12.11.2018.

Galaksija Servantes



MOTO:

“U Servantesovom stvaranju život i književnost su od samog početka združeni, i, što je još zanimlјivije, ostaju zajedno zauvek, u istom književnom zamahu neverovatne savremenosti i jedinstvene koherentnosti”.

(A. Rej Asas i F. Sevilјa)



Bibliografija o Don Kihotu stvara se četiri stotine godina, kod Srba 230 godina, od prvog zapisa Dositeja Obradovića u “Sovjetima zdravago razuma” iz 1784. (približno 150 naslova). U našoj književnosti ona naročiti impuls dobija sa prvim prevodom Don Kihota 1895/96. godine. Tako je 19. vek u još jednom pogledu za Srbe prevratnički i oslobodilački, imaju na svom jeziku jedno od tri sunca svetske književne galaksije, kao što je pisao u Velikoj Srbiji (1903) Dragutin Ilić: “Znam mnogo zvezda svetlih i krupnih, mnogo, vrlo mnogo; ali sunca samo tri: Homer, Servantes, Šekspir; Ilijada, Don Kihot, Hamlet!”

Godina 2015, (četiri veka od objavlјivanja drugog dela Veleumnog plemića Don Kihota od Manče) i ova, na izmaku, 2016. (četiri veka od piščeve smrti), u celom književnom svetu obeležene su nizom kulturnih manifestacija i objavlјivanjem književnih izdanja koja podsećaju na velikog Servantesa i njegovo remek delo. Tako je bilo i pre deset godina kada je obeležavano 400 godina od pojave prvog dela Don Kihota.

U Madridu postoji tradicija da se na dan smrti Migela de Servantesa, koji je ujedno proglašen i Svetskim danom knjige (23. april) u Krugu lepih umetnosti ovo delo čita bez prestanka 48 sati. Tako je u još nekim evropskim gradovima, naročito u onima u kojima postoji Institut Servantes: biblioteka ,,Ernesto Sabato” u Budimpešti, ,,Karlos Fuentes” u Pragu, ,,Eduardo Mendosa”, u sklopu Instituta Servantes u Krakovu. I španski kulturni centar u Beogradu, Servantes, organizovao je čitanje u kome su učestvovali lјubitelјi Don Kihota, hispanisti, umetnici, studenti, đaci, javne ličnosti. Nisu u pitanju samo književne manifestacije nego i likovne, muzičke, pozorišne, sve one u kojima se kao inspiracija pojavlјuju Servantesovi junaci.

Godine 2004. u proslavu se uklјučio i kafić “Poslednja šansa” kraj kojeg se nalazi Soldatovićeva skulptura Don Kihot i Sančo Pansa. Tada je tu, na otvorenom prostoru, uz skut tog instituta tradicionalno bliskog i Špancima i Srbima, i Servantesovim junacima, održana “priredba” koja je, uz ostale prigodne manifestacije i izdanja, na tipično beogradski način uveličala proslavu svesvetskog pisca. Besedili su autorka novog prevoda Don Kihota Aleksandra Mančić, prof. Jasna Stojanović, istoričar umetnosti Uglјeša Rajčević govorio je o Soldatovićevoj skulpturi, autor ovoga teksta čitao odlomke iz svog romana Sančova verzija. Bila je to i svojevrsna promocija novog prevoda, a tekstove su, kao donkihotski par snova, čitali i “igrali” Milenko Pavlov kao Sančo i Aleksandar Dunjić kao Don Kihot. Nјihove mudrolije će se, najavlјuje vlasnik senjor Raul Vukadinović, uskoro naći namolovane na fasadi popularnog restorana, što će Beograd sasvim izdvojiti među gradovima koji neguju Servantesov duh.

Don Kihot se kod Srba, inače, prima vrlo lako, a razlog tome „možda treba tražiti u jednoj crti nacionalnog mentaliteta /…/, specifičnom osećanju istorije i vlastite nesrećne prošlosti, /…/ jednom tragičnom osećanju naše vekovne zle kobi, ali i epski snažnog i legendarnog otpora, i poetske vere u budućnost».

Beograd, a posebno Univerzitet u Beogradu, ispolјavaju decenijama istinsku lјubav prema španskom klasiku. Iz velike i razgranate servantističke porodice svakako treba izdvojiti prevodioce Don Kihota i univerzitetske profesore koji su svojim radom postavlјali temelјe i produblјivali servantističku građevinu u nas, kakvi su Milan Marković, Ljilјana Pavlović-Samurović i Jasna Stojanović, čija poslednja knjiga u elektronskom izdanju Kako smo čitali Servantesa - srpska književna kritika o Servantesovom romanu, zaokružuje autorkino dugogodišnje raznovrsno bavlјenje ovim piscem. Krajem novembra ove 2016. godine profesorka je održala predavanje u SANU „Servantes i Srbi“ koje je u naučnim krugovima i kod lјubitelјa književnosti imalo veliki odjek.

Profesorka Stojanović je vrlo afirmisana u svetskoj servantističkoj porodici. Jedina je članica Međunarodnog udruženja servantista iz Srbije i sa područja bivše Jugoslavije. Članica je Međunarodnog udruženja hispanista i Udruženja književnih prevodilaca Srbije, predsednica Jugoslovenskog društva za mediteransko pozorište i umetnost. Bavi se španskom književnošću Zlatnog doba (Špansko pozorište baroka, 2009, 2011), vezama španske i srpske književnosti, savremenim španskim teatrom i kritikom, prevodi prozu i dramske tekstove sa savremenog i klasičnog španskog, kao i sa francuskog. Zahvalјujući njoj dobili smo Servantesove Međuigre, a prevodom knjige Servantes. Život i književnost, čiji su autori svetski priznati autoriteti Antonio Rej Asas i Florensio Sevilјa, dobili smo jedan sintetičan pogled na život i literaturu velikog Španca. Izvanredno dobra knjiga, duboka, sveobuhvatna, kratka i laka za čitanje.

Jasna Stojanović je, takođe, i pisac prve doktorske teze o Servantesu na ovim prostorima (Filološki fakultet 2003), kojom je “popunjena praznina u izučavanju uzajamnih veza naše književnosti i stranih literatura i primanja velikih svetskih pisaca u našoj sredini” (Z. Konstantinović). Disertacija je objavlјena 2005. godine pod naslovom Servantes u srpskoj književnosti. (Godinu dana kasnije izlazi tematski srodna knjiga Don Kihot u srpskoj kulturi).

Dok je u studiji Servantes u srpskoj književnosti u prvom planu vrednovanje i razmatranje Don Kihota od strane domaće kritike (do 2000. g.), kao i tragovi romana u fikcionalnoj književnosti, u novoj knjizi naglasak je na samim tekstovima i kritičkim prilozima. Knjiga je, zapravo, istraživački uvid u tradiciju kritičkog bavlјenja Don Kihotom u Srbiji, dugoj 230 godina, i donosi tekstove (članke, beleške, polemike, prikaze, felјtone) iz književne periodike, kulturnih dodataka dnevnih novina, knjiga eseja, udžbenika i elektronskih medija, a u nekoliko posebnih slučajeva i iz parateksta književnih dela.

Tu su prva saznanja, prvi prevodi, prva tumačenja, informacije o recepciji Don Kihota u svetu, filozofsko, književno i psihološko shvatanje i tumačenje donkihotizma, Servantesovo remek delo kao svojevrsno čitanje literature, sukobi i mišlјenja povodom knjige, promene u tumačenju u raznim fazama.

Knjiga Jasne Stojanović je struktuirana kao celina iz dva dela. Prvi deo čine autorkin predgovor i bibliografski pregledi: Srpska kritika o Don Kihotu (1838-2014) i Strana kritika o Don Kihotu na srpskom jeziku, a drugi, centralni deo knjige, izbor tekstova (u fragmentima ili u celini), odnosno recepcija i tumačenja kod nas.

U opsežnom predgovoru priređivač knjige razlikuje nekoliko bitnih faza u razvoju kritičke recepcije Don Kihota kod Srba:

1. Objavlјivanje prvog srpskog prevoda 1895/6; 2. Španski građanski rat 1936-39; 3. Osnivanje i delovanje Katedre za iberijske studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1971); 4. Otvaranje španskog kulturnog centra – Instituta Servantes u našoj zemlјi i 5. 400-godišnjica objavlјivanja prvog dela romana (2004, 2005).

Prof. Stojanović ističe značaj i suštinu svih tih faza, uočavajući njihove osobenosti, reakciju kritičke javnosti, promene u tumačenju glavnog lika, uticaj na domaće književne tokove, pomeranje književne kritike od publicističkog, edukativnog, pedagoškog ka akademskim vodama i naučnoj interpretaciji koja obuhvata brojne aspekte Don Kihota. Autorka sa puno informacija i poznavanja problematike sistematično otvara jedno po jedno pitanje recepcije Don Kihota, koja se potpuno uklapa u “otkrivanje” Servantesovog romana u evropskoj i svetskoj književnosti i književnoj kritici. Čitalac, na malom prostoru, dobija ogroman broj podataka, susptancijalnih tumačenja i povezivanja u okvirima teme.

U Predgovoru se posebno ukazuje na istinske posvećenike proučavanja i afirmisanja Servantesovog dela, kakvi su Đorđe Popović-Daničar, Milan Marković i Ljilјana Pavlović-Samurović. Francuski đak i docent za uporednu književnost na Beogradskom univerzitetu, Marković je objavio između 1932. i 1937. godine čitavu bibliografiju radova o Servantesu: pet tekstova u periodici i jednu knjigu. Među njima se po obilјu naznaka za buduća proučavanja ističe inovativna studija (Servantes u jugoslovenskoj književnosti), objavlјena u pariskom časopisu Revue de littérature comparée, a u moderne doprinose spadaju i njegova poredbena istraživanja Servantes i Mark Tven i Alfons Dode i Servantes. U te najposvećenije stručnjake svakako spada i profesorka Ljilјana Pavlović-Samurović, koja je ostavila ne samo dubok trag u bavlјenju Servantesovim delom, nego i postavila temelјe za dalјa i dublјa naučna istraživanja. Ona objavlјuje značajan broj radova u periodici i naučnim zbornicima, kao i dve monografije: Don Kihot Migela de Servantesa i Knjigu o Servantesu. U poslednjoj su najnovija saznanja svetske servantistike, združena sa rezultatima autorkinih komparativnih traganja.

Prof. Jasna Stojanović ističe u tom kontekstu razvoj i uticaj univerzitetske kritike u ekspliciranju Kihota, povezujući to sa formiranjem Katedre za španski jezik i hispanske književnosti Filološkog fakulteta Beogradskog univerziteta koja je osnovana je 1971. godine, i kasnije preimenovana u Katedru za iberijske studije.

Posle 2000. godine, naglašava autorka knjige, izlaze nove studije, a posle proslave 400 godina od pojave prvog dela Don Kihota u okvirima naučne kritike izlazi i spomenuta monografija Servantes u srpskoj književnosti, koja jednim svojim delom predstavlјa izbor autora i tekstova, od prvih refleksija, prevashodno pedagoškog tipa, onih Dositeja Obradovića u Sovjetima zdravago razuma iz 1784, Jovana Sterije Popovića u Romanu bez romana, Đorđa Popovića, prvog prevodioca, o životu i delu Migela de Servantesa, istrajnog servantiste, već spominjanog Milana Markovića, koji se Servanteosvom delu obraća svestrano, preko tekstova čiji su autori Oto Bihalјi Merin, Ivo Tartalјa, do onih novijeg datuma, kada se Don Kihotu pristupa na kompleksniji način. Takvi su tekstovi Milana Damnjanovića: Realnost i etičnost Don Kihota (1966), Sretena Marića: Tragična luda – Don Kihot (1968), Nikole Miloševića: Don Kihot i nihilizam (1961), Predraga Petrovića: Crnjanski i don Kihot (2004), Bojana Jovanovića: Umnost ludosti (2005) Aleksandre Mančić: Vetrenjače na jezik (2005), Tihomira Brajovića: Don Kihotov literarni potomak (1992), Jelice Velјković: Na raskršću fikcija – Don Kihot između Vizantije i Zapada (2013).

Studije naših autora bave se percepcijom Don Kihota, donkihotizmom, odnosom dva glavna junaka, odnosom između stvarnosti i iluzija, realnosti i mašte, racionalnog i nestvarnog, prevodima, uticajima na našu književnost i naše pisce, stavlјajući u donkihotski kontekst dela savremene srpske književnosti, poput Duh Kihotizma u drami Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića, ili Balkanski sukob u romanu servantesovskog tipa: Sančova verzija Ratomira Damjanovića.

Deo knjige koji obuhvata bibliografske odrednice dragocen je izvor za pregled ove teme u nas, sveobuhvatan i iscrpan. I letimičan pogled na naslove i imena autora pokazuje kakvo blago ima posvećeni čitalac u rukama, a naročito onaj koji se upušta u naučna istraživanje, i, s druge strane, koliko je temelјno, raznovrsno i duboko interesovanje naše kritike i književne misli za Servantesa i njegov roman, odnosno za protagoniste Don Kihota i Sanča Pansu.

Strani uticaj na čitanje Don Kihota je takođe tema predgovora u kojem Stojanović ističe da je “u ranoj fazi primanja Kihota, francuska kritička misao odigrala (je) značajnu ulogu i vidno uticala na stvaranje percepcije o njemu“. U odelјku Bibliografija stranih autora zastuplјena su najznačajnija imena svetske kritike. Čitalac će tu naći podatke za tekstove Hajnea, Tomasa Mana, Žana Kasua, Auerbaha, Lukača, Borhesa, Hauzera, Suhodolskog, Turgenjeva, Unamuna, Asorina, Vargasa Ljosu, Gombroviča, Delgada, Dostojevskog, Kafku, Kunderu, Ortegu i Gaseta, Rej Asasa i Florensija Sevilјu…

Autorka otvara pitanje prevoda, izdvajajući činjenicu da smo i mi, kao toliki drugi evropski narodi, dobili prvi prevod u 19. veku (Englezi, Francuzi, Nemci, Italijani i Holanđani dobili su prevod Kihota na svom jeziku u 17. veku, a Rusi u 18 v.) i da, prirodno, tek posle Popovićevog prevoda počinje široka recepcija i tumačenje Servantesovog remek-dela. Svaki prevod bio je impuls za sebe, i taj prvi Đorđa Popovića (1895/96), i drugi (1988) iz pera Duška Vrtunskog, inače i prevodioca Servantesovih novela, i treći, vezan za proslavu 400-godišnjice, Aleksandre Mančić, koja je prevodila sa prvog i za sada jedinog kritičkog izdanja Kihota koji je pripremila međunarodna ekipa servantista.

Još jednu činjenicu zapaža autorka knjige: poslednje dve decenije 20. i početak 21. veka doneli su novo doba u čitanju Servantesovog romana. Veze naših hispanista sa stranim kolegama, razmene i zajednički projekti sve su učestaliji. Domaći servantisti kompetentno nastupaju u strukovnim udruženjima i u tom pogledu su lideri u regionu. Posredstvom interneta, koji čini dostupnom literaturu, ubrzava i olakšava komunikaciju, moguće je pratiti aktuelne tokove u španskoj i svetskoj servantistici, što rezultira smelijim i originalnijim istraživanjima.

Kao vrlo zanimlјivo izdvaja se promišlјanje donkihotizma, kao i analize vitezovog lika, često kroz prizmu psihološke korelacije sa drugim književnim junacima. (Hamlet, na primer). Razgovor o tome bi nas mogao odvesti do srpskog Don Kihota, to jest do poređenja karaktera viteza iz La Manče i karaktera naših lјudi, o čemu je pisao Zoran Konstantinović u knjizi Literarno delo i nacionalni mentalitet.

Znatan deo radova razmatra pitanja književne teorije i istorije u Servantesovoj literarnoj radionici. «Nema te stare narativne forme ni podvrste romana koji u servantesovskoj prozi nisu asimilovani, o kojima se nije meditiralo ili koji nisu duboko inovirani», pišu Rej Asas i Florensio Sevilјa, i tu činjenicu da je Don Kihot knjiga o knjizi uopšte, i o literaturi, a rasprave o pojedinim estetičkim i poetičkim pitanjima u srži dela, zapažaju i naši i strani kritičari.

Knjiga Jasne Stojanović temelјno, brižlјivo i kompetentno ukazuje na brojne aspekte Servantesovog dela kod nas. Ona je više od recepcije jednog književnog dela i predstavlјa ogledalo mišlјenja, kulture, duhovnog, estetičkog i poetičkog nasleđa u istoriji naše književnosti. Ona pri tom značajan deo kritičkog nasleđa spasava od zaborava i iznosi na svetlo dana na jednom mestu, i one prvobitne tekstove i one novijeg datuma, što može biti od izvanredne pomoći budućim tumačima Servantesa. Knjiga je dostupna na linku i čitaoci Kulturnog heroja mogu se uveriti u njenu vrednost, a možda će ih podstaći da pročitaju ponovo Don Kihotu. Vitold Gobrovič je govorio da su ga brojne nove knjige i novi pisci vraćali „starim“ knjigama trajne vrednosti.

Ratomir Rale Damjanović

Povodom knjige prof. dr Jasne Stojanović: Kako smo čitali Don Kihota - srpska književna kritika o Servantesovom romanu (Beograd, Fokus – Forum za interkulturnu komunikaciju, 235 str.)

Kako smo čitali Don Kihota (pdf) 



              Miquel de Cervantes, Don Kihot ( prolog, prva glava)
            Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 2,3,4 glava )
            Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 5,6,7 glava )

            Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 8,9,10 glava )
            Miquel de Cervantes, Don Kihot, 11,12,13 glava
            Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 14,15,16 glava )

            Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 17,18,19 glava) 


04.11.2018.

Tomas Man, Čarobni breg (knjiga prva, nastavak )



Dobro nam došli, gospodine Kastorpe! Nadam se da ćete se brzo privići i dobro osećati
u našoj sredini. Dolazite li nam kao pacijent, ako smem da pitam?«
         Bilo je dirljivo gledati kako se Hans Kastorp muči da se pokaže ljubazan i da savlada
sanjivost. Ljutio se što je u tako rđavoj formi i sa nesigurnim samopouzdanjem mladih ljudi
video je u asistentovom osmejku i bodrenju znak blagog podsmeha. Odgovorio je da ostaje
tri nedelje, spomenu i svoj ispit i dodade da je, hvala bogu, sasvim zdrav.
         »Zaista?« upita dr Krokovski isturajući ukrivo svoju glavu, kao da se ruga, a osmejak mu
se još više razvuče... »Pa onda ste vi fenomen vredan studiranja! Ja još nisam naišao na
sasvim zdrava čoveka. Kakav ste ispit položili, ako je dozvoljeno pitati?«
        »Ja sam inženjer, gospodine doktore«, odgovori Hans Kastorp, sa skromnim. dostojanstvom.
        »Ah, inženjer!« I osmejak dr Krokovskog kao da se povuče i za trenutak izgubi nešto od
snage i srdačnosti. »To je izvrsno. I vi, dakle, ovde nećete tražiti nikakvu lekarsku pomoć, ni
u pogledu telesnom ni u psihičkom?«
      »Ne, neizmerno vam hvala«, reče Hans Kastorp i umalo što ne ustuknu jedan korak.
Tada se na licu doktora Krokovskog opet pobedonosno pojavi osmejak, i rukujući se
srdačno sa mladim čovekom, uzviknu glasno:
       »E pa onda, neka vam je laka noć, gospodine Kastorpe, — spavajte mirno potpuno svesni
svoga besprekornog zdravlja! Laka vam noć i do viđenja!« — Tim rečima oprosti se sa
dvojicom mladića i opet sede da čita novine.
       Kod lifta više nije bilo posluge, i zato su pošli stepenicama ćuteći i malo zbunjeni susretom sa doktorom Krokovskim. Joahim otprati Hansa Kastorpa do sobe br. 34, gde je hromi momak u redu doneo prtljag novoga gosta, i oni su ćaskali još četvrt sata dok je Hans Kastorp vadio spavaće ruho i stvari za toaletu i uz to pušio debelu blagu cigaretu. Do cigare danas bez sumnje neće više ni doći, što mu je izgledalo čudno i dosta neobično.
          »Izgleda vrlo važan«, reče izbacujući pri tom udahnuti dim. »Bled je kao vosak. Ali njegova obuća, slušaj, pa to je strašno. Čarape od sive vune i, onda, te sandale. Nego, da se nije uvredio na kraju?«
            »On je malo osetljiv«, priznade Joahim. »Nije trebalo tako grubo da odbiješ lekarsku pomoć, bar ne psihičku. On ne voli kad se ljudi od toga izvlače. Ni mene mnogo ne mari zato što mu se ne poveravam dovoljno. Ali s vremena na vreme ispričam mu ipak poneki san, da ima šta da sekcira.«
       »Pa onda sam ga ipak uvredio«, reče Hans Kastorp zlovoljno; jer nije bio zadovoljan sobom što je drugoga uvredio, a onda ga i umor poče još jače da hvata.
         »Laku noć«, reče. »Pašću od umora.«
           »U osam sati doći ću po tebe da idemo na doručak.«
Hans Kastorp se na brzu ruku spremi za spavanje. Samo što je ugasio lampicu na noćnom
stočiću, san ga savlada, ali on se još jednom trže, setivši se da je u njegovom krevetu prekjuče neko umro. »To svakako nije bilo prvi put«, reče sebi, kao da bi ga to moglo umiriti. »Ovo je prosto mrtvački krevet, običan mrtvački krevet.« I zaspa.

Ali čim je zaspao poče da sanja i sanjao je gotovo neprestano do sutradan izjutra. U snu je video poglavito Joahima Cimsena kako se u čudno iskrivljenom položaju spušta na bobu po kosoj stazi. Bio je tako fosforescentno bled kao doktor Krokovski, a napred na saonicama sedeo je i upravljao austrijski aristokrata sasvim neodređena lika, kao neko koga smo samo čuli da kašlje. »To nam je sasvim svejedno — nama, ovde gore«, reče iskrivljeni Joahim, a zatim se on, a ne aristokrata, zakašlja onako strašno muljavo. Na to Hans Kastorp poče gorko da plače i uvide da mora da otrči u apoteku da kupi krem. Ali na putu je sedela gospođa Iltis sa uspijenom njuškom i držala nešto u ruci, što je očevidno trebalo da bude »sterilet«, a bio je samo aparat za brijanje. Na to se Hans Kastorp opet zasmeja; i tako je bacan iz jednog raspoloženja u drugo, dok se kroz poluotvorena balkonska vrata ne pojavi zora i ne probudi ga.


GLAVA DRUGA
O KRSTIONICI I O DEDINOM DVOSTRUKOM LIKU


       Hans Kastorp je sačuvao samo blede uspomene na svoj pravi roditeljski dom; oca i majku jedva da je i znao. Oni su umrli u kratkom razmaku između njegove pete i sedme godine, prvo majka, sasvim iznenada i u očekivanju porođaja, od skleroze krvnih sudova usled zapaljenja vena, od embolije, kako je to označio doktor Hajdekind, od koje trenutno nastupi paraliza srca: — upravo se smejala sedeći u postelji, izgledalo je kao da će pasti od smeha, i to se i dogodilo, ali zato što je izdahnula. Ovo nikako nije mogao da shvati otac, Hans Herman Kastorp, i kako je vrlo nežno voleo svoju ženu, a ni sam nije bio od najjačih, nije mogao s tim da se pomiri. Duh mu je od toga bio zbunjen i kao sputan; u svojoj pomućenosti  počinio je greške u poslu, tako da je firma Kastorp i sin pretrpela znatne gubitke; drugoga  proleća po ženinoj smrti, prilikom inspekcije silosa, na vetrovitom pristaništu, navukao je zapaljenje pluća, i pošto njegovo oslabelo srce nije moglo da izdrži veliku vatru, umro je posle samo pet dana, i pored sve brige koju mu je posvetio doktor Hajdekind, i, uz znatno učešće građana, sahranjen je pored svoje žene u porodičnoj grobnici Kastorpovih, koja je
imala vrlo lep položaj, na groblju sv. Katarine, sa izgledom na Botanički vrt.

      Njegov otac, senator, preživeo ga je, mada samo za malo, i to kratko vreme do dedine smrti — uostalom i on je umro od zapaljenja pluća, i to u najvećim mukama i bolovima, jer za razliku od svoga sina bio je Hans Lorenc Kastorp teško salomljiva prirodsnažnim žilama vezana za život, — dakle taj razmak vremena, samo godinu i po dana, provelo je siroče Hans Kastorp u kući svoga dede, u jednoj kući na Esplanadi, sagrađenoj početkom prošloga veka po ukusu severnjačkog klasicizma, obojenoj tmurnom bojom, sa polustubovima sa obe strane ulaznih vrata, postavljenih usred prizemlja uzdignutog za pet stepenika, i sa dva sprata, sem međusprata, čiji su prozori bili spušteni do poda i zaštićeni gvozdenim rešetkama.
      Ovde su bile isključivo sobe za prijem, računajući tu i svetlu trpezariju, ukrašenu štuko-gipsom, čija su tri prozora, prekrivena zavesama boje crna vina, gledala na vrtić pozadi, i u kojoj su, za tih osamnaest meseca, deda i unuk svakodnevno u četiri sata ručavali, a služio ih je stari Fita, sa minđušama u ušima i srebrnim dugmetima na fraku, koji je uz taj frak nosio istu batistenu kravatu kao i sam njegov gazda i na sasvim sličan način uvlačio u nju izbrijanu bradu, i kome se deda obraćao sa ti, govoreći sa njim u dijalektu, ne u šali — bio je bez sklonosti za humor — već sasvim ozbiljno i zato što se uopšte tako ophodio sa ljudima iz naroda, radnicima na silosu, poštarima, kočijašima i poslugom. Hans Kastorp je to rado slušao, a isto tako vrlo rado je slušao kako Fita odgovara, takođe u dijalektu, naginjući se pri serviranju prema svome gospodaru, da bi mu govorio u desno uvo, na koje je senator znatno bolje čuo nego na levo. Stari bi razumeo, klimnuo glavom i jeo i dalje, sedeći prav između visokog naslona stolice od mahagonija i stola, jedva malo nagnut nad tanjirom, a unuk, prekoputa njega, posmatrao bi mirno, sa dubokom i nesvesnom pažnjom, kratke i odmerene pokrete sa kojima su lepe, bele dedine ruke, mršave i staračke, sa ispupčenim šiljatim
noktima i zelenim prstenom s grbom na desnom kažiprstu, slagale na kraj viljuške zalogaj sastavljen od mesa, povrća i krompira, i, uz lako naginjanje glave, prinosile ga ustima. Hans Kastorp bi gledao u svoje rođene, još nevešte ruke i osećao da je u njima već nagoveštena mogućnost da, jednom kasnije, drži nož i viljušku isto tako kao njegov deda.
        Drugo je pitanje bilo da li će ikad doći dotle da svoju bradu skrije u takvu kravatu kakva je ispunjavala širok otvor čudnog dedinog okovratnika čiji su oštri vrhovi dodirivali njegove obraze. Jer za to je trebalo biti star kao on, a već danas, sem njega i njegovog starog Fite, niko više nadaleko nije nosio takve kravate i okovratnike. To je bila šteta, jer Hansu Kastorpu se naročito dopadalo kako je deda naslanjao bradu na visoku, kao sneg belu kravatu; i kasnije još, kad je već bio odrastao, voleo je mnogo da se toga seća: bilo je u tome nečega što je u suštini svoga bića odobravao.
        Kad bi prestali da jedu i savili svoje servijete, smotali ih u kotur i stavili u srebrne karike — posao koji Hans Kastorp onda nije mogao tako lako da obavi, jer su servijete bile velike kao mali stolnjaci — tada bi se senator digao sa stolice koju bi Fita iza njega povukao i, troma koraka, prešao u »kabinet« da uzme cigaru, a ponekad bi za njim pošao i unuk.
       Taj »kabinet« je postao zahvaljujući tome što je trpezarija zauzimala celu širinu kuće i imala tri prozora, zbog čega nije ostalo dovoljno prostora za tri salona, što je inače bio slučaj u kućama tog tipa, već samo za dva, od kojih je pak jedan, okomit prema trpezariji, samo sa jednim prozorom prema ulici, ispao nesrazmerno dubok. Zato je od njega odvojen otprilike četvrti deo njegove dužine, baš taj »kabinet«, uzan prostor koji je dobijao svetlost odozgo, uvek polumračan i samo sa malo nameštaja: jedna polica na kojoj je stajao senatorov kovčežić za cigare, jedan sto za kartanje u čijoj je fioci bilo puno privlačnih stvari: karte za vist, žetoni, daščica sa pokretim jezičcima za beleženje poena, jedna tablica sa križuljom, muštikle od hartije i druge stvarčice; najzad, u uglu, stajao je jedan stakleni ormar u rokoko stilu od palisandra, iza čijih su okana bile razapete zavese od žute svile.
     »Deda«, desilo bi se da u kabinetu kaže mali Hans Kastorp, podižući se na prste da bi se
približio starčevu uhu, »pokaži mi, molim te, krstionicu!«
      I deda, koji je već bio zabacio peševe svoga dugog i mekanog geroka i iz džepa od pantalona izvukao svežanj ključeva, otvorio bi tada stakleni ormar iz čije bi unutrašnjosti dečka zapahnuo neobično prijatan i čudan miris. U njemu su se čuvali razni predmeti kojima se nije služio i baš zato privlačni: dva izvijena srebrna svećnjaka, jedan slomljeni barometar sa figurinama izrađenim u drvetu, album sa dagereotipskim snimcima, kedrova kutija za liker, mali jedan Turčin, tvrd kad se pipne pod odelom od šarene svile, sa mašinerijom u telu, koja ga je nekad osposobljavala da trči preko stola, ali je već davno otkazala poslušnost, dalje, starinski model lađe i, sasvim na dnu, čak i jedna mišolovka. Ali stari bi izvukao iz jedne od srednjih pregrada jedan jako oksidisan okrugao srebrni sud koji je stajao na isto tako srebrnoj plitici i pokazivao bi dečku oba komada razdvojivši ih i okrećući ih sa svih strana, uz objašnjenje koje je već često davao.
    Činija  i plitica nisu prvobitno išle jedna uz drugu, kao što se to moglo i videti i kao što je dečku opet objašnjeno, ali one su se, reče deda, upotrebom sjedinile već otpre nekih sto godina, naime otkako je nabavljena činija. Činija je bila lepa, jednostavnog, plemenitog oblika, izrađena u strogom ukusu sa početka prošloga veka. Glatka i čvrsta, ležala je na okruglom postolju i iznutra je bila pozlaćena; ali se zlato vremenom otrlo i ostao je samo žućkasti sjaj. Kao jedini ukras, po njenoj gornjoj ivici pružao se, u reljefu, venac ruža i reckastog lišća. Što se tiče plitice, njena znatno dublja starost mogla se pročitati na unutrašnjoj strani. »Hiljadu šest stotina pedeseta« stajalo je tamo izrezano u iscifranim brojkama, i razne izuvijane šare okruživale su tu cifru, izgravirane u »modernom stilu« onoga vremena, bombasto i proizvoljno, sve grbovi i arabeske, pola zvezde, a pola cvetovi.
        A na zadnjoj strani bila su urezana, tačkicama i raznovrsnim slovima, imena starešina u
porodici Kastorp koji su tokom vremena bili vlasnici toga suda: bilo ih je već sedam, i pored svakog godina kad je nasledio sud; i starac, utonuo u kravatu, ukazivao je kažiprstom, ukrašenim velikim prstenom, unuku na svako pojedino ime. Ime očevo nalazilo se tu, pa dedino i pradedino, a zatim se u ustima tumača predmetak »pra« udvostručavao, utrostručavao, učetvorostručavao, dok je dečak, glave nagnute na stranu, gledao ukočenim očima, zamišljenim ili rastrojeno-sanjalačkim, i sa predano sanjivim ustima, i slušao to »pra-pra-pra-pra-«, taj tamni zvuk groba i pokopanog vremena, koji je ipak, u isti mah, izražavao pobožno održavanu povezanost sa sadašnjicom, sa njegovim rođenim životom i svim onim što je duboko potonulo i što je na njega sasvim čudno delovalo: baš onako kako se to na njegovom licu i odražavalo. Slušajući taj zvuk zamišljao je da udiše memljiv i vlažan
vazduh, vazduh crkve Sv. Katarine ili kripte sv. Mihaila, da oseća dah onih mesta koja vas nagone da, sa šeširom u ruci, koračate nekako snishodljivo i nagnuti napred, na vrhovima prstiju; mislio je da čuje i samotni i blaženi mir tih mesta sa zvučnim odjekom; pobožna osećanja mešala su se, pri zvuku tog potmulog sloga, sa osećanjima smrti i istorije, i sve to bilo je dečaku nekako prijatno, štaviše možda je baš radi tog zvuka, da bi ga čuo i ponovio, i molio da mu se opet pokaže krstionica.
        Zatim bi deda vratio sud na pliticu i dao mališanu da pogleda u glatku, bledozlatastu šupljinu koja je presijavala od svetlosgi što je padala odozgo.
       »Evo, uskoro će osam godina«, reče on, »kako smo te držali iznad ovog suda i voda kojom si kršten tekla je u njega... Crkvenjak Lasen, iz crkve Sv. Jakova, sipao je vodu u šaku našem dobrom pastoru Bugenhagenu, a odatle se preko tvog temena slivala u zdelu. Ali mi smo je zagrejali da se ti ne bi uplašio i da ne bi plakao, i ti to zbilja nisi ni uradio, već si se, naprotiv, pre toga tako drao da Bugenhagenu nije bilo lako da održi govor, ali kad je došla voda, tada si se umirio, a to je, nadam se, bilo iz poštovanja prema svetoj tajni. A uskoro će biti četrdeset i četiri godine kako je kršten tvoj pokojni otac, i sa njegove glave tada je curila voda u činiju. To je bilo ovde u kući, njegovoj roditeljskoj kući, tamo u trpezariji ispred srednjeg prozora, a krstio ga je još stari pastor Hezekil, onaj isti koga, kao mladog čoveka, Francuzi umalo nisu streljali, jer je sa predikaonice govorio protiv njihove pljačke i njihovih nameta, — i on je već davno, davno kod Gospoda. A pre sedamdeset i pet godina, tada su krstili i mene, takođe tu u trpezariji, i moju glavu držali su nad činijom, baš kako stoji ovde na plitici, i sveštenik je govorio iste reči kao kod tebe i tvog oca, i topla, bistra voda tekla je
isto tako sa moje kose (ni onda nije bilo mnogo više nego što je sad imam na glavi) u zlatnu
činiju.«
        Mališan je pogledao na dedinu uzanu staračku glavu, koja je sad opet bila nagnuta nad krstionicom, kao u davno proteklom času o kome je pričao, i njega obuze već poznato mu čudno osećanje, donekle sanjalačko donekle zastrašujuće, osećanje nečega što istodobno prolazi i ostaje, nekog promenljivog stanka što u sebi nosi večiti povratak i jednolikost od koje hvata nesvestica, — osećanje koje mu je u takvim prilikama odranije bilo poznato i koje je očekivao i želeo da ga opet obuzme: delom mu je baš radi njega bilo i stalo do toga da mu se pokaže to porodično nasleđe, što prelazi iz ruke u ruku, a ipak ostaje.
         Kad je mladić docnije ispitivao sebe, našao je da se slika njegovog dede urezala u dušu mnogo dublje, jasnije i značajnije nego slika njegovih roditelja: što je verovatno počivalo na naklonosti i naročitoj fizičkoj srodnosti, jer unuk je ličio na dedu ukoliko ružičast žutokljunac može da liči na sedog i krutog sedamdesetogodišnjaka. Ali to je svakako bilo naročito karakteristično za starca, koji je neosporno bio upadljiva ličnost, prava živopisna figura u porodici.
        Otvoreno govoreći, vreme je bilo prešlo preko načina života i nazora Hansa Lorenca Kastorpa već mnogo pre njegove smrti. Bio je to gospodin i veliki hrišćanin, član reformisane crkve, sa nazorima strogo konzervativnim, tako tvrdoglav u težnji da aristokratski zbije društveni sloj u kome su ljudi bili sposobni da vladaju, kao da je živeo u četrnaestom veku, kad je stalež zanatlija u borbi protiv žilavog otpora patricija sa njegovim starim slobodama počeo da osvaja sedišta i glasove u gradskom veću, — i čovek koji se teško mogao pridobiti za novinu. Njegova delatnost beše pala u doba snažnog poleta i mnogostrukih preobražaja, u doba napretka u forsiranim marševima, koji su u javnom životu stalno zahtevali mnogo požrtvovanosti i smelosti. Ali od njega, starog Kastorpa — to sam Gospod zna — nije zavisilo što je duh novog vremena slavio svoje nadaleko poznate, sjajne
pobede. On je bio mnogo više za običaje pradedova i stare institucije nego za vratolomno proširenje pristaništa i druga bezbožna velikovaroška šegačenja, kočio je i stišavao gde god je mogao, i da je po njemu, u administraciji bi i dan-danas bilo onako staromodno idilično kao u svoje vreme u njegovoj vlastitoj kancelariji.
      Tako je starac, za vreme svoga života i kasnije, izgledao u očima građana, i mada se mali Hans Kastorp nije ništa razumevao u državne poslove, njegovo detinje oko, mirno posmatrajući, napravilo je u suštini iste opaske — neme opaske, pa prema tome nekritičke, ali pune života, koje su uostalom i kasnije, kao svesna uspomena, sačuvale svoje sasvim neprijateljsko obeležje prema reči i analizi i zadržale svoj prosto afirmativni karakter. Kao što smo rekli, naklonost je ovde bila posredi, ona tesna povezanost i duševno srodstvo bića, što ponekad preskoči jedno koleno, i koja nije ništa retko. Deca i unuci gledaju da bi se divili, a dive se da bi naučili i usavršili ono što po nasleđu već leži u njima.
        Senator Kastorp bio je mršav i visok. Godine su mu savile leđa i vrat, ali on je pokušao da krivljenje izgladi ispravljajući se silom. Pri tom su se njegova usta, čije usne nisu više držali zubi, već su ležale neposredno na praznim desnima (pošto je veštačku vilicu stavljao samo kad jede), spuštala na način dostojanstveno mučan, i baš otuda — svakako i kao sredstvo da spreči početo klaćenje glave — dolazilo je ono kruto i strogo držanje i uvlačenje brade, što se toliko dopadalo mladome Hansu Kastorpu.
       Stari Kastorp je voleo burmuticu — služio se jednom duguljastom burmuticom od kornjačine kože, optočenom zlatom — i iz tog razloga upotrebljavao je crvene džepne maramice, čiji su mu krajičci obično virili iz zadnjeg džepa na geroku. Iako je to bila malo smešna slabost u njegovoj pojavi, delovala je ipak sasvim kao povlastica godina, kao nemarnost koju starost sebi dozvoljava, bilo svesno i na žovijalan način, bilo u nesvesti dostojnoj poštovanja; ali to je svakako bio jedini nehat koji je oštar detinji pogled Hansa Kastorpa ikad primetio na dedinoj spoljašnjosti. Ali kako za sedmogodišnjeg dečka tako i kasnije, u sećanju, za odrasloga, svakodnevna starčeva pojava nije bila ona prava i stvarna. U pravoj stvarnosti izgledao je drukčije, daleko lepše i tačnije nego obično — baš onako kako je izgledao na jednoj slici, na jednom portretu u prirodnoj veličini koji je ranije visio u sobi njegovih roditelja i koji se posle, zajedno sa malim Hansom Kastorpom, preselio na Esplanadu, gde je dobio mesto u salonu, iznad velikog divana od crvene svile.
        Ona je predstavljala Hansa Lorenca Kastorpa u njegovom zvaničnom odelu, kao odbornika grada, u onoj ozbiljnoj, čak i pobožnoj građanskoj nošnji jednog prohujalog vremena, koju je kroz vekove nosila jedna istovremeno dostojanstvena i smela zajednica, i upotrebljavala u svečanim prilikama, da bi na ceremonijalan način sjedinila prošlost sa sadašnjošću, sadašnjost sa prošlošću, i da bi ukazala na stalnu povezanost stvari i poštovanja dostojnu sigurnost svog trgovačkog potpisa. Senator Kastorp naslikan je tu kako stoji, na ružičasto popločanom podu, u perspektivi stubova i gotskih lukova. Stajao je, brade spuštene, usta povučenih naniže, plavih očiju sa suznim kesicama pod njima, misaona pogleda uprav ljena u daljinu, u crnom kaputu sličnom mantiji i dugom do preko kolena, a koji je, spreda otvoren, na ivici i rubu imao širok pervaz od krzna. Iz prostranih, naguntanih i opervaženih polurukava izlazili su uži donji rukavi od jednostavne materije, a manžetne od čipaka pokrivale su ruke do zglavaka. Oko vitkih staračkih listova bile su crne dokolenice od svile, a na nogama cipele sa srebrnim kopčama. Oko vrata, pak, ležao mu je širok, krut i gusto nabran okovratnik tanjirastog oblika, spreda ugnut a sa strane uzdignut, ispod koga se, uz sve ovo, spuštao niz prsnik još i nabran batisteni žabo. Ispod miške držao je starinski šešir sa širokim obodom i kupastom glavom.
       Bila je to izvrsna slika, stvorena rukom pravog umetnika, izrađena sa dobrim ukusom u egilu starih majstora koji je nametao sam predmet, i koja je kod posmatrača budila sećanje na razne špansko-holandske slike s kraja srednjega veka. Mali Hans Kastorp ju je često posmatrao, bez umetničkog razumevanja, naravno, pa ipak sa izvesnim opštijim i čak dubokim razumevanjem; mada je samog dedu video takvog kako je na platnu predstavljen samo jedan jedini put, prilikom jedne svečane povorke u opštinskom domu, pa i tada samo za trenutak, nije mogao, kao što rekosmo, da ovu njegovu sliku ne smatra za njegovu pravu i stvarnu sliku, dok je u dedi svakidašnjice video tako reći interim, nekog privremenog dedu koji je samo nesavršeno odgovarao onom pravom. Jer ono što se razlikovalo i što je bilo čudno u toj njegovoj svakodnevnoj pojavi, počivalo je očito na tom nesavršenom, možda nešto neveštom prilagođavanju, to su bili nagoveštaji i ostaci, koji se nisu mogli sasvim izbrisati, njegovog čistog i pravog lika. Tako su veliki okovratnik i široka bela kravata bili
staromodni; ali je bilo nemoguće to obeležje primeniti na onaj divni deo odela koji su okovratnik i kravata samo donekle nagoveštavali, naime na španski, naborani okovratnik. A tako je bilo i sa cilindrom neobično izvijena oboda koji je deda nosio po ulici i kome je, u višoj stvarnosti, odgovarao onaj filcani šešir široka oboda sa slike, kao i sa dugim i nabranim gerokom čiji je prvobitni i stvarni lik u očima malog Hansa Kastorpa bio onaj opervaženi i krznom optočeni talar.
       Odobrio je tako svim svojim srcem što se deda pojavio baš kakav je bio i blistao u svom savršenstvu onoga dana kad je trebalo rastati se s njim. To je bilo u trpezariji, onoj istoj odaji u kojoj su tako često sedeli za trpezom jedan prema drugom; usred odaje Hans Lorenc Kastorp ležao je sada na odru u srebrom okovanom kovčegu, okruženom položenim vencima. Borio se sa zapaljenjem pluća, borio se žilavo i dugo, iako se bio, kako se činilo, samo s mukom prilagodio ovome životu, i sad je ležao, eto, nije se znalo da li kao pobednik ili kao pobeđen, u svakom slučaju sa strogo smirenim izrazom i jako izmenjen i zašiljena nosa od silne borbe, ležao na svojoj paradnoj postelji, glave uzdignute na svilenim jastucima, tako da mu je brada počivala u srednjem udubljenju svečanog okovratnika, dok mu je donji deo tela bio pod pokrivačem na kome je ležala palmova grana. A između ruku upola pokrivenih manžetnama od čipaka, čiji su prsti, iako poređani kao u prirodnom položaju, odavali utisak hladnoće i mrtvila, između tih ruku stavili su krst od slonove kosti na koji je,
činilo se, neprestano gledao spuštenih kapaka.
      Na početku njegove poslednje bolesti Hans Kastorp je svoga dedu viđao više puta, ali pred kraj ga više nije video. Njega su sasvim poštedeli toga da gleda muke koje su uglavnom nastajale noću, samo posredno je on to osećao, po mučnoj atmosferi u kući, po crvenim očima staroga Fite, po dolasku i odlasku doktora. A rezultat do koga je došao u trpezariji bio bi ukratko taj da se deda sada svečano oslobodio privremenog prilagođavanja i definitivno se vratio u svoj pravi i njemu prikladan oblik — sasvim opravdan rezultat, mada je stari Fita plakao i neprestano vrteo glavom, i mada je sam Hans Kastorp plakao kao onda kad je video svoju iznenada umrlu majku, pa uskoro potom i svoga oca kako miran i njemu tuđ leži na odru.
       Jer bio je to već treći put u tako kratkom razmaku vremena i u tako mladim godinama, da smrt deluje na duh i čula—pogotovu i na čula— maloga Hansa Kastorpa; taj prizor i utisak nije mu više bio nov, no sad već sasvim dobro poznat, i kao što se oba ranija puta vladao sasvim ozbiljno i bio siguran u sebe, nimalo slabih nerava, iako je, sasvim prirodno, osećao potištenost, tako se držao i sada, pa čak i sigurnije. Ne shvatajući praktični značaj tih događaja za svoj život, ili pak budući detinjasto ravnodušan prema njima, uveren da će se svet već nekako pobrinuti za njega, on je kraj ovih kovčega ispoljio izvesnu takođe detinju hladnoću i objektivno interesovanje za spoljašnje stvari, koje je kod trećeg slučaja, sa osećanjem i izrazom već iskusnog poznavanja dobilo naročitu, starmalu nijansu— ne uzimajući pri tom u obzir česte suze usled uzbuđenja ili usled zaraze od plača drugih ljudi, kao po sebi razumljivu reakciju. Tri ili četiri meseca po smrti očevoj beše on zaboravio na smrt; sad je se opet setio, i svi ondašnji utisci opet se tačno pojaviše, istovremeno i oštro, u svojoj neuporedivoj osobenosti.
     Raščlanjena i izražena rečima, ta osećanja bi otprilike ovako izgledala; ima u smrti nečeg pobožnog, umnog i tužno lepog, to jest duhovnog, ali istovremeno i nečeg sasvim drugog, gotovo suprotnog tome, vrlo telesnog, vrlo materijalnog, što se upravo ne može smatrati ni lepim, ni umnim, pa čak ni žalosnim. Ono svečano duhovno svojstvo ispoljavalo se u pompeznom polaganju mrtvaca na odar, u raskošnom obilju cveća i u palmovim granama koje, kao što je poznato, znače nebesni mir; dalje, i još jasnije, u krstu među mrtvim prstima nekadašnjega dede, u Spasitelju što blagosilja, od Torvaldsena, koji je stajao čelo glave mrtvačkog sanduka i u velikim kandelabrima, postavljenim sa obe strane, koji su u ovoj prilici takođe dobili crkveni karakter. Sve ove pripreme imale su očigledno svoj tačni i blagotvorni smisao u onoj zamisli da je deda sada uzeo svoj pravi i istinski oblik. Ali sem toga, kao što je Hans Kastorp dobro zapazio, iako to sebi nije glasno priznao, imale su te pripreme, sve skupa, a poglavito obilje cveća, a među ovim naročito mnogo tuberoza, još jedan drugi smisao i prozaičan smer, naime taj da ono drugo svojstvo smrti, niti lepo niti zaista tužno, već pre nepristojno, nisko telesno, prikriju, bace u zaborav i ne dopuste da nam dođe do svesti.
      Sa ovim drugim svojstvom smrti bila je u vezi činjenica što je mrtvi deda izgledao tako tuđ, što više upravo nije ni izgledao kao deda, već kao neka voštana figura u prirodnoj veličini, koju je smrt podmetnula mesto njegove ličnosti i kojoj su ukazivane sve te pobožne i raskošne počasti. Onaj što je ležao na odru, ili tačnije ono što je ležalo, nije dakle bio deda lično, već samo čaura koja, kao što je Hans Kastorp znao, nije bila od voska, već od posebne materije, samo od materije: i baš to je bilo nepristojno i jedva žalosno — isto tako malo žalosno kao što su stvari koje se tiču tela i samo njega. Hans Kastorp je posmatrao tu glatku materiju, kao vosak žutu i sirasto-čvrstu, iz koje se sastojao mrtvi lik u prirodnoj veličini, lice i ruke nekadašnjeg dede. Na nepokretno čelo spusti se jedna muva i poče da mrda rilicom. Stari Fita je pažljivo otera, pazeći pri tom da ne dodirne čelo i sa nekim čedno zamračenim licem, kao da o onome što čini ne sme i neće ništa da zna, sa uzdržljivim izrazom smernosti koji se očito odnosio na činjenicu da je deda bio samo još telo i sem toga ništa više. Ali pošto je malo letela unaokolo, muva, naglo slete na dedine prste, blizu raspeća od slonovače. I dok se to događalo, učini se Hansu Kastorpu da jače nego dotle oseća onaj slabi zadah, slab alitako čudno postojan, poznat mu još odranije, koji ga je na stidan način podsećao na jednog školskog druga sa nezgodnom manom zbog koje su ga svi izbegavali, i miris tuberoza trebalo je kao uzgred da nadjača i prikrije taj zadah, mada to i pored sveg obilja i jačine nije bio u stanju.
     Stajao je kraj mrtvaca nekoliko puta: jednom sam sa starim Fitom, drugi put zajedno sa ujakom svoje majke Tinapelom, vinarskim trgovcem, i svoja dva ujaka Džemsom i Peterom, a zatim još i treći put, kad je jedna grupa lučkih radnika, obučenih kao za praznik, nekoliko trenutaka stajala kraj otvorenog kovčega da se ocrosti od nekadašnjeg šefa firme Kastorp i sin. Zatim dođe pogreb; trpezarija je bila puna sveta i pastor Bugenhagen iz crkve Sv. Mihaila, onaj isti što je krstio Hansa Kastorpa, sa španskim okovratnikom, održa posmrtni govor a potom se u fijakeru, prvom u jednom dugom, dugom nizu, odmah iza mrtvačkih kola, vrlo ljubazno razgovarao sa malim Hansom Kastorpom; — posle čega se završio i taj odeljak njegovog života, i Hans Kastorp je odmah potom promenio dom i okolinu — po drugi put već u svom mladom životu.

prvi deo




03.11.2018.

Džems Džojs, O zbirci Kamerne muzike






Kamerna muzika“ objavljena je godine 1907. kod izdavača Elkin Metjua, sadrži 36 pesama nastalih u periodu između 1901. i 1905. godine (neposredno pred štampanje Džojs je, kako je knjiga zamišljena kao svita od trideset i četiri „songa“, uvrstio još dve pesme od kojih se upravo XXXVI smatra najpoznatijom).

Young Man‘s Book

Nijedna Džojsova knjiga, naročito na našem govornom području — jer ovo prvo, mladalačko Džojsovo delo, kod nas dolazi sa zakašnjenjem od stotinak godina — ne izaziva toliko, rekao bih, zabuna pa i zabluda, naročito kod „odsutnog“ čitaoca. Pitanje koje uopšte ne bi trebalo zanemariti glasi: „Šta bi se desilo sa Džojsom, tačnije sa potonjim tumačenjima Džojsovih dela, da ’Kamerna muzika’ nije objavljena tada kada je objavljena?!“ Krajem godine 1913. Ezra Paund piše Džojsu tražeći odobrenje da XXXVI, poslednji „song“ — koji je neka vrsta lirskog postskriptuma, jer pravi, zamišljeni finale je trideset i četvrti „song“ — „Kamerne muzike“, objavi u čuvenoj imažističkoj antologiji „Das imagist“ iako Džojs, u stvari, nikada nije bio pripadnik tog pokreta, danas poznatog uglavnom kao stvaralačka faza Ezre Paunda; uostalom u „Imažistima“ jedino je Džojsova pesma — ako se ne varam — rimovana. (Svoju će sumnju, ili pre: zabrinutost povodom Džojsovog, kako kaže Dirk Van Hule „fast forward mode“ književnog sazrevanja, Ezra Paund da izrazi tek petnaestak godina kasnije, kada je Džojs, u nastavcima, u raznim književnim časopisima, objavljivao takozvani „Work in progress“ koji će kasnije postati „Fineganovo bdenje“, a zna se da je senka odveć ekscentričnog Ezre Paunda, jednog od najvećih pesnika XX veka, neprestano bila uz Džojsa, i da njegovu podršku — pored mnogih drugih pristalica poput Harijet Šo Viver ili Džojsovog brata Stanislausa — možemo slobodno tretirati kao mecenstvo.

-------

„Kamerna muzika” je narativ i treba je čitati tako, u celosti, integralno i linearno da bi se izbegla zamka u kojoj su mnogi bili zarobljeni, čak i Zoran Paunović (može biti najpozvaniji da piše o Džojsu), sve donedavno je tvrdio da je „Kamerna muzika“ konvencionalna zbirka ljubavne poezije (tek će svojim potonjim radovima priznati previd, a to — priznanje — očigledno je u pomenutom ogledu „Kamerna muzika Džejmsa Džojsa“).

Nastaviti bogatu sagu, nakon Paunovićevog eseja, nije bilo teško. Bojan Belić piše: „Ravnoteža elemenata i zvukovnost prefnjenog senzibiliteta i ritmičke dinamike promakli su mnogim tumačima knjige koji su pesme čitali zasebno, odvojeno od celine i bez predstave o njenom muzičkom konceptu.“ Neki tumači smatraju da su prve tri pesme preludij; Belić nalazi da preludijum čine prve dve pesme; prvi stav svite čine pesme od I do XIII, a XIV song je centralno mesto zbirke, dakle klimaks svite (sam Džojs je uostalom XIV pesmu nazvao „central song“). „Kamerna muzika“ je dakle zamišljena kao muzički komad intimne atmosfere kojom dominiraju — ako se čitalac zaista posveti i prepusti muzici — u prvom redu žičani instrumenti; zbirka ima „dva ciklusa u kojima svaka pesma iz jednog odgovara pesmi iz drugog dela“ (a reč kontrapunkt ovde se nameće sama po sebi). Poslednji stav su „songovi“ XXIII–XXXVI — mada ni ovom prilikom ne treba zaboraviti da je „Kamerna muzika“ zamišljena kao „svita“ od trideset i četiri pesme.

U pismu od 15. jula 1909. godine Džojs piše Džefriju Moliniju Palmeru, kojeg ohrabruje da komponuje muziku na stihove: „To je u stvari delimično i bila moja zamisao dok sam pisao ove stihove. Knjiga je zapravo svita pesama i da sam muzičar pretpostavljam da bih sam komponovao muziku.“

Džefri Molini Palmer i Adolf Man komponovali su muziku za XXXI song:

Oh! Beše to niz Donikarni
Kad šišmiš drveću ne da mira
Ljubav i ja hodasmo sjedinjeni;
glas joj bi nežan kao da svira.

Žamoreći minu letnji vetar
što uz nas hodi — O! Radostan — 
Ali nežniji što je dah vetra
Bi poljubac što dobih zanosan.

Tri elementa spojena su u šifru čitanja „Kamerne muzike“: zvuk, oblik i jezik. Arhaičnost ili elizabetanska lakoća, izvesna anahronost, imitiranje poezije dekadenata: zloslutna luna (ominous moon), kapidžici osvita (gates of sunrise), vonjav vetar (odorous winds), vilinski hor (fairy choir), sve je to Džojsovska fasada ispod koje se nalazi, zapravo, modernistički senzibilitet koji su mnogi, kao što je već rečeno, prevideli. Ljubav (ali/ili i erotika) je središnja tema — i o tome nema nesuglasica. Ne greši Zoran Paunović kada kaže da „muzika priziva melanholični petrarkistički zanos“, kao ni Sabatini/Belić koji vele kako tu nema ekstatičnih emocija lirskog ili privatnog ispovedanja, polne ljubavi ili monovalentnog osećanja. Zbirka stihova Džejmsa Džojsa, na tematskom planu jeste zapravo kontemplacija o ljubavi — i ako zamislimo „Kamernu muziku“ kao jednu značenjsku, semantičku hobotnicu — muzika je svakako jedan od tematskih krakova („Kamernu muziku“ uistinu treba slušati), ali je njoj mnogo više podređena forma: kao i kamerna muzika, pojedinačne pesme zbirke jesu zapravo fragmenti, koji proizilazeći jedan iz drugog, čine kompleksnu kompoziciju. Ros Li Fini prvi i možda jedini kompozitor koji je „Kamernu muziku“ (u)komponovao u celosti tvrdi da se površinsko značenje raskravljuje kako zbirka napreduje kroz različite faze. Ritam prati sekvencu muzičke fraze i pesničke slike neretko su ukstaponiranje kako bi podstakle, kako bi stimulisale čitaoca da domaštava! Jezik svite, gradualno, kao i kontemplacija o ljubavi, propinje se od idealističkog i sentimentalnog da bi se, potom, slila do vehemetnog, snažnog, možda realističkog, upozoravajućeg i sve tamnijeg kolorita. (Ako u preludiju, na početku zbirke, preovladava izvestan romantičarski zanos i melos, u fragmentima, songovima, od sedamnaestog do dvadesetog osećamo,
tačnije: čujemo znatno dramatičnije boje i zvukove, sve do trideset i šestog songa u kojem nema milozvučja prirode, već ratničkih pokliča, buke, jeke, itd.) Karlo Marengo Valjo tumači „Kamernu muziku“, ne odričući njenu muzičku arhitekturu, kao jedan životni ciklus: literarno iskustvo koje
mora da skonča isto kao i ljudsko iskustvo koje je pre umiranje nego život. Muzika knjige je rezonanca kolorita, atmosfere i tematskih varijacija, smene godišnjih doba, dana i noći, perioda ljudskog života, utisaka i simbolike biljnog i životinjskog sveta.


Zanimljiv je, a prema mnogima: najbitniji poslednji stih zbirke: „My love, my love, my love, why have you left me alone?“, u prevodu Živanovića: Ljubavi, o ljubavi, što si me napustila? Dugo sam razmišljao — budući da je biblijski prizvuk ovde očigledan — da li uopšte da citiram tu Knjigu (Bibliju), ali neka čitalac uporedi (i neka domaštava): „Eli, Eli, lama sabachtani? that is to say, My God, my God, why hast thou forsaken me?“ Odnosno: „Ili! Ili! Lama savahtani? to jest: Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?

Tehnika „Kamerne muzike“ naslanja se, nastavlja se, prirodno u „Portretu umetnika u mladosti“ — Džojs kao da je tokom svog života pisao jednu jedinu knjigu — i možemo slodobno reći da je postupak ostvaren u ovoj „sviti“ u stvari (ne)svesno razvijan u potonjim, daleko poznatijim Džojsovim delima. Kao što ni Džojs nije (samo) paralizator mitskog, tako ni „Kamerna muzika“ nije zbirka stihova somnambulnog mladalačkog zanosa obavijena trubadurskim, menestrelskim i romantičarskim fantazmama, ali — ipak — (i zaista) svakako da možemo zamisliti mladog Džojsa kako sa svojom lutnjom luta Dabilnom i izvodi svoje songove i peva ih. (Marija T. Rasel, koja se bavila istraživanjem muzike komponovane na Džojsove pesme, dala je jedno lepo i jednostavno tumačenje knjige, savetujući čitaocu da naglas izgovara stihove kako
bi uživao u njihovoj prefinjenosti.)

Međutim, uprkos svemu, najzanimljiviji je, najupečatljiviji je VIII song, izgovarali mi stihove naglas ili ne, kako savetuje gospođa Rasel: Gde bledi putir neba stoji / Preko te zemlje ozarene, / Ljubav ljupkim rukama svojim / Drži haljine njene, jer neretki su oni kritičari koji u slici pridržavanja haljine vide čin uriniranja.

Mit o uriniranju

Neosporno je da je Džojs, naravno nenamerno, sam doprineo potonjim mitovima, a mit o uriniranju najglasniji je i budući da je većina kritičara najčešće preko Džojsovih kapitalnih dela dolazila do „Kamerne muzike”, sasvim je prirodno da su u jednoj, na prvi pogled ljubavnoj, suptilnoj erotskoj zbirci poezije videli Džojsa iz predstave sopstvene svesti, a ne mladog Džojsa, koji je protkan „Kamernom muzikom”; u Uliksu, na primer, kamerna muzika, „chamber music“ (u)poređena je sa „chamber pot“-om (nokširom, noćnom posudom za obavljanje nužde) i odzvanjanjem mokraće o metalni sud; napokon, postoji mit i o nastanku samog naslova zbirke: izvesnu udovicu — prema nekima dablinsku prostitutku — Džojs je posetio u pratnji prijatelja; nakon što je pročitao nekoliko pesama iz …muzike dama se izvinila i otišla iza zastora. Jasno se moglo čuti, kaže ta anegdota, odzvanjanje urina od metal šerpe. Džojsov prijatelj je prošaputao: „Čuješ li kako ta dama kritikuje tvoje pesme?“ Navodno, Džojs je uzvratio: „Kritikovala ih ili ne, dala mi je naslov!“ Najupečatljivija mesta, u kojima se Džojs ruga samome sebi, svojim prvim, ranim versama jesu mesta iz „Fineganovog bdenja“. Tu …muzika postaje „chambermade music“; neologizam „shamebred“ („shame“, eng. sramota) ukršten je sa rečima: „chambered“, „shambled“ i „lump of gold“, odnosno, grumen zlata. Međutim, jedina i neosporna istina je da je Stanislaus Džojs predložio naziv zbirke! — mnogim mitomanima izmakla su očigledna mesta prepiske Stanislausa i Džejmsa Džojsa.

Record of My Past

Džojs je i pre „Uliksa“ i „Fineganovog bdenja“ izražavao izvesnu ambivalentnost spram „Kamerne muzike“, a budući da je knjiga tako moćno struktuirana i koncipirana i kako je Džojsov prosede siguran, da ne kažem džojsovski siguran — postavlja se pitanje — zašto. Kao pisac koji je povodom „Fineganovog bdenja“ izjavio da su potrebne decenije da taj roman pronađe svoga čitaoca i razumevanje — nameće se, sasvim prirodno, i drugo, suštinsko pitanje: nije li samosvesni Džojs unapred mogao da pretpostavi da će njegova knjiga — svita — biti označena kao trivijalna lirska tirada. Jedini je Artur Simons — to ne bi smeli da zaboravimo — „Kamernu muziku“ nazvao šaptavim klavirkordom sablasnih napeva.

Godine 1906. Džojs piše bratu Stanislausu: „Ne vidim razloga zašto da odbijem objavljivanje („Kamerne muzike“) — a ti? Štaviše, bio bih srećan kada bi (stihovi) prethodili ’Dablincima’, pretpostavljam da u njima ima nečega.“ Dalje, da li iste godine, u jednom drugom pismu, Džojs se jada da mu je naziv odveć doslovan; krajem 1906. piše: „Pročitao sam sve verse s akribijom […] i
sve mi se čine jalove i trivijalne: neki stihovi su dobri, ali ne više od toga […] Drago mi je što će stihovi biti objavljeni, jer predstavljaju snimku moje prošlosti“, (eng. record of my past.)

Godine 1907. piše bratu Steniju: „Ne dopada mi se knjiga, ali želim da bude objavljena i dođavola s tim. Kakogod, ovo je knjiga mladog čoveka. I tu se uopšte ne radi o ljubavnoj poeziji, ali neke od njih dovoljno su dobre da se komponuju uz muziku […] Zadržaću primerak za sebe kako bih mogao na marginama svake stranice da napišem adresu ulice tako da kada ponovo posegnem za knjigom mogu iznova obići mesta na kojima sam pisao stihove.“
Najupečatljivije, najkonkretnije i svakako najlepše je pismo koje je Džojs napisao Nori Barnakl, napisano i odaslato iz Trsta: „Volim da te zamišljam kako čitaš moje stihove. Kada sam ih pisao bio sam usamljeni mladić […] koji je maštao da bi ga izvesna dama mogla zavoleti. […] Ti nisi bila ona o kojoj moja knjiga sanja […] Lepota tvoje duše nadsjala je moje stihove.“

(Ne)mogućnost prevođenja „Kamerne muzike“

Zajedno sa urednikom „Talasa“ odlučio sam da ovaj tekst lišim izbora versa iz „Kamerne muzike“ — što mi je bila namera. Razloga je, međutim, više; presudni je, mislim, da bi pravljenje jednog takvog izbora predstavljalo, ipak, izneveravanje suštinskog koncepta Džojsove svite. Dalje: za nekog, ko poput mene poeziju prevodi iz ličnih pobuda, kao svojevrsni otklon od pisanja poezije, kao stilsku vežbu napokon, „Kamerna muzika“ ipak predstavlja nešto više. „Kamerna muzika“ je postupno prilazila meni, kao da me lišava sopstvene volje. Prosto, pratio sam taj glas, iako sam u međuvremenu (sa)znao da dva prevodioca obavljaju ili su obavili taj posao i iako meni nije (pre)ostalo ništa drugo do zadovoljstva variranja. Imao sam napokon Belićev prevod pred sobom. (Pitao sam se, da li jedan prevodilac, lišen sluha, uopšte sme da prevodi poeziju, „Kamernu muziku“ ili poeziju simbolista, na primer, s kojom Džojsove rane verse imaju dodirnih tačaka. Neka čitalac posluša na primer „Sirovu poeziju“ Pola Valerija.) Komentari, koji su, evo, narasli u neku vrstu eseja — sada to shvatam — nastajali su s dvostrukim ciljem: da bih ukazao na jedan za ozbiljan problem, pre svega prevodilački problem a koji je u dosluhu sa takozvanim istorijskim trenutkom, histerijom (h)istorije, a to je problem fragmentarizovanja jezika: na bosanski, hrvatski, srpski i hrvatski, protiv čega autor ovog teksta glasno protestuje, jer napokon nisu u pitanju lingvističke, već, napisaću, evo u fetu: doslovno političke i nacionalističke razmirice i nesuglasice, koje ne samo da ograničavaju versifkatora, već ozbiljno dovode u pitanje kvalitet prevoda (i prevoda). I to, duboko sam uveren, nije politički, lingvistički, već antropološki paradoks.

Istovremeno/istodobno, namera mi je bila da u mojim prevodima, prepevima, amalgamizujem reči bosanskog, srpskog i hrvatskog i da se ne libim da koristim tuđice, kao lični instrumentarijum, pre svega italijanske provincijalizme bez kojih se „Kamerna muzika“, po mojemu ličnom i skromnom mišljenju i uverenju ne sme prevoditi. Belić/Živanović takvo što nisu niti smeli niti hteli da urade, jer ipak radi se o srpskom prevodu.
U ”našim” prevodima nema reči arija ili škura (imenica: žaluzina, grilja) ili škur, adjektiv (taman, tavan); i drugih reči bez kojih je, verujem, nemogućno započeti avanturu prevođenja Džojsove „Kamerne muzike“.

2.

Komentar I pesme. Bojan Belić: „Pesma uvodi stilske odrednice i formu elizabetanske poetike koja dominira knjigom. Nagovešteno je i tematsko određenje koje čine ljubav, muzika, umetnost i duhovno putovanje.“ U suštini, ja nemam prigovora za ovaj komentar, ali treća, poslednja, strofa pesme, osim toga što je očaravajuća, u stvari, nagoveštava mnogu bitniju osobenost svite:
njenu fluktuirajuću, fluidnu formu.

Poslednja, treća strofa na engleskom glasi: „All softly playing, / With head to the music bent, / And fingers straying / Upon an instrument.“ Englesku reč — „bent“ — možemo čitati, kao savijen, ali i kao sklon, rešen: na primer: „a bent for a music“. Dakle, ovde nije reč o tome da je svirač odlučan da
se savije, privije svojemu instrumentu ili kao što se svirač kod Belića povija kao Pikasov „Gitarista u plavom“, već o nečemu sasvim drugom… Kod Belića je Džojsov svirač kao arhajska skulptura, nepokretan, uklešten u reči, ukočena slika povijenog gitariste; a taj Džojsov gitarista trebalo bi čas da se povija… njegova ruka klizi niz vrat gitare; to je glas Džojsa, prvi po-etički nagoveštaj: O muzici je ovde reč.

Dalje: na engleskom „instrument“ uopšte nije imenovan! — ja sam ga imenovao: lauta, lutnja. Instrument, nagovešten, neprisutan u poslednjoj strofi kod Belića u stvari je očigledan — i sasvim je jasno: to ne može biti spinet ili ksilofon! Štaviše, u vreme dok sam prevodio ovu pesmu nije mi bila poznata anegdota prema kojoj Džojs odlazi kod majstora koji je Jejtsu izradio dekakord, desetožičani instrument, da mu načini lautu! Ta lauta nikada neće biti napravljena, ali će se pojaviti u trećoj strofi prve pesme! Neimenovana! „Vrlo ozbiljno je (Džojs) razmišljao o ideji da kao drevni ministrel krstari Engleskom i peva stare engleske napeve svirajući na lauti“, veli Belić.

3.

Kako se kompozicija odvija, Džojs napušta uobičajene šeme unakrsne ili obgrljene rime pa tako, na primer, XXVIII pesma spevana je u spondeju: ne tako česta stopa, koja sadrži dva duga sloga; Belić u pogovoru „Kamerne muzike“ piše: „’Kamerna muzika’ zaslužno nosi oreol teško prevodive knjige […] Nastojao sam da verno prenesem raspored rima i metričku šemu pesama.“ Međutim, Belić u pesmi označenoj rimskim brojem V — pevljivom songu sa unakrsnom, međutim i nepotpunom rimom (što je čest Džojsov postupak) odriče se rime, ili ne uspeva da je ostvari! Ja sam, međutim, rimu pokušao da ostvarim po svaku cenu, a to nije moglo da prođe nekažnjeno. Reč škura označava kapak na prozoru — i kako se u originalu radi, doslovno o prozoru: „Lean out of the window / Goldenhair“, odlučio sam da na taj prozor, u prevodu, stavim žaluzinu, kako bih ostvario, kako bih pokušao da
ostvarim, suštinsku osobenost Džojsove prve pesničke zbirke — unutrašnju muziku; reč škur je pridev: tavan, taman, mračan itd. Evo kako zvuči taj moj prepev:

Izvij se zlatokosa
Izvan škura,
Jer pesma tvoja
Sjaj je sred škura.

Knjiga je zatvorena,
I ne čitam više,
Jer vatre ples
Gle: pod njiše.

Ar‘ju, ar‘ju skladnu
Izvij izvan škura,
Jer napev tvoj,
Sjaj je sred škura.

III song u originalu glasi: „In that hour when all things have repose“ ja sam preveo/prepevao: „U tu uru kad u svem san svane“. Pitanje koje se nameće, u stvari, suštinsko pitanje prevođenja Džojsove prve knjige glasi: Ako je jezička arhaičnost (anahronost) u Džojsovoj zbirici sveprisutna, zašto se prevodioci odlučuju da koriste reč sat a ne ura? U tom slučaju zvučna podudarnost bila bi definitivna! Naglašen(ij)a!

4.

Napokon, reč — arija!
Homonim „air“, Džojs koristi uporno, često, naročito na početku zbirke: „Strings in the earth and air“, I, „Âe old piano plays an air, II“, „I hear you singing / A merry air, V“, „Silently and graciously, / With many a pretty air“, XXIV, nakon čega ta reč prelazi u odsustvo, i eho s početka zbirke, (ali reč
„sing“ uz reč „love“ ponavljaju se i ponavljaju tokom cele kompozicije). Napokon, reč „air“ Džojs upotrebljava svesno da bi pojačao, da bi, takoreći — ne zaveo čitaoca — već naveo na zvučnu maštariju — jer homonim o kojemu je reč „označava melodiju, ariju, ali i vazduh ili povetarac, dajući pesmama dublji smisao i tajanstvenost“, kako kaže Belić. Ali, šta kaže „Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika“ u izdanju SANU? Arija je, u prvom redu: „vazduh, prostor iznad Zemljine površine“, potom, prema talijanskoj reči. „aria“: „kompozicija za solo glas uz pratnju jednog instrumenta ili orkestra, deo opere ili oratorijuma; napokon: napev, melodija“.
Da li dodatno (prevodilačko) komplikovanje, na planu jezika, izneverava stilska obeležja „Kamerne muzike“? Da li izneverava formu elizabetanske poetike koja podrazumeva „jednostavan, sveden, konkretan rečnik, prepoznatljiv iz svagdanjeg života i pamtljivu melodičnost?“ To su pitanja koja nužno ostaju otvorena — kao i pitanje da li jedan jezik, (jezici?) poput našeg, može da podnese tu lakoću?

Koda: Zlatna lira ili prevodeći „Kamernu muziku”

Dronjak sna
Duh proganja
Rana odrana
Sećanje odranja.

Buđenja žuč
Svest stvrdnu
Prisustva ključ
Sam se pokrenu;

Sve-ne-mir:
U Bordel?
U Knjige mir?
Na odjel?

(Sviće!) Zbilje lira,
Po biću urinira.

(Voki Erceg)

Ja sam tu? Tu? Sam? Ja

izvor




Džejms Džojs. Kamerna muzika i ostale pesme





Kamerna muzika“ zamišljena kao „svita“ od trideset i četiri pesme.
U pismu od 15. jula 1909. godine Džojs piše Džefriju Moliniju Palmeru, kojeg ohrabruje da komponuje muziku na stihove: „To je u stvari delimično i bila moja zamisao dok sam pisao ove stihove. Knjiga je zapravo svita pesama i da sam muzičar pretpostavljam da bih sam komponovao muziku.“izvor


II

Taj sumrak boje ametista
Sada se plavi sve tamnije,
Zelenkastim sjajem lampiona
Puni drveće avenije.

Stari klavir melodiju svira
Mirno sporo i veselo;
Ona glavu nad žute dirke
Naginje, a sa njom i telo.

Stidljiva, dubokog oka, ruku
Što lutaju dok note lista –
Sumrak postaje sve tamniji
Od plavog svetla ametista.

VII

Moja ljubav je u lepršavoj haljini
Među jabukovim stablima,
Gde najviše žude razdragani
Vetrovi da trče u jatima.

Tamo, gde zastanu razdragani vetrovi
u prolazu da zavode lišće mlado,
Moja ljubav tu lagano plovi
I klanja se njenoj senci rado.

A gde nebo je kupa bledoplava,
Nad planinama zasmejanim,
Moja ljubav tu ide lagano, pridržava
Haljinu joj ručicama nežnim.

XV

Iz rosnih snova ustani, dušo moja,
Iz mrtvila i dubokog sna ljubavi,
Čuj! Puna uzdaha sad je krošnja
Čije lišće zora sada budi.

Osvit na istoku nadvladava mrak
Kad bledo plamenje sine,
Tad zavijori titraj jak
Velove sive i zlatne paučine.

Kad tajanstvena, mirisna, mila,
Ustrepere cvetna zvona jutarnja,
Tad hor mudrih vila
U beskraj počne da odzvanja.

XXII

Zatočenju tom slađem od meda
O najdraža, moja duša je sklona –
Meke ruke me mame da se predam
Da duša ostane zarobljena.
Kad bi večno mogle da me drže tu,
Rado bih ostao u zatočeništvu!

Najdraža, kroz te ruke prepletene
Od ljubavi što ne mogu da se smire,
Noć me mami tamo gde sirene
Ne bi mogle da nas uznemire.
San sa snom se venča za vremena
Gde je duša s dušom zatočena.

XXIV

U tišini ona češlja,
Češlja svoju dugu kosu,
U tišini i otmenim
Pokretima u zanosu.

Sunce je po lišću vrbe,
I pegavoj travi palo,
A još ona češlja kosu
Pred velikim ogledalom.

Molim te, ne češljaj više,
Ne češljaj dugu kosu.
O vradžbini slušao sam
O češljanju u zanosu.

Ljubavniku je svejedno tada
Da l’ da ode il’ ostane,
Praćen lepim pokretima
I nemarom s njene strane.

Izvor: Džejms Džojs, Sabrane pesme, preveo Nikola Živanović, Mali vrt, Beograd, 2015.


_________________________________

XXXVI song

Čujem vojsku dok besno preko zemlje juriša
I grmljavinu konja; pena im oko nogu.
Drski, crnih oklopa, a iza, uz zvuk biča
Vozari mahnitaju, šibaju sve što mogu

Uzvikuju u noći užasni bojni poklič.
Kad iz daljine čujem njihov smeh u snu ječim.
U mrak sna se zabodu, plamen zaslepi oči,
Kao po nakovnju, po srcu zveči, zveči.

U trijumfu stresaju kosu, sivu i dugu,
Stižu iz mora, trče, kraj obale buka, sila.
Srce, zar nisi mudro, zar trpiš očaj tugu?
Ljubavi, o ljubavi, što si me napustila?



XIV

Golubice divna moja,
Preni se sad, preni!
Usne su i oči meni
Noćnom rosom orošeni.

Val mirisnog vetra nosi
Zvuk uzdaha spletenih:
Preni se, preni,
Golubice divna moja!

Ljubavi moja i sestro,
Ja kraj kedra stojim,
Da legnu kraj prsa mojih
Golubija prsa bela.


Bleda rosa je na meni,
Leži poput vela.
Golubice divna moja,
Preni se preni!

prevod: Nikola Živanović



Džefri Molini Palmer i Adolf Man komponovali su muziku za XXXI song:


Oh! Beše to niz Donikarni
Kad šišmiš drveću ne da mira
Ljubav i ja hodasmo sjedinjeni;
glas joj bi nežan kao da svira.

Žamoreći minu letnji vetar
što uz nas hodi — O! Radostan — 
Ali nežniji što je dah vetra
Bi poljubac što dobih zanosan.

izvor
________________________________


U tamnoj borovoj šumi

U tamnoj borovoj šumi
Da je ležaj nama,
U podne,
U dubokim tamnim senama.

Kako je lepo leći ovde,
Uz poljupce mile,
Gde su velike borove šume
Zaostrvljene bile.

Slađi je bio
Tvoj poljubac što se osu,
Uz tvoju meku,
Talasavu kosu.

O, u podne
U borove sene,
Ljubavi moja mila,
Ti pođi uz mene.

Preveo Bojan Belić
Iz zbirke „Kamerna muzika“

                                                         Džems Džojs, odlomci iz romana 
                                                            Pisma Nori Barnacle 

27.10.2018.

Miloš Crnjanski, Roman o Londonu, (druga glava)



NA BRDU VETRENJAČA

OTKAD JE SNEG ZAVEJAO to mesto vetrenjača na brdašcu, u okolini Londona, nisu se više čule mašine za šišanje trave, — koje, inače, lupetaju, — kao srca, — u Engleskoj, preko cele godine. Bila je i u Mil Hilu nastala potpuna tišina.
      U toj tišini niko nije pitao, ni za te strance. Svakog dana, medutim, mogao se videti, i dalje, kako iz tog kućerka izlazi, čovek visokog rasta, u nekom šinjelu, od čudnih krzna, kakvih u Engleskoj nema. Hodao je, jurio, koračao, satima, na brdu, gde je nekad bilo vetrenjača, i čitao nešto, mrmljajući. Retki prolaznici na tim putevima, iza aerodroma, okretali su se za njim. Oni bi promrmljali nešto. (»Taj ludi Polja«. »That silly Pole«). U Engleskoj se čuvaju oči, očni vid, i svi nose naočari, pa se ne čita na ulici, —to pada u oči. Ta sitnica se, o tom »Poljaku«, zato, prepričavala.
         Isto tako, u isti čas, zavijena u krzno, vrlo lepo, izlazila je, iz te kuće, u onom ćorsokaku, i jedna žena, plavuša, koja je prtila neke kutije i odlazila na stanicu vozova za London. Tačno u isto vreme, uveče, ona se vraćala. (Na spratu kuće, između dva hrasta, osvetlio bi se jedan prozor.) I to bi, svet na
tom brdašcu bio već zaboravio, da nije bilo bakala i mesara i piljara u Mil Hilu.
      .Običaj je u takvim mestima Engleske, da se retko odlazi, lično, piljaru, ili mesaru, ili bakalu, nego se poručuje, sve, telefonom. Dostavlja se u kuću.Ti stranci, međutim, često su svraćali, odlazeći na stanicu, do piljara, bakala i mesara, da, pre nego što pođu u London, kupe nešto i odnesu kući. Nisu kupovali mesa, — iako je, i za kupce, bila velika nestašica mesa. Kupovali su samo kobasice, koje su se dobijale jedanput nedeljno. Osim toga, svraćali su kod bakala, samo za hleb, a kod piljara, za uvek isto: za glavicu kupusa, posutu pahuljicama snega. (Katkad i promrzlu).
       Pošto se nije znalo koliko su osiromašili, smatrani su za ekscentrična stvorenja, — kojih ima u Engleskoj, mnogo, i u najnižem i u najvišem krugu. A smatrali su ih i za neku vrstu vegeterijanaca. I njih ima mnogo. Sve do kraja te strašne zime, o njima se znalo samo toliko, da je to neki Poljak, iz
poljskog raseljeničkog kora. A ta lepa plavuša, njegova žena. Takvih Poljaka je bilo sve više po tim predgrađima i prenoćištima Londona. Englezi su se, prema tim doseljenicima, ponašali lepo, ali su se, sve češće, pitali: zašto se taj svet ne vraća u svoju zemlju? Po pabovima, uz pivo, uveče, to je bila postala glavna tema razgovora u Londonu. Što ne idu kući? Što se ne vraćaju svojima? Tamo, gde ih čeka porodica? Ipak, svi ti razgovori, o doseljenicima, postadoše dosadni, pa se pri kraju te zime, sve češće čulo, da je glavni razlog, što taj svet ne ide natrag, u svoju zemlju, to, da ih je London očarao, da im je, ovde, bolje, i, da žele da ostanu. Lepše se živi u Engleskoj, nego u tim dalekim zemljama. Iako nisu znali, ko je bila Kirka, ti piljari,ti bakali mislili su, dakle, da postoji neka boginja, London, koji ljude, pri povratku, iz rata, pretvara u krmke.
        Kirka, Kirka, — čujem kako mrmlja i taj stranac, koji se, pod zemljom, te večeri vratio iz Londona. O tom svom susedu, Poljaku, ni njegove komšije nisu znale mnogo više, nego to, da ima mašinu, kojom se šišala trava, a trava se u Engleskoj svaki čas šiša. Već više od sto godina. Uostalom, Englezi su svet ćutanja. Taj svet ćuti i kad u London, i kad iz Londona putuje. U železnicama, i pod zemljom, i nad zemljom, putnici ćute i ne brbljaju i ne zapitkuju. Sede kao ukočeni. Kao da su lutke, od voska.
        Progovore, ljubazno, tek kad se neko među saputnicima sprema da siđe. Onda mu pomažu. Dodaju mu i prtljag. Raduju se da nas je, posle toga, manje? (Jedan manje). Tišina još veća. Nije, medutim, Nađa, tačno, da su arogantni. Arogantan je samo takozvani »viši« stalež. Stranac nije omiljen, ni kod drugih naroda. U ratu, na primer, počinjene su strahote sa Jevrejima, u Evropi. Englezi su ih zbilja sažaljevali. Žalili su i Poljake. Nas, Ruse, nisu. To je kod njih tradicija. — Pri kraju rata, uostalom, došlo je toliko, toliko, stranaca u London. Zauvek. Zato smo tako nerado viđeni, Nađa. Treba da se naviknemo na taj osećaj, da smo sami, samciti, na ovom pustom ostrvu, na
kom živi pedeset miliona, ljudi i žena. Zamislite samo, sami, samciti, nemamo nikoga, ne pita za nas niko, nikom do nas nije stalo, među tim milionima ljudi i žena. Možete li da zamislite tu samoću? Okolo nas, kuće, ulice, vozovi tutnje, prolaze, prolaze, ljudi i žene smeju se, plaču, pare se, pada kiša, magla, sad i sneg, ima toliko pristaništa, brodova koji dolaze i odlaze. A niko za nas ne pita.
         Nikolaj, — oni moraju znati, da smo mi bili, u ratu, na strani Engleza, pa zar sve to onda nije sramota. Znaju i da su doveli hiljade i hiljade Poljaka, ovamo, pa zar to nije prevara?
        Nađa, krivi su Poljaci. Mnogo ih ima. Englezi se trude da te nesretnike pretvore u Engleze. Da im uzmu decu. Zašto se Ordinski toliko zatvara, među svoja četiri zida? Zašto ćereta, sa svojom ćerkom, samo poljski i peva o Poljskoj? Zašto govore tim čudnim, strašnim, nerazumljivim jezikom, koji volim i ja? Mi nemamo dece. Sneg pada. Sneg je zavejao i razgovor o nama. Uostalom toliko nas, kažem vam, ima, da nas je teško i pamtiti, — a pamćenje nije jaka crta Engleza. Šta mogu? Ćute o nama sve više i to je jedino što mogu. Brbljaju samo dobrotvorna društva njihovih baba. Nije ni
moguće misliti, o tolikim strancima. Zaboli glava. Ćute o nama i na ovom brdu, gde je nekad bilo vetrenjača.
        Lažu, Nikolaj. London je, i te kako, magnet, koji su postavili, kao svoja gvožđa za hvatanje zečeva. Liči na polip, pogledajte ga na karti. Ja ga, katkad, posmatram, satima. Vidim da se nikad više neću vratiti, tamo gde sam, sa vama, bila sretna.
           Kad je ta senka koju smo pratili, iz Londona, najzad zakucala, engleskim zvekirom, na vrata kuće, između dva drvoreda, u tom ćorsokaku Mil Hila, u vratima se bila zaista pojavila jedna žena, sa čirakomu ruci. Sveću je bila visoko digla. Jedno mlado, crno, mače, uvijalo se oko njenih nogu. Za trenut — dva, plamen sveće osvetlio je bio lice te žene, a osvetlio i lice čoveka pred vratima.

      Čovek se ukaza, — jasno. Bio je bledog lica, nevesela izraza. Čulo se kako tiho kaže, ženi: Bespoljezno,(12) Nađa. Ničevo.
        Žena, koja se pojavila u vratima, bila je, očigledno, mlada, sa lepim licem mladih plavuša, onakvim, kakvo deca zamišljaju da ima Snežana. Takvih lica ima i medu nadgrobnim spomenicima u Engleskoj, koji su od alabastra. Mirnih, nežnih, uzvijenih, crta, koje ostaju dugo mlade, — a nad
tim licem, bila je gusta kosa, kao zlatna kruna. Ona je, ćutke, pomilovala čoveka po licu i pustila ga da uđe. Crno mače, koje se uvijalo oko njihovih nogu, kao da je htelo da ostane napolju. Na snegu. U noći. Predomislilo se tek u poslednjem trenutku, ali, dok su se vrata zatvarala, činilo se da će mu,
napolju, ostati, komadić repa. Susedi, dabome, nisu mogli čuti, šta ta žena i taj čovek govore, kad se zatvoriše vrata, ali da su to i mogli čuti ne bi bili razumeli, ništa. Razgovor se vodio na nekom jeziku, za koji su mislili da je poljski, — a bio je ruski. Čuli bi bili i nekoliko ubačenih, francuskih, reči, ali, sve je, ostalo, bio neki tihi, tužni, šušanj, ljupkih, mekih, neobičnih, nepoznatih, ruskih reči. Medutim, i da je neko mogao čuti, i razumeti, te reči, razgovor nije bio, tu, u vratima, dug. Uskoro su se zraci svetlosti, očigledno, popeli na sprat, a na spratu se sveća, ili sasvim ugasila, ili toliko udaljila, da se na zavesama nije svetlost ni zapažala.
           U kući je brzo nastao mrak. Tišina je, oko kuće, bila sve dublja, a sneg je opet počeo da veje. Da se neko našao, da se raspituje o tim strancima, kod suseda, — o tom strancu koji je tu živeo već treću godinu dana — ni to mu ne bi pomoglo da o njima nešto više sazna.
         Njihov desni komšija zvao se: »zeleni gospodin«, — jer i toga u Engleskoj ima: Mr. Green. A taj čovek bio je činovnik nekog, pogrebnog, preduzeća. Ćutljiv čovek. Omanji, crven u licu, zadrigao od piva, sa korakom, teškim, upadljivo kratkih nogu. Nosio je neku melanholiju na leđima, iako je u kuće zalazio skoro neprolaznog osmeha. Bio je jednom u poseti i kod svojih suseda. Tražio je da pozajmi mašinu koja šiša travu. Bio je i drugi put u poseti. Ponudio im je abonman na sahranu, u krematorijumu, — ali je komšika, na to, užasnuta, ciknula. Uzalud joj je zeleni gospodin dokazivao, da muž treba svojoj ženi, zavremena, da skine bar tu brigu, budućnosti, sa vrata. Svi engleski muževi, kaže, pretplaćuju se, na to, od početka braka. Iako je bio odbijen, on je ipak nastavljao da svoje komšije ljubazno pozdravlja, dovikujući, dobroćudno: »Halo, — kako ste?« Iako su činovnici pogrebnih preduzeća, u Londonu, lagana, paradna, hoda, — sve do krematorijuma, — mister Grin je, posle tog neuspeha, kad bi susreo svoju komšiku, ipak ubrzao korake, da prođe.
        Sused sa leva, zvao se gospodin Božić, jer i toga u Engleskoj ima: Mr. Christmas. To je bio čovek šezdesetih godina, neobično lepog ponašanja, a visok, prav, kakvi su Englezi koji piju mnogo čaja. Bio je blagajnik nekog prevoznog preduzeća u Londonu. Odlazio je svako jutro, tačno, podzemnom železnicom u London, kao i komšika. A vraćao se, tačno, uveče, iz Londona, kao da ima hronometar oko vrata. Ti stranci nisu znali da gospodin Božić radi, to, već skoro četrdeset godina, — sem za vreme božićnih praznika. Sa crnim melonom(13) na glavi, i kišobranom u ruci, svaki dan, prosed, sa lepim licem škotskih vojnika, a bezazlenih plavih očiju, taj čovek je od početka uživao naklonost svoje komšike, koja ga je smatrala za neobično prijatnu pojavu, i dobrog čoveka. Kad bi mister Kristmes sreo nju, nudio bi se, učtivo, da joj ponese kutije do voza, ili od voza. Isto je tako ljubazno pozdravljao i njenog muža, kome bi, katkad, kad bi se vraćali istim vozom iz Londona, tutnuo u ruke, svoje, — već pročitane, — novine. Sve te karitativne funkcije u životu, mister Kristmes je vršio, sa nekoliko, ljubaznih, uvek istih reči. Njegovo poznanstvo sa komšikom završilo se, međutim, brzo. Njoj je, jednog dana, kad je izišla iz podzemlja, u Londonu, — kod stanice Victoria, — vetar bio skinuo šeširić sa glave. A bacio ga, iza ćoška, u podrum neke izgorele kućerine, — iza ograde od gvožđa. Ograda je bila ne samo gvozdena, nego i zaključana. U kući nije bilo nikoga. Strankinja je stajala očajna. Svet je prolazio kraj nje, žurno, a dva dečka, koje je bila zamolila da pozovu policajca, nasmejala su se i prošla. Tada je ugledala, iznenada, kod stanice, svog suseda, gospodina Božića, koji je hteo da uđe u bus, koji u Londonu liči na crvenog elefanta. Prišla mu je, da ga zapita, gde je najbliža policija? (Htela je da joj otvore bravu gvozdenih ograda, i izvade šešir, koji je, za nju, značio, mnogo novaca.)
       Mister Kristmes se prenerazio, kad je video svoju komšiku, razbarušen od vetra, a kad ču šta mu traži, uzviknuo je: O ne, — oh no, ou nou. I okrenuo joj leđa. Od tog dana počeo je, i nju, i njenog muža, da izbegava.
       Oba suseda bila su ženjena. Žena zelenog suseda bila je punačka ženica,vrlo ljupkog, dečjeg, lica, kakvih ima, mnogo, kod žena u Engleskoj, — a liče na ružu, od papira. Činilo se kao da je precvetala, list po list. Ona je u nogama, očigledno, nosila trag bolesti kostiju, koja se zove »engleska«, a koja je u Engleskoj, kod dece, bila, pre, česta. Ona krivi noge, ali to ne znači
da je engleska, nego je posledica, nedostatka sunca, i slabe ishrane takozvanih »nižih« staleža. (Ima toliko ženskih nogu u tim predgrađima, koje su u protezama. Čudnovatih žena, čudnovatih života, koje, tako, hodaju, na polugvozdenim nogama.)
       Ta žena, međutim, bila je valjda izlečena i hodala je, sad, još samo jedva primetnim ljuljanjem, kao na prelomljenim nogama. A bila je, inače, i te kako ljupka pojava, svojim licem lutke od porcelana, kakvih ima mnogo, ali većinom u devojaka, u Engleskoj, u tim, takozvanim »nižim« staležima. Te devojke imaju lepa poprsja klizačica, na ledu. Mrs. Green bila je jednom, u poseti kod svog komšije, kad je bio sam i pitala ga: gde mu je žena? Molila ga je da joj pričuva mačora dok bude, — mačor — sam. Muž joj je otputovao u rod, a i ona će sutra. Danas je sama. Uzimala je svog komšiju pod ruku, a bila je vesela, kao da je sretna. (Bilo je očigledno, da ne misli, da se brzo, iz te posete vraća.) Strankinja se, medutim, tog dana, slučajno, ranije vratila i zatekla svoju komšiku kod svog muža. Bila je prema njoj ljubazna, ali je komšiku posmatrala nekim čudnim pogledom, sve dok nije otišla. A odbila je da pričuva mačka.
        Posle te posete, misis Grin, nije nikad zastala, kad bi svoju komšiku susrela. Čak bi i okretala glavu od nje.
      Mrs. Christmas, medutim, — žena komšije sa desna, — nije bila takva. To je bila žena, kao i njen muž, visokog, pravog, stasa, a mlađa od svog muža. Gospodinu Božiću je moglo da se desi, da ga, — u evropskim zemljama, — smatraju za lorda, a njegovoj ženi, da pomisle, da je jedna od onih, imućnih Engleskinja, kojima je, — ko zna zašto, — draga, naročito, Italija, i Španija. Tamo putuju na letovanje, — same. Ta žena je bila zašla u godine, ali je u svojim plavim očima imala neki žar, koji se sreće u očima, — kod Engleskinja, — baš u tim godinama. To je bila ne samo samouverenost još lepih žena, i u godinama, nego i neka želja, da se nadoknadi, ono, što je propušteno, nekada. Engleskinje su bile jako zaljubljive u tim godinama. Više, mnogo više, nego u mladosti. Ta žena sa desna bila je, uostalom, jedina, koja je znala nešto više, o tim strancima. Ona je, sa svojom komšikom, bila uspostavila prijateljske odnose, — preko plota. Nudila ih je čajem, — preko plota, — kad bi ih u bašti, iza kuće, ugledala. Bila je onda i vesela, toliko, da bi izlazila u baštu, da plevi
svoj rododendron, i pevušila, i igrala po travi. Bila je jednom, i u poseti, kod svojih suseda. Tada je, začudo, bila obučena, kao da dolazi sa nekog opštinskog bala. Ni traga na njoj nije bilo, metle(14), — što je inače preko celog dana bila. U čarapama, na patosu, igrala je sa aparatom, za čišćenje patosa. Kao i njen muž, bila je vrlo prijatna pojava. Čak i njen muž, koji se inače video kako, svake subote, pere prozore, i farba, svaki čas, vrata, i kako opravlja brave, i kako šiša travu, bio je, uveče, neka vrsta pedagoga. Pričao je svom komšiji kako treba da uči sa radija, napamet, engleske stihove. Najbrži put za savlađivanje engleskog izgovora. Ako čovek nema novaca, za pozorišta, koja su, za to još bolja.
          Božićka je bila zadivljena, naročito, haljinama i obućom svoje komšike i bila je došla, da tu obuću proba. I kupi. Ona je, posle, prva, pričala, da je taj stranac bio neka vrsta, carskog, ruskog, oficira, koji je sa svojom ženom, godinama, živeo, po bezbrojnim stranim varošima. Pa su došli u Englesku, kad je Engleska ušla u rat, da spase Poljsku od Nemaca. (Ali je Poljska — »isuviše brzo podlegla«.) — Taj čovek zna sve moguće jezike ovog sveta, ali joj se ne dopada. Tako je drsko gleda. A kad kaže nešto, što je lepo, — kao da se udvara, — nikad se ne zna, da li je to rekao ozbiljno, ili se podsmeva? S početka joj se bio dopao, ali joj se više ne dopada. Njena ćerka prelazi, češće, u tu kuću, da upotrebi telefon, jer mister Kristmes, slučajno nema telefona. Njena ćerka nije više dete, — ali ona, ni to, ne odobrava. Ne bi trebala da pravi te česte posete, zbog telefona. Njoj se taj sused ne dopada. Dopada joj se njegova žena.
        Misis Kristmes je, ono, što je mislila, i osećala, kad bi tom strancu prišla, skrila, u brbljanje, njegovoj ženi: gde da kupuje mast, a gde jaja, koja su bila u Engleskoj, vrlo retka, tada. (I kralj je samo jedno dobijao, dnevno.) U trenutku, kad bi joj komšija, stranac, nešto prošaputao, misis Kristmes bi, brže bolje, tumačila njegovoj ženi, kako bi mogla da ne prti u London, svaki dan, svoje velike kutije, nego da ih šalje, poštom.
       Pokušala je i to, da spreči, da suseda posećuje, njena kći. — Ta devojka služila je vojni rok, te godine, a dolazila kući, samo subotom, sa aerodroma. bi, kod suseda, čim bi se uverila, da njegova žena nije iz Londona još stigla. Glasno se smejala, dok je tražila dozvolu da, sa susedovog telefona, telefonira. Ukočila bi oči kad bi joj prišao. Ta mlada devojka je duboko disala, pri svakom pokretu tog crnog čoveka, kad bi joj prišao.
       U kući sem njih nije bilo nikoga.
       Kad bi se vratila svojoj kući, mati bi je posmatrala ispitivački.



Hauard Lavkraft, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, (Glava druga )






Glava druga

O IZVESNOM PRETEĈI
I O IZVESNOM UŽASU

1


Džozef Karven je, sudeći po delićima legendi otelovljenih u svemu onom što je Vord ĉuo i otkrio, bio jedan veoma neobiĉan, zagonetan i neshvatljivo strašan ĉovek. Iz Salema je pobegao u Providens — univerzalno utoĉište ĉudaka, slobodnjaka i pobunjenika — u trenutku kada se digla uzbuna zbog vradžbina, pobegao iz straha da i njega ne optuže kao volšebnika zato što se u osami bavio tajanstvenim hemijskim ili alhemijskim opitima. Taj tridesetogodišnjak bledog, bezbojnog lica brzo je ispunio uslove potrebne nezavisnom žitelju Providensa i kupio zemljište severno od imanja Gregorija Dekstera, u podnožju ulice Olni. Kuću je sagradio na Stempers Hilu, zapadno od Gradske ulice, na mestu koje je kasnije postalo Olni Kort; a onda je 1761. godine, na istom zemljištu, podigao mnogo veću kuću, i ona tu stoji i dan-danas.

     Elem, prva neobiĉnost vezana za Džozefa Karvena bila je da on, ĉinilo se, nikako ne stari, da izgleda isto onako kako je izgledao i kad je došao. Godinama se bavio pomorsko- trgovaĉkim poslovima, ubirao pristanišnu taksu za iskrcavanje tovara sa brodova na dokovima u blizini zatona Maji End i pozamašnim svotama pomagao da se ponovo izgrade Veliki most 1713. godine i Samostalna parohijalna crkva na samom brdu; i sve je vreme imao izgled ĉoveka između trideset i trideset pet godina, izgled koji je teško opisati. Kako je iz decenije u deceniju njegova jedinstvena mladolikost privlaĉila sve veću pažnju, Karven je tu ĉinjenicu uvek objašnjavao izjavama da potiĉe od dobrog soja i izdržljivih predaka i da vodi jednostavan život koji ne može da ga iscrpe. Kako se jedna takva jednostavnost mogla usaglasiti sa neobjašnjivim dolascima i odlascima tajanstvenog
trgovca, i sa ĉudnim svetlucanjima njegovih prozora u gluvo doba noći, to varošanima baš i nije bilo sasvim jasno, pa bejahu vrlo skloni tome da njegovoj netaknutoj mladosti i dugoveĉnosti pripišu i neke druge uzroke. Po mišljenju većine, Karvenovoj mladolikosti umnogome je doprinosilo neprekidno mešanje i kuvanje hemikalija. Naveliko su kolale glasine o ĉudnovatim materijama koje je iz Londona i sa ostrvlja Karipskog mora dovlaĉio na svojim lađama ili nabavljao u Njujorku. Bostonu i Njuportu; a kada je u Providens došao stari doktor Džabez Bauen i preko puta Velikog mosta otvorio apoteku sa znakom Jednoroga i Avana, bez prestanka se priĉalo o lekarijama, kiselinama i metalima koje je ćutljivi, uzdržani samotnik stalno kupovao i poruĉivao kod njega.

    Uvereni da Karven poseduje ĉudesna i njima neznana medicinska znanja, bolesnici i paćenici svih vrsta obraćali su mu se za pomoć; pa iako je on, ĉinilo se, njihovu veru podsticao na neki neobavezan naĉin i uvek im davao ĉudno obojene napitke, uoĉeno je vrlo brzo da su njegove usluge nesrećnicima retko bivale od koristi. Naposletku, kad je proteklo više od pedeset godina od dolaska ovog stranca u Providens, a da ĉitavo to razdoblje nije ostavilo ĉak ni petogodišnju vidljivu promenu ni na njegovom licu ni na njegovom telu, svet je poĉeo da šapuće sve zloslutnije i da mu sve ĉešće ispunjava želju za izdvojenošću koju je on oduvek otvoreno ispoljavao.

     Privatna pisma i dnevnici iz tog perioda obelodanjuju i mnoge druge razloge zbog kojih je Džozef Karven izazivao koliko divljenje toliko i strah, i na kraju bio izbegavan kao pošast. Njegova strast prema grobljima, na kojima su ga viđali u svako doba dana i noći i u svakoj prilici, bila je ozloglašena, iako niko nikad nije posvedoĉio da je na tim mestima uĉinio nešto što bi se uistinu moglo nazvati skrnavljenjem. Karven je na drumu Potakit imao farmu na kojoj je najĉešćeživeo u toku leta i na koju je, jašući na konju, dolazio u razliĉite ĉudne sate dana i noći. Na tom imanju su jedine vidljive sluge, koje su i obrađivale zemlju i pazile kuću, bile jedan zlovoljan braĉni par Indijanaca iz plemena Narangasit; muž mutav i obeležen ĉudnim ožiljcima i žena odbojnog lica, potekla iz mešavine indijanske i crnaĉke krvi. Prislonjena uz glavnu zgradu, nalazila se laboratorija u kojoj su vršeni hemijski opiti. Ĉudni raznosaĉi i nosaĉi koji su pred sporednim vratancima istovarali
boce, vreće i sanduke, razmenjivali su utiske o fantastiĉnim staklencima, o loncima za topljenje i kuvanje, o posudama za pretakanje i destilaciju i o velikim pećima koje su uspeli da zapaze u donjoj prostoriji punoj polica. I šapatom su proricali da će ćutljivi „hemiĉar“ — a pod tim su podrazumevali alhemiĉar — vrlo brzo pronaći kamen mudrosti. Najbliži susedi te farme — Fenerijevi, udaljeni od nje samo ĉetvrt milje — naveliko su širili još ĉudnije priĉe o najneverovatnijim zvucima koji, kako su uporno tvrdili, dopiru noću iz Karvenove kuće. Ĉuju se krici i neprekidni urlici, govorili su oni; i
nimalo im se nije dopadalo ogromno stado koje se tiskalo na pašnjacima, jer toliki broj grla stoke uistinu nije bio potreban da bi se jedan usamljeni starac i dvoje Indijanaca snabdeli mesom, mlekom i vunom. A i vrsta stoke se, izgleda, menjala iz sedmice  sedmicu, jer su nova stada neprekidno otkupljivana od stoĉara iz Kingstauna. Pored toga, i velika kamena sporedna zgrada, koja je umesto prozora imala visoke uske proreze, delovala je odvratno i sablažnjivo.

      Dokoliĉari okupljeni oko Velikog mosta svašta su razglabali o Karvenovoj gradskoj kući u Olni Kortu; ne toliko o onoj lepoj i novoj, sagrađenoj tek 1765, kada je njen vlasnik morao imati blizu sto godina, koliko o onoj prvoj, niskoj građevini, sa potkrovljem koje nije imalo prozore i ĉije su ivice bile od šindre, jer je Karven tu drvenu građu sa velikom predostrožnošću spalio ĉim je kuća srušena. Istini za volju, u njoj je bilo manje tajnovitosti; ali, svetlost u gluvo doba noći, zagonetnost dvojice crnpurastih stranaca koji su predstavljali i jedinu mušku poslugu, gnusobno, nerazgovetno mumlanje nepojamno stare domaćice Francuskinje, ogromne koliĉine hrane što su se unosile u kuću u kojoj su
živele samo ĉetiri osobe, kakvoća ili boja pojedinih glasova koji su se, u prigušenom razgovoru, ĉesto mogli ĉuti u razno doba noći — sve je to, povezano sa onim što se već znalo o farmi u Potakitu, bilo sasvim dovoljno da i ovo mesto izađe na rđav glas.

      O Karvenovom domu se pripovedalo i u višim, odabranim krugovima, jer kako se došljak postepeno uvlaĉio u crkvu i sve ĉešće uĉestvovao u promenama u životu varoši, tako je, prirodno, postepeno upoznavao i ljude iz višeg staleža, za ĉije je društvo i razgovor bio dobro pripremljen i spreman da u njima uživa. Znalo se da Džozef Karven potiĉe iz ugledne porodice, jer Karvenove ili Kervenove iz Salema u Novoj Engleskoj nije trebalo predstavljati. Ispostavilo se da je Džozef Karven u najranijoj, mladosti mnogo putovao, da je izvesno vreme živeo u Engleskoj i da je bar dvaput duže boravio na Dalekom istoku; a njegov govor i naĉin izražavanja su, kad bi blagoizvoleo da se njima služi, odavali uĉenog i visoko obrazovanog Engleza. On liĉno, međutim, iz nekih samo njemu poznatih razloga, nije mario za društvo. Iako retkog posetioca nikad nije obeshrabrivao, uvek je oko sebe podizao takav zid uzdržanosti da je malo ko uspevao da smisli šta bi mu mogao reći a da
ne zvuĉi budalasto.

      I u njegovoj zagonetnoj, zluradoj oholosti nazirao se izvestan prezir, kao da su mu sva ljudska bića postala dosadna i glupa zato što se on kreće među neobiĉnijim i jaĉim entitetima. Kada je doktor Ĉekli, iz Bostona, došao 1738. godine na položaj glavnog rektora Kraljeve crkve, požurio je da poseti onoga o kome je toliko slušao; ali iz kuće je izašao vrlo brzo zbog nekih zlokobnih nagoveštaja koje je osetio u izlaganju svog domaćina. Ĉarls Vord je rekao ocu, dok su jedne zimske veĉeri razgovarali o Karvenu, da bi silno želeo da zna šta je tajanstveni starac ispriĉao uĉenom svešteniku, jer svi hroniĉari navode da je doktor Ĉekli odluĉno odbijao da ponovi i jednu reĉ od onoga što je ĉuo. Taj
ĉestiti ĉovek bio je potpuno preneražen i uvek je, kad god bi se pomenuo Karven, naoĉigled prisutnih gubio onu živahnu građansku uglađenost po kojoj je bio nadaleko ĉuven.

        Još je nedvosmisleniji bio razlog zbog kojeg je drugi ĉovek od ukusa i dobrog društvenog vaspitanja izbegavao oholog samotnika. Gospodin Džon Merit, stariji i otmen Englez sa izrazitim sklonostima ka književnosti i nauci, došao je iz Njuporta u varoš koja je tako brzo sticala ugled i podigao letnjikovac na mestu zvanom Vrat na kome se danas uzdižu najvelelepnije palate. Džon Merit je živeo u visokom stilu i u velikoj udobnosti, imao prve koĉije i prve livrejisane sluge u varoši, i silno se ponosio svojim teleskopom, svojim mikroskopom i svojom odabranom bibliotekom engleskih i latinskih knjiga. Ĉuvši da je Karven vlasnik najbolje biblioteke u Providensu, gospodin Merit mu je odmah otišao u posetu i bio primljen mnogo srdaĉnije nego većina prethodnih posetilaca. Divljenje što ga je sa dubokom iskrenošću iskazao prema prostranim, prepunim policama na kojma su pored grĉkih, latinskih i engleskih klasika stajale gomile filozofskih, matematiĉkih i nauĉnih knjiga, ukljuĉujući dela Paracelzusa, Agrikole, Van Helmonta, Silvijusa, Glaubera, Bojla, Berhavea, Bekera i Stala, podstaklo je Karvena da svome gostu predloži posetu farmi u Potakitu, iako do tada tamo nikoga nikad nije odveo, pa se njih dvojica odmah odvezoše koĉijama gospodina Merita.

      Gospodin Merit je uvek bio spreman da prizna da u toj seoskoj kući uistinu nije video ništa strašno, ali je tvrdio da su naslovi knjiga posebnih izdanja posvećenih magiji, vradžbinama, alhemiji i teologiji, koje je Karven držao u prednjoj sobi, bili već sami po sebi dovoljni da ga ispune dugotrajnim gnušanjem. Toj predrasudi je, mžda, doprineo i izraz lica koji je imao domaćin dok je gostu pokazivao sve te knjige. Neobiĉna zbirka, pored gomile dela proseĉnih vrednosti na kojima gospodin Merit i nije preterano zavideo njihovom vlasniku, obuhvatala je gotovo sve kabaliste, demonologe i vraĉeve koji su bili poznati svetu; bejaše to uistinu prava riznica u okviru mraĉnih i sumnjivih oblasti alhemije i astrologije. Hermes Trismegistus u Menardovom izdanju, Turba
Philosopharum, Geberovo delo Liber Investi Gatonis, pa Kljuĉ mudrosti, kabalistiĉki Zohar, kompleti Albertus Magnus, Ars Magna et Ultima Rejmonda Lalija u Zecnerovom izdanju, Thesaurus Chemicus Rodţera Bekona, Fladov Clavis Alchimiae, Tritemijusov rukopis De Lapide Philosophico — sve je bilo tu. Srednjovekovni hebrejski i arapski pisci bili su zastupljeni u velikom broju, a gospodin Merit preblede kao krpa kada je, skinuvši sa gornje police predivno opremljenu knjigu sa upadljivom nalepnicom Qanooné — Islam, shvatio da u rukama drži zabranjeno delo Necronomicon ludog arapskog pisca Abdule Alhazreda o kome je nekoliko godina ranije u potaji slušao neopisive
ĉudovišnosti, jer su nekako baš u to vreme u jednome ĉudnom ribarskom seocetu, Kingsportu kod zaliva Masaĉusets, razobliĉeni neĉuveni, grozomorni obredi. Najĉudnije je, međutim, bilo to što je ĉestiti gospodin priznao da ga je, neshvatljivo, najviše uplašila jedna gotovo beznaĉajna pojedinost. Na ogromnom stolu od mahagonija ležao je, okrenut naopaĉke, potpuno pohaban i vrlo redak primerak Borelusove knjige, sa mnogim zagonetnim beleškama na margini i između redova, ispisanim Karvenovom rukom. Knjiga je bila otvorena negde na polovini; i tu je veoma debelim i nervoznim potezima pera, ispod redova mistiĉnih slova gotice, jedan odeljak bio obelžen tako
upadljivo da gost naprosto nije odoleo želji da vidi o ĉemu je reĉ. Da li mu je pažnju privukla priroda obeleženog mesta ili grozniĉava nezgrapnost poteza pera kojima su ti redovi bili podvuĉeni, to ni sam gospodin Merit nije mogao da kaže; ali, nešto ga je u tom spletu silno kosnulo i na neki ĉudan naĉin duboko uznemirilo. I toga se pasusa sećao do kraja života; prepisao ga je iz sećanja u svoj dnevnik i jednom ĉak pokušao da ga izrecituje prisnom prijatelju, doktoru Ĉekliju, a onda odustao od te namere videvši do koje su mere već prve reĉi teksta uzbudile uĉenog i uglađenog pastora. Pasus je glasio:

        „Suštastvenije životinjskije Soli moguće jeste tako pripremiti i oĉuvati da svaki
         umstveni i veštini vičan ĉelovek može u sobstvenoj sobi za rad imati vasceli Nojev
         kovĉeg i prizivati po volji ĉistoje Obliĉije Životinje iz Praha Njezina. Metodom sovsem
        sliĉnijem i Filozof mogao bi, ne služeći se vradžbinama zloĉinaĉkijem, Obliĉije svakogo
        svojego Pretka iz Suštastvenijeh Soli Ljudskoga Praha prizvati u koje telo Jego pretvoreno
        bi.

     Ipak, najstrašnije priĉe o Džozefu Karvenu mrmljale su se u blizini dokova, duž južnog dela Gradske ulice. Mornari su sujeverni ljudi, pa su na lađama kojima su prevozili beskonaĉne koliĉine ruma i robova, na šalupama sa melasom, na gusarskim brodovima i na velikim jedrenjacima sa dve katarke koji su pripadali trgovcima i kapetanima porodica Braun, Kroford i Tilinghast — pribegavali ĉudnim znakovima zaštite ĉim bi ugledali vitku, varljivo mladalaĉku figuru ĉoveka sa žutom kosom i blago povijenim ramenima kako ulazi u Karvenova skladišta u Dablun ulici ili razgovara sa kapetanima i nadzornicima tovara na dugaĉkom keju, gde su Karvenove lđe, uvek nemirne, ležale
ukotvljene ili pak neumorno uplovljavale u luku i isplovljavale iz nje. Karvenovi kapetani i ĉinovnici mrzeli su svoga gazdu i bojali ga se, a svi njegovi mornari bili su melezi, ološ sa Martinika, iz Havane ili iz Por Roajala. Brzina kojom su se jedni mornari zamenjivali drugima budila je, u izvesnom smislu, najjaĉi i najodređeniji strah kojim je starac mladalaĉkog izgleda bio okružen. Ĉim bi neki od Karvenovih brodova pristao u luku, posada bi dobijala slobodan izlaz u grad, a neki mornari i nalog da obave određene nabavke i izvrše ove ili one porudžbine; a kada bi se posada ponovo našla na okupu, bilo je gotovo sigurno da će u grupi nedostajati jedan ĉovek ili više ljudi. Ĉinjenica da je najveći broj porudžbina i nabavki bio vezan za farmu na putu Potakit i da je vrlo mali
broj mornara viđen u povratku sa tog mesta dobijala je sve veći znaĉaj i nije se zaboravljala; zato je, vremenom, Džozefu Karvenu bivalo sve teže da zadrži svoje tako ĉudno odabrano brodsko osoblje. Na kraju su mnogi mornari napuštali posao ĉim bi ĉuli glasine koje su kolale o brodovima ukotvljenim u Providensu, pa je za tajanstvenog trgovca nastojanje da begunce zameni novim mornarima sa Kariba predstavljalo sve veći i sve teži problem.

      Već 1760. godine bio je Džozef Karven odbaĉen ĉovek, osumnjiĉen za mutne, grozovite radnje i za savezništvo sa demonima koji su ljudima izgledali još gnusobniji i još opasniji zato što ih nisu mogli ni imenovati, ni razumeti, i što se ĉak ni njihovo postojanje niĉim nije moglo dokazati. Poslednja kap prepunila je ĉašu kada se 1758. godine proneo glas o nestanku izvesnog broja vojnika: u martu i aprilu te godine, pripadnici dva kraljeva puka na putu za Novu Francusku bili su, izvesno vreme, smešteni u Providensu, ali je pri odlasku ustanovljeno da broj nestalih vojnika znatno prevazilazi uobiĉajni prose dezertera. Glasine su se zasnivale na ĉinjenici da su Džozefa Karvena vrlo ĉesto viđali u razgovoru sa strancima u crvenim šinjelima; a kako je broj nestalih vojnika neprekidno
rastao, ljudi se prisetiše da su se sliĉne ĉudne pojave javljale i među Karvenovim pomorcima. Šta bi se dogodilo da pukovi nisu dobili narđenje za pokret, to uistinu niko ne može da kaže.

       U međuvremenu su se ovozemaljski poslovi zagonetnog trgovca razvijali sa velikim uspehom. Karven je držao monopol u gradskom trgovanju šalitrom, crnim biberom i cimetom i sa lakoćom je gotovo sve pomorsko-trgovaĉke firme, osim Braunove, pridobio za uĉešće u uvozu mesinganih predmeta, indiga, pamuka, vunenih tkanina, soli, brodskog pribora, gvžđa, hartije i engleske robe svih vrsta. Dućandžije kakve su bili Džejms Grin, ĉiji je dućan u Ĉipsajdu nosio natpis „Kod slona“, Raselovi sa znakom Zlatnog orla na drugoj strani mosta, ili Klark i Najtingejl, ĉija je radnja nedaleko od Nove kafane nosila znak Tiganja i Ribe, zavisile su skoro u potpunosti od njega u odnosu na robu koju su prodavali. A poslovni dogovori sa mesnim destilatorima alkohola, sa mlekarima i stoĉarima iz indijanskog plemena Narangasit, kao i sa njuportskim voskarima, doprineli su tome da Karven postane jedan od najvećih izvoznika Kolonije.

        Iako ozloglašen i tako reći iskljuĉen iz zajednice, on je u svakoj prilici usrdno ispunjavao svoje građanske dužnosti. Kada je Kolonijalno zdanje izgorelo do temelja, upisao je, kao svoj doprinos, zamašnu svotu novca i tako je, zahvaljujući tom zajmu, 1761. godine sagrađeno novo zdanje od opeka da bi i dan-danas stajalo na ĉelu kuća u staroj glavnoj ulici. Te iste godine pomogao je da se, posle ĉuvene oktobarske oluje, ponovo izgradi Veliki most. Nadoknadio je bezbroj knjiga Narodnoj biblioteci kada je njena riznica izgorela u požaru koji je zahvatio Kolonijalno zdanje i dao ogroman prilog kupovinom obveznica zajma pomoću kojeg su blatnjavo šetalište i izrovana Gradska ulica
bili poploĉani oblutkom, sa pešaĉkom stazom po sredini. Nekako u isto vreme, sagradio je
jednostavnu ali sjajnu novu kuću sa portalom koji je predstavljao pravi trijumf rezbarstva. A kada su se privrženici Vajtfildove sekte kalvinistiĉkih metodista 1743. godine izdvojili iz brdske crkve doktora Kotona i osnovali, na drugoj strani mosta, Crkvu Ċakona Snoua, Karven je otišao sa njima, premda je njegov žar brzo utihnuo a prisustvo u crkvi bivalo sve ređe i ređe. Uprkos tome, nastavio je da neguje pobožnost, kao da je njome želeo da odagna senku koja ga je bila prognala u izolaciju i koja bi ako budno ne pazi na nju, ubrzo mogla da ugrozi velike poslovne uspehe.

       Izgled tog ĉudnog, bledog i bezbojnog ĉoveka, ĉak ni sredoveĉnog a izvesno ipak starog ĉitav jedan vek, koji je konaĉno nastojao da se izbavi iz oblaka straha i mržnje suviše nejasnih da bi se mogli savladati i analizirati, bio je, u isti mah, i patetiĉan i dramatiĉan i gnusan. Ali, moć bogatstva i spoljnih gestova dovoljno je velika, tako da je mogla unekoliko da ublaži neskrivenu odvratnost koju je sredina ispoljavala prema njemu; a do te male promene došlo je kada su njegovi mornari naglo prestali da išĉezavaju. Pored toga, Karven je sad oĉigledno obilazio groblja u velikoj tajnosti i sa
pooštrenom opreznošću, jer ga nikada više na njima nisu viđali, pa su ĉak i glasine o neobiĉnim zvucima i raznim ujdurmama na njegovoj farmi u Potakitu dobile manje razmere. Međutim, koliĉina hrane koju je trošio bila je i dalje neprirodno velika i zamena jedne vrste stoke drugom i dalje neprirodno ĉesta. Uprkos tome, sve do naših dana kada je Ĉarls Vord u biblioteci Šipli pronašao Karvenove knjigovodstvene izveštaje i raĉune, nikome živom nije palo na pamet — osim, možda, jednom ogorĉenom momku — da napravi jezivo upoređenje između velikog broja crnaca koje je tokom 1766. godine uvozio iz Gvineje i obespokojavajuće malog broja onih za koje je ispostavio uredne raĉune trgovcima roblja kod Velikog mosta i plantađerima u pokrajini Narangasit. Ne treba,
dakle, nimalo sumnjati u to da su prepredenost i dovitljivost ovoga gnusnog ĉoveka postajale gotovo natprirodne ĉim bi se nametnula potreba da se njima služi.

        Naravno, i dejstvo tih zakasnelih napora da se neke stvari isprave bilo je, neminovno, slabašno. Karvena su i dalje svi izbegavali, i niko nije imao u njega poverenja; sama ĉinjenica da je u tako dubokoj starosti ostao mladolik bila je dovoljan razlog za takav stav. Najzad je i on uvideo da će njegovo veliko bogatstvo kad-tad poĉeti da se krnji; složena ispitivanja i tajanstveni opiti, bez obzira na to u ĉemu su se sastojali i zbog ĉega su se vršili, zahtevali su bez sumnje ogromna ulaganja; a kako bi ga promena sredine lišila trgovaĉkih prednosti koje je uspeo da stekne u Providensu, nije mu išlo u raĉun da u tom ĉasu zapoĉinje novi život u nekome drugom kraju. Razum mu je nalagao da popravi svoje odnose sa žiteljima Providensa i da svojim prisustvom više ne izaziva opštu atmosferu
nelagodnosti i ogorĉenja, prekid razgovora i providne izgovore zbog poruĉivanja robe kod drugih trgovaca. I njegovi ĉinovnici, svedeni na jadnu i bespomoćnu grupicu onih koje više niko ne bi primio u službu, zadavali su mu velike brige; a pomorce, kapetane i njihove pomoćnike uspevao je da zadrži samo zahvaljujući lukavstvu pomoću kojeg je nad njima sticao izvesnu nadmoć — hipotekom, nekom pismenom obavezom, nekom priznanicom ili, pak, obaveštenjem koje bi, obelodanjeno i razglašeno, moglo da ugrozi i njihovo blagostanje i njihov ugled. Hroniĉari su sa strahopoštovanjem zapisivali da Karven u mnogim sluĉajevima ima gotovo volšebnu moć u otkrivanju porodiĉnih tajni i
da se njima služi u vrlo sumnjive i krajnje mraĉne svrhe. U toku poslednjih pet godina svog života mogao je, ĉini se, do nekih podataka, koje je tako hitro i umešno umeo da iskoristi za svoje ciljeve, doći samo kroz neposredan razgovor sa odavno mrtvim osobama.

        Baš u to vreme, prepredeni uĉenjak pribegao je i poslednjem oĉajniĉkom pokušaju da povrati polžaj i ugled u zajednici. Do tada nepopravljiv samotnjak, neoĉekivano je odluĉio da sklopi probitaĉan brak i za nevestu odabere mladu gospu ĉiji će porodiĉni ugled spreĉiti njegovo žigosanje i skinuti sumnju sa njegovog doma. A mžda su ga na brak navodili i neki drugi, dublji razlozi, koji su bili toliko izvan znane kosmiĉke sfere da su se mogli nazreti tek u hartijama pronađenim sto pedeset godina posle njegove smrti, premda se prava istina nikada neće saznati. Karven je, razume se, bio savršeno svestan toga da bi svaki njegov pokušaj udvaranja na uobiĉajen naĉin naišao na užas i gnev, pa j zato buduću izabranicu poĉeo da traži u krugu onih roditelja na koje je mogao da izvrši pritisak. Ali, ispostavilo se da, s obzirom na njegove vrlo visoke i neobiĉne zahteve u pogledu lepote, obrazovanja, miraza i društvenog ugleda, takvu devojku baš i nije lako naći. Naposletku se njegovo traganje i procenjivanje svelo na najuži izbor: na gazdinstvo jednog od njegovih najboljih i najstarijih pomorskih kapetana; izbor je pao na udovca otmena porekla, neokaljane ĉasti, koji se zvao Đuti Tilinghast i ĉija je jedinica Ilajza ispunjavala sve uslove, osim izgleda da postane bogata naslednica. Kapetan Tilinghast je, ko zna zašto, bio u Karvenovoj vlasti; i pristao je na taj bogohulni brak posle jednog uţžasnog razgovora vođenog u ĉetiri oka u kapetanovoj kući u obliku kupole na brdu Pauer Lejn.

      Ilajza Tilinghast je, u to vreme, imala osamnaest godina i bila odgajena gospodski u onoj meri u kojoj su to dozvoljavale sve nepovoljnije novĉane prilike njenog oca. Pohđala je školu Stivena Džeksona preko puta šetališta, ali je najviše nauĉila od svoje majke koja je 1757. godine umrla od boginja i koja je svoju jedinicu prilježno upućivala u sve veštine i u sve tajne života gospodskog domaćinstva. Jedan Ilajzin vez, koji je izradila u devetoj godini, visi i dan-danas na zidu Istorijskog udruženja Rod Ajlenda. Ona je, posle majĉine smrti, vodila celu kuću uz pomoć samo jedne stare crnkinje. Njena rasprava sa ocem u vezi sa Karvenovom prosidbom morala je uistinu biti vrlo muĉna, ali nigde nije zapisana. Izvesno je samo to da je Ilajzina veridba sa mladim Ezrom Vedenom, drugim
pomoćnikom kapetana na Krofordovom poštanskom brodu Enterprise iznenada raskinuta i da se devojka 7. marta 1763. godine venĉala sa Džozefom Karvenom u baptistiĉkoj crkvi, u prisustvu najuglednijeg skupa kojim se grad mogao diĉiti; obred venĉanja obavio je mladi Semjuel Vinson. U listu Gazette objavljena je, o ovom događaju, kratka vest, a u većini primeraka koji su se saĉuvali do danas, ta vest je ili iseĉena ili iscepana. Ĉarls Vord je, posle upornog i dugotrajnog traganja po arhivi jednoga privatnog kolekcionara, pronašao jedan jedini kompletan primerak tih novina i sa uživanjem uoĉio besmislenu uglađenost jezika i naĉina izražavanja:

          ,,U veĉer, prošlog ponedeonika, G. Džozef Karven, iz ove varoši, Trgovac po
           zanimanju, venĉao se sa gđicom Ilajzom Tilinghast, kćerkom Kapetana Đutija
           Tilinghasta, mladom damom ĉije su izvesne Osobine za svaku Pohvalu što mnogo
           doprinose lepoti njene Osobe, jer će zajedno ukrasiti supružniĉko stanje i ovekoveĉiti
           Blaženstvo ovog braka.“

      Zbirka pisama Derfi —Arnold, koju je Ĉarls Vord, uoĉi prvog napada ludila, pronašao u privatnoj kolekciji Melvila F. Potersa iz Džordžove ulice, a u kojima su opisani i ovaj i prethodni period, baca jasnu svetlost na sramotu i uvredu koju je taj neprikladni brak naneo Providensu. Ali kako se društveni uticaj Tilinghastovih nikako nije mogao poreći. Dđozef Karven je ipak dođiveo to da mu u kuću dolaze liĉnosti koje ni u snu ne bi nagnao da pređu prag njegovog doma. Njega, naravno, ni sada sredina nije prihvatala u potpunosti a njegova nevesta je, prema opštem shvatanju, bila paćenica u toj silom nametnutoj špekulaciji, ali je ovaj brak, u svakom sluĉaju, unekoliko odložio uništenje
konaĉnim žigosanjem. Naĉin na koji se ĉudni mladoženja ophodio prema svojoj ženi iznenadio je i nju i zajednicu, jer Džozef je Ilajzi ukazivao izuzetnu pažnju i beskrajnu ljubaznost. Nova kuća u Olni Kortu bila je sada oslobožena svih obespokojavajućih pojava i Karven je, premda je ĉesto odsustvovao i vreme provodio na farmi u Potakitu koju njegova žena nijednom nije posetila, više nego ikad u svom dugogodišnjem življenju u Providensu liĉio na normalnog građanina. Samo je jedna osoba ostala u otvorenom neprijateljstvu i nepomirljivom sukobu sa njim — mladi brodski oficir ĉija je veridba sa Ilajzom Tilinghast bila tako naglo raskinuta. Ezra Veden se javno zaklinjao
na osvetu i sada je, iako po prirodi miran, blag i nežan, gajio sve jaĉu mržnju i nepopustljivu osvetoljubivost koje nisu predskazivale ništa dobro mužu-uzurpatoru.

       Sedmog maja 1765. godine rođena je Karvenova jedina kći Ana. Krstio ju je preĉasni Džon
Grejvs iz Kraljeve crkve, kojoj su neposredno posle venĉanja prišli i muž i ţena i na taj naĉin uĉinili ustupak jedno drugom, s obzirom na to da je, do tada, jedno pripadalo kongregacijskoj a drugo baptistiĉkoj crkvi. Vest o Aninom rođenju je, kao i vest o venĉanju obavljenom dve godine ranije, bila istrgnuta iz većine primeraka crkvenih i gradskih anala; Ĉarls Vord je uz najveće teškoće obe zabeleške pronašao tek kad je otkrio svoje srodstvo sa udovicom koja je promenila prezime; iz tih otkrića poteklo je ono grozniĉavo interesovanje koje je mladog Vorda i odvelo ka vrhuncu, u ludilo. Krštenicu je, uistinu, pronašao na vrlo neobiĉan naĉin: prepiskom sa naslednicima privrženog doktora Grejvsa koji je, napuštajući svešteniĉku službu posle izbijanja Revolucije, poneo sobom komplet kopija svih dokumenata. A Vord se dosetio da se obrati tom izvoru obaveštenja zato što je već tada znao da je njegova pra-pra-prababa Ana Tilinghast Poter bila ĉlan Episkopske crkve.

       Ubrzo posle rođenja svoje kćeri, događaja kome se, kako je izgledalo, obradovao sa žarom koji se nikako nije uklapao u njegovu uobiĉajnu hladnoću i odbojnost, Karven je odluĉio da pozira za portret. Taj rad je poverio vrlo darovitom Škotlanđaninu Alegzanderu koji je u to vreme živeo u Njuportu a kasnije postao ĉuven kao prvi uĉitelj Gilberta Stjuarta. Slikareva kiĉica je, kažu, verno doĉarala Džozefa Karvena na slici koja će ostati na zidu biblioteke u kući u Olni Kortu, ali nijedan od dva stara dnevnika u kojima se pominje ovaj portret ne nagoveštava šta se sa tom slikom zbilo kasnije i gde je ona mogla da bude premeštena. U tom je periodu nastrani uĉenjak ispoljavao znake
neuobiĉajne zamišljenosti i sve slobodno vreme provodio na farmi u Potakitu. Po svemu izgleda, a tako se i tvrdi, da se nalazio u stanju velikog a prikrivenog uzbuđenja, izuzetne napetosti ili užasne nedoumice: kao da oĉekuje neki fenomenalni događaj, kao da je na tragu nekoga ĉudesnog otkrića. Hemija ili alhemija su, ĉini se, igrale u svemu tome veliku ulogu, jer je on iz kuće preneo na farmu gotovo sve svoje knjige posvećene tim oblastima.

     Karven je, međutim, i dalje izigravao privrženog sugrađanina, spremnog da u svakom trenutku izvrši svoje građanske duţnosti i u svakoj prilici podržavao vođe kakve su bili Stiven Hopkins, Džozef Braun i Bendžamin Vest u svim njihovim nastojanjima da kulturu varoši uzdignu na viši nivo, budući da je u to vreme taj nivo bio daleko niži nego u Njuportu, naroĉito u odnosu na svet lepih umetnosti. Pomogao je Danijelu Dženkinsu da 1763. godine otvori knjižaru i od toga dana bio njegova najbolja mušterija, a stalnu novĉanu potporu je pružao i prezaduženom listu Gozette koji je svake srede izlazio sa znakom oliĉenim u Šekspirovoj glavi. U politici je svesrdno podržavao guvernera Hopkinsa u borbi protiv Vordove stranke ĉije je glavno uporište bilo u Njuportu, a njegov
uistinu uzbudljiv govor u Heĉers Holu 1765. godine protiv odvajanja Severnog Providensa u poseban, nezavisan grad sa pravom glasa u Zakonodavnoj skupštini, doprineo je više od svega drugog da se predrasude nagomilane protiv njega unekoliko ublaže. Jedino se Ezra Veden, koji ga nije ispuštao iz vida, ciniĉno smeškao na tu silnu spoljnu aktivnost; i otvoreno se kleo da je sve to samo maska iza koje se krije besramno, nezakonito trgovanje najcrnjim Tartarusovim bezdanima. Osvetoljubivi momak je sistematiĉno prouĉavao i tog ĉoveka i njegove postupke, kad god bi se nalazio u gradu i u luci u kojoj bi ĉitave noći provodio kraj ukotvljenih brodova, u malom i uvek spremnom ribarskom ĉamcu; a ĉim bi ugledao svetlost u Karvenovim skladištima, neumorno bi
pratio trgovĉev veliki ĉamac koji se, s vremena na vreme, neĉujno iskradao iz luke i plovio kroz zaliv. Ezra Veden je, kad god je to bilo moguće, budno motrio i na farmu u Potakitu, gde su ga, jednom prilikom, gadno izujedali psi koje je na njega napujdao stari indijanski braĉni par.


2


     U jesen 1770. godine, Veden je shvatio da se nešto naglo menja i privlaĉi pažnju radoznalih varošana. Karven je kao kakav pohabani ogrtaĉ zbacio sa lica izraz neizvesnosti, napetosti i išĉekivanja i zamenio ga izrazom rđavo prikrivenog, pobedonosnog zanosa. Bilo mu je, oĉigledno, teško da se obuzda i ne obelodani ono što je pronašao, saznao ili postigao; ali potreba za tajnovitošću nadjaĉala je želju da svoja radovanja podeli sa drugima, jer nikada nikom nije ponudio nikakvo objašnjenje. I upravo je posle ove promene koja se, po svemu sudeći, zbila još poĉetkom jula, zlokobni uĉenjak poĉeo da zaprepašćuje ljude nagoveštajima da poseduje ona obaveštenja koja su samo njihovi davno mrtvi preci mogli da mu pruţe i saopšte.

     Ali, ova promena ni u kom sluĉaju nije oznaĉila i prestanak Karvenovih potajnih, grozniĉavih delatnosti. One su se, naprotiv, povećavale iz dana u dan, tako da su njegove pomorsko-trgovaĉke poslove sve više preuzimali i obavljali kapetani koje je sad držao u svojoj vlasti sponama straha isto toliko jakih koliko je jak bio i strah od bankrotstva. Karven je bio potpuno digao ruke od trgovanja robljem, tvrdeći da je dobit od toga posla sve manja. Svaki slobodan trenutak provodio je na farmi u Potakitu, premda se, s vremena na vreme, mogao ĉuti i pokoji glas o njegovom prisustvu na mestima koja su se, iako baš ne u neposrednoj blizini, ipak nalazila u okolini nekog groblja, pa su se ljudi
skloni razmišljanju pitali da li je uistinu došlo do promene u navikama starog trgovca. Ezra Veden je, iako su periodi uhođenja nužno bili kratki i povremeni zbog njegovih čestih odlazaka na duže plovidbe, nosio u sebi onu osvetniĉku upornost koja je nedostajala većini praktiĉnih građana i farmera, i zato je Karvenove delatnosti podvrgavao ispitivanju kakvom do tada nisu bile podvrgnute.

     Mnogi neuobiĉajeni manevri brodova ĉudnog trgovca primani su zdravo za gotovo iz prostog razloga što su vremena bila burna a svaki kolonista ĉvrsto rešen da se suprotstavi odredbama ĉuvenog Zakona o šećeru koji je sputavao slobodnu trgovinu. Krijumĉarenje i izvrdavanje propisa bili su pravilo u zalivu Naragansit, a noćna iskrcavanja tovara zabranjene robe najobiĉnija, svakodnevna pojava. Ali Veden se, pošto je iz noći u noć pratio dereglije i manje šalupe koje su se pod njegovim budnim okom iskradale sa dokova u Gradskoj ulici gde su se nalazila Karvenova skladišta, brzo uverio da zlokobni podvaladžija ne radi sve to samo zato da bi izbegao naoružane brodove Njegovog
veliĉanstva. Pre promene do koje je došlo 1766. godine, njegovi veliki ĉamci bili su uglavnom puni okovanih crnaca koji su prevođeni preko Zaliva i iskrcavani na nekim mraĉnim mestima duž obale, severno od Potakita, a odatle vuĉeni uz okomitu liticu, preko kopna dovođeni na Karvenovu farmu i tu zatvarani u veliku sporednu kamenu zgradu koja je, umesto prozora, imala samo uske proreze. Posle velike promene, izmenjen je celokupni program. Istoga je ĉasa obustavljen uvoz robova, a izvesno vreme izostale su i ponoćne plovidbe zalivom. A onda je, u proleće 1767. godine, Karven primenio novu taktiku. Dereglije su se ponovo iskradale sa crnih, tihih dokova, ali su sada kroz zaliv
plovile samo do izvesnog mesta, samo do rta Nankit, tu se sretale sa ĉudnim brodovima razliĉitih vrsta i veliĉina i od njih preuzimale tajanstveni tovar. Karvenovi mornari bi onda taj tovar iskrcali na obalu, preko kopna ga prebacili na farmu i tamo ga ubacili u istu zagonetnu kamenu zgradu u koju je ranije smeštano crnaĉko roblje. Ovaj tovar se, gotovo u celosti, sastojao od kutija i duguljastih, pravougaonih, vrlo teških sanduka koji su podsećali na mrtvaĉke kovĉege.

     Kad god bi se našao u Providensu, Veden bi iz noći u noć, iz potaje, osmatrao farmu; sa osmatraĉnice bi odsustvovao samo kada bi tle pokrio sneg koji je izdajniĉki otkrivao sve tragove, svaki otisak stopala. Ponekad bi se ĉak i u to zimsko vreme, idući drumom ili prelazeći preko zaleđene reke, prikradao što je mogao bliţe užasavajućem mestu da bi video kakve su tragove ostavili oni koji su tim putem prošli pre njega. Uvidevši da se ta bdenja ponekad kose sa dužnostima pomorca, Veden je unajmio drugara iz krĉme Eliejzera Smita i njemu poverio zadatak da u njegovom odsustvu osmatra zlokobnu farmu. Sada su njih dvojica, neosporno, mogla da pokrenu ĉitavu lavinu neobiĉnih glasina a to nisu uĉinili samo zato što su znali da bi time upozorili divljaĉ koju su gonili i
upropastili lov. Hteli su da saznaju nešto određeno pa da onda stupe u dejstvo. A ono što su saznali moralo je biti uistinu porazno, jer je Ĉarls Vord nekoliko puta rekao svojim roditeljima da beskrajno žali što je Veden kasnije spalio svoje beležnice. Sve što se može reći o njihovim otkrićima zasniva se na onom što je Eliejzer Smit ukratko zabeležio u svom ne baš mnogo razumljivom dnevniku a što su drugi hroniĉari i pismo pisci stidljivo ponavljali na osnovu izjava koje su dve uhode dale na kraju: farma u Potakitu bila je samo spoljni omotaĉ sveobuhvatne, gnusne, pogibeljne opasnosti, po nameri i dosegu tako duboke, neshvatljive i neopipljive da se mogla jedva nazreti ali nikako i pojmiti.

       Došlo se do zakljuĉka da su Veden i Smit bili ubeđeni da se ispod farme nalazi niz tunela i katakombi i da u njima, pored starog Indijanca i njegove žene, boravi i veliki broj nepoznatih osoba. Kuća je bila stara građevina iz sredine sedamnaestog veka, sa ušiljenim vrhom, sa ogromnim dimnjakom i sa nekoliko kula, a prozori u obliku romba imali su rešetke; laboratorija se nalazila u zgradi koja se, u izvesnom smislu, naslanjala na kuću i bila okrenuta severu, i na toj se strani krov spuštao gotovo do samog tla. Ta zgrada je stajala izdvojena od ostalih; a ipak je, sudeći po razliĉitim glasovima koji su se u njoj mogli ĉuti u najneobiĉnije sate dana i noći, morala biti povezana sa drugim zgradama tajnim podzemnim prolazima. Ti glasovi su, pre 1766. godine, bili ĉas sumanuto
mrmljanje, ĉas crnaĉki šapat a ĉas mahniti krici, praćeni neobiĉnim pojanjem ili bajanjem. Posle te godine, dobili su još neobiĉniji i još užasniji vid, jer sada je to bila ĉitava skala zvukova: mrmorenje kao izraz tupog povinovanja, tutnjava kao izraz pregovaranja, cviljenje kao izraz preklinjanja, dahtanje kao izraz ozlojeđenosti i uzvici kao izraz protesta. Glasovi su, izgledalo je, govorili razliĉitim jezicima u kojima se Karven dobro snalazio, jer se njegov hrapavi glas lako mogao prepoznati kako odgovara, prekoreva, preti.

      Ĉinilo se, dakle, da u kući živi više osoba: Karven, neki zatvorenici i stražari tih zatvorenika. Iz nje su dopirali glasovi koje ni Veden ni Smit nikada do tada nisu ĉuli, iako su dobro poznavali svetske luke, ali su dopirali i oni koje su bez napora mogli da prepoznaju kao glasove koji govore na ovom ili onom stranom jeziku. Razgovor je uvek liĉio na katehizam: Karven je, ĉinilo se, iznuđivao obaveštenja od užasnutih ili pobunjenih zatvorenika.

   Veden je u svoju beležnicu, od reĉi do reĉi, unosio odlomke razgovora koje je prisluškivao, jer su se engleski, francuski i španski, a on je znao sva tri jezika, ĉesto upotrebljavali; ali, beležnice je spalio, ništa se nije saĉuvalo. Ostala je zapisana samo njegova izjava da su, osim gnusobnih dijaloga kojima se Karven naslađivao i u kojima su se pominjali davni događaji vezani za mnoge porodice Providensa, pitanja i odgovori koje je on uspeo da razume bili uglavnom istorijske i nauĉne prirode i odnosili se na vrlo daleku prošlost i na vrlo daleka mesta. Jednom prilikom je, na primer, neki ĉas razjaren a čas zlovoljan stvor ispitivan na francuskom jeziku o pokolju u Limožu što ga je 1370. godine izvršio Princ Tame, kao da je za taj zloĉin postojao neki skriveni razlog koji je zatvorenik
morao da zna. Naime, Karven je tog zatvorenika — ako je on uopšte bio zatvorenik — pitao da li je naređenje za pokolj izdato zbog Znaka Jednoroga otkrivenog na oltaru u drevnoj rimskoj grobnici iza katedrale ili zbog toga što je Princ Tame, na skupu veštica, izgovorio Tri Reĉi. A pošto nije dobio odgovor, inkvizitor je oĉigledno pribegao kaznenim merama, jer se zaĉuo strahovit vrisak, posle kojeg je usledila tišina; zatim mrmljanje i tupi udarci.

      Niko nikada nije mogao da posvedoĉi da je takvoj nekoj raspravi bilo na koji naĉin prisustvovao ili video nešto svojim oĉima, pošto su prozori uvek bili zastrti teškim draperijama. Samo se jednom, u toku razgovora na nekom nepoznatom jeziku, na zavesi ukazala senka koja je potresla Vedena, jer ga je podsetila na jednu od lutaka iz predstave koju je u jesen 1764. godine gledao u Heĉers Holu. Neki ĉovek iz Džermentauna, Pensilvanija, izuzetno je vešto izvodio mehaniĉki spektakl a oglašavao ga je ovako: „Prizori iz slavnog Grada Jerusalema! Predstavljamo Vam Jerusalem, Hram Solomonov,
Njegov Kraljevski Presto, ĉuvene Kule i Brda a i Stradanje Spasitelja našeg od Vrta
Getsemanskog do Raspeća na Brdu zvanom Golgota! Umetniĉko Delo Vajara zaslužuje da bude viđeno od Radoznalaca!“ U tom ĉasu je slušalac koji se bio prišunjao do samog prozora prednje sobe u kojoj se vodio razgovor tako podskoĉio da je indijanski braĉni par napujdao na njega sve pse na imanju. Posle toga se iz kuće više nikada nije ĉuo razgovor, pa su Veden i Smit zakljuĉili da je Karven prostor svog delovanja premestio u podzemne odaje.

      A da su takve odaje uistinu postojale bilo je sasvim jasno iz mnogo razloga. Prigušeni krici i bolno jecanje dopirali su, s vremena na vreme, iz onog što je liĉilo na ĉvrsto tle, sa mesta koja su bila daleko od svake građevine; a na obali reke, tamo gde se gorje strmom liticom spušta u dolinu Potakit, pronađena su, skrivena gustim grmljem, luĉna hrastova vrata sa teškim okovom koja su bez sumnje bila ulaz u špilju unutar brda. Kada su i kako te katakombe sagrađene, to Veden nije mogao da kaže, ali je ĉesto isticao da grupe nevidljivih radnika mogu veoma lako stići sa reke do toga mesta. Džozef Karven je svoje mornare meleze uistinu iskorišćavao u mnoge svrhe! U toku jakih prolećnih kiša 1769. godine, Veden i Smit su opet budno motrili na strmu reĉnu obalu išĉekujući ovoga puta da neku od podzemnih tajni voda iznese na videlo; na kraju im se, kao nagrada za trud, ukazao neobiĉan prizor: u dubokim jarugama izdubljenim u nasipu gomilale su se u nedogled ljudske i životinjske kosti. Za jednu takvu pojavu mogla su postojati mnoga objašnjenja, s obzirom na to da se na obližnjoj farmi gajila stoka i da su se u blizini nalazila stara indijanska groblja, ali su Veden i Smit iz svog otkrića izvukli drukĉije zakljuĉke.

     Onda se u januaru 1770. godine, dakle u vreme kada su Veden i Smit uludo raspravljali o tome šta bi valjalo misliti ili uraditi u vezi sa svim tim zbunjujućim pojavama, dogodio sluĉaj sa brodom Fortaleza. Razjarena spaljivanjem državne patrolne šalupe Liberty u Njuportu prethodnog leta, carinska flota pod vodstvom admirala Volosa pojaĉala je budnost i zavela strogu kontrolu stranih brodova; i tako je naoružani jedrenjak Njegovog Veliĉanstva Cygnet, kojim je upravljao kapetan Hari Leši, zarobio jednog jutra, posle kraće potere, deregliju Fortaleza iz Barseone. Španija, ĉiji se zapovednik zvao Manuel Aruda; lađa je, kako je pisalo u brodskim knjigama, plovila iz Kaira. Egipat, za Providens. A kada je na njoj izvršen pretres sa ciljem da se pronađe prokrijumĉarena roba, utvrđena je zaprepašĉujuća ĉinjenica da se ceo tovar sastoji iskljuĉivo od egipatskih mumija i da je
upućen „Mornaru A.B.C. u“, koji svoju robu treba da preuzme dereglijom kod Rta Nankit. Kapetan Aruda je odbio da otkrije identitet primaoca, tvrdeći da je to poslovna tajna i da je ĉuvanje poslovne tajne pitanje ĉasti. Sud Viceadmiraliteta u Njuportu, u nedoumic kako da postupi u ovom sluĉaju s obzirom na to da je na jednoj strani tovar robe koja se ne krijumĉari a na drugoj protivzakonita tajnost podataka iz brodskih knjiga, prihvatio je kompromisno rešenje koje je ponudio viši carinik Robinson: oslobodio je brod, ali mu je uskratio pristajanje u bilo koju luku u vodama Rod Ajlenda. Kasnije se priĉalo da je brod viđen u bostonskom pristaništu, premda nikada javno i zvaniĉno nije ušao u tu luku.

    Ovaj krajnje neobiĉan događaj privukao je izuzetnu pažnju u Providensu, gde je vladalo opšte mišljenje da između tovara egipatskih mumija i zlokobnog Džozefa Karvena postoji sasvim određena veza. Kako su njegova egzotiĉna istraživanja i uvoz nepoznatih hemikalija bili opštepoznati, a njegova ljubav prema grobljima budila podozrenje svihžţitelja, nije trebalo mnogo mašte pa da se baš sa njim poveže ĉudovišni tovar koji nije ni mogao biti namenjen nekome drugom stanovniku Providensa. Karven se, kao da je bio svestan tog opravdanog uverenja svojih sugrađana, u više navrata potrudio da uzgred pomene veliku hemijsku vrednost balsama pronađenih u mumijama; mislio je, možda, da će tom napomenom razglašenoj aferi dati prirodniji vid, a onda je naglo prekidao
razgovor, odbijajući da na bilo koji naĉin prizna svoje uĉešće u njoj. Veden i Smit su, razume se, bili potpuno ubeženi u to da je tovar bio namenjen Karvenu i neumorno su razvijali svoje teorije o njemu i njegovim ĉudovišnim delima.

      I sledeće je proleće, kao ono prethodno, obilovalo jakim kišama, i osmatraĉi su uporno njuškali po reĉnoj obali iza Karvenove farme. Kako su pljuskovi spirali velike delove zemlje, otkrili su nove gomile kostiju, ĉitave kosturnice, ali nisu naišli na bilo kakav trag koji bi ukazivao na podzemne odaje ili na tajna skrovišta. Međutim, u selu Potakit, samo milju niže, na mestu gde reka u slapovima pada preko stenovitih platoa, poĉele su da kolaju nove glasine. Tu, gde su se dopadljive stare seljaĉke kuće i kućerci verali uz brdo sa seoskog mosta i gde su ribarski brodići ležali ukotvljeni uz svoje usnule gatove, kružile su priĉe o predmetima ili o stvarima koje su plutale niz reku i koje bi se meštanima ukazivale u trenutku kada bi padale niz slapove. Potakit je dugaĉka reka, krivuda kroz
bezbroj naselja od kojih svako ima svoje groblje, a prolećne kiše su, kako smo već rekli, bile neuobiĉajeno obilne; u svakom sluĉaju, ribarima oko mosta se nimalo nije dopao iskolaĉen pogled jedne od tih stvari koja je klizila niz slap u mirne vode, a ni naĉin na koji je druga stvar kriknula, iako je po stanju u kome se nalazila pre spadala u one predmete koji, poznato je, ne vrište. Taj glas je naterao Smita — jer Veden je u tom ĉasu plovio morem — da u najveĉoj žurbi zađe na obalu reke iza farme, uveren da će baš tamo pronaći dokaze o postojanju neke prostrane špilje. Ali, nije otkrio ni najmanji trag nekog prolaza ili nekog otvora na tom delu okomite obale, jer je bujica ostavila iza sebe ĉvrst zid od mešavine zemlje i grmlja. Smit je ĉak pokušao i da kopa, ali je vrlo brzo digao ruke od
tog posla zbog oĉiglednog neuspeha — a možda i iz straha od mogućeg uspeha. Zanimljivo je razmišljati o tome šta bi uporni i osvetoljubivi Veden uradio da se, u to vreme, našao na kopnu.


3

       U jesen 1770. godine, Veden je zakljuĉio da je kucnuo ĉas da i druge upozna sa svojim otkrićima, jer je tada već raspolagao mnoštvom ĉinjenica koje su se mogle povezati u jednu celinu; imao je, osim toga, još jednog oĉevica koji je lako mogao da pobije eventualnu optužbu da su ljubomora i želja za osvetom podstakle njegovu uobrazilju. Kao prvu osobu kojoj će se poveriti izabrao je kapetana Džejmsa Metjusona sa broda Enterprise zato što ga je ovaj poznavao dovoljno dobro da ne posumnja u verodostojnost priĉe a i zbog toga što je u varoši bio dovoljno uticajan da ga sugrađani saslušaju sa poštovanjem i strpljenjem. Razgovor se vodio u gornjoj prostoriji Sabinove krĉme, nedaleko od dokova, a sastanku je prisustvovao i Smit da bi potkrepio gotovo sva Vedenova tvrđenja; na kraju tog razgovora, kapetan Metjuson je, lepo se videlo, bio duboko potresen. Kao sve ostale
građane, i njega su morile zle slutnje u vezi sa Džozefom Karvenom; i bila mu je potrebna samo ova potvrda i veći broj podataka pa da u potpunosti poveruje u istinitost poverljivog izveštaja. Užasnut i smrknut, kapetan je naredio svojim mladim sagovornicima da o svemu tome nikome živom ne pisnu ni reĉ i saopštio im da će liĉno preneti ovo obaveštenje, pojedinaĉno, grupi od desetak najuglednijih i najpoznatijih građana Providensa; doznaĉe njihovo mišljenje i poslušaće najmudriji savet koji će mu oni ponuditi. U svakom sluĉaju, najhitnije je to da cela stvar ostane u najvećoj tajnosti, jer posredi svakako nije nešto sa ĉim bi mogli da se ponesu i izbore gradska policija ili organizovana grupa građana zadužena za održavanje reda i mira; izuzetno je, dakle, vaţno da lako zapaljiva narodna
masa i dalje ostane u potpunom neznanju jer će se, ako do nje dopre delić cele te priĉe, u ovim već ionako dovoljno nemirnim vremenima, ponoviti ona straviĉna uzbuna koja se pre manje od sto godina digla u Salemu i koja je Džozefa Karvena i dovela u Providens.

       Prave liĉnosti kojima bi, po njegovom mišljenju, trebalo poveriti mraĉnu tajnu bile bi: doktor Bendţžamin Vest, ĉiji je ĉlanak o nedavnom prolasku Venere kroz meridijan bio jedan od nesumnjivih dokaza njegove uĉenosti i oštroumnosti; predsednik Koledža, preĉasni Džejms Mening, koji se upravo doselio iz Vorena i privremeno smestio u novu školsku zgradu u Kraljevoj ulici, u oĉekivanju da mu se dovrši kuća na brdu iznad Prezviterijanskog prolaza; bivši guverner Stiven Hopkins, ĉlan Filozofskog udruţženja u Njuportu, ĉovek slobodoumnih pogleda, lišen predrasuda; Džon Karter, izdavaĉ lista Gazette; sva ĉetiri brata Braun — Džon, Džozef, Nikolas i Mouzis — koja su bila visoko cenjena kao mesni magnati i među kojima je Džozef važio kao izuzetno darovit nauĉnik
amater; stari doktor Džabez Bauen, ĉovek velike erudicije, koji je iz prve ruke mnogo znao o Karvenovim ĉudnim kupovinama i nabavkama; i kapetan Ejbreham Vipl, zapovednik gusarskog broda, neverovatno neustrašiv i energiĉan, kome će se, ukoliko se za to ukaže potreba, svakako poveriti ozbiIjan zadatak da rukovodi akcijom. Uostalom, ti se Ijudi, ako se pokažu blagonaklonim, mogu napokon i okupiti u cilju zajedniĉkog dogovaranja i donošenja odluke o tome da li bi o ĉitavoj toj stvari trebalo obavestiti guvernera Kolonije Džozefa Vontona ili ne.

     Kapetan Metjuson je svoju misiju obavio sa uspehom koji je premašio sva oĉekivanja; u grupi odabranih, samo su dvojica-trojica bila pomalo skeptiĉna prema avetinjskoj strani Vedenove priĉe, a svi ostali su jednodušno smatrali da je neophodno preduzeti najhitniju, tajnu i koordiniranu akciju. Sada je svima njima bilo potpuno jasno da Karven predstavlja neodređenu ali ozbiljnu opasnost, da ugrožava blagostanje varoši i Kolonije, i da zbog toga mora biti uklonjen po svaku cenu. Krajem decembra 1770. godine, grupa uglednih građana sastala se u domu Stivena Hopkinsa i dugo raspravljala o merama koje bi trebalo preduzeti. Beleške, koje je Veden predao kapetanu Metjusonu, proĉitane su sa velikom pažnjom, a onda su na sastanak pozvani i on i Smit da bi u svojstvu svedoka i usmeno potvrdili izvesne pojedinosti. I pre nego što se sastanak završio, nešto nalik na strah zahvatilo je ceo skup, iako je kroz taj strah provejavala i nepokolebljiva odluĉnost koju je najbolje izrazilo prostodušno bogohuljenje kapetana Vipla, ĉije su se psovke i pretnje orile po celoj kući. Oni o toj stvari neće obavestiti guvernera zato što je, oĉigledno, bilo potrebno i nešto više od zakonskih mera. Budući da raspolaţe tajanstvenim i raznim drugim nepoznatim moćima, Karven svakako nije ĉovek koji bi prihvatio upozorenje i napustio grad. Vrlo bi lako mogao preduzeti niz protivmera a, uostalom, kada bi im se taj kobni, opasni stvor ĉak i povinovao, njegovo preseljenje na neko drugo mesto bilo bi samo prenošenje neĉistog bremena iz jedne varoši u drugu. U to je doba vladalo bezakonje, a oni koji su se godinama oglušivali o kraljeve poreske ukaze i otvoreno im se rugali svakako nisu bili Ijudi koji će ustuknuti pred mnogo ozbiljnijim zadacima na ĉije ih izvršenje nagoni sveta dužnost. Na kraju je jednoglasno doneta sledeća odluka: Karvena treba napasti na njegovoj farmi u Potakitu; velika, organizovana grupa za prepad, sastavljena od zapovednika gusarskih brodova sezonaša, treba da ga iznenadi i da mu pruži poslednju mogućnost da objasni i sebe i svoja dela ili zlodela. Ako se pokaže da je posredi ludak koji kricima i glumljenim, izmišljenim razgovorima podraţžava razne glasove, odmah će biti smešten u duševnu bolnicu. Ako se, pak, otkriju ozbiljnije stvari, ako se ispostavi da podzemne strahote uistinu postoje, onda i on i svi koji su sa njim moraju da umru. A to se može postići bez huke i buke, tako da ni udovica a ni njen otac ne moraju da znaju šta se stvamo dogodilo.

      Dok se u Hopkinsovoj kući razgovaralo o ozbiljnim koracima koje treba preduzeti, u varoši se zbio dogadaj toliko strašan i neobjašnjiv da se izvesno vreme u najširoj okolini ni o ĉemu drugom nije govorilo. Jedne kasne januarske noći, u kojoj su, obasjane meseĉevom svetlošću, blistale debele naslage snega, odjeknuli su preko reke i zaorili se na strmini brda straviĉni krici koji su probudili celu varoš; bunovni, ijudi su poskakali iz svojih toplih postelja i istoga ĉasa su se sve glave našle na prozorima; a žitelji oko Vejbosit Pointa na sav uţas ugledaše ogromnu belu priliku kako mahnito juri preko bledo osvetljene ĉistine. Iz daljine je dopirao lavžţ pasa koji je ubrzo prigušila buka naglo probuđene varoši. Iz kuća su, u grupama, sa fenjerima i musketama, istrĉavali ljudi da bi videli šta se
dešava, ali sve njihovo traganje bilo je uzaludno a trud nenagrađen. Ali, sledećeg jutra je jedno džinovsko, mišićavo, potpuno nago telo pronađeno među zbijenim santama leda na južnom nasipu kod Velikog mosta, gde se pored Ebotove pecare pružao dugaĉki dok; i pitanje identiteta ovog predmeta leša postade tema beskonaĉnih šaputanja i maštarija. Šapat se prenosio brzo, manje meĊu mlaĊim Ijudima a mnogo više među starijim svetom, jer jedino je kod glava porodica to ukoĉeno lice sa oĉima iskolaĉenim od uđasa moglo da potrefi pravu žicu i probudi uspomene. Ti stariji su, cepteći, razmenjivali kroz šapat i mrmljanje isprekidane reĉi preneraženosti i straha: u tim ukrućenim, gnusobnim crtama lica nazirala se sliĉnost tako ĉudesna da je gotovo predstavljala istovetnost — istovetnost sa ĉovekom koji je umro pre ĉitavih pedeset godina.

      Među onima koji su pronašli leš nalazio se i Ezra Veden; pošto se prisetio laveža pasa u prethodnoj veĉeri, odmah je krenuo ulicom Vejbosit i uputio se preko blatnjavog mosta odakle je laveđ i dopirao. Išao je sa nekim ĉudnim predosećanjem i nije se iznenadio kada je, stigavši do ruba naselja gde se ulica ulivala u drum Potakit, naišao, u snegu, na veoma ĉudne tragove. Potpuno nagog džina gonili su i psi i mnogi Ijudi u ĉizmama, a tragovi pasa i njihovih gospodara mogli su se pratiti vrlo lako na povratku. Bilo je oĉigledno da su tragaĉi od potere odustali zato što su se suviše približili varoši. Veden se zloslutno osmehivao dok je bez napora sledio tragove u snegu sve do njihovog izvorišta — do farme Džozefa Karvena u Potakitu, jer je predosećao, ĉak i znao, da će ga oni dovesti pravo do nje. Na njegovu veliku žalost, dvorište je bilo tako izgaženo da su se tragovi potpuno
izmešali, pa se Veden nije usudio da zemljište paţžljivije osmotri usred bela dana. Doktor Bauen, kod koga je smesta otišao sa novim podacima, izvršio je autopsiju ĉudovišnog leša i otkrio nastranosti koje su ga duboko porazile. Po svemu je izgledalo da digestivni trakt gorostasa nikada nije bio u upotrebi, dok je kožno tkivo po celom telu bilo neshvatljivo sirovo i razlabavljeno, iako uzroke koji su doveli do takvog stanja nije bilo moguće objasniti. Zaprepašćen onim što je stari doktor šapatom izgovorio o neverovatnoj sliĉnosti ovog leša sa davno upokojenim kovaĉem Denijelom Grinom, ĉiji je praunuk Aron Hopin bio nadzornik tovara u Karvenovoj sluţbi, Veden je postavljao prigodna pitanja sve dok nije saznao gde je Grin sahranjen. Te noći je grupa od desetak ljudi otišla na staro Severno groblje i otvorila jedan grob. Raka je bila prazna, baš kao što su i pretpostavljali.

    U međuvremenu su zaverenici, u dogovoru sa vozaĉem poštanskih kola, zadržavali poštu Džozefa Karvena i neposredno pre pojave nagog leša, u njoj pronašli pismo koje mu je slao neki Džedaja Orne iz Salema i koje je grupu odabranih građana saveznika bacilo u duboko razmišljanje. Delovi tog pisma, prepisanog i saĉuvanog u porodiĉnoj arhivi u kojoj ga je Ĉarls Vord i pronašao, glasili su ovako:

      „Uveselenijem ispun’h se na izvestije da na Vešĉi Staroj dejstvuješ i ne mnim ĉto bolje
soĉinjeno bi u G. Haĉinsona u Salem-Selu. Svakojako bejaše eto ĉistija Užastnost v etomu
ĉto H. zazva a on ĉesa prikup’smo samo malenuju ĉasticu. Nikakoje uspešenije ne poluĉih
etijem ĉto Ti mi posla, jal ĉto Neĉto nedostatno bi jal ĉto u Reĉ’ma taĉnost oskudevaše
ĉerez izgovora mojega ili Tvojega prepisanija. Ni sam ne znaem. Jošte hudožnostju v
hemiĉestvu ne ovladah da Borelusa bi sledit’ mog’o, a VII Kniga Necronomicona koju Ti
mne preporuĉi silnoe zbunenije v men budit. Derži se Onog ĉto nami skazano bi da
osobito vnimanije obrašĉaemo na eto kogo zazva’t hotimo. Dobro jest Tebe znakomoje ĉta
G. Madera pisa v Beleženijima svojim za ___________te sam prosuţždenije mož’š stet jesli
je istina ĉistaja eta grozomorna vešĉ. Jošte ti zborim ne zaz’vaj One ĉto i’ ne mo š ubit’,
One koji uzvratno možni jesu zazvat’ neĉto sproću Tebe, ibo Ti ondak ni najvećma
hudožestva polezna ne možna budut. Išti ĉast od Manijeg jesli Ti se Većije ne Odziva a
vladatelstvom većijim od Tebe raspolaţe. Ustrav’h se kad proĉit’h da znanije imaeš ob
etom ĉto Ben Zaristnatmik v abonostnom kovĉegu deržaše, jer poim’h tko Ti reĉe. I jošte
molenije na Tebe imaem da ljubezen budeš te mi odpišeš kao da Džedaja jesam a ne kao
da Sajmon jesam. V ovakovom Obšĉestvu ĉelovek u sastojaniju nije duţžije život snos’t a Ti
jesi k znaniju svoemu primio Plan moj po kojemu se kao svoj sobstveni vozvrašĉaem Sin.
U nesterpleniju jesam da doslišim ĉto eto Ĉerni Ĉelovek pojmi od Silvanusa Kocidijusa b
Kripti v podnožiju Zida Rimskogo, i zahvalnostju budet ispolneno serdce moje jesli mne
na pozajmlenije dad’š M.S.-a kojeg spominal jesi.“6


Drugo, nepotpisano pismo iz Filadelfije izazvalo je isto pomno razmišljanje, naroĉito
zbog sledećeg odlomka:


      Skazanije ob etom da izvestija hoĉeš slat’ v samo Tvojim korabljima uvaž’h, al’
izvestan nikako nisam doba v koje i’ ţdat možem. Od Vešĉi ob kojoj govor imados’mo
jošte Neĉto potrebujem ali otvet Tvoj moram s najvećijom taĉnostju pojmiti. Poruĉenije
mi pošilaeš da ni edna Ĉast nedostatna ne sme bit’ jesli najboljšemu Dejstviju tež’mo, a
sam znaeš da v etom nikakove pouzdanosti ne ima. Veliĉajša Opastnost jest i veliĉajše
Breme eti kovĉeg celij iznosit’, a v Varoši (po cerkvam Sv. Petra, Sv. Pavla i Blažene
Device) to sovsem nevazmoţno jest. V znaniju svojemu deržim da množstvo
Nedostatoĉnosti bi v vsem etom ĉto u prošedšemu Oktobriju zazv’no bi i da Ti jesi v
položeniju bil da množestvo živušĉih Uzorkov v upotreblenije vozmeš prežde no
najpravijim metodom ne potrefi Ono u 1766.-tomu godu, i po etomu ja jesam u svijem
Vešĉima sledujušĉi Tebi. S nesterplenijem ţdu Tvoju korablju7
, i svakoje dne izvestija sbiram na Doku G. Bidla.“

       Treće sumnjivo pismo bilo je na nekome nepoznatom jeziku, nepoznata je bila ĉak i azbuka. U Smitovom dnevniku, koji je pronašao Ĉarls Vord, prepisana je vrlo nespretno samo jedna neobiĉna kombinacija slova; a struĉnjaci na Braunovom univerzitetu tvrdili su da je reĉ o abisinskoj azbuci, iako same reĉi nisu uspeli da odgonetnu. Nijedno od tih pisama nikada nije uruĉeno Karvenu, a nestanak Džedaje Ornea iz Salema, koji je ubrzo utvrđen, ukazivao je na to da su pojedini ljudi iz Providensa preduzeli u tajnosti vrlo odluĉne korake. I Udruženje za istoriju Pensilvanije poseduje ĉudno pismo koje je doktor Šipen primio u vezi sa prisustvom nekoga nemoralnog tipa u Filadelfiji. Ali kako o preduzetim merama nisu ostale nikakve zabeleške, najvažnije posledice Vedenovih
otkrića treba potražiti u grupi proverenih i zakletih mornara i starih, odanih zapovednika gusarskih brodova, koja su se u tajnosti i samo noću, okupljala u Braunovim stovarištima. Polako ali sigurno razvijao se plan pohoda na Karvenovu farmu, premda ni posle napada nije ostao nikakav trag o Karvenovim pogibeljnim tajnim delatnostima i misterijama.

       Iako su preduzete sve mere predostroţnosti, Karven je bez sumnje ipak osetio da se nešto dešava i priprema, jer je baš u to vreme gotovo stalno imao neuobiĉajeno zabrinut izraz lica. Njegove koĉije su u svako doba dana i noći viđane u varoši i na drumu Potakit, a on je sve više gubio onu usiljenu veselost koju je u poslednje vreme ispoljavao u želji da razbije predrasude svojih sugrađana. Najbliži susedi njegove farme, Fenerijevi, primetili su jedne noći snažan mlaz svetlosti koji je, uperen pravo u nebo, navirao iz jednog otvora na krovu one iste zagonetne kamene zgrade sa visokim, neobiĉno uskim prorezima; i odmah o tome obavestili Džona Brauna u Providensu.

     Gospodin Braun je kao vođa odabrane grupe, koja je Karvenu pretila istrebljenjem, nagovestio Fenerijevima da se preduzimaju izvesne mere. Smatrao je da oni moraju biti obavešteni kao neizbežni oĉevici pohoda na farmu; a taj poduhvat je objasnio rekavši da je Karven poznata uhoda carinskih vlasti u Njuportu protiv kojih se, javno ili tajno, bori svaki moreplovac, svaki trgovac i svaki farmer u Providensu. Da li su u tu lukavo sroĉenu laž poverovali susedi koji su imali prilike da vide svakovrsne ĉudnovatosti na farmi nije izvesno, no Fenerijevi su, bez sumnje, bili spremni da svako zlo povežu sa nastranim komšijom i rado su se prihvatili dužnosti koju im je poverio gospodin Braun: da nadziru Karvenovu farmu i da ga redovno izveštavaju o onom što se na njoj događa.


4

       Pretpostavka da je Karven, sudeći bar po prvi put viđenim svetlosnim mlazevima, na oprezu i da preduzima neuobiĉajene korake, ubrzala je odluku o konaĉnoj akciji koju su tako brižljivo bili zamislili ĉlanovi grupe uglednih i ozbiljnih građana. Na osnovu Smitovog dnevnika može se zakljuĉiti da se ĉeta od oko stotinjak ljudi okupila u deset sati uveĉe, u petak 12. aprila 1771. godine, u velikoj sali Terstenove krĉme sa znakom Zlatnog lava, na Vejbosit rtu, preko puta mosta. U vodećoj grupi uglednika nalazili su se, pored operativnog rukovodioca Džona Brauna, doktor Bauen, sa torbom punom hirurških instrumenata, predsednik Mening, bez velike vlasulje (najveće u kolonijama) po kojoj je bio nadaleko ĉuven, guverner Hopkins, obavijen tamnim ogrtaĉem, u pratnji svoga brata moreplovca koga je, uz saglasnost ostalih, posvetio u tajnu u poslednjem trenutku, Džon
Karter, kapetan Metjuson i kapetan Vipl, glavnokomandujući napada. Pošto su se u izdvojenoj prostoriji vođe dogovorile o svim pojedinostima, kapetan Vipl je izašao u veliku salu, pozvao okupljene mornare na zakletvu i dao im poslednja uputstva. Eliejzer Smit je zajedno sa vođama oĉekivao Ezru Vedena, koji je dobio zadatak da prati Karvena i izvesti skup o njegovom odlasku na farmu.

       Oko deset i trideset zaĉula se na Velikom mostu jaka tutnjava, praćena topotom konja; i u tom ĉasu više nije trebalo ĉekati Vedena pa znati da je ĉovek osuđen na propast krenuo u svoju poslednju noć poroĉnih, bezbožniĉkih mađijanja. Trenutak kasnije, dok je preko mosta blatnjavog doka još odjekivao zvuk koĉija koje su se udaljavale, pojavio se Veden. Uĉesnici pohoda su se tiho postrojili na ulici, prebacujući preko ramena kremenjaĉe, muskete, puške za ptice i harpune za lov na kitove koje su poneli od kuće. Sa njima su bili Veden i Smit a od građana-zaverenika kapetan Vipl u svojstvu komandanta, kapetan Hopkins, Dţon Karter, predsednik Mening, kapetan Metjuson, doktor Bauen i Mouzis Braun, koji je stigao u poslednji ĉas i koji nije prisustvovao sastanku u krĉmi.
Poĉasni građani i stotinjak mornara su smesta krenuli u dugaĉkoj koloni, spremni na sve, ali i sa malom zebnjom u srcu koja se pojavila u trenutku kada su iza sebe ostavili blatnjavi dok i poĉeli da se penju uz blagi uspon Široke ulice što vodi ka drumu Potakit.

        A kad su prošli pored crkve Eldera Snoua, neki su se pohodnici osvrnuli i pogledom oprostili od Providensa koji je ležao pod zvezdama ranog proleća. Zvonici i zabati, crni, bajnih oblika, uzdizali su se u ĉudesnoj tišini, a iz malih zatona severno od mosta dopirao je blag, slan povetarac. Najsjajnija zvezda u sazvežđu Lire, Vega, svetlela je iznad visokog brda nadnetog nad vodom, dok je krunu njegovog drveća presecala linija krovova nezavršene zgrade Koledža. U podnžţju brda i duţ uskih uspinjućih putanja na padini spokojno je snevala stara varoš, stari Providens, za ĉiji će spas, bezbednost i zdravlje ubrzo biti zauvek uništene mnoge ĉudovišne i bogohulne rabote.

       Sat i ĉetvrt kasnije, pohodnici su, kako je bilo i dogovoreno, stigli pred kuću porodice Fener, gde su im domaćini podneli izveštaj o budućoj žrtvi. Karven je na svoju farmu stigao pre više od pola sata; i odmah po njegovom dolasku blesnuo je, u pravcu neba, ĉudan mlaz svetlosti, premda nijedan vidljivi prozor nije bio osvetljen. Uostalom, u toj kući je, u poslednje vreme, uvek vladao mrkli mrak. U tom trenutku pojavio se na jugu još jedan ogroman, snažan bljesak i uĉesnici pohoda shvatiše da su se uistinu približili pozornici na kojoj se odigravaju svakojaka neprirodna i strašna ĉuda. Kapetan Vipl je naredio svojim ljudima da se podele u tri grupe: prva grupa od dvadeset ljudi pod vodstvom Eliejzera Smita će izbiti na obalu i braniti pristan u sluĉaju da Karvenu stigne pojaĉanje s mora, i tamo će ostati sve dok po glasniku ne dobije nalog da ostalima pritekne u pomoć; druga grupa od dvadeset ljudi pod vodstvom kapetana Hopkinsa će se neĉujno spustiti u reĉnu dolinu iza Karvenove farme i sekirama ili barutom će razvaliti hrastova vrata useĉena u visoku strmu liticu; a treća grupa će opkoliti kuću i obližnje sporedne zgrade. Jednu trećinu „divizije“ predvodi kapetan Metjuson do zagonetne kamene zgrade sa visokim uskim prorezima, drugu trećinu kapetan Vipl do glavne kuće,
dok će treća trećina napraviti obruĉ oko svih zgrada i tu saĉekati znak za juriš.

        Ĉeta kraj reke će izvaliti vrata u litici na jedan zvižduk pištaljke i potom zarobiti sve što pokuša da izađe iz prostora iza tih vrata. Na zvuk dva zvižduka pištaljke, ući će kroz otvor da bi se suprotstavila neprijatelju ili se pridružila ostalim saborcima. Ĉeta kod kamene zgrade će takode ĉekati na ugovorene znake: na prvi zviţduk pištaljke provaliće u zgradu a na drugi sići u podzemni prolaz koji će, pretpostavlja se, otkriti odmah po ulasku; a onda će uleteti u žarište bitke koja će se, po svoj prilici, odigrati u pećinama. Treći signal, u sluĉaju uzbune, sastojaće se iz tri zviđduka pištaljke i oznaĉiće poziv rezervnim snagama koje će u nepoznate dubine ući i iz glavne kuće i iz kamene zgrade. Kapetan Vipl je tako bezgraniĉno verovao u postojanje katakombi da prilikom razrade operativnog plana neku drugu mogućnost nije ni imao u vidu. A kako je njegova pištaljka proizvodila neobiĉno jak i rezak zvuk, nije strahovao od nesporazuma ili pometnje u signalizaciji. Za poslednju rezervu na pristanu koja je, naravno, bila gotovo izvan domašaja zvukova sa farme,
predvideo je posebnog glasnika u sluĉaju da mu zatreba i njihova pomoć. Mouzis Braun i Džon Karter krenuli su sa kapetanom Hopkinsom na obalu reke, a predsednik Mening sa kapetanom Metjusonom prema kamenoj zgradi. Doktor Bauen i Ezra Veden su ostali u udarnoj grupi kapetana Vipla koja je trebalo da izvrši prepad na glavnu kuću. A taj napad će uslediti ĉim glasnik kapetana Hopkinsa izvesti kapetana Vipla da je grupa na reci spremna za upad kroz vrata u litici. Komandant će tada dunuti u pištaljku i jednim zviždukom dati znak za pokret, pa će i sve ostale grupe raspoređene na raznim stranama istovremeno krenuti u napad na trima taĉkama. Oko jedan sat po ponoći, sve tri grupe napustile su farmu Fenerijevih: jedna se uputila na pristan da bi osujetila iskrcavanje s mora, druga se spustila u reĉnu dolinu da bi pronašla hrastova vrata useĉena u liticu, a
treća se razdelila da bi opkolila zgrade na Karvenovoj farmi.

       Eliejzer Smit, koji se nalazio u ĉeti određenoj da nadgleda pristan, beleži u svom dnevniku da je marš bio jednoliĉan i da su na steni u zalivu dugo Ĉekali; tišinu bdenja prvo je razbilo nešto što je liĉilo na daleki zvuk pištaljke, a potom ĉudna, prigušena mešavina urlika i krikova, pa pucanj koji je, ĉinilo se, dolazio iz istog pravca. Kasnije se jednom mornaru uĉinilo da ĉuje pušĉanu paljbu, a onda je, još kasnije, i Smit osetio damare titanskih gromoglasnih reĉi koje su odzvanjale negde visoko gore u vazduhu. Pred samo svitanje, pojavio se, sam, potpuno unezveren glasnik iskolaĉenih oĉiju, iz ĉije
se odeće širio neki nepoznat, nepojamno strašan smrad; izbezumljeni ĉovek je naložio mornarima u ĉeti da se u tišini raziđu kućama i da nikada više ne razmišljaju i ne govore o onome koji je bio Džozef Karven, a ni o njegovim sumnjivim noćnim rabotama. Nešto je u držanju glasnika odavalo probuđenu svest o grehu, a to se reĉima nije moglo preneti. Tog mornara poznavali su mnogi iz ĉete, ali su sad i oni imali utisak da se u njegovoj duši zbilo nešto mraĉno i nerazumljivo, da je ona izgubila ili dobila nešto što ga je zauvek razdvojilo od njih. Isti utisak su kasnije ostavljali i drugi stari drugari koji su te noći zašli u zonu strave. I oni su, u većini, izgubili ili dobili nešto nemerljivo i neopisivo. Videli su ili ĉuli ili osetili nešto što nije za ljude i to nisu mogli da zaborave. Od njih nikada nije potekla nijedna glasina, jer i najprostiji instinkti smrtnika imaju neke strašne granice. Od
toga jednog glasnika prešao je na ĉetu kraj pristana užasan, neiskaziv strah koji je momcima gotovo zapeĉatio usne. Malo je, dakle, glasina ikada poteklo od njih, a dnevnik Eliejzera Smita je jedini saĉuvani pisani dokument o pohodu u koji je veća grupa ljudi krenula od „Znaka zlatnog lava pod zvezdama“.

       Ĉarls Vord je, međutim, naišao na još jedan, priliĉno neodreĊđen opis tog pohoda u Fenerijevoj prepisci, koju je otkrio u Novom Londonu gde je živela druga grana porodice. Ĉini se da su Fenerijevi, iz ĉije se kuće, iz daljine, mogla videti farma osuđena na propast, pratili pogledom kolonu napadaĉa i sasvim razgovetno ĉuli besan lavež Karvenovih pasa, praćen prvim reskim zviđdukom iz pištaljke koji je bio znak za pokret. Za tim prvim zviždukom usledili su, jedan za drugim, nekoliki mlazovi svetlosti iz kamene zgrade a u sledećem trenutku, posle drugog zvižduka koji je bio znak za opšti napad, zaĉula se prigušena paljba iz musketa, praćena straviĉnim urlikom koji je Luk, Fener u svom pismu predstavio kao „Vaaarrr — R’vaaarrr“! Taj krik je, međutim, imao i neko svojstvo koje se nije moglo preneti pisanom reĉju i Luk Fener navodi da se na taj zvuk njegova majka onesvestila. Kasnije su se ĉuli manje glasni i sve prigušeniji zvuci paljbe iz vatrenog oružja, a potom i jaka eksplozija baruta koja je doprla odnekud sa reke. Nije prošao ni ĉitav sat, a svi psi su poĉeli besomuĉno da laju i zavijaju, tle se potreslo od ĉudne tutnjave, toliko jake da su se zanjihali ĉiraci na kaminu. Osetio se oštar miris sumpora; a otac Luka Fenera je izjavio da je ĉuo i treći zvižduk pištaljke, znak krajnje opasnosti, što ostali nisu mogli da potvrde. Onda se ponovo zaĉula prigušena paljba iz musketa, a za njom se prolomio dubok vrisak, manje oštar ali još strašniji od prethodnih — uz promukao, hrapav, gadan kašalj koji kao da je dolazio iz plastiĉnog grla.

       Onda se na mestu gde leţi Karvenova farma pojavila stvar u plamenu, zaĉuli su se krici užasnutih ljudi. Muskete su sevale i praštale a plamena stvar se sruĉila na tle. Za njom se pojavila druga stvar u plamenu i odjeknuo je savršeno prepoznatljiv, straviĉan ljudski vrisak. Fener je napisao da je lepo razaznao i reĉi koje su mahnito pokuljale kao u nastupu ludila: „Svevišnji, zaštiti jagnje svoje!“ Potom su odjeknuli novi pucnji, pa se i druga plamena stvar sruĉila na tle. Onda je nastupila tišina i potrajala oko ĉetvrt sata; tada je mali Artur Fener, Lukov brat, uzviknuo da vidi „crvenu maglu“, da se ona diže sa daleke uklete farme i ide gore ka zvezdama. Niko sem deteta to ne može da posvedoĉi, ali Luk navodi da se Arturova izjava poklopila sa panikom i grĉevitim užasom koji su obuzeli
tri maĉke u sobi, povili im leža i ukrutili dlaku.

         Posle nepunih pet minuta, podigao se ledeni vetar i vazduh ispunio nekim nepodnošljivim smradom koji samo zahvaljujući svežini mora nisu osetili mornari u ĉeti kraj pristana i budne duše u selu Patakit. Taj smrad je Fenerijevima bio potpuno nepoznat i izazivao je sveobuhvatni, bezobliĉni strah koji je prevazilazio strah od smrti, od rake, od mrtvaĉnice. Odmah potom zaĉuo se užasavajući glas koji niko od prisutnih nesrećnika nikada više nije mogao da zaboravi. Grmeo je iz samih nebesa kao glas strašnog suda, a stakla na prozorima su zveckala dok su njegovi odjeci lagano išĉezavali. Bio je dubok i melodiĉan; moćan kao glas orgulja, ali i zao, zlokoban, kao što su zle i zlokobne
arabljanske knjige. Šta je govorio, to niko ne moţe da kaže, jer govorio je nekim neznanim jezikom, a Luk Fener je u svom pismu ovako predstavio njegove demonske intonacije: „DEESMEES - JESHET - BONE- DOSEFE - DUVEMA - ENTTEMOSS“. Sve do 1919. godine, niko živi nije tu grubu transkripciju povezao ni sa jednim znaĉenjem dostupnim znanju smrtnika, ali je Ĉarls Vord bio bled kao krpa kada je prepoznao ono što je Mirandola sa grozom proglasio najvećom stravom među bajalicama crne magije.

       Tom opakom ĉudu na Karvenovoj farmi odazvao se jedan ljudski vrisak ili vrisak hora glasova, posle ĉega je nepoznati smrad postao još složeniji jer se u njega uvukao drugi zadah, isto toliko nepodnošljiv. U tom se zaĉulo cviljenje koje se po svemu razlikovalo od prethodnog vriska i koje se, u rastućim i opadajućim naletima, razvlaĉilo, prelazeći u arlaukanje. Na mahove bi postajalo gotovo artikulisano, iako oni koji su ga slušali nisu mogli da razaznaju nijednu reĉ a već u sledećem trenutku prelazilo u dijaboliĉni, histeriĉni smeh. Tada se iz resa ljudskih grla otrgao urlik krajnje, preispoljne strave i pravog pravcatog ludila, urlik jak i jasan uprkos dubini iz koje je šiknuo. Posle njega, sve
je utonulo u tamu i muk. Dim koji štipa oĉi dizao se u spiralama ka nebu i zaklanjao zvezde. Sutradan ujutru, međutim, nije bilo ni traga od vatre i plamena, niti se mogla uoĉiti ijedna srušena ili oštećena zgrada.

      U osvit zore, dva izbezumljena glasnika ĉija je odeća bila natopljena ĉudovišnim i neprepoznatljivim zadasima, zakucala su na vrata Fenerijevih, zatražili burence ruma i bogato ga platili. Jedan od njih rekao je Fencrijevima da je sluĉaj Džozefa Karvena okonĉan i da događaje koji su se zbili te noći nikada više ne treba pominjati. Naređenje je bilo izreĉeno osionim tonom, ali je izraz lica onoga koji ga je izdao nudio neko strahotnoopravdanje i gušio svako ogorĉenje.

      I tako jedino ta pisma koja je Luk Fener napisao u potaji i koja je po bespogovornom nalogu njegov rođak u Konektikatu trebalo odmah da uništi, ostaju da priĉaju o onom što se ĉulo i videlo. Neposlušnost rođaka, zahvaljujući kome su pisma ipak saĉuvana, spasla je taj događaj od milosrdnog zaborava. Ĉarls Vord je postojećim podacima dodao još samo jednu pojedinost koju je, posle dugotrajnog i upornog ispitivanja žitelja Potakita, uz obrazloženje da to ĉini iz ĉisto porodiĉnih razloga, uspeo da iskamĉi od njih. Stari Ĉarls Slokam iz tog sela rekao mu je da je njegov ded pominjao ĉudne glasine o nekom ugljenisanom lešu pronađenom u polju sedam dana pošto je objavljena vest o smrti Džozefa Karvena. A ono što je ove glasine dugo podgrejavalo bilo je mišljenje da taj leš, onoliko koliko se bar moglo zakljuĉiti po sagorelim ostacima i zgrĉenom položaju tela, nije liĉio ni na ĉoveka ni na životinju od one vrste koja je bila poznata seljacima u
Potakitu.

5


        Nijednog od onih koji su uĉestvovali u straviĉnom napadu niko nikada nije mogao nagnati da prozbori ijednu reĉ o tome; i svi delići postojećih podataka potiĉu od ljudi koji se nisu nalazili u borbenoj grupi. Nešto se mraĉno i zastrašujuće nazire u brižljivosti sa kojom su uĉesnici napada uništavali sve tragove, pa i najmanje aluzije na taj događaj. Poginulo je osam mornara, a njihove porodice su se, iako im tela nisu predata, zadovoljile zvaniĉnom izjavom da su mladi ljudi izgubili živote u okršaju sa carinskim vlastima. Ista izjava odnosila se i na veliki broj povređenih moreplovaca ĉije su rane pokrivali debeli zavoji i koje je viđao iskljuĉivo doktor Bauen, i sam uĉesnik pohoda. Najteže je bilo objasniti nepojamni smrad koji se širio od svih napadaĉa i o kome se priĉalo nedeljama i mesecima. Od uglednih građana, vođa pohoda, najteže su bili povređeni kapetan Vipl i Mouzis Braun, a pisma njihovih žena svedoĉe o zbunjenosti koju su izazivali neprirodna ćutljivost ranjenika i njihova neshvatljiva briga da svoje rane nikome ne pokažu. U psihološkom pogledu, svi uĉesnici su naglo ostarili, uozbiljili se i izgledali duboko potreseni. Sva je sreća što su to bili snažni ljudi od akcije i jednostavni pravoverni zanesenjaci, jer bi uistinu rđavo prošli da su bili istanĉaniji u samoposmatranju i mentalno složeniji. Predsednik Mening je izgledao najviše poremećen, ali je ĉak i on uspeo da prevaziđe pakao u sebi, da odagna najmraĉnije senke i da sećanje ublaži molitvama. Sve te vođe će kasnije odigrati presudnu ulogu buntovnika, i to je možda njihova velika sreća.   Dvanaest meseci kasnije, kapetan Vipl se našao na ĉelu gomile koja je spalila deregliju
Gaspee i u tom odvažnom ĉinu mogao bi se nazreti još jedan njegov pokušaj da iz svesti potpuno izbriše sve nezdrave slike. Udovici Džozefa Karvena isporuĉen je zakovan olovni kovĉeg ĉudnog oblika u kome je, reĉeno je, ležalo telo njenog muža. A on je, kako su joj objasnili, poginuo u borbi sa carinicima, pa zbog toga nije ni uputno ni mudro upuštati se u pojedinosti sukoba. Više od toga niko nikad nije izustio o smrti Džozefa Karvena i Ĉarls Vord je svoju teoriju o tome razvijao na samo jednom nagoveštaju. Taj nagoveštaj bila je tanušna nit izvuĉena iz drhtavo podvuĉenog odlomka u zaplenjenom pismu koje je Džedaja Orne poslao Karvenu i koje je delimiĉno prepisao Ezra Veden. Prepis je pronađen kod Smitovih potomaka i na nama je da zakljuĉimo da li ga je Veden svome drugu
Eliejzeru dao, posle svega, kao kljuĉ za odgonetanje svih nakaznosti koje su se odigrale ili ga je, pak, što je mnogo verovatnije, Smit imao od ranije i svojom rukom podvukao nekoliko redova na osnovu onoga što je od svog prijatelja uspeo da izvuĉe oštroumnim nagađanjem i vešto postavljenim pitanjima. Podvuĉeni pasus glasi ovako:

       Jošte ti zborim ne zaz’vaj One ĉto i’ ne mo’š ubit’, One koji uzvratno možni jesu
zazvat’ neĉto sproću Tebe, ibo Ti ondak ni najvećma hudožestva polezna ne
možna budut. Išti ĉast od Manijeg jesli Ti se Većije ne Odziva a vladatelstvom
većijirn od Tebe raspolaže.

       Dok je u svetlosti ovog odlomka razmišljao koje je to nestale i neoznaĉene saveznike pobeđeni ĉovek pokušavao da prizove u krajnjoj nevolji, Ĉarls Vord se sigurno pitao da li je Džozefa Karvena ubio neki od građana Providensa.

       Hotimiĉnim, sistematiĉnim brisanjem sećanja na mrtvog ĉoveka iz anala i iz života Providensa umnogome su doprineli uticajni ljudi koji su predvodili napad na farmu. Oni u poĉetku nisu nameravali da budu tako strogi i temeljni i trudili su se da udovica, njen otac i njeno dete ne saznaju pravo stanje stvari; ali, kapetan Tilinghast je kao oštrouman ĉovek odmah naslutio istinu koja ga je ispunila stravom i nagnala da podnese zahtev za promenu prezimena svoje kćeri i svoje unuke, da spali biblioteku i sve preostale hartije i ureže natpis na kamenu ploĉu iznad groba Džozefa Karvena. On je dobro poznavao kapetana Vipla i verovatno je od toga prostodušnog moreplovca uspeo, za razliku od mnogih drugih, da izvuĉe više nagoveštaja o nestanku mrskog vraĉa. Od tog vremena je
utiranje tragova i sećanja na Karvena bivalo sve okrutnije i na kraju se proteglo i na gradsku arhivu i na komplete lista Gazette. A to bi se po duhu moglo uporediti samo sa potpunim mukom kojim je bilo obavijeno ime Oskara Vajlda ĉitavu jednu deceniju pošto je pao u nemilost, a po dometu samo sa sudbinom grešnog kralja od Runagura u priĉi lorda Dansenija koga su bogovi osudili ne samo na to da zauvek nestane nego i da zauvek nestane tako kao da nikada nije ni postojao.

      Gospođa Tilinghast, kako se posle 1772. godine zvala Karvenova udovica, prodala je kuću u Olni Kortu i preselila se kod oca u Pauer Lejn, gde je živela sve do svoje smrti 1817. godine. Farma u Potakitu, a nje su se klonili svi živi, raspadala se, ĉinilo se, sama od sebe neobjašnjivom brzinom. Već 1780. godine od nje su ostali samo kamen i opeka a 1800. godine se i ti ostaci pretvoriše u bezobliĉnu gomilu ruševina. Niko se nije usuđivao da se probije kroz gusto, zapleteno grmlje na reĉnoj obali iza kojeg su možda stajala hrastova vrata urezana u liticu, niti je iko ikad pokušao da uokviri konaĉnu sliku svih onih prizora sred kojih se Džozef Karven oprostio sa užasima koje je pleo. Jedino su vrlo pažljivi slušaoci mogli da ĉuju kako stameni stari kapetan Vipl, s vremena na vreme, mrmlja sebi u bradu: „Ĉuma ga ubila da ga ubije, tog . . .“ , ali se niko ne bi nasmejao kada bi dreknuo: „Prokletnik da je proklet i stoput proklet . . . im’o je taj nešto skriveno u rukavu! I za pola krune bih mu ja zapalio . . . kuću . . .“
_________

6)
Manje poznate reĉi: Vešĉ — stvar; Obšeĉstvo — društvo; Ĉast — deo; Ĉest — Ĉast; ibo
— jer. — Prim. pr