni da postignete ono što je on postigao. Napred, napred, ne obaziri se na žrtve koje padaju usput. Neki kritičari Franje Ksaverskog tvrde upravo to. Otpuštao je ljude iz Družbe, a oni su se obraćali Ignaciju koji bi im rekao: “Dođi u Rim i popričaćemo o tome”, i potajice ih je opet primao natrag. Koliko poznavanja samoga sebe je tu bilo prisutno? Ko smo mi da sudimo, ne znamo.

Ne kažem da čista motivacija nije moguća. Kažem samo to da redovito sve što činimo, činimo iz koristoljublja. Sve. Kada nešto učiniš iz ljubavi prema Hristu, je li to sebičnost? Da. Sve što činiš iz ljubavi prema drugome, činiš iz koristoljublja. Moraću to malo pojasniti.

Zamislite da živite u Phoenixu, i da svaki dan hranite pet stotina dece. To u vam sigurno budi dobre osećaje. Zar bi vam tako nešto moglo pobuđivati loše osećaje? Ali nekada se i to događa, zato jer ima ljudi koji čine stvari zato jer ne žele imati loših osećaja. I to nazivaju dobrim delom. Čine to iz osećaja krivice, a to nije ljubav. Ali, Bogu hvala, činite nešto za ljude i to vam pričinjava zadovoljstvo. Divno! Vi ste jedna zdrava osoba jer se brinete za vlastitu korist. To je zdravo.

Dopustite mi da vam još jednom sažeto ponovim što sam govorio o nesebičnim dobročinstvima. Rekao sam da postoje dve vrste sebičnosti; možda sam trebao reći tri. Prva vrsta je kada činim nešto, to jest kada si priuštim zadovoljstvo da ugađam sebi; druga, kada si priuštim zadovoljstvo da ugađam drugima. Nemojte se time hvaliti. Nemojte misliti da ste veliki čovek. Prosečni ste, samo što imate profinjen ukus. Vaš ukus je dobar, a ne kakvoća vaše duhovnosti. Kad ste bili dete, voleli ste Coca-Colu; sada kada ste odrasli, za vrućina, volite popiti pivo. Sada imate bolji ukus. Kada ste bili mlađi voleli ste čokoladu; sada kada ste stariji, volite slušati simfonije, uživate u čitanju pesama. Imate bolji ukus, ali i dalje dobijate svoja zadovoljstva, samo što sada svoje zadovoljstvo nalazite u ugađanju drugima. A tu je i treća, najgora vrsta: kada nešto činite kako biste izbegli loše osećaje. Ne osećate zadovoljstvo kada to činite, u stvari, osećate se loše, mrzite to. Činite žrtve ljubavi, ali gunđate. Ha! Kako malo znate o sebi ako mislite da ne radite tako.

Da sam svaki put kada sam učinio nešto što je u meni pobudilo loše osećaje, dobio dolar, do sada bih bio milioner. Znate kako to ide. “Oče, da li biste me mogli da me primi večeras?” “Da, dođite!” U stvari, ne želim da ga vidim, i ne volim ga sretati. Večeras želim gledati televiziju, ali kako ću mu to reći? Nemam hrabrosti reći ne. Kažem: “Uđite”, a u sebi mislim: “Bože, kako ću izaći na kraj s ovim gnjavatorom.”

Ne čini mi zadovoljstvo kada ga primim, i čini mi zadovoljstvo kada mu kažem ne. Zato odabirem manje od ta dva zla i kažem: “U redu, uđite.” Biću sretan kad se sve to završi, kada budem mogao skinuti smešak s lica, ali sada moram početi s ovim sastankom: “Kako ste?” “Odlično!”, kaže on, i razveže priču o tome kako mu se sviđa ovaj tečaj, a ja razmišljam u sebi: “O Bože, kad će već jednom preći na stvar?” Napokon pređe na stvar, a ja ga, u prenesenom smislu, mlatnem po glavi, i kažem mu: “Pa svaka budala bi mogla rešiti taj problem”, i pošaljem ga van. “Uh, rešio sam ga se.” I sledeće jutro, tokom doručka (jer osećam da sam bio pregrub) dođem do njega i kažem mu: “Kako je?” A on odgovori: “Prilično dobro”, i doda, “Znate, ono što ste mi sinoć rekli, zaista mi je pomoglo. Bi li mogao doći vama posle ručka?” O, Bože!

Najgora vrsta dobročinstva je ona kada nešto činite kako biste izbegli loše osećaje. Nemate hrabrosti reći da vas puste na miru. Želite da ljudi misle da ste dobar sveštenik! Kada kažete: “Ne želim nikoga da povredim”, ja kažem: “Pustite to! Ne verujem vam.” Ne verujem nikome ko kaže da nikoga ne želi da povredi. Rado nanosimo bol drugima, a posebno nekima. Volimo to činiti. I ako ih neko drugi povredi, radujemo se tome. Ali mi sami ne želimo da nanosimo bol drugima, jer ćemo i mi dobiti istom merom. To je to. Ako nekoga povredimo, misliće loše o nama. Neće nas voleti, govoriće protiv nas, a to nam se ne sviđa!

O čemu razmišljate?

Život je gozba, ali, na žalost, mnogi ljudi umiru od gladi. O tome, zapravo govorim. Ima jedna zgodna priča o ljudima koji su bili na splavi, blizu brazilske obale, i umirali su od žeđi. Nisu imali pojma da je voda na kojoj su plutali slatka. Reka se s takvom silom ulevala u okean, da je slatka voda u njega probijala više kilometara, tako da su imali slatke vode tamo gde su bili, ali nisu imali pojma o tome. Na isti način smo i mi okruženi s radošću, srećom i ljubavlju. Većina ljudi o tome nema pojma. Razlog: isprani su im mozgovi. Razlog: hipnotisani su; spavaju. Zamisli mađioničara koji na pozornici hipnotiše nekoga tako da ta osoba vidi ono čega tamo nema, i ne vidi ono što je tamo. U tome je stvar. Obratite se i verujete Radosnoj vesti. Obratite se! Probudite se! Ne oplakujte svoje grehe. Zašto da oplakujete grehe koje ste počinili spavajući? Hoćete li plakati zbog nečega što ste učinili pod hipnozom? Zašto se želite poistovetiti s takvom osobom? Probudite se! Probudite se! Obratite se! Prihvatite novi duh. Prihvatite novi način gledanja na stvari! Jer “kraljevstvo je među vama!” Retki su hrišćani koji to shvataju ozbiljno. Rekao sam vam da je prvo što trebate učiniti da se probudite, da se suočite s činjenicom da vam se ne sviđa kada vas probude. Radije ćete zadržati one stvari za koje, zato što ste hipnotisani, mislite da su vam tako dragocene, tako važne, tako važne za vaš život i opstanak. Drugo: shvatanje. Shvatite da možda imate pogrešna mišljenja, i da ta mišljenja utiču na vaš život i od njega stvaraju takvu zbrku i da zbog njih ostajete spavati. Mišljenja o ljubavi, o slobodi, o sreći, i tako dalje. I nije lako slušati nekoga ko stavlja u pitanje ta mišljenja koja su vama postala tako dragocena.

Ima zanimljivih studija o ispiranju mozga. Pokazalo se da ispiranje mozga počinje kada prihvatite ili “introicirate” neko mišljenje koje nije vaše, koje je tuđe. Smešno je da ćete biti spremni umreti za to. Zar to nije čudno? Prvi test za proveru ispranosti mozga i introiciranja uverenja i mišljenja je kada su ona napadnuta. Zabezeknućete se i reagovati  emocionalno. To je prilično dobar znak, nije nepogrešiv, ali je prilično dobar znak da vam je mozak ispran. Spremni ste umreti za neko mišljenje koje nikada nije bilo vaše. Teroristi i takozvani sveci prihvate neko mišljenje, celog ga progutaju, i onda su spremni umreti za njega. Nije lako slušati, posebno ako na neko mišljenje reagujete emocionalno. Čak i ako ne reagujete emocionalno, nije lako slušati, jer slušate u stanju programiranosti, uslovljenosto, hipnotisanosti.  Kao kad je jedna studentica koja je slušala predavanje iz poljoprivrede rekla: “Oprostite, profesore, znate da se u potpunosti slažem s vama da je najbolje gnojivo staro konjsko gnojivo. Da li biste nam mogli reći koliko bi konj morao biti star?” Možete li zaključiti odakle je bila ta studentica? Svi mi imamo svoje stavove, zar ne? I slušamo s tim stavovima. “Henry, kako si se promenio! Bio si tako visok, a sada si puno niži. Bio si tako dobro građen, a sada si tako mršav. Imao si tako svetlu kosu, a sada ti je tako tamna. Što se dogodilo s tobom, Henry?” Henry kaže: “Nisam ja Henry, ja sam John.” “O, i ime si promenio?!” Kako možeš takve ljude naučiti da slušaju?

Najteža stvar na svetu je čuti, videti. Ne želimo videti. Mislite li da kapitalista želi videti pozitivne strane komunističkog sistema? Mislite li da komunista želi videti ono što je dobro i zdravo u kapitalizmu? Mislite li da bogataš želi videti siromašne? Ne želimo gledati, jer ako bismo gledati, mogli bismo se promeniti. Ne želimo gledati. Ako gledate, izgubite kontrolu nad životom kojeg tako nesigurno držite u rukama. I zato, da biste se mogli probuditi, ono što vam je najpotrebnije nije energija, ni snaga, ni mladost, čak ni velika inteligencija. Ono što vam je najpotrebnije je spremnost da naučite nešto novo. Mogućnost da se probudite razmerna je količini istine koju možete prihvatiti bez bežanja od nje. Koliko toga ste spremni prihvatiti? Koliko toga što držite vrednim ste spremni izgubiti, a da ne bežite? Koliko ste spremni razmišljati o nečemu što ne poznajete?

Prava reakcija je strah. Ali ne bojimo se nepoznatog. Ne možete se bojati onoga što ne poznajete, niko se ne boji nepoznatoga. Ono čega se zaista bojite je gubitak onoga što vam je poznato. To je ono čega se bojite.

Primerima sam pokazao da je sve ono što činimo obojano sebičnošću. To nije lako čuti, ali razmislite sada malo o tome, uđimo malo dublje u stvar. Ako se sve što činimo temelji na koristoljublju – svesnom ili nesvjesnom – što onda mislite o svojim dobrim delima? Šta se događa s njima? Evo jedne male vežbe za vas: setite se svih dobrih dela koja ste učinili ili samo nekih od njih (daću vam samo nekoliko trenutaka.) Shvatite sada da zaista izviru iz koristoljublja, bili vi toga svesni ili ne. Šta se događa s vašim ponosom? Šta se događa s vašom umišljenošću? Što se događa s onim dobrim osećajima koji su vas obuzimali, koji su vas pratili svaki put kada ste učinili nešto za što ste mislili da je puno milosrđa? Sve je to splasnulo, zar ne? Šta se događa s vašim dignutim nosom dok gledate svog komšiju za kog ste mislili da je tako sebičan? Sve se to menja, zar ne? “Ali, moj komšija nema tako istančan ukus kao ja”, kažete. Vi ste opasnija osoba, zaista jeste. Čini se da je Isus Hrist imao manje poteškoća s drugom vrstom ljudi, nego s vašom vrstom. Puno manje poteškoća. Njegove poteškoće su počele kad se sukobio s ljudima koji su bili uvereni da su dobri. S drugom vrstom ljudi, s onima koji su bili otvoreno sebični i znali su to, s njima, čini se, nije imao većih poteškoća. Shvatate li kako je to oslobađajuće? Hej, probudite se! To je osobađajuće! To je divno! Osećate li se potištenima? Možda da. Nije li to divno kada shvatite da niste ništa bolji od bilo koga drugoga na ovome svetu? Zar to nije divno? Jeste li možda razočarani? Pogledajte što smo pojasnili! Šta se događa s vašom samodopadnošću? Hteli biste sebi priuštiti dobar osećaj, da ste bolji od drugih, ali vidite kako smo raskrinkali jednu zabludu!


Jesmo li dobri, loši, ili imamo sreće?

Mislim da sebičnost dolazi iz nagona samoočuvanja, koji je naš prvi i najdublji nagon. Kako se možemo odlučiti za nesebičnost? To bi bilo gotovo isto kao i izabiranje smrti. Bilo kako bilo, kažem vam: prestanite se osećati loše zbog svoje sebičnosti, svi smo mi isti. Jedan je čovek rekao nešto jako lepo o Isusu. Ta osoba čak nije bila ni hrišćanin. Rekao je: “Najlepša Isusova odlika bila je da je bio tako blizak grešnicima jer ih je bolje razumeo nego oni sami sebe.” Mi se razlikujemo od drugih – od kriminalaca, na primer – jedino po tome što radimo ili ne radimo, a ne po onome što u biti jesmo. Jedina razlika između Isusa i drugih ljudi bila je u tome da je on bio budan, a ostali nisu bili. Pogledajte ljude koji dobiju novac na lutriji. Da li kažu: “Tako sam ponosan jer sam dobio ovaj novac, ne za sebe, nego za svoj narod i svoje društvo.” Kaže li iko nešto slično kada dobije na lutriji? Ne. Zato jer su imali sreće. Sreća. Sreća. Dakle, dobili su na lutriji, jack pot. Ima li u tome nečega zbog čega bi trebao biti ponosan?

Isto tako, ako postignete prosvetljenje, postići ćete to za svoju korist, i to zato jer ste imali sreće. Hoćete li se time hvaliti? Čime biste se to hvalili? Shvatate li kako je krajnje glupo biti ponosan zbog svojih dobrih dela? Farizej nije bio zao čovek, bio je glup. Bio je glup, a ne zao. Nije stao da razmisli. Jednom je neko rekao: “Ne usuđujem se stati, jer ako stanem, neću znati kako ponovno krenuti.”