26.05.2017.

Deniz Levertov, Beleške o organskoj formi



Pozadinu ideje organske forme, po mom mišljenju, čini koncept po kome sve stvari (i naše iskustvo) imaju formu koju pesnik može pronaći i razotkriti. Nema sumnje da postoje razlike u temperamentu između pesnika koji se služe ustanovljenim formama i onih koji tragaju za novim, između ljudi kojima je potreban strogo propisan plan da bi išta uradili, i ljudi koji moraju imati potpunu slobodu – međutim, razlika u njihovim koncepcijama „sadržaja“ i „stvarnosti“ je funkcionalno mnogo bitnija. S jedne strane stoji ideja da su sadržaj, stvarnost, doživljaj – suštinski podložni promeni i da im se mora dati forma; s druge – osećaj za pronalaženje pripadajuće, iako ne odmah očigledne, forme. Džerard Menli Hopkins1 je smislio reč „inskejp“2 da označi suštinsku formu, model esencijalnih svojstava kako neke same stvari po sebi, tako i (što je još zanimljivije) stvari u odnosima sa drugim stvarima, i reč „instres“3 da označi iskustvo spoznaje tih esencijalnih svojstava, njihovu apercepciju. U promišljanju poetskog procesa kakvim ga poznajem, proširujem upotrebu ovih reči, koje je on, čini se, koristio uglavnom u vezi sa čulnim fenomenima, tako što ću isto tako uključiti i umne i emocionalne doživljaje; govoriću o skupu esencijalnih svojstava nekog doživljaja (koji se može sastojati od jednog ili svih ovih elemenata, uključujući čulni) ili o skupu esencijalnih svojstava niza ili grupacije sličnih doživljaja.

Definicija organske poezije, dakle, delom može biti, da je ona metod apercepcije, tj. prepoznavanja onog što opažamo, a zasniva se na intuitivnom poimanju nekog reda, forme iznad svih formi, u kojoj sve forme sudeluju, i koje u stvaralaštvu predstavljaju – analogije, sličnosti, prirodne alegorije. Takva poezija je istraživačka.

Kako se piše takva poezija? Mislim da je to ovako: prvo mora biti nekog doživljaja, niza ili grupacije sličnih opažaja dovoljnih da pobude interesovanje, opažaja koje pesnik dovoljno snažno oseća i koji od njega traže ekvivalent u rečima: on je naveden na govor. Zamislimo pogled na nebo kroz prašnjav prozor, ptice i oblake i papiriće koji lete nebom, zvuk muzike sa radija, osećanje besa, ljubavi i veselosti zbog upravo prispelog pisma, sećanje na neku davnu misao ili događaj povezan sa onim što je pesnik video, čuo ili osetio, i sa idejom, konceptom o kojem je mozgao, sve to određuje jedno drugo; zajedno sa svim onim što zna o istoriji; i sa onim o čemu je sanjao – bilo da se toga seća ili ne – sve to vrši određeni uticaj na njega. Ovo je samo gruba skica jednog mogućeg životnog trenutka. Ali činjenica da je on pesnik znači da takvi preseci ili grupacije sličnih doživljaja (u kojima jedan ili drugi element može imati prevlast) povremeno zahtevaju od njega ili pobuđuju u njemu zahtev za pesmom. Početak ispunjavanja ovog zahteva jeste kontempliranje, meditiranje o rečima koje dočaravaju stanje u kojem intenzitet osećanja pobuđuje intelekt. Kontempliranje potiče od reči „templum, hram, mesto, prostor za opažanje koji se izdvaja po tome što služi za proricanje.“ Ova reč ne označava prosto opažanje, posmatranje, već izvođenje tih radnji u prisustvu božanstva. A meditirati znači „održavati um u stanju kontemplacije“; njen sinonim je „nadahnjivati se“, a nadahnjivati se potiče od reči koja znači „stajati otvorenih usta“ – što i nije tako komično kad pomislimo na „inspiraciju“ – udisanje vazduha.

Dakle – dok pesnik stoji otvorenih usta u hramu života, kontemplirajući o nekom svom doživljaju, eto njemu prvih reči pesme: reči koje će biti njegov ulazak u pesmu, ako će pesme biti. Pritisak koji vrši taj zahtev i meditiranje o njegovim delovima kulminiraju u trenutku vizije, uobličavanja, u kojem se dešava neki nagoveštaj korespondiranja elemenata jednih sa drugima; a to se događa kroz reči. Ako pesnik forsira početak pre ovog trenutka, neće imati uspeha. Ove reči nekad ostanu prve reči, katkad, kada je pesma gotova, njihovo konačno mesto može biti negde drugde, ili se može ispostaviti da su one samo preteče nekih reči koje su ispunile svoju ulogu da pesnika dovedu do onih reči koje su pravi početak pesme. Pouzdana pažnja koja se pruža doživljaju od samog početka uobličavanja je ta koja omogućava tim prvim rečima ili rečima-pretečama da isplivaju na površinu: i sa istom tom autentičnom pažnjom pesnik, od tog trenutka od kada je uvučen u mogućnost pesme, mora da je prati, mora dopustiti doživljaju da ga vodi kroz svet pesme, da se njen jedinstven skup esencijalnih svojstava sam pred njim razotkrije.

Tokom pisanja pesme, različiti delovi pesničkog bića su udruženi i pojačani. Uho i oko, intelekt i strast, međusobno se povezuju suptilnije nego inače; a „provera tačnosti“, preciznosti jezika, do koje mora doći kroz proces pisanja nije pitanje nadmoći jednog dela pesničkog bića nad drugim, već predstavlja intuitivnu interakciju svih uključenih delova.

Isto tako su sadržaj i forma u stanju dinamične interakcije; razumevanje toga da li neko iskustvo predstavlja pravolinijski niz ili grupaciju sličnih doživljaja koji zrače iz glavnog središta ili ose ili ka njemu, može se otkriti samo u delu, ne pre njegovog nastanka.

Rima, zvonka melodija, eho, neprestano ponavljanje: ne služe samo da isprepletu elemente jednog doživljaja već su to često sama sredstva, jedina sredstva kojima se zbijena struktura i vraćanje ili kruženje opažaja može pretvoriti u jezik, apercipirati. A može voditi do E direktno kroz B, C i D: ali ako onda postoji jasno sećanje na A ili njeno obnavljanje, to vraćanje mora naći svoj metrički ekvivalent. To može da se dogodi kroz bukvalno ponavljanje reči koje su označavale A prvi put (a ako se to vraćanje desi više od jedanput, dolazimo do refrena – koji nije tu prosto zato što je neko odlučio da napiše nešto što će imati refren na kraju svake strofe, već upravo zato što to sadržaj zahteva). Ili može biti da, pošto je vraćanje na A sada uslovljeno putovanjem kroz B, C, i D, te reči neće predstavljati prosto ponavljanje već varijaciju . . . S druge strane, ako su B i D komplementarni, onda će rima njihovih misli-ili-osećanja naći njima odgovarajuću rimu u rečima. Korespondirajuće slike su neki vid neauditivne rime. Obično se događa da unutar celine, odnosno između trenutka uobličenja koji označava početak ili nalet pesme i trenutka u kojem se intenzitet kontemplacije završava, postoje jasne jedinice svesti; i upravo su one, bar za mene, te koje nagoveštavaju dužinu trajanja strofa. Ponekad su ove jedinice tako jednakog trajanja da cela pesma može biti, recimo, sastavljena iz tri strofe, u vidu nekakvog pravilnog šablona koji deluje kao da je predodređen, a nije.
Kada je moj sin imao osam ili devet godina, posmatrala sam kako bojicama crta neki viteški turnir na konjima. Nisu ga zanimali oblici kao takvi, već sama želja da likovno nešto saopšti, da kaže: „masa ljudi je gledala vitešku borbu kopljima.“ Imao je potrebu da prikaže tribine, i ljude koji na njima sede. A iz te potrebe se pojavila skica forme koja je bila krasna – sačinjena od niza ramenâ i glavâ. Upravo na vrlo sličan način se iz autentičnog iskustva poimanja skupa esencijalnih svojstava može pojaviti nacrt koji predstavlja formu pesme – kako celokupnu formu, njenu dužinu i tempo i ton, tako i formu njenih delova (npr. ritmičke veze vokala u stihu, kao i stiha sa drugim stihom, zvučne veze vokala i suglasnika; ponavljanje slika, igra asocijacija, itd.). „Forma sledi funkciju“ (Luis Saliven4).
Frenk Lojd Rajt5 je u svojoj autobiografiji napisao da ideja organske arhitekture jeste da „realnost zgrade leži u prostoru unutar nje, u prostoru u kojem se živi.“ On citira Kolridža: „Kakav je život, takva je i forma.“ (Emerson govori u svom eseju „Poezija i imaginacija“ – „Pitaj stvarnost za formu.“) U Oksfordskom rečniku engleskog jezika citira se Haksli6 (po svoj prilici Tomas) i njegova izjava da je koristio reč organski „gotovo kao sinonim za reč živi7.

U organskoj poeziji je metrika, merna jedinica, direktan izraz promene opažaja. A zvuci koji zajedno deluju uz metriku, jesu neki vid proširene onomatopeje – tj. oni podražavaju ne zvuke nekog doživljaja (koji može biti i nečujan, ili kojem zvuci samo uzgred doprinose), već osećanje nekog doživljaja, njegov emocionalni ton, njegovu strukturu. Promenljiva brzina i tempo različitih elemenata percepcije unutar jednog doživljaja (padaju mi na pamet delovi morske trave koje pokreće talas) rezultiraju kontrapunktnim mernim jedinicama.

Razmišljajući o tome po čemu se organska poezija razlikuje od poezije slobodnog stiha, napisala sam da je „poezija slobodnog stiha uglavnom neuspela organska poezija, to jest, organska poezija u kojoj je pesnik prebrzo izgubio pažnju, pre nego što se suštinska forma doživljaja razotkrila.“ Ali mi je Robert Dankan ukazao na to da postoji i poezija „slobodnog stiha“ za koju taj moj sud ne važi, jer je ona napisana ne iz pobuda da traga za formom, već je možda upravo napisana sa željom da zaobiđe formu (ako je to moguće) i da izrazi tek nastalu emociju u što čistijem obliku.8 Međutim, to je kontradiktorno, jer, ako postoji skup esencijalnih svojstava emocije, ili osećanja, što pretpostavljam da je slučaj, nemoguće je izbeći da se deo toga predstavi kroz ritam ili ton osećanja kojem se daje glas u pesmi. Ali evo u čemu je verovatno razlika: slobodan stih izoluje „tačnost“ svakog stiha ili ritma – i ako on deluje ekspresivno, onda nije važna povezanost tog stiha sa narednim; dok se u organskoj poeziji specifični ritmovi delova pesme donekle modifikuju, ako je to neophodno, u cilju nalaženja ritma celine.

Ali zar osobenost celine ne zavisi i zar ne proističe iz osobenosti delova? Da, proističe; ali je to isto kao sa slikom i prirodom: pretpostavimo da potpuno preslikate, na slikarskoj paleti, svaku od boja različitih predmeta koje ćete slikati; pa ipak – kada se one prenesu jedna do druge na stvarnoj slici, možda ćete morati da posvetlite, potamnite, zamaglite ili izoštrite svaku od tih boja kako biste dobili efekat koji je sličan onome što vidite u prirodi. Vazduh, svetlost, prašina, senka i odstojanje se moraju uzeti u obzir.

To se može reći i na ovaj način: u organskoj poeziji, smisao za formu, ili „smisao za saobraćaj“, kako ga je Stefan Volpe9 nazvao, je konstantno prisutan zajedno sa (da, paradoksalno) autentičnošću razotkrivanja meditacije. Osećaj za formu je pomalo sličan stvaralačkom procesu Stanislavskog:10 staviti stolicu na pola metra od scene, postaviti grupu slučajnih posmatrača levo na sceni, ovom glumcu reći da malo pojača ton svog glasa, onoj glumici da malo sporije uđe u kadar; a sve to u cilju celokupne forme koju intuitivno želi da postigne. Ili je to neka vrsta izviđačkog helikoptera koji leti nad poljem pesme, fotografiše predeo iz vazduha i izveštava o stanju šume i stvorenjima u njoj – ili nad morem gde posmatra jata haringi i usmerava pecaroški brod ka njima.

Ispoljavanje smisla za formu predstavlja osećaj koji pesnikovo uho ima za neko ritmičko pravilo svojstveno određenoj pesmi, od koje zasebni stihovi odstupaju i kojoj se vraćaju. Čula sam da je Henri Kauel11 rekao da je mumlanje u indijanskoj muzici poznato pod nazivom nota horizonta. Al Kreš12, slikar, mi je poslao Emersonov citat: „Oko koje je zdravo, zahteva horizont.“ Taj osećaj za otkucaj ili ritam koji se krije ispod celine doživljavam kao notu horizonta jedne pesme. On komunicira sa nijansama ili silnim osećanjima koja određuju da li je ova ili ona reč naglašena, i u velikoj meri određuju šta odgovara datom stihu. On takođe povezuje potrebe snage-osećanja koja dominira ritmom sa potrebama ostalih delova pesme a tako i sa celinom.

Dankan je takođe ukazao na ono što možda predstavlja raznovrsnost organske poezije: na poeziju jezičkog impulsa. Čini mi se da uranjanje u sam jezik, svest o tom svetu mnoštva značenja koja se otkrivaju kroz zvuk, reč, sintaksu, i ulazak u taj svet pesme, predstavlja isto toliko jedan doživljaj ili grupaciju sličnih doživljaja kao iskustvo poimanja skupa esencijalnih svojstava neverbalnih čulnih i psihičkih dešavanja. Ono zbog čega može izgledati da je pesnik jezičke pokretačke snage drugačiji, jeste to što se zahtevi njegovog ostvarenja čine suprotnim istini kakvom je promišljamo; bar, u smislu logike čulâ. Ali naizgled iskrivljen doživljaj u nekoj takvoj pesmi zarad efekta koji će se ostvariti rečima, zapravo savršeno odgovara istini, jer sam doživljaj jeste vezan za reči.
Forma nije nikad ništa više do otkrivanja sadržaja.

,,Zakonitost glasi – jedna spoznaja mora odmah i direktno voditi ka nekoj dubljoj spoznaji“13 Oduvek sam mislila da to znači, „ne punite pukotine rudom“, jer onda neće biti pukotina. Ipak, pored ove istine, postoji još jedna istina (koju sam naučila od Dankana više od bilo koga drugog) – da i u pesmi mora biti mesta za pukotine – (ona nikad ne treba da bude pretrpana ubačenim rudama). Između dve spoznaje nalaze se veliki ponori, i ako uopšte treba da se pređe preko njih, oni se moraju preskočiti.

X-faktor, magija, dešava se kada dođemo do tih pukotina i načinimo te skokove. Religiozna posvećenost istini, raskoši autentičnosti, pisca uključuje u proces koji je nagrada sam po sebi; ali kada nas ta posvećenost dovede do neslućenih ponora i otkrijemo kako polako plovimo preko njih i stupamo na obalu sa druge strane – to je ekstaza.


sa engleskog prevela Ivana Maksić



1 Gerard Manley Hopkins (1844–1889), engleski pesnik i jezuitski sveštenik, u dvadesetom veku postao jedan od vodećih viktorijanskih pesnika. Bio je eksperimentator na polju jezika, tvorac mnogih kovanica, poznat po upotrebi arhaičnih reči i dijalektizama, aliteracije, asonance, onomatopeje i rime. (prim. prev.)
2 „inskejp“ (inscape) – skup svih svojstava koja neku stvar/pojavu čine jedinstvenom, neponovljivom, koja je suštinski određuju, po kojima se ona razlikuje u odnosu na sve druge stvari. Za Hopkinsa je ovaj termin imao gotovo religiozno značenje, pa se često povezuje sa epifanijom; shodno tome, reč „inskejp“ bi bila značenjski ekvivalent nepovredivoj svetosti neke stvari/bića/pojave, razlog zašto je ona stvorena baš kao takva. Zbog neprevodivosti i posebnosti ovog termina, on je uveden kao transkribovan, ali će se u daljem tekstu radi olakšanog razumevanja pojavljivati u vidu sintagme „skup esencijalnih svojstava neke stvari“. (prim. prev.)

3 „instres“ (instress) – iskustvo poimanja skupa esencijalnih svojstava neke stvari svim čulima. Prema Hopkinsu, samo retki umetnici imaju mogućnost da spoznaju esencijalna svojstva neke stvari; stoga je Hopkinsov koncept ovog iskustva blizak mističnom iskustvu percipiranja lepote unutarnjih karakteristika neke stvari. Zbog neprevodivosti i posebnosti ovog termina, uveden je kao transkribovan, a u daljem tekstu će se pojavljivati kao „iskustvo poimanja skupa esencijalnih svojstava“. (prim. prev.)

4 Louis Sullivan (1856-1924), američki arhitekta, vezuje se za čikašku školu arhitekture. (prim. prev.)

5 Frank Lloyd Wright (1867-1958), jedan od najvećih američkih arhitekata dvadesetog veka. Između ostalog, projektovao je i Gugenhajm muzej u Njujorku (njegovo poslednje delo, 1959.). (prim. prev.)

6 Thomas Huxley (1825-1895), engleski biolog, poznat kao glavni zastupnik i branilac Darvinove Teorije evolucije. (prim. prev.)

7 living (živeći, onaj koji je živ); (prim. prev.)

8 Videti, recimo, neke od zaboravljenih pesnika iz ranih 20-ih – takođe, neke pesme Ejmi Louel, Sandberga, Džona Gulda Flečera. Neke imažističke pesme su u tom smislu napisane u „slobodnom stihu“, ali nikako ne sve. (prim. aut.)

9 Stefan Wolpe (1902–1972), nemački kompozitor. Seli se u SAD 1938. godine, gde se povezuje sa slikarima iz kruga apstraktnog ekspresionizma. Predavao je na Blek Mauntin Koledžu. (prim. prev.)

10 Constantin Stanislavski (1863–1938), ruski glumac, pozorišni reditelj i teoretičar, inovativan i uticajan na mnogim poljima. (prim. prev.)

11 Henry Cowell (1897–1965), američki kompozitor, muzički teoretičar, pijanista. (prim. prev.)

12 Albert Kresch (1922), bruklinski slikar, pripada njujorškoj slikarskoj školi, poznat po pejzažima snažnog kolorita i ekspresije. (prim. prev.)

13 Edward Dahlberg, citiran u Čarls Olsonovim „Projected Verse“, Selected Writings (New York, New Directions, 1966). (prim. aut.)


Deniz Levertov (Denise Levertov, 1923–1997) je američka pesnikinja, prozaistikinja i esejističarka, rođena u Engleskoj, u porodici ruskog jevrejina i Velšanke. Učestovala je kao bolničarka u Drugom svetskom ratu, a nakon sklapanja braka sa američkim piscem Mičelom Gudmenom, 1948. godine se seli u SAD gde će provesti ostatak života. U SAD je završila slavistiku i nakon toga predavala na više univerziteta. Objavila je preko trideset knjiga poezije od kojih je prva, Double Image objavljena 1946. godine, dok je pesnikinja živela u Londonu. Neke od njenih značajnijih knjiga su Here and Now (1956), The Jacob's Ladder (1961), To Stay Alive (1971), Life in the Forest (1978) i Oblique Prayers: New Poems (1984). Bila je politički aktivna kao feministkinja i kao protivnica rata u Vijetnamu. Na njenu poeziju veliki uticaj je izvršilo delo Vilijema Karlosa Vilijamsa i pesnika Blek Mauntin koledža sa kojima je bila poetički bliska.

izvor 

Deniz Levertov, poezija




POREMEĆAJ

Pošto sam sebi odsekla ruke
i kad su mi porasle nove
nešto za čim su moje bivše ruke žudele
došlo je da traži da bude grljeno


i pošto su moje iščupane oči
uvenule, i kad su porasle nove


nešto za čim su moje prethodne ruke plakale
došlo je da traži da bude oplakano.




RAZGOVORI U TAMI

Živimo u istoriji, kažu jedni.
Mi smo muve na Levijatanovoj koži, govore drugi.

U svakom slučaju, pričaju jedni,
strahovi i gubici.

I među gubicima, smatraju drugi,
posebna mesta na koja vode naši putevi.

Naše smrti, kažu jedni.
Tako je, govore drugi,
To će sada biti masovna smrt.

Masovne grobnice, pričaju jedni, nisu ništa novo.
Ne, smatraju drugi, ovaj put neće biti grobova,
svi će mrtvi ležati tamo gde su pali.

Osim onih, kažu jedni, koji sagore i pretvore se u pepeo.
I koje raznesu vatreni vetrovi, pričaju drugi.

Kako možemo da živimo sa ovim strahom? pitaju jedni.
Iz dana u dan, odgovaraju drugi.

I dalje želim da vidim, kažu prvi,
kuda vodi moj put.

I dalje želim da živim, kažu drugi, ali, gde ću živeti
kad nestane svet?





ŽIVETI


Plamen je u listu i vlati trave
tako zelen čini se
da je svako leto poslednje leto.

Vetar duva i lišće
drhti na suncu
kao da je svaki dan poslednji dan.

Crveni gušter
tako hladan i tako
neoprezan, sanjiv

mrda svojim tananim nožicama
i dugim repom. Držim
šaku otvorenu da može da ode.

Kao da je svaki minut poslednji minut.


LJUDI U NOĆI


Noć koja preseca između tebe i tebe
i tebe i tebe i tebe
i mene: raskida nas čovek koji na laktovima
puzi kroz gomilu. Nećemo
tražiti jedno drugog, niti
odlutati, svako za sebe, nećemo posmatrati
sporu gomilu. Među sporednim atrakcijama
ispod filmskih reklama,
slika sastavljenih od milion svetala,
divovi koji se pokreću i iznova kreću
ponovo, iznad oblaka od gustog mirisa,
rasporenih, pečenih kestenova

Nećemo otići ni u nečiji stan, tvoj
ili tvoj, kako bismo pronašli
nekog ko sedi u tami:
ko je to, zapravo? Pališ svetla
da vidiš: znaš mu ime ali
ko je to?
Ne želiš da vidiš.

Fluorescentno svetlo mutno treperi, predah.
Ti zapovedaš. Ono grabi
svaku glavu i drži je
za kosu, masku po masku.

Ti i ti i ja ponavljam
gestove onda kada reči
greše i govor
i govor, smeh, kažem
„ja“ i „ja“
misleći „bilo ko“.

Niko.


prevod: Nikola Todorović
izvor

SLAVNI PRECI 


Rabin
Severne Belorusije
u svojoj mladosti beše sklon
da uči jezik ptica jer ga
nije zanimalo ono spoljašnje;
i pored toga, kad je ostario,
utvrđeno je da ih je ipak razumeo
dok ih je dobro slušao, i kao što je rečeno, 'molio se
s klupom i podom.' Koristio je
ono sto beše u ruci - kao sto je činio
Ejndžel Džons iz Molda, čije su meditacije
bile ušivene u kapute i pantalone.
Dakle, zamišljajući da je neko uže
i dalje zategnuto između mene i njih, htela bih
da stvorim pesme, neposredne kao ono što ptice kažu,
tvrde kao pod, zvučne kao klupa,
tajanstvene kao ona tišina kada krojač
zaustavi svoju iglu u vazduhu.


NEDELJA POPODNE 


Posle prve pričesti
i banketa gde su jele mango i
svadbenu tortu, mlade kćeri
trgovca kafom prilegle su
za vreme duge sieste i njihove bele haljine
ležale su kraj njih u tišini
a beli velovi im leteli
u snovima kao što muve zuje.
Ali kako je to popodne
bilo do kraja žarko, ustale su
i trčale po susedstvu između napola sagrađenih vila
živahno, živahno šutirajući košarkašku loptu, noseći
druge nove haljine, od krvavocrvenog somota.


BURMA 


Moja burma leži u korpi
kao da je na dnu bunara.
Ništa neće doći da pomogne
da se i na moj prst opet upeca.
Leži
među ključevima od bivše kuće,
s ekserima sto čekaju da ih potraže
i u neki od zidova zakucaju,
s telefonskim brojevima pored kojih nema imena,
s beskorisnim spajalicama za hartiju.
Ona se ne može
dati na dar jer, plašim se, doneće nesreću.
Nije
na prodaju jer brak je nekada dobar bio,
pa ipak i to vreme je prošlo.
Može li kakav zanatlija
da na nju stavi dragulje, pretvori je
u sjajni prsten koji niko ne može da uzme
za svečanu veridbu ili kako bi dao obećanje
kojeg će se pridržavati dok god bude živ? Da ga pretvori
u jednostavan poklon što ga kao prijatelj možeš dati?

Izvornik: Mostovi 110

Preveo Milan Đorđević



23.05.2017.

Alberto Mangel, Biblioteka





Sve što je ostalo od jedne atinske biblioteke: natpis koji kaže da je radno vreme „ od prvog do šestog sata “ i da je „zabranjeno iznositi dela iz biblioteke “


Biblioteka u kojoj sam napokon sakupio svoje knjige započela je svoj život negde u petnaestom veku, kao ambar smešten na brdašcu južno od Loare. Ovde su, poslednjih godina pre hrišćanske ere, Rimljani podigli hram Dionisu da proslavljaju boga ove vinske oblasti; dvanaest vekova kasnije, hrišćanska je crkva zamenila boga pijanog zanosa bogom koji je svoju krv pretvorio u vino. (Imam sliku vitraža na kojem se vidi dionizijska vinova loza kako raste iz rane na Hristovom desnom boku.) Još kasnije, seljani su crkvi pridodali kuću u koju su smestili svog sveštenika, a naposletku su tom parohijskom domu dodali i nekoliko kula-golubamika, mali voćnjak i ambar. U jesen 2000. godine, kad sam prvi put ugledao ta zdanja koja sada predstavljaju moj dom, sve što je bilo ostalo od ambara bio je jedan jedini kameni zid koji je odvajao moje imanje od dvorišta sa kokoškama i komšijske njive. Prema lokalnoj legendi, pre nego što je bio deo ambara, taj je zid bio deo jednog od dva zamka koja je Tristan Lermit, ministar na dvoru Luja XI, ozloglašen sa svoje okrutnosti, podigao za svoje sinove negde oko 1433. godine. Prvi od ova dva zamka i dalje stoji, premda je u velikoj meri izmenjen u osamnaestom veku. Drugi je izgoreo pre tri ili četiri veka i jedini zid koji se i dalje drži, sa kulom-golubarnikom na drugom kraju, prešao je u vlasništvo crkve, budući da ograđuje jedan kraj parohijskog vrta.

Godine 1693, kad je otvoreno novo groblje koje je imalo da prim sve veći broj preminulih, stanovnici sela („okupljeni pred vratima crkve“, kako kaže tapija) dozvolili su novopostavljenom svešteni-
ku da pripoji staro groblje i da nad ispražnjenim grobnicama zasadi voće. Istovremeno, zid zamka poslužio je da se ogradi novi ambar. Nakon što su Francuska revolucija, rat, oluje i nemar doveli ambar do rušenja, pa čak i pošto su 1837. godine u crkvi ponovo počela bogosluženja i novi se sveštenik doselio u parohijski dom, ambar nije obnovljen. Stari je zid i dalje služio kao graničnik između dva imanja koji s jedne strane gleda na seljakovo polje, a s druge baca senku na dvorište parohijskog doma sa drvetom magnolije i grmovima hortenzije.1

Čim sam ugledao taj zid i razbacano kamenje oko njega, znao sam da je to mesto na kojem ću sagraditi prostoriju za svoje knjige. Na umu sam imao tačno određenu sliku biblioteke, neku vrstu
mešavine dugačke dvorane u Sisingherstu (u kući Vite Sakvil-Vest u Kentu, koju sam nedugo pre toga posetio) i biblioteke u mojoj staroj školi, Nacionalnom liceju u Buenos Ajresu. Želeo sam prostoriju obloženu panelima od tamnog drveta, sa nežnim snopovima svetlosti i udobnim stolicama, i sa manjom pomoćnom prostorijom u koju bih smestio svoj pisaći sto i stručne knjige. Zamišljao sam police koje počinju negde oko mog pojasa i pružaju se naviše samo dokle vrhovima prstiju ispružene ruke mogu da dosegnem, jer su, kako sam iskusio, knjige osuđene na visine za koje su protrebne merdevine ili na nizine koje primoravaju čitaoca da puzi na stomaku po podu dobijale daleko manje pažnje od svojih drugarica negde na sredini zida, bez obzira na njihov sadržaj ili vrednost. No takav bi idealan raspored zahtevao biblioteku tri ili četiri puta veću od srušenog am-
bara i, kao što je Stivenson onako žalobno rekao, ,,to je čemer umetnosti: vidite šta je dobro, a neka besmislica o smislu neprestano se meša“2. Iz nužde, moja biblioteka ima police koje počinju tik iznad
podnih lajsni a završavaju se za visinu oktavo izdanja ispod greda kose tavanice.


Dok je je biblioteka građena, zidari su u starom zidu otkrili dva davno zazidana otvora. Jedan je uzani otvor-strelnica sa kojeg su strelci verovatno branili sina Tristana Lermita kad su se njegovi raz-
gnevljeni seljani pobunili; drugi je niski kvadratni prozor zaštićen srednjovekovnim gvozdenim rešetkama grubo oblikovanim u stabljike s kojih vise listovi. Sa tih prozora, preko dana, vidim komšijske kokoške kako se žumo kreću sa jednog na drugi kraj ograđenog terena, kljuckajući tu i tamo, dovedene do ruba mahnitosti zahvaljujući velikom broju ponuđenih slastica, poput poremećenih naučnika u biblioteci; sa prozora novog zida preko puta gledam na sam paro-
hijski dom i na dva prastara drveta japanskog bagrema u mom vrtu. Ali noću, kad se svetiljke u biblioteci upale, spoljašnji svet nestaje i ništa osim ovog prostora sa knjigama ne postoji. Nekome ko bi stajao napolju, u vrtu, biblioteka noću deluje kao nekakav ogromni brod, nalik onoj neobičnoj kineskoj vili koja je 1888. godine na zahtev kapriciozne carice C’sji izgrađena u obliku broda nasukanog u vrtnom jezeru njene Letnje palate. Po mraku, sa osvetljenim prozorima i nizovima knjiga koje svetlucaju, biblioteka je zatvoren prostor, svet sa sopstvenim samodovoljnim pravilima koja pretenduju da za mene ili promene pravila bezobličnog vanjskog sveta. Po danu, biblioteka je carstvo reda. Niz prolaze obeležene slovima i kroz njih krećem se sa vidljivom svrhom, u potrazi za nekim imenom ili glasom, poklanjajući pažnju knjigama prema njihovom položaju na polici. Struktura ovog mesta je jasna: lavirint pravih linija, ne da biste se u njemu izgubili već da biste nešto pronašli; izdeljena prostorija koja prati naizgled logičan sled klasifikacije; geografija koja poštuje unapred određeni sadržaj i nezaboravnu hijerarhiju alfabeta i brojeva .

Noću se atmosfera menja. Zvuci postaju prigušeni, misli gla- snije. „Jedino po mraku Minervina sova uzleće“, zapisao je Valter Benjamin, citirajući Hegela.3 Vreme kao da je bliže onom trenutku na pola puta između jave i sna u kojem svet može biti po nahođenju preoblikovan. Moje su kretnje nehotično tajne, moje delanje tajanstveno. Pretvaram se u nešto nalik utvari. Knjige su sada ono što je istinski prisutno a ja, čitalac, onaj koji je kroz kabalističke rituale napola viđenih slova prizvan i namamljen do izvesnog toma i izvesne stranice. Red koji bibliotečki katalozi nalažu, noću postaje puka konvencija; u senama on nema nikakav primat. Iako u mojoj biblioteci ne postoji nikakav dominantni katalog, čak i moć takvih blažih oblika reda kakav je alfabetski redosled po imenu autora ili podela u odeljke na osnovu jezika, postaje umanjena. Oslobođene dnevnih stega, neprimećene u kasnim satima, moje oči i ruke nesmotreno preturaju po urednim nizovima knjiga, ponovo uspostave
saveze među različitim kulturama i stolećima. Napola zapamćen stih ima odjek u drugom zbog razloga koji, na svetlu dana, ostaju nejasni. Ako biblioteka ujutro nagoveštava odjek strogog i shvat-
Ijivo željenog reda i poretka, biblioteka noću kao da uživa u osnovnoj, iskonskoj, radosnoj zbrci sveta.

U prvom veku nove ere, u svojoj knjizi o rimskom građanskom ratu koji se odigrao stotinu godina ranije, Lukan je opisao Julija Cezara kako tumara ruševinama Troje i primetio kako svaka jama i
svako ogoljeno stablo podsećaju njegovog junaka na drevne homerovske priče. ,,Po jedna legenda drži se za svaki kamen“4, objasnio je Lukan, opisujući kako Cezarovo putovanje ispunjeno pripovedanjem tako i, daleko u budućnosti, biblioteku u kojoj ja sada sedim. Moje knjige među koricama čuvaju svaku priču koju sam ikada znao i koje se i danas sećani, ili koju sam zabofavio, ili koju bih jednog dana mogao pročitati; ispunjavaju prostor oko mene drevnim i novim glasovima. Bez sumnje, te priče postoje na stranicama i preko dana, no, možda zbog toga što je noćno doba povezano
sa utvamim prikazama i živopisnim snovima, one postaju življe prisutne posle zalaska sunca. Koračam niz redove knjiga bacajući pogled na Volterova dela i u mraku čujem njegovu orijentalnu bajku o Zadigu; negde u daljini Vatek Vilijama Bekforda nastavlja nit priče i predaje je klovnovima Salmana Ruždija iza plavih korica Satanskih stihova; još jedan Orijent dobija svoj odjek u čarobnom
selu iz dvadesetog veka, selu Zahiri u Samarkandu, koje zauzvrat prepušta pripovedanje tužnim preživelima Nagiba Mahfuza u današnjem Egiptu. Lukanovom Cezaru rečeno je da pažljivo hodi
trojanskim tlom da ne nagazi na duhove. Noću, ovde u biblioteci, duhovi imaju glasove.

No ipak, biblioteka noću nije za svakog čitaoca. Mišel de Montenj, na primer, nije delio ovu moju turobnu sklonost. Njegova biblioteka (govorio je o librairie, ne o bibliotheque, budući da je upotreba ovih reči tek počinjala da se menja u vrtoglavom i nepostojanom šesnaestom veku) bila je smeštena na trećem spratu njegove kule, u prastarom skladištu. „Provodim tamo većinu dana

Svog života i većinu sati jednog dana; noću nikada nisam tamo“,5 priznao je. Noću je Montenj spavao, jer je verovao da se telo preko dana dovoljno napatilo zbog čitalačkog uma. „Knjige poseduju
mnogo prijatnih svojstava namenjenih onima koji znaju kako da ih odaberu, no nema dobrobiti bez napora; nije to jednostavno ičisto zadovoljstvo, kao što to nisu ni druga zadovoljstva; ono ima
svoje neprijatnosti, i to zamorne; duša se zabavlja, ali telo, o kojem nisam zaboravio da se staram, ostaje neaktivno i postaje veoma umomo i žalosno.“6 Ali/ne i moje telo. Razni elementi mog štiva kao da prožimaju svaki moj mišić tako da, kad konačno odlučim da ugasim svetlo u biblioteci, odnosim sa sobom u san glasove i pokrete iz knjige koju tek što sam zatvorio. Naučio sam iz obilnog iskustva da će, ako ujutro želim da pišem o određenoj temi, ono što o njoj pročitam prethodne noći nahraniti moje snove ne samo činjenicama već i istinskim događajima koji su se u datoj priči desili. Od čitanja o boeuf en daube gospođe Remzi ogladnim, od Petrarkinog uspinjanja na planinu Ventu ostajem bez daha, Kitsovo opisivanje sopstvenog plivanja uliva mi snagu i živost, poslednje stranice Kima ispunjavaju me iskrenim prijateljstvom, prvi opis baskervilskog psa tera me da se nelagodno osvrćem preko ramena.iPo Kolridžu, takva sećanja na pročitano u čitaocu bude najplemenitije od svih mogućih osećanja, osećanje uzvišenog koje, kaže on, „nastaje ne iz pogleda na spoljašnji predmet, već iz razmišnjanja posmatrača o njemu; ne iz čulnog utiska, već iz refleksa mašte“.7 Kolridž suviše
lako odbacuje „čulni utisak“; da bi moja noćna maštanja cvetala, moram dozvoliti svojim ostalim čulima da se probude - da vidim i dodimem stranice, da čujem šuštanje papira i bojažljivo krckanje
uveza hrbata, da osetim miris drveta od kojeg su načinjene police, mošusni vonj kožnih poveza, oštar miris mojih požutelih džepnih izdanja. Tek tada mogu da spavam.

Preko dana pišem, prebiram po knjigama, preslažem ih, sklanjam novokupljena izdanja, premeštam odeljke da dobijem više prostora. Novopridošlim knjigama priređuje se dobrodošlica nakon perioda
pregledanja. Ako je knjiga polovna, ostavljam sva njena obeležja netaknutim - tragove prethodnih čitalaca, saputnika koji su svoje putovanje obeležili našvrljanim komentarima, imenom ispisanim
na prvoj stranici, autobuskom kartom kojom su označili određenu stranicu. Bilo da je stari ili novi, jedini znak koji uvek pokušavam da otklonim sa svojih knjiga (obično sa slabim uspehom) jeste nale-
pnica s cenom koju pakosni prodavci knjiga lepe na poleđine. Ove zloslutne bele kraste teško se odlepljuju, ostavljajući leprozne rane i tragove lepljive materije za koju se lepe prašina i trag godina, zbog čega poželim da postoji poseban lepljivi pakao u koji bi izumitelj tih nalepnica bio prognan.
Noću sedim i čitam, i posmatram redove knjiga koji me ponovo mame da uspostavim veze između suseda, da im izmišljam zajedničke prošlosti, da povezujem jedan odlomak kojeg se setim s drugim.
Virdžinija Vulf jednom je pokušala da napravi razliku između čoveka- koji voli da uči i čoveka koji voli da čita i zaključila da ,,ne postoji nikakva veza između njih“. „Učeni čovek“, pisala je,
nepomični je i usredsređeni usamljenik-entuzijasta koji pretražuje knjige ne bi li otkrio neko određeno zmce istine za kojim se dao u traganje. Ako ga savlada strast za čitanjem, njegovo dostignuće se smanjuje i izmiče mu između prstiju. Čitalac, s druge strane, mora na samom početku odustati od želje za učenjem; ako se znanje prilepi za njega toje sasvim u redu, ali tragati za njim, sistematično čitati, postati stručnjak ili autoritet - sve to veoma će lako ubiti ono što smatramo
humanijom strašću za čistim i rasterećenim čitanjem.8 Preko dana, iskušavaju me koncentracija i sistem; noću mogu da čitam sa raspoloženjem koje se graniči sa bezbrižnošću. No bilo po danu ili noću, moja biblioteka moje je privatno carstvo, za razliku od javnih biblioteka, malih i velikih, a, takođe, za razliku i od fantomske elektronske biblioteke prema čijoj univerzalnosti ostajem umereno skeptičan. Geografija i običaji ove tri vrste biblioteka razlikuju se na mnogo načina, premda im je svima zajednička očigledna i izričita namera da ujedine naše znanje i našu maštu, da grupišu i raspodele informacije, da na jednom mestu sakupe naše posredno stečeno životno iskustvo i da izostave i zanemare mnoga iskustva drugih čitalaca zahvaljujući tvrdičluku, neznanju,
nesposobnosti ili strahu.

Ovi naizgled kontradiktomi pokušaji uključivanja i izostavljanja toliko su stalni i dalekosežni da imaju (barem na Zapadu) svoje raspoznatljive književne ambleme, dva spomenika koja, moglo bi
se reći, predstavljaju sve što mi jesmo. Prvi od njih, podignut da se dostignu nedostižna nebesa, izdigao se iz naše želje da osvojimo prostor, želje kažnjene nastankom mnoštva jezika zahvaljujući
čemu i darfas svakodnevno nailazimo na prepreke u pokušajima da se predstavimo jedni drugima. Dragi od njih, izgrađen kako bi se sa svih strana sveta sakupilo sve ono što su ti jezici pokušali da zabeleže, nikao je iz naše nade da se vreme može savladati i skončao u legendamom požaru koji je progutao čak i sadašnjicu. Vavilonska kula u prostoru i Aleksandrijska biblioteka u vremenu su
simbol ovih nastojanja. Ležeći u njihovoj senci, moja mala biblioteka podseća na obe nemoguće želje - a želju da se sakupe svi jezici Vavilonske kule i na čežnju da se poseduju sve knjige iz
Aleksandrije.

Priča o Vavilonskoj kuli ispričanaje u jedanaestoj glavi Postanja. Posle Potopa, svi ljudi na svetu zaputili su se na istok, u zemlju Šinara, gde su odlučili da sagrade grad i kulu koji bi se protezali do
nebesa. ,,A Gospod siđe da vidi grad i kulu što zidahu sinovi čovečiji. I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade šta su naumili. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore.“9 Bog je, kaže nam legenda, izmislio mnoštvo jezika da bi ja sprečio da radimo zajedno, da ne bismo premašili sopstvene mogućnosti. Prema Sanhedrinu (savetu jevrejskih starešina ustanovljenom u Jerusalimu u prvom veku), mesto na kojem se nekada izdizala kula nikada nije izgubilo svoj osoben karakter te, čak i danas, ko god prođe pored njega zaboravi sve što zna.10 Pre mnogo godina, pokazali su mi mali brežuljak od ruševina izvan vavilonskih zidina i rekli da je to sve što je ostalo od onoga što je nekada bilo Vavilonska kula. Aleksandrijska biblioteka bila je centar učenosti koji su osnovali kraljevi iz dinastije Ptolemejida na završetku trećeg veka pre n. e. kako bi bolje sledili Aristotelovo učenje. Prema grčkom ge- bgrafu Strabonu11, koji je pisao u prvom veku pre n. e., moguće je da je biblioteka sadržala knjige upravo tog filozofa, koje je ostavio jednome od svojih učenika, Teofrastu, koji ih je zauzvrat zaveštao dmgom učeniku, Neleju iz Skepse, koji je naposletku bio uključen u osnivanje same biblioteke. Sve do osnivanja Aleksandrijske biblioteke, biblioteke drevnog sveta bile su ili lične zbirke knjiga pojedinca ili državna skladišta u kojima su se u zvanične svrhe čuvali pravni i književni spisi. Ono što je pokretalo osnivanje tih ranih bilioteka nije toliko bila radoznalost već pre težnja za čuvanjem koja je poticala više iz potrebe da se konsultuje određeni izvor nego iz želje da se bude sveobuhvatan. Aleksandrijska biblioteka otkrila je novu maštu koja je po ambiciji i opsegu nadmašila sve postojeće biblioteke.

Atalidski kraljevi Pergama, u severozapadnoj Maloj Aziji, pokušali su da se nadmeću sa Aleksandrijom te su sagradili sopstvenu biblioteku, no ona nikada nije dostigla veličattstvenost one u Aleksandriji. Kako bi sprečili supamike da sačinjavaju rukopise za svoje biblioteke, Ptolemejidi su zabranili izvoz papirusa, na šta su pergamski bibliotekari odgovorili tako što su izumeli novi pisaći materijal kojem su dali ime po svom gradu: pergamenon ili pergament.12 Jedan zanimljiv dokument iz drugog veka pre n. e., možda apokrifno Aristejevo pismo, beleži priču o poreklu Aleksandrijske bi-
blioteke koja predstavlja suštinu tog kolosalnog sna. Da bi stvorio univerzalnu biblioteku, kralj Ptolemej I pisao je „svim suverenima i vladarima na zemlji“ moleći ih da mu pošalju svaku vrstu knjige svake vrste autora, „pesnika i proznih pisaca, retoričara i sofista, lekara i maga, istoričara kao i svih ostalih“. Kraljevi stručnjaci izračunali su da bi bilo potrebno petsto hiljada svitaka da u Aleksandriji sakupe „sve knjige svih naroda sveta“.13 (Vreme uvećava naše ambicije; godine 1988. samo je u Kongresnu biblioteku u Vašingtonu stizalo toliko primeraka rukopisa godišnje, od kojih se u njoj sačuva oko skromnih četiri stotine hiljada.)14 Danas egipatska vlada ponovo gradi Aleksandrijsku biblioteku, posle projektnog konkursa na kojem je pobedio norveški arhitektonski studio Sneheta. Vredna 220 miliona američkih dolara, visoka trideset i dva metra, sa obimom od
160 metara i sa dovoljno mesta na policama da na njih stane preko osam miliona primeraka knjiga, nova Aleksandrijska biblioteka će u svojim prostranim odajama sadržati i audio-vizuelni materijal i virtualnu zbirku.

Vavilonska kula stajala je (dok je stajala) kao dokaz našeg verovanja u jedinstvo sveg sveta. Kako priča kaže, u rastućoj senci Vavilonske kule čovečanstvo je naseljavalo svet u kojem nisu postojale
lingvističke granice, verujući damu nebesa pripadaju koliko i čvrsto tle. Aleksandrijsku biblioteku (koja je možda stajala na čvršćem tlu nego što je ono u Vavilonu) podigli su da potvrdi suprotno: da je kosmos zapanjujuća mešavina raznovrsnosti i da u toj raznovrsnosti postoji izvestan tajni red. Prva je bila odraz naše inutitivne spoznaje jednog jedinog, trajnog, monolingvalnog božanstva čije su reči izgovarali svi od zemlje do nebesa; druga, odraz verovanja da je svaka knjiga sačinjenih od tih reči sopstveni složeni univerzum, da svaka u svojoj jedinstvenosti podrazumeva da se obraća svemu i svakome na ovom svetu. Vavilonska kula srušila se u preistoriji pripovedanja; Aleksandrijska biblioteka podigla se kad su priče poprimile oblik knjiga i kad su se upinjale da pronađu sintaksu koja bi Svaku reč, svaku tablicu, svaki svitak stavila na mesto gde s razlogom i nužno pripadaju. Neupadljiva, veličanstvena i sveprisutna, vimeren arhitektura te beskrajne biblioteke i dalje poput utvare pohodi naše sne o univerzalnom redu. Ništa slično nikada više nije napravljeno, premda su druge biblioteke (uključujući i veb biblioteke) pokušale da podražavaju njenu neverovatnu ambiciju. Ona stoji jedinstvena u istoriji sveta, kao jedino mesto koje je, budući da je imalo zadatak da
zabeleži sve, u prošlosti i u budućnosti, moglo predvideti i sopstveno uništenje i vaskrsenje i pohraniti zapis o tome. Podeljena u tematske oblasti po kategorijamakoje su smislili
njeni bibliotekari, Aleksandrijska biblioteka postala je mnoštvo bi- blioteka od kojih je svaka bila usredsređena na jedan aspekt raznovrsnosti ovog sveta. Bilo je to mesto (hvalisali su se Aleksandrijci) gde se sećanje održavalo u životu, gde je svaka zapisana misao imala svoju nišu, gde je svaki čitalac mogao pronaći sopstvenu putanju iscrtanu tačku po tačku u knjigama koje možda još niko nije otvorio; mesto gde je i sam kosmos nailazio na sopstveni odraz pretočen u reči. Još jedna mera koju je kralj Ptolemej preduzeo da ostvari svoju ambiciju bila je naredba da se svaka knjiga koja dospe u aleksandrijsku luku ima zapleniti i prepisati, uz svečano obećanje da će se original vratiti (kao i tolika druga svečana kraljevska obećanja, i ovo nije baš uvek bilo održano, te se često umesto originala vlasniku vraćala kopija). Zahvaljujući ovoj despotskoj meri, knjige sakupljene u biblioteci postale su poznate pod nazivom „brodska zbirka“16.

Prvi pomen ove biblioteke nalazi se kod Heronda, pesnika iz Kosa ili Mileta koji je živeo u drugoj polovini trećeg veka pre n. e., u tekstu koji pominje zdanje poznato pod nazivom Museion ili Kuća
muza u kojoj se gotovo sigumo nalazila čuvena biblioteka. Zanimljivo je da u vrtoglavoj igri kineskih kutija Herond Egipatskom carstvu pripisuje postojanje sveobuhvatne univerzalne biblioteke, tako da
Egipat sadrži Muzej, koji zauzvrat sadrži Biblioteku, koja......

izvor 


22.05.2017.

Antonen Arto Pablu Pikasu - pismo







Pariz, 13. novembra 1946.

Dragi Pablo Pikaso,

Napisao sam 5 pesama od kako sam stigao u Pariz i one su me učinile nesrećnim : Časopis La Rue je hteo da objavi dve ali je propao. Tri ostale pesme su ODBILI da objave neki drugi časopisi i listovi.

No, našao sam izdavača: G. Pjer Bordas, koji hoće da objavi, u jednoj knjižuci, svih tih pet pesama, me je zamolio da vas upitam da li biste hteli da ih ilustrujete sa pet-šest bakroreza ili litografija. To je za vas puno posla ali ipak vam šaljem pesme. Možda ćete hteti posle čitanja pesama vi, Pablo Pikaso, da kažete nekoliko reči o njima.

Budite uvereni da sam vam iskreno odan od srca.

Antonen Arto

__________________________________________

Pariz, 20. decembra 1946.

Dragi Pablo Pikaso, dragi prijatelju,

Poverio sam vam 5 pesama otkucanih na mašini.

Pjer Loeb vam je kazao da bi hteo da ih objavi Pjer Bordas : 300. primeraka na luksuznom papiru i 1000. primeraka, na moj zahtev, na običnom papiru, da bi mogli studenti i siromašni pesnici, mladi ljudi bez novca, da ih čitaju a ne samo ljudi koji su se obogatili na crnoj berzi. Amerikanci iz obe Amerike i lame koji nisu videli rat. već sto hiljada godina sem mužjake koji su uspeli da savladaju ženku, itd. itd…

Ovim hoću da vam kažem da su te pesme za mene zov kojim još uvek zovem savest, ne nalazeći za to bolju reč, jer gde još uvek postoji savest od vremena otkako zlo gospodari; samo nekoliko retkih ekstremiteta tela ljudske savesti nije učinilo neku svinjariju?

Ovo što radim nije umetničko delo namenjeno samo poznavaocima umetnosti, i mislim da će se Pablo Pikaso potpisati dletom ili stiletom, kao i ja, ispod onoga što užasava.

Hteo bih da vas vidim u subotu u podne, sem ako ne budete nečim sprečeni.

Vaš,

Antonen Arto

______________________________________

Subota, 3. januara 1947.

Pablo Pikaso,

Nisam početnik koji traži ilustracije od jednog velikog slikara da bi lansirao svoje prve napisane pesme. Već sam se dovoljno zlopatio i preznojavao u životu da bih napisao pesme koje nisu baš mnogo vrednije od tog užasa iz kojeg su nastale, ali koje su dovoljne same sebi i nije im potrebna zaštita niti potpora bilo čija ili bilo koga, ma ko on bio, da bi živele svoj mali život.

Od svega što sam napisao od kako sam izašao iz duševne bolnice u Rodezu, izdvojio sam tih pet pesama koje su privukle pažnju jednog izdavača, koji je izrazio želju da te pesme budu ilustrovane sa nekoliko vaših bakroreza ili litografija, jer se ja s”m toga nikada ne bih setio. I ja sam takođe sposoban da napravim svoj portret i ilustrujem svoje tekstove vinjetama koje prestaju da bivaju crteži da bi postale živa bića. Neumorno sam fabrikovao, u Rodezu, crteže, ta živa bića koja su postala povod, službenicima policije duševne bolnice u kojoj sam se nalazio, da me bez prestanka maltretiraju.
Pedeset mi je godina. Živim u Ivriju. Proveo sam devet godina zatvoren u duševnoj bolnici, upoznao sam u njoj splačine od hrane i glad, tri godine sam proveo u samici, protivzakonito hapšen, mučen, bio u ćeliji i ludačkoj košulji, i pet meseci sistematski trovan kalijumovom kiselinom, čemu treba dodati da sam u Rodezu dve godine lečen elektrošokovima, pet puta bio u komi, na leđima nosim ožiljke od uboda noža, i trpim nepodnošljive posledice od udaraca gvozdenom šipkom zbog kojih su mi, u Dablinu, u septembru 1937. godine, operisali kičmu, što bi trebalo da znači da se jedva vučem ovakav kakav sam, i da nije previše prijateljski da me terate da već pet puta vučem svoje telo od Ivrija do ulice Grand Ogisten, bez ikakve potrebe.

Moguće je da vas moje pesme ne interesuju i da smatrate da ja nisam vredan truda, ali to ste mi trebali barem reći i počastiti me vašim odgovorom, ma kakav on bio.

Teško je vreme, Pablo Pikaso. Knjige, rukopisi, platna ili bilo koje drugo umetničko delo nisu više ništa; ono što govori o jednom čoveku je njegov život a ne njegovo delo iako je ono, u najmanju ruku, barem krik njegovog života. Moje delo je delo čoveka koji pati ali koji je čedan; živim sam, i ubeđen sam da je razlog tome što niste odgovorili na moja pisma ponajviše taj Demon koji vas, u vašim godinama, još uvek drži potčinjenim ne znam kojem predubeđenju ili kojoj napasti, kojem robovanju seksualnosti. Savest mržnje, koja svima upravlja, zna puno načina kako da poseduje ljude koji ponekad poveruju da su spremni da hoće da učine napor da preskoče bestijalnost, a među tim ljudima, zahvaljujući erotizmu koji uzima više nego što daje, rođen je bog, onda kad sam se ja vratio na tu ključnjaču seksa, i odatle je sebe prozvao duh a ne telo, i nije na nekolicini retkih ljudi koji poverovaše da su rođeni neprijatelji pakosti, da ostvare, služeći se cakama seksa, tu opaku igru večnog fašizma boga.

Antonen Arto

Iz eseja Čitajući Evropu, Slobodan Jovalekić
izvor 

18.05.2017.

Mostovi Ive Andrića




"Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti. Ostavi bar jedan most između srca i mene. U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti, mogle bi te nazad vratiti uspomene."


“Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko nad njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa. Dugo oči nisu mogle da se naviknu taj luk smišljenih i taknih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krs, pun kukrikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti.”

Most na Žepi

“On je, tamo u Bosni, bleštao na suncu i sjao na mesečini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo-pomalo, iščeznu posve onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parčad skele i preostalu građu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijeni luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao
putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.”

 Na Drini ćuprija


Andrić prepričava jednu legendu kako je Alah zemlju napravio za čoveka da bude ravna kao tepsija, ali je šejtan, vazda ljubomoran na božija dela namenjena čoveku, svojim noktima zaderao još svežu zemlju i tako su nastale planine i provalije… Bilo Bogu žao pa poslao anđele da pokažu ljudima kako da premoste praznine. Anđeli su svojim krilima spojili razdvojena mesta i tako čoveku pokazali da mu valja praviti mostove. Tako je i Mostar nastao… Mostovima da spaja, a ne da razdvaja ljude… Da sija kao Neretva… Kao nada… Kao Bosna…







MOSTOVI- esej

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova.

Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukršta najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenje. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljan i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od belog kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljnja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

_______________________________



Doris Toić

MOSTOVI, Ive Andrića


Ivo Andrić je imao, kako je sam rekao, "samo jednu istinsku, osnovnu težnju: da uhvati što više životnog daha oko sebe i da mu na hartiji dade oblik koji bi se smeo, manje ili više zvati umetničkim". Toj težnji bio je predan celi život i nije video razloga govoriti o sebi, a niti da drugi pišu o njemu, jer pisac treba da piše i priča, ali ne da od svog života stvara priču. Kad je 1961. godine trebao otići u Stockholm na dodelu Nobelove nagrade, rekao je: "Da je bilo po mome, radije bih otišao u Kinu i sačekao da prođe sav taj tutanj. Ali, nisam u pitanju bio samo ja, nego i dug prema zemlji i mom narodu."

Čemu će posvetiti svoj život odredio je s dvadeset i dve godine, opisavši ideal umetnika: "tiho živeti i biti u sve dane zaposlen stvaranjem i najrazličitijim formama, ali stvaranjem jedino i davanjem uvek, da se nema vremena da živi i da se ima od svih radosti samo jednu: veliku radost stvaranja, a potom mirno iščeznuti i ostaviti se u boji, u liniji, u reči, u gestu, u zvuku, da bi se svetlilo vekovima i grejalo svoje i svakog."

Obrađujući različite teme i motive, najčešće je odabirao prošlost Bosne. Prošlost kao medij za komunikaciju s večnim, a Bosnu kao nešto što mu je suđeno. Smatrao je da je zbog mnogih isprepletenih uticaja i sudbina teško u Evropi naći zanimljiviju zemlju od Bosne.

Tokom života, imao je prilike da živi u mnogim gradovima i da se susreće se s različitim kulturama. Smatrajući se stanovnikom sveta, odbijao je da ga  povezuju samo s jednim gradom, između ostalog i zato što je bio uverenja da pisac treba biti neka vrsta mosta, onaj koji zbližava, a ne razdvaja gradove i krajeve.

Mostovi

Kao simbol veze između ljudi i vremena, mostovi su za Andrića bili trajna inspiracija i nit vodilja u stvaralačkom radu. Mostovi, kako kaže u istoimenom eseju, "pokazuju mesto na kojem je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego ju je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvaćanju, ukusu i prilikama kojima je bio okružen". Gradnjom mostova, odnosno uspostavom veza čovek se ostvaruje " jer sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobija svoj pravi smisao." Ta druga obala prisutna je kroz raznovrstan oblik suprotnosti, bilo u vanjskom svetu, kroz dodir Istoka i Zapada, kroz dodir različitih kultura i veroispovesti, kroz međuljudske odnose, ili unutar samog čoveka kroz dodir onog što nazivamo duhom i telom.

Pričajući nam priču kroz različite likove u svojim delima, Andrić nudi raznolike poglede na jednu stvarnost. Bez nametanja vlastitih stavova, predstavlja različite krajnosti, naizgled nepomirljive, a zatim svojim nenametljivim pripovedačkim umećem, te iste granice ruši, naglašavajući ono zajedničko, univerzalno. " To je svet duha... Tu svak ima svoj deo i, po tom svom ma i najskromnijem delu, pravo na celinu." Gledajući očima različitih likova, nudi nam svekolike uglove gledanja s ciljem razumevanja celine, kao što kaže u eseju "Razgovor s Gojom: " Ja sam i tada osećao, kao što danas znam, da je sve što postoji jedna jedina stvarnost, a da nas samo naši instinkti i nejednake reakcije naših čula zavode da u mnogostranosti pojava kojima se ta jedina stvarnost objavljuje, vidimo izdvojene i različite svetove, različne po osobinama i suštini. A ništa ne postoji od svega toga. Postoji samo jedna stvarnost s večitom plimom i osekom nama samo delimično poznatih, a uvek nesumnjivo istih zakona."

Težnju da se što više približi toj univerzalnosti iskazivao je kroz pokušaje razumevanja ritmova istorije. Uvek se vraćao prošlosti jer " prošlost, to je valjda ono što ne prolazi!" Neki su ga zbog toga etiketirali kao istorijskog pisca, ali on je za sebe govorio da je pre svega pisac, a prošlost je za mene isto što i lepota za ženu.

Pričajući o prošlosti, Andrić čitatelju pruža priliku da izgradi svoj vlastiti most između prošlosti i sadašnjosti, odnosno da prepozna ono tipično ljudsko što se ponavlja i provlači kroz vreme. "Mene je već u samom početku književnog rada zaokupljala misao: kako prikazati čoveka u vremenu koje se kreće kao živi organizam, i u prostoru bez one statičnosti koju nam nameće slika, isključujući posmatrača iz likovnog dela."  Ljubav prema istoriji kod Andrića je samo način, odnosno sredstvo komunikacije s čitaocem. Robert Hodel, voditelj Instituta za slavistiku Univerziteta u Hamburgu, kaže: "Istorijsko-društveni kontekst je za ovu literaturu samo utoliko značajan ukoliko služi kao primer večnih ljudskih zakona. " Sam Andrić je u svom govoru pri dodeli Nobelove nagrade istaknuo važnost duha kojim je određeno delo nadahnuto, odnosno poruke koju nosi, a samo vreme o kojem pisac piše odredio je kao nebitno, odnosno poruke koje nosi,  osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo.

Razgovetno pisanje


Za Andrića, život je i neprestana borba s ciljem uspostave ravnoteže. U pisanju je, između ostalog, prisutna borba za sklad između reči unutar rečenice. U strahu od upotrebe suvišnih reči, govorio je: " Stanite na svaku svoju reč svom težinom tela, izmerite joj nosivost, isperite njome usta kao što radi dobar vinar ispitujući vino. Ako vaša reč sve to ne izdrži, treba je izbrisati, jer umeti izbrisati teže je nego napisati."  Jedna reč ne sme da egzistirati nauštrb celokupne rečenice, već sve reči moraju biti usklađene da bi rečenica ispunila svoj smisao. " To je otprilike kao i u sportu: ceo tim mora da igra, a ne samo pojedinac…"  Kod Andrića sve reči igraju za tim koji ima za cilj razgovetno pisanje. "Razgovetno pisati – to sam imao na umu svaki put kad sam sedao za radni stol gde je trebalo izdržati zaslepljujući blesak prazne hartije."  Nerazgovetnim pisanjem nemoguće je dopreti do čitaoca, a to onda dovodi u pitanje smisao samog pisanja. Jasnoća i eliminacija svega suvišnog odraz su brige za čitaoca u smislu adekvatnog prenosa poruke, a ne u vidu zabrinutosti hoće li se njemu svideti napisano. Brigu za čitaoca iskazuje i načinom pisanja kojim ga ne želi isključiti, odnosno, ne želi mu baš sve reći, te mu daje prostora za vlastite zaključke. " Loš je onaj pisac koji se trudi da sve kaže, treba bar ponešto ostaviti i čitaocima…"

Priznavao je brojne uzore na koje se, što svesno a što nesvesno, ugledao, a jednostavnosti pisanja, kako kaže, učio se od epskog narodnog pesnika, te od Vuka Karadžića i Njegoša. Osim toga, uvek je isticao kako je puno naučio od nepismenog čoveka u Bosni. " Kakvo je to bogatstvo jezika i izraza! Beležio sam, proučavao, nastojeći da bar ponešto preuzmem od mudrosti našega sveta."  Istraživanje starih zapisa i usmena predaja starijih ljudi u Bosni bili su mu velika inspiracija. U pismu Tugomiru Alaupoviću piše: "A žao mi je kad pomislim da sa svakom starom ženom umre jedan stih i sa svakim fratrom biva zakopana jedna istorija." Između ostalog, u izjavi u kojoj se objašnjava zašto mu se dodjeljuje Nobelova nagrada, stoji: Za epsku snagu kojom je opisao teme i ljudske sudbine iz istorije svoje zemlje.

Mitovi i legende


Andrićeva ljubav prema narodnim pesmama i pripovetkama zapravo je ljubav prema legendama o kojima se priča u tim delima jer su, smatrao je, legende stvarnost života. Za bosansko dete mitovi i legende imaju moć majčinog mleka. Kao pisac koji je težio da se približi  stvarnosti, odnosno tome da uhvati što više životnog daha oko sebe, Andrić je znao kako je to nemoguće ako se bavi isključivo istorijskim činjenicama. Da bi se razumela istorija i sudbina zajednice i pojedinca, ne smeju se zaobići mitovi i legende. U eseju “Razgovor s Gojom” kaže: "Zbunjivan dugo onim što se neposredno dešavalo oko mene, ja sam u drugoj polovini svog života došao do zaključka: da je uzaludno i pogrešno tražiti smisao u beznačajnim, a prividno tako važnim događajima koji se dešavaju oko nas, nego da ga treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnih legendi čovečanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno, ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se slažu, i tako ga prenose kroz stoleća. U bajkama je prava istorija čovečanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu čovečjem, raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i ukradenoj vatri." 
Aluzije na neke od spomenutih mitova vidimo npr. u romanu Na Drini ćuprija u kojem su istorijski događaji isprepleteni mitskim. Jedan od njih je i veliki potop ispričan kroz priču o velikom povodnju, kad je voda " preko noći poplavila kasabu i sve bez izuzetka oštetila ili bar izmenila, a od meštana je svako znao da u tom njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj stihiji i što zbog neshvatljivog sklada svojih oblika i nevidljive, mudre snage svojih temelja izlazi iz svakog iskušenja neuništivo i nepromenjeno. " Inače, sama gradnja mosta prožeta je legendama koje svedoče da se sve što je trajno i veliko ne može postići bez mnogo truda, odricanja i žrtve.


Trud i skromnost smatrao je pokroviteljima bilo kakvog stvaranja, pa tako i književnog. Osjećaj zadovoljstva i uspješnosti držao je opasnim, a u nezadovoljstvu je vidio ključ uspjeha. " Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. (…)

Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojima živite, a trošite se neštedimice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage." 


Doris Toić
izvor 


____________________________________




Motiv i simbolika mosta u prozi i esejistici Ive Andrića, Marija Milosavljević

U V O D

 Ispisujući prve rečenice eseja Mostovi, Andrić započinje jednu veliku temu u svom pripovedaštvu, temu o mostovima. Ona se nastavlja pripovetkom Most na Žepi, a savršen stvaralački izraz dobija u romanu Na drini ćuprija. U ovim Andrićevim delima most je vezivni motiv, najmanja tematska celina koja objedinjuje opšte i pojedinačno, istorijsko i mitsko, lokalno i mnogovekovno.
Mostovi više nego i jedan drugi motiv određuju Andrićevo pripovedaštvo čineći ga lako prepoznatljivim. Motiv mosta ima različite funkcije.  Most pisac pominje i onda kada opisuje, i kada pokreće radnju ili izaziva određeno raspoloženje.

Ivo Andrić posmatra mostove, opisuje ih, pokušava da ih „raspriča“, ali oni sve vreme stoje stameno mirni i odolevaju ne samo ljudima, već i vremenima. Pisac  ih vidi kako nastaju iz potrebe, a ostaju veliki čuvari, obeležja, medaljoni svakog grada, sela, naselja u kom izniknu. Njima se ne prelazi samo s jedne na drugu obalu, iako su svi „oni su u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svome shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.“ [1]
Mostovi su simbol života, jer se na njima odvija život grada čiji zaštitni znak vremenom postanu. Samim postojanjem oni služe dobru, spajajući obale povezuju ljude. Ali, oni svojom dobrom namenom prkose zlu i nečoveštvu. Oni su čovekov odgovor na prepreku, na prolaznost, na odvojenost, samoću. Priča o mostu je način za prevazilaženje straha i jedan put ka izlazu iz nemoći:
„Onim što znači, i onim što posreduje most se nameće kao izuzetna životna vrednost i zauzima visoko, ako ne i najviše mesto u hijararhiji životnih vrednosti u romanu.“ [2]

Most je svedok minulih i budućih vremena, koji svojim opstajanjem na balkanskoj vetrometini prkosi lošem, nečovečnom. Ljudi su premetnuli preko glave brojne periode vladavine zla. I pretekli su. Zato, Andrićevi mostovi ćutanjem poručuju patnicima: „I to će proći!“

„Most vidi tursku silinu i strahovladu, pamti osmanlijske pohode i pogrome, gordost i drsku samosvest pobednika, prkosnu pokunjenost raje, vidi lagani ali neminovni zalazak turskog gospodstva, dočekuje nove gospodare, Austrijance; opet nepromenjen, večan, neuništiv, pretura preko svojih oblih leđa i dramatiku prvih godina našeg stoleća, dočekuje srpsku vojsku. Ljudi, koje talasi vekova nose pored mosta, gledaće ga uvek novim očima, očima svog vremena, svoje vere i svoje individualnosti; most će primati mnogu nijansu novine pod dejstvom drugačijeg gledanja, a ostaće večno mlad i večno nov….Ali, ipak iznad ljudi, jer njegova osnovna konstanta nije podložna do kraja njihovom relativizmu, on je, rekli smo, i jedan apsolut, jedna osnovna okamenjena istina, sama trajnost nad čijim je otsustvom Andrić tako dugo lamentirao, i koju je, konačno cementirao u ovoj gradnji ćudljivog i rasipnog života.“ [3]

Prvobitno značenje simbola je dokumenat, znak raspoznavanja, legitimacija… Simbol u književnosti predstavlja „pesničku sliku koja ne označava ono što je njom neposredno dato, nego sugeriše mnogo neočekivanih značenja, ideja, misli, osećanja i raspoloženja.“ [4]

Jedan sloj simbolike utkan je u daleko zaleđe istorijskih zbivanja, jer most prenosi važne poruke kolektivnog nesvesnog. Uveren da se sve priče čovečanstva mogu svesti u nekoliko tema, Andrić u „dušama dedova“ pronalazi potvrdu svojih strahova, snagu svojoj nadi. Postoji samo jedna kružna putanja vremena, sve ostalo je varka:
„Glad, teror, ubijanje, bolest, prirodne stihije, ljudi, dolaziće sa novim vremenima u novom dekoru, sa izmenjenim mizanscenom stilizovanim prema odgovarajućoj modi vremena, ali sam komad, sama drama života, ostajaće u svemu bitnom ista…“ [5]

Tako je most  materijalizacija čovekove pobede i nad vremenom, njegov jasan odgovor na prolaznost, na sopstvenu nemoć da se odupre vremenu. Most je spajanje i to ne samo prostorno, već i vremensko i duhovno, jer spaja ne samo obale, već i prošlost sa sadašnjošću i budućnošću, čoveka sa čovekom.
Most povremeno postaje subjektivna slika svesti sopstvenih korisnika. Zagledani u svoje patnje, pritisnuti životnim mukama, ljudi upiru pogled ka mostu i pronalaze nekog ko razume njihovu patnju, saoseća i ćuti.

U most se zagledao i sam autor navedenih dela, jer je svojim životom osetio svu samoću zatvorske ćelije. Godine 1915. Ivo Andrić je kao revolucionar i pripadnik pokreta „Mlada Bosna“ zatočen od strane austrijske policije i odveden kao politički zatvorenik u tamnicu, među čijim tamnim zidovima ponižen i razočaran piše i to o svojoj spoznaji mogućnosti čovekove pobede. Most tako nije samo pobeđena prepreka, niti samo simbol trajanja i opstajanja, ni samo simbol lepote i sklada. Most je i nada, vera u život, zato što se život osipa, već zato što se obnavlja:

„Ali nevolje ne traju večno (i to im je zajedničko sa radostima), nego prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaboravu. A život na kapiji se obnavlja uvek i uprkos svemu, i most se ne menja ni sa godinama ni sa stolećima, ni sa najbolnijim promenama ljudskih odnosa. Sve to prelazi preko njega isto kao što nemirna voda protiče ispod njegovih glatkih i savršenih svodova.“ [6]

Ivo Andrić piše roman Na Drini ćuprija u strašnom vremenu nemačke okupacije. U priči o mostu on pronalazi način da adekvatno odgovori zlu svog vremena pripovedajući o opstajanju jednog mosta kroz vekove, koji stameno stoji nad rekom čija je voda pokretna i vekovima nosi i zlo, i dobro. A šta i može pisac u vremenu neljudi i zla, sam i nemoćan, osim da se trajnošću i svevremenošću usprotivi svojim delom, onim što najbolje zna – pripovedanjem. Pisac i sam kaže: „Ja pišem iz samog središta ratnog pakla, ali opisujem četiri veka prošlosti, u kojima su ratne godine bile samo mnogobrojne i prolazne tačke na beskrajnoj traci događaja…“ [7]

Andrić smatra da pisac kada govori o prošlom ili budućem, mora uvek imati na umu da „nije stvar u rečima, nego u onom što one stvarno kazuju ili što bi htele da kažu; znači – u namerama koje imamo upotrebljavajući ih, u smislu koji im dajemo kad ih izgovaramo ili pišemo.“ [8]


Andrić je uveren da jezik pisaca, dakle, umetnička reč „treba biti takve otpornosti i težine da je nikakva iskušenja, ni ispitivanja ne mogu pomerati s mesta ni obezvrediti njeno značenje. „Savijte svaku rečenicu po deset puta preko kolena – veli on u svojoj Belešci za pisce – stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu „nosivost“, jer od tih krtih i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će neprimetno, a nepogrešivo preneti čitaoca preko ponora bez smisla i stihijske nesvesti u zemlju života i stvarnosti…Imajte na umu da ste vi vesnik istine“ [9]

Andrić smatra da se jedino umetnost može jednako snažno odupreti zlu, a među svim umetnostima, umetnost pripovedanja je za Andrića neprikosnovena:
„Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča smo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi , u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.“ [10]

 Smatrajući svrhu, izgled i trajanje mostova idealnim za pripovedačevu priču o prošlom i budućem, Andrić na motivu mosta uzdiže svoje pripovedaštvo, a njegovom simbolikom šalje mnogostruke poruke.

ESEJ MOSTOVI

 Umetnici teže da se svojim delom suprotstave zlu. Jedino tako mogu da budu uspešni u tome.  I Andrić želi da se suprotstavi zlu svog vremena. Kao čovek to može učiniti po cenu fizičkog opstanka, a smrt bi bila samo još jedan nestanak bez velikog odjeka u vremenu zla; kao pisac može mnogo više i glasnije – da stvori delo trajnije od svake vladavine zla i terora.

Za Anrića je spasonosna samo lepota od koje svi imaju koristi, koju svi mogu podeliti i koja je načinjena za sve. On smatra da takvu svevremenu lepotu i korisnost poseduju samo mostovi, skladna i lepa dela koja premošćuju daljine i zbližavaju ljude. Tako njegova priča o mostovima, jedinim umetničkim delima koje čovek stvara bez predumišljaja, samo sa namerom da olakšaju život i povežu rastavljene, postaje najveća negacija zla i prolaznosti i najpouzdanija potvrda trajnosti i stalnosti čovekove. Zato je zauzdao jezik i zapisao najjaču  i najtrajniju odrednicu čovečanstva- most:
„Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.“ [11]

Mostovi su svedoci prošlih vremena, oni više govore o svojim graditeljima nego ijedno drugo čovekovo delo. Tajnu njihovog postanka moći će da odgonetaju generacije rođene decenijama posle izgradnje mosta, jer će most pobediti vreme i zaploviti u večnost. Zato su mostovi pobednici vremena, jedinstven način koji je čovek otkrio da se izbori sa vremenom i prolaznošću.
Mostovi stameno odolevaju vremenu i svedoče postojanje jedne davne generacije koja je naišla na prepreku i nije posustala:
„Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.“[12]

Osnovna svrha mosta da spaja i uspostavlja vezu, postavlja ljudima životni moto da kad na prepreku naiđu, svoju želju za pobedom spoje s uverenjem da je pobeda moguća i cilj će se ostvariti. Mostovi sami svojom konstrukcijom svedoče da jsu ljudi upućeni jedni na druge, baš kao što se lukovi spajaju čineći most. Jedina putanja luka, koji teži celini, jeste u susret drugom luku, i tek spojeni lukovi čine most, baš kao što se ljudi povezuju rečima, osmesima, pogledima, uzdasima, razumevanjem:
„…a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.“ [13]

U eseju Mostovi Andrić je istakao osnovna simbolička značenja mostova od postojanosti i trajnosti, preko premošćavanja i povezivanja, lepote i sklada do pobede dobra nad zlim. Istovremeno, pisac je započeo bogati album opisa mostova slikovito dočaravajući izgled železnih mostova, koji nalikuju zategnutoj žici, ili drvenih mostova čije daščice zveče pod kopitama seoskih konja kao ksilofon, pa mostova na Miljacki koji su kičmeni pršljenovi Sarajeva, pa onih u drugim zemljama čije postojanje i opstajanje svedoči mnogo o njihovim tvorcima i korisnicima.

I gde god da je krenuo, Andrić je primećivao mostove, zato što su oni nerazdvojivi od ljudi, zato što simbolišu ljudskost čovečijeg lika oličenu željom ljudi da se povežu, izmire i spoje da više nema deljenja, protivnosti ni rastanaka.   

MOST NA ŽEPI

Pripovetka Most na Žepi počinje rečenicom u kojoj su iznesene osnovne tematske naznake: vreme kada je vezir posrnuo, dramatika događaja izazvana iznenadnošću, sudbinski eho vezirevog pada transformisan u crnu prugu, koja mu preseca dušu. Kratko zatočenje je Jusufu, dečaku sa Žepe, u nekad sjajan, miran i jednoličan život unelo ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči. Sećanje na kratkotrajni boravak u tamnici toliko se urezalo u njegovu psihu da mu je dane privezalo strahom i nelagodom kojoj imena nije mogao naći:

„Ali od onih zimskih meseci, kad između života i smrti i između slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči.“ [14]

Nespokoj se uvukao u dušu i velikog vezira, kome je sećanje na rodni kraj bilo milije nego svo bogatstvo i slava zadobijena u tuđem svetu. Kratkotrajni pad i hladnoća samoće u tamnici naterala je slavnog vezira da se vrati sećanjem u detinjstvo i da se seti sela iz koga je odveden sa devet godina, sela u kome se mnogi hvale njegovim imenom i uspehom, a da ni ne pomišljaju da svakom uspehu prethode žrtva i teška životna borba. Prijalo mu je sećanje na selo kraj Žepe, pa je i sam poželeo da učini neko dobro ljudima iz svog rodnog sela. Vezir odlučuje da sagradi most na reci Žepi. Ta odluka učvršćuje njegovu vezu sa zavičajem, uspostavlja neposrediniji odnos sa prošlošću iz koje je iznedrio. Tako zamišljen most postaje simbol pronađenog smisla čovekovog postojanja.

A onaj koji će realizovati vezirovu želju da gradnjom mosta izbriše nespokoj duše jeste neimar. On svojoj graditeljskoj strasti da izgradi velelepno delo podređuje čitav život. Njegov stvaralački postupak pun je odricanja i žrtvovanja baš kao što se i svaki umetnik odriče životnih zadovoljstava:
„Asli i nije on čovek k’o što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otiđi po desetak-petn’est dana. A kad dođem, a ono sve neraspremljeno k’o što sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od međedine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struže ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako.“ [15]

 A kada završi svoj most, neimar odlazi bez osvrtanja, jer njegovo delo počinje neki drugi život, onaj u kome nema mesta za tvorca, već samo za korisnike. I kao što se na istinske umetnike pažnja usmerava tek kada poglede privuče svetlost njihovih dela, tako se i za tvorca mosta na Žepi seljaci interesuju tek kada ih zabljesne belina žepljanskog mosta:

„Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj svaka po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa.“ [16]
Belina novog mosta nije unela mir u vezirovu dušu. Iako je prošlo skoro dve godine od boravka u tamnici, vezir nije mogao da iz svoje duše izbaci strašno preživljavanje boravka u toj hladnoći i samoći. Sećanja su mu trovala snove, snovi dane, a dani život:
„Sve poče da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo. I ta mogućnost poče da veje iz svake stvari koju čuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od života. Tako je i ne sluteći ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad čovek počne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.“ [17]

Posle prikazivanja vezirove psihološke drame, njegove intimne borbe sa životom, Andrić u razmišljanja velikog vezira upliće svoju životnu filozofiju. On smatra da svaka reč može da donese zlo, pa umesto urlikanja u vremenu zla bira ćutanje.

Andrić pod ćutanjem podrazumeva unutrašnje govorenje, poeziju. Stoga, nije svako ćutanje simboličko, već samo ono koje nosi razgovor, ono u koje je stvaralac ugradio svoj bunt, svoje uverenje da je pametnije ćutati, a u večnost govoriti, ne bi li i drugi patnici shvatili poruku dalekih vremena da će i to proći!

 Vezir je ostavio most bez imena i znaka, u punoj anonimnosti koja treba da krasi sve što je istinska korist i lepota.Tako je most postao simbol umetnosti davnih vremena, simbol starih graditelja koji su se samo posredstvom svoga dela obraćali ljudskom rodu.

Simboliku Andrić dodeljuje samo mostu, koji je lep, velelepan i  od kamena izrezan. Kamen je ono što ovim pršljenovima ljudskih naselja daje trajnost i prkos. Ćutanje se ne može sakriti u trajnost drveta, jer se ono vremenom troši; niti u snagu gvožđa, koje trune i kruni se vremenom. Andrić je u kamenu pronašao idealan materijal za ovaploćenje rečenog u ćutnji. I kamen je ukroćena snaga, kao što je most zarobljen govor.

Zato, mostovi i treba da budu od kamena ne samo da bi premostili reku, već da bi svojom postojanošću, večnošću, trajnošću premostili razne ponore besmisla i zla, i bili materijalizacija čovekove umetničke misli.Kao takvim simbolima, mostovima ne treba objašnjenje, pa i ovaj vezirov most samim svojim postojanjem šalje poruku:

„Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pečata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U ćutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.“ [18]

Tako je ostao most bez imena i natpisa. Ipak, ni danas to nikome ne smeta da sasvim jasno razume šapat belog i smelo izvijenog luka, koji je „je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.“ Možda ga je baš zbog te neobičnosti, putnik razumeo i jasno čuo glasnu poruku slavnog vezira, koja se pretvarala u šapat devetogodišnjeg dečaka iz siromašnog bosanskog sela Žepe.

 NA DRINI ĆUPRIJA

Na mestu gde se Drina širi napuštajući crne i strme planine „stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana međama i plotovima i poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta teče i razliva se ne samo zelena Drina, nego i ceo taj župni i pitomi prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim.“ [19]

Nekada na tom mostu nije bilo mosta, pa su i najupornije majke ostajale na obali da neutešno nariču za svojim dečacima, koje su Turci surovo otrgli iz njihovih zagrljaja da ih u svom svetu, pod novim imenom,  vaspitavaju po svojim zakonima i običajima:
 „Naročito su uporne i nezadržljive bile majke. One su jurile, gazeći žustro i ne gledajući gde staju, razdrljenih grudi, raščupane, zaboravljajući sve oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom, druge su raspamećene jaukale, urlale kao da im se u porođajnim bolovima cepa materica, obnevidele od plača naletale pravo na suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim pitanjem: »Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?«“ [20]

Reka je bila poslednja prepreka kod koje su i najupornije morale posustati, a u glavi jednog otrgnutog dečaka ta nesavladiva voda bila je veći neprijatelj od samih janičara:
„Zapamtio je kamenitu obalu, obraslu retkim, golim i ubogo sivim rakitama, nakaznog skeledžiju i trošnu vodenicu, punu paučine i promaje, u kojoj su morali da prenoće pre nego što su uspeli da se svi prebace preko mutne Drine nad kojom su graktale vrane. Kao fizičku nelagodnost negde u sebi – crnu prugu koja s vremena na vreme, za sekundu-dve preseče grudi nadvoje i zaboli silno – dečak je poneo sećanje na to mesto, gde se prelama drum, gde se beznađe i čamotinja bede zgušnjavaju i talože na kamenitim obalama reke preko koje je prelaz težak, skup, i nesiguran. To je bilo ranjavo i bolno mesto te i inače brdovite i oskudne krajine, na kome nevolja postaje javna i očita, gde čovek biva zaustavljen od nadmoćne stihije i, postiđen zbog svoje nemoći, mora da uvidi i jasnije sagleda i svoju i tuđu bedu i zaostalost.

Sve je to leglo u onu fizičku nelagodnost koja je ostala u dečaku toga novembarskog dana i koja ga nikad docnije nije potpuno napustila, iako je on promenio život i veru, ime i zavičaj.“ [21]
Priznati i poznati u tuđem svetu, ti novi ljudi nastali u tuđem svetu,  davno su zaboravili rodni kraj, kao što se desilo i sa sećanjima nekadašnjeg desetogodišnjaka iz sela Sokolovića, koji je „s vremenom postao mlad i hrabar silahdar na sultanovom dvoru, pa kapudan-paša, pa carski zet, vojskovođa i državnik svetskoga glasa, Mehmedpaša Sokoli, koji je na tri kontinenta vodio većinom pobedonosne ratove, proširio granice Turske Carevine, osigurao je spolja, i dobrom upravom učvrstio iznutra. Mehmedpaša je za tih šezdeset i nekoliko godina služio tri sultana, doživeo i u dobru i u zlu što samo retki i odabrani doživljavaju, i uzdigao se na nama nepoznate visine moći i vlasti, gde samo malo njih dolazi i ostaje.“ [22]

Vezir se nije rado sećao svog zavičaja. Naprotiv, uvek ga je neka crna pruga presecala kad bi se setio tog siromašnog kraja, ubogih seljaka, bede koja se samo taložila. I to osećanje nelagodnosti nikad nije nestalo:

„Naprotiv, sa godinama i sa starošću javljalo se sve češće: uvek ista crna pruga koja mine grudima i preseče ih naročitim, dobro poznatim bolom iz detinjstva, koji se jasno razlikuju od svih muka i bolova što ih je docnije život donosio.“ [23]

U jednom od takvih trenutaka, odlučio je slavni Mehmedpaša Sokolović da napravi most na Drini i, možda, napokon premosti jaz koji je Drina stvorila predvojivši mu život na pre i posle sepeta, na obalu rođenja i obalu življenja, na svet bede i siromaštva i svet slave i bogatstva. Andrić je umesto lika Mehmedpaše snažno razvio sliku mosta, sliku vezirove zadužbine, jer je most kao simbol postojaniji i od samog vezira.

Život teče oko mosta i na mostu, čiju je gradnju inicirao slavni vezir. Ljudi su stalno tu, od rođenja. Preko njega se ide na krštenja, svadbe i sahrane, sve što je život, vezuje se za most. Ali, most je ne samo kontinuitet života u neprekidnom osipanju trošnih ljudskih sudbina, nego je on to i u sadržinskom smislu. Most je spona koja sve konce romana povezuje u celinu, glavni lik i romana, i kasabe oko koga se sve vrti i vezuje.

Most i kapija postaju središte svih zbivanja u romanu: Radisava uzdižu visoko nad hukovima Drine baš na tom mestu, mladi Arapin tu strada, a zatim i mnogi drugi počev od bleskastog starca iz Rogatice. Hrast niče u kamenoj kapiji, nad njom se nadvija drveni čardak kao mera predostrožnosti u vreme ustaničkog plamena u Srbiji; odatle lepa Fata skače u talase Drine da bi izbegla neželjeni brak, Glasinčanin na tom mestu gubi imetak, a Ćorkan igra suludi ples… I sve drugo, sve sudbine i svi događaji vezani su za most i njegovu kapiju ili kameni han koji je iznikao uz njega.
Most je najsnažniji i najsloženiji simbol romana Na Drini ćuprija  bogat mnogim značenjima i asocijacijama. Ipak, najvažniji smisao mosta je u njegovoj postojanosti i trajnosti. Prolaze vekovi, smenjuju se naraštaji, istorijska u životna dešavanja, i sve se menja, samo most ostaje čvrst i postojan. Odupire se svim nevoljama, svim rušilačkim silama čoveka i prirode od poplava preko starenja do ratova i razaranja. Iz svih životnih izazova most izlazi kao pobednik, baš kao i čovek čiji život prolazi neumitno, generacije se smenjuju neprimetno, a most ostaje kao nemi svedok svih tih promena. Svojom čvrstinom, stamenošću, postojanošću, most simboliše trajnost i nepromenljivost čovekovih dela i to onih stvorenih s plemenitom namerom da spajaju i koriste dobru:
„A između tako poplavljenih obala, nad vodom koja se šumno valjala, još uvek mutna i bujna, stajao je most, beo i nepromenjen, na suncu. Voda je dopirala do polovine stubova i most je izgledao kao da je zagazio u neku drugu i dublju reku nego što je ona koja obično ispod njega teče. Na površini, uz ogradu se zadržale naslage mulja, koje su se sada sušile, ispucale na suncu, a na kapiji zaustavila i naslagala čitava gomila sitnog granja i rečnog taloga, ali sve to nije niukoliko menjalo izgled mosta koji je jedini preturio poplavu bez kvara i izronio iz nje nepromenjen.“ [24]

Misao o lepoti mosta prožima čitav roman. Skoro svaki predivan opis mosta prati piščevo razmišljanje o njegovoj sudbini, svrsi i postojanosti. Uživanje u lepoti lukova, stubova, skladnih linija upućuje na uživanje običnog čoveka u lepoti umetničkog dela. Ono pleni lepotom, ohrabruje postojanošću, zadivljuje neprolaznošću:

„Mnogi su odlazili daleko niz reku, pola sata hoda, do Kalate ili Mezalina, i otud posmatrali most, koji se isticao, beo i lak, sa svojih jedanaest lukova nejednake veličine, kao čudna arabeska na zelenoj vodi, među tamnim brdima.“[25]

Most je i simbol premošćavanja svih jazova u ljudskoj prirodi. Mostovi ne spajaju samo obale, već i ljude, države. Duhovni mostovi prerastaju u prijateljstva, podršku, ljubav. Oni premošćuju vreme i prostor, pa postaju i simbol večnosti i nedeljivosti, sklada i jedinstva. Most je simbol kolektivne svesti i kolektivnog postojanja. Priča o mostu jeste priča o kolektivnoj sudbini naroda, o pripadnosti jedinke kolektivu i neumitnoj istini da čovek uvek deli sudbinu kolektiva kome pripada, baš kao što i most preživljava sve patnje naroda kome on „služi“.
 Kroz trajnost jedne gradnje, koja ispoljava uslov ćutanja, Andrić predočava ideju nepromenjenosti života. Njoj je najbliža simbolika mosta, koji tako postaje posrednik između ljudi i njihove spoznaje večne istine, opšteg smisla. Taj smisao običan čovek može dešifrovati samo ako oslušne i otključa iskonsku priču narodnu, legendu, mit:

„Istorija i mit su kao i most da čovek nije uzalud postojao i živeo; na njihovom tlu zasniva svoju nadu. Andrić se poistovećuje sa prošlošću u velikoj težnji da svom mitu podari jasan oblik prave stvarnosti, i u ime te stvarnosti on napušta zamršenu individualnu tajnu svojih ranijih ličnosti, napušta središta egzistencijalne bolesti i zla, ide od jedinke ka ljudstvu, od ličnog trenutka ka trajanju, od iskrivljenog pojedinačnog doživljaja sveta ka smirenim oblicima objektivnog… Istoriju ljudi i zemlje priča most.“ [26]

I sve što se dešava oko mosta, na njemu, i u njemu, golica Andrićevu pažnju. Most od početka gradnje unosi drugačiji život u kasabu. Narogušeni na most negoduju i muslimani, i hrišćani, ali nema koristi. Godine prolaze, radovi se šire i rastu, ali im se ne vidi kraja ni smisla. Svi kuluče:
„Po celoj Bosni putnik kazuje putniku da ne ide na Drinu, jer ko god naiđe hvataju ga, ne pitajući ko je ni šta je ni kuda putuje, i nagone da odradi bar nekoliko dana.“ [27]

 Iz „priče dedova“ [28] huji glas o žrtvi, o potrebi da se ugradi živo u neživo da bi neživo postalo živo. Otuda legenda o zazidanim blizancima, a i prave žrtve – Radisav, crni Arapin i mnogi drugi, čija će stradanja srednjem stubu mosta dodeliti značaj drevnog obrednog žrtvenika.“ [29]Ove legende samo potvrđuju davnu spoznaju ljudi da sve istinske vrednosti, a u prvom redu zadivljujuća lepota, mogu da se ostvare samo uz velike žrtve.

Mnogo je bitno ono što je utkano u legendu, u priču o mostu, jer je pisac u fenomenu pričanja, pronašao neku čudnu utehu u ratu s prolaznošću, koju u životu nije spoznao:

„Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da pretvori u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga, sa nemom ravnodušnošću bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu maštu i ne ostaje u njegovom sećanju.“[30]
Beži od stvarnosti u istoriju, u prošlost, jer zna da su ljudi sve nalik zlu svog vremena, već jednom preživeli. Smatra da ako je jedna generacija već preživela slično zlo, onda i trpeća ima nadu da će preživeti:

„Tako se na kapiji, između neba, reke i brda naraštaj za naraštajem učio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto »kao na Drini ćuprija«.“ [31

 Z A K Lj U Č A K

 Most, onim što znači i onim što posreduje zauzima najviše mesto u hijararhiji životnih vrednosti Andrićevog dela.  „I kao što se u ljubavi ponavljaju iste reči da izraze trajnost osećanja, tako se i u naratorovom prikazu mosta ponavljaju atributi koji treba da izraze sledeće vrednosti: trajnost, postojanost, večnost, lepotu, snagu u suprotstavljanju svemu prolaznom…“ [32]

I kako u našem duhu i podneblju koegzistiraju suprotnosti, tako one žive zajedno i u Andrićevoj priči o najpoznatijem balkanskom mostu. Prepliću se legende o Kraljeviću Marku i Aliji Đerzelezu, preko njega idu hrišćanska deca na krštenje i muslimanska deca  u ribolov, igraju se u njegovoj blizini, odrastaju, zaljubljuju… Most je susret dve kulture, dve vere, dva pogleda na svet, dve suprotnosti.

 „Lepotu je Andrić dao i jednima i drugima, ponudio je na sredokraći njihovih suprotnosti, darivao je suparnicima zajedničko dobro potirući dobro i zlo, spajajući Istok sa Zapadom i prepuštajući most samo ljudima.“[33]

Svoje delo je uzdigao na nivo jedne univerzalne ljudske drame. On smatra da je pojedinačan život ništavan, jedno uzaludno traganje za srećom. Za njega je pravi čovek – čovečanstvo, jer ono živi i nastavlja, traje pojedinačnim ljudskim sudbinama. Niko ga ne može zaustaviti i pobediti, jer se borba stalno nastavlja. Smatra da ljudi nadrastaju nemoć i kolebljivost svojim moralnim vrednostima i tvorevinama svojih ruku.

Sa svega dvadeset godina iskusivši samoću tamnice, Andrić je celog svog života ostao svestan nemoći jedinke da se suprotstavi svetu, sudbini, vremenu. Zato je svojim jednako trajnim delom, kao i glavnim simbolom njegovim, iznedrio čovekov poklik na svaku nemoć – most, jer se menjaju osvajači, vidovi i snaga zla, a most ostaje stamen i prkosan kao jedino trajno, a korisno što je čovek stvorio.

Poruka mosta je piščev nauk da je nesreća bilo oduvek i uvek su izgledale „najveće“, ali život je to stalno demantovao svojom neuništivošću. Od turskih vremena kad su srpske glave surovo nabijane na kolac, stvari se u suštini nisu menjale. Stalno su se vraćale iste muke – poplave i glad, smrti i trpljenja, kolere i terori, bune i fatalne ljubavi. „Ako sile života ipak mrve napor pojedinaca potvrđujući mnogo čime i dalje tu nemoć, ona je bar dobila svoju sistematiku. U tim silama Andrić je delimično otelotvorio i onu ljudsku težnju za dobrim i postojanim, onu dobru prirodu čoveka koju u čoveku samom dugo vremena nije nalazio.“ [34]

Most je viševekovni svedok dobra i zla. Odupirući se svim nevoljama, on postaje najveći simbol dobra, simbol ljudske postojanosti i trajnosti. Čak i kada je razoren, kada je „grozno, dušmanski presečen po polovini“, on, ipak, pobeđuje, jer njegove „izlomljene strane prekinutih lukova bolno teže jedna ka drugoj.“ [35]







L I T E R A T U R  A

1. Andrić, Ivo: Staze, lica, predeli, Sabrana dela-knjiga deseta, Prosveta, Beograd, 1965. godine;

2. Andrić, Ivo: Na Drini ćuprija, Prosveta-Beograd, Beograd, 1963. godine;

3. Andrić, Ivo: Znakovi pored puta, BIGZ, Beograd, 1992. godine;

4. Andrić, Ivo: Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. godine.

5. Baščarević, S. Snežana: Legende i simboli u Andrićevim romanima, Filip Višnjić, Beograd, 2008. godine;

6. Veličković, Staniša: Školski rečnik književnih i srodnih termina, Niš, 1998. godine;

7. Živković, Dragiša: Evropski okviri srpske književnosti, knjiga 5, Prosveta, Beograd, 1994. godine;

8. Jeremić, Ljubiša: Glas iz vremena (ogledi iz kritike), BIGZ, Beograd, 1993. godine;

9. Jeremić, M. Dragan: Prsti nevernog Tome (eseji o savremenim jugoslovenskim piscima), Nolit, Beograd, 1965. godine;

10. Milatović, Vuk: Književno delo Ive Andrića u nastavi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Godine;

11. Džadžić, Petar: Ivo Andrić (esej), Nolit, Beograd, 1957. godine;

12. Džadžić, Petar: Mitsko u delu Ive Andrića (Hrastova greda u kamenoj kapiji), Naučna knjiga, Beograd, 1992. godine;

[1] Ivo Andrić: Staze, lica, predeli, Prosveta, Beograd, 1965. god, Mostovi, str. 200
[2] Petar Džadžić: Mitsko u delu Ive Andrića (Hrastova greda u kamenoj kapiji), Naučna knjiga, Beograd, 1992. god, str. 210.
[3] Petar Džadžić: Ivo Andrić (esej), Nolit, Beograd, 1957. god, str. 194.
[4] Staniša Veličković: Školski rečnik književnih i srodnih termina, Niš, 1998. god, str 210.
[5] Petar Džadžić: Ivo Andrić (esej), Nolit, Beograd, 1957. god, str. 58.
[6] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 99.
[7] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija (predgovor Petra Džadžića), Prosveta, Beograd, 1987. god, str. 19.
[8] Ivo Andrić: Znakovi pored puta, BIGZ, Beograd, 1992. god, str. 249.
[9] Dragiša Živković: Evropski okviri srpske književnosti, knjiga 5,Prosveta, Beograd, 1994. god, str. 310.
[10] Ivo Andrić: O priči i pričanju, sajt Andićeve zadužbine, http: //www. ivoandric. org. rs/ html/ pricanjeandriceva_riznica_ii. html
[11] Ivo Andrić: Staze, lica, predeli, Prosveta, Beograd, 1965. god, Mostovi, str. 199.
[12] isto, str. 200.
[13] Ivo Andrić: Staze, lica, predeli, Prosveta, Beograd, 1965. god, Mostovi, str. 202.
[14] Ivo Andrić, Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. god, str. 1.
[15] Ivo Andrić, Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. god, str. 5
[16] isto, str. 4.
[17] isto, str. 7.
[18] Ivo Andrić, Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. god, str. 8.
[19] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str, 3
[20] isto, str. 16.
[21] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 17.
[22] isto, str. 17.
[23] isto, str. 17.
[24] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 76.
[25] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 63.
[26] isto, str. 188.
[27] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 23.
[28] Petar Džadžić: Mitsko u delu Ive Andrića (Hrasova greda u kamenoj kapiji), Naučna knjiga, Beograd, 1992. god, str. 123.
[29] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 111.
[30] isto, str. 26.
[31] isto, str. 77.
[32] Petar Džadžić, predgovor u knjizi Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta, Beograd, 1987. god, str. 14.
[33] Dragan M. Jeremić: Prsti nevernog Tome (eseji o savremenim jugoslovenskim piscima, Nolit, Beograd, 1965. god, str. 40-42
[34] Dragan M. Jeremić: Prsti nevernog Tome (eseji o savremenim jugoslovenskim piscima, Nolit, Beograd, 1965. god, str, str, 63.
[35] Ivo Andrić: Na Dr