Harms, Danil Ivanovič Juvačov ...

 

Lav Tolstoj i F.M. Dostojevski, bog da mu dušu prosti, rešiše da se takmiče ko će bolje napisati roman. Pozvaše Turgenjeva da presudi. Tolstoj otrća kući, zatvori se u kabinet i brže-bolje poče da pise roman - o deci, naravno (on ih je veoma voleo). A Dostojevski sedi u svojoj sobi i razmišlja: "Turgenjev je plašljiv čovek. Sad on sedi kod kuće i razmišlja: 'Dostojevski je nervozan čovek. Ako kažem da je njegov roman lošiji, on može i da me zakolje.' Što bih se onda trudio?" (to Dostojevski razmišlja). "Namerno ću napisati što gore, novac ce svejedno biti moj!" (kladili su se u sto rubalja).
A za to vreme Turgenjev sedi kod kuće i razmišlja: "Dostojevski je nervozan čovek. Ako kažem da je njegov roman lošiji može i da me zakolje. S druge strane, Tolstoj je grof. Bolje da se ja ne petljam u to. Ma nek se nose!" I iste te noći neprimetno otputova u Baden-Baden.

1.
Vjazemski je imao stan koji je gledao na Tverski bulevar. Puskin je mnogo voleo da mu dolazi u goste. Dođe i odmah - hop, pa na prozor, nagne se i gleda. Čajem su ga takođe tamo, na prozoru, služili. Ponekad bi na njemu i zanoćio. Čak su mu i specijalni dušek kupili, samo što on nije mario za njega. "Čemu - kaže - takav luksuz?!" I gurne dušek s prozora. A posle se celu noć vrpolji, ne da nikome da spava.

2.
Jednom se Gogolj preobuče u Puškina, dođe kod njega i pozvoni na vrata. Otvori mu Puškin i povika: " Vidi, Arina Rodionovna, došao sam!"

3.
Ljermontov je voleo pse. Voleo je on još i Nataliju Nikolajevnu Puškinovu. Ali više od svega je voleo samog Puškina. Čitao je njegove stihove i uvek je plakao. Otplače, a onda izvadi sablju i počne da seće jastuke!
Tu ne pomaže ni najdraži pas, ne daj bože da mu se nađe pri ruci - jednom je tako skoro četrdeset komada isekao!
A Puškin nije plakao ni zbog kakvih stihova. Nipošto.

4.
Ljermontov je hteo da odvede Puškinovu zenu. Na Kavkaz. Stalno je merkao iza stuba, merkao... Odjednom se postideo svoje želje.
"Puškin je" - pomisli on - "ogledalo ruske revolucije, a ja sam svinja."
Otišao je, kleknuo pred Puškina i rekao:
"Puškine" - veli - "gde ti je bodež? Evo mojih grudi!"
Puškin se slatko nasmejao.

5.
Jednom je Puškin isao na dvoboj s Gogoljem. Puškin kaže:
- Pucaj prvo ti.
- Kako ti? Ne, ja!
- Ah, ja? Ne, ti!
Tako nisu ni pucali.

6.
Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Jednom je išao Tverskim bulevarom i ugledao ispred sebe Puškina. Puškin je, kao što je poznato, bio nizak rastom. "Naravno, to više nije dete, to je pre mladić" - pomisli Lav Tolstoj. "Pa šta, daj da ga stignem i pomilujem po glavici." I potrča da stigne Puškina. A Puškin, ne znajući za Tolstojeveve namere, pojuri koliko ga noge nose. Dok je promicao pored žandara, ovaj čuvar reda se beše uznemirio zbog nepristojne brzine na javnom mestu i trkom se uputio za njim, s ciljem zaustavljanja. Zapadna štampa je zatim pisala kako vlast u Rusiji progoni pisce.

7.
Jednom je Ljermontov kupio jabuke, došao na Tverski bulevar i počeo da ih nudi prisutnim damama. Sve su uzimale i govorile "Mersi". A kada je prišla Natalija Nikolajevna sa sestrom Aleksandrinom, on je od uzbuđenja tako zadrhtao da je jabuka pala kraj njenih nogu (Nat. Nik., a ne Aleks.). Jedan od pasa je zgrabio jabuku i dao se u beg. Aleksandrina je, naravno, potrčala za njim.
Bili su sami - prvi put u životu (Ljermon., naravno, i Nat. Nik., a ne Aleks. i psetance). Uzgred, ona (Aleks.) nije ga stigla.

8.
Reši jednom Puškin da uplaši Turgenjeva i sakri se ispod klupe na Tverskom bulevaru. I Gogolj takođe reši da istog dana isprepada Turgenjeva, preobuče se u Puškina i sakri ispod klupe. Kad -evo Turgenjeva. E, tu obojica iskočiše!

9.
Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Jednom se igrao s njima ceo dan i ogladneo. Dođe kod žene.
"Sonjecka" - kaže - "anđelčiću, napravi mi poparu." Ona se usprotivi: "Ljovuška, pa zar ne vidiš - prepisujem 'Rat i mir'". "Aha!" - povika on - "to sam i mislio, tebi je važnije da mi kade u književnosti nego moje sopstveno 'Ja'!" I štap zadrhta u njegovoj drhtavoj ruci.

10.
Turgenjev ne samo što je po prirodi bio plašljiv nego je uz to imao i traume od Puškina i Gogolja! Probudi se tako usred noći i vrišti: "Mama!" Posebno pod stare dane.

11.
Išao Puškin Tverskim bulevarom i sreo lepu damu. On joj namignu, kad ona - prsnu u smeh! "Ne izmotavajte se - reče "Nikolaje Vasiljeviću! Bolje dajte one tri rublje što ste ih onomad izgubili, dok smo igrali burime."
Puškin odmah shvati o čemu se radi. "Ne dam" - kaza on - "gusko!" Isplazi joj jezik i pobeže.
Al se Gogolj posle lepo proveo!

12.
Lav Tolstoj je mnogo voleo decu, a odrasle nije mogao da podnese, posebno Hercena. Kako ga spazi, tako poleti sa štapom i sve u oko cilja, u oko. A ovaj se pravi da ništa ne primecuje, uzvikuje: "O, Tolstoju! O!"

13.
Napisao tako jednom Gogolj roman. O nekom dobrom čoveku koji je dospeo u logor na Kolimu. Upravnik logora se zove Nikolaj Pavlović (aluzija na cara). I eto, on uz pomoć kriminalaca zlostavlja ovog dobrog čoveka i odvodi ga u smrt. Gogolj je nazvao roman "Junak našeg doba". Potpisao se: "Puškin". I odneo Turgenjevu da štampa u časopisu.
Turgenjev bese plašljiv čovek. Pročita on roman i obli ga hladan znoj. Odluci da sve to što pre rediguje. I redigovao je.
Mesto radnje je preneo na Kavkaz. Zatvorenika je zamenio oficirom. Umesto kriminalaca, kod njega su se pojavile lepe devojke i ne vređaju one junaka, već on njih. Nikolaju Pavloviću je promenio ime u Maksim Maksimić. Precrtao je "Puškin" i napisao "Ljermontov". Brzo je poslao rukopis u redakciju, obrisao hladan znoj i legao da spava.
Odjednom ga je, usred slatkog sna, prostrelila strašna misao. Naslov! Naslov nije izmenio! I odmah, maltene neobučen, otputova on u Baden-Baden.

14.
Jednom je Puškin napisao pismo Rabindrantu Tagori. "Dragi, daleki prijatelju" - pisao je - "ja Vas ne znam i Vi mene ne znate. Veoma bih voleo da se upoznamo. Sve najbolje. Saša."
Kad je stiglo pismo, Tagore je meditirao. Tako se beše udubio i - ni makac, pa da ga ubiješ. Žena ga je drmala, drmala, pismo mu poturala - ne vidi. Ono, istina, on nije znao da čita na ruskom.
Tako se nisu ni upoznali.

15.
Jednom se Gogolj preobukao u Puškina i došao u goste kod Lava Tolstoja. Niko se nije iznenadio pošto je u to vreme F. M. Dostojevski, bog da mu dušu prosti...

16.
Jednom je F. M. Dostojevski, bog dušu da mu prosti, napunio 150 godina. Veoma se obradovao i rešio da proslavi rođendan. Došli su mu svi pisci, ali zbog nečega behu obrijani do glave. Samo je Gogolj imao nacrtane brkove.
No, dobro, popili su, mezetnuli, čestitali novorođenom, pokoj mu duši. Seli su da igraju vint. Delio je Lav Tolstoj - svako je imao po pet asova. Vidi đavola! Pa ne može to tako! "De, podeli, brate Puškine, bolje ti." "Ja?" - upita on. "Molim lepo, podeliću!" I podelio je. Svima po šest asova i po dve dame pik. Eto ti sad! De, podeli ti, brate Gogolju! Gogolj podeli... Pa znate već... Nije baš lepo reći... Tako se nekako dogodilo... Ne, bogami, bolje ne!

17. Jednom je F.M. Dostojevski, bog dusu prosti, sedeo kraj prozora i pusio. Popusio je cigaretu i bacio pikavac kroz prozor. Ispod njegovog prozora se nalazila prodavnica kerozina i pikavac je upao bas u kantu s kerozinom. Plamen, naravno, do neba. Za jednu noc pola Peterburga je izgorelo. I zatvorili su ga, naravno. Odlezao je, izasao. Prvog dana ide on po Peterburgu, a u susret - Petrasevski. Nista nije kazao, samo mu je stegnuo ruku i znacajno ga pogledao u oci. 18. Sanjao jednom Hercen san. Kao emigrirao on u London i tamo vrlo lepo zivi. Kao kupio psa buldoga. Tako krvolocnog psa - cudo jedno: koga vidi, na tog skace. A ako jednom scepa, onda grcevito zarije zube i - gotovo, mozes da ides da zakazes opelo. Odjednom, kao da nije on vise u Londonu nego u Moskvi; ide Tverskim bulevarom, svoje cudoviste drzi na povocu, a u susret - Lav Tolstoj... I k'o za pakost, bas na najzanimljivijem mestu dodjose dekabristi i probudise ga! 19. Jednom se F. M. Dostojevskom zapusio nos. Poceo on da izduvava, kad - puce bubna opna. Zacepi je pampurom, al' se on pokaza veliki, te prsnu lobanja. Veza je kanapom - gleda, usta ne moze da otvori. Tu se on probudi u nedoumici, Bog da mu dusu prosti. 20. Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Probudi se ujutro, uhvati nekog od njih i miluje ga po glavici, miluje, sve dok ih ne pozovu na dorucak. 21. Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Za ruckom im je stalno pricao bajke i pouke. Dogadjalo se da svi vec pojedu konsome s pastetom, profitrole, ostrige, blanmanze, vocni sladoled, a da on jos drzi ispred brade prvu kasiku supe, prica. Iznese naravoucenije i tup kasikom o sto! 22. Jednom se Gogolj preobuce u Puskina, nakaci odozgo masku i krenu na maskenbal. Tamo doleprsa do njega carobna dama, obucena kao bajadera, i tutnu mu ceduljicu. Gogolj cita i razmislja: "Ako je ovo za mene kao Gogolja, pitam se - stada radim? Ako je ovo za mene kao Puskina, kao cestit covek, ne mogu to da iskoristim. A sta ako je sve ovo samo sala milog stvorenja, razmazenog opstim obozavanjem? Ma, nek' ide dodjavola!" I baci cedulju u djubre. 23. Jednom je Lav Tolstoj pitao F. M. Dostojevskog, bog da mu dusu prosti. - Jel' tako da je Puskin los pesnik? "Nije tako", htede da odgovori F. M., al' setivsi se da ne moze da otvori usta otkad je vezao svoju naprslu lobanju, on ocuta. "Cutanje je znak odobravanja" - rece Lav Tolstoj i ode. E tad se Fjodor Mihajlovic, bog da mu dusu prosti, seti da je sve to samo sanjao. Al' vec je bilo kasno. 24. Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Ponekad doveze u kabrioletu pet-sest komada i sve goste daruje. I ko za pakost - Hercen nikako nije imao srece: ili mu dopadne vasljiv, ili onaj sto ujeda. A samo probaj da se namrstis - Tolstoj odmah zgrabi stap i tres po tikvi! 25. Jednom se Gogolj preobukao u Puskina i dosao u goste kod Vjazemskog. Pogleda on slucajno kroz prozor i vidi - Lav Tolstoj lema Hercena stapom a oko njih stoje klinci, smeju se. Bi mu zao Hercena i zaplaka. Tad Vjazemski shvati da pred njim nije Puskin. 26. Gogolj je citao Puskinovu dramu "Boris Godunov" i govorio: "Gle Puskina! Bas je kuckin sin!" 27. Gogolj je tek pred kraj zivota poceo da razmislja o dusi, jer u mladosti on uopste nije imao savest. Jednom je verenicu izgubio na kartama. I nije je dao. 28. Posao Dostojevski Gogolju u goste. Pozvonio. Otvorili mu. "Sta vam je" - rekose - "Fjodore Mihajlovicu, ima vec skoro petnaest godina kako je Nikolaj Vasiljevic mrtav." "Pa sta" - pomisli Dostojevski, bog da mu dusu prosti - "pa i ja cu jednom takodje umreti." 29. Lav Tolstoj je ziveo na trgu Puskina, a Hercen - kod Nikitske kapije. Obojica su zbog knjizevnih poslova morali da dolaze na Tverski bulevar. I ako vec dodje do toga da se sretnu - kuku lele: pojuri i makar jednom, al' ne moze da ga ne klepi po tintari. A desavalo se i to da ga petorica odvlace, dok Hercena osvescuju vodom iz fontane. Eto zasto je Puskin bas kod Vjazemskog isao u goste, sedeo na prozoru. Zato su ovu kucu kasnije i prozvali - kuca Hercena. 30. Puskin je bio, tesko da bi se moglo reci lenj, ali sklon mastanju i razmisljanju. Turgenjev je, pak, bio strasno angazovan, stalno opsednut potrebom da radi. Puskin je to cesto zloupotrebljavao. Tako ponekad, lezi on na kaucu, ulazi Turgenjev. Puskin ce njemu: "Ivane Sergeicu, budi drug - trkni po pivo!" I na licu mesta nastavlja mirno da spava. Zna, nije se jos desilo da se Turgenjev vrati. Ili skokne nekuda da potpise peticiju, ili svrati do nihilista na zasedanje, ili na komemoraciju. Ili se uplasi necega i otputuje u Baden-Baden. A Puskin se nije plasio da ce ostati bez piva. Hvala bogu, bilo je kmetova. Imao je ko da ga poslusa. 31. Jednom se Gogolj preobukao u Puskina, prebacio preko lavlju kozu i krenuo na maskenbal.F.M. Dostojevski ga, bog da mu dusu prosti, vide i povika: "Da se kladimo, to je Lav Tolstoj! Da se kladimo, to je Lav Tolstoj!" 32. Ljermontov je bio zaljubljen u Nataliju Nikolajevnu Puskinu, ali nikada nije s njom razgovarao. Jednom je izveo svoje pse da ih proseta Tverskim bulevarom. A oni, prirodno, zavijaju, ujedaju ga, svog ga isprljali. Kad odjednom - ona sa sestrom Aleksandrinom. "Pogledaj" - kaze - "ma chčre, neki ljudi bas vole da sebi iskomplikuju zivot! Zar nije bolje imati sto vise dece?" E tu se ona smuci Ljermontovu! "Kakva curka" - pomisli - "ne bih je uzeo, pa da mi je poklone!" Od tada vise nije mastao da je odvede na Kavkaz. 33. Uspesno izbegavsi jedan susret s Lavom Tolstojem, ide Hercen Tverskim bulevarom i razmislja: "Ipak je zivot ponekad lep!" Kad kraj nogu - ogromna crna macorcina - u tren oka ga obori! Jedva ustade, otrese sa sebe prasinu - nalece copor crnih pasa sto goni ovog macora, iponovo ga srusi na zemlju. Opet se podize buduci izdavac "Zvona" i vidi: izvodeci akrobacije na vrancu, ide mu u susret sam gospodar pasa, porucnik Ljermontov. "Gotovo je!" - pomisli autor "Proslosti i razmisljanja". "Sad ce se oni zaleteti i..." Nista slicno se ne desi. Obuzdan vestom rukom, konj prolazi paradnim korakom i tek sto minu Hercena, zamahuje repom i - pljas po njusci! Naocare, prirodno, lete u zbunje. "Nije to nista" - misli bivsi autor "Svrake-kradljivice", pronalazi naocare, stavlja ih na svoj nos - i sta vidi usred zbuna? Zlobno lice Lava Tolstoja koji se osmehuje! Ali Tolstoj nije bio cudoviste. "Pridji," - kaze - "prodji, baksuze" i pomilova ga po glavi. 34. Lav Tolstoj je mnogo voleo da svira balalajku (i, naravno, decu). Ali nije umeo. Tako, ponekad, pise on roman "Rat i mir", a sve misli: ter-den-den-ter-den-den-ten!... Ili bram-pram-dram-dararam-pam-pam! 35. Jednom je Cernisevski video kroz prozor svoje mansarde kako Ljermontov skace na konja i uzvikuje: "U pasaz!" "Pa sta" - pomisli Cernisevski - "eto, dace bog, bice Revolucija, pa cu onda i ja tako da uzviknem." I poceo da uvezbava pred ogledalom, ponavljajuci na razne nacine: U PASAZ!... U paSAZ! u PaSSSaZZZZ... u pa...SSaAAAaAAA!!!ZZzZ!" 36. Car je oduvek postovao stihotvorca Aleksandra Puskina, ali nije propustao priliku da ga blago prekori. "Vi Aleksandre Sergejevicu" - lukavo mu je govorio - "po uzoru na Francuze samo o nozicama pisete? Vreme je da se u Vasem uzrastu porazmisli i o Rusiji." 37. Za caricin imendan Nikolaj I je napisao pesmu. Pocinje ovako: "Ja pamtim cudesni trenutak..." I tako dalje, i tome slicno. Onda dodje kod njega Puskin i procita pesmu. A uvece, u salonu Zinaide Volkonske, postize njome veliki uspeh, proglasavajuci je, kao sto je to oduvek i cinio, za svoju. Eto sta znaci kad covek ima profesionalno pamcenje. Kad ujutro, dok Aleksandra Fjodorovna pije kafu, car-suprug joj podmece pod tacnicu svoju ceduljicu. Ona je procita i rece: "Ah, Koko, tako je drazesno, gde si samo nasao, pa to je najnoviji Puskin!" 38. Isao Puskin Tverskim bulevarom i ugledao Cernisevskog. Prikrade mu se otpozadi i krenu za njim. Svaki pisac koji prodje klanja se Puskinu, a Cernisevski misli - njemu. Raduje se. Prodje Dostojevski - pokloni se. Pomjalovski i Grigorovic nacinise naklon, prodje Gogolj - slatko se nasmeja i mahnu rukom u znak pozdrava, a ovome bi drago. Turgenjev napravi reverans. Zatim Puskin ode kod Vjazemskog na caj. Kad evo ide Tolstoj - bese jos mlad bez brade, s epoletama. Ni da ga pogleda. Posle je Cernisevski zapisao u dnevnik: "Svi su pisci dobri, samo je Tolstoj pokvarenjak. Jerbo je grof." 39. Lav Tolstoj je mnogo voleo decu i pisao je o njima pesme. Te pesme je prepisivao u posebnu svescicu. Jednom posle caja pruza on svescicu zeni: "Pogledajte, Sofi, zar nije bolje od Puskina?",a pozadi drzi stap. Ona procita i odgovori: "Ne, Ljovuska, mnogo je gore. A cije je to?" E tu on izvuce stap pa - tras po tintari! Otad se u svemu uzda u njen knjizevni ukus. 40. Jednom F.M. Dostojevski, bog da mu dusu prosti, uhvati macora na ulici. Ziv macor mu bese potreban zbog romana. Jadna zivotinja pista, cvile, ropta, prevrta ocima, a onda se napravi kao da je crkla. Tad je on pusti. Prevarant ujede, na svoj nacin jadnog, pisca za nogu i sakri se. Tako osta neostvaren najbolji roman Fjodora Mihajlovica, bog da mu dusu prosti. "Jadne zivotinje". O macorima. 41. F.M. Dostojevski je, bog da mu dusu prosti, takodje mnogo voleo pse, ali je bio bolesno samoljubiv i to je krio (u vezi sa psima), kako niko ne bi mogao da kaze da imitira Ljermontova. O njemu se ionako svasta pricalo. 42. Isao jednom Gogolj Tverskim bulevarom (u svom oblicju) i sreo Puskina. "Zdravo, Puskine," - rece - "sta si zapeo pa samo stihove pises? Hajde da zajedno napisemo prozu." "Samo prozom..........dobro" usprotivi se Puskin. 43. Lav Tolstoj i F.M. Dostojevski, bog da mu dusu prosti, resise da se takmice ko ce bolje napisati roman. Pozvase Turgenjeva da presudi. Tolstoj otrca kuci, zatvori se u kabinet i brze-bolje poce da pise roman - o deci, naravno (on ih je veoma voleo). A Dostojevski sedi u svojoj sobi i razmislja: "Turgenjev je plasljiv covek. Sad on sedi kod kuce i razmislja: 'Dostojevski je nervozan covek. Ako kazem da je njegov roman losiji, on moze i da me zakolje.' Sto bih se onda trudio?" (to Dostojevski razmislja). "Namerno cu napisati sto gore, novac ce svejedno biti moj!" (kladili su se u sto rubalja). A za to vreme Turgenjev sedi kod kuce i razmislja: "Dostojevski je nervozan covek. Ako kazem da je nhjegov roman losiji moze i da me zakolje. S druge strane, Tolstoj je grof. Bolje da se ja ne petljam u to. Ma nek se nose!" I iste te noci neprimetno otputova u Baden-Baden. 44. Turgenjev je hteo da bude hrabar kao Ljermontov i podje da kupi sablju. Puskin je prolazio pored radnje i ugledao ga kroz izlog. Uze i namerno povika: "Vidi-de, Gogolju, (a uopste nije bilo nikakvog Gogolja), ma vidi, Turgenjev kupuje sablju! Hajde da nas dvojica kupimo pusku!" Turgenjev se uplasi i iste noci otputova u Baden-Baden. 45. Poklonili jednom Gogolju kandelabar. A on odmah prikaci na njega bakenbarde i poce da zadirkuje: "Eh, ti" - kaze - "liro nedovrsena!" 46. Jednom se Gogolj preobuce u Puskina i dodje kod Majkova u goste. Majkov ga posadi u fotelju i poce da sluzi gorkim cajem. "zamislite" - veli - "Aleksandre Sergejevicu, ni kockice secera nemam u kuci. Onomad je dolazio Gogolj i pojeo sav secer." Gogolj mu nista ne rece. 47. Jednom se Gogolj preobuce u Puskina i dodje u goste kod Derzavina, Gavrila Romanica. Starac, uveren da je zaista pred njim Puskin, odlazeci u grob, dade mu blagoslov. 48. Jednom za vreme rucka Sofija Andrejevna iznese na sto pladanj s raskosnim, vrucim, mirisnim kroketima od pirinca. Kad se Lav Tolstoj razgoropadi! "Ja se" - zaurla on - "bavim samousavrsavanjem! Ja vise ne jedem krokete od pirinca!" Morali su ovu hranu bogova da potrose kao kormivo za ljude. 49. Jednom se Puskin preobukao u Gogolja... Fuj, ...................... mater! 50. Puskin je cesto dolazio kod Vjazemskog u goste, dugo sedeo na prozoru, sve video i sve znao. Znao je da Ljermontov voli njegovu zenu. Zato je smatrao da nije bas umesno da njemu preda liru. Mislio on da je posalje Tjutcevu u inostranstvo - nisu dali, rekose: ne moze, ima umetnicku vrednost. A Nekrasov mu se nije dopadao kao covek. Uzdahnuo je i ostavio liru za sebe. 51. Lav Tolstoj je mnogo voleo decu, i sve mu je bilo malo. Dovede punu sobu dece, nema gde nogom da stanes, a on samo podvriskuje: "Jos! Jos!" 52. Tolstoj je voleo, smeteno povlaceci prljavu kosulju i vrskajuci, dug da o govori pred seljacima o humanizmu i gradjanskom drustvu. Seljaci su ga zbog toga mnogo voleli, uzimali novac na zajam i zvali ga Ljova. 53. Tolstoj je odlucio da se potpuno pojednostavi i pobegao je od porodice u Optinu Pustinju. Usavsi u manastir, on ugleda cistaca, pridje mu i rece: "Eto, prijatelju, ti samo cistis, a ja sam Lav Tolstoj." "Drago mi je" - odgovori cistac i salutira. 54. Puskin sedi u svojoj sobi i razmislja: "Ja sam genije - u redu. Gogolj je takodje genije. Ali i Tolstoj je genije, i Dostojevski je, bog da mu dusu prosti, genije! Kad ce se sve to zavrsiti?" Tad se sve i zavrsilo. 55. F.M. Dostojevski je, bog da mu dusu prosti, zarko voleo zivot. Ali on ga nije mazio i zbog toga je ovaj cesto patio. Oni, pak, kojima se zivot smesio (na primer, Lav Tolstoj), nisu to cenili, stalno se zanimajuci za druge stvari. Na primer, Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. A ona su ga se plasila. Skrivala su se od njega pod klupu i saputala: "Pazite se, cuvajte se ovog cike! I te kako jos moze da vas opauci svojim stapom!" Deca su volela Puskina. Govorila su: "Zabavan je! Tako je smesan!" i jurila su za njim kao bosonogo jato. Ali Puskina nije bilo briga za decu. On je voleo jednu kucu na Tverskom bulevaru, jedan prozor u toj kuci... Mogao je satio da sedi na sirokom prozorskom pragu, pije caj, gleda bulevar... Jednom, krecuci prema ovom prozoru, on podize oci i ugleda na svom prozoru - sebe! S bakenbardima, s prstenom na palcu! On je, svakako, odmah shvatio ko je to. A vi?

Harms, Slučajevi i još ponešto

Henry Vollan Canova Morton, putopisac

Henry Vollam Canova Morton (ili HVM kako ga često nazivaju), bio je istaknuti britanski putopisac u periodu između dva rata, u to vreme proglašen "najvećim živim putopiscem na svetu".

Morton je rođen na severu Engleske 1892. godine, a umro je u svom domu u Južnoj Africi 1979. godine. Karijeru je započeo kao novinar, prvo u Birminghamu, a kasnije u Londonu. Nastavio je primati novinarske narudžbe tokom cele karijere, ali se najviše pamti po knjigama, od kojih su mnoge proizašle iz njegovih redovnih kolumni u Daily Expressu tokom 1920-ih i 30-ih godina.

Njegova prva velika novinarska "eksponatska" priča bila je o otvaranju Tutankamonove grobnice 1923. godine. Nakon toga, njegov rad je bio bogat i, u stvari, još uvek se katalogizuje do danas. Morton je za sobom ostavio blizo pedeset knjiga i bezbroj članaka za časopise, novine i stručne novine. Pisao je o raznovrsnim temama poput krunidbe i drugih kraljevskih događaja ili najboljeg načina korištenja Leica fotoaparata, pa čak je napisao i jedno delo fikcije („Ja, James Blunt“), ali veći deo njegovog rada bio je posvećen izveštajima sa putovanja; prvo po Londonu, zatim po Engleskoj i ostatku Velike Britanije, a kasnije po Evropi, Svetoj zemlji i Južnoj Africi.

Winston Churchill ga je angažovao da pomogne ratnim naporima kroz svoje pisanje i izveštavanje. U novinskom članku iz 1936. godine osudio je Mussolinijeve napade na Abesiniju 1930-ih, opisujući ih kao "gangsterske napade".

Njegova prva knjiga, „ Srce Londona “ (192.5), bila je zbirka njegovih članaka u Daily Expressu o aspektima glavnog grada i označila je početak pisanja na temu ovog grada, opisanog kao „sjajno pozorište“ gde se „komedija i tragedija ljudskog srca odvijaju danju i noću“.

„ U potrazi za Engleskom “, 1927. godine, je prikaz (prvobitno serija novinskih članaka) njegovih putovanja po Engleskoj, sledeće delo sa putovanja je „ Zov Engleske “ (1928.), a potom su usledile druge knjige koje opisuju putovanja kroz Škotsku, Wales i Irsku. Morton je takođe pisao o svojim posetama Svetoj zemlji, a kasnije Španiji, Italiji.

Mortonov stil:

Ogromna popularnost njegovih dela se može pripisati stilu njegove proze. Morton je imao neverovatno oko za detalje. Pisao je iz perspektive putnika što je omogućavalo čitaocu da se poistoveti i s naratorom i s likovima koje susreće na svojim putovanjima. Njegov kolega iz Daily Expressa , Collie Knox, rekao je o njemu u to vreme,

„Harry Morton je divan pisac. Ima izuzetno razvijen dar za opisivanje. Prisustvovaće nacionalnoj ceremoniji sa ostalim novinarskim zvezdama ali će jedino on primetiti stidljivu malu ženu u crnom s medaljom pričvršćenom na grudima kako jeca u uglu. Dok će se ostali pisci koncentrisati na očigledne vrhunce, pompu i sjaj, Harry Morton će svoju priču usmeriti na malu ženu u crnom. Ona će se odmah istaknuti kao centralna figura i živeće pred čitaocem.“

HVM dakle uspeva u tekstove uneti neobične scene. U delu " U potrazi za Londonom " iz 1951. godine, Morton opisuje jato golubova koje su preplašili dvostruki mlazovi fontana na Trafalgar Squareu kada su se upalili ranim jutrom:

„Golubovi, koji su postali bucmasti i razmaženi poput golubova Svetog Marka, uspaničili su se zbog ovog svakodnevnog događaja i, izlećući iz svakog ugla trga, napravili su nekoliko okreta oko Nelsona pre nego što su se ponovo smirili da se poklone na svojim nogama boje duda klečećim provincijalcima..“

U vreme kada je Britanija bila uglavnom ruralna zemlja na pragu široke industrijalizacije i urbanizacije, Morton je bio jedan od retkih pisaca koji je zabeležio brzo rastuću mrežu puteva za automobile. Njegovi dnevnici su gotovo jedinstven snimak, prozor u živu prošlost nacije.

Mortona je najbolje opisati kao osobu koja prikazuje seosku idilu – uzvišenu sliku običnog sveta koji je pronalazio oko sebe – na lagan i čitljiv način. U nekim aspektima, ovo je idealizovan, romantizovan pogled, onaj za kojim su čitaoci tog vremena imali veliku sklonost. Neki analitičari prate ovaj putopisni stil još iz jakobinskog doba; vidi se u literaturi Hardyja i Wordswortha, muzici Vaughana Williamsa i Holsta, a nastavlja se kod modernih autora poput Billa Brysona, publikacija poput Country Life Magazinea i televizijskih programa poput Escape to the Country .

Čovek iza naratora:

Neki od Mortonovih stavova neugodne su činjenice. Pojedini kritičari, npr. Max Hastings, smatrali su važnim istaknuti Mortonovu mračnu stranu, desničarske simpatije (koje je biograf Michael Bartholomew opisao kao „više predrasude nego politika“) koje su ga dovele u nezgodne situacije.

Uprkos takvim delovima u njegovim privatnim dnevnicima, nema sumnje da je Morton mnogo voleo svoju rodnu zemlju, koliko god je možda ponekad i kritikovao. Kada je konačno došlo do presudne situacije, Morton je bio spreman da stavi svoj život na kocku tokom Drugog svetskog rata. Komandovao je jedinicom domobranske garde u vreme kada se invazija na Britaniju činila gotovo izvesnom i u svom dnevniku je zabeležio mogućnost da će poginuti zajedno sa svojim drugovima braneći svoje selo od Hitlerovih snaga.

Autor i novinar Andrew Marr bavi se ovom kontradikcijom koja je mučila ne samo Mortona, već i značajan broj Britanaca na svim nivoima društva koji su očajnički želeli da ovaj rat okonča sve ratove. U predgovoru svoje knjige „ Istorija moderne Britanije “ Marr navodi: „Lako je osećati se zgroženo i zbunjeno entuzijazmom tolikih inteligentnih Britanaca za Mussolinija i Hitlera, ali bilo je u tome više od kukavičluka i rasizma. Postojala je važna čežnja za vladom koja je zaista funkcionisala – koja je okončala nezaposlenost, izgradila velike nove puteve, razvila moderne industrije i, da, učinila da vozovi voze na vreme.“ Marr dalje ističe da je bio potreban Drugi svetski rat da bi demokratija postala moderna; osećaj koji danas uzimamo zdravo za gotovo.

Kao i u svemu, ovde treba pronaći ravnotežu. Važno je da se prepoznaju nedostaci HV Mortona, kao i njegova dostignuća, ali i da se njegovim delima dozvoli da stoje samostalno. Mortonove takozvane mane nipošto nisu jedinstvene među delima njegovog i kasnijeg doba i blede u potpunoj beznačajnosti u poređenju s nekim otkrićima modernog doba. Nije bio savršen (je li iko?), ali bez obzira na to mi smo bogatiji što imamo njegovo nasleđe.

 Niall Taylor, Glastonbury, Somerset, Engleska/ Vidi

RECENZIJA MAXA HASTINGSA

 Tema ove kratke, intrigantne i jezive biografije je fenomen između dva svetska rata. Morton je izumeo žanr putopisnog pisanja koji ga je proslavio i obogatio - 1938. godine autorski honorari i novinska kolumna doneli su ogromnu sumu od 36.000 funti. Godine 1941., kada je Brendan Bracken (tadašnji ministar informisanja) želeo dostojnog hroničara Churchillovog putovanja u Placentia Bay kako bi se sastao s Rooseveltom, Harry Morton, zvezda reportera, činio se očiglednim izborom da putuje s premijerovom pratnjom na bojnom brodu Prince of Wales.

Njegova fotografija na koricama knjige Michaela Bartholomewa prikazuje lik koji jako podseća na Petera Sellersa kao inspektora Clouseaua. Pa ipak, istina je da je, kao što ova knjiga pokazuje s obiljem dokaza iz Mortonovih neobjavljenih dnevnika i memoara, on bio prikladniji za ulogu Frankensteinovog čudovišta. Pronicljivi, ljubazni usamljeni putnik iz Mortonovih pripovesti pojavljuje se u stvarnom životu kao krajnje gadno delo - tašt, ciničan, mizantrop, duboko antisemitski, sklon grotesknim seksualnim avanturama.

Michael Bartholomew se upustio u svoj zadatak kao obožavatelj Mortonovog dela. Međutim, dok je istraživao svoju temu kroz njegove privatne papire, obuzelo ga je nešto blisko gađenju. Šta je to s putopiscima? Iskustvo ovog biografa ne čini se drugačijim od iskustva Nicholasa Shakespearea, odanog obožavatelja Brucea Chatwina, koji je, pišući Chatwinovu biografiju, otkrio da, uprkos svom poznatom šarmu tog čoveka, poseduje izrazito neugodnu ličnost i da je izmislio značajne delove njegovih knjiga.

Kako je krenuo...

Henry Vollam Morton rođen je 1892. godine, kao sin urednika regionalnih novina u Midlandsu. I sam je postigao rani uspeh kao novinar u Daily Expressu i bio je miljenik Lorda Beaverbrooka. Kao i većina Beaverbrookovih štićenika, na početku je bio oslobođen skrupula i principa, ostavljena mu je sloboda. Morton je brzo usavršio veštinu stvaranja izveštaja o događajima pre nego što su se dogodili i pisanja dirljivih intervjua s ljudima koji nisu postojali.

Kada je 1926. godine krenuo na putovanje automobilom po zemlji kako bi napisao članke za Express, koji je kasnije postao njegov prvi bestseler U potrazi za Engleskom , izmislio je značajne delove iskustva i propustio je spomenuti da se usput obično zabavljao.

Putujući u Rim po zadatku za Daily Herald (nakon što su on i njegov urednik odlučili da Daily Express nije dovoljno velik za ego obojice), prekinuo je putovanje u Parizu tek toliko da odjuri od stanice do bordela na desetominutni seks, pre nego što se vratio u voz. Sve te stvari je zabeležio u svojim privatnim papirima. Njegova udovica ga je verovatno jako mrzela, pa ih nije spalila nakon njegove smrti.

Ako su seksualni odlomci bili samo nedostojanstveni, Mortonovi politički stavovi su bili odbojni. Mrzio je socijaliste, pa čak i demokratiju. "Moram reći da nacizam ima neke lijepe kvalitete", napisao je u februaru 1941. Iz nacionalističkih razloga nije želio njemačku pobjedu u Drugom svjetskom ratu, ali je vjerovao da Firer ima zdrave ideje o Jevrejima i boljševicima. "Zgrožen sam kada otkrijem koliko mi se Hitlerovih teorija sviđa", napisao je - srećom po njegov ugled, a ne za objavljivanje. Čak je i Amerika u njegovom dnevniku odbačena kao "ta kukavičja nacija Jevreja i stranaca".

Nakon rata, on i njegova supruga su pobegli u Južnu Afriku, u onim sretnim danima kada su crnci bili držani na svom mestu i kada je mogao pobeći od britanske demokratije, štednje i oporezivanja. Vrhunac njegovog uspeha je bio prošao, ali se izvukao s dovoljno plena da udobno živi sa svojim fašističkim razmišljanjima sve do svoje smrti 1979. godine.

Njegova knjiga "U potrazi za Južnom Afrikom" možda bi s pravom nosila mnogo grublji naslov, budući da su njegova putovanja tamo uključivala čudnu avanturu s udatom ženom čiji ih je muž, čini se, pratio svugde osim u spavaću sobu.

Koliko je Morton bio dobar pisac? Bartholomew pristupa problemu s naivnom iskrenošću neprofesionalnog pisca. Očito je šokiran merom do koje je Morton izmišljao stvari. Pa ipak, mislim da je uobičajeno kod putopisaca da oblikuju iskustva, susrete i hronologiju svojih putovanja kako bi se prilagodili književnom obliku. Moj otac je, kao dete, jednom pitao Hilairea Belloca širom otvorenih očiju da li je zaista istina da je pešačio od Londona do Pariza sa samo šest penija u džepu, kako je opisao. "Mladiću", strogo je rekao Belloc, "ja sam novinar".

Čak i neki od putopisnih zapisa velikog Patricka Leigh-Fermora predstavljaju najviši red irskog pripovedanja, a ne preciznu i doslovnu istorijsku istinu. To ne umanjuje njihov književni kvalitet, a kladim se da je i Cobbett učinio potpuno isto.

Najbolji Mortonovi radovi pokazuju veliku oštroumnost, deskriptivnu moć i šarm. U svoje knjige uneo je kvalitete izvanrednog novinara iz Beaverbrooka svog vremena: majstorsko razumevanje javnog ukusa, primenjeno u moralnoj praznini. Bartholomew je toliko zgrožen otkrićem Mortonove zlobe i obmana da mu je teško biti milosrdan prema njegovim knjigama, iako se hrabro borio .“

Nije široko priznato da je HV Morton bio strastveni fotograf, te da je sam snimio mnoge fotografije koje su se pojavile u njegovim knjigama. Fotografije su snimljene širom sveta i prikazuju pejzaže, kao i portrete ljudi na poslu, divljih životinja, ljudi u sportu i igri; i neke prekrasne radove izbliza, uključujući studije insekata i pahuljica snega- sve dajući uvid u svakodnevni život 1930-ih.
Dakle, eto ga, još jedan deo slagalice života i dela HV Mortona, i strana njega kojoj se posvećuje malo pažnje, iako se čini da je fotografija bila važan deo njegovog života. Zapravo, prema Literarnoj belešci br. 22, Morton se jednom u pismu prijatelju poverik da bi radije bio fotograf nego pisac. Srećom po nas, suzdržao se od daljeg razvijanja ove ideje./Vidi

Tobias Smollett, Ekspedicija Hymphrya Clinkera 3

 

Dr. LEWISU. BATH, 23.aprila

POŠTOVANI DOKTORE,

DRAGI LUISE, 

Da nisam znao da te je vežbanje tvoje profesije naviklo na slušanje žalbi, imao bih grižu savesti što te gnjavim ovom svojom prepiskom, koju zaista možemo nazvati “naricanjem Metjua Brembla”. Ipak, ne mogu a da ne pomislim da imam određeno pravo da na tebe istresem višak svoje slezene, kada je tvoja dužnost da uklanjaš one poremećaje koji su je izazvali; i da ti kažem — nije mala uteha za moje jade što imam osećajnog prijatelja kojem mogu da poverim svoje mrzovoljne hirove, koji bi, zadržani u meni, postali nepodnošljivo žučni.

Treba da znaš da ovde u Batu nailazim samo na razočaranja; mesto je toliko izmenjeno da jedva mogu da poverujem da je to isti onaj grad koji sam posećivao pre otprilike trideset godina. Čujem kako kažeš: „Izmenjen jeste, bez sumnje; ali je, onda, izmenjen nabolje — istina koju bi možda i sam priznao bez ustezanja, da i ti nisi izmenjen nagore.“ Ova primedba možda i jeste opravdana. Nepogodnosti koje sam previđao u vreme zdravlja sada, naravno, ostavljaju jači utisak na razdražljive nerve bolesnika, iznenađenog preranim starenjem i iscrpljenog dugogodišnjim patnjama. Ali sigurno nećeš poreći da je ovo mesto, koje su priroda i providnost, izgleda, namenile kao utočište od bolesti i nemira, postalo pravo središte buke i rasipništva.

Umesto mira, tišine i udobnosti, toliko potrebnih onima sa slabim zdravljem i razorenim duhom, ovde imamo samo buku, metež i žurbu, sa zamornim i robovskim održavanjem ceremonije koja je ukočenija, formalnija i napornija od dvorskog protokola nekog nemačkog izbornog kneza. Nacionalna bolnica možda i jeste, ali bi čovek rekao da se ovde primaju samo ludaci; i iskreno, dajem ti dozvolu da i mene tako nazoveš, ako još dugo ostanem u Batu. O drugom prilikom ću ti detaljnije izložiti svoja osećanja na tu temu.

Bio sam nestrpljiv da vidim to toliko hvaljeno arhitektonsko unapređenje, po kojem su gornji delovi grada tako poznati, pa sam nedavno obišao sve nove zgrade. Trg, iako nepravilan, u celini je prilično dobro osmišljen — prostran, otvoren i prozračan; po mom mišljenju, daleko najzdravije i najprijatnije mesto u Batu, naročito njegov gornji deo. Ali putevi koji do njega vode su bedni, prljavi, opasni i nepraktični. Povezanost s kupatilima ide kroz dvorište jedne gostionice, gde se jadni bolesnik u nosiljci provlači između kopita dvostrukog reda konja, koji poskakuju dok ih četkaju konjušari i kočijaši, a uz sve to postoji i rizik od ometanja ili prevrtanja usled saobraćaja koji neprestano ulazi i izlazi. Pretpostavljam da će se gradska uprava ozbiljnije pozabaviti obezbeđivanjem bezbednijeg i pogodnijeg prolaza tek kad nekoliko nosilaca bude povređeno, a možda i neki životi izgubljeni.

Cirkus je simpatična igračka, napravljena za pokazivanje, i izgleda kao da je Vespazijanov amfiteatar izvrnut spolja. Ako ga posmatramo sa stanovišta veličanstvenosti, veliki broj malih vrata koja pripadaju zasebnim kućama, neznatna visina spratova, afektirani ukrasi nadvratnika, koji su detinjasti i pogrešno postavljeni, kao i dvorišta koja vire u ulicu, okružena gvozdenim ogradama — sve to narušava vizuelni utisak. Možda je još i manje pogodan kad se uzme u obzir udobnost. Oblik svake kuće, kao segment kruga, kvari simetriju soba, sužavajući ih ka ulici i proširujući ih ka pozadini.

Da su, umesto tih beskorisnih dvorišta i ograda, napravljeni prolazi sa arkadama, kao u Kovent-gardenu, ceo prizor bi bio mnogo veličanstveniji i dojmljiviji; te arkade bi pružale prijatno zaklonjeno šetalište i zaštitile nosioce i njihove stolice od kiše, koja ovde pada gotovo neprekidno. Sada stolice stoje i kisnu na otvorenom celu dan, dok ne postanu kutije od mokre kože, na korist onih s gihtom i reumom koje prevoze u njima. Ovo je zaista zastrašujuća neprijatnost koja zahvata ceo grad, i uveren sam da pravi ogromnu štetu osetljivima i slabima. Čak su i zatvorene stolice za bolesnike natopljene vlagom iz vazduha i, kao takve, idealne da naruše znojenje pacijenata koji izlaze iz kupke sa raširenim porama.

Da se vratim na Cirkus — njegova udaljenost od tržnica, kupatila i mesta za zabavu čini ga nepraktičnim. Jedini ulaz, preko Gej ulice, je toliko strm i klizav da je po kišnom vremenu izuzetno opasan, i za pešake i za one u kočijama; a kada je ulica pod snegom, kao što je to bila petnaest dana ovog zimskog perioda, ne vidim kako je iko mogao uz nju, ili niz nju, a da ne rizikuje lomove. Kada duva vetar, kažu mi da većinu kuća na tom brdu dim uguši, pošto vetar sa brda iza njih nabija dim nazad niz dimnjake. Taj isti brežuljak, pretpostavljam, dodatno vlaži vazduh, jer pare koje stalno isparavaju iz reke i kupki u dolini, u svom usponu bivaju zadržane od strane tog brda i pretvaraju atmosferu u večitu maglu.

Isti arhitekta koji je osmislio Cirkus, sada planira i “Polumesec”; kada to bude završeno, verovatno ćemo dobiti i “Zvezdu”, pa će možda kroz trideset godina svi znaci Zodijaka biti prikazani arhitektonski u Batu. I koliko god to bilo maštovito, još uvek pokazuje određenu domišljatost. Međutim, građevinska groznica obuzela je toliko ljudi da niknu nove kuće na svakom ćošku, sagrađene bez plana, bez čvrstine, bez smisla, kao da su ruševine ulica koje je zemljotres rasturio, ili kao da ih je neki gotički đavo natrpao u džak i prosuo gde mu padne. Nedostatak lepote i proporcije nije ni najgora stvar — te kuće su toliko loše i od mekog kamena da ne bih mogao mirno da spavam u njima kad dune jači vetar. Verujem da moj radnik, Rodžer Vilijams, može da probije zid nogom bez naročitog truda.

Sve ove besmislice posledica su talasa luksuza koji je preplavio naciju i povukao sa sobom i poslednje ostatke naroda. Svaki došljak sa srećom dolazi u Bat kao u središte pažnje — činovnici i faktori iz Istočne Indije puni plena iz opljačkanih provincija, plantažeri, trgovci crncima, kolonijalni prekupci iz Amerike, opunomoćenici, ugovarači iz ratova, zelenaši, prekupci, trgovci — svi oni dolaze u Bat. Ljudi bez porekla i manira, iznenada bogati, ne znaju drugačije da pokažu “veličinu” do kroz rasipanje. Njihove žene i ćerke, koje dolaze iz najprimitivnijih krajeva Londona, insistiraju da im i najmanji bol bude izgovor za dolazak u Bat — da igraju kotiljone s lordovima i parohima.

Tako se broj ljudi i broj kuća povećava, i to će se nastaviti sve dok se reke koje hrane ovu bujicu ludosti i ekstravagancije ne presuše, ili ne skrenu u druge tokove — što ne mogu predvideti. Ovo je tema o kojoj ne mogu da pišem strpljivo; jer rulju prezirem u svakom njenom delu — kao masu neznanja, drskosti, zlobe i brutalnosti. I pod tim pojmom ubrajam sve, bez obzira na pol, društveni položaj ili ime, koji oponašaju ponašanje gomile i traže njeno društvo.

Ali pišem već toliko da mi se prsti grče, i muka mi se vraća. Po tvojoj preporuci, naručio sam iz Londona pola funte ženšena, mada sumnjam da onaj iz Amerike ima isti efekat kao onaj iz Indije. Prijatelj je pre nekoliko godina platio šesnaest gvineja za dve unce, a šest meseci kasnije prodavali su ga za pet šilinga po funti. Ukratko, živimo u svetu prevare i obmane; zato ništa ne cenim više od iskrenog prijateljstva razumnog čoveka — pravo blago! I ne mogu a da ne pomislim da ga imam, dok ti ponavljam staru izjavu:

Tvoj verni, kao i uvek,
M. Bramble

Posle početne bure po dolasku, iznajmio sam malu kuću u Milšam ulici, gde sam pristojno smešten, za pet gvineja nedeljno. Juče sam bio u prostoriji sa pumpom i popio oko pola litra vode, koja mi, čini se, prija stomaku; a sutra ću se prvi put okupati. Očekuj još dosadnih pisama uskoro.

Drago mi je da je vakcinacija kod sirote Džojs uspela i da joj lice neće ostati mnogo oštećeno. Da je moj prijatelj ser Tomas neoženjen, ne bih verovao tako lepu devojku njegovoj kući; ali pošto sam je posebno preporučio gospođi G—, jednoj od najboljih žena koje poznajem, može slobodno otići kod nje čim se oporavi i bude spremna za službu. Neka njena majka dobije novac da je opremi kako treba, a može jahati iza brata na Baksu; ali moraš strogo narediti Džeku da vodi računa o starom vernom konju, koji je zaslužio svoj odmor posle svih godina službe?

Za gospođicu WILLIS u Glosteru. BAT, 26. april

MOJA NAJDRAŽA PRIJATELJICE,

Zadovoljstvo koje sam osetila kada sam primila tvoje pismo, koje mi je stiglo juče, ne može se opisati. Ljubav i prijateljstvo su, bez sumnje, divne strasti koje razdvojenost samo pojačava i usavršava. Tvoj ljubazan poklon – narukvice od granata – čuvaću pažljivo kao i sopstveni život; i molim te da, u znak uzvrata, prihvatiš moju “kućnu torbicu za šivenje” zajedno sa memorandumskoj sveskom od kornjačevine, kao mali zalog moje nepromenljive naklonosti.

Bat je za mene novi svet – sve je veselo, duhovito i zabavno. Oko je neprestano zabavljeno sjajem odeće i kočija; a uši zvukovima kočija, nosiljki i drugih prevoznih sredstava. Vesela zvona zvone ceo dan, od jutra do večeri. Onda nas pozdravljaju gradski svirači čak i u našim sobama; imamo muziku svako jutro u “Pump-room-u”, kadrile pre podne u salama, balove dva puta nedeljno i koncerte svako drugo veče, pored bezbroj privatnih okupljanja i zabava. Čim smo se smestili u stan, posetio nas je “Gospodar ceremonija”; jedan slatki mali gospodin, tako fin, tako uglađen i učtiv, da bi kod nas na selu mogao proći kao princ od Velsa. A tek kako lepo govori, i u stihu i u prozi, da bi bila oduševljena da ga čuješ; jer, moraš znati, on je veliki pisac, i ima čak pet tragedija spremnih za pozorište. Učinio nam je čast da ruča s nama, po pozivu mog ujaka; i sledećeg dana je pratio moju tetku i mene kroz ceo Bat; što je, svakako, raj na zemlji. Trg, Cirkus i Parade podsećaju na raskošne palate sa gravura i slika; a nove zgrade, poput “Princes-row”, “Harlequin’s-row”, “Bladud’s-row” i dvadeset drugih redova, liče na začarane zamkove podignute na visećim terasama.

U osam ujutru idemo u “Pump-room” u neformalnoj odeći, koji je krcat kao vašar u Velsu; tamo vidiš kako se najviša gospoda i najniži trgovci guraju jedni uz druge bez formalnosti, svi kao stari znanci. Buka muzike iz galerije, toplota i mirisi tolikog sveta, kao i brujanje razgovora, dali su mi glavobolju i vrtoglavicu prvog dana; ali posle, sve mi je to postalo poznato, pa čak i prijatno. Odmah ispod prozora “Pump-room-a” je “Kraljevska banja” – ogromni bazen u kojem vidiš pacijente do vrata u vrućoj vodi. Dame nose jakne i podsuknje od braon platna i slamene šešire, u koje stavljaju maramice da brišu znoj sa lica; ali, zaista, bilo da je zbog pare, toplote vode, samog izgleda ili svega toga zajedno, izgledaju tako rumeno i strašno da uvek skrenem pogled.

Moja tetka, koja kaže da svaka dama od ugleda mora da se pojavi i u kupatilu i u crkvi, napravila je kapicu sa trakama boje trešnje koje joj pristaju uz ten, i naterala Vin da je prati juče u vodu. Ali, zaista, oči su joj bile toliko crvene da su i moje zasuzile dok sam je gledala iz “Pump-room-a”; a jadna Vin, sa šeširom okićenim plavom čipkom, između svoje blede puti i straha, izgledala je kao duh neke nesrećne devojke koja se utopila zbog ljubavi. Kada je izašla iz kupatila, popila je kapi od asafetide i bila uznemirena ceo dan, jedva smo je zadržali da ne padne u histeriju; ali njena gospodarica kaže da će joj to koristiti, a jadna Vin se klanja sa suzama u očima. Što se mene tiče, zadovoljavam se time da svakog jutra popijem oko pola čaše te vode.

Pumper, sa ženom i slugom, stoji iza šanka; a čaše različitih veličina stoje poređane ispred njih, tako da samo treba da pokažeš na onu koju želiš i oni je odmah napune, vruću i penušavu iz pumpe. To je jedina vruća voda koju mogu da pijem a da mi ne pozli – naprotiv, ukus joj je prijatan, prija stomaku i osvežava duh. Ne možeš ni da zamisliš kakva čuda ta voda čini. Moj ujak je počeo da je pije pre neki dan; ali je pravio grimase dok je pio, i bojim se da će prestati. Prvog dana kad smo stigli u Bat, pao je u strašan bes; pretukao dva crnca i bojala sam se da će se potući sa njihovim gazdom; ali je stranac bio miroljubiv čovek. Verovatno je giht udario u glavu, kao što je tetka rekla; ali verujem da je bes isterao bolest, jer se od tada oseća izvanredno. Prava je šteta da ga ikad muči ta grozna bolest; jer kad nije u bolovima, on je najbolji čovek na svetu; tako blag, tako darežljiv, tako milosrdan da ga svi vole; a posebno je prema meni toliko dobar da nikada neću moći da mu pokažem koliko cenim njegovu nežnost i naklonost.

Blizu “Pump-room-a” je kafana samo za dame; ali moja tetka kaže da devojke nisu primljene, jer se tamo priča o politici, tračevima, filozofiji i drugim temama koje su iznad našeg razumevanja; ali nam je dozvoljeno da ih pratimo u knjižare, koje su divna mesta okupljanja; tamo čitamo romane, drame, pamflete i novine, za tako malu pretplatu kao što je jedna kruna kvartalno; i u tim “službama za informacije” (kako moj brat kaže), prvo se čuju i komentarišu svi izveštaji i privatna dešavanja iz Bata. Iz knjižare idemo kod modistkinja i prodavaca igračaka; a obično svratimo kod gospodina Gila, poslastičara, na žele, kolač ili malu činiju vermičela. Takođe, postoji još jedno mesto za zabavu s druge strane reke, naspram “Grove-a”, do kojeg se prelazi čamcem. Zove se “Spring-garden”; slatko utočište, sa stazama, jezerima i cvetnim lejama; tamo je i velika sala za doručkovanje i igranje. Pošto je mesto nisko i vlažno, a sezona je bila naročito kišna, ujak mi ne dozvoljava da idem tamo, da se ne bih prehladila; ali tetka kaže da je to samo seljačka predrasuda; i zaista, mnogo dama i gospodina iz Irske ide tamo bez posledica. Kažu da je igranje u “Spring-gardens-u”, kad je vazduh vlažan, odličan lek za reumatizam.

Bila sam dvaput u pozorištu; gde, uprkos izvrsnosti glumaca, veselju publike i divnim dekoracijama, nisam mogla da se ne setim, sa uzdahom, naših skromnih predstava u Glosteru—Ali to, u poverenju tebi, draga Vilis—Znaš moje srce i razumećeš moju slabost.

Ipak, najveće mesto zabave u Batu su dve javne sale, gde se društvo sastaje svako veče naizmenično. One su prostrane, visoke, i kad se osvetle izgledaju zadivljujuće. Obično su pune lepo odevenog sveta, koji pije čaj u grupama, igra karte, šeta ili sedi i priča – svako kako želi. Dva puta nedeljno se održava bal; troškove pokrivaju dobrovoljne pretplate gospodina; a svaki pretplatnik dobija tri karte. Bila sam tamo prošlog petka sa tetkom, pod nadzorom mog brata, koji je pretplatnik; i Sir Ulik Makiligat je preporučio svog nećaka, kapetana O’Donagana, da mi bude partner; ali Džeri ga je odbio, rekavši da me boli glava; i zaista, tako je i bilo, mada ne znam kako je to znao. Mesto je bilo toliko toplo, a miris tako različit od onog na koji smo navikli na selu, da sam bila sva u groznici kad smo izašli. Tetka kaže da je to posledica “seljačke konstitucije”, odgajene među šumama i planinama; i da će to nestati kako se budem navikavala na otmeno društvo. Sir Ulik je bio vrlo ljubazan, izgovarao joj je mnoge prenaglašene komplimente; i kada smo pošli, svečano ju je otpratio do nosiljke. Kapetan bi verovatno isto učinio i meni; ali je brat, čim ga je video da prilazi, stavio me pod ruku i poželeo mu laku noć. Kapetan je zgodan čovek, naravno; visok, prav i lepo građen; sa svetlosivim očima i rimskim nosem; ali ima neku smelost u pogledu i ponašanju od koje se čovek postidi—Ali bojim se da sam ti dosadila ovim dugačkim i nepovezanim piskaranjem; pa ću zato završiti uz uverenje da ni Bat, ni London, ni sve zabave ovog sveta nikada neće moći da izbrišu iz mog srca sliku moje drage Leti, od njene uvek privržene

LIDIJE MELFORD

Gospođi MARY JONES, u Brambleton-hallu.

POŠTOVANA MOLLY JONES,

Pošto sam dobila frankirano pismo, sad ti vraćam tvoju groznicu, koju sam primila preko gospodina Higinsa na Hot Vellu, zajedno sa čarapama koje je njegova žena završila za mene; ali sad mi više ne trebaju. Niko ovde ne nosi takve stvari—O, Molly! ti što živiš na selu nemaš pojma kako se mi ovde u Bathu ponašamo. Ovde je sve samo oblačenje, sviranje, igranje, šetanje, udvaranje i spletkaranje—O, Bože mili! da mi Bog nije dao malo razuma, koliko bih stvari mogla otkriti o staroj gospođi i mladoj gospođici; o Jevrejima sa bradama koji uopšte nisu Jevreji, već zgodni hrišćani bez dlake na licu, kako šetaju sa naočarima da bi porazgovarali sa gospođicom Lidijom. Ali ona je draga, slatka duša, nevina kao dete. Ispričala mi je sve svoje tajne misli i otkrila ljubav prema gospodinu Vilsonu; a to mu čak nije ni pravo ime; i iako je glumio sa glumcima, on je materijal za njihove gospodare; i dala mi je svoju žutu haljinu od tanke svile; za koju gospođa Drab, krojačica, kaže da će izgledati odlično kad se očisti i provuče kroz sumpor—Znaš ti već da mi žuta boja lepo stoji na licu. Bog zna kakav ću haos napraviti među muškim svetom kad se prvi put pojavim u toj ubitačnoj boji, sa kompletnim kostimom od gaze, skoro kao novim, koji sam prošlog petka kupila kod gospođe Fripono, francuske modistkinje—Draga devojko, videla sam sve lepote Batha; Parade, Trgove, Cirkuse, “Krešit”, “Hotogon”, “Krvave zgrade” i “Red Harija Kralja”; i bila sam dvaput u Banji sa gospođom, a da nismo ni oznojile leđa, đavole. Prvi put sam se strašno uplašila i bila sam uzdrmana ceo dan; i posle sam se pravila da me boli glava; ali gospođa reče da ako ne idem opet, moraću da popijem dozu bamtafija; i setivši se kako je to delovalo na gospođu Gvilim, odlučila sam da ipak idem opet sa njom u Banju, i tad mi se desio incident. Ispala mi je podsuknja, i nisam mogla da je dohvatim sa dna—Ali šta to ima veze; mogli su da se smeju, ali nisu mogli ništa da vide, jer sam bila do vrata u vodi. Naravno, toliko sam se zbunila, da ne znam ni šta sam rekla, ni šta sam radila, ni kako su me izveli i uvili u ćebe—Gospođa Tabita je malo grdnula kad smo se vratile kući; ali zna ona da ja znam šta i kako. Ah, Bože pomozi ti!—Eto ti Sir Juri Mikligat iz Balnaklina, iz okruga Kalovej—Zapisala sam ime od njegovog čoveka, gospodina O Frizla, i on ima imanje od hiljadu i po funti godišnje—Sigurna sam da je i bogat i velikodušan—Ali znaš ti, Molly, da sam ja uvek znala čuvati tajne; i tako je bio bezbedan da mi poveri svoja osećanja prema gospođici; što je, naravno, veoma časno; jer mi gospodin O Frizl reče da ga njen miraz ne zanima ni koliko ni bakarni novčić—A stvarno, šta je deset hiljada funti za viteza barona njegovog bogatstva? I pravo da ti kažem, rekla sam gospodinu O Frizlu da je to sve što ona ima—A što se tiče Džona Tomasa, on je glup čovek—Bogami, mislila sam da će se potući sa gospodinom O Frizlom, jer me ovaj pozvao da igram sa njim u Prolećnoj bašti—Ali Bog zna da ja nemam nameru ni prema jednom ni prema drugom.

Što se tiče kućnih vesti, najgore je to što se Čauderu pokvario apetit—Ne jede ništa osim belog mesa, i ni toga mnogo; i teško diše, i izgleda naduto. Doktori misle da mu preti vodena bolest—Paroh Marofat, koji ima istu bolest, kaže da mu banjske vode mnogo pomažu; ali Čauder ih, izgleda, ne voli ništa više nego gazda; i gospođa kaže da, ako mu se stanje ne popravi, sigurno će ga voditi u Abergavni da pije kozje mleko—Naravno, jadno stvorenje je izgubljeno bez kretanja; pa zato namerava da ga svaki dan provoza na svežem vazduhu po brežuljcima u poštanskoj kočiji—Već sam sklopila jako ugledna poznanstva ovde; ovde, u ovom mestu, imamo pravo uživanje svih zadovoljstava—Gospođa Pačer, žena od gospođe Kilmakalok, i ja smo sada kao rođene sestre. Pokazala mi je sve svoje tajne i naučila me kako da perem gazu, i da osvežim izbledeli saten i bombaž tako što ih kuvam sa sirćetom, starom sodom i ustajalim pivom. Moj kratki kaputić i kecelja izgledaju kao novi, a moja frizura kao ruža, uz pomoć kornjačine vode—Ali sve je to za tebe, Molly, grčki i latinski—Ako dođemo u Abergavni, bićeš na dan hoda od nas; i tad ćemo se videti, ako Bog da—Ako ne, seti me se u molitvama, kao što ću se ja tebe sećati u svojim; i pazi mi na mače, i prenesi moje lepo pozdrave Sali; i to ti je sve za sada, od tvoje verne prijateljice i sluškinje,

W. Dženkins
BATH, 26. april

Gospođi GWYLLIM, domaćici u Brambleton-hallu.

Zapanjena sam što se dr Luiz usudio da pokloni Alderney bez mog znanja i pristanka. Šta znači bratovljevo naređenje? Moj brat nije ništa bolji od ludaka. Dao bi košulju sa svojih leđa i zube iz svojih usta; štaviše, što se toga tiče, uništio bi celu porodicu svojim smešnim dobrotvornim delima, da nije bilo mene sa sve četiri strane. Uz njegovu tvrdoglavost, rasipništvo, ćudljivost i ludilo, ja živim kao prava robinja.

Alderney je davala četiri galona mleka dnevno otkako je tele odvedeno na pijacu. To je mleko iz moje mlekare, i sada presa mora da stoji. Ali neću da izgubim ni parče kore od sira; mleko će morati da se nadoknadi, pa makar sluge ostale bez putera. Ako već moraju da imaju puter, neka ga prave od ovčjeg mleka; ali onda će mi vuna propasti jer neće imati sjaj, pa ću opet biti na gubitku sa svih strana.

Dobro, strpljenje je kao jak velški poni; može mnogo da izdrži i daleko da ide, ali se i ono na kraju umori. Možda ću uskoro pokazati Matu da nisam rođena da budem kućna sluškinja do kraja svog života.

Gwin piše iz Crikhouela da je cena flanela pala za tri farthingsa po jardu; i eto još jednog novčića manje u mom džepu. Kad idem na pijacu da prodajem, moja roba smrdi, a kad hoću da kupim nešto najobičnije, prodavac mi je gura pod nos i ne može se naći ni za ljubav ni za pare. Čini mi se da sve ide naopako na Brambleton holu.

Kažeš da je gusan polomio jaja; to je fenomen koji ne razumem, jer kad je prošle godine lisica odnela gusku, on je preuzeo njeno mesto, ležao na jajima i čuvao guščiće kao brižan roditelj.

Zatim kažeš da je grom ukiselio dva bureta piva u podrumu. Ali kako je grom uopšte dospeo tamo kad su vrata bila dvostruko zaključana, to mi nije jasno. Kako god, neću da se pivo prosipa dok ga sama ne vidim. Možda se još oporavi. U krajnjem slučaju, poslužiće kao sirće za sluge.

Možeš da prestaneš da ložiš vatre u bratovljevoj i mojoj sobi, jer se ne zna kad ćemo se vratiti. Nadam se, Gvilim, da ćeš paziti da nema rasipanja; da ćeš paziti na devojke i držati ih uz preslicu. Mislim da im po ovom toplom vremenu pivo ni ne treba—ono samo podgreva krv i tera ih da jure za muškarcima. Voda će ih učiniti lepšima i držaće ih hladnima i pristojnima.

Ne zaboravi da u portmanto koji dolazi sa Vilijamsom, zajedno sa mojom jahaćom odećom, šeširom i perom, spakuješ i bočicu mirisne vode i tinkturu za stomak; jer me, znaš, mnogo muče vetrovi.

To je sve za sada,
Tvoja,
Tabita Brembl
Bath, 26. april

Dr. LEWISU.

DRAGI DICK,

Završio sam sa korišćenjem vode, tako da tvoj savet dolazi dan prekasno. Priznajem da medicina nije misterija tvog izuma. Znam da je to po prirodi misteriozna oblast i, kao i druge misterije, zahteva snažan gutljaj vere da bi se progutala.

Pre dva dana sam, po savetu našeg prijatelja Č—, ušao u Kraljevsku kupku, da bih očistio pore kože radi boljeg znojenja; i prvo što sam ugledao bilo je dete puno skrofuloznih čireva, koje je jedan od vodiča nosio u naručju, pravo pod nos ostalim kupačima. Toliko sam se zgrozio tim prizorom da sam odmah izašao, pun gnušanja i besa. Zamislimo da gnoj iz tih čireva pluta po vodi i dođe u dodir s mojom kožom, dok su sve pore otvorene — šta bi, zaboga, mogla da bude posledica? Sama pomisao mi ledi krv u žilama! Ne znamo kakve sve rane cure u tu vodu dok se mi kupamo, i kakve sve izlučevine time možemo da upijemo — skrofula, skorbut, rak, sifilis; i bez sumnje, toplota čini da taj virus postane još isparljiviji i prodorniji.

Da bih se očistio od takvog zagađenja, otišao sam u privatnu kupku vojvode od Kingstona, i tamo sam se gotovo ugušio zbog nedostatka svežeg vazduha; prostor je mali, a para guši. Na kraju, ako je cilj samo da se opere koža, uveren sam da je obična voda daleko delotvornija od one natopljene solju i gvožđem, koje, budući da stežu, sigurno zatvaraju pore i ostavljaju neku vrstu kore na koži. Ali sada se isto toliko plašim da pijem te vode, koliko i da se u njima kupam; jer, posle dugog razgovora s Doktorom o konstrukciji pumpe i rezervoara, uopšte mi nije jasno da li pacijenti u Pump sobi zapravo piju ispirke iz kupke. Ne mogu a da ne sumnjam da postoji ili da može da postoji neki povratni tok iz kupke nazad u rezervoar pumpe. U tom slučaju, kakvo je to “fino” piće koje se svakog dana srče — lekovito, ali začinjeno znojem, prljavštinom, peruti i odvratnim telesnim izlučevinama dvadeset različitih bolesnih tela koja se kuvaju dole u kazanu!

Da bih izbegao ovaj odvratni napitak, odlučio sam da pijem sa izvora koji snabdeva privatne kupke na Ebi Grinu; ali sam odmah osetio čudan ukus i miris. Na pitanje, saznao sam da su rimske kupke u tom kraju otkrivene ispod starog groblja koje je pripadalo opatiji, kroz koje voda najverovatnije i danas prolazi; tako da, ako u Pump sobi pijemo dekokt živih tela, ovde gutamo iscedak trulih kostiju i leševa. Bog mi je svedok, sama pomisao mi prevrće stomak!

Odlučan sam da više ne koristim vode iz Batha, i to me ne bi previše mučilo da mogu da nađem nešto čistije i manje štetno za žeđ. Iako izvori sjajne, čiste vode prirodno izbijaju svuda oko nas sa okolnih brda, stanovnici uglavnom koriste bunarsku vodu, toliko zasićenu nitratima, stipsom ili nekim drugim otrovnim mineralom, da je i neukusna i štetna po zdravlje. Istina je da mi ovde u Milšam ulici imamo nesigurno i oskudno snabdevanje sa brda; voda se skuplja u otvorenom bazenu u Cirkusu, koji je podložan tome da ga zaprljaju mrtvi psi, mačke, pacovi i svaka vrsta nečistoće koju ološ od naroda može da baci unutra iz puke zlobe i primitivnosti.

Nijedan narod ne pije tako svinjski kao Englezi. Ono što kod nas prolazi kao vino, nije sok od grožđa. To je preljubnička mešavina, skuvana od odvratnih sastojaka, koje prave neki blesavi otrovni šegrti — i opet, i mi i naši preci, trujemo se tim prokletim napitkom bez ukusa i mirisa. Jedina prava i zdrava pića u Engleskoj su London porter i Dorčestersko stočno pivo. A što se tiče vašeg alea, džina, jabukovače, kruškovače i cele te jeftine porodice veštačkih vina — mrzim ih kao paklena sredstva za uništenje ljudske vrste.

Ali, kakve ja imam veze s ljudskom vrstom? Osim nekoliko prijatelja, nije me briga ni ako ceo rod —.

Slušaj, Luise, moje mizantropsko raspoloženje svakim danom raste. Što duže živim, sve teže podnosim ludilo i prevaru čovečanstva. Voleo bih da nikad nisam dolazio iz Brambleton hola; posle toliko godina u samoći, ne mogu da podnesem užurbanost i bezobrazluk mase. Uz to, ovde je sve izveštačeno. U svemu što jedemo i pijemo postavljene su zamke za naše živote; čak je i vazduh koji udišemo pun zaraze. Ne možemo ni da spavamo a da ne rizikujemo infekciju. Da, infekciju — Ovaj grad je mesto okupljanja svih bolesnih. Nećeš poreći da su mnoge bolesti zarazne; čak i tuberkuloza je veoma zarazna. Kada neko umre od nje u Italiji, krevet i posteljina se uništavaju, nameštaj se izlaže vremenskim uslovima, a prostorija se okreči pre nego što iko ponovo uđe u nju. Priznaćeš da ništa ne upija zarazu brže i ne zadržava je duže od ćebadi, jastuka i dušeka.

Do đavola! Kako da znam ko se sve kuvao u krevetu u kom sada ležim? Čudi me, Dike, da me nisi podsetio da pošaljem po sopstveni dušek — ali, da nisam magarac, ne bi mi ni trebalo podsećanje. Uvek se pojavi neka dosadna misao koja me optužuje i uzburka mi duhove. Zato, hajde da promenimo temu.

Imam još razloga da skratim boravak u Bathu. Znaš kakva je Tabitina narav. Da gospođa Tabita Bramble nije iz moje porodice, sigurno bih je smatrao za… no, istina je da je ipak uspela da probudi moju naklonost — ili je, bolje reći, dužna mojoj predrasudi, obično zvanoj krvno srodstvo. E, ta mila starica je ušla u koketni odnos sa irskim baronetom od 65 godina. Zove se ser Julik Mekiligat. Kažu da je prilično oskudan u sredstvima, a verujem da je dobio lažne informacije o njenom imetku. Kako god bilo, ta veza je krajnje smešna i već izaziva šaputanja. Ja, s moje strane, ne nameravam da joj osporim slobodu izbora, ali ću naći način da razuverim njenog udvarača po pitanju onoga što ga najviše interesuje.

Ali ne mislim da je njeno ponašanje dobar primer za Lidi, koju su takođe primetili neki uobraženi tipovi u salonima. Džeri mi kaže da sumnja da jedan krupni mladić, nećak tog baroneta, ima nekakve namere prema devojci. Zato ću pažljivo motriti i na tetku i na nju, i možda ćemo čak promeniti mesto boravka ako stvar postane ozbiljna.

Vidiš i sam kakav je to “divan” zadatak za čoveka mog kova — da leči ovakve duše.

Ali dosta jadikovanja — nećeš više čuti nijednu gunđavu reč… (do sledeće prilike).

Tvoj,
MAT. BRAMBLE
Bath, 28. april

Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxon.

DRAGI VITEŽE,

Mislim da su ti ljudi nerazumni koji se žale da je Bat zatvoren krug u kojem se iste dosadne scene neprestano ponavljaju bez ikakve promene — ja sam, naprotiv, zadivljen što jedno tako malo mesto može biti toliko ispunjeno zabavom i raznolikošću. Sama London jedva da može da ponudi neku vrstu razonode koju mi ovde već nemamo, pored onih posebnih pogodnosti koje su svojstvene baš ovom mestu. Ovde, na primer, čovek ima svakodnevnu priliku da vidi najzanimljivije ličnosti društva. Vidi ih u njihovom prirodnom stavu i pravom svetlu; sišli su sa svojih postolja, oslobođeni formalne odeće, bez ikakvog pretvaranja i ulepšavanja — Ovde imamo ministre, sudije, generale, biskupe, pronalazače, filozofe, duhovnjake, pesnike, glumce, hemičare, guslare i lakrdijaše. Ako čovek ostane ovde duže vreme, sigurno će sresti nekog posebnog prijatelja kog uopšte nije očekivao — a meni su takvi slučajni susreti posebno prijatni. Još jedna zabava, jedinstvena za Bat, proističe iz opšte mešavine svih društvenih slojeva u našim javnim prostorijama, bez obzira na položaj ili bogatstvo. To je ono što moj ujak osuđuje kao čudovišnu mešavinu nespojivih principa; ogavnu gomilu buke i gluposti, bez pristojnosti i reda. Ali meni je taj haos izvor beskrajne zabave.

Na prošlom balu sam se veoma zabavio kada sam video Gospodara ceremonije kako, sa velikom svečanošću, vodi ka vrhu sale jednu vremešnu sobaricu, obučenu u odbačenu garderobu svoje gospođe; koju je on (pretpostavljam) pomešao sa nekom groficom koja je tek stigla u Bat. Bal je otvorio škotski lord sa mulatkinjom naslednicom sa ostrva Sveti Kristofer, a veseli pukovnik Tinsel je igrao celu večer sa ćerkom uglednog limara iz borougha Sauthvarka. Juče ujutru, u Pump-sobi, video sam zadihanu gazdaricu iz Vopinga kako se probija kroz krug lordova da pozdravi svog trgovca brendijem, koji je stajao kraj prozora oslonjen na štake; dok je jedan paralizovani advokat iz Šu-lejna, pokušavajući da priđe šanku, slučajno udario kancelara Engleske u cevanicu, dok je ovaj pio čašu vode kod pumpe. Ne mogu da objasnim zašto me ovakvi događaji toliko vesele, osim da su po svojoj prirodi zaista smešni i da dodatno osvetljavaju komediju života, koju sam rešio da uživam dokle god mogu.

One ludosti koje mog ujaka bacaju u očaj, mene nasmeju. On je nežan kao čovek bez kože, koji ne može da podnese ni najmanji dodir. Ono što drugog golica, njega boli; i ipak ima, kako bismo rekli, “bistre trenutke”, kad zna da bude vrlo duhovit. Zaista, nikad nisam upoznao hipohondra koji je tako lako podložan dobrom raspoloženju. On je najsmešniji mizantrop koga sam ikada sreo. Srećna šala ili smešan incident nateraće ga na nekontrolisan smeh čak i u njegovim najmračnijim trenucima; a kad smeh prođe, psuje svoju slabost. U razgovoru sa nepoznatima, ne odaje nikakve znake nelagodnosti — spletičan je samo sa bliskima; i to samo dok mu pažnja nije okupirana. Kad mu se misli ne izražavaju spolja, kao da se okreću ka unutra i izjedaju ga. Odrekao se izvora sa gnušanjem, ali sada otkriva daleko prijatniji i delotvorniji lek — uživanje u društvu. Sreo je nekoliko starih prijatelja među bolesnicima u Batu, a posebno je obnovio poznanstvo sa čuvenim Džejmsom Kvinom, koji, očigledno, nije došao ovde da pije vodu. Možete zamisliti koliko sam želeo da upoznam tog osebujnog čoveka, i želja mi je ispunjena zahvaljujući gospodinu Bremblu, koji ga je dvaput pozvao na večeru u našu kuću.

Koliko mogu da procenim, Kvinov karakter je daleko časniji nego što se obično prikazuje. Njegove dosetke su svima na jeziku; ali mnoge od njih imaju prizvuk prostote, kao da potiču iz grube naravi. Ipak, sumnjam da su skupljači tih “Kvinijana” učinili pravdu njegovom duhu; pustili su da najbolje promaknu, a zadržali one koje odgovaraju ukusu mase. Koliko se opušta u veselim časovima, ne mogu da kažem, ali je njegov uobičajen razgovor uvek u skladu sa najvišim normama pristojnosti. Gospodin Džejms Kvin je, bez sumnje, jedan od najbolje vaspitanih ljudi u zemlji. Ne samo što je prijatan sagovornik, već (kako sam pouzdano obavešten) i vrlo pošten čovek, sposoban za iskreno prijateljstvo, srčan, postojan i velikodušan, mrzi laskanje i nesposoban je za podlost ili dvoličnost. Ipak, sudeći samo po njegovom pogledu, rekao bih da je ohol, uvredljiv i surov. Njegovo lice ima nešto strogo i odbojno; i rečeno mi je da je uvek imao sklonost da vređa svoje podređene i zavisne. Možda je ta glasina oblikovala moje mišljenje. Znate i sami koliko smo svi skloni predrasudama. Kako god bilo, za sada sam video samo njegovu dobru stranu, a moj ujak, koji često s njim razgovara nasamo, tvrdi da je jedan od najpametnijih ljudi koje je ikada poznavao. Čini se da i Kvin ima uzajamno poštovanje prema “starom Četvoronošcu”, kako ga zove, i često ga podseća na njihove stare doživljaje po tavernama. Sa druge strane, ujakove oči zaiskre svaki put kad se Kvin pojavi — bez obzira koliko da je neraspoložen, Kvin ga “naštimuje”, kao što sopran i bas čine odličan sklad u istoj muzici. Jednog dana, razgovor se dotakao Šekspira, pa sam s uzbuđenjem rekao da bih dao sto gvineja da vidim Kvina kako igra Falstafa; na šta mi on sa osmehom reče: „A ja bih dao hiljadu, mladiću, da ti tu želju mogu ispuniti.“

Ujak i on se u potpunosti slažu u svojoj proceni života; Kvin kaže da bi mu život zaudarao u nos da ga ne natapa klaretom.

Želim da vidim to čudo kad se napije, i skoro sam nagovorio ujaka da mu pripremi malu kornjaču u “Bear”-u. U međuvremenu, moram da ti ispričam jedan događaj koji potvrđuje mišljenje ta dva cinična filozofa. Usudio sam se da se ne složim s gospodinom Bremblom kad je rekao da mešanje ljudi iz različitih slojeva na ovdašnjim zabavama uništava svaki red i uljudnost; da čini plebejce nepodnošljivo nadmenim i dosadnim, a istovremeno uprošćava ponašanje i misli onih iz viših slojeva. Tvrdio je da bi takva besmislena koalicija dovela do našeg prezira kod drugih naroda; i da je to gore nego kvarenje zlatnog novca nacije. Ja sam tvrdio suprotno — da će ti plebejci, ako već žele da imitiraju odeću i opremu svojih nadređenih, s vremenom usvojiti i njihove manire i načela. Kada sam se obratio Kvinu i pitao da li ne misli da bi to nesputano mešanje moglo unaprediti celinu, on je rekao: „Da, kao što bi tanjir marmelade unapredio lonac g*vneta.“

Rekao sam da nisam baš upućen u visoko društvo, ali sam video šta se smatra uglađenim skupovima u Londonu i drugde; i da mi se čini da su okupljanja u Batu sasvim pristojna, a pojedinci iz tog društva ne manjkaju u lepom ponašanju. „Ali hajde da se oslonimo na iskustvo“, rekoh — Džek Holder, koji je trebalo da bude paroh, nasledio je imanje vredno dve hiljade godišnje smrću starijeg brata. Sada je u Batu, vozi fijaker sa četiri konja i francuskim rogovima. Posvuda je častio kornjačom i klaretom, kupio je desetine skupih odela po savetu Gospodara ceremonije, pod čijim se vođstvom nalazi. Izgubio je stotine igrajući bilijar s prevarantima i uzdržava jednu damu iz Avon-strita. Pošto ni to nije dovoljno ispraznilo njegovu kasu, savetnik mu je predložio da organizuje opšti čaj za društvo sutra u Vilširovoj sali. Da bi sve bilo svečanije, svaki sto će imati slatkiše i bukete — koje niko ne sme dirati dok se ne oglasi zvono. Kad se to desi, dame se mogu slobodno poslužiti. Biće to dobar test finog ponašanja.

„Prihvatiću taj eksperiment“, reče ujak, „i ako nađem mesto van dometa haosa koji će uslediti, rado ću prisustvovati.“ Kvin je predložio da zauzmemo mesto u muzičkoj galeriji — i poslušali smo ga. Holder je već bio tamo sa svojim rogovima, ali nas pustiše. Čajanka je prošla uobičajeno, a društvo se, nakon što je ustalo, kretalo u grupama, čekajući znak. Kad je zvono zazvonilo, svi su pohitali ka desertima. Mesto je u trenu postalo haotično — guranje, otimanje, vika, lomljava, slatkiši svuda. Neki su plakali, neki psovali, rečnik ulice Billingsgate bio je prisutan u punoj snazi. Na kraju su dame počele da se čupaju za kape. Kad je Holder naredio da rogovi zasviraju, očekivao je da će ih time još više raspaliti — ali efekat je bio suprotan. Zvuk ih je podsetio na sramotu. Ućutali su, sakupili svoje kape i stvari, i povukli se u tišini.

Kvin se smejao, ali je ujak bio pogođen. Nagnuo je glavu i ćutao sve dok nismo stigli u kafanu. Tamo je skinuo šešir i obrisao čelo: „Hvala Bogu“, reče, „što gospođa Tabita Brembl danas nije bila prisutna!“ „Kladim se u stotinu funti“, dodade Kvin, „da bi ona bila najbolja borbena dama na polju!“ Istina je da je samo slučajno ostala kod kuće jer je popila lek pre nego što je saznala o prirodi zabave. Danima već prepravlja staro crno plišano odelo da zablista kao partnerka Ser Uliku na sledećem balu.

Mnogo bih mogao da kažem o toj dragoj rođaci, ali još nije valjano predstavljena. Veoma je ljubazna prema Kvinu, koga se očigledno pomalo i plaši zbog njegove sarkastične prirode; ali njena obazrivost ne može da nadjača njenu dosadnost. „Gospodine Gvin“, reče pre neki dan, „jednom sam se silno zabavljala kad ste igrali Duh Dleta u Drurilenu, kad ste se digli kroz scenu s belim licem i crvenim očima i pričali o prepelicama na strašnom prascu — Hajde, molim vas, recitujte malo Duha Dleta.“ „Gospođo“, reče Kvin s prezirom, „taj duh je zauvek počinuo.“ Nije ni primetila uvredu, već nastavi: „Pa, zaista ste izgledali kao pravi duh, a petao je kukurikao tako prirodno. Pitam se kako ste ga naučili da to uradi baš u pravom trenutku; valjda je to školovani petao — je l’ jeste, gospodine Gvin?“ „Običan džukac, gospođo.“ — „Pa, džukac ili ne, ima tako čist kontra-tenor da bih volela da imam jednog takvog na Brambleton-holu da budi sobarice ujutro. Znate li gde bih mogla da nađem nekog iz njegove vrste?“ „Verovatno u sirotištu parohije Sent Džajls, gospođo, ali ne poznajem njegovu porodicu!“

Ujak, iznerviran, poviče: „Bože, sestro, kako to pričaš! Rekao sam ti dvadeset puta da se ovaj gospodin ne zove Gvin.“ — „Ma daj, brate mili“, odgovori ona, „nema uvrede, nadam se — Gvin je časno britansko ime. Mislila sam da je gospodin možda potomak gospođe Helen Gvin, koja je bila iz njegove profesije; ako je tako, možda je kraljevske krvi, iz loze kralja Čarlsa.“ — „Ne, gospođo“, reče Kvin svečano, „moja majka nije bila kurva takvog ugleda. Istina je da ponekad pomislim da sam kraljevskog porekla, jer su mi nagoni često samovoljni. Da sam princ, sad bih naručio glavu vašeg kuvara na poslužavniku — On je počinio zločin nad onim Džon Dorijem, koji je masakriran i još bez sosa — O tempora! O mores!“

Ova duhovita primedba je odvela razgovor u prijatnijem pravcu. Ali da ne bih bio dosadan kao brbljanje gospođe Tabite, ovde ću stati.

Tvoj, kao i uvek,
J. MELFORD
Bat, 30. april

Dr. LEWISU.

DRAGI LEWISE,

Primio sam tvoju menicu na Wiltshire, koja je bila tačno ispoštovana; ali kako ne želim da držim toliki novac kod sebe u običnoj gostionici, položio sam 250 funti u banku u Batu, i uzeću njihove menice za London kad budem napustio ovo mesto, gde sezona polako završava. Moraš znati da, sad kada sam ponovo pokretan, rešio sam da povedem Lidiju da barem načas vidi London. Ona je jedno od najdobroćudnijih stvorenja koje sam ikada upoznao, i svakim danom mi postaje sve draža. Što se tiče Tabi, nagovestio sam irskom baronetu ponešto o njenom mirazu, i nemam sumnje da će to ohladiti žar njegovih udvaranja. Tada će se njen ponos uzbuniti; a ogorčenost stare usideličke duše će se rasplamsati, pa ćemo slušati samo klevete i uvrede na račun ser Julika Makiligata. Ova razmirica, predviđam, olakšaće nam odlazak iz Bata, gde Tabi trenutno izgleda da se posebno zabavlja. Ja, pak, toliko mrzim ovo mesto, da ne bih mogao ostati ovoliko dugo da nisam sreo neke stare prijatelje, čiji razgovor mi ublažava gađenje.

Jednog prepodneva, dok sam išao u kafe, nisam mogao da se ne zagledam u društvo s mešavinom iznenađenja i sažaljenja — bilo nas je trinaestoro: sedmoro hromih zbog gihta, reume ili moždanog udara; troje osakaćenih u nesrećama; a ostatak je bio ili gluv ili slep. Jedan je šepao, drugi poskakivao, treći je vukao noge za sobom kao ranjena zmija, četvrti se raskoračio između dva velika štapa kao mumija zločinca obešenog u lancima; peti je bio povijen kao teleskop na postolju, kojeg su uneli nosači stolica; a šesti je bio samo bista čoveka, uspravljena u invalidska kolica koja je konobar pomerao s mesta na mesto.

Zaintrigiran nekim od tih lica, pogledao sam knjigu pretplatnika i, primetivši imena nekoliko starih prijatelja, počeo pažljivije da posmatram grupu. Na kraju sam prepoznao kontraadmirala Baldrika, druga iz mladosti, koga nisam video još otkad je postavljen za poručnika na Severn-u. Bio je preobražen u starca, s drvenom nogom i izbrazdanim licem koje je izgledalo još starije zbog sedih vlasi – zaista poštovanja vredan prizor. Seo sam za sto gde je čitao novine i posmatrao ga nekoliko minuta s mešavinom radosti i tuge, koje su mi ispunile srce nežnošću; zatim sam ga uhvatio za ruku i rekao: „Ah, Sam, pre četrdeset godina nisam ni slutio…“ — bio sam previše ganut da nastavim. „Stari prijatelj, nema sumnje!“ – uzviknu on, stisnu mi ruku i pogleda me pažljivo kroz naočare – „Prepoznajem obrise broda, iako je dobro namučen otkad smo se rastali; ali ne mogu da se setim imena!“ Čim sam mu rekao ko sam, viknu: „Ha! Mate, stari saborče s krstarenja, još uvek na vodi!“ I, ustavši, zagrli me. Njegovo oduševljenje, međutim, nije mi prijalo: dok me je grlio, zabio mi je oprugu svojih naočara u oko, a istovremeno stao drvenom nogom na moj gihtavi prst — napad koji mi je izmamio prave suze bola.

Kad je prošla početna uzbuđenost, pokazao mi je dvojicu naših zajedničkih prijatelja u sobi: bista je bila ono što je ostalo od pukovnika Kokrila, koji je izgubio upotrebu udova u jednoj američkoj kampanji; a teleskop je bio moj kolega sa koledža, ser Reginald Bentli, koji je s novom titulom i nasledstvom postao lovac na lisice, iako nije imao ni dana iskustva u tome — pa je, jureći za psima kroz reku, dobio zapaljenje creva, što ga je dovelo do sadašnjeg položaja.

Naše staro prijateljstvo se odmah obnovilo uz najsrdačnije izraze uzajamne naklonosti, i kako smo se tako neočekivano sreli, dogovorili smo se da istog dana ručamo zajedno u taverni. Naš prijatelj Kvin, koji je srećom bio slobodan, pridružio nam se, i zaista, to je bio najsrećniji dan koji sam proveo u poslednjih dvadeset godina. Ti i ja, Luče, budući da smo stalno zajedno, nikada nismo iskusili takvo prijateljstvo u ovom uzvišenom obliku, koje se rodi nakon duge razdvojenosti. Ne mogu da opišem ni polovinu onoga što sam osećao prilikom ovog slučajnog susreta trojice ili četvorice drugova koji su bili toliko dugo razdvojeni i tako grubo prebijeni životnim olujama. To je bilo kao obnova mladosti; neka vrsta vaskrsenja mrtvih, koja oživi one snove u kojima ponekad vraćamo svoje stare prijatelje iz groba. Možda mi je uživanje bilo tim slađe što je bilo pomešano s dozom tuge, izazvane sećanjem na prošle trenutke i drage veze koje je smrt već prekinula.

Duh i dobro raspoloženje društva trijumfovali su nad ruinama njihovih tela. Imali su čak i dovoljno filozofije da se šale na račun svojih nesreća — takva je moć prijateljstva, tog vrhovnog leka života. Kasnije sam, međutim, otkrio da nisu bez svojih trenutaka, pa čak i sati tuge. Svaki od njih, ponaosob, tokom kasnijih razgovora, žalio se na sopstvene jade; i svi su, u suštini, nezadovoljni. Pored ličnih nesreća, smatrali su se i nesrećnicima u lutriji života. Baldrik se žalio da je za svoje dugo i teško služenje dobio samo polupenziju kontraadmirala. Pukovnik je bio ogorčen što su ga prestigli neki novopečeni generali, kojima je nekada on komandovao; a kao čovek širokih shvatanja, teško je podnosio skromnu rentu za koju je prodao čin. Što se tiče baroneta, pošto se ozbiljno zadužio tokom jednih spornih izbora, bio je primoran da se odrekne i mesta u parlamentu i imanja, koje je sada pod nadzorom; ali njegova tuga, koja je posledica lične greške, ne pogađa me ni upola kao bolna situacija prethodne dvojice, koji su igrali časne i zapažene uloge na velikoj pozornici, a sada su svedeni na jalov, besciljan život u ovom loncu dosade i beznačajnosti. Već odavno su prestali da koriste vodu, jer su se uverili u njenu neefikasnost. Uživanja u ovom mestu više nisu za njih. Kako onda provode vreme? Ujutru se dovuku do sala ili kafea, gde odigraju partiju vista ili raspravljaju o General Advertiser-u; a večeri provode u privatnim okupljanjima među razdražljivim bolesnicima i bezbojim staricama. Tako prolazi život mnogih pojedinaca koje je priroda namenila za bolje stvari.

Pre otprilike dvanaest godina, mnoge poštene porodice s ograničenim sredstvima, osim onih koje su dolazile zbog zdravlja, bile su privučene da se nasele u Batu, gde su tada mogle pristojno da žive i održavaju ugled uz male troškove; ali ludilo današnjice učinilo je ovo mesto nepodnošljivim za njih, pa sada moraju razmišljati o novim seobama. Neki su već pobegli u planine Velsa, a drugi su se povukli u Eksiter. Tamo će, bez sumnje, uskoro doći i talas luksuza i razmetanja, koji će ih goniti s mesta na mesto sve do samog kraja Engleske; i tamo, pretpostavljam, biće primorani da se ukrcaju za neku drugu zemlju. Bat je postao prava septička jama razvrata i iznuđivanja. Svaki kućni trošak je skočio na neverovatne iznose — a to više nije ni čudno, kad znamo da se svaki mali parazit bogatstva trudi da vodi „gospodski sto“ i smatra da mu je čast da zatvara oči pred lopovlukom svojih slugu, koji su u dosluhu s pijacom, pa plaćaju sve što im se traži. Ovde imamo jednog novopečenog bogataša koji plaća kuvaru sedamdeset zlatnika nedeljno da mu pripremi samo jedan obrok dnevno. Ta sumanuta pomama je postala toliko zarazna da su čak i najniži slojevi zaraženi. Znam za jednog poglavara robova s Jamajke koji je platio šezdeset pet zlatnika za čaj i kafu u jednoj sali, a zatim nestao iz Bata narednog jutra toliko neprimetno da niko od prisutnih nije imao pojma ko je bio, niti se iko potrudio da sazna njegovo ime. Takvi događaji su česti, i svakog dana se rađaju nove besmislice koje su previše degutantne da bi razumnom čoveku bile smešne.

— Ali osećam da me obuzima tuga, pa ću ti sada dati predah, da ne bi imao razloga da proklinješ ovo naše dopisivanje.

Dragi Dike, uvek tvoj,
Mat. Bramble
Bat, 5. maj

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 4

 

 

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

Gospođici LYDIJI MELFORD.

Gospođica Vilis je izrekla moju osudu — vi odlazite, draga gospođice Melford! — bićete odvedeni, ne znam kuda! Šta ću da radim? Kome da se okrenem za utehu? Ne znam ni šta govorim — cele noći sam bio bačen u more sumnji i strahova, neizvesnosti i rastrojenosti, bez mogućnosti da povežem misli, a kamoli da napravim neki dosledan plan ponašanja — čak sam bio u iskušenju da poželim da vas nikada nisam ni upoznao; ili da ste bili manje dražesni, ili manje saosećajni prema svom jadnom Vilsonu; a ipak bi bilo odvratno nezahvalno s moje strane da takvu želju poželim, s obzirom na to koliko sam zadužen vašom dobrotom i koliko sam neopisivog zadovoljstva osetio zbog vaše blagonaklonosti i odobravanja — Bože dragi! Nikada nisam čuo da se vaše ime spomene a da ne osetim uzbuđenje! Sama najdalja nada da ću biti primljen u vaše društvo ispunjavala je celu moju dušu nekom prijatnom strepnjom! Kako se vreme približavalo, srce mi je udaralo još jače, a svaki živac mi je drhtao od ushićenja i iščekivanja; ali kada sam se zaista našao u vašem prisustvu — kada sam čuo vaš glas — kada sam video vaš osmeh; kada sam video vaše divne oči kako se povoljno okreću ka meni; moje grudi su bile ispunjene tolikim ushitom da sam izgubio moć govora i bio obuzet zanosom radosti! — Ohrabren vašom blagom naravi i ljubaznošću, usudio sam se da vam otkrijem osećanja svog srca — čak ni tada niste odbacili moju smelost — sažalili ste se na moje patnje i dali mi nadu — možda ste mom izgledu pripisali povoljan — možda i previše povoljan značaj — sigurno je da nisam glumac u ljubavi — govorim jezikom svog srca; i nemam nikakvog suflera osim same prirode. Ipak, postoji nešto u ovom srcu što još nisam otkrio. Tešio sam se nadom — Ali, neću — ne smem da nastavim. Draga gospođice Lidi! Za ime Boga, smislite, ako je ikako moguće, neki način da razgovaram sa vama pre nego što napustite Gloster; u protivnom, ne znam šta će biti — Ali počinjem opet da buncam. Pokušaću da podnesem ovo iskušenje sa hrabrošću — dokle god budem sposoban da razmišljam o vašoj nežnosti i istini, sigurno nemam razloga za očaj — oblak je nadamnom, i strašan teret pritiska moj duh! Dok god ste u ovom mestu, neprestano ću se motati oko vaše kuće, kao što se kaže da duša luta oko groba gde leži njena telesna uteha. Znam, ako je u vašoj moći, upotrebićete svoju humanost — svoje saosećanje — da li da dodam i svoju naklonost? — kako biste ublažili gotovo nepodnošljivu teskobu koja muči srce vašeg ojađenog,

VILSON
Gloster, 31. mart

Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxon.

HOT WELL, 18.aprila

DRAGI FILIPSE,

Priznajem Manselu zaslugu za njegovu maštovitost u širenju glasine da sam se posvađao sa lakrdijašem nekog šarlatana u Glosteru; ali imam previše poštovanja prema svemu što ima veze s duhovitošću da bih se svađao čak i sa najnižim oblikom lakrdije; stoga se nadam da ćemo Mansel i ja uvek ostati dobri prijatelji. Ipak, ne mogu da odobrim što je udavio mog jadnog psa Ponta, samo da bi Ovidijevu pleonastičnu rečenicu pretvorio u dosjetku na nadgrobnom spomeniku — deerant quoque Littora Ponto (nedostajale su i obale Pontu); jer reći da ga je bacio u reku Isis, kada je bila visoka i nabujala, samo da bi ubio buve, nije izgovor koji može da „drži vodu“. Ali prepuštam jadnog Ponta njegovoj sudbini i nadam se da će Providnost Manselu obezbediti neku suvlju smrt.

Pošto na izvoru nema ničeg što se može nazvati društvom, ovde sam u stanju potpune izolacije. To mi, međutim, ostavlja vremena da posmatram osobenosti karaktera mog ujaka, što je, čini se, pobudilo tvoju radoznalost. Istina je da su se njegovo raspoloženje i moje, koja su u početku bila kao ulje i sirće, sada počela mešati silom svakodnevnog druženja. Nekada sam verovao da je on potpuni cinik; i da ga jedino nužda primorava da se kreće u društvu — sada sam promenio mišljenje. Mislim da njegova razdražljivost delimično potiče iz telesnih bolova, a delimično iz prirodnog preteranog mentalnog osetljivog stanja; jer pretpostavljam da i um, kao i telo, može u nekim slučajevima imati bolesno pojačanu osetljivost.

Nedavno sam se silno zabavio jednom razgovorom koji se desio u prostoriji s pumpom za vodu, između njega i čuvenog doktora L—na, koji je došao na izvor u potrazi za pacijentima. Moj ujak se žalio na smrad koji potiče od velike količine mulja i blata koje reka ostavlja kada se povuče ispod prozora te prostorije. Rekao je da isparenja koja se dižu iz tog smetlišta ne mogu a da ne budu štetna za slaba pluća mnogih tuberkuloznih pacijenata koji dolaze da piju tu vodu. Doktor, čuvši ovaj komentar, prišao mu je i uveravao ga da greši. Rekao je da su ljudi generalno toliko zavedeni narodnim predrasudama da ih ni filozofija ne može razuveriti. Zatim je tri puta promrmljao sebi u bradu, poprimio najsmešniji izraz ozbiljnosti i započeo učenu raspravu o prirodi smrada.

Rekao je da smrad, ili zadah, ne znači ništa drugo do snažan utisak na mirisne živce; i da se taj izraz može primeniti na supstance najrazličitijih svojstava; da na holandskom jeziku „stinken“ označava i najprijatniji parfem, kao i najodvratniji miris, kako se vidi u prevodu Horacija od Van Vloudela, u onoj divnoj odi Quis multa gracilis, itd. — rečenicu liquidis perfusus odoribus prevodi sa van civet & moschata gestinken; da se mišljenja ljudi o mirisima razlikuju do neba, i da je sve to jednako proizvoljno kao i mišljenje o lepoti; da se Francuzi raduju truležnim isparenjima životinjske hrane; kao i Hotentoti u Africi, i divljaci na Grenlandu; da crnci na obali Senegala neće ni da pipnu ribu dok se ne usmrdi — što je snažan dokaz u prilog onome što se obično naziva smradom, jer su ti narodi u prirodnom stanju, nekvareni luksuzom i neiskvareni ćudima i hirovima.

Rekao je da ima razloga da veruje da fekalni miris, koji se po predrasudi osuđuje kao smrad, zapravo najviše prija čulu mirisa; jer svaka osoba koja se gnuša mirisa tuđih izlučevina, svoje sopstvene udiše sa naročitim zadovoljstvom; i za istinitost toga pozvao se na sve dame i gospodu prisutne. Rekao je da stanovnici Madrida i Edinburga nalaze posebno zadovoljstvo u udisanju sopstvene atmosfere, koja je uvek zasićena fekalnim isparenjima; da je učeni doktor B—, u svom traktatu o četiri varenja, objasnio na koji način ta isparenja iz creva stimulišu i potpomažu funkcionisanje organizma; rekao je da je poslednji veliki vojvoda Toskane iz porodice Mediči, koji je rafinirao čula kao pravi filozof, bio toliko oduševljen tim mirisom da je naručio da mu se ekstrakt izmeta pravi kao najukusniji parfem.

On sam (doktor), kad god bi se osećao potišteno ili umorno od posla, dobijao bi trenutno olakšanje i neuobičajeno zadovoljstvo viseći iznad sadržaja noćne posude, dok mu sluga meša sadržaj pod nosom; i to ne bi trebalo da čudi, jer ta supstanca sadrži iste one isparljive soli koje najdelikatniji bolesnici s uživanjem udišu, nakon što ih hemičari ekstrahuju i sublimuju.

U tom trenutku, prisutni su počeli da drže noseve, ali doktor, ne obraćajući pažnju na taj znak, nastavio je da pokazuje kako su mnoge smrdljive supstance ne samo prijatne, već i lekovite; poput asafetide, raznih lekovitih smola, korenja, biljaka, preko spaljenog perja, kožare, gareži sveće itd. Ukratko, koristio je mnoge učene argumente da publiku odvrati od njenih čula; i iz smrada prešao je na prljavštinu, za koju je tvrdio da je takođe pogrešan pojam, jer su predmeti koje tako nazivamo samo različiti oblici materije, sastavljeni od istih elemenata kao sve stvoreno: da filozof u najprljavijem proizvodu prirode vidi samo zemlju, vodu, so i vazduh.

Za sebe je rekao da nema ništa protiv da pije najprljaviju barsku vodu, isto kao i čašu s izvora, ako je siguran da u njoj nema otrova. Onda se okrenuo mom ujaku i rekao: „Gospodine, vi mi delujete kao osoba sklona vodenoj bolesti, i verovatno ćete uskoro razviti potvrđeni ascites; ako budem prisutan kad vas punktiraju, pružiću vam dokaz svoje tvrdnje tako što ću bez oklevanja popiti vodu koja izađe iz vašeg stomaka.“ Dame su na ovo napravile odvratne grimase, a moj ujak je, promenivši boju, rekao da mu takav dokaz filozofije nije potreban: „Ali voleo bih da znam,“ rekao je, „zašto mislite da sam sklon toj bolesti?“ „Gospodine, izvinjavam se“, odgovori doktor, „vidim da su vam članaci otečeni, i imate ono što zovemo facies leucophlegmatica. Možda je, doduše, u pitanju edem, giht ili sifilis: ako imate razloga da verujete da je ovo poslednje, gospodine, obavezujem se da ću vas izlečiti sa tri male pilule, čak i ako je bolest dostigla svoj najteži stadijum. Gospodine, to je arkanum koje sam otkrio i pripremio uz ogroman trud. Gospodine, nedavno sam izlečio jednu ženu u Bristolu — običnu prostitutku, gospodine, koja je imala sve najgore simptome bolesti: noduse, tofuse, gume, bradavice, galijevske češere i serpiginozni osip, ili bolje rečeno sifilistični svrab po celom telu. Već nakon druge pilule, gospodine, kunem se Bogom! bila je glatka kao moja ruka, a treća ju je učinila zdravom i svežom kao novorođenče.“

„Gospodine“, odbrusi moj ujak razdraženo, „nemam razloga da verujem da moje stanje spada u delovanje vašeg leka. A ta pacijentkinja koju pominjete možda nije tako zdrava iznutra kao što mislite.“ „Nemoguće da grešim,“ odgovori doktor, „jer sam imao odnose s njom tri puta — uvek tako proveravam izlečenja.“ Na ovu izjavu sve dame se skloniše u drugi kraj prostorije, a neke počeše da pljuju.

Iako je u početku bio uvređen time što ga je doktor nazvao vodenastim, moj ujak nije mogao da se ne nasmeje ovoj smešnoj ispovesti i, verovatno da bi se osvetio ovom originalu, rekao mu je da ima bradavicu na nosu koja izgleda sumnjivo. „Ne tvrdim da sam stručnjak za te stvari,“ reče on, „ali čuo sam da bradavice često potiču od te bolesti; a ona na vašem nosu se smestila baš na sredinu mosta, za koji se nadam da neće popustiti.“ L—n se malo zbuni na ovu primedbu, pa ga uveri da je to samo obična izraslina kože, i da su kosti ispod potpuno zdrave; u dokaz toga ponudi mu da opipa. Moj ujak odgovori da mu je nezgodno da dira tuđ nos, pa doktor zamoli mene da to učinim. Ispunih mu želju, i opipah ga tako grubo da je kijao, a suze mu potekoše niz obraze, na veliko zadovoljstvo prisutnih, a naročito mog ujaka, koji se prvi put od kad sam s njim glasno nasmejao i primetio da je to mesto izgleda veoma osetljivo. „Gospodine,“ reče doktor, „to je prirodno osetljivo mesto; ali da uklonimo svaku sumnju, skiniću tu bradavicu večeras.“

Tako reče, nakloni se svečano svima uokolo i povuče se u svoju sobu, gde je na bradavicu naneo kaustik; ali se to proširilo i izazvalo ozbiljnu upalu, praćenu ogromnim otokom, tako da je sledeći put kada se pojavio, celo mu je lice bilo zasenčeno tim ogromnim nosom; a tužno uzbuđenje s kojim je objašnjavao nesrećni ishod bilo je smešno preko svake mere.

Bilo mi je drago što sam upoznao original jednog karaktera kojem smo se ti i ja često smejali u opisu; i ono što me najviše iznenađuje jeste to što su crte u slici koju smo imali o njemu zapravo bile ublažene, a ne preterane.

Pošto imam još toga da kažem, a ovo pismo je već neoprostivo dugačko, sada ću ti dati malo predaha, i obratiti ti se ponovo već s prvom poštom.

Voleo bih da ti padne na pamet da mi vratiš ovakvim dvostrukim udarcem.

Uvek tvoj,
DŽ. MELFORD

Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxon.

HOT WELL, 20.april

DRAGI NAJTE,

Sada sedam da ispunim pretnju s kraja mog prošlog pisma. Iskreno, ne mogu više da izdržim da ćutim – želim da podelim jednu tajnu koja se tiče mog staratelja, za koga znaš da nam je trenutno glavni predmet interesovanja.

Pre neki dan pomislio sam da sam ga uhvatio u trenutku slabosti koji ne bi baš priličio njegovim godinama ni ugledu. Postoji jedna pristojna žena, ni najmanje neprivlačna, koja dolazi na Izvor sa jadnim, iznurenim detetom, koje je gotovo sasvim izgubljeno u tuberkulozi. Više puta sam uhvatio mog ujaka kako je posmatra sa vrlo sumnjivim izrazom lica, i svaki put kad bi primetio da ga posmatram, odmah bi skrenuo pogled, očigledno zbunjen.

Rešio sam da ga pažljivije pratim, i video ga kako s njom razgovara nasamo u jednom uglu šetališta. Jednog dana, silazeći ka Izvoru, sreo sam je na pola puta uz brdo ka Kliftonu, i nisam mogao da se ne zapitam da li ide ka našoj kući po dogovoru – jer je bilo oko jedan sat, vreme kad moja sestra i ja obično idemo u salu za ispumpavanje.

Vođen radoznalošću, vratio sam se zaobilaznim putem i uspeo da neopaženo uđem u svoju sobu, koja se nalazi do ujakove. I zaista, žena je bila uvedena – ali ne u njegovu spavaću sobu; primio ju je u salonu, zbog čega sam morao da promenim položaj i odem u drugu sobu, iz koje sam kroz mali otvor u pregradi mogao da posmatram šta se dešava.

Moj ujak, iako hrom, ustao je kad je ušla, postavio joj stolicu i zamolio je da sedne. Zatim ju je upitao da li bi popila šolju čokolade, što je ona ljubazno odbila. Posle kratke pauze, ujak je rekao promuklim glasom koji me je prilično zbunio:
„Gospođo, iskreno me pogađa vaša nesreća, i ako vam ova sitnica može pomoći, molim vas da je bez oklevanja prihvatite.“
Rekavši to, stavio joj je papir u ruku. Kad ga je otvorila, s vidnim drhtanjem, uskliknula je od iznenađenja:
„Dvadeset funti! Oh, gospodine!“ – i srušila se na otomanu u nesvest.

Uplašen zbog nesvestice, a verovatno i strahujući da zatraži pomoć, kako ne bi izazvao sumnje, ujak je panično jurio po sobi, praveći strašne grimase, dok nije došao sebi dovoljno da joj malo vode baci na lice – što ju je osvestilo. Ali tada je došlo do druge krajnosti – počela je da roni suze i jeca:
„Ne znam ko ste, ali, dostojni gospodine, plemeniti gospodine – nevolja mene i mog umirućeg deteta – oh! ako udovičine molitve, ako suze siročeta mogu imati ikakvu težinu – neka vas milosrdno Nebo blagoslovi večnim blagoslovima!“

Tu ju je prekinuo moj ujak, još promuklijim i nervoznijim glasom:
„Zbog Boga, smirite se, gospođo – ljudi u kući – do đavola, možete li da ćutite!“ Sve vreme je pokušavao da je zadrži da ne padne na kolena, držeći je za zapešća i pokušavajući da je smesti nazad na otomanu, govoreći:
„Molim vas – ajde sad – smirite se.“

U tom trenutku, u sobu je upala tetka Tabita – od svih usidjelica, najzlobnija i najzavidnija. Uvek zabada nos u tuđe poslove. Videla je kako žena ulazi i pratila je do vrata, gde je prisluškivala, ali verovatno nije mogla da razazna ništa osim poslednjeg uzvika mog ujaka, na šta je upala unutra u naletu besa, lice joj se zacrvenelo do ljubičaste boje.
„Sram te bilo, Mate! (povikala je) Šta su ovo za bezbožne radnje, da sramotiš svoj ugled i ponižavaš svoju porodicu?“
Zatim je zgrabila novčanicu iz ruke nesrećne žene i nastavila:
„Dvadeset funti! – ovo je iskušenje, da Bog sačuva! – Gospođo, gubite se! Brate, brate, ne znam čemu više da se divim – tvojoj pohoti ili tvojoj rasipnosti!“

„Bože moj!“ – uzviknu žena – „Zar da pošten gospodin izgubi obraz zbog dela koje služi na čast samom čovečanstvu?“

U tom trenutku, ujakova ljutnja dostigla je vrhunac. Izbledeo je, zubi su mu cvokotali, a oči mu zaiskriše:
„Sestro“, viknuo je grmljavinski, „kunem se Bogom, tvoja drskost je krajnje uvredljiva!“ Zatim ju je zgrabio za ruku, otvorio vrata do sobe u kojoj sam stajao i gurnuo je unutra. Ja sam bio toliko potresen scenom da su mi suze lile niz obraze. Kad je primetila moje emocije, rekla je: „Ne čudi me da te je ganulo moralno posrnuće tako bliskog rođaka – čoveka njegovih godina i slabosti! Ovo su lepa dela, zaista! Lep primer za jednog staratelja! Odvratno! Neprikladno! Skandalozno!“

Smatrao sam da je pošteno da joj razjasnim stvar, pa sam joj objasnio celu situaciju – ali nije želela da poveruje.
„Šta?“ – rekla je – „Hoćeš ti mene da ubediš da nisam pri zdravom razumu? Zar nisam čula kako joj šapuće da ćuti? Zar nisam videla njene suze? Zar nisam videla kako se bori da je obori na otomanu? Odvratno! Odurno! Grozno! Dete, dete, nemoj mi govoriti o milosrđu – ko to daje dvadeset funti u milosrđu? Ali ti si još mlad – ne znaš ti ništa o životu! Uostalom, milosrđe počinje od kuće – dvadeset funti bi mi kupilo kompletno odelo od cvetnog damasta, sa svim ukrasima!“

Ukratko, napustio sam sobu, s još većim prezirom prema njoj i s većim poštovanjem prema njenom bratu. Kasnije sam saznao da je žena kojoj je ujak tako velikodušno pomogao udovica jednog zastavnika, koja nema ništa osim vojne penzije od petnaest funti godišnje. Ljudi iz Pansiona imaju samo reči hvale za nju. Stanuje u potkrovlju i radi kao krojačica da prehrani kćerku, koja umire od tuberkuloze.

Moram priznati, na svoju sramotu, da osećam snažan poriv da sledim primer svog ujaka i pomognem ovoj sirotoj udovici; ali, između nas, bojim se da će me otkriti u toj „slabosti“ i da će me ceo skup ismejati zbog toga.

Tvoj uvek,
J. MELFORD
Pismo adresiraj sledeći put na mene u Batu, i pozdravi sve naše jezuitčine.

Dr. LEWISU.

HOT WELL, 20.april

DRAGI LEVISE,

Razumem tvoju aluziju. Postoje misterije u medicini, kao i u religiji, koje mi – neupućeni – nemamo prava da istražujemo. Čovek ne sme da se usuđuje da koristi sopstveni razum, osim ako nije izučio kategorije i ne ume da vodi logičke rasprave po modusu i figuri. Iskreno, među nama rečeno, smatram da bi svaki čovek od pristojnog razuma u mojim godinama trebalo da bude i lekar i pravnik – barem kada su njegovo sopstveno zdravlje i imovina u pitanju.

Što se mene tiče, nosim sopstvenu bolnicu u sebi već četrnaest godina i proučavao sam svoj slučaj s najvećom pažnjom, pa se može pretpostaviti da nešto i znam, iako nisam pohađao nikakve zvanične kurseve iz fiziologije i ostalih stvari. Ukratko, već neko vreme sam mišljenja (bez uvrede, dragi Doktore) da se sva vaša medicinska otkrića mogu svesti na sledeće: što više učite – manje znate.

Pročitao sam sve što je napisano o toplim izvorima, i ono što sam uspeo da zaključim iz svega jeste da ta voda ne sadrži ništa osim malo soli i krečnjačke zemlje, pomešane u tako malim količinama da jedva da mogu imati ikakav efekat na ljudski organizam. Ako je to zaista slučaj, onda onaj koji zbog tako beznačajne koristi kakvu pruža ovo vrelo, žrtvuje svoje dragoceno vreme – koje bi mogao da iskoristi na delotvornije tretmane – i pritom se izlaže blatu, smradu, hladnim vetrovima i neprekidnim kišama ovog mesta, po meni zaslužuje da mu se na glavu stavi šešir sa zvončićima.

Ako ova voda, zbog blagog stezajućeg dejstva, pomaže kod dijabetesa, dijareje i noćnog znojenja, kada su telesne izlučevine preterane, zar ne bi onda trebalo da šteti isto tako, kada su te izlučevine blokirane – kao kod astme, skorbuta, gihta ili vodene bolesti?

Kad smo već kod vodene bolesti, ovde imamo jednog čudnog i nadobudnog čoveka – jednog od vaših kolega – koji svaki dan drži govorancije u sali za pumpanje vode, kao da je plaćen da drži predavanja o svakoj zamislivoj temi. Ne znam šta da mislim o njemu. Ponekad izgovori nešto pametno, a ponekad priča kao najobičniji glupan. Mnogo je čitao, ali bez reda, bez razuma, i ništa od toga nije svario. Veruje u sve što pročita, naročito ako ima i trunku neobičnog ili čudesnog, pa je njegov razgovor prava mešavina učenosti i ludosti.

Nedavno mi je, s velikim samopouzdanjem, rekao da je moj slučaj vodena bolest – ili, kako je to stručno nazvao, leukoflegmatično stanje. To jasno pokazuje da mu je iskustvo ravno njegovoj drskosti – jer, znaš i sam, moja tegoba nema nikakve sličnosti s vodenom bolešću. Voleo bih da takvi impertinentni tupavci svoje savete ostave onima koji ih zaista i traže.

Vodena bolest, veli! Zar sam ja živeo do svojih pedeset pet godina, imao tolikog iskustva s vlastitim bolestima, i toliko puta se savetovao s tobom i drugim uglednim lekarima – da bi me sada razuverio neki… Ali, ubeđen sam da je taj čovek jednostavno lud, i samim tim ono što priča nije vredno ni pomena.

Juče me posetio Higins, koji je došao ovamo u strahu od tvojih pretnji i doneo mi na poklon dva zeca, koje je, po sopstvenom priznanju, ulovio na mom imanju. Nisam uspeo da ga ubedim da je postupio pogrešno, niti da ga uverim da ga nikad ne bih tužio zbog krivolova. Moram te zamoliti da zažmuriš na ponašanje tog nitkova, inače će me zatrpavati poklonima koji me koštaju više nego što vrede.

Kada bih mogao da se iznenadim bilo čime što Fitzoven uradi, iznenadilo bi me njegovo samopouzdanje kad ti je zatražio da me zamoliš da glasam za njega na narednim izborima za okrug – za njega, koji mi je na prošlim izborima bio najgrublji protivnik! Možeš mu uljudno reći da bih želeo da me poštedi te neprijatnosti.

Sledeće pismo adresiraj za mene u Bat, jer planiram da se tamo preselim sutra – ne samo zbog sebe, već i zbog moje nećake Lidije, koja je na ivici da ponovo doživi slom. Jadnica je juče pala u nesvest dok sam cenkao naočare s jednim jevrejskim trgovcem. Plašim se da u tom malom srcu još uvek tinja nešto što se nadam da će promena okoline izlečiti.

Javi mi šta misliš o ovoj glupoj, smešnoj i apsurdnoj dijagnozi mog stanja koju je dao onaj poluluđi doktor. Umesto da imam vodenu bolest, ja sam vitak kao hrt, a kada sam izmerio zglob koncem, video sam da otok iz dana u dan opada. Od takvih doktora – Bože, sačuvaj!

Još nisam iznajmio stan u Batu – jer se tamo sve može srediti u poslednjem trenutku, a i sam ću birati. Tvoje upute za pijenje i kupanje, naravno, biće mi dobrodošle.

Tvoj zauvek,
MAT. BRAMBL

P.S. Zaboravih da ti kažem – desni zglob mi ostavlja udubljenje kad ga pritisnem, što mi deluje kao simptom edema, a ne leukoflegmatije.

Gospođici LETTY WILLIS, u Gloucesteru

HOT WELL, 21.april

DRAGA MOJA LETI,

Nisam imala nameru da ti se opet javljam dok se ne smestimo u Batu, ali pošto mi se ukazala prilika preko Džarvisa, nisam mogla da je propustim—posebno jer imam nešto neobično da ti ispričam. O, draga moja drugarice, šta da ti kažem?

Već nekoliko dana ovde na izvorima se mota neki čovek jevrejskog izgleda, koji prodaje naočare, i stalno me gleda tako uporno da sam postala veoma nervozna. Na kraju je došao i do naših odaja u Kliftonu, i stajao oko vrata kao da želi s nekim da razgovara. Osetila sam neku čudnu uznemirenost i zamolila Vin da mu se nađe na putu, ali jadna devojka ima slabe živce i uplašila se njegove brade.

Moj ujak je baš tada imao potrebu za novim naočarima, pa ga je pozvao gore. Dok je isprobavao naočare, čovek mi je prišao i šapatom rekao—o milostivi Bože! Pogodi šta mi je rekao?—„Ja sam Vilson!“ Čim sam mu pogledala lice, prepoznala sam ga—bio je to zaista Vilson! Ali tako prerušen, da ga niko ne bi prepoznao da mi srce nije pomoglo u otkrivanju. Bila sam toliko iznenađena i uplašena da sam se onesvestila. Kad sam došla sebi, shvatila sam da me on pridržava na stolici, dok moj ujak trči po sobi s naočarima na nosu i doziva pomoć.

Nisam imala priliku da s njim razgovaram, ali pogledi su rekli sve. Platio je naočare i otišao. Onda sam rekla Vin ko je on, i poslala je za njim do „Pump-room“-a, gde mu je prenela moju molbu da ode iz mesta, da ne bi izazvao sumnju kod mog ujaka ili mog brata—ako ne želi da me vidi kako umirem od straha i uznemirenosti.

Jadni mladić je, sa suzama u očima, izjavio da ima nešto veoma važno da mi saopšti, i pitao je da li bi mu dozvolila da mi preda pismo. Ali Vin je to kategorički odbila—po mom naređenju. Kada je video da je odlučna, zamolio ju je da mi prenese da više nije glumac, već džentlmen; i da će se uskoro, kao takav, otvoreno izjasniti o svojoj ljubavi prema meni, bez straha od osude ili prebacivanja.

Čak joj je otkrio i svoje pravo ime i porodicu—što je, na moju veliku žalost, glupa devojka zaboravila, jer ju je zbunilo to što ju je moj brat video kako razgovara s njim na putu. Zaustavio ju je i pitao šta ima s tim „bednim Jevrejinom“. Ona se pravdala da je pokušavala da kupi neku kukicu za korset, ali je bila toliko zbunjena da je zaboravila najvažniji deo—kako se on zove! Kad se vratila kući, dobila je napad histeričnog smeha.

To se dogodilo pre tri dana, i od tada ga više nisam videla. Pretpostavljam da je otišao. Draga Leti, vidiš kako Sudbina uživa da muči tvoju jadnu prijateljicu. Ako ga vidiš u Glosteru—ili ako si ga već videla i znaš njegovo pravo ime i porodicu—molim te, nemoj me više držati u neizvesnosti.

A opet, ako više nema razloga da se skriva, i ako me zaista voli, nadam se da će se uskoro predstaviti mojim rođacima. Ako nema ničeg neprikladnog u toj vezi, sigurna sam da neće biti toliko okrutni da me spreče u mojoj sreći. O, kakva bi to radost bila za mene! Ne mogu da se uzdržim da ne maštam o tome i da ne uživam u tim prijatnim mislima—koje se, možda, nikada neće ostvariti. Ali zašto da očajavam? Ko zna šta nas čeka?

Sutra krećemo za Bat, i pomalo mi je žao—počela sam da zavolim samoću, a ovo mesto je tako čarobno i romantično. Vazduh je tako čist; brdašca prijatna; žbunje u punom cvatu; zemlja prošarana tratinčicama, jagorčevinama i kravljim očima; drveće počinje da lista, a živice su već u prolećnoj odeći; planine su prekrivene ovcama, i jagnjići veselo mekeću, skaču i trče na sve strane.

Gajevi odzvanjaju pesmom kosova, drozdova i zeba; a cele noći slatka Filomela (slavuj) peva svoju očaravajuće lepu pesmu. A za promenu, silazimo do nimfe Bristolske izvorske vode, gde se pre ručka okuplja veselo društvo—tako prijatni, tako slobodni i otvoreni.

Tamo pijemo vodu, tako bistu, tako čistu, blagu, i tako neodoljivo bljutavu. Sunce sija vedro i osvežavajuće; vreme je blago; šetnje prijatne; pogled raznovrstan; brodovi i čamci prolaze rekom odmah ispod prozora „Pump-room“-a, pružajući očaravajući spektakl pokretnih slika—što bi samo mnogo vešto pero moglo da opiše.

Da bi ovo mesto za mene postalo pravi raj, fali mi samo prijatno društvo i iskrena prijateljica—kao što si ti, draga gospođice Vilis, oduvek bila i, nadam se, i dalje ćeš biti, tvojoj uvek vernoj

LIDIJA MELFORD

Piši mi i dalje na adresu preko Vin; Džarvis će se postarati da pismo sigurno stigne. Zbogom.

Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxford.

BATH, 24.april

DRAGI FILIPSE,

Zaista imaš razloga da budeš iznenađen što sam ti prećutao prepisku sa gospođicom Blekerbi, kad sam ti otkrio sve druge svoje slične veze; ali istina je da mi nikada nije ni palo na pamet da sam imao ikakve odnose s njom, sve dok me tvoje poslednje pismo nije obavestilo da je ta veza ipak rodila nešto što se više neće moći dugo skrivati. Ipak, srećna je okolnost što njena reputacija ovim neće pretrpeti nikakvu štetu, naprotiv — mogla bi čak i da profitira od otkrića; pokazaće se, makar, da nije tako trula kao što su mnogi mislili.

Što se mene tiče, iskreno ti izjavljujem kao prijatelju da nisam imao nikakav ljubavni odnos sa pomenutom damom, pa čak je nisam ni poznavao lično; ali, ako je zaista u stanju u kojem je opisuješ, sumnjam da je Mensel umešao prste. Njegove posete tom „svetištu“ nisu bile tajna; a s obzirom na bliskost između nas i na neke usluge koje mi je učinio od kad sam napustio univerzitet, imam pravo da verujem da je sposoban da mi natovari ovu sramotu na leđa dok mi ih okrene.

Ipak, ako moje ime može da mu koristi, slobodno neka ga upotrebi; a ako je žena toliko drska da se zakune da je dete moje, moram te zamoliti da se nagodiš sa parohijom u moje ime: ja ću platiti traženu sumu bez gunđanja, a ti odmah možeš da mi ispostaviš račun. Postupam po savetu svog strica, koji kaže da ću biti srećan ako prođem kroz život a da još mnogo puta ne budem prinuđen da sklapam slične nagodbe. Stari gospodin mi je sinoć, s velikim humorom, rekao da je između svoje dvadesete i četrdesete godine morao da obezbedi izdržavanje za devetoro vanbračne dece koje su mu pripisale žene koje nikad nije ni video.

Karakter gospodina Brembla, koji te očigledno veoma zanima, sve više mi se otkriva i dopada. Njegove osobenosti su prava riznica zabave; njegov um je, koliko mogu da procenim, dobro obrazovan; a zapažanja o životu su mu pronicljiva, tačna i nesvakidašnja. Glumi mizantropa da bi prikrio osetljivost srca koje je nežno do slabosti. Ta osetljivost ga čini uplašenim i bojažljivim, ali se najviše boji nečasti; iako je krajnje obazriv da ne uvredi nikoga, planu na najmanji nagoveštaj drskosti ili nepristojnosti. Iako je u celini vrlo poštovanja vredan, ne mogu a da se ponekad ne zabavim njegovim malim nevoljama, koje ga navode da odapinje strelice satire, oštre i prodorne kao Teukrove strele.

Naša tetka Tabita deluje na njega kao večni točak za oštrenje – ona je u svakom pogledu potpuna suprotnost svom bratu. Ali, njen portret ostaviću za neku drugu priliku.

Pre tri dana stigli smo ovde iz Toplog izvora i uselili se na prvi sprat jedne kuće u južnoj ulici Parade; to mesto je stric izabrao jer je blizu kupatila, a daleko od buke kola. Tek što se smestio, zatražio je noćnu kapu, široke papuče i flanel, i proglasio da ga je napala giht u desno stopalo – iako mislim da je još bio samo u njegovoj mašti. Nije prošlo mnogo, a već je imao razloga da zažali zbog svoje prerane objave; jer je tetka Tabita uspela da izazove toliku galamu i pometnju dok su se flaneli vadili iz kofera, da bi čovek pomislio da kuća gori.

Za sve to vreme, stric je sedeo ključajući od nestrpljenja, grickajući prste, prevrtajući očima i mrmljajući usputne molitve; na kraju je prasnuo u neku vrstu grčevitog smeha, posle čega je počeo da pevuši pesmu; a kada je oluja prošla, uzviknuo: „Blagosloven da je Bog za sve!“ Međutim, to je bio samo početak njegovih nevolja. Omiljeni pas gospođe Tabite, Čauder, ukazao je svoje simpatije jednoj ženki svoje vrste u kuhinji, što ga je uvelo u sukob s najmanje pet suparnika koji su ga odjednom napali i naterali uz stepenice do vrata trpezarije, uz užasan lavež: tu su se tetka i njena sluškinja uključile u odbranu i pridružile horu, koji je postao zaista đavolski. Ta tuča je jedva bila suzbijena uz pomoć našeg sobara i kuvarice iz kuće.

Gospodin Bramble tek što je otvorio usta da se požali Tabiti, kad su gradski svirači u hodniku ispod nas započeli svoj „koncert“ (ako se to tako može nazvati) tolikom bukom da je poskočio od iznenađenja i zgroženosti. Ipak, imao je dovoljno prisebnosti da pošalje slugu s nešto novca kako bi ih ućutkao; i oni su ubrzo odustali, iako ne bez protivljenja gospođe Tabite, koja je smatrala da za svoj novac zaslužuje još muzike.

Tek što je rešio i to pitanje, čula se čudna buka iznad nas – udaranje i skakanje tako silovito da je cela zgrada podrhtavala. Isprovociran, odmah sam se popeo da vidim o čemu je reč. Vrata su bila otvorena, pa sam bez najave ušao i zatekao prizor koji i danas ne mogu da se setim a da se ne nasmejem do suza – bio je to učitelj plesa sa svojim učenikom. Učitelj je bio slep na jedno oko, hrom na jednu nogu, i vodio je po sobi učenika od oko šezdesetak godina, pogrbljenog, koščatog, neuglednog, s vunenom kapom na glavi i bez kaputa radi lakšeg kretanja.

Kada je primetio da sam ga zatekao, uzeo je dugi mač i prišao mi sa odlučnošću: „Gospodine Kako-se-već-zovete, dušom i svešću mi je drago da vas vidim – ako ste došli prijateljski! I verujem da jeste, milorde – jer dolazite bez ceremonije!“ Objasnio sam mu da nisam imao vremena za formalnosti, već da sam došao da ga zamolim da pravi manje buke jer ispod njega leži bolestan čovek. On mi odgovori: „E, vidiš sad, mladiću, možda bih te inače zamolio da mi objasniš značenje te teške reči, ‘pretenciozno’, ali sve u svoje vreme, dragi.“

Zatim se hitro spustio niz stepenice i zatražio prijem kod mog strica. Pošto ga naš sluga nije smeo odbiti, odmah je uveden i obratio se mom stricu: „Vaš ponizni sluga, gospodine. Nisam ja tako pretenciozan kao što vaš sin kaže; znam ja pravila uljudnosti. Ja sam siromašni irski vitez, Sir Ulik Makkiligat iz grofovije Galvej; kao vaš sustanar, došao sam da vam odam poštovanje i poželim dobrodošlicu u ulicu Parade i da vam stavim na raspolaganje svoje usluge, vašoj gospođi, lepoj kćerki i čak i tom mladom gospodinu, iako misli da sam pretenciozan!“

Stric, iako iznenađen njegovim izgledom, ljubazno je primio posetu, pozvao ga da sedne i prekorio mene zbog grube intervencije. Pokajan, zamolio sam viteza za oproštaj, a on me odmah zagrli tako čvrsto da nisam mogao da dišem, uveravajući me da me voli kao sopstvenu dušu. Kad se setio kape na glavi, skinuo ju je s nelagodom, izvinio se damama i povukao.

U tom trenutku, oglasila su se zvona opatije tolikom snagom da više nismo mogli da čujemo ni vlastite misli; saznali smo kasnije da je ta zvonjava bila u čast gospodina Buloka, uglednog čuvara krava iz Totnema, koji je upravo stigao u Bat da pije lekovitu vodu za varenje.

Stric još nije ni stigao da prokomentariše „ugodnost“ ove serenade, kad ga je snašla nova „muzika“ – dva crnca, sluge nekog kreolskog gospodina iz iste kuće, zauzela su mesto na stepeništu, jedva desetak stopa od naših vrata, i počela da vežbaju horne – sa rezultatima koji bi poremetili sluh čak i magarcu. Možete zamisliti uticaj tog zvuka na stričeve osetljive nerve – odmah je poslao čoveka da ih zamoli da se povuku. No, oni su odbili i poručili mu da sve prenese njihovom gospodaru, pukovniku Rigvornu, koji će mu dati „pravi odgovor i dobru batinu“. Nastavili su još glasnije, uživajući u tome što mogu da izluđuju „gospodu“ nekažnjeno.

Razjaren, stric je bez reči obuo cipele, zgrabio štap i izašao; bez oklevanja je počeo da ih mlati tolikom snagom da su i glave i rogovi ubrzo bili slomljeni. Oni su pobegli dole, a stric viknuo za njima: „Recite svom gospodaru šta sam vam uradio – ako misli da je uvređen, zna gde može da me nađe. A vi – ovo je samo uvertira onome što ćete dobiti ako još jednom zatrubite dok sam ja u kući!“

Pukovnik, mudro, nije nastavio spor. Moja sestra Lidi pala je u nesvest, a čim se oporavila, tetka Tabita započela je predavanje o strpljenju – koje je stric prekinuo uz ironičan osmeh: „Istina, sestro – da mi Bog podari više strpljenja i tebi više razuma. Pitam se kakvu ćemo sonatu doživeti nakon ove uvertire u kojoj je đavo orkestrirao sve neskladne zvuke – lupanje nosača, škripa kofera, lajanje pasa, ženski drekač, škripa i cika razglašenih instrumenata, skakutanje irskog baroneta iznad nas i tutnjava rogova u hodniku, plus zvonjava sa opatije – sve to u jednom dahu!“

Najavio je da će se sutradan iseliti, što se nikako nije dopalo tetki, koja, čini se, gaji nadu prema Sir Uliku. Stric je dodao: „Sestro, bio bih zver da ne vidim koliko imam sreće s tobom kao blagom, razumnom, obazrivom domaćicom – ali dok ne začepim uši vatom, radije ću potražiti tiše mesto.“

Tako je i bilo – sledećeg dana smo se preselili u kuću u Milšam ulici. Tu barem imamo malo mira, koliko Tabitina narav dozvoljava. Stric se još uvek žali na leteće bolove, pije vodu i kupa se; i dalje redovno posećuje česmu, salone i kafane, gde nalazi stalan materijal za ruganje i satiru.

Ako uspem da išta zabavno izvučem iz njegovih opažanja – ili mojih sopstvenih – rado ću ti pisati, iako se bojim da ti neće vredeti truda čitanja ovih dugačkih i dosadnih pisama.

Tvoj uvek odani,
J. MELFORD

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1

Tobias Smollett, Ekspedicija Hymphrya Clinkera 3

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 4