Lav Tolstoj, Ana Karenjina, Druga knjiga, Sedma deo, 1- 17.

1.

 

Ljevini žive već treći mesec u Moskvi. Već je odavno prošao rok kad je Kiti, po najtačnijim računima onih koji znaju te stvari, trebala roditi, a ona je međutim još jednako nosila, i ni po čemu se nije opažalo da je to vreme sad bilo bliže nego pre dva meseca. I doktor, i babica, i Doli, i mati, a osobito Ljevin, koji nije mogao bez straha ni da pomisli o onome što se približava, počeše osećati nestrpljenje i nemir; jedina Kiti se osećaše potpuno mirna i srećna.

Ona je sad jasno saznavala rađanje novog osećanja ljubavi u sebi prema budućem, a donekle za nju već i sadašnjem detetu, i sa uživanjem se predavala tom osećanju. Dete već više nije bilo sasvim njezin deo, nego je ponekad živelo i svojim nezavisnim od nje životom. Često joj je to nanosilo bolove, ali u isto vreme htela je i da se smeje od čudnovate nove radosti.

Svi oni koje je Kiti volela bili su s njom, i svi su bili tako dobri prema njoj, tako su je negovali, tako je u svemu nailazila samo na prijatnosti, da ne bi poželela lepši i prijatniji život kad ne bi znala i osećala da se to mora skoro svršiti. Jedno joj je remetilo draži ovoga života, to što njen muž ne beše onakav kakvog ga je volela, i kakav je bio na selu.

Ona je volela njegov miran, ljubazan i gostoljubiv ton na selu. U gradu, pak, on je uvek bio nemiran i na oprezu, kao da se bojao da neko ne uvredi njega, a osobito ne nju. Tamo, na selu, osećajući sebe na svome mestu, nikud se nije žurio, niti je ikad bio besposlen. Ovde, u varoši, stalno se žurio, tobož da ne propusti nešto, međutim nije imao nikakva posla. Kiti ga je žalila. Drugima, ona je to znala, on nije izgledao za žaljenje; naprotiv, kada ga je Kiti posmatrala u društvu kao što se, biva, posmatra onaj koji se voli da bi se video tobož kao tuđinac i da bi se tako odredio utisak koji on proizvodi na druge - videla je, čak i sa strahom zbog svoje ljubomore, da on u očima ljudi ne samo da nije za žaljenje, već je primamljiv svojom ispravnošću, svojom unekoliko zastarelo stidljivom učtivošću prema ženskinju, svojom snažnom figurom, i, kako se Kiti činilo, svojim osobito izrazitim licem. Ali ona ga nije gledala spolja, već iznutra; videla je da on ovde nije onaj pravi; drukčije nije mogla da odredi njegovo stanje. Ponekad ga je u duši korela zato što ne ume da živi u varoši; ponekad pak priznavala da mu je zaista teško da tu udesi svoj život tako da bi mogao biti zadovoljan njim.

I zbilja, šta je mogao raditi? Karte nije voleo. U klub nije išao. Da tumara sa veseljacima, kakav je Oblonski, ona je znala šta bi to značilo... to bi značilo piti, i posle pijanke ići koje-kuda. Nije mogla da se ne užasava pri pomisli kuda u takvim slučajevima idu muškarci. Da zalazi u društvo? Znala je da za to treba nalaziti zadovoljstva u zbližavanju s mladim ženama, a to ona nije mogla želeti. Da sedi kod kuće s njom, s materom i sa sestrama? Koliko god su njoj bili prijatni i veseli razgovori »rekla-kazala«, kako je te razgovore između sestara nazivao stari knez - znala je da bi njemu to moralo biti dosadno. Šta mu je ostalo da radi? Da nastavi pisanje svoje knjige? Pokušao je da to radi, i u prvo vreme išao u biblioteku da traži i ispisuje materijal za knjigu; ali, kako joj je govorio, što više besposliči, sve manje vremena mu ostaje. A osim toga, žalio joj se da je ovde odveć mnogo razgovarao o svojoj knjizi, i da su mu se usled toga sve misli o njoj pobrkale i izgubile za njega interes.

Jedina korist od gradskog života bila je ta što tu, u gradu, nije među njima nikad bilo svađe. Da li zato što su uslovi života u gradu drugi, ili zato što su oboje postali obazriviji i pametniji u tom pogledu, tek u Moskvi ne beše svađe zbog ljubomore, koje su se tako bojali kad su prelazili u grad.

U tom smislu desio se čak jedan za njih oboje vrlo važan događaj, naime susret Kiti sa Vronskim.

Stara kneginja Marija Borisovna, kuma Kitina, koja ju je oduvek volela, zaželela je da neizostavno vidi Kiti. Kiti, koja zbog svoga stanja nije nikud išla, ode ipak s ocem uvaženoj starici, i kod nje srete Vronskog.

Pri ovom susretu Kiti je mogla prekoreti sebe samo zato što joj, za trenutak, kad uoči u građanskom odelu nekada joj tako poznatu figuru, što joj stade disanje, krv pojuri srcu, i jasno rumenilo, osetila je, izbi na licu. Ali to je trajalo samo nekoliko sekundi. Otac njen, koji poče naročito glasno govoriti s Vronskim, još nije svršio svoj razgovor, a ona je već bila potpuno spremna da gleda u Vronskog, da govori s njim, ako je potrebno, isto onako kako je govorila s kneginjom Marijom Borisovnom, i, što je glavno, tako da bi sve do poslednjeg glasa i osmejka mogao odobriti i njen muž, čije nevidljmvo prisustvo kao da je osećala uza se toga trenutka.

Izmenjala je s njim nekoliko reči, čak se mirno osmehnula na njegovu šalu o izborima, koje on nazva »naš parlamenat«. (Trebalo je osmehnuti se, da bi time pokazala da je razumela šalu.) Ali se odmah zatim okrete kneginji Mariji Borisovnoj, i nije više nijedanput pogledala u Vronskog sve dok on ne ustade, praštajući se; tada pogleda u njega opet, ali, očevidno, samo zato što je neučtivo ne gledati u čoveka kad se ovaj prašta i klanja.

Bila je zahvalna ocu što joj ništa nije rekao o susretu s Vronskim; ali, videla je po njegovoj osobitoj nežnosti posle posete, za vreme obične njihove šetnje, da je bio zadovoljan njom. Ona je sama bila zadovoljna sobom. Nikako nije očekivala da će u sebi naći toliko snage, da negde u dubini duše zadrži sve uspomene o pređašnjim osećanjima prema Vronskom, i da ne samo izgleda, nego i bude prema njemu potpuno ravnodušna i spokojna.

Ljevin pocrvene mnogo više od nje kad mu ona reče da je kod kneginje Marije Borisovne videla Vronskog. Bilo joj je vrlo teško da mu kaže to, ali joj je još teže bilo da nastavi pričanje o pojedinostima susreta, jer je on nije pitao, samo natmureno gledao u nju.

- Vrlo mi je žao što ti nisi bio tamo - reče ona. - Ali ne da budeš u sobi... ne bih bila tako prirodna u tvom prisustvu... Sada, crvenim mnogo više, mnogo više - govorila je crveneći do suza. - Nego da si mogao gledati kroz ključaonicu.

Iskrene oči njene rekoše Ljevinu da je ona bila zadovoljna sobom, i on se, bez obzira na to što je ona crvenela, umiri i poče raspitivati, što je ona baš i želela. Kad je saznao sve, čak do one pojedinosti da samo u prvom trenutku nije mogla da ne pocrveni, ali da joj je zatim bilo tako prosto i lako kao ma sa kojim čovekom s kojim se prvi put sreta, Ljevin se sasvim raspoloži, reče da mu je sve to vrlo prijatno, i da neće više postupati onako glupo kao na izborima, nego će se postarati da pri prvom susretu s Vronskim bude što može predusretljiviji.

- Tako je mučno misliti da postoji čovek, gotovo neprijatelj, s kojim ti je teško da se sretaš - reče Ljevin. - Veoma, veoma mi je sve to prijatno.

2.

Dakle, svrati, molim te, do grofice Bolj - reče Kiti mužu kad ovaj u jedanaest časova, pre nego što će otići od kuće, obiđe ženu. - Znam da ćeš ručati u klubu, tata te je upisao. A šta ćeš raditi pre podne?

- Idem samo do Katavasova - odgovori Ljevin.

- Zašto tako rano?

- Obećao je da će me upoznati s Metrovom. Hteo sam da razgovaram s njim o mome radu, to je poznat petrogradski naučnik - reče Ljevin.

- Da, njegov si članak tako hvalio? A posle? - reče Kiti.

- Svratiću još možda u sud, zbog sestrine stvari.

- A na koncerat? - upita ona.

- Kuda ću sam!

- Idi, idi; izvode nove stvari... To te je tako zanimalo. Ja bih neizostavno išla.

- U svakom slučaju, svratiću kući pred ručak - reče on gledajući u časovnik.

- Obuci redengot, da bi mogao i do grofice Bolj.

- Zar je to baš neizostavno potrebno?

- Ah, neizostavno! Grof je bio kod nas. Šta te to staje? Svratićeš, sešćeš, porazgovaraćeš pet minuta o vremenu, ustaćeš, i otići ćeš.

- Nećeš mi verovati, tako sam odvikao od toga da me je prosto sramota. Kako to? Dođe tuđ čovek, sedne, posedi bez ikakva posla, njima smeta, sebi kvari raspoloženje, i otide.

Kiti se nasmeja.

- Pa valjda si pravio posete kao neženjen? - reče ona.

- Pravio sam, ali mi je uvek bilo zazorno, a sad sam tako odvikao da bih, tako mi boga, voleo dva dana da ne ručam, samo da tu posetu ne pravim.

Tako mi je zazorno! Sve mi se čini da će ih to uvrediti, i da će reći: zašto si dolazio kad nemaš nikakva posla?

- Ne, neće ih uvrediti. Ja ti za to odgovaram - reče Kiti gledajući sa smehom u njegovo lice. Ona ga uze za ruku. - E, zbogom... Otidi, molim te.

On već htede poći, poljubivši ženinu ruku, kad ga ona zaustavi.

- Kostja, znaš li da mi je ostalo samo pedeset rubalja?

- Pa ništa, svratiću u banku i uzeću. Koliko? - reče sa poznatim joj izrazom nezadovoljstva.

- Čekaj. - Ona ga uhvati za ruku. - Da porazgovaramo, mene to brine. Ja, čini mi se, ništa suvišno ne trošim, a novac samo izmiče. Mora da nešto ne radimo kako treba.

- Ni najmanje - reče on iskašljujući se i gledajući je ispod obrva.

Ovo iskašljavanje ona je dobro poznavala... To je bio znak njegovog jakog nezadovoljstva, ne njome, već samim sobom. On je zaista bio nezadovoljan, ali ne zato što se troši mnogo novaca, nego zato što ga neko podseća na ono što bi on, znajući da u tome ima nečega nezgodnog, želeo da zaboravi.

- Naredio sam Sokolovu da proda pšenicu i da za mlin uzme unapred. Novaca će biti u svakom slučaju.

- Ali ja se bojim da je uopšte mnogo...

- Ni najmanje, ni najmanje - ponavljao je on. - E, zbogom, dušice.

- Zbilja, ponekad žalim što sam poslušala mamu. Kako bi dobro bilo na selu! Ovako sam sve vas namučila, i novac trošimo...

- Ni najmanje, ni najmanje. Otkako sam se oženio, još se nijedanput nije desilo da kažem da bi bolje bilo da je drukčije nego što je...

- Zbilja? - reče ona gledajući mu u oči.

Ono maločas reče ne misleći, tek da je time uteši. Ali kad je pogledao u nju i video da su one pravične ljupke oči upitno upravljene u njega, on ponovi isto, sad već od sveg srca. »Ja nju zbilja zaboravljam«, pomisli, i seti se onoga što ih je tako skoro očekivalo.

- Hoće li biti skoro? Kako se osećaš? - prošapta uzevši je za obe ruke. - Ja sam toliko o tome mislila, da sad već ništa ne mislim i ne znam. - I nije te strah.

Ona se prezrivo osmehnu.

- Baš ništa - reče.

akle, ako bi nešto... ja ću biti kod Katavasova.

- Ne, ništa neće biti, ne misli o tome. Ići ću s tatom da prošetam po bulevaru. Svratićemo k Doli. Čekam te pred ručak. Ah, da! Znaš li da Dolin položaj postaje sasvim nemogućan? Dužna je na sve strane, a novaca u kući nema. Juče smo razgovarali, mama, ja i Arsenije (tako je zvala muža svoje sestre Ljvove), i rešili smo da ti i on govorite Stivi. To je već i suviše. Sa tatom se ne može o tome govoriti... Ali ako biste ti i on...

- A šta mi možemo? - reče Ljevin.

- Svratićeš valjda kod Arsenija, porazgovaraj s njim; on će ti reći šta smo rešili.

- Lepo, sa Arsenijem, unapred na sve pristajem. Onda da svratim do njega. Zbilja, ako pođem na koncerat, mogu s Natalijom. E, zbogom.

Na vratima zaustavi Ljevina Kuzma, stari sluga još iz momačkog doba, koji je upravljao njegovim gradskim gazdinstvom.

- Dilbera su (to je bio levi rudni konj, doveden iz sela) nanovo potkovali, pa opet hramlje - reče on. - Šta naređujete?

Prvih nedelja u Moskvi Ljevin se zanimao konjima dovedenim iz sela. Hteo je da udesi vožnju što može bolje i jevtinije; ali se pokazalo da svoji konji staju skuplje nego kočijaški, a kočijaša su i tako uzeli.

- Reci, neka zovnu vidara. Možda je uboj.

- A za Katarinu Aleksandrovnu? - upita on.

Ljevina sad već nije iznenađivalo, kao u prvo vreme njegovog života u Moskvi, što je za prevoz sa Vozdviženke na Sivcev - Vražek trebalo uprezati u teške karuce par jakih konja da odvuku te karuce po kaljavom snegu četvrt kilometra, da stoje tamo četiri sata, i da se plati za to pet rubalja. Sad mu je to već izgledalo prirodno.

- Reci kočijašu da dovede dva konja za naše karuce - reče on.

- Razumem.

Zahvaljujući gradskim uslovima, Ljevin je rešio lako i prosto teškoću koja bi u selu iziskivala vazdan ličnog truda i pažnje; izašao iz kuće, viknuo kočijaša, seo i krenuo na Njikitsku. Usput već nije više mislio o novcu nego je premišljao o tome kako će se upoznati s petrogradskim naučnikom sociologom, i kako će razgovarati s njim o svojoj knjizi.

Samo u prve dane života u Moskvi Ljevina su zaprepašćivali oni za seoskog stanovnika neobični, neproduktivni, ali neizbežni rashodi, koji su nailazili na njega sa sviju strana. Sad je već bio navikao na njih. S njim se tu desilo ono što se, kako kažu, dešava pijanicama: prva čaša jedva, druga lakše, a posle treće, lete čašice kao ptičice. Kad je Ljevin razmenio prvu banknotu od sto rubalja, da se kupe livreje lakeju i vrataru, on je i nehotice pomislio da te sasvim nepotrebne livreje, doduše neizbežno neophodne sudeći po čuđenju koje pokazaše kneginja i Kiti kad on nagovesti da bi se moglo i bez livreja - da te livreje staju koliko dva radnika za celo leto, to jest oko trista radnih dana od Svetle nedelje do gospojinskih po klada, i svaki od tih dana pun teškog rada od rane zore do mrkla mraka - i ta banknota od sto rubalja išla je jedva. Ali sledeća, razmenjena pri kupovanju namirnica za ručak na koji behu pozvati rođaci, koje su stajale dvadeset i osam rubalja, iako je i ta izazvala u Ljevinu misao o tome da su dvadeset i osam rubalja petnaest tovara ovsa koji su radnici, znojeći se i stenjući, kosili, vezivali, vrli, vejali, prečišćavali i nasipavali - ta sledeća banknota pošla je ipak lakše. A sad, razmenjivanje banknota već ne izaziva više takva razmišljanja, i one lete lako kao ptičice. A da li je rad utrošen na dobijanje tog novca, u srazmeri sa zadovoljstvom koje se kupuje za taj novac - ta se misao već davno odstranila. Ekonomski račun: da postoji izvesna cena ispod koje se ne može prodavati izvesno žito, takođe je bio zaboravljen. Raž, čiju je cenu on tako dugo održavao, bila je prodata po pedeset kopjejaka od četvrti[248] jevtinije nego što su za nju davali pre mesec dana. Štaviše, proračun da se sa takvim rashodima ne može izdržati cela godina bez duga, i taj proračun već nije imao nikakva značaja. Jedno je bilo potrebno: imati u banci novaca, ne pitati otkuda dolaze, tako da se uvek može znati čime će se sutra kupiti govedina. I taj je račun Ljevin do sad održavao i vodio; imao je uvek novaca u banci.

Ali sad je i sav novac iz banke bio izuzet, i on nije znao gde da ga nađe. To mu za trenutak, kad mu Kiti pomenu o novcu, poremeti raspoloženje; ali nije imao vremena da misli o tome. Sedeo je u kolima i razmišljao o Katavasovu i predstojećem poznanstvu s Metrovom.

3.

Ljevin se prilikom ovog svog dolaska u Moskvu opet zbližio sa svojim drugom sa univerziteta, profesorom Katavasovom, s kojim se nije video od svoje svadbe. Katavasov mu je bio prijatan zbog jasnosti i prostote njegovih pogleda na svet. Ljevin je smatrao da jasnost Katavasovljevih pogleda proističe iz siromaštva njegove prirode. Katavasov pak mislio je da nedoslednost Ljevinovih misli proističe iz nedostatka discipline njegova uma. Ali Katavasovljeva jasnost bila je prijatna Ljevinu, a izobilje Ljevinovih nedisciplinovanih misli bilo je prijatno Katavasovu, i oni su voleli da se viđaju i da se prepiru.

Ljevin je čitao neka mesta iz svog dela Katavasovu, kome se ona dopadoše. Našavši se juče s Ljevinom na jednom predavanju, Katavasov mu reče da se poznati Metrov, čiji se članak jako svideo Ljevinu, nalazi u Moskvi, da je vrlo zainteresovan onim što mu je Katavasov govorio o Ljevinovu radu, i da će Metrov sutra u jedanaest sati biti kod njega, i da bi se rado upoznao s Ljevinom.

- Zbilja se popravljate, baćuška, to mi je milo - reče Katavasov susrećući Ljevina u malom salonu. - Čujem zvonce i mislim: ne može biti da je došao na vreme... A jeste li videli kakvi su Crnogorci[249]? Rođeni ratnici.

- Po čemu? - upita Ljevin.

Katavasov mu ukratko ispriča poslednje vesti, i ušavši s njim u kabinet predstavi Ljevina malom, čvrstom čoveku, vrlo prijatne spoljašnjosti. To je bio Metrov. Razgovor se zadrža neko vreme na politici, i na tome kako u višim petrogradskim krugovima gledaju na poslednje događaje. Metrov saopšti iz sigurnih izvora poznate reči, koje je tobož, tim povodom, izgovorio car i jedan od ministara. Katavasov je čuo, kao sigurno takođe, da je car rekao nešto sasvim drugo. Ljevin se trudio da izmisli situaciju pri kojoj bi i jedne i druge reči mogle biti kazane, i razgovor o tome prekide se.

- Eto, napisao je gotovo celu knjigu o prirodnim pogodbama radnika u odnosu prema zemlji - reče Katavasov - ja nisam specijalista, ali mi se kao prirodnjaku sviđa to što on ne uzima čovečanstvo kao nešto van zooloških zakona, naprotiv, vidi njegovu zavisnost od sredine, i u toj zavisnosti traži zakone razvića.

- To je vrlo zanimljivo - reče Metrov.

- Ja sam stvarno počeo pisati knjigu o seoskom gazdinstvu, ali proučavajući glavno oruđe seoskog gazdinstva, radnika, nehotice sam - reče Ljevin crveneći - došao do potpuno neočekivanih rezultata.

I Ljevin poče, obazrivo, kao da ispituje teren, izlagati svoje gledište. Znao je da je Metrov napisao članak protiv svuda usvojene političko - ekonomske teorije, ali u kolikoj se meri mogao nadati da nađe simpatije za svoje gledište, nije znao, i nije mogao dokučiti po umnom i spokojnom licu naučnika.

- U čemu vi vidite osobita svojstva ruskog radnika? - reče Metrov. - Da li u njegovim, tako da rečem, zoološkim svojstvima, ili u pogodbama pod kojima se on nalazi?

Ljevin vide da je u tome pitanju već rečena misao s kojom se on nije slagao, ali nastavi izlaganje svoje misli, koja se sastojala u tome: da ruski radnik ima pogled na zemlju potpuno različit od onoga kod drugih naroda. A da bi tu postavku dokazao, on pohita da doda, da, po njegovom mišljenju, pogled ruskog naroda na zemlju proističe iz njegove svesti o svome pozivu da naseli ogroman, nezauzet prostor na istoku.

- Lako se može pasti u zabludu, ako se prave zaključci o opštem pozivu naroda - reče Metrov prekidajući Ljevina. - Stanje radnika uvek će zavisiti od njegovog odnosa prema zemlji i kapitalu.

I, ne dajući Ljevinu da dovrši svoju misao, Metrov mu poče izlagati osobine svoje teorije.

U čemu se sastojala suština toga učenja, Ljevin nije razumeo, jer se nije ni trudio da razume; on je video da Metrov, isto tako kao i drugi, bez obzira na svoj članak u kojem je pobijao učenje ekonomista, gleda na položaj ruskog radnika ipak samo sa gledišta kapitala, zarade i rente. Mada je morao priznati da je u istočnom, najvećem delu Rusije renta još ravna nuli, da se zarada devet desetina ruskog stanovništva od osamdeset miliona izražava samo u ishrani sebe, i da kapital ne postoji drukčije do u obliku najpotrebnijeg oruđa - ipak je on samo s te tačke gledišta posmatrao svakog radnika, iako se umnogome razmimoilazio s ekonomistima, i imao svoju novu teoriju o zaradi, koju je izložio Ljevinu.

Ljevin je nerado slušao, i u početku tvrdio suprotno. Hteo je da prekine Metrova, da bi kazao svoju misao, koja je, po njegovom mišljenju, trebalo da učini izlišnim dalje izlaganje. Ali zatim, ubedivši se da oni tako različito gledaju na stvar da nikad jedan drugog ne mogu razumeti, nije više Metrovu odgovarao, samo ga je slušao. Iako ga nimalo nije zanimalo ono što je Metrov govorio, ipak je osećao neko zadovoljstvo slušajući ga. Njegovom samoljublju laskalo je što je takav naučnik tako rado kazivao pred njim svoje misli, sa takvom pažnjom i poverenjem prema Ljevinovom poznavanju predmeta, ponekad samo jednim nagoveštajem ukazujući na čitavu stranu stvari. Ljevin je to pripisivao svojoj vrednosti, ne znajući da je Metrov, razgovarajući sa svima svojim bližim poznanicima, osobito rado govorio o tome sa svakim novim čovekom, i uopšte rado govorio sa svima o predmetu koji ga je zanimao, a koji mu još nije bio jasan.

- Ali mi ćemo odocniti - reče Katavasov pogledavši u časovnik, čim Metrov završi svoje izlaganje.

- Jest, danas je sednica u Društvu ljubitelja za uspomenu na dan pedesetogodišnjeg jubileja Svintiča - reče Katavasov na pitanje Ljevinovo. - Petar Ivanovič i ja spremili smo se da idemo. Obećao sam da govorim o Svintičevim radovima iz zoologije. Pođite s nama, vrlo je zanimljivo.

- Da, zbilja, vreme je - reče Metrov. - Hajdete s nama, a otuda, ako nemate ništa protiv, k meni. Ja bih tako voleo da čujem nešto iz vašeg rada.

- Nemate šta da čujete. To je tek onako, još nije završeno. A na sednicu, vrlo rado.

- A jeste li čuli, baćuška? Odvojio sam mišljenje - reče Katavasov dok je u drugoj sobi oblačio frak.

I razgovor se povede o univerzitetskom pitanju.

Univerzitetsko pitanje bilo je te zime vrlo važan događaj u Moskvi. Tri stara profesora u savetu nisu usvojili mišljenje mladih; mladi su odvojili svoje mišljenje. To mišljenje, po oceni jednih, bilo je užasno, a po sudu drugih bilo je najprostije i najpravičnije mišljenje, i profesori se tako podeliše u dve partije.

Jedni, kojima je pripadao Katavasov, videli su u protivničkoj strani podlu dostavu i prevaru; drugi - detinjariju i nepoštovanje autoriteta. Ljevin, iako nije pripadao univerzitetu, već je nekoliko puta slušao i govorio o ovoj stvari, i imao je o njoj svoje mišljenje; on je učestvovao u razgovoru koji se nastavi i na ulici, dok ne doćoše do zgrade starog univerziteta.

Sednica već beše počela. Za stolom, pokrivenim čohom, za koji sedoše Katavasov i Metrov, sedelo je šest ljudi, a jedan od njih, nisko nagnut ka rukopisu, čitao je nešto. Ljevin sede na jednu od praznih stolica koje su bile poređane oko stola, i šapatom upita studenta koji je tu sedeo: šta se čita? Student pogleda nezadovoljno Ljevina i reče:

- Biografija.

Mada se Ljevin nije interesovao naučnikovom biografijom, ipak je i nehotice slušao, i doznao ponešto zanimljivo i novo iz naučnikova života.

Kad lektor završi, predsednik mu zahvali i pročita stihove pesnika Menta, posvećene tome jubileju, i reče nekoliko reči kao zahvalnost pesniku. Zatim, Katavasov svojim gromkim glasom pročita referat o naučnim radovima jubilara.

Kad Katavasov završi, Ljevin pogleda u časovnik i vide da je već prošao jedan sat, pomisli da neće uspeti da do koncerta pročita nešto iz svoga rada Metrovu, a sad više nije to ni želeo. Za vreme čitanja mislio je opet o pređašnjem razgovoru. Sad mu je bilo jasno: misli Metrova možda i imaju značaja; ali njegove misli takođe imaju značaja. I te se misli mogu rasvetliti i dovesti do nečega samo tako ako svaki bude zasebno radio na izabranom putu; a iz prostog izlaganja tih misli ne može ništa izaći. I rešivši da odbije ponudu Metrova, Ljevin mu priđe pri kraju sednice. Metrov upoznade Ljevina s predsednikom, s kojim je razgovarao o političkoj novosti. Uza razgovor Metrov ispriča predsedniku isto što je pričao Ljevinu, a Ljevin učini iste primedbe koje je već činio jutros, samo, radi raznolikosti, kaza i svoje novo mišljenje, koje mu tu sada dođe na pamet. Zatim opet poče razgovor o univerzitetskom pitanju. Pošto je Ljevin to već jednom čuo, pohita da kaže Metrovu da žali što se ne može koristiti njegovim pozivom, pozdravi se i ode Ljvovu.

4. 

Ljvov, oženjen Natalijom, sestrom Kitinom, proveo je ceo svoj život po prestonicama i u inostranstvu, gde se i vaspitavao i služio kao diplomat.

Prošle godine napustio je diplomatsku službu, ali ne zbog kakve neprijatnosti (on nikad i ni s kim nije imao neprijatnosti), i prešao u dvorsku kancelariju u Moskvi, da bi mogao dati najbolje vaspitanje dvojici svojih dečaka.

Bez obzira na najoštriju suprotnost u navikama i pogledima, kao i na to što je Ljvov bio stariji od Ljevina, oni se ove zime veoma zbližiše i zavoleše.

Ljvov beše kod kuće, i Ljevin uđe bez prijave.

U domaćoj haljini s pojasom, u cipelama od jelenske kože, Ljvov je sedeo u naslonjači i na pince - nez[250] sa sivim staklima čitao knjigu koja je stajala na naslonu; obazrivo je držao, odstranjujući je lepom rukom, cigaru koja se do polovine beše pretvorila u pepeo.

Lepo, fino, i još mdado lice njegovo, kojem kudrava, sjajna srebrna kosa pridavaše još plemenitiji izraz, zasija osmejkom kad spazi Ljevina.

- Vrlo dobro! A ja sam baš hteo k vama da šaljem. Nu, kako je Kiti? Sedite ovde, odmornije je... - On ustade i primače stolicu – ljuljašku. - Jeste li čitali poslednji cirkular u Journal de St. - Pétersbourg[251]? Ja nalazim da je divno - reče unekoliko s francuskim akcentom.

Ljevin ispriča sve što je od Katavasova čuo da se govori u Petrogradu, i porazgovaravši o politici, ispriča o svome poznanstvu s Metrovom i prisustvovanju na sednici. Ljvova to veoma zainteresova.

- Eto, ja vam zavidim što imate pristupa u taj zanimljiv naučni svet - reče on. I upustivši se u razgovor, odmah, po običaju, pređe na zgodniji mu francuski jezik. - Doduše, ja nemam ni vremena. Moja služba i zanimanje s decom lišavaju me toga; a zatim, ne stidim se da kažem da je i moje obrazovanje sasvim nedovoljno.

  - Ja ne mislim tako - reče Ljevin s osmejkom i, kao uvek, s umiljenjem gledajući na njegovo nisko mišljenje o sebi, koje nikako nije dolazilo iz želje da izgleda, ili čak da bude skroman, već je bilo sasvim iskreno.

- Ah, kako da ne! Ja osećam sada kako sam malo obrazovan. Čak i za vaspitanje dece potrebno je da mnogo šta osvežavam u pameti, ili prosto da naučim. Jer, nije dovoljno imati učitelje, potreban je i nadzornik; kao što su u vašem gazdinstvu potrebni ne samo radnici, već i nastojnik. Eto, čitam sad - on pokaza gramatiku od Buslajeva[252], koja je ležala na naslonu za knjigu - to traže od Miše, a to je tako teško... Recimo, objasnite mi. Ovde on govori...

Ljevin htede da mu objasni kako se to ne može razumeti, nego treba naučiti; ali se Ljvov nije slagao s njim.

- Eto, vi se tome rugate! - reče Ljvov.

- Naprotiv, ne možete zamisliti kako se, gledajući u vas, ja učim onome što mi predstoji, to jest, vaspitanju dece.

- Ali se nemate čemu naučiti - reče Ljvov.

- Ja znam toliko - reče Ljevin - da nisam video bolje vaspitanu decu od vaše, i ne bih želeo decu bolju od vaše.

Ljvov je, očevidno, hteo da se uzdrži od pokazivanja radosti, ali ipak sav zasija u osmejku.

- Neka samo budu bolja od mene. To je sve što želim. Vi ne znate sve teškoće - poče on - oko dečaka koji su, kao ovi moji, bili zapušteni u vreme života našeg u inostranstvu.

- Vi preterujete. To su tako sposobni dečaci. Glavna je stvar - moralno vaspitanje. Eto čemu se ja učim posmatrajući vašu decu.

- Vi kažete: moralno vaspitanje. Ne možete zamisliti kako je to teško! Tek što ste savladali jednu stranu, iskrsnu druge, i opet borba. Kad ne bi bilo oslonca u religiji - sećate li se, o tome smo govorili - nijedan otac, bez te pomoći, svojom vlastitom snagom, ne bi mogao vaspitati decu.

Ovaj razgovor, uvek zanimljiv za Ljevina, prekide lepotica Natalija Aleksandrovna, koja se beše obukla za izlazak.

- Ja nisam ni znala da ste vi tu - reče, očevidno ne samo ne žaleći, nego čak radujući se što je prekinula davno poznati joj i dosadni razgovor. - Kako je Kiti? Ja ću danas ručati kod vas. Znaš šta, Arsenije - obrati se ona mužu - uzećeš karuce...

I između muža i žene nastade razmatranje kako će provesti dan. Pošto je muž morao ići da po zvaničnoj dužnosti dočeka nekoga, a žena pak na koncert i javnu sednicu jugoistočnog komiteta, trebalo je mnogo rešavati i kombinovati. Ljevin, kao rođak, morao je uzeti učešća u tim planovima. Bilo je rešeno da Ljevin pođe s Natalnjom na koncert i javnu sednicu, a otuda da pošalju karuce u kancelariju po Arsenija, pa on da dođe po nju i da je odvede do Kiti; ili, ako on ne svrši poslove, da pošalje karuce natrag, i da Ljevin pođe s njom.

- Eto, Ljevin me mazi i kvari - reče Ljvov ženi - uverava me da su naša deca odlična, a ja međutim znam da u njima ima toliko rđavoga.

- Arsenije ide u krajnost, uvek to govorim - reče žena. - Ako tražimo savršenstvo, uvek ćemo biti nezadovoljni. Pravo kaže tata: kad su nas vaspitavali, bila je krajnost - nas su držali u prizemlju, a roditelji su stanovali na prvom spratu; sada, naprotiv, druga krajnost - roditelji u ćileru, a deca na prvom spratu. Sada, roditelji ne treba da imaju svoj život, nego sve za decu.

- Ali ako je to prijatnije? - reče Ljvov smešeći se svojim lepim osmejkom i dotičući se njene ruke. - Ko te ne poznaje, pomislio bi da nisi mati nego maćeha.

- Ne, krajnost nigde nije dobra - reče mirno Natalija, ostavljajući njegov nož za prosecanje knjiga na sto, na određeno mesto.

- A, evo ih, hodite ovamo, savršena deco! - reče Ljvov lepim dečacima koji, kad uđoše, pokloniše se Ljevinu, i priđoše ocu očevidno želeći da ga o nečem pitaju.

Ljevin je želeo da porazgovara s dečacima, da čuje šta će reći ocu, ali Natalija započe razgovor s njim, a odmah zatim uđe u sobu Mahoćin, drug Ljvova u službi, u dvorskom mundiru, da zajedno idu da dočekaju nekoga - i sad se razveza beskrajan razgovor o Hercegovini, o kneganjici Korzinskoj, o dumi, i o naprasnoj smrti Apraksine.

Ljevin sasvim zaboravi na datu mu poruku, i seti se tek pri izlasku u predsoblje.

- Ah, Kiti mi je naložila da porazgovaram s vama o Oblonskom - reče, kad Ljvov zastade na stepenicama ispraćajući ženu i njega.

- Da, da, maman hoće da mi, les beaux - frères,[253] jurišamo na njega - reče on crveneći. - A ne znam zašto baš ja?

- Onda ću ga ja napasti - smešeći se reče Ljvova, koja je u svojoj beloj krznenoj rotondi očekivala svršetak razgovora. - E, hajdemo.

5.

Na dnevnom koncertu izvođene su dve vrlo zanimljive stvari.

Jedna je bila fantazija Kralj Lir u stepi, a druga - kvartet, posvećen Bahovoj uspomeni. Obe stvari su bile nove i u novom duhu, i Ljevin je želeo da stvori o njima svoje mišljenje. Pošto otprati svastiku do njenog sedišta, on stade kraj stuba i reši se da sluša što može pažljivije i savesnije. Trudio se da se ne rasejava i da ne kvari utisak gledajući kapelnika sa belom kravatom, i njegovo mahanje rukama, koje uvek tako neprijatno skreće muzičku pažnju; starao se da ne gleda u dame sa šeširima, koje su, za koncert, brižljivo uvezale uši trakama; da ne gleda u sva ta lica koja, ili ničim ne behu zauzeta, ili behu zauzeta najrazličnijim interesovanjem, samo ne muzikom. Starao se da izbegne susrete sa znalcima muzike i raznim pričalima, gledao preda se i slušao.

Ali što je više slušao fantaziju o kralju Liru, sve se dalje osećao od mogućnosti da stvori sebi ma kakvo određeno mišljenje. Neprestano se počinjalo, kao pripremalo muzičko izražavanje osećanja, i odmah se raspadalo na odlomke novih početaka muzičkih izraza, a ponekad prosto na neobično komplikovane zvuke koje nije vezivalo ništa drupo do jedino kompozitorov prohtev. Ali i sami odlomci tih muzičkih izraza, ponekad dobrih, behu neprijatni, jer su bili potpuno neočekivani i ničim nepripremljeni. Veselost, tuga, očajanje, nežnost, trijumf, pojavljivahu se bez ikakvog prava na to, kao osećanja ludaka. I kao kod ludaka, ta su osećanja i prolazila neočekivano.

Za sve vreme izvođenja ove fantazije Ljevin se osećao kao gluv čovek koji gleda one što igraju. Bio je u velikoj nedoumici kad se svršio komad, i osećao veliki umor od napregnute i ničim nenagrađene pažnje. Sa svih strana začu se silno pljeskanje. Svi ustadoše, pokrenuše se, počeše govoriti. Želeći da prema utiscima drugih rasvetli svoju sumnju, Ljevin poče hodati, tražiti znalce, i obradova se kad spazi jednog

Od poznatih znalaca gde razgovara sa Pescovom, Ljevinovim poznanikom.

Divno! - govorio je dubok bas Pescova. - Zdravo, Konstantine Dmitriču. Osobito je izrazito, i reljefno, tako reći, i bogato bojama ono mesto gde osećate kako se Kordelija približuje, gde žena, das ewig Weiblische,[254] stupa u borbu sa sudbinom. Zar ne?

- Našto tu Kordelija? - bojažljivo upita Ljevin, zaboravivši sasvim da je fantazija predstavljala kralja Lira u stepi.

- Pojavljuje se Kordelija... evo! - reče Pescov udarajući prstom po glatkoj afiši koju je držao u ruci, i dajući je Ljevinu.

Tek tada se Ljevin seti naslova fantazije, i pohita da pročita na ruski prevedene Šekspirove stihove, štampane na obrnutoj strani afiše.

- Bez toga se ne može pratiti - reče Pescov obraćajući se Ljevinu, pošto je njegov sabesednik otišao, i on nije imao više s kim da razgovara.

Za vreme odmora, između Ljevina i Pescova zapodenu se prepirka o dobrim i rđavim stranama vagnerovskog pravca[255] u muzici. Ljevin je dokazivao da je Vagnerova pogreška, i pogreška sviju njegovih sledbenika u tome što muzika treba da pređe u oblast tuđe umetnosti; i da se isto tako vara i poezija kad opisuje crte lica, što treba da radi slikarstvo; i kao primer takve pogreške navede vajara koji je namislio da u mermeru iskleše senke pesničkih likova[256] koje se podižu oko pesnikove figure na postamentu. »Te su senke kod vajara tako malo senke, da se drže za stepenice«, reče Ljevin. Ova mu se fraza dopadala, ali se nije mogao setiti da li nije tu istu frazu kazao i ranije, i to baš Pescovu, te se, rekavši je, zbuni.

Pescov je dokazivao da je umetnost jedna, i da ona može dostići svoj najviši izraz samo u sjedinjenju svih vrsta umetnosti.

Drugu tačku koncerta Ljevin nije uspeo da sluša. Pescov, koji je stajao pored njega, govorio je s njim skoro za sve vreme, osuđivao taj komad zbog njegove izlišne, otužne, namerne prostote, i upoređivao ga sa prostotom prerafaelita u slikarstvu. Pri izlazu, Ljevin srete još mnogo poznanika, s kojima porazgovara o politici, o muzici, i o zajedničkim poznanicima; između ostalih srete i grofa Bolja - a beše sasvim zaboravio da treba da ga poseti.

- Idite odmah - reče mu Ljvova, kojoj on to saopšti - možebiti vas neće ni primiti; a zatim dođite u sednicu po mene. Zateći ćete me još.

6.

Možda ne primaju? - zapita Ljevin ulazeći u predsoblje doma grofice Bolj.

- Primaju, izvolite - reče vratar i uze odlučno skidati s njega bundu.

»Baš mi se ne ide - mislio je Ljevin, sa uzdahom skidao rukavicu i ispravljao šešir. - Zašto li idem? I o čemu ću s njima razgovarati?«

Prolazeći kroz prvi salon, Ljevin srete na vratima groficu Bolj, koja je sa zabrinutim i strogim licem nešto naređivala sluzi. Spazivši Ljevina, ona se osmehnu i ponudi ga u mali salon, iz kojeg su dopirali glasovi. U tom salonu sedeli su na foteljama dve grofičine kćeri, i Ljevinov poznanik, moskovski pukovnik. Ljevin priđe, pozdravi se, i sede pored divana držeći šešir na kolenu.

- Kako je vaša žena sa zdravljem? Jeste li bili na koncertu? Mi nismo mogli. Mama je morala prisustvovati parastosu.

- Da, čuo sam... Kakva iznenadna smrt - reče Ljevin.

Grofica uđe, sede na divan i takođe upita za ženu i koncert. Ljevin odgovori i ponovi pitanje o iznenadnoj smrti Apraksine. - Ona je, uostalom, uvek bila slabog zdravlja.

- Jeste li bili sinoć u operi?

- Da, bio sam.

- Luka[257] je bila vrlo dobra.

- Da, vrlo dobra - reče on, i pošto mu je bilo svejedno šta će o njemu pomisliti, poče ponavljati ono što se sto puta čulo o talentu pevačice. Grofica Bolj činila se kao da sluša. Zatim, kad Ljevin dosta nagovori i ućuta, uze da govori pukovnik, koji je dotle ćutao. Pukovnik takođe poče o operi i osvetljenju. Najzad, pošto ispriča o nameravanoj folle journée[258] kod Ćurina, pukovnik se nasmeja, zagalami, ustade i ode. Ljevin takođe ustade, ali po grofičinom licu vide da je još rano da ide. Trebalo je da ostane još dva - tri

minuta. On sede.

Ali kako je neprestano mislio koliko je to glupo, nije nalazio predmet za razgovor i ćutao je.

- Vi nećete na javnu sednicu? Kažu da je vrlo zanimljivo - poče grofica. - Da, obećao sam svojoj belle - soeur[259] da svratim po nju - reče Ljevin.

Nastade ćutanje. Mati i kći još jedanput se zglednuše.

»E, čini mi se, sad je vreme«, pomisli Ljevin i ustade. Dame se rukovaše s

njim i zamoliše da preda mille choses[260] ženi.

Vratar ga upita, kad mu je dodavao bundu: - Gde izvolevate stanovati? - i

odmah zapisa u veliku, lepo povezanu knjigu.

»Razume se, meni je svejedno, ali je ipak zazorno i užasno glupo«, pomisli Ljevin, tešeći se time što to svi rade, i pođe na javnu sednicu komiteta, gde je trebalo da nađe svastiku pa da s njom zajedno ide kući.

Na javnoj sednici komiteta bilo je mnogo sveta, i gotovo celo društvo. Ljevin je došao u vreme izveštaja, koji je, kako su svi govorili, bio vrlo zanimljiv. Kad se svršilo čitanje izveštaja, društvo se sabra, i Ljevin se nađe i sa Svijažskim, koji ga pozva da večeras neizostavno dođe u Poljoprivredno društvo gde će se čitati važan referat, i sa Stepanom Arkadijevičem koji tek što beše došao s trka, i još sa mnogo drugih poznanika, s kojima Ljevin još malo porazgovara, ču razna mišlješa o sednici, o novom komadu, i o parnici. Verovatno usled umora koji poče osećati, on, govoreći o parnici, učini grešku i te se greške zatim nekoliko puta s neprijatnošću sećao. Govoreći o kazni koja se imala izreći nad strancem kome se sudilo[261] u Rusiji, i o tome kako bi bilo nepravilno kazniti ga progonstvom u inostranstvo, Ljevin ponovi ono što je čuo juče u razgovoru s jednim poznanikom.

- Ja mislim da njegovo progonstvo u inostranstvo znači isto što i kazniti štuku puštanjem u vodu. - Docnije se Ljevin setio da je ta misao, proturena kao svoja, a koju je čuo od poznanika, bila iz Krilovljeve basne, i da je poznanik ponovio tu misao iz novinarskog podlistka.

Svrativši sa svastikom kući i našavši Kiti zdravu i veselu, Ljevin ode u klub.

7.

Ljevin stiže u klub tačno na vreme. U isto vreme stizali su i gosti i članovi. Ljevin odavno nije bio u klubu, upravo od onog doba kad je, po izlasku sa univerziteta, živeo u Moskvi i kretao se u svetu. Sećao se kluba, spoljašnjih pojedinosti njegovog uređenja, ali je sasvim zaboravio onaj utisak koji je ranije osećao u klubu. No tek što je, ušavši u široko poluokruglo dvorište i sišavši s kola, stupio na stepenice i spazio vratara sa lentom koji mu bez šuma otvori vrata i pokloni mu se; tek što je video u vratarevoj sobi kaljače i bunde članova kluba, koji dokonaše da je manje posla ostaviti kaljače dole, nego nositi ih gore; tek što je čuo prethodno tajanstveno zvonce, i spazio, penjući se po blagim stepenicama, statuu na platformi i, kod gornjih vrata, trećeg ostarelog poznatog vratara u klupskoj livreji, koji ni polako ni brzo otvori vrata i zagleda gosta, Ljevina obuze davnašnji utisak kluba, utisak odmora, zadovoljstva i pristojnosti.

- Izvolite ostaviti šešir - reče vratar Ljevinu koji je zaboravio pravilo kluba da se šeširi ostavljaju u predsoblju. - Odavno niste bili. Knez vas je još juče upisao. Knez Stepan Arkadijevič još nije došao.

Vratar je poznavao ne samo Ljevina, nego i sve njegove poznanike i rođake, i odmah pomenu sve bliske mu ljude.

Kad prođe prvu prolaznu dvoranu sa zaklonima, i zdesna pregrađenu sobu gde je sedeo prodavac voća, Ljevin zaobiđe starca koji je lagano išao, i uđe u trpezariju punu ljudskog žagora.

On prođe pored gotovo već zauzetih stolova, razgledajući goste. Ovde - onde, nailazio je na najraznolikije, stare i mlade, malo poznate i vrlo poznate ljude. Ne beše nijednog srditog i zabrinutog lica. Činilo se kao da su svi zajedno s kapama u predsoblju ostavili brige i uzbuđenja, i sakupili se da se natenane koriste materijalnim blagom života. Tu je bio Svijažski, pa Ščerbacki, i Nevjedovski, i stari knez, i Vronski, i Sergije Ivanovič.

- A! Što si odocneo? - smešeći se reče knez pružajući mu ruku preko ramena. - Šta radi Kiti? - dodade on popravljajući ubrus koji beše zadenuo za dugme od prsnika.

- Dobro je, zdrava je; one utroje ručaju kod kuće.

- A, rekla - kazala. E, kod nas nema mesta. Idi za onaj sto i zauzimaj što pre mesto - reče knez, i okrenuvši se pažljivo primi tanjir s čorbom od manića.

- Ljevine, ovamo! - viknu malo dalje dobrodušan glas. To je bio Turovcin. On je sedeo sa mladim oficirom, a pored njih su bile dve naslonjene stolice. Ljevin mu radosno priđe. Uvek je voleo dobrodušnog lumpova Turovcina - za njega je bila vezana uspomena na izjavu ljubavi Kiti - a danas, posle svih usiljenih umnih razgovora, dobrodušni izgled Turovcina bio mu je još osobito prijatan.

- To je za vas i za Oblonskog. On će sad doći.

Oficir, sa vrlo pravim držanjem, veselim, uvek nasmejanim očima, bio je Petrograđanin Gagin. Turovcin ih upoznade.

- Oblonski uvek zadocnjava.

- A, evo ga.

- Ti si sad došao? - reče Oblonski brzo im prilazeći. - Zdravo. Jesi li pio rakije? E, hajdemo.

Ljevin ustade i pođe s njim ka velikom stolu okićenom rakijama i najraznovrsnijim zakuskama. Reklo bi se da se od dvadeset zakusaka zaista moglo nešto izabrati što bi bilo po ukusu, ali Stepan Arkadijevič zatraži nešto naročito, i jedan od livrejisanih lakeja, koji je tu stajao, donese odmah što se tražilo. Ljevin i Oblonski ispiše po čašicu i vratiše se k stolu.

Još dok su jeli čorbu, Gaginu donesoše šampanj, i on naredi da se sipa u četiri čaše. Ljevin primi ponuđenu čast i odmah poruči drugu bocu. Beše ogladneo, te je jeo i pio sa velikim zadovoljstvom, i sa još većim zadovoljstvom uzimao učešće u veselim i prostim razgovorima sabesednika. Spustivši glas, Gagin ispriča novu petrogradsku anegdotu; anegdota, mada je bila nepristojna i glupa, beše vrlo smešna, i Ljevin se tako glasno nasmeja da se susedi obazreše.

- To je nešto nalik na ono: »ja to očima ne mogu pogledati!« Sećaš li se? - upita Stepan Arkadijevič. - Ah, divno! Daj još jednu bocu - reče lakeju i poče pričati.

- Petar Ilič Vinovski vas moli - prekide starčić lakej Stepana Arkadijeviča, donoseći dve visoke čaše šampanja i obraćajući se Stepanu Arkadijeviču i Ljevinu. Stepan Arkadijevič uze čašu, i zglednuvši se na drugom kraju stola s ćelavim, riđim i brkatim čovekom, smešeći se odmahnu mu glavom. 

 Ko je to? - upita Ljevin.

- Jedanput si ga video kod mene, sećaš li ce? Dobar čovek. Ljevin učini isto što i Stepan Arkadijevič i uze čašu.

Anegdota Stepana Arkadijeviča bila je takođe vrlo šaljiva. Ljevin tad ispriča svoju anegdotu, koja se takođe dopade. Zatim se povede reč o konjima, o današnjim trkama, i o tome kako je glatko Atlasni Vronskog dobio prvu nagradu. Ljevin i ne oseti kako prođe ručak.

- A! Evo ih! - reče pri kraju ručka Stepan Arkadijevič, naginjući se preko naslona stolice i pružajući ruku Vronskom koji je sa visokim gardijskim pukovnikom prilazio k njemu. Na licu Vronskog sijala je takođe opšta klupska vesela dobrodušnost. On se veselo nalakti na rame Stepana Arkadijeviča šapćući mu nešto, i sa istim veselim osmejkom pruži ruku Ljevinu.

- Vrlo mi je milo što vas vidim - reče Vronski. - A ja sam vas onda na izborima tražio, pa mi rekoše da ste već otišli - reče.

- Da, ja sam istog dana otputovao. Baš smo sad govorili o vašem konju. Čestitam - reče Ljevin« - To se zove brzo trčanje!

- Pa i vi imate konje.

- Ne, moj otac ih je imao, ali ja se sećam i znam.

- Gde si ručao? - upita Stepan Arkadijevič.

- Mi smo za drugim stolom, iza stubova.

- Njemu smo tamo priredili čestitanje - reče visoki pukovnik. - Već druga careva nagrada! Kad bih ja imao takvu sreću u kartama, kao on u konjima.

- Ali, da ne gubim zlatno vreme. Odoh u pakao[262] - reče pukovnik i ode od stola.

- To je Jašvin - odgovori Turovcinu Vronski, i sede na prazno mesto pored njih. Pošto ispi ponuđenu mu čašu, on poruči bocu. Da li pod uticajem klupskih utisaka, ili zbog popivenog vina, tek Ljevin se upusti u razgovor sa Vronskim o najboljoj vrsti stoke, i beše mu vrlo milo što ne oseća nikakvo neprijateljstvo prema ovom čoveku. Čak mu između ostalog reče da je čuo od žene da ga je videla kod kneginje Marije Borisovne.

- Ah, kneginja Marija Borisovna, divna je! - reče Stepan Arkadijevič i ispriča o njoj anegdotu koja sve nasmeja. Osobito se Vronski tako dobrodušno raskikota, da se Ljevin oseti sasvim izmiren s njim.

- Jesmo li svršili? - reče Stepan Arkadijevič, ustajući i smešeći se. -Hajdemo.

8. 

Ustavši od stola, Ljevin osećaše da mu se ruke u hodu osobito pravilno i lako kreću, i pođe s Gaginom kroz visoke sobe u dvoranu za bilijar. Prolazeći kroz veliku dvoranu, srete se sa tastom.

- No, kako ti se dopada naš hram dokolice? - reče knez uzevši ga pod ruku. - Hajdemo da se prošetamo.

- Baš sam i hteo da prođem, da razgledam. Zanimljivo je.

- Da, za tebe je zanimljivo. A mene već drugo nešto zanima. Eto, ti gledaš ove starčiće - reče, pokazujući na pogrbljenog člana s otromboljenom usnom koji prolažaše kraj njih jedva pomičući noge u mekim cipelama - i misliš da su se oni kao mućkovi i rodili.

- Kako kao mućkovi?

- Eto, ne znaš ni za taj naziv. To je naš klupski termin. Znaš, ako se jaja u vožnji tresu, pa se mnogo tresu, načine se mućkovi. Tako i mi: voziš se, voziš u klub, pa tek postaneš mućak. Da, ti se smeješ, a mi gledamo kad ćemo postati mućkovi. Poznaješ li kneza Čečenskog? - upita knez, i Ljevin vide po njegovom licu da će nešto smešno ispričati.

- Ne, ne poznajem.

- Kako to! Knez Čečenski, poznati knez Čečenski! Ali svejedno. On je uvek igrao bilijara. Pre tri godine još, nije bio mućak i još se hrabrio. Štaviše, druge je nazivao mućkovima. Ele, dođe on jedanput, a naš vratar... znaš Vasilija? onaj debeli. On je slavan bonmotista.[263] Ele, pita njega knez Čečenski: »Je li, Vasilije, ko je sve došao? Ima li i mućkova?« A onaj će mu reći: »Vi ste treći.« Da, brajko, tako ti je to!

Razgovarajući i zdraveći se sa poznanicima koje je sretao, Ljevin prođe s knezom sve sobe: veliku, gde su već stajali stolovi, i igrali obični partneri na male sume; sobu za odmor, gde su igrali šaha, i gde je sedeo Sergije Ivanovič i razgovarao s nekim; dvoranu za bilijar, gde se na savijutku kraj divana beše okupila vesela partija sa šampanjem, u kojoj je učestvovao i Gagin; zaviriše i u pakao, gde se kraj jednog stola, za koji je već bio seo Jašvin, tiskalo mnogo kibica. Starajući se da ne lupaju pri hodu, uđoše i u tamnu čitaonicu, gde je, ispod lampa sa šeširima, sedeo jedan mladić srditoga lica koji je uzimao časopise jedan za drugim, i jedan ćelavi general potonuo u čitanje. Uđoše i u onu sobu koju je knez nazivao umnom. U toj su sobi tri gospodina vatreno razgovarali o poslednjoj političkoj novosti.

- Kneže, izvolite, gotovo je - reče jedan od njegovih partnera koji ga tu pronađe, i knez ode. Ljevin posede malo i posluša, ali, setivši se svih jutrošnjih razgovora, odjednom mu postade strašno dosadno. Žurno ustade i pođe da traži Oblonskog i Turovcina, s kojima mu beše prijatno i veselo.

Turovcin je sedeo sa čašom vina na visokom divanu u dvorani za bilijar, a Stepan Arkadijevič razgovarao o nečem s Vronskim u udaljenom uglu sobe.

- Nije da joj je dosadno, nego ona neodređenost, nestalnost položaja - začu Ljevin i htede brzo da se udalji; ali ga Stepan Arkadijevič pozva.

- Ljevine! - reče Stepan Arkadijevič, i Ljevin vide da su onome oči vlažne, što je kod njega uvek slučaj kad je pijan ili razdragan. Danas je bilo i jedno i drugo. - Ljevine, nemoj da ideš - reče, i jako ga steže za lakat, očevidno ne želeći nipošto da ga pusti.

- Ovo je moj iskreni i gotovo najbolji prijatelj - reče on Vronskom. - Ti si mi, takođe, još bliži i draži. Ja hoću, i znam da vi morate biti prijatelji i bliski, jer ste obojica dobri ljudi.

- Dakle, ostaje nam još samo da se poljubimo - dobrodušno šaleći se reče Vronski, dajući ruku. I brzo uze pruženu ruku i snažno je steže.

- Veoma, veoma mi je milo - reče Ljevin stežući njegovu ruku.

- Momče, bocu šampanja! - naredi Stepan Arkadijevič.

- I meni je veoma milo - reče Vronski.

Ali, i pored želje Stepana Arkadijeviča, kao i njihove zajedničke želje, nisu imali o čemu da govore, i obojica su to osećali.

- Znaš li da on ne poznaje Anu? - reče Stepan Arkadijevič Vronskom. - Neizostavno hoću da ga upoznam s njom. Hajdemo, Ljevine.

- Zbilja? - reče Vronski. - Ona će se jako radovati. Ja bih odmah pošao kući - dodade - ali me Jašvin brine, hoću da budem ovde dok ne završi igru.

- A zašto, ima nešto rđavo?

- Neprestano gubi, i samo ga ja mogu zadržati.

- E, onda bar partiju bilijara? Ljevine, hoćeš li? Divota - reče Stepan Arkadijevič. - Složi piramidu - obrati se on markeru.

Odavno je gotovo - reče marker, koji već beše namestio kugle u trougaonik, i zabavljajući se teraše crvenu po bilijaru.

- E, hajde!

Posle partije bilijara Vronski i Ljevin sedoše za sto Gagina, i Ljevin, na predlog Stepana Arkadijeviča, poče da secuje na kečeve. Vronski posede kraj stola, okružen poznanicima koji su mu neprestano prilazili, zatim ode u paklenu dvoranu da obiđe Jašvina. Ljevin je osećao prijatan odmor od jutarnjeg umnog zamora. Radovao se prekidu neprijateljstva prema Vronskom, i utisak spokojstva, pristojnosti i zadovoljstva nikako ga nije napuštao.

Kad se partija svršila, Stepan Arkadijevič uze Ljevina pod ruku.

- E, sad ćemo do Ane. Odmah? A? Ona je kod kuće. Odavno sam joj obećao da ću te dovesti. Kuda si mislio večeras?

- Nikud naročito. Obećao sam Svijažskom u Poljoprivredno društvo. Dobro, hajdemo, - reče Ljevin.

- Vrlo dobro, hajdemo! Vidi da li su došle moje karuce! - obrati se Stepan Arkadijevač lakeju.

Ljevin priđe stolu, plati četrdeset rubalja izgubljenih na kečevima, plati neke troškove u klubu, za koje je na neki tajanstven način znao starac lakej koji je stajao kraj vrata - i naročito mašući rukama pođe kroz sve dvorane ka Izlazu. 

9. 

Karuce Oblonskog! - viknu srditim basom vratar. Karuce priđoše i obojica sedoše. Samo još za vreme dok su karuce izlazile iz dvorišta kluba Ljevin je osećao utiske od klupskog mira, zadovoljstva, i nesumnjive pristojnosti svega što ga okružava; a čim su karuce izišle na ulicu, i on osetio ljuljanje ekipaža po neravnom putu, čuo srditu viku drugog kočijaša, spazio pri jasnom osvetljenju crvenu firmu krčme i dućana, njegovi se utisci pobrkaše, i on poče razmišljati o svojim postupcima, i pitati se: da li dobro radi što ide Ani? Šta će reći Kiti? Ali Stepan Arkadijevič ne dade mu da se zamisli, razgoni njegove sumnje.

- Kako mi je milo - reče on - što ćeš je upoznati. Doli je to, znaš, odavno želela. I Ljvov je bio kod nje, i sad dolazi. Ne što mi je sestra - nastavi Stepan Arkadijevič - nego baš smelo mogu reći da je to neobična žena. Videćeš. Njen je položaj vrlo težak, osobito sad.

- Zašto osobito sad?

- Vodimo pregovore s njenim mužem za razvod braka. On pristaje; ali ima teškoća oko sina, i tako se stvar, koja je trebalo odavno da se svrši, vuče evo već tri meseca. Čim se svrši razvod, ona će se venčati s Vronskim. Kako je to glupo, taj stari običaj okretanja, Isaija likuj, u koji niko ne veruje i koji smeta ljudskoj sreći! - umetnu Stepan Arkadijevič. - A tada će njihov položaj biti određen, kao god i moj, kao i tvoj.

- U čemu je teškoća? - reče Ljevin.

- Ah, to je duga i dosadna istorija! Sve ti je to kod nas tako neodređeno. Stvar je u ovome: očekujući razvod, ona živi u Moskvi, gde i njega i nju svi poznaju, već tri meseca; nikuda ne izlazi, ni s kim se ne viđa od žena osim sa Doli, zato što, razumeš li, ona neće da joj dolaze iz milosti; luda kneginjica Varvara, čak je i ona otputovada, jer smatra da je položaj nezgodan. U takvim okolnostima nikoja druga žena ne bi mogla naći u sebi izvore za pothranjivanje života. Ona pak, videćeš kako je udesila svoj život, kako je spokojna, dostojanstvena. Nalevo, ulica prema crkvi! - viknu Stepan.

Arkadijevič naginjući se kroz prozor karuca. - Ih, ala je vrućina! - reče on, premda je bilo 12 stepeni mraza, i raskopča još više svoju i inače raskopčanu bundu.

- Ona ima kćer, sigurno je njome zauzeta? - reče Ljevin.

- Ti, čini mi se, zamišljaš svaku ženu samo kao ženku, une couveuse[264] - reče Stepan Arkadijevič. - Po tebi, ako je zauzeta, onda neizostavno decom. Kćer svoju ona izvrsno vaspitava, rekao bih, ali se o njoj ne čuje. Ana je pre svega zauzeta onim što piše. Vidim već da se ironično smeškaš, ali varaš se. Ona piše dečju knjigu, i nikome ne govori o tome, ali meni je čitala, i ja sam davao rukopis Vorkujevu,.. znaš onog izdavača... koji i sam piše, čini mi se. On se razume u tome, i kaže da je stvar dostojna pažnje. Ti sad misliš da je Ana žena - pisac? Ni najmanje. Ona je pre svega žena, srce, videćeš. Sad je kod nje devojčica Engleskinja, i čitavom tom porodicom se zanima.

- Je li to nešto filantropsko?

- Eto, sve odmah vidiš nekako rđavo. Ne filantropsko, već srdačno. Kod njih je, to jest, kod Vronskog, radio trener Englez, majstor svoga posla, ali pijanica. Sasvim se propio, delirium tremens,[265] i porodica se našla na ulici. Ana je to videla, pomogla, predala se zadatku, i sad je cela porodica na njenim rukama; ali ne onako, s visine, pomoću novca; Ana sama sprema dečake na ruskom jeziku za gimnaziju, a devojčicu je uzela u kuću. Videćeš.

Karuce uđoše u dvorište, i Stepan Arkadijevič jako zazvoni na ulazu, pred kojim su stajale saonice.

I ne pitajući čoveka koji otvori vrata da li su kod kuće, Stepan Arkadijevič uđe u predsoblje. Ljevin je išao za njim, sve više dvoumeći da li dobro radi što ide.

Pogledavši se u ogledalu, on primeti da je crven, ali je bio uveren da nije pijan, i pođe po zastrtim stepenicama za Stepanom Arkadijevičem. Izašavši gore, Stepan Arkadijevič upita lakeja, koji mu se poklonio kao bliskom čoveku, ko je kod Ane Arkadijevne, i dobi odgovor da je tu gospodin Vorkujev.

- Gde je ona?

- U kabinetu.

Prešavši malu trpezariju sa tamnim drvenim zidovima, Stepan Arkadijevič i Ljevin uđoše po mekom ćilimu u polutamni kabinet, osvetljen jednom lampom sa velikim tamnim šeširom. Druga lampa, refraktor, gorela je na zidu i osvetljavala veliku sliku žene u prirodnoj veličini, na koju Ljevin nehotice obrati pažnju. To je bio portre Anin koji je u Italiji radio Mihailov. Dok je Stepan Arkadijevič zalazio za rešetku po kojoj je vijugala lozica, i muški glas koji je govorio umukao, Ljevin je gledao portre koji, sjajno osvetljen, prosto izbijaše iz okvira, i nije mogao da odvoji pogled od njega. Zaboravi čak i gde je, i ne slušajući šta se oko njega govori ne dizaše očiju sa divne slike. To nije bila slika, već živa dražesna žena, sa crnom kovrdžavom kosom, golim ramenima i rukama, i sa zamišljenim poluosmejkom na usnama pokrivenim nežnim maljama, žena koja je pobedonosno i nežno gledala u Ljevina očima koje ga zbunjivahu. Samo po tome nije bila živa, što je bila lepša nego što može biti živa žena.

- Vrlo mi je milo - odjednom ču Ljevin pored sebe glas koji se očevidno njemu obraćao, glas žene čijim se likom naslađivao. Ana mu iziđe u susret iza rešetke sa lozicom, i Ljevin ugleda u polusvetlosti kabineta ženu sa portreta, u tamnoj, raznobojnom mustrom pokrivenoj plavoj haljini, ne u onom položaju, ne s onim izrazom, ali na istoj visini lepote na kojoj ju je shvatio umetnik u slici. Ana je u stvarnosti bila manje sjajna, ali je zato u živoj ženi bila neka nova primamljivost, čega nije bilo u portretu.

10. 

Ona mu pođe u susret ne krijući radost što ga vidi kod sebe. Po mirnoći s kojom mu ona pruži malu i energičnu ruku, upozna ga s Vorkujevom i pokaza na riđokosu, lepuškastu devojku koja je tu sedela za radom, nazvavši je svojom vaspitanicom - Ljevin poznade držanje žene iz velikog sveta, uvek mirno i prirodno, i to mu beše prijatno.

- Vrlo, vrlo mi je milo - ponovi ona, i te proste reči, iz njenih usta, dobiše za Ljevina naročit smisao. - Ja vas odavno poznajem i volim i zbog prijateljstva sa Stivom, i zbog vaše žene... ja sam s njom bila vrlo kratko vreme, ali ona je ostavila na mene utisak divnog cvetka, baš cvetka. I ona će skoro postati mati!

Govorila je slobodno i lagano, pokatkad prenoseći svoj pogled s Ljevina na brata; Ljevin oseti da je utisak, koji je on učinio na nju bio dobar, i bi mu s njom lako, prosto i prijatno, kao da je još iz detinjstva poznaje.

- Ivan Petrovič i ja zauzeli smo Aleksijev kabinet - reče ona odgovarajući time Stepanu Arkadijeviču na njegovo pitanje, može li se pušiti - u smislu da se može pušiti; i pogledavši u Ljevina, umesto pitanja: puši li on? privuče k sebi kutiju za cigarete od kornjače i izvadi cigaretu.

- Kako si sad sa zdravljem? - upita je brat.

- Dobro. Živci kao uvek.

- Je li da je slika neobično lepa? - reče Stepan Arkadijevič, primetivši da Ljevin pogleda u portre.

- Ja nisam video boljeg portreta.

- I neobično sličan, zar ne? - reče Vorkujev.

Ljevin prenese pogled sa portreta na original. Osobiti sjaj osvetli Anino lice u trenutku kad oseti na sebi njegov pogled. Ljevin pocrvene, i da bi sakrio svoju zabunu htede da je upita da li je skoro videla Darju Aleksandrovnu, kad, u isti mah, Ana progovori:

- Ivan Petrovič i ja baš smo govorili o poslednjim slikama Vaščenkova.

Jeste li ih videli?

- Da, video sam ih - odgovori Ljevin.

- Ali, oprostite, ja sam vas prekinula, vi ste hteli reći...

Ljevin je upita da li je skoro videla Doli.

- Juče je bila kod mene, vrlo je ljuta na gimnaziju zbog Griše. Nastavnik latinskog jezika, čini mi se, bio je nepravičan prema njemu.

- Da, video sam slike. Nisu mi se mnogo dopale - vrati se Ljevin na razgovor koji je ona počela.

Ljevin sad nije govorio sa zanatskim poznavanjem stvari, kako je razgovarao toga jutra. Svaka reč u razgovoru s njom dobijala je osobiti značaj. Bilo je prijatno i govoriti s njom, a još prijatnije slušati je.

Ana je govorila ne samo prirodno i umno, nego umno i ležerno, ne pripisujući nikakvu vrednost svojim mislima, a pridajući veliku vrednost mislima sagovornika.

Razgovor se povede o novom pravcu umetnosti, o novom ilustrovanom[266] izdanju Biblije čije ilustracije je radio francuski umetnik. Vorkujev je osuđivao umetnika za realizam, doveden do grubosti. Ljevin reče da su Francuzi, kao niko, sproveli realnost u umetnosti, i da, prema tome, vide osobitu zaslugu u vraćanju realizmu. U tome, što više ne lažu, nalaze oni poeziju.

Nikada još, nijedna umna stvar koju bi Ljevin izrekao, nije mu činila takvo zadovoljstvo kao ova sada. Celo lice Anino odjednom zasija kad oceni tu njegovu misao. Ona se nasmeja.

- Ja se smejem - reče - kao što se čovek smeje kad vidi vrlo sličan portret. To što ste rekli potpuno karakteriše sadašnju francusku umetnost[267], i slikarstvo, pa i književnost: Zola, Dode. Ali možebiti da uvek tako biva: umetnici stvaraju svoje conceptions[268] od izmišljenih, relativnih figura, a

zatim, pošto se sve combinaisons[269] izvedu, izmišljene figure dosade, i tada počinju zamišljati prirodnije, istinitije figure.

- E, to je potpuno tačno! - reče Vorkujev.

- Dakle bili ste u klubu? - obrati se ona bratu.

»Da, da, to je žena!« mislio je Ljevin, zanevši se i uporno gledajući u njeno lepo, pokretljivo lice, koje se odjednom potpuno izmeni. Ljevin nije čuo o čemu je ona govorila nagnuvši se k bratu, ali je bio poražen promenom njezina izraza. Njeno lice, ranije tako divno u svome spokojstvu, odjednom izrazi neobičnu radoznalost, gnev i ponos. Ali to je trajalo samo jedan minut.

Ona zažmiri, kao da se nečega prisetila.

- Uostalom to nikoga ne zanima - reče ona i obrati se Engleskinji. - Please

order the tea in the drawing-room.[270]

Devojčica se diže i iziđe.

- A šta je bilo, je li položila ispit? - upita Stepan Arkadijevič.

- Odlično. Vrlo sposobna devojčica, i tako mio karakter.

- Svršiće se time da ćeš je voleti više nego svoju.

- Vidi se da govori muškarac. U ljubavi nema više i manje. Kćer volim jednom ljubavlju, nju drugom.

- Ja kažem Ani Arkadijevnoj - reče Vorkujev - kad bi uložila makar stoti deo te energije na opštu stvar vaspitanja dece, koju troši na ovu Engleskinju, učinila bi veliko, korisno delo.

- Eto, uzmite kako hoćete, nisam mogla. Grof Aleksije Kirilovič jako me je podsticao (izgovarajući grof Aleksije Kirilovič, ona molbeno - bojažljivo pogleda u Ljevina, i on joj nehotice odgovori učtivim i potvrdnim pogledom), podsticao me je da se zanimam školom u selu. Išla sam nekoliko puta. Deca su vrlo mila, ali nisam mogla da zavolim taj posao. Vi kažete - energija. Energija se osniva na ljubavi. A ljubav se ne može uzeti, ona se ne može poručiti. Eto, ovu sam devojčicu zavolela, ne znam ni sama zašto.

I ona opet pogleda u Ljevina. I pogled, i osmejak njezin, sve mu je govorilo da se ona samo njemu obraća svojim govorom, ceneći njegovo mišljenje, i znajući u isto vreme unapred da oni razumeju jedno drugo.

- Ja to potpuno razumem - odgovori Ljevin. - Na školu, i uopšte na slične ustanove ne može se naložiti srce; zbog toga, mislim, sve filantropske ustanove daju uvek tako malo rezultata.

Ana poćuta, pa se osmehnu. - Da, da - potvrdi ona. - Nikad nisam to mogla. Je n’ai pas le coeur assez large,[271] da bih mogla zavoleti celo sklonište s propalim devojkama. Cela ne m’a jamais réussi.[272] Ima toliko žena koje su od toga stvorile sebi position sociale.[273] A sada utoliko manje - reče s tužnim,

poverljivim izrazom obraćajući se na izgled bratu, ali očevidno samo Ljevinu. - Sada, kad bi mi tako nužno bilo neko zanimanje, ja ne mogu. - Pa odjednom, namrštivši se (Ljevin je video da se ona mršti na samu sebe zato što govori o sebi), promeni razgovor. - O vama znam - reče Ljevinu - da ste rđav varošanin, i branila sam vas kako sam umela.

- Kako ste me branili?

- Prema napadima. Uostalom, je li po volji čaj? - Ona se diže i uze u ruku knjigu u kožnom povezu.

- Dajte mi je, Ana Arkadijevna - reče Vorkujev, pokazujući na knjigu. - To ima vrednosti.

- O, ne, sve je tako nedovršeno.

- Ja sam mu kazao - obrati se Stepan Arkadijevič sestri, pokazujući na Ljevina.

- Nije trebalo. Moje pisanje je nešto nalik na one kotarčice i rezbarije iz kazamata, koje mi je obično prodavala Liza Merkalova. Ona je u tom udruženju upravljala kazamatima - obrati se Ljevinu. - I ti nesrećnici pokazivali su čuda od strpljenja.

Ljevin spazi još jednu novu crtu u toj ženi koja mu se tako neobično dopala. Osim uma, gracije i lepote, u njoj beše i istinitosti. Nije htela kriti od njega težinu svoga položaja. Rekavši ono, ona uzdahnu, i njeno lice odjednom dobi strog izraz, kao da se skamenilo. S takvim izrazom lica beše još lepša nego pre, ali je taj izraz bio nov; bio je van onog od sreće sjajnog i sreću rađajućeg kruga izraza, koji je umetnik uhvatio bio na portretu. Ljevin pogleda opet u portre, pa na njenu figuru kako se, uzevši brata za ruku, uputi s njim ka visokim vratima, i oseti prema njoj nežnost i žaljenje, čemu se sam začudi.

Ona zamoli Ljevina i Vorkujeva da preću u sobu za primanje, a sama ostade da o nečemu porazgovara s bratom. »O razvodu, o Vronskom, o tome šta on radi u klubu, o meni«, mislio je Ljevin. Njega tako uzbudi pitanje šta ona govori sa Stepanom Arkadijevičem, da gotovo nije ni slušao šta mu Vorkujev priča o dobrim stranama romana za decu koji je napisala Ana Arkadijevna.

Za vreme čaja nastavio se prijatan i pun sadržine razgovor. Ne samo da nije bilo jednog minuta kad bi trebalo tražiti predmet za razgovor, nego se, naprotiv, osećalo da ne uspevaš da kažeš što hoćeš, a i rado se uzdržavaš slušajući šta govore drugi. I sve što su govorili, ne samo ona, nego i Vorkujev, i Stepan Arkadijevič, sve je dobijalo, kako se Ljevinu činilo, osobiti značaj zahvaljujući njenoj pažnji i primedbama.

Prateći zanimljivi razgovor, Ljevin je sve vreme uživao u njoj. Uživao je i u lepoti njenoj, i u umu, i u obrazovanosti, i, pored toga, u prostoti i srdačnosti. Slušao je, govorio, i sve vreme mislio o njoj, o njenom unutrašnjem životu, trudeći se da pogodi njena osećanja. On, koji ju je ranije strogo osuđivao, starao se sad da je, po nekakvom čudnovatom toku misli, opravda, i u isto vreme ju je žalio i bojao se da je Vronski potpuno ne razume. Posle deset sati, kad se Stepan Arkadijevič diže da ide (Vorkujev je još ranije otišao), Ljevinu se učini kao da je tek sad došao. Sa žaljenjem ustade i on.

- Zbogom - reče ona zadržavajući njegovu ruku u svojoj i gledajući mu u

oči privlačnim pogledom. - Vrlo mi je milo que la glace est rompue.[274]

Ona pusti njegovu ruku i zažmiri.

- Recite vašoj ženi da je volim kao i pre, a ako ne može da mi oprosti moj položaj, onda joj želim da mi nikad ne oprosti. Da bi oprostila, trebalo bi da preživi sve što sam ja preživela, a od toga neka je bog sačuva.

- Kazaću, da, sigurno... - crveneći reče Ljevin.

11.

Kakva divna, ljupka, i tužna žena«, mislio je Ljevin izlazeći sa Stepanom Arkadijevičem na hladan vazduh.

- Nu? Jesam li ti kazao? - reče Stepan Arkadijevič, videvši da je Ljevin potpuno pobeđen.

- Da - zamišljeno odgovori Ljevin - neobična žena! Ne samo što je umna, nego i neobično srdačna. Užasno je žalim!

- Sad će se, daće bog, sve urediti. Ali stoji to: ne sudi unapred - reče Stepan Arkadijevič otvarajući vratanca od karuca. - Zbogom, mi ćemo na razne strane.

Ne prestajući da misli o Ani, o svima onim najprostijim razgovorima koje su vodili s njom, i sećajući se uz to sviju pojedinosti izraza njena lica, sve više i više ulazeći u njen položaj i osećajući prema njoj žalost, Ljevin stiže kući.

Kod kuće, Kuzma saopšti Ljevinu da je Katarina Aleksandrovna zdrava, da su sestre nedavno otišle, i predade mu dva pisma. Ljevin ih pročita tu u predsoblju, da ga posle ne bi rasejavala. Jedno je bilo od Sokolova, nadzornika. Sokolov je pisao da se pšenica ne može prodati, jer plaćaju samo pet i po rubalja, a novac nema odakle da uzme. Drugo pismo bilo je od sestre. Ona mu je prebacivala što njena stvar nije bila svršena.

»Nu, prodaćemo po pet i po, ako ne daju više«, sa neobičnom lakoćom reši Ljevin prvo pitanje, koje mu je ranije izgledalo tako teško. »Čudnovato, kako je ovde sve vreme ispunjeno«, pomisli on u vezi s drugim pismom. Osećao se kriv pred sestrom što dosada nije učinio ono za šta ga je molila. »Danas opet nisam išao u sud, ali danas zaista nisam imao kad.« I rešivši da to sutra neizostavno uradi, pođe ženi. Idući njoj, Ljevin u pameti brzo pređe ceo provedeni dan. Svi događaji dana bili su razgovori - razgovori koje je slušao, i u kojima je učestvovao. Svi su razgovori bili o predmetima koji njega, kad bi bio sam na selu, ne bi nikako zanimali, ali ovde su bili vrlo zanimljivi. I svi su razgovori bili lepi i dobri i samo u dva maha nije bilo sasvim dobro. Jedno beše ono što je kazao o štuki; a drugo: imalo je nečega  što nije trebalo da bude u nežnom žaljenju njegovu koje je osetio prema Ani.

Ljevin zateče ženu tužnu i obuzetu dosadom. Ručak triju sestara prošao je vrlo prijatno; a zatim su njega čekale, čekale, svima je postalo dosadno, sestre su se razšile, i ona ostala sama.

- A šta si ti radio? - upita Kiti gledajući ga u oči koje su se nešto osobito podozrivo sjajile. Ali da ga ne bi omela da sve ispriča, ona prikri svoju pažnju, i s odobravajućim osmejkom slušaše njegovo pričanje o tome kako je proveo veče.

- Baš mi je vrlo milo bilo što sam se našao s Vronskim. Ophodio sam se s njim vrlo prosto i lako. E sad ću se postarati da se nikad više ne sretnem s njim ne bi li se ta nezgoda okončala - reče i setivši se da je pravo iz tog staranja da se nikad všie ne sretne otišao Ani - pocrvene. - Eto, govorimo da narod pije; ne znam upravo ko više pije - narod ili naš stalež; narod bar pije o prazniku, a...

Ali Kiti se nije interesovala raspravljanjem kako narod pije. Ona je videla da je on pocrveneo, i želela je da zna zašto.

- A posle, gde si bio?

- Stiva me je mnogo molio da odemo do Ane Arkadijevne.

Kad to reče, Ljevin pocrvene još više i njegove sumnje: da li je dobro ili rđavo uradio što je išao kod Ane, behu konačno rešene. Sad je znao da to nije trebalo raditi.

Kitine oči naglo se raširiše i sinuše pri pomenu Aninog imena, ali ona se prisili, sakri svo je uzbuđenje, i prevari ga.

- A! - reče samo.

- Ti se valjda nećeš ljutiti što sam išao. Stiva me je molio, a i Doli je to želela nastavi Ljevin.

- O, ne - reče ona, ali on vide iz njenih očiju prisiljavanje, koje nije obećavalo ništa dobro po njega.

- Ana je vrlo simpatična, vrlo, vrlo za žaljenje, i dobra žena - govorio je pričajući o Ani, o njenom zanimanju, i o onome što je rekla da on kaže svojoj ženi.

- Da, razume se, ona je vrlo za žaljenje - reče Kiti, kad on završi. - Od koga si dobio pismo?

On joj reče i poverovavši njenom mirnom tonu pođe da se svuče.

Kad se vrati zateče Kiti na istoj naslonjači. Kad joj priđe ona pogleda u njega i zajeca.

Šta je? Šta je? - upita, iako je unapred znao šta je.

- Ti si se zaljubio u onu gadnu ženu, ona te je opčinila. Videla sam po tvojim očima. Da, da! Šta može da iziđe iz toga? U klubu si pio, pio, kockao se, a zatim pošao... kome? Ići ćemo odavde... Ja sutra putujem.

Dugo Ljevin nije mogao da umiri ženu. Naposletku je umiri, priznavši samo da ga je osećanje sažaljenja pomešano s vinom zbunilo, te se podao lukavom uticaju Aninom, ali da će je odsada izbegavati. Jedno je još iskrenije priznao, a to je, da je živeći tako dugo u Moskvi u samim razgovorima uz jelo i piće, prosto zabrljavio. Provedoše u razgovoru do tri sata po ponoći. U tri sata se najzad toliko izmiriše da su mogli zaspati.

12.

Isprativši goste, Ana ne sede nego poče šetati tamo - amo po sobi. Mada je nesvesno (što je u poslednje vreme činila sa svima mladim ljudima) celo veče preduzimala sve mogućno da u Ljevinu izazove ljubav prema sebi; mada je znala da je to postigla, ukoliko je to mogućno za jedno veče i kod oženjenog poštenog čoveka; mada joj se on veoma svideo (bez obzira na oštru razliku, u smislu muškarca, između Vronskog i Ljevina, ona, kao žena, videla je u njima dvoma ono najopštije, zbog čega je Kiti zavolela i Vronskog i Ljevina) - ipak, čim je Ljevin izišao iz sobe, ona je prestala da misli o njemu.

Jedna te jedna misao, nametljivo stalna u raznim oblicima, progonila ju je. »Ako ja tako utičem na druge, i na toga oženjenog čoveka koji voli svoju ženu, zašto je on tako hladan prema meni?... ali nije stvar u hladan, on me voli, ja to znam, nego nešto novo nas sada razdvaja. Zašto ga nema celog večera? Poručio je po Stivi da ne može ostaviti Jašvina, mora motriti na njegovu igru. Zar je Jašvin dete? Ali, recimo da je to istina. On nikad ne govori neistinu. Samo, ima u toj istini i nešto drugo. On se raduje slučaju kad može da mi pokaže kako za njega postoje i druge obaveze. Ja to znam, i ja se slažem s tim. Zašto da mi se to dokazuje? On hoće da mi dokaže da njegova ljubav prema meni ne sme smetati njegovoj slobodi. Ali meni nisu potrebni dokazi, meni je potrebna ljubav. On bi trebalo da razume svu težinu moga života ovde, u Moskvi. Zar ja živim? Ja ne živim, ja očekujem rasplet, koji se međutim dalje i dalje oteže. Odgovora još nema! Stiva kaže, on ne može ići Aleksiju Aleksandroviču. A ja ne mogu više pisati pisma. Ništa ja ne mogu učiniti, ništa početi, ništa izmisliti, ja se samo uzdržavam, čekam, izmišljam razne zabave - porodicu Englezovu, pisanje, čitanje, ali sve je to samo obmana, sve je to samo morfijum. Trebalo bi da me požali«, govorila je ona, i osećala da joj suze od žalosti prema samoj sebi udaraju na oči.

Ču nagli trzaj zvonceta - Vronski - brzo izbrisa suze, i ne samo što izbrisa suze, nego sede prema lampi, otvori knjigu, pretvarajući se kao da je mirna. Treba mu pokazati da je nezadovoljna što se nije vratio kad je obećao - samo nezadovoljna; nikako ne pokazati svoj jad, i, što je glavno, sažaljenje prema samoj sebi. Ona može žaliti sebe, ali on nju, ne. Ana nije htela borbu, korela je njega zato što je hteo da se bori, ali je nehotice i sama ulazila u borbeno stanje.

- Nije ti bilo dosadno? - reče Vronski i priđe joj živahno i veselo. - Kako je strašna strast - kartanje!

- Ne, nije mi bilo dosadno, a odavno sam već i naučila da mi ne bude dosadno. Bili su Stiva i Ljevin.

- Da, želeli su da dođu k tebi. Kako ti se svideo Ljevin? - reče sedajući pored nje.

- Veoma. Tek što su otišli. Šta je učinio Jašvin?

- Dobio sedamnaest hiljada. Zvao sam ga da pođemo. I gotovo već beše pošao. Pa se opet vratio, i sad jednako gubi.

- Pa zašto si onda ostao? - upita ona, odjednom podignuvši oči ka njemu. Izraz njena lica bio je hladan i neprijateljski. - Stivi si rekao da ostaješ da bi odveo Jašvina. A ti si ga ostavio.

Isti izraz hladne gotovosti za borbu pojavi se i na njegovu licu.

- Pre svega, nisam Stivu molio da ti što javlja; drugo, ja nikad ne govorim neistinu. A glavno je, hteo sam da ostanem, i ostao sam - reče mršteći se. - Ana, zašto, zašto to? - reče on posle jednog minuta ćutanja, naginjući se prema njoj, i otkri dlan nadajući se da će ona metnuti u njegovu ruku svoju.

Ona se obradova tome znaku nežnosti. Ali nekakva čudnovata moć zla ne dade joj da se preda onome što ju je privlačilo, kao da joj pogodbe borbe ne dopuštahu da se pokori.

- Razume se, hteo si da ostaneš, i ostao si. Ti radiš sve što hoćeš. Ali zašto mi to kažeš? Zbog čega? - govorila je, padajući sve više i više u vatru. - Zar neko osporava tvoja prava? Hoćeš da imaš pravo, imaj pravo!

Njegova se ruka zatvori, on se odmače, i lice mu dobi još uporniji izraz.

- Za tebe je to stvar jogunstva - reče ona pažljivo pogledavši u njega i našavši odjednom naziv za izraz njegova lica koji ju je tako dražio - da, jogunstva. Za tebe je pitanje: da li ćeš ostati pobedilac nada mnom, a za mene... - Opet joj dođe žao sebe, i ona samo što ne zaplaka. - Kad bi ti znao u čemu je za mene stvar! Kad osetim, kao sada, da se ti neprijateljski, zapravo neprijateljski ponašaš prema meni - kad bi ti znao šta to za mene znači! Kad bi znao kako sam ja blizu nesreće u takvim trenucima, kako se bojim, bojim sebe! - I ona se okrete da skrije jecanje.

- Oko čega sve to, Ana? - reče on užasnuvši se pred izrazom njezina očajanja, i opet se naže k njoj, uze je za ruku i poče ljubiti. - Zašto sve to? Zar ja tražim zabave van kuće? Zar ja ne izbegavam žensko društvo?

- O, zaista! - reče ona.

- Eto, reci, šta treba da radim, pa da budeš mirna? Ja sam gotov sve da učinim, samo da budeš srećna - govorio je on ganut njenim očajanjem - šta ne bih učinio da te izbavim od jada, kao sad, Ana! - reče.

- Ništa, ništa - reče ona. - Ne znam ni sama: da li je samoća, ili živci... Da ne govorimo o tome. Šta je s trkom, nisi mi pričao? - upita, starajući se da sakrije trijumf pobede, koja je ipak bila na njenoj strani.

On zatraži večeru i poče joj pričati sve pojedinosti trka, ali u tonu, u njegovim pogledima koji su bivali sve hladniji, ona vide da joj nije oprostio pobedu, da se ono jogunstvo, s kojim se ona borila, opet utvrđuje u njemu. Postao je hladniji nego maločas, kao da se pokajao što se pokorio. I setivši se svojih reči, kojima je dobila pobedu: »Ja sam blizu užasnoj nesreći, i bojim se sebe«, ona razumede da je to oružje opasno, i da se drugi put ne sme upotrebiti. A osećala je da se pored ljubavi, koja ih je vezivala, uspostavio među njima zao duh nekakve borbe, koga ona nije mogla isterati ni iz njegova, a još manje iz svoga srca.

13. 

Nema pogodaba života na koje se čovek ne bi mogao naviknuti, osobito ako vidi da sva njegova okolina živi tako isto. Pre tri meseca, Ljevin ne bi poverovao da bi mogao mirno zaspati pod pogodbama pod kojima se sad nalazio; da bi, živeći bez cilja, besmislenim životom, i koji uz to premaša njegova sredstva, posle pijančenja (drukčije nije mogao da nazove ono što je bilo u klubu), posle neskladnih prijateljskih odnosa prema čoveku u koga je nekada bila zaljubljena njegova žena, a još više posle neskladne posete ženi koja se nije mogla drukčije nazvati nego izgubljenom, i posle svoga ushićenja tom ženom, i ogorčenja svoje žene - da bi pod tim pogodbama mogao zaspati spokojno. Ali, pod uticajem umora, neprospavane noći i popivenog vina, on zaspa čvrsto i mirno.

U pet sati razbudi ga škripa vrata koja su se otvarala. On skoči i obazre se. Kiti ne beše na postelji kraj njega. Ali se iza zaklona videla pokretna svetlost i on ču njene korake.

- Šta je?... Šta je - progovori on sanjivo. - Kiti! Šta je?

- Ništa - reče ona i pojavi se iza zaklona sa svećom u ruci. - Bilo mi je teško - reče smešeći se osobito ljupkim i značajnim osmehom.

- Počelo je, je li počelo? - uplašeno reče on - treba poslati po doktora - i žurno se poče oblačiti.

- Ne, ne - reče ona smešeći se i zadržavajući ga rukom. - Sigurno nije ništa. Malko mi je bilo teško. Ali sad je prošlo.

I prišavši krevetu, ona ugasi sveću, leže i umiri se. Iako mu beše podozriva tihost njenog kao uzdržanog disanja, a još više izraz osobite nežnosti i uzbuđenja sa kojim mu, izlazeći iza zaklona, reče: »ništa« - njemu se toliko spavalo da je odmah zaspao. Tek docnije se sećao tihosti njenog disanja, i razumeo sve što se događalo u njenoj dragoj i ljupkoj duši onda kad je, ne mičući se, u očekivanju najvećeg događaja u životu žene, ležala pored njega. U sedam časova probudi ga dodir njene ruke po ramenu i tihi šapat. Kao da se u njoj borila žalost što ga budi, i želja da govori s njim.

Kostja, ne plaši se. Nije ništa. Ali, čini mi se... Treba poslati po Jelisavetu Petrovnu.

Sveću opet zapališe. Ona je sedela na krevetu i držala u ruci pletivo kojim se zanimala poslednjih dana.

- Molim te, ne boj se, nije ništa. Ja se nimalo ne bojim - reče kad spazi njegovo uplašeno lice, i pritisnu njegovu ruku sebi na grudi a zatim i na usne.

On hitro skoči ne osećajući sebe i ne spuštajući s nje očiju, obuče domaću haljinu, i stade neprestano gledajući u nju. Trebalo je poći, ali nije mogao da se odvoji od njenoga pogleda. Da li dosada nije voleo njeno lice, nije poznavao njene izraze, njene poglede? Ali nikada dosada nije je takvu video. Kako se sad sam sebi učini gadan i užasan sećajući se njenog jučerašnjeg ogorčenja, užasan pred njom ovakvom kakva je bila sad! Njeno zažareno lice, okruženo ispod noćne kapice ispalom mekom kosom, sijalo je radošću i odlučnošću.

Premda je u opštem karakteru Kitinom bilo vrlo malo neprirodnosti i izveštačenosti, Ljevin je ipak bio poražen onim što se otkrilo pred njim sad, kad su odjednom svi zastori bili skinuti i sama jezgra duše sijala u njenim očima. U ovoj prostoti i obnaženosti, Kiti, ona Kiti koju je on voleo, još se više isticala. Smešeći se gledala je u njega; ali joj odjednom obrve uzdrhtaše, ona podiže glavu, i prišavši brzo k njemu uze ga za ruku i sva se pripi uza nj obasipajući ga vrelim svojim disanjem. Ona se mučila i kao da mu se žalila na svoje muke. U prvom trenutku, po navici, njemu se učini da je on kriv. Ali u njenom pogledu beše nežnosti koja je govorila da ga ona ne samo ne krivi, već ga voli za ove muke. »Ako nisam ja, pa ko je kriv za to?« nehotice pomisli on, tražeći vinovnika tih muka, da ga kazni, ali vinovnika nije bilo. Ona se mučila, žalila, i trijumfovala tim mukama, i radovala im se, i volela ih. On je video da se u njenoj duši svršava nešto prekrasno, ali šta, nije mogao da razume. To je bilo iznad njegovoga shvatanja.

- Ja sam poslala po mamu. A ti idi brže po Jelisavetu Petrovnu... Kostja!... Nije ništa, prošlo je.

Ona ode od njega i zazvoni.

- Hajde, idi sad. Paša dolazi. Nije mi ništa.

I Ljevin s divljenjem spazi kako ona uze pletivo koje je noćas donela, i opet poče da plete.

U onaj mah kad je Ljevin izlazio na jedna vrata, ču kako devojka ulazi na druga. Zastade kraj vrata i ču kako Kiti izdaje potrebna naređenja devojci, i sama poče s njom pomicati krevet.

On se obuče, i dok su prezali konje i čekali kočijaša, utrča opet u sobu za spavanje, ali ne na prstima već na krilima, kako mu se činilo. Dve devojke brižljivo su premeštale nešto u sobi za spavanje. Kiti je hodala i plela, brzo nabadivala petlje, i naređivala.

- Ja idem odmah po doktora. Po Jelisavetu Petrovnu otišli su, ali ću i ja još svratiti... Je li potrebno što? Da, a Doli? - Ona pogleda u njega, očevidno ne slušajući što je govorio.

- Da, da. Idi - ubrzano reče ona mršteći se i odmahivajući rukom prema njemu.

Već je izlazio u salon, kad se odjednom razleže žalostan i odmah stišan jauk iz sobe za spavanje. On zastade, i dugo nije mogao da se razabere.

»Da, to je ona«, reče u sebi, uhvati se za glavu i strča dole.

- Gospode, smiluj se!... Oprosti i pomozi! - ponavljao je on reči koje mu nekako odjednom i neočekivano dođoše na usta. On, nevernik, ne ponavljaše te reči samo ustima. Sad, ovoga trenutka, znao je da mu ne samo sve njegove sumnje, nego i ona nemogućnost da razumom veruje, koju je poznavao u sebi, da mu nimalo ne smetaju da se obraća bogu. Sve je to sad kao prah sletelo s njegove duše. Kome se mogao obratiti, ako ne onome u čijim je rukama osećao i sebe, i svoju dušu, i svoju ljubav?

Konj još ne beše spreman, ali osećajući u sebi osobiti napor i fizičke snage i pažnje prema onome što je trebalo raditi, i da ne bi izgubio nijednoga minuta, on, ne sačekavši konja, pođe pešice i naredi Kuzmi da ga stigne.

Na uglu srete noćnog kočijaša koji je brzo terao. U malim saonicama, u kadifenoj bundnca i povezana maramom, sedela je Jelisaveta Petrovna. »Hvala bogu, hvala bogu!« progovori on, s ushićenjem poznavši njeno malo plavo lice koje je sad imalo osobito ozbiljan, štaviše strog izraz. Ne naredivši kočijašu da stane, on potrča natrag naporedo s njom.

- Dva sata? Ne više? - upita ona. - Zastaćete Petra Dmitriča, samo nemojte da ga žurite. A uzmite i opijuma u apoteci.

- Vi mislite da može proći srećno? Gospode, smiluj se i pomozi! - progovori Ljevin, spazivši svoga konja gde izlazi iz kapije. On uskoči u saonice, sede pored Kuzme i naredi da vozi doktoru.

14.

Doktor još ne beše ustao, i sluga reče da je »dockan legao, i nije rekao da ga bude, ali će skoro ustati«. Sluga je čistio staklo od lampe i činio se kao da je vrlo zauzet time. Ova pažnja slugina prema staklima i ravnodušnost prema onome što se u Ljevinu zbivalo, začudi ga u prvi mah, ali pribravši se, on shvati da niko ne zna i nije dužan da zna šta on oseća, i da utoliko pre treba biti spokojan, razložan i odlučan, da bi se probio taj zid ravnodušnosti i dostigla svrha. »Ne žuriti se i ništa ne propuštati«, govorio je Ljevin u sebi osećajući sve veći i veći mah fizičke snage i pažnje prema onome što je trebalo da se uradi.

Saznavši da doktor još nije ustao, Ljevin se zaustavi na jednom od mnogih planova koji mu u glavi nicahu: Kuzma da ide s ceduljicom drugome doktoru, a on sam da ide u apoteku po opijum, a ako doktor do njegovog povratka još ne bude ustao, onda da potplati slugu, ili, ako ovaj ne pristane, da nasilno probudi doktora ma po koju cenu.

U apoteci, mršavi pomoćnik, sa istom ravnodušnošću sa kakvom je sluga čistio staklo, zalepljivaše oblatnom praškove za kočijaša koji je tu čekao, i ne htede da da opijum. Starajući se da ne žuri i da se ne žesti, spomenuvši imena doktora i babice i objasnivši zašto je potreban opijum, Ljevin ga poče ubeđivati. Pomoćnik upita na nemačkom za savet, da li da mu izda, i dobivši otud iza pregrade pristanak, dohvati staklo i levak, lagano nasu iz velikog u malo, nalepi etiketu, zapečati, bez obzira na Ljevinove molbe da to ne radi, i htede još i da uvije u hartiju. To Ljevin već nije mogao da izdrži, odlučno istrže iz njegovih ruku staklence i pojuri na velika staklena vrata. Doktor još ne beše ustao, a sluga, koji sad prostiraše ćilim, ne htede da ga budi. Ljevin polako izvadi banknotu od deset rubalja i, lagano izgovarajući reči, ali i ne gubeći vremena, pruži mu je, i objasni da je Petar Dmitrič (kako se veliki i znatan činjaše Ljevinu ranije tako neznatni Petar Dmitrič) obećao u svako doba da dođe, i da se zacelo neće naljutiti, i da ga prema tome može odmah buditi.

Sluga pristade, pođe gore i ponudi Ljevina u salon.

Ljevin je s one strane vrata čuo kako doktor kašlje, ide, umiva se i nešto govori. Prođe tri minuta; Ljevinu se činilo da je prošlo više od jednog sata. Više nije mogao da čeka.

- Petre Dmitriču, Petre Dmitriču! - molećivim glasom progovori Ljevin kroz otvorena vrata. - Tako vam boga, oprostite. Primite me tako kako ste. Ima već više od dva sata.

- Sad, sad! - odgovori glas; Ljevin sa izbezumljenošću ču da doktor to govori smešeći se.

- Na jedan minut samo.

- Odmah.

Prošlo je još dva minuta dok je doktor obuo cipele i još dva minuta dok se doktor obukao i očešljao.

- Petre Dmitriču - poče opet žalosnim glasom Ljevin, ali u taj čas doktor izađe, obučen i očešljan. »Ovi su ljudi bez savesti - pomisli Ljevin. - Češljaju se dok mi propadamo«.

- Dobro jutro! - pružajući mu ruku i čisto dražeći ga svojom mirnoćom, reče mu doktor. - Ne žurite se. Dakle?

Starajući se da bude što iscrpniji, Ljevin poče kazivati sve nepotrebne pojedinosti o ženinom stanju, neprestano prekidajući pričanje molbama da doktor odmah pođe s njim.

- Ne žurite! Vi to ne znate, ja sigurno nisam potreban, ali obećao sam, i evo idem. Nema tu nikakve hitnje. Sedite, molim, je li po volji kafa?

Ljevin ga pogleda upitnim pogledom: da li doktor ne zbija šalu s njim? Ali doktor nije ni mislio da se šali.

- Znam, znam - reče doktor smešeći se - i ja imam porodicu; mi muževi, u tim trenucima, prosto smo bedni. Imam jednu pacijentkinju čiji muž u takvim prilikama uvek pobegne u konjušnicu.

- A kako mislite, Petre Dmitriču? Mislite li da može proći srećno?

- Svi su izgledi za srećan ishod.

- Vi ćete dakle odmah doći? - reče Ljevin, pakosno gledajući u slugu koji je nosio kafu.

- Kroz jedan sat.

- Ne, tako vam boga!

- Pustite bar da kafu popijem. Doktor uze kafu. Obojica poćutaše.

Turke baš žestoko biju. Jeste li čitali jučerašnji telegram? - reče doktor žvaćući zemičku.

- Ne, ja ne mogu! -reče Ljevin skočivši. - Dakle, hoćete li doći kroz četvrt sata?

- Kroz pola sata.

- Na časnu reč?

Ljevin stiže kući kad i kneginja, i zajedno priđoše vratima od sobe za spavanje. Kneginjine oči behu pune suza, a ruke joj drhtahu. Kad spazi Ljevina, ona ga zagrli i zaplaka.

- Kako je, draga Jelisaveta Petrovna? - zapita kneginja hvatajući za ruku babicu, koja im iziđe u susret sjajna i zabrinuta lica.

-Ide dobro - reče ona - naterajte je da legne. Biće lakše.

Od onog trenutka kad se probudio, i razumeo u čemu je stvar, Ljevin se pripremao da neće razmišljati, neće ništa predviđati, pod bravu će staviti sve misli i osećanja, čvrsto, neće uzbuđivati ženu, naprotiv, umirivati je i sam podržavati njenu hrabrost, pretrpeti sve što mu predstoji. Ne dopuštajući sebi da misli o tome šta će biti, i čime će se svršiti, a sudeći prema raspitivanju koliko to obično traje, Ljevin se u svojoj uobrazilji spremao da trpi, i da srce drži u rukama pet časova, i to mu je izgledalo mogućno. Ali kad se vratio od doktora, i video opet njene bolove, on češće i češće ponavljaše: »Gospode, oprosti i pomozi«, poče uzdisati i podizati glavu gore. I oseti strah da neće moći izdržati, da će se zaplakati, ili pobeći: tako mu je teško bilo. A protekao je samo jedan čas.

Posle toga časa protekao je još jedan čas; pa dva, tri, svih pet, koje je on odredio bio sebi kao krajnji rok trpljenja, a položaj je bio sve jedan isti. I on je i dalje trpeo, jer nije imao šta drugo da radi osim da trpi, svakog minuta misleći da je došao do poslednje granice trpljenja, i da će mu srce toga časa pući od saučešća.

Pa su i dalje prolazili minuti, časovi i časovi, a njegova patnja i užas rasli su, i bujali sve više.

Sve obične pogodbe života, bez kojih se ništa ne može zamisliti, nisu više postojale za Ljevina. On je izgubio svest o vremenu. Čas su mu minuti - oni minuti kad ga je ona zvala k sebi, i kad je držao njenu oznojenu ruku koja ga je čas stezala neobično snažno, čas odgurivala od sebe - minuti izgledali kao časovi; čas mu časovi izgledahu kao minuti. Začudi se kada ga Jelisaveta Petrovna zamoli da zapali sveću iza zaklona, i kad saznade da je već pet časova po podne. A da su mu rekli da je sad tek deset časova pre podne, to bi ga isto tako malo začudilo. Gde je on sam bio u to vreme, isto je tako malo znao, kao i kad je šta bilo. Video je njeno zamoreno lice koje se čas dvoumilo i mučilo se, čas se osmehivalo i njega umirivalo. Video je kneginju, crvenu, usplahirenu, sa opuštenim kovrdžicama sede kose i očima punim suza koje je s mukom gutala grizući usne; video je Doli, i doktora koji je pušio debele cigare, i Jelisavetu Petrovnu sa čvrstim, odlučnim i umirujućim licem, i staroga kneza koji je natmurena lica šetao po salonu. Ali kako su svi oni dolazili i odlazili, gde su bili, on nije znao. Kneginja je bila sad sa doktorom u sobi za spavanje, sad u kabinetu, gde se obreo postavljen sto; sad opet nije bila to ona, nego Doli. Zatim se Ljevin sećao da su ga nekud slali. Jedanput ga poslaše da prenese sto i divan. On to izvrši vrlo usrdno, misleći da je to za Kiti potrebno, i tek docnije doznade da je to sebi spremao prenoćište. Zatim ga poslaše doktoru u kabinet da upita nešto. Doktor odgovori na pitanje, a zatim pređe na nepravilnosti u opštini. Zatim su ga poslali u kneginjinu sobu za spavanje da donese ikonu u srebrnom i pozlaćenom okovu; peo se sa starom sobaricom kneginjinom da dohvati ikonu, i razbio kandilo; kneginjina sobarica ga je umirivala i za ženu i za kandilo; doneo je ikonu i postavio je kraj uzglavlja Kitinog, brižljivo je zatutnuvši ispod jastuka. Ali gde je, kad, i zašto sve to bilo, on nije znao. Takođe nije razumevao zašto ga je kneginja uzimala za ruku i žalosno ga gledajući molila ga da se umiri; zašto ga je Doli savetovala da jede, i odvodila ga iz sobe; čak je i doktor ozbiljno i eažaljivo gledao u njega i predlagao mu da uzme kapljice.

Ljevin je znao i osećao toliko, da je to što se događalo slično onome što se dogodilo pre godinu dana, u gostionici gubernijske varoši, na samrtnom odru brata Nikolaja. Ali ono je bila žalost - a ovo radost. Ali i ona žalost i ova radost podjednako su izvan običnih pogodbi života; u ovom običnom životu one su kao neki otvori kroz koje se pokazuje nešto više. Podjednako teško i mučno nastupalo je u oba slučaja ono što se događa, i, podjednako nerazumljivo, pri sagledanju onoga višega, uzletala je duša na visinu kakvu ranije nije poimala, i kuda razum nije mogao za njom.

»Gospode, oprosti i pomozi«, ponavljao je Ljevin neprestano u sebi, zaboravljajući na dugu, i kako mu se činilo potpunu otuđenost od boga, osećajući da se obraća bogu s poverenjem i prosto, kao u doba detinjstva i prve mladosti.

Za sve to vreme u njemu su bila dva razdvojena raspoloženja. Jedno - van njegova prisustva, s doktorom, koji je pušio debele cigare jednu za drugom, i tulio ih o ivicu pune pepeljare; s Doli i s knezom, gde se razgovor vodio o ručku, o politici, o bolesti Marije Petrovne - i gde bi Ljevin odjednom, za časak, potpuno zaboravljao ono što se dešavalo, i osećao se kao probuđen; i drugo - u njenom prisustvu kraj njenog uzglavlja, gde je srce htelo da prsne od bola, ali nije prslo, i gde se on neprestano molio bogu. I svaki put kad bi ga iz trenutka zaborava izvodio krik koji je dopirao iz sobe za spavanje, on bi podlegao istoj čudnovatoj zabludi koja ga prvih minuta obuzimaše; čim bi čuo krik, skakao je, trčao da se izvini, sećao se usput da on nije kriv, i hteo je da je zaštiti i da joj pomogne. Ali gledajući u nju video bi opet da se ne može pomoći, i obuzet užasom govorio bi: »Gospode, oprosti i pomozi«. I što je dalje vreme odmicalo, to se više pojačavala oba raspoloženja: potpuno zaboravljajući Kiti, postajao je van njenog prisustva mirniji; ali je utoliko mučnije postajalo i njeno stradanje, i osećanje nemoći pred njim. Ljevin je skakao, želeo da nekud pobegne, a žurio samo k njoj.

Ponekad, dok ga je ona svaki čas pozivala, osuđivao ju je. Ali pogledavši u njeno ponizno, nasmejano lice, i čuvši reči: »Ja te mučim«, on je krivio boga; a setivši se boga, molio mu se da oprosti i da se smiluje.

15.

Ljevin nije znao da li je dockan ili je rano. Sveće su dogorevale. Doli uđe u kabinet i ponudi doktora da legne. Ljevin je sedeo, slušao doktorove reči o šarlatanu magnetizeru, i gledao u pepeo njegove cigare. Naišao je čas odmora, i Ljevin se zaboravi. Potpuno zaboravi na ono što se događa. Slušao je doktorove priče i razumevao ih. Odjednom se razleže vrisak koji se ni sa čim ne bi mogao sravniti. Vrisak je bio tako strašan da Ljevin i ne skoči, nego, ne dišući, uplašeno i upitno pogleda u doktora. Doktor naže glavu u stranu, osluškivaše, i osmehnu se u znak odobravanja. Sve je bilo tako neobično da već ništa nije iznenađivalo Ljevina. »Sigurno tako treba«, pomisli on i ostade sedeći. Čiji je taj vrisak? On skoči, utrča na prstima u spavaću sobu, pa obiđe Jelisavetu Petrovnu i kneginju, i stade na svoje mesto kraj uzglavlja. Vrisak se stišao, ali se nešto promenilo. Šta - Ljevin nije video i nije razumeo, a nije ni hteo da vidi i da razume. Ali je ipak video po licu Jelisavete Petrovne: lice Jelisavete Petrovne bilo je strogo i bledo, sve isto odlučno, mada su joj vilice pomalo drhtale, a oči bile netremice upravljene u Kiti. Zažareno, izmučeno lice Kitino, sa prilepljenim pramenom kose uz oznojeno lice, beše okrenuto njemu i tražaše njegov pogled. Podignute njene ruke tražile su njegove ruke. Dohvativši oznojenim rukama njegove hladne ruke ona ih stade pritiskivati uz svoje lice.

- Ne idi, ne idi! Ja se ne bojim, ne bojim se! - brzo je govorila ona. - Mama, uzmite minđuše. Smetaju mi. Ti se ne bojiš? Skoro će, skoro, Jelisaveta Petrovna...

Govorila je brzo, brzo, i htede da se osmehne. Ali joj se lice odjednom iznakazi, i ona odgurnu muža od sebe.

- Ovo je užasno! Ja ću umreti, umreću! Idi, idi! - povika, i opet se začu onaj vrisak koji se ni sa čim ne bi mogao sravniti.

Ljevin se uhvati za glavu i istrča iz sobe.

- Ništa, ništa, sve je dobro! - reče za njim Doli.

Svejedno šta mu govore, Ljevin zna da je sve propalo. Prislonivši glavu uz dovratak, on je stajao u susednoj sobi i čuo nečiji, dotle nečuveni pisak, urlik, i znao je da to viče ono što je pređe bilo Kiti. Dete već odavno ne želi. On sad mrzi to dete. Štaviše, nije sad više želeo ni njezin život, želeo je samo da prestanu te užasne patnje.

- Doktore! Šta je to? Šta je to? Bože moj! - reče on hvatajući za ruku doktora, koji uđe.

- Svršava se - reče doktor. I lice doktorovo beše tako ozbiljno dok je to govorio, da je Ljevin reč svršava shvatno u smislu - umire.

Kao van sebe utrča u sobu za spavanje. Prvo što spazi beše lice Jelisavete Petrovne. Bilo je još ozbiljnije i natmurenije. Kitinog lica ne beše, Na onom mestu gde je ono pre bilo, beše sad nešto strašno i po izgledu napregnutosti i po zvuku koji je otuda dolazio, On prisloni glavu uz drvo kreveta, i osećaše da mu se srce cepa. Užasni krici nisu prestajali, postajahu sve užasniji, i kad do stigoše poslednju granicu užasa, odjednom se stišaše. Ljevin nije verovao svome sluhu, ali sumnjati se nije moglo, krici su se stišali, i čula se samo tiha užurbanost, šuštanje i ubrzana disanja, i njen isprekidan, živ, nežan i srećan glas tiho izgovori: »Svršeno«.

Ljevin podiže glavu. Kiti, nemoćno opustivši ruke na pokrivač, neobično lepa i tiha, nemo je gledala u njega, i htela je, ali nije mogla da se osmehne.

Odjednom, u magnovenju, Ljevin se oseti prenesen iz tajanstvenog i užasnog sveta u kojem je živeo poslednja dvadeset i dva sata, u pređašnji obični svet, ali koji je sada sijao novom svetlošću sreće, takvom, kakvu nije mogao izdržati. Zategnute strune prsnuše. Jecanje, i radosne suze koje on nije predviđao, nabujaše u njemu sa silinom, njišući celo njegovo telo, i dugo mu ne dadoše progovoriti.

Pao je na kolena pred posteljom, držao ispred usana ženinu ruku i ljubio je; i ta ruka odgovarala je na njegove poljupce slabim pokretima prstiju. Međutim tamo, u donjem delu postelje, u veštim rukama Jelisavete Petrovne, kao plamičak nad svećnjakom, lelujao se život čovečjeg bića, koga nikad dosada nije bilo, a koje će kao i druga bića, sa istim pravom, sa istom važnošću za sebe, živeti i rađati sebi slične.

- Živo! Živo! I još dečko! Ne brinite se! - ču Ljevin glas Jelisavete Petrovne koja pljeskaše drhtavom rukom po detinjim leđima.

- Mama, je li istina? - reče glas Kitin.

Samo jecanje kneginjino beše joj odgovor.

I usred ćutanja, kao nesumnjivi odgovor na materino pitanje, začu se glas sasvim drukčiji od ostalih glasova koji su uzdržljivo govorili u sobi. To je bio smeli, drski, bezobrazni krik novog čovečjeg bića koje se pojavi neznano otkud.

Da su pre toga rekli Ljevinu da je Kiti umrla, da je on umro zajedno s njom, da su im deca anđeli, i da je bog tu pred njima - on se ničemu ne bi začudio; ali sada, vrativši se u svet stvarnosti, činio je velike napore da shvati da je ona živa i zdrava, i da je biće koje tako očajnički dreči njegov sin. Kiti je živa, muke su prošle. A on neiskazano srećan. To je sad shvatio i zbog toga je bio potpuno srećan. Ali dete? Otkuda, zašto, ko je ono?... Ljevin nikako nije mogao da se navikne na tu misao. To mu se činilo kao nešto izlišno, kao neki suvišak, na koji dugo nije mogao da se navikne.

16. 

Oko deset časova sedeli su kod Ljevina stari knez, Sergije Ivanovič i Stepan Arkadijevič; posle razgovora o porodilji, razgovarahu i o drugim predmetima. Ljevin je slušao, ali sećajući se nehotice prošlosti pri tim razgovorima, onoga što je bilo do današnjega jutra, sećao se i sebe, kakav je bio juče, pre ovoga. Kao da je sto godina prošlo otada. Osećao se na nekoj nedostižnoj visini, s koje se brižljivo spuštao, da ne bi uvredio one s kojima je razgovarao. On je razgovarao, ali neprestano mislio o ženi, o pojedinostima njenoga sadašnjega stanja, i o sinu, starajući se da se navikne na misao o njegovom postojanju. Sav ženski svet, koji posle njegove ženidbe dobi za njega nov, nepoznati mu dotle značaj, uzdiže se sad u njegovom mišljenju tako visoko, da nije mogao uobraziljom da ga obuhvati. Slušao je razgovor o jučerašnjem ručku u klubu, a mislio je: »Šta li sada radi Kiti, da li je zaspala? Kako je? Šta misli? Plače li sin Dmitrije?« I usred razgovora, usred fraze, tek skoči i izađe iz sobe.

- Javi mi po nekom može li se k njoj - reče knez.

- Dobro, odmah - odgovori Ljevin, i ne zastajući pođe k ženi.

Kiti je bila budna i tiho razgovarala sa materom praveći planove o krštenju.

Nameštena, očešljana, u elegantnoj kapici sa nečim plavim, izvadila je ruke i metnula ih povrh pokrivača; ležala je na leđima, i srevši muža pogledom, privlačila ga je pogledom k sebi. Njezin pogled, i inače svetao, postajao je još svetliji ukoliko joj se on više primicao. Na njenom licu stajaše ona ista promena od zemaljskog ka vanzemaljskom, koja se pokazuje i na licima pokojnika; ali tamo je oproštaj, a ovde susret. Uzbuđenje, slično onome koje je osećao u trenucima porođaja, opet se približi njegovom srcu. Ona uze njegovu ruku i upita ga je li spavao. On nije mogao da odgovori, i okrete se u stranu ubeđen u svoju slabost.

- A ja sam sve zaboravila, Kostja! - reče mu ona. - Sad mi je tako dobro. Ona je gledala u njega, ali joj se izraz odjednom promeni Dajte mi ga - reče, čuvši pisku detinju. - Dajte ga, Jelisaveta Petrovna, hoće i on da ga vidi.

- Hajde, neka ga tata vidi - reče Jelisaveta Petrovna podižući i prinoseći nešto crveno, čudnovato i ustreptalo. - Čekajte, prvo ćemo da se udesimo - i Jelisaveta Petrovna metnu to ustreptalo i crveno na krevet, poče razvijati i povijati dete, podižući ga jednim prstom, okrećući ga i posipljući nečim.

Gledajući u ovo sićušno i žalosno biće, Ljevin je činio uzaludne napore da u svojoj duši nađe kakve bilo znake očinskog osećanja prema njemu. Osećao je prema njemu samo gadljivost. Ali kad ga razgolitiše, i kad mrdnuše tanke- tanke ručice, i nožice, s prstima pa čak i s palcem različitim od drugih prstiju, i kad vide kako Jelisaveta Petrovna, kao meke opružice, pritisnu te ručice skrivajući ih u platnenu odeću, njega obuze takvo žaljenje prema tom biću, i takav strah da ga ona ne povredi, da je uhvati za ruku.

Jelisaveta Petrovna se nasmeja.

- Ne bojte se, ne bojte se!

Kad je dete bilo prepovijeno i pretvoreno u čvrstu lutkicu, Jelisaveta Petrovna ga prebaci, čisto ponoseći se svojim radom, i skloni se, da bi Ljevin mogao videti sina u svoj njegovoj lepoti.

Kiti nije skidala očiju s deteta, ukosila glavu i jednako gledala tamo. - Dajte, dajte ga! - reče, i čak se podiže.

- E, Katarina Aleksandrovna, ne smete se tako kretati! Čekajte, ja ću vam ga dati. Evo, da vidi tata kakav sam junak.

I Jelisaveta Petrovna podiže i prinese Ljevinu na jednoj ruci (prstima druge ruke samo je podupirala potiljak koji se njihao) neobično crveno biće koje se pokretalo i skrivalo glavu iza ivica od pelenice. Ali tu je bio nos, ukošene oči, i usta koja su mljaskala.

- Divno dete! - reče Jelisaveta Petrovna.

Ljevin jetko uzdahnu. To divno dete ulivalo mu je samo osećanje gadljivosti i žaljenja. To nije bilo ono osećanje koje je on očekivao.

Ljevin se okrete u stranu, dokle Jelisaveta Petrovna nameštaše dete uz nenaviknutu dojku.

Odjednom ga smeh prinudi da se okrene. To se Kiti nasmeja. Dete nađe dojku i poče da sisa.

- E, dosta je, dosta! - govorila je Jelisaveta Petrovna, ali ga Kiti ne puštaše. Ono zaspa na njenim rukama.

- Pogledaj ga sad - reče Kiti okrećući mu dete tako da ga može videti.

Staračko lice odjednom se još više namršti i dete kihnu.

Smešeći se i jedva zadržavajući suze od miline, Ljevin poljubi ženu i izađe iz tamne sobe.

Ono što je osećao prema tom malenom biću bilo je ne ono što je očekivao. Ničega veseloga i radosnoga ne beše u tom osećanju; naprotiv, nov neki i mučan strah. To je bila svest o novoj oblasti gde mu se može naneti rana. I ta svest je u prvo vreme bila tako mučna, strah da ovo nemoćno biće ne postrada, bio je tako silan, da se zbog njega nije moglo primetiti čudnovato osećanje besmislene radosti, i, štaviše, ponosa, koje Ljevin oseti kad dete kihnu.

Nastavci : : Romani u nastavcima 

Lav Nikolajevic Tolstoj, Ana Karenjina, Druga knjiga, Sesti deo 27 - 32

 

27.

Šestoga su dana bili gubernijski izbori. Velike i male dvorane bile su pune plemića u raznim mundirima. Mnogi su doputovali toga dana. U dvoranama su se sretali poznanici koji se davno nisu videli, neko iz Petrograda, neko sa Krima, neko iz inostranstva. Kraj gubernijskog stola, ispod careve slike, vodila se debata.

I u velikoj i u maloj dvorani plemići su se grupisali u tabore, i, sudeći po neprijateljskim i nepoverljivim pogledima, po prekidanju razgovora čim bi se približilo tuđe lice, po tome što su neki, šapćući među sobom, odlazili čak u daleki hodnik - videlo se da je svaka strana imala tajne koje je krila od druge. Po spoljašnjem izgledu plemići su se oštro delili na dve vrste: sgare i nove. Stari su bili većim delom ili u plemićkim starim zakopčanim mundirima, ili u naročitim svojim, marinskim, konjičkim, pešadijskim isluženim mundirima. Mundiri starih plemića bili su starinski sašiveni, sa nabranim ispustima na ramenima; bili su očevidno mali, kratki u strukovima, uski, kao da su oni koji ih nose izrasli iz njih. Mladi plemići, pak, javili su se u raskopčanim plemićkim mundirima, širokim u ramenima, s niskim strukovima, s belim prsnicima, ili u mundirima sa crnim jakama i izvezenim lovorikama, kao na mundirima ministarstva pravde. Mladima su pripadali i dvorski mundiri, koji su pogdegde ukrašavali gomilu.

Ali deoba na mlade i stare nije se podudarala sa deobom na partije. Neki od mladih, po Ljevinovom opažanju, pripadali su staroj partiji; a, naprotiv, neki najstariji plemići šaputahu sa Svijažskim, i očevidno behu vatreni privrženici nove partije.

Ljevin je stajao u maloj dvorani, gde se pušilo i mezetilo; stajao je pored grupe svojih ljudi, osluškivao njihov razgovor, i uzaludno naprezao sve svoje umne moći da shvati šta govore. Sergije Ivanovič bio je centar oko koga su se ostali grupisali. On je u taj mah slušao Svijažskog, i Hljustova, predvodnika plemstva drugog nekog sreza, koji je pripadao njihovoj partiji. Hljustov nije pristajao da sa svojim srezom ide i ponudi Snjetkova da se kandiduje; a Svijažski ga savetovaše da to učini; i Sergije Ivanovič odobravaše taj plan.

Ljevin sad nije mogao da razume: zašto protivnička partija moli baš onoga predvodnika da se kandiduje, koga hoće da obori.

Stepan Arkadijevič, koji tek što beše mezetio i pijnuo, brišući mirisavim batistenim rupcem usta, priđe im u svome komorničkom mundiru.

- Zauzimamo poziciju, Sergije Ivanoviču! - reče, i razdeli svoje zaliske. Oslušnu razgovor, pa potvrdi mišljenje Svijažskog.

- Dosta je jedan srez, a Svijažski je očevidno u opoziciji - reče, sem Ljevina, svima razumljive reči.

- Šta je, Kostja, i ti si se prilagodio? - dodade, obraćajući se Ljevinu, i uze ga pod ruku. Ljevin bi se rado prilagodio, ali nije mogao da shvati u čemu je stvar, i udaljivši se nekoliko koraka od grupe koja je stajala u razgovoru, izjavi Stepanu Arkadijeviču svoju nedoumicu: zašto mole starog gubernijskog predvodnika da se primi kandidacije.

- O sancta simplicitas![237] - reče Stepan Arkadijevič, i kratko i jasno objasni Ljevinu u čemu je stvar.

Kad bi, kao i prošlih izbora, svi srezovi molili gubernijskog predvodnika da se kandiduje, on bi pri glasanju dobio sve bele kuglice.[238] To se neće. Sada, osam je srezova pristalo da mu ponude kandidaciju; ako dva sreza ne pristanu na to, Snjetkov se može odreći kandidacije. I tada stara partija može izabrati nekoga drugog od svojih ljudi, i onda je naš račun propao. Ali ako mu samo srez Svijažskog ne ponudi kandidaciju, Snjetkov će se kandidovati. On će čak biti izabran, i naročito će mu se podići, tako da će u protivničkoj partiji nastati zbrka; i kad se zatim istakne naš kandidat, svi će glasati za njega. Ljevin shvati, ali ipak nepotpuno, i htede da učini još nekoliko pitanja, kad odjednom svi stadoše nešto govoriti, zagalamiše, i krenuše u veliku dvoranu.

- Šta je? Šta? Koga? - Punomoć? Kome? Šta? Poništavaju? - Nije punomoć. - Flerova ne puštaju. - Zašto, pod sudom? - I tako onda nikog neće pustiti. To je podlo. - Zakon! - slušao je Ljevin s raznih strana, i, zajedno sa svima, koji su nekuda hitali i bojali se da nešto ne propuste, uputi se i on u veliku dvoranu, i guran od plemića približi se gubernijskom stolu, kraj koga se oko nečega vatreno prepirahu gubernijski predvodnik, Svijažski, i druge kolovođe.

28.

Ljevin je stajao dosta daleko. Jedan plemić pored njega, koji je šištao pri disanju, i drugi jedan, koji je škripao đonovima, smetahu mu da jasno čuje. Samo je izdaleka čuo meki glas predvodnikov, zatim piskav glas jetkog plemića, a zatim glas Svijažskog. Prepirali su se, ukoliko je on mogao razabrati, oko smisla jednog člana zakona i oko smisla reči: koji se nalazi pod istragom.

Gomila se razdvoji da napravi put Sergiju Ivanoviču koji se primicao stolu. Sačekavši da jetki plemić završi svoj govor, Sergije Ivanovič reče da se njemu čini da bi najpravilnije bilo zagledati u zakon, i zamoli sekretara da nađe dotični član zakona. Taj član je glasio: u slučaju podele mišljenja, treba pristupiti glasanju.

Sergije Ivanovič pročita član i poče objašnjavati njegov smisao, ali ga prekide jedan visoki, debeli, pogrbljeni spahija, sa obojenim brkovima, u tesnom mundiru, sa jakom koja mu je pozadn podupirala vrat. On priđe stolu, udari prstenom po njemu, povika iz sveg glasa:

- Da se glasa! Kuglice u šake! Nema tu šta da se razgovara! Da se glasa!

Ali odjednom zagalamiše nekoliki glasovi, a visoki plemić s prstenom, žesteći se sve više, vikaše sve jače i jače. Ali se ne mogaše razabrati šta kaže.

On je govorio isto što je predlagao i Sergije Ivanovič; inače, očevidno je mrzeo i njega i celu njegovu partiju; ta se mržnja prenela na celu njegovu partiju, i izazvala otpor iste, mada pristojnije mržnje s one druge strane. Digla se larma, i za trenutak se napravila takva zabuna da je gubernijski predvodnik bio prinuđen da moli za red.

- Da se glasa! Da se glasa! Ko je plemić taj razume. - Mi prolivamo krv... Vladaočevo poverenje... Ne računati predvodnika, nije on prikaščik... Ali nije stvar u tome... Molim da se priđe kuglicama! Gadost!... - čula se ogorčena, besna vika sa sviju strana. Lica i pogledi behu još bešnji i ogorčeniji od reči. Izražavahu nepomirljivu mržnju. Ljevin nikako nije mogao da shvati u čemu je stvar, i čudio se strasnosti sa kojom se pretresalo pitanje o tome da li da se glasanjem donese odluka o Flerovu. On je zaboravljao, kako mu je docnije objasnio Sergije Ivanovič, sledeći silogizam: da je radi opšteg dobra potrebno da se zbaci gubernijski predvodnik; da bi se zbacio gubernijski predvodnik, potrebna je većina kuglica; da se dobije većina kuglica, potrebno je dati Flerovu pravo glasa; da se Flerovu prizna pravo da glasa, trebalo je objasniti kako da se razume član zakona.

- A jedan glas može rešiti celu stvar, i treba biti ozbiljan i dosledan ako čovek hoće da radi na društvenim poslovima - zaključi Sergije Ivanovič. Ali Ljevin je to zaboravio, i bilo mu je teško da gleda ove uvaženja dostojne i dobre ljude u tako neprijatnom i zlom uzbuđenju. Da bi se oslobodio toga teškog osećanja, on pređe, ne sačekavši svršetak debate, u dvoranu gde ne beše nikoga osim lakeja pored bifea. Kad ugleda lakeje koji su brisali posuđe i nameštali tanjire i čaše; kad ugleda njihova mirna, živahna lica, Ljevin oseti neočekivano olakšanje, kao da je iz zagušljive sobe izišao na čist vazduh. Poče šetati tamo - amo gledajući sa zadovoljstvom u lakeje. Veoma mu se dopade kako jedan lakej sa sedim zaliscima, pokazujući preziranje prema mladićima koji su s njim zbijali šalu, uči ih kako da savijaju ubruse. I taman da Ljevin stupi u razgovor sa starim lakejem, kad mu sekretar plemićkog starateljstva, koji je imao osobinu da sve plemiće poznaje po imenu i prezimenu, odstrani pažnju.

- Izvolite, Konstantine Dmitriču - reče mu - traži vas brat. Glasa se.

Ljevin uđe u dvoranu, dobi belu kuglicu, i odmah za bratom Sergijem Ivanovičem priđe stolu kraj kojeg je stajao Svijažski sa značajnim i ironičnim izrazom lica, skupljao u šaku bradu i mirisao je. Sergije Ivanovič zavuče ruku u kutiju, metnu negde svoju kuglicu, i propustivši Ljevina, zastade. Ljevin priđe, ali zaboravivši sasvim u čemu je stvar, i zbunivši se, obrati se Sergiju Ivanoviču s pitanjem: »gde da spustim?« Upitao je tiho, dok su u blizini razgovarali, i nadao se da njegovo pitanje neće niko čuti. Ali razgovor se prekide, i njegovo neumesno pitanje čuše. Sergije Ivanovič se natmuri.

- To je stvar ličnog uverenja - reče on strogo.

Neki se osmehnuše. Ljevin pocrvene, zavuče žurno ruku pod čohu i spusti nadesno, pošto mu kuglica beše u desnoj ruci. Spustivši kuglicu, on se seti da je trebalo zavući pod čoju i levu ruku, zavuče sad i nju, ali već dockan, i zbunivši se još više, brže - bolje ode među poslednje redove.

- Sto dvadeset i šest za! Dvadeset i osam protiv! - prozvuča glas sekretara koji nije izgovorio slovo »r«. Zatim se ču smeh: u kutiji nađoše dugme i dva oraha. Plemiću dadoše pravo glasa, i nova partija pobedi.

Ali se stara partija ne smatraše pobeđenom. Ljevin ču da Snjetkova mole da se kandiduje, i spazi gomilu kako opkoljava gubernijskog predvodnika koji nešto govori. Ljevin priđe bliže. Odgovarajući plemićima, Snjetkov je govorio o poverenju plemstva, o ljubavi prema njemu koje on nije dostojan, jer se sva njegova zasluga sastoji u odanosti plemstvu kojem je posvetio dvanaest godina službe. Nekoliko puta ponovi reči: »služio sam kako sam mogao - s verom i s pravdom - cenim i zahvaljujem«, i odjednom zastade, udariše mu suze na oči i on iziđe iz dvorane. Da li su te suze dolazile usled svesti o nepravičnosti prema njemu, da li od ljubavi prema plemstvu, ili od zapetosti položaja u kojem se nalazio osećajući se okružen protivnicima - tek, uzbuđenje pređe i na druge, većina plemića beše ganuta, i Ljevin oseti simpatije prema Snjetkovu.

Na vratima se gubernijski predvodnik sudari s Ljevinom.

- Oprostite, molim, izvinite! - reče prvo kao nepoznatome, ali poznavši Ljevina, osmehnu se snebivljivo. Ljevinu se učini kao da je hteo nešto reći, ali nije mogao od uzbuđenja. Izraz njegova lica, i cela prilika u mundiru sa krstovima, u belim pantalonama sa širitima, podseti Ljevina, dok je onaj žurno koračao, na zver za kojom se digla hajka i koja vidi da je s njom zlo. Taj izraz predvodnikova lica bio je za Ljevina osobito dirljiv stoga što je on, koliko juče, bio kod njegove kuće, svojim poslom oko starateljstva, i video predvodnika u svoj veličini dobroga čoveka u porodičnom životu. Velika kuća sa starim porodičnim nameštajem; stari lakeji, očevidno raniji robovi koji nisu hteli menjati domaćina, neuglađeni, dosta prljavi, ali učtivi; debela dobrodušna žena, u kapici sa čipkama i u turskom šalu, sa lepuškastom unukom na krilu (kći njene kćeri); sin momčić, gimnazist šeste godine, koji dođe iz škole, i zdraveći se s ocem poljubi ga u veliku ruku; ozbiljan i ljubazan govor i pokreti domaćinovi, sve je to juče u Ljevinu izazvalo nehotično poštovanje i simpatije. Ljevina tronu i rastuži ovaj starac, i on htede da mu kaže nešto prijatno.

- Dakle, vi ste opet naš predvodnik - reče.

- Mučno - obazrevši se uplašeno reče predvodnik. - Umorio sam se, star sam već. Ima dostojnijih, i mlađih od mene, neka oni služe.

I predvodnik se izgubi na pobočna vrata.

Nastade najsvečaniji trenutak. Trebalo je odmah pristupiti izboru. Kolovođe jedne i druge partije izračunavali su na prstima bele i crne kuglice.

Svršena debata o Flerovu dala je novoj partiji ne samo jednu kuglicu više, nego još i dobit u vremenu, jer su uspeli da dovedu tri plemića koji su lukavstvom stare partije bili lišeni mogućnosti da učestvuju na izborima. Dvojicu od njih, koji su voleli da piju, napile su pristalice Snjetkova, a trećem su odneli uniformu sa mundirom.

Saznavši za ovo, nova partija je uspela da za vreme debate o Flerovu pošalje kolima svoje ljude, koji su jednog plemića obukli, a od dvojice pijanih jednoga doveli na skup.

- Jednoga sam doveo i polio vodom - reče spahija koji je išao po njega, prilazeći Svijažskome. - Dobro je, moći će.

- Nije valjda mnogo pijan, neće pasti? - mašući glavom reče Svijažski.

- Ne, čvrsto se drži. Samo da ga ovde opet ne napiju... Kazao sam onom kod bifea da mu nipošto ne daje piće.

29.

Uska dvorana u kojoj se pušilo i mezetilo bila je puna plemića. Uzbuđenje je sve više raslo i na svima licima opažala se uznemirenost. Osobito su jako bili uzbuđeni vođi, koji su znali sve pojedinosti i broj svih kuglica. To su bili redari predstojeće bitke. Ostali pak, kao redovi pred bitku, mada su se spremali za boj, ipak su tražili zabave. Jedni su mezetili stojeći ili sevši za sto, drugi su, pušeći cigare, šetali tamo - amo po dugačkoj sobi i razgovarali sa odavno neviđenim prijateljima.

Ljevin nije mogao da jede, a nije ni pušio; sastajati se sa svojima, to jest sa Sergijem Ivanovičem, Stepanom Arkadijevičem, Svijažskim i drugima, nije hteo, jer je sa njima stajao i živo razgovarao Vronski u štalmajsterskom mundiru. Ljevin ga je još juče spazio na izborima i brižljivo ga izbegavao, ne želeći da se s njim susretne. Priđe prozoru i sede, pregledajući grupe i osluškujući što se oko njega govori. Bio je nekako tužan, naročito stoga što su svi, kako je video, bili živahni, zauzeti i zabrinuti, a samo on, i jedan sasvim star i bezub starčić u marinskom mundiru, koji je žvaćkao usnama i seo kraj njega, behu bez posla i interesovanja.

- To je veliki ugursuz! Govorio sam mu, pa ništa. Šta ćete! Za tri godine nije mogao skupiti - energično je govorio pogrbljen, omalen spahija sa namazanom kosom koja je padala po izvezenoj jaki njegova mundira, i pri tom jako lupao potpeticama novih, očevidno za izbore obučenih cipela. Bacivši nezadovoljan pogled na Ljevina, spahija se naglo okrete.

- Da, nisu čista posla, i to je! - progovori tankim glasom.

Odmah za ovima, čitava gomila spahija, koja je okružavala debeloga generala, naglo se približi Ljevinu. Spahije su očevidno tražili mesto gde bi mogli razgovarati da ih niko ne čuje.

- Kako sme da kaže da sam ja naredio da mu ukradu pantalone! Propio ih je, verovatno. Pljujem ja na njega i njegovo kneževstvo. Ne sme to da govori, to je svinjarija!

- Ali dopustite! Oni se pozivaju na tačku zakona - govorili su u drugoj grupi - žena mora biti zapisana kao plemićka.

- A, do vraga sa zakonom! Ja govorim iskreno. Zašto smo plemići. Moraš imati poverenja.

- Hajdemo, ekselencijo, fine champagne.[239]

Druga gomila išla je za jednim plemićem koji je vrlo glasno nešto govorio.

To je bio jedan od trojice pijanih.

- Ja sam Mariji Semjonovnoj uvek savetovao da imanje izda pod zakup, jer se ona ne ume njim koristiti - govorio je prijatnim glasom spahija sa sedim brkovima, u pukovničkom mundiru starog generalštaba. To je bio onaj spahija koga je Ljevin video kod Svijažskog. On ga odmah poznade. Spahija se takođe zagleda u Ljevina, i pozdraviše se.

- Vrlo mi je milo... Kako da ne!... Sećam se vrlo dobro. Prošle godine, kod Nikolaja Ivanoviča, sreskog predvodnika.

- A kako vaše gazdinstvo? - upita Ljevin.

- Pa, onako isto, podbacuje - s poniznim osmejkom, ali sa izrazom spokojstva i uverenja da to tako i treba da bude, odgovori spahija zastavši pored njega. - A otkud vi u našoj guberniji? Došli ste da učestvujete u našem coup d’état?[240] - reče on, čvrsto ali rđavo izgovarajući francuske reči. - Sva se Rusija iskipila: i komornici, i maltene ministri. - On pokaza na stasitu priliku Stepana Arkadijeviča, u belim pantalonama i komorničkom mundiru, koji je išao sa generalom.

- Moram vam priznati da ja vrlo slabo razumem smisao plemićkih izbora - reče Ljevin.

Spahija pogleda u Ljevina.

- Pa šta tu ima i da se razume? Nema nikakvog značaja. Jedna pala ustanova, koja nastavlja svoje kretanje samo po sili inercije. Pogledajte, sami vam mundiri govore: to je skup mirovnih sudija, redovnih članova odbora, i tako dalje, a ne skup plemića.

- Pa zašto ste onda vi došli? - upita Ljevin.

- Prosto po navici. A zatim, treba veze podržavati. Neka vrsta moralne obaveze. A zatim, pravo da kažem, imam i ličnog interesa. Zet želi da se kandiduje za redovnog člana; siromah je čovek, pa ga treba progurati. Ali ova gospoda, zašto oni dolaze? - reče pokazujući na onog jetkog gospodina koji je govorio za gubernijskim stolom.

- To je novo pokolenje plemstva.

- Novo jeste, ali nije plemstvo. To su veleposednici, a mi smo spahije. Oni, kao plemići, sami sebe ubijaju.

- Pa vi rekoste da je to preživela ustanova.

- Preživela je, istina, ali bi se prema njoj ipak moralo s malo više poštovanja držati. Uzmimo Snjetkova... Da li smo dobri ili ne, to ne znam, tek, hiljadu godina smo rasli. Znate, mora se dobro promisliti, ako se pred kućom hoće da napravi vrt, a na tom mestu stoji stogodišnje drvo. Mada je ono čvorugavo i staro, vi ipak nećete zbog cvetnih leja oboriti starca, nego ćete leje tako udesiti da se možete koristiti i drvetom. To drvo ne možeš za godinu dana podići - reče on obazrivo i odmah promeni razgovor. - A kako vaše gazdinstvo?

- Pa, nije dobro. Pet procenata.

- Da, ali vi sebe ne računate. Ta i vi valjda nešto vredite? Eto da uzmem sebe. Dok se nisam zanimao gazdinstvom, dobijao sam u službi tri hiljade. Sad radim više nego kad sam bio u službi, a tako isto kao i vi dobijam pet procenata, pa i to jedva. A svoj trud ne računam.

- Pa zašto onda radite, kad je čista šteta?

- Eto tako, tek da se radi! Šta možeš drugo? Navika, a znaš da tako treba. Još nešto ću vam reći - nalaktivši se na prozor i upustivši se u razgovor, nastavi spahija: - moj sin nema nikakve volje za gazdinstvo. Očevidno, biće neki naučnik. I tako, neće imati ko da nastavi. A ja ipak radim. Eto, sad sam zasadio voćnjak.

- Da, da - reče Ljevin - to je sasvim tačno. Ja uvek osećam da nema nikakvog računa sa gazdinstvom, ali ipak radim... Osećam neku obavezu prema zemlji.

- I još nešto da vam kažem - nastavi spahija. - Bio je kod mene sused trgovac. Prošetali smo po imanju i parku. »E, veli, Stepane Vasiljeviču, sve je kod vas dobro, ali vam je park zapušten.« A park mi je baš uređen. »Po mojoj pameti, ja bih lipe posekao. Samo, treba onda kad krenu sokovi. Ta tu ima hiljadu lipa, od svake bi dva dobra luba kore izišlo. A sad je kora na ceni; pa onda još naseći lipove građe.«

- A za te novce on bi nakupovao stoke, ili bi kupio zemlju za bagatelu, pa bi razdao seljacima pod najam - s osmejkom dovrši Ljevin, koji je očevidno više puta nailazio na slične račune. - I on će i steći imanje. A vi i ja, daj bože da sačuvamo ovo što imamo i da deci ostavimo.

- Vi ste se oženili, kako čujem? - reče spahija.

- Da - s oholim zadovoljstvom odgovori Ljevin. - Da, to je nekako čudno - nastavi on. - Živimo tako bez računa, kao da smo postavljeni, slično starim vestalkama, da čuvamo nekakvu vatru. Spahija se osmehnu ispod belih brkova.

- Ima ih i među nama: eto naš prijatelj Nikolaj Ivanovič, ili grof Vronski, koji se sad naselio; oni hoće da vode agronomsku industriju, ali to dosad, osim traćenja kapitala, ničemu nije odvelo.

- A zašto mi ne radimo kao trgovci? Zašto ne sečemo park na lubove - reče Ljevin vraćajući se na misao koja ga porazi.

- Pa eto, kako vi rekoste, čuvamo vatru. A ono nije plemićki posao. Naš plemićki posao ne vrši se ni ovde, na izborima, nego tamo, u svome kutu. Postoji i staleški instinkt: šta treba, a šta ne treba. Eto, kod seljaka vidim ponekad to isto: čim je dobar seljak, gleda da što više zemlje zauzme. Ma kako rđava da je zemlja, sve ore. Takođe bez računa. Čista šteta.

- Tako i mi - reče Ljevin. - Veoma, veoma mi je prijatno što smo se sreli - dodade on, spazivši da mu se Svijažski približuje.

- Otada kad smo bili kod vas, do danas se nismo videli - reče spahija - te se izrazgovarasmo.

- Jeste li malo izgrdili nov poredak? - smešeći se reče Svijažski. - Nije prošlo ni bez toga.

- Da nam bude lakše na duši.

30.

Svijažski uze Ljevina pod ruku i ode s njim svojoj grupi.

Sad se Vronski više nije mogao obići. On je stajao sa Stepanom Arkadijevičem i Sergijem Ivanovičem, i gledao pravo u Ljevina koji se približavao.

- Vrlo mi je milo. Čini mi se, imao sam zadovoljstvo da vas vidim... kod kneginje Ščerbacke - reče on pružajući ruku Ljevinu.

- Da, ja se vrlo dobro sećam našeg susreta - reče Ljevin, i pocrvenevši dubokim crvenilom okrete se odmah i poče razgovarati s bratom.

Osmehnuvši se ovlaš, Vronski nastavi da razgovara sa Svijažskim, očevidno nemajući ni najmanje želje da s Ljevinom stupa u razgovor; međutim Ljevin, razgovarajući s bratom, neprestano se obziraše na Vronskog, smišljajući o čemu da počne razgovor s njim, da bi zagladio svoju grubost.

- Pri čemu je sad stvar? - upita Ljevin obazrevši se na Svijažskog i Vronskog.

- Pri Snjetkovu. Treba da se odreče, ili da pristane - odgovori Svijažski.

- A on, je li pristao, ili nije?

- U tome baš i jeste stvar, što nije ni ovo ni ono - reče Vronski.

- A ako se odreče, ko će se kandidovati? - upita Ljevin pogledajući u Vronskog.

- Ko god hoće - reče Svijažski.

- Hoćete li vi? - upita Ljevin.

- Samo ne ja! - zbunivši se reče Svijažski, i baci uplašen pogled na jetkoga gospodina koji je stajao pored Sergija Ivanoviča.

- Pa ko će? Nevjedovski? - reče Ljevin, osetivši odmah da je pogrešio. Ispalo je sad još gore. Nevjedovski i Svijažski bili su dva kandidata.

- Ja, ni u kom slučaju - odgovori jetki gospodin.

To je bio Nevjedovski. Svijažski upozna s njim Ljevina.

- Šta, i tebe pecnulo u živac? - reče Stepan Arkadijevič namigujući Vronskom. - To je vrsta trke. Može se kladiti.

- Da, to čoveku trza živce - reče Vronski. - I kad se jednom latiš posla, želiš da ga uradiš. Borba! - reče, natmurivši se, i pritegnu svoje snažne jagodice.

- Ala Svijažski zna stvari! Tako mu je sve jasno.

- O, da - rasejano reče Vronski.

Nastupi ćutanje, za vreme kojega Vronski - jer je trebalo gledati u nešto - pogleda u Ljevina, u njegove noge, njegov mundir, zatim u lice, i opazivši mračne oči upravljene na njega, reče, tek da nešto kaže:

- A kako to da vi, stalni seoski stanovnik, niste mirovni sudija? Vidim da niste u mundiru mirovnog sudije.

- Zato što ja smatram mirovni sud za ludačku ustanovu - odgovori mračno Ljevin, koji je sve vreme iščekivao slučaj da se upusti u razgovor s Vronskim, te da zagladi svoju grubost pri prvom susretu.

- Ja ne mislim tako. Naprotiv! - sa mirnim čuđenjem reče Vronski.

- To je igračka - prekide ga Ljevin. - Mirovne sudije nisu nam potrebne. Za osam godina ja nisam imao kod njih nikakva posla. A ako sam i imao, sve je rešeno naopako. Mirovni sudija udaljen je od mene četrdeset kilometara. Za posao koji staje dve rublje, ja moram da šaljem punomoćnika koji staje petnaest rubalja.

I on ispriča kako je seljak ukrao mlinaru brašno, i kad mu je mlinar to rekao, seljak ga je tužio za klevetu. Sve što je Ljevin pričao, nije imalo mesta i bilo je glupo. Još dok je govorio, on je to osećao.

- O, to vam je veliki osobenjak! - reče Stepan Arkadijevič sa svojim najbademastijim osmejkom. - Ali, hajdemo, čini mi se da glasaju...

I oni se raziđoše.

- Ne razumem - reče Sergije Ivanovič, koji je primetio nezgodan ispad bratovljev - ne razumem kako čovek može biti u tolikoj meri lišen svakog političkog takta. Eto šta mi Rusi nemamo. Gubernijski predvodnik je naš protivnik, a ti si s njim ami cochon[241] i moliš ga da se kandiduje. A grof Vronski... ja neću od njega praviti prijatelja; on me je zvao na ručak, neću ići, ali on je naš, zašto praviti od njega neprijatelja? Zatim, pitaš Nevjedovskoga, hoće li se on kandidovati. Tako se to ne radi.

- Ah, ništa ja to ne razumem! I sve su to sitnice.

- Eto, kažeš da su to sve sitnice, a kad ih se latiš, sve pobrkaš.

Ljevin ućuta, i oni zajedno uđoše u veliku dvoranu.

Gubernijski predvodnik, iako je osećao u vazduhu da mu se sprema podvala; iako mu nisu svi nudili kandidaciju, ipak se rešio da se kandiduje. U dvorani se sve utiša, a sekretar gromko objavi da se za gubernijskog predvodnika kandiduje gradski kapetan Mihailo Stepanovič Snjetkov.

Sreski predvodnici pođoše od svojih stolova ka gubernijskom stolu noseći svoje činijice u kojima su bile kuglice, i otpoče biranje.

- Spusti desno - šanu Stepan Arkadijevič Ljevinu kad ovaj zajedno s bratom, odmah za predvodnikom, priđe stolu. Ali Ljevin zaboravi onaj račun koji mu objasniše, poboja se da se Stepan Arkadijevič nije prevario kad je rekao: »desno«. Jer Snjetkov je bio protivnik. Kad je prišao kutiji, držao je kuglicu u desnoj ruci, ali pomislivši da se prevario, pred samom kutijom premesti kuglicu u levu ruku, i, očevidno, i spusti je nalevo. Znalac toga posla, koji je stajao kraj kutije i koji je po samom pokretu lakta znao gde ko spušta, nezadovoljno se namršti. Nije tu imao na čemu da vežba svoju pronicljivost.

Sve umuče, i začu se prebrojavanje kuglica. A zatim glas objavi broj kuglica »za« i »protiv«.

Predvodnik je bio izabran velikom većinom glasova. Sve opet zagalami i brzo pojuri vratima, Snjetkov uđe, i plemstvo ga okruži čestitajući mu.

- E, je li sad svršeno? - upita Ljevin Sergija Ivanoviča.

- Sad tek počinje - smešeći se reče Svijažski mesto Sergija Ivanoviča. -

Kandidat predvodnika može dobiti više kuglica[242].

Ljevin je opet bio zaboravio na to. Sad se tek seti da je baš tu skrivena neka tananost. Ali mu je bilo dosadno da se seća u čemu se sastojala. Spopade ga neka seta i prohte mu se da se izvuče iz ove gomile.

Kako niko nije obraćao na njega pažnju, i, kako se činilo, nikome nije ni bio potreban, on se lagano uputi u malu dvoranu gde se mezetilo, i oseti veliko olakšanje kad opet ugleda lakeje. Starčić lakej ponudi mu zakusku i Ljevin pristade. Pošto pojede kotlet s pasuljom i porazgovara s lakejem o njegovim pređašnjim gospodarima, Ljevin, ne želeći da ulazi u dvoranu gde mu je bilo tako neprijatno, pođe da prošeta po galeriji.

Galerija beše puna nagizdanih dama, koje se naginjahu preko ograde, i starahu se da ne propuste nijednu reč od onoga što se dole govorilo. Pored dama sedeli su i stajali elegantni advokati, nastavnici gimnazija u naočarima, i oficiri. Svuda se govorilo o izboru, i o tome kako se predvodnik namučio, i kako je debata bila dobra. U jednoj grupi Ljevin ču kako hvale njegovog brata. Jedna dama govorila je advokatu:

- Kako se radujem što sam čula Koznišova! Gladan čovek da ga sluša. Divota! Kako je sve jasno, i kako se čuje! Kod vas u sudu niko tako ne govori. Jedino Majdelj, ali on ni izdaleka nije tako rečit.

Našavši slobodno mesto kod ograde, Ljevin se naže i poče gledati i slušati.

Svi su plemići sedeli iza pregrada, podeljeni po srezovima. Na sredini dvorane stajao je čovek u mundiru i tankim glasom objavljivao.

- Za gubernijskog predvodnika plemstva kandiduje se konjički kapetan Jevgenije Ivanovič Apuhčin! - Nastade mrtva tišina i začu se slab starački glas:

- Odrekao se!

- Kandiduje se pridvorni savetnik Petar Petrovič Bolj - počinjao je opet glas.

- Odrekao se! - razleže se mlad piskav glas.

Opet to isto, i opet »odrekao se«. Tako je trajalo jedan sat. Nalaktivši se na ogradu, Ljevin je gledao i slušao. S početka se čudio i hteo da shvati šta to znači, zatim, kad se ubedi da on to ne može razumeti, posta mu dosadno. Zatim, setivši se svih uzbuđenja i ozlojeđenosti što je video na svima licima, obuze ga neka tuga: reši se da ide, i pođe dole. Prolazeći kroz hodnik galerije, srete neveselog gimnazistu podbulih očiju, koji se šetao tamo - amo. Na stepenicama se srete s jednim parom: damom, koja je brzo trčala kuckajući potpeticama, i pomoćnikom državnog tužioca.

- Kazao sam vam da nećete odocneti - reče državni tužilac baš onda kad se Ljevin skloni da propusti damu.

Ljevin je već bio na stepenicama pri izlazu, i vadio iz džepa na prsniku broj svoje bunde, kad ga uhvati sekretar. - Izvolite, Konstantine Dmitriču, glasa se.

Glasalo se za kandidata Nevjedovskog, koji se onako odlučno bio odrekao.

Ljevin priđe vratima dvorane: ona behu zatvorena. Sekretar zakuca, vrata se otvoriše, i pored Ljevina šmugnuše iz dvorane napolje dvojica zajapurenih spahija.

- Ne može da se izdrži - reče jedan zajapureni spahija.

Odmah za spahijom promoli se lice gubernijskog predvodnika. To lice beše strašno od iznemoglosti i straha.

- Kazao sam ti da ne puštaš napolje! - viknu on čuvaru. - Pustio sam unutra, ekselencijo! 

Gospode! - i teško uzdahnuvši, umorno se klateći u svojim belim pantalonama, oborene glave, gubernijski predvodnik pođe sredinom dvorane ka velikom stolu.

Nevjedovski je bio izabran, kako se i računalo, i on je postao gubernijski predvodnik. Mnogi su bili veseli, mnogi zadovoljni i srećni, mnogi oduševljeni, a mnogi nezadovoljni i nesrećni. Gubernijski predvodnik bio je u očajanju, koje nije mogao da sakrije. Kad je Nevjedovski pošao iz dvorane, gomila ga opkoli i oduševljeno pođe za njim, kao što je pošla prvoga dana za gubernatorom, kad je otvarao sednice, i kao što je pošla za Snjetkovom, kad je ovaj bio izabran.

31.

Novoizabrani gubernijski predvodnik, i mnogi iz pobedničke partije novih, ručali su toga dana kod Vronskog.

Vronski je došao na izbore, jedno stoga što mu je bilo dosadno na selu i što je trebalo Ani objaviti svoje pravo na slobodu; drugo stoga što je trebalo pomoći na izboru Svijažskoga, i time mu se odužiti za usluge na zimskim izborima; a najviše zato da strogo ispuni sve obaveze plemićkog i spahijskog položaja koji je za sebe izabrao. Ali on nikako nije očekivao da će ga ova izborna stvar tako zanimati, da će ga tako taknuti u živac, i da će tako dobro moći da radi taj posao. On je bio sasvim nov čovek u krugu plemića, ali je očevidno imao uspeha, i nije se prevario kad je mislio da je već stekao upliv među plemićima. Njegov uticaj pojačali su: njegovo bogatstvo i ugled; izvrstan stan u gradu, koji mu je ustupio njegov stari poznanik Širkov, koji se zanimao finansijskim stvarima i koji je otvorio vrlo naprednu banku u Kašinu; odličan kuvar Vronskog doveden iz sela; prijateljstvo s gubernatorom, koji mu je bio drug i to drug koga je Vronski protežirao; a najviše - njegovo prosto ponašanje, jednako prema svima, koje vrlo brzo primora većinu plemića da izmene svoje mišljenje o njegovoj tobožnjoj oholosti. Vronski je osećao da je svaki plemić, s kojim se upoznao, postajao njegov pristalica, osim onog zavrnutog gospodina oženjenog Kiti Ščerbackom, koji mu, à propos de bottes,[243] sa besnom pakošću izgovori čitavu masu neumesnih gluposti. Vronski je jasno video, a i drugi su to priznavali, da je uspehu Nevjedovskog vrlo mnogo doprineo on, Vronski. I praznujući sada za svojim stolom izbor Nevjedovskog, njega obuze prijatno osećanje trijumfa zbog uspeha svoga izabranika. Sami izbori tako ga privukoše, da je već mislio, ako donde bude oženjen, da se posle tri godine i sam kandiduje - kao god što mu se prohtelo da sam učestvuje na trkama, pošto je dobio nagradu za konja kojeg je jahao džokej.

Proslavljali su i džokejevu nagradu. Vronski je sedeo u začelju stola, desno od njega mladi gubernator, počasni general. Za sve prisutne, gubernator je bio domaćin gubernije, koji je svečano otvarao skupove, koji je držao govore, i, kako je Vronski video, koji je kod mnogih izazivao poštovanje i udvaranje; za Vronskog, pak, to je bio Kaćka Maslov - takav je nadimak imao u Paževskom korpusu - koji se zbunjivao pred Vronskim, i koga je Vronski sad gledao mettre à son aise.[244] S leve strane sedeo je Nevjedovski, sa svojim mladim, nepokolebljivim i jetkim licem. Prema njemu se Vronski držao prosto i dostojanstveno.

Svijažski je svoj neuspeh podnosio veselo. To čak nije bio za njega neuspeh, kako je on sam govorio, obraćajući se s čašom u ruci Nevjedovskom: nije se mogao naći bolji predstavnik novog pravca kojim treba da pođe plemstvo. I prema tome, sve što je pošteno, kako Svijažski reče, stoji na strani današnjeg uspeha i slavi ga.

Stepanu Arkadijeviču takođe je bilo milo što je veselo proveo vreme i što su svi zadovoljni. Za divnim ručkom pretresale su se izborne epizode. Svijažski komično ispriča plačni govor predvodnikov, i napomenu Nevjedovskom da će njegova ekselencija morati da izabere drukčiji, malo složeniji pregled računa nego što su suze. Drugi neki šaljivčina plemić ispriča kako su za bal kod gubernijskog predvodnika bili poručeni lakeji u dugačkim čarapama, i kako će sad čarape morati vratiti natrag, ako novi gubernijski predvodnik ne priredi bal sa lakejima u dugačkim čarapama.

Za vreme ručka neprestano su govorili obraćajući se Nevjedovskome: »naš gubernijski predvodnik« i »vaša ekselencija«.

To su govorili s takvim zadovoljstvom s kakvim ljudi mladu ženu nazivaju »madame« i po prezimenu muža. Nevjedovski se činio ne samo ravnodušan, već kao da i prezire to zvanje, ali je bilo očigledno da je srećan, i da se uzdržava da izrazi ushićenje koje ne dolikuje novoj liberalnoj partiji kojoj su svi pripadali.

Za vreme ručka bilo je poslato nekoliko telegrama onima koji su se interesovali tokom izbora. Stepan Arkadijevič, koji je bio vrlo raspoložen, posla Darji Aleksandrovnoj telegram ove sadržine: »Nevjedovski izabran većinom od dvanaest glasova. Čestitam. Javi.« On ga izdiktira glasno, primetivši: »treba ih obradovati«. Darja Aleksandrovna, pak, kad je primila telegram, uzdahnu samo za onom rubljom koja je otišla na telegram, i razumede da je to bilo pri kraju ručka. Znala je da Stiva ima slabost pri kraju ručka »faire jouer le télégraphe«.[245]

Sve, zajedno sa odličnim ručkom, i vinom ne od ruskih vinarskih trgovaca već iz starih podruma, sve je bilo blagorodno, prosto i veselo. Ovaj krug od dvadesetak ljudi sastavio je Svijažski od jednomislenika, liberalnih novih radnika, i u isto vreme duhovitih i čestitih ljudi. Napijale se zdravice, takođe polušaljive, i novom predvodniku, i gubernatoru, i direktoru banke, i »našem ljubaznom domaćinu«.

Vronski je bio zadovoljan. On nikako nije očekivao tako simpatičan ton u provinciji.

Pri kraju ručka raspoloženje beše još veselije. Gubernator je molio Vronskog da dođe na koncerat u korist bratstva, koji priređuje njegova žena, koja želi da se upozna s njim.

- Biće bal, i videćeš našu lepoticu. Zbilja, vredi doći.

- Not in mu line[246] - odgovori Vronski, koji je voleo taj izraz, ali se osmehnu u obeća da će doći.

Kad već htedoše da ustanu od stola, i kad svi zapališe cigarete, priđe Vronskom njegov sobar sa pismom na služavniku.

- Iz Vozdviženskog, doneo kurir - reče sa značajnim izrazom.

- Čudnovato kako liči na pomoćnika državnog tužioca Sventickog - reče jedan od gostiju, na francuskom jeziku, za sobara, dok je Vronski, mršteći se, čitao pismo.

Pismo je bilo od Ane. Još pre nego što ga je pročitao, znao je njegovu sadržinu. Pretpostavljajući da će se izbori svršiti za pet dana, on je obećao da će se vratiti u petak. Danas je bila subota, i on je znao da pismo sadrži prekore što se nije vratio na vreme. Pismo, koje je on poslao sinoć, verovatno još nije stiglo.

Sadržina je bila onakva kakvu je i očekivao, ali je forma bila neočekivana i osobito neprijatna za nj. »Anji je vrlo bolesna, doktor kaže da može nastupiti zapaljenje. Ja, sama, izgubila sam glavu. Kneginjica Varvara ne pomaže, već smeta. Čekala sam te prekjuče, juče, i sad šaljem čoveka da vidi gde si, i šta je s tobom. Htela sam sama da dođem, ali sam se predomislila znajući da bi ti to bilo neprijatno. Pošalji kakav bilo odgovor da znam šta da radim.«

Ovo nevino izborno veselje, i mračna, teška ljubav kojoj se morao vratiti, poraziše Vronskog svojom protivnošću. Ali trebalo je ići, i on prvim noćnim vozom pođe u svoje selo.

32.

Pred odlazak Vronskoga na izbore, Ana, pošto razmisli o svemu, i vide da scene, koje se među njima ponavljaju pri svakom njegovom odlasku, mogu Vronskog samo rashladiti prema njoj, a ne privezati ga za nju, Ana se odluči da se prisili što može bolje, i da mirno podnese rastanak s njim. Ali onaj hladan, strog pogled kojim on pogleda u nju kad dođe da joj javi o svome odlasku, uvredi je, i njen mir je bio narušen dok on još i ne beše otputovao.

Razmišljajući zatim, u svojoj usamljenosti, o tom pogledu koji je izražavao pravo na slobodu, ona, kao i uvek, dođe do istog zaključka - do svesti o svome uniženju. »On ima pravo da otputuje kuda hoće i kad hoće. Ne samo da otputuje, nego i da me ostavi. On ima sva prava, ja nemam nikakvo. Ali, znajući to, nije morao to i činiti. A šta je učinio?... Pogledao me je hladnim, strogim pogledom. Razume se, to je neopredeljivo, neopipljivo, ali toga pre nije bilo, i taj pogled mnogo znači - mislila je ona. - Taj pogled pokazuje da počinje ohladnelost.«

I premda ona oseća da počinje ohladnelost, nema šta da čini, ne može ni u čemu izmeniti svoje odnose prema njemu. Može samo, isto kao i pre, jedino ljubavlju i primamljivošću zadržavati ga. I, isto kao i pre, može zaglušivati danju radom, a noću morfijumom, strašne misli o tome: šta će biti ako je on prestane voleti. Doduše, bio je još jedan način: ne zadržavati ga - zato ona nije ni htela ništa drugo osim njegove ljubavi - nego zbližiti se s njim, doći u takav položaj da je on samim tim ne ostavlja. Taj način je: razvod i brak. I ona poče to da želi, i reši se da pristane na to čim joj on ili Stiva to pomenu.

U takvim mislima provela je bez njega pet dana, dane u koje je on morao biti odsutan od kuće.

Šetnje, razgovori s kneginjicom Varvarom, posećivanje bolnice, a što je glavno, čitanje, čitanje knjiga jedne za drugom, to je ispunjavalo sve njeno vreme. Ali šestoga dana, kad se kočijaš vrati bez njega, ona oseti da već nije u stanju ničim da uguši misli o njemu, i o tome šta on tamo radi. Baš u to vreme kći joj se razbole. Ana se predade detetu, ali je ni to ne mogaše razonoditi, tim pre što bolest ne beše opasna. Iako se trudila, nije mogla da voli ovu devojčicu, a pretvarati se u ljubavi, nije mogla. Pred veče toga dana, ostavši sama, Ana oseti takav strah i bojazan za njega, da se odluči da pođe u grad; ali razmislivši dobro, napisa ono protivurečno pismo koje je Vronski primio, i, ne pročitavši ga, posla ga po naročitom čoveku. Sutradan izjutra dobi njegovo pismo, i pokaja se za svoje. Sa strahom očekivaše ponavljanje onog strogog pogleda koji je bacio na nju pri odlasku - osobito kad sazna da devojčica nije opasno bolesna. Ipak, beše joj po volji što mu je napisala to pismo. Ana je sad već priznavala u sebi: da mu je na teretu, da on sa žaljenjem ostavlja svoju slobodu i vraća se njoj; ali, bez obzira na to, radovala se njegovom dolasku. Neka mu je teško, ali neka je tu, s njom, da ga gleda, i zna svaki njegov pokret.

Sedela je u salonu, ispod lampe, s novom knjigom od Tena[247], i čitala, ali osluškujući zvuke vetra na dvorištu i očekujući svakog minuta dolazak ekipaža. Nekoliko puta učinilo joj se da čuje zvrku točkova, ali se varala; najzad, začu se ne samo škripanje točkova, nego i uzvik kočijaša, i potmuli zvuk u pokrivenom ulazu. Čak i kneginjica Varvara, koja je ređala pasijans, potvrdi to, i Ana, planuvši, ustade, ali mesto da pođe dole, kao što je već dvaput uradila, ona zastade. Odjednom je obuze stid zbog učinjene obmane, ali još više strah od toga kako će je on primiti. Osećanje uvrede bilo je već prošlo; bojala se samo izraza njegovog nezadovoljstva. Seti se da je devojčica već dva dana sasvim zdrava. Beše joj štaviše krivo na nju što se oporavila baš onda, kad je pismo poslato. A zatim se seti njega, da je on tu, sav, sa svojim rukama i očima. I ču njegov glas. I zaboravivši sve potrča mu radosno u susret.

- Kako je Anji? - upita on, sa strahom, ozdo, i gledaše u Anu koja je silazila ozgo k njemu.

On je sedeo na stolici, lakej mu je skidao s noge toplu čizmu.

- Dobro je.

- A ti? - reče on stresajući se.

Ona uze obema rukama njegovu ruku i povuče je ka svome struku ne spuštajući s njega očiju.

- To mi je drago - reče on hladno pogledajući u nju, u njenu frizuru, i njenu haljinu, koju je, on je to znao, obukla radi njega.

Sve mu se to sviđalo, ali već toliko puta mu se sviđalo! I onaj strogi, okamenjeni izraz, kojega se ona tako bojala, ostade na njegovom licu.

 - To mi je drago. A jesi li ti zdrava? - reče on brišući rupcem mokru bradu razonoditi, tim pre što bolest ne beše opasna. Iako se trudila, nije mogla da voli ovu devojčicu, a pretvarati se u ljubavi, nije mogla. Pred veče toga dana, ostavši sama, Ana oseti takav strah i bojazan za njega, da se odluči da pođe u grad; ali razmislivši dobro, napisa ono protivurečno pismo koje je Vronski primio, i, ne pročitavši ga, posla ga po naročitom čoveku. Sutradan izjutra dobi njegovo pismo, i pokaja se za svoje. Sa strahom očekivaše ponavljanje onog strogog pogleda koji je bacio na nju pri odlasku - osobito kad sazna da devojčica nije opasno bolesna. Ipak, beše joj po volji što mu je napisala to pismo. Ana je sad već priznavala u sebi: da mu je na teretu, da on sa žaljenjem ostavlja svoju slobodu i vraća se njoj; ali, bez obzira na to, radovala se njegovom dolasku. Neka mu je teško, ali neka je tu, s njom, da ga gleda, i zna svaki njegov pokret.

Sedela je u salonu, ispod lampe, s novom knjigom od Tena[247], i čitala, ali osluškujući zvuke vetra na dvorištu i očekujući svakog minuta dolazak ekipaža. Nekoliko puta učinilo joj se da čuje zvrku točkova, ali se varala; najzad, začu se ne samo škripanje točkova, nego i uzvik kočijaša, i potmuli zvuk u pokrivenom ulazu. Čak i kneginjica Varvara, koja je ređala pasijans, potvrdi to, i Ana, planuvši, ustade, ali mesto da pođe dole, kao što je već dvaput uradila, ona zastade. Odjednom je obuze stid zbog učinjene obmane, ali još više strah od toga kako će je on primiti. Osećanje uvrede bilo je već prošlo; bojala se samo izraza njegovog nezadovoljstva. Seti se da je devojčica već dva dana sasvim zdrava. Beše joj štaviše krivo na nju što se oporavila baš onda, kad je pismo poslato. A zatim se seti njega, da je on tu, sav, sa svojim rukama i očima. I ču njegov glas. I zaboravivši sve potrča mu radosno u susret.

- Kako je Anji? - upita on, sa strahom, ozdo, i gledaše u Anu koja je silazila ozgo k njemu.

On je sedeo na stolici, lakej mu je skidao s noge toplu čizmu.

- Dobro je.

- A ti? - reče on stresajući se.

Ona uze obema rukama njegovu ruku i povuče je ka svome struku ne spuštajući s njega očiju.

- To mi je drago - reče on hladno pogledajući u nju, u njenu frizuru, i njenu haljinu, koju je, on je to znao, obukla radi njega.

Sve mu se to sviđalo, ali već toliko puta mu se sviđalo! I onaj strogi, okamenjeni izraz, kojega se ona tako bojala, ostade na njegovom licu.

 - To mi je drago. A jesi li ti zdrava? - reče on brišući rupcem mokru bradu razonoditi, tim pre što bolest ne beše opasna. Iako se trudila, nije mogla da voli ovu devojčicu, a pretvarati se u ljubavi, nije mogla. Pred veče toga dana, ostavši sama, Ana oseti takav strah i bojazan za njega, da se odluči da pođe u grad; ali razmislivši dobro, napisa ono protivurečno pismo koje je Vronski primio, i, ne pročitavši ga, posla ga po naročitom čoveku. Sutradan izjutra dobi njegovo pismo, i pokaja se za svoje. Sa strahom očekivaše ponavljanje onog strogog pogleda koji je bacio na nju pri odlasku - osobito kad sazna da devojčica nije opasno bolesna. Ipak, beše joj po volji što mu je napisala to pismo. Ana je sad već priznavala u sebi: da mu je na teretu, da on sa žaljenjem ostavlja svoju slobodu i vraća se njoj; ali, bez obzira na to, radovala se njegovom dolasku. Neka mu je teško, ali neka je tu, s njom, da ga gleda, i zna svaki njegov pokret.

Sedela je u salonu, ispod lampe, s novom knjigom od Tena[247], i čitala, ali osluškujući zvuke vetra na dvorištu i očekujući svakog minuta dolazak ekipaža. Nekoliko puta učinilo joj se da čuje zvrku točkova, ali se varala; najzad, začu se ne samo škripanje točkova, nego i uzvik kočijaša, i potmuli zvuk u pokrivenom ulazu. Čak i kneginjica Varvara, koja je ređala pasijans, potvrdi to, i Ana, planuvši, ustade, ali mesto da pođe dole, kao što je već dvaput uradila, ona zastade. Odjednom je obuze stid zbog učinjene obmane, ali još više strah od toga kako će je on primiti. Osećanje uvrede bilo je već prošlo; bojala se samo izraza njegovog nezadovoljstva. Seti se da je devojčica već dva dana sasvim zdrava. Beše joj štaviše krivo na nju što se oporavila baš onda, kad je pismo poslato. A zatim se seti njega, da je on tu, sav, sa svojim rukama i očima. I ču njegov glas. I zaboravivši sve potrča mu radosno u susret.

- Kako je Anji? - upita on, sa strahom, ozdo, i gledaše u Anu koja je silazila ozgo k njemu.

On je sedeo na stolici, lakej mu je skidao s noge toplu čizmu.

- Dobro je.

- A ti? - reče on stresajući se.

Ona uze obema rukama njegovu ruku i povuče je ka svome struku ne spuštajući s njega očiju.

- To mi je drago - reče on hladno pogledajući u nju, u njenu frizuru, i njenu haljinu, koju je, on je to znao, obukla radi njega.

Sve mu se to sviđalo, ali već toliko puta mu se sviđalo! I onaj strogi, okamenjeni izraz, kojega se ona tako bojala, ostade na njegovom licu.

 - To mi je drago. A jesi li ti zdrava? - reče on brišući rupcem mokru bradu I ljubeći joj ruku.

»Svejedno, - mislila je ona - samo neka je tu, a kad je tu, ne može, ne sme da me ne voli.«

Veče je prošlo srećno i veselo u društvu s kneginjicom Varvarom, koja mu se žalila da je Ana u njegovom odsustvu uzimala morfijum.

- Šta da radim? Nisam mogla da spavam... Misli su me mučile. Kad je on tu, ja nikad ne uzimam to sredstvo. Gotovo nikad.

On ispriča sve o izborima; Ana je umela pitanjima da ga navede baš na ono što ga je veselilo, na njegov uspeh. Ona mu ispriča sve što ga je interesovalo kod kuće. I svi njeni izveštaji bili su najveseliji.

Ali dockan uveče, kad ostadoše sami, Ana, videći da je potpuno ovladala njime, htede da zbriše onaj težak utisak od pogleda zbog pisma. Ona reče:

- Priznaj da ti je bilo krivo što si dobio pismo. Je li da nisi poverovao?

Tek što je to kazala, vide da joj on to nije oprostio, ma kako da je ljubazno bio raspoložen prema njoj.

- Da - reče on. - Pismo je bilo tako neobično. Te Anji bolesna, te ti hoćeš sama da dođeš.

- Sve je bilo istina.

- Pa ja i ne sumnjam.

- Ne, ti sumnjaš. Ti si, ja vidim, nezadovoljan.

- Ni jednog minuta. Ja sam samo nezadovoljan time što ti kao da nećeš da veruješ da ima obaveza...

- Obaveza da ideš na koncerat...

- Nećemo o tome govoriti - reče on. - Zašto da ne govorimo? - reče ona.

- Ja hoću samo da kažem da mogu iskrsnuti neophodni poslovi. Eto, sad će trebati da idem u Moskvu zbog kuće... Ah, Ana, zašto si tako razdražljiva? Zar ne znaš da ja bez tebe ne mogu živeti!

- A ako je tako - reče Ana odjednom promenjenim glasom - onda ti je težak taj život... Da, dođeš na jedan dan, i ideš, kao što rade...

- Ana, to je surovo. Ja sam gotov da dam ceo život...

Ali ona ga nije slušala.

- Ako ti pođeš u Moskvu, i ja ću. Neću da ostanem ovde. Ili se moramo rastati, ili živeti zajedno.

Ti znaš da je to moja jedina želja. Ali za to je...

- Potreban razvod. - Ja ću mu napisati pismo. Vidim da ovako ne mogu živeti... Ali idem s tobom u Moskvu.

- To ti kao da mi pretiš. Pa ja ništa tako ne želim kao da se ne rastajem s tobom - smešeći se reče Vronski.

U njegovim očima pak blesnu ne samo hladan pogled nego i zao pogled ozlojeđenog čoveka koga gone - dok je izgovarao one nežne reči.

Ona je videla taj pogled i tačno je pogodila njegov značaj.

»Ako je tako, onda je to nesreća!« govorio je taj njegov pogled. To je bio trenutan utisak, ali ga ona nikad nije mogla zaboraviti.

Ana napisa mužu pismo, sa molbom za razvod braka, i krajem novembra, rastavši se s kneginjicom Varvarom koja je morala u Petrograd, preseli se zajedno s Vronskim u Moskvu. Očekujući svakog dana odgovor od Aleksija Aleksandroviča, a odmah zatim i razvod braka, oni se sad nastaniše zajedno kao supruzi.

Nastavci : : Romani u nastavcima 

Kriza koja je Charlesa Dickensa umalo koštala karijere

 

      Charles Dickens se tuširao hladnom vodom i dugo šetao. Njegova normalna udaljenost hoda bila je dvanaest milja; nekih dana, hodao je dvadeset. Čini se da nikad nešto nije radio a napisao je petnaest romana i stotine članaka i priča, držao govore, uređivao časopise, producirao i glumio u amaterskim pozorištima, izvodio mađioničarske trikove, održavao javna čitanja i vodio dve dobrotvorne organizacije, jednu za pisce u nevolji, drugu za bivše prostitutke.

    On i njegova supruga Catherine imali su desetero dece i mnogo prijatelja, većinom pisaca, glumaca i umetnika, s kojima se Dickensa oduševljeno zabavljao i putovao. Davao je novac rodbini (uključujući svoje financijski nemoćne roditelje), siročadi i ljudima koji nisu imali sreće. Thomas Adolphus Trollope nazvao ga je "možda čovekom najvećeg srca kojeg sam ikada poznavao". Bio je književna slavna osoba kad je navršio dvadeset i pet godina i nikada nije izgubio svoju čitateljsku publiku. Radni ljudi su čitali njegove knjige, pa tako i kraljica. Ljudi su skidali kape kad su ga videli na ulici.

     Bio je daleko komercijalno najuspešniji od glavnih viktorijanskih pisaca. Sve svoje romane prodao je dva puta. Najpre su izlazili u devetnaest mesečnih "delova" - nastavci od trideset i dve stranice, s reklamama, uvezani u papir i po ceni od šilinga. (Poslednji deo bio je “dupli deo” i koštao je dva šilinga.) Zatim su romani objavljeni kao knjige, u izdanjima po cenama za različita tržišta. Izuzeci su bili romani koje je nedeljnk objavljivao u serijalima u časopisima koje je uređivao i posedovao deo.

      Potražnja je bila ogromna. Delovi Dickensovog poslednjeg, nedovršenog romana, " Misterij Edwina Drooda ", prodavali su se po pedeset hiljada primeraka mesečno kad je umro. Nasuprot tome, delovi “ Middlemarcha ” Georgea Eliota i “ Sajam taštine ” Williama Makepeacea Thackeraya — ne baš minornih dela ne baš nepoznatih autora, oba su usvojila metodu objavljivanja koju je Dickens uveo — prodani su u proseku u pet hiljada primeraka godišnje..

     Dickens je posvetio svu svoju energiju i pažnju svemu što je radio. Ljudi koji su ga videli kako izvodi mađioničarske trikove, glumi na pozornici ili čita iz njegovih knjiga, bili su zadivljeni njegovom spremnošću i umećem. Voleo je pozorište, a mnogi su mislili da je mogao biti profesionalni glumac. Na njegovim javnim čitanjima u prepunim dvoranama publika je plakala, padala u nesvest i klicala.

   Njegovim prijateljima nijedna od njegovih fotografija i portreta nije se činila kao da ga opravdava, jer nisu mogli uhvatiti pokretljivost njegovih crta lica ili njegov smeh. Odevao se otmeno, čak i kričavo, ali lično je bio bez afekta ili pretenzija. Izbegavao je druženje s aristokratijom, a dugo je odbijao i susret s kraljicom. Nije voleo svađu i nikada nije dominirao razgovorom. Verovao je u zabavu i želeo je da sve bude najbolje. “Čak ni svoje ništa nije radio na naporan način”, rekao je jedan od njegovih najbližih prijatelja. “Njegovo je bilo najblistavije lice, najlakši korak, najugodnija reč.” Thackerayeva kći Anne sećala se da su, kad je Dickens ušao u sobu, "svi zasvetlili". Činilo se da je njegova životna snaga bezgranična.

    Nije, naravno. Imao je problema sa srcem i bubrezima te je prerano ostario. Kad je 1870. godine umro od moždanog krvarenja, imao je samo pedeset osam godina. Odredio je da bude pokopan bez obreda u seoskom crkvenom groblju, ali budući da nije naveo crkveno groblje, njegovi su se prijatelji smatrali ovlaštenima organizovati njegov pokop u Westminsterskoj opatiji.

      Niko se nije bunio. “Čovek je bio fenomen, izuzetak, posebna produkcija”, napisao je britanski političar Lord Shaftesbury nakon Dickensove smrti, a čini se da su se gotovo svi osećali isto. Dickensov nadimak za sebe bio je neponovljivi. Bio je napola šaljiv, ali bila je istina. Nije bilo nikoga poput njega.

Moglo bi se reći da je Dickens živeo kao jedan od svojih likova - uvek uključen. Gde god bio i što god radio, život je bio glumački, bilo rođendan ili sprovod. A kada čitate sećanja njegovih savremenika i reakcije čitalaca iz devetnaestog stoleća na njegove knjige, ne možete sumnjati u njegovu harizmu ili uticaj koji je njegovo pisanje imalo. 

    Dickens je imao svoju krizu, karte. Robert Douglas-Fairhurst opisuje svoju novu knjigu o Dickensu, “ The Turning Point ” (Knopf), kao “sporu biografiju”. Douglas-Fairhurst predaje na Oxfordu, a ovo mu je druga knjiga o Dickensu. “ Becoming Dickens ”, studija o ranim godinama, izašla je 2011. U ovoj knjizi on se bavi jednom godinom Dickensova života i vodi nas kroz nju doslovno iz nedelje u nedelju. Godina je 1851. koju Douglas-Fairhurst naziva "prekretnicom za Dickensa, za njegove savremenike i za roman kao formu." .....Nije sto posto jasno zašto je 1851. ključni datum u britanskoj istoriji ili zašto je “Bleak House”, knjiga koju je Dickens počeo pisati te godine, ključno delo u istoriji romana.

Ali Douglas-Fairhurst ostvaruje svoju nameru, a to je da obogati naše razumevanje društvenih, političkih i književnih okolnosti u kojima je Dickens zamislio “ Bleak House ”. I, kao što se reklamira, "The Turning Point" je detaljan. Naučićete mnogo o životu u Engleskoj sredinom stoleća, uz pokrivanje stvari kao što je ludilo za cvetalicama - moda kratkih suknji s "turskim" hlačama koje su nosile žene - i hipnotičnost. (Dickensa je zaintrigirao mesmerizam kao oblik terapije, te je, naravno, postao vešt hipnotizer.)

Ipak, Dickens nije počeo pisati “Bleak House” sve do 1851., a to znači da se većina “The Turning Point” sastoji od krupnih planova Dickensa koji uređuje svoj časopis Household Words; produkcijom predstave pod nazivom "Nije tako loše kao što se čini", koja je očito bila prilično loša; vođenje doma za "pale žene", Urania Cottage, sa svojim dobrotvorom, bankarskom naslednicom Angelom Burdett-Coutts; te kupovine i renoviranje velike kuće na Tavistock Squareu u Londonu.

Je li 1851. bila “prekretnica” za Ujedinjeno Kraljevstvo? Četrdesete su bile teška politička i ekonomska decenija. Došlo je do masovnih protesta u Engleskoj, gladi u Irskoj i revolucionarnih pobuna na kontinentu. Nakon 1850. godine gospodarstva su se oporavila, neslaganje je splasnulo i Engleska je uživala u dve decenije prosperiteta, u razdoblju poznatom kao "viktorijansko podne". Ali bilo bi teško identifikovati nešto iz 1851. što je nateralo evropski svet da skrene s obog pravca. Robert Tombs, u svojoj zabavnoj i ponekad kontradiktornoj knjizi " Englezi i njihova istorija " (2014.), sugeriše da je otkriće zlata u Kaliforniji i Australiji 1849. pokrenulo procvat. Odjednom je bilo puno više novca, a time i puno više likvidnosti.

U Dickensovoj vlastitoj karijeri, prekretnica je, u određenom smislu, došla ranije, 1848. godine, s komercijalnim uspehom “ Dombeya i sina ”. Nakon toga, znao je da može raspolagati velikim iznosima i nikada više nije brinuo o novcu. “Bleak House”, objavljena pet godina kasnije, ambicioznija je knjiga, ali se temelji na tezi koju je Dickens prvi put postavio u poglavlju “Gromovnik” u “Dombeyu”: “Moglo bi se, ponekad, isplatiti raspitati se šta je priroda i kako ljudi rade na njenoj promeni te nije li, u tako proizvedenim prisilnim iskrivljenjima, prirodno biti neprirodan.”

To označava trenutak kada je Dickensova književna mašta dobila svoju sociološku dimenziju. Nehumano se ponašamo ne zbog naše prirode, već zbog načina na koji nas sistem prisiljava da živimo. Dickensov savremenik i bliski sused Karl Marx mislio je isto. "Kako ljudi rade da bi je promenili" - kako transformišemo prirodu u dobra koja su nam potrebna - bilo je ono što je Marx nazvao "sredstvima za proizvodnju".

Bleak House” je ono što je poznato kao roman o stanju Engleske. Izraz je skovao pisac koji je Dickensa poznavao i volieo, Thomas Carlyle, čiji je stil - mešavina starozavetnog i nemačkog romantizma, s čestim apostrofiranjem čitatlaca - Dickens ponekad usvajao. Polovina poglavlja u "Bleak House" napisana je napeto kao u Carlyle u " Francuskoj revoluciji ", knjizi za koju je Dickens rekao da ju je pročitao petsto puta.

Romani o stanju u Engleskoj poput “Bleak House” smatraju se povezanima s onim što je John Ruskin nazvao “bolešću”. Bolest je donja strana bogatstva, šteta koju promena ostavlja za sobom, ljudska cena napretka. Romani pokazuju šta statistika propušta ili prikriva: kakav je zapravo bio život za mnoge ljude u najrazvijenijoj ekonomiji na svetu.

Dickens je bio društveni kritičar. Gotovo sva njegova fikcija je satira institucija i društvenih tipova nastalih tom dramatičnom preobrazbom sredstava za proizvodnju. Ali on nije bio revolucionar. Njegovi junaci nisu ni reformatori. Oni su obični ljudi koji su se jednostavno obavezali na pristojnost. George Orwell, koji je verovatno želeo da regrutuje Dickensa za socijalističku stvar, nevoljno je zaključio da Dickens nije bio zainteresovan za političke reforme, samo za moralno poboljšanje: “Beskorisno je menjati institucije bez promene mišljenja – to je, u biti, ono što on jest uvek govoreći.”

Zapravo, glavna meta Dickensove satire je liberalizam. Liberalizam povezujemo s brigom za siromašne i radničku klasu, što je Dickens očito činio. Ali u Engleskoj devetnaestog stoleća tipični liberal bio je utilitarista, koji je verovao da se vrednost socijalnog programa može izmeriti analizom troškova i koristi, i vrlo verovatno je bio maltuzijanac, koji je smatrao potrebnim smanjiti stopu nataliteta tako da stanovništvo ne bi premašilo opskrbu hranom.

To je bilo razmišljanje iza zakona poznatog kao Novi zakon o siromašnima, čije posledice Dickens nezaboravno podvodi pod satiriu u uvodnim poglavljima “ Olivera Twista ”. Novi zakon o siromašnima bio je progresivna mera socijalne brige. Bila je to reforma. Uzmimo još jedan primer: gospodin Gradgrind, u "Teškim vremenima", nije kapitalista ili vlasnik tvornice. On je utilitarista. Smatra da je ono što ljude koči narodna mudrost i praznoverje. Dickens je na ipak strani narodne mudrosti.

Jedna od Dickensovih nezaboravnih karikatura u “Bleak House” je gospođa Jellyby, a i nju je lako krivo protumačiti. Vidimo je kod kuće opsesivno posvećenu svom projektu “Afrika”, zanemarujući, gotovo zločinački, vlastitu decu. (U Dickensovom svetu, zlostavljanje deteta je najgori greh koji možete počiniti.) Ali Dickens ne ismeva gospođu Jellyby zbog brige za Afrikance. Kako nam kaže Douglas-Fairhurst, lik se temeljio se na ženi koju je Dickens upoznao, Caroline Chisholm, koja je vodila dobrotvorno udruženje pod nazivom Family Colonization Loan Society, koja je pomagala siromašnim Englezima da emigriraju. I projekat gospođe Jellyby je isti: ona prikuplja novac za porodice da se presele u mesto zvano Borrioboola-Gha, “na levoj obali Nigeruije,” kako bi u Engleskoj bilo manje usta za hranjenje. Ona je maltuzijanka.

Douglas-Fairhurst je odabrao 1851. godinu kao prekretnicu zbog Velike izložbe i u pravu je da je “Bleak House” najbolje shvatiti kao Dickensov odgovor na taj događaj. Velika izložba industrijskih radova svih naroda bila je svetski sajam. Više od četrdeset nacija poslalo je svoje izume i prirodna blaga - ukupno sto hiljada - za izlaganje u zgradi poznatoj kao Kristalna palata, strukturi od stakla i levanog gvožđa, poput golemog staklenika, dugačkoj 1848 stopa i širokoj 456 stopa, dizajnirana i postavljena za izložbu u Hyde Parku.

Izložba je bila spomenik viktorijanskoj veri u napredak i slobodnu trgovinu, a posećena je uz ogromnu pompu. Princ Albert, veliki tehnološki entuzijasta, bio je organizator. U pet i po meseci koliko je trajala Izložba, 1851., Kristalna palata imala je šest miliona posetilaca. Prihodi su ukupno iznosili stotinu osamdeset šest hiljada funti, što je ekvivalent današnjih dvadeset sedam miliona funti.

Ova vrsta taštine samopoštovanja gadila je Dickensa. Kad ljudi pate u vašem vlastitom dvorištu, kako se možete šepuriti uokolo i čestitati sebi na najnovijim izumima ili na tome koliko sirovog željeza proizvodite? Zamislio je "još jednu izložbu - za veliki prikaz engleskih greha i nemara... . . ovu mračnu izložbu loših rezultata naših dela!” Njegova protuizložba toj kristalnoj palati bila bi sumorna kuća. Bleak House u romanu nije nesretno mesto. Pristojna je i nepretenciozna. A to je ono, mislio je, čemu je Engleska trebala težiti.

U “Bleak House” Dickens je želeo prikazati London s donje strane, a on je dobro poznavao donju stranu. Pre nego što je postao romanopisac, bio je reporter, a kasnije su mnoge njegove šetnje bile londonskim ulicama, ponekad noću i često u najskromnijim četvrtima. Godine 1851. London je bio najveći grad na svetu, političko i financijsko središte nacije čiji su se posedi protezali od Novog Zelanda do Južne Amerike — carstva nad kojim sunce nikada nije zalazilo — i čiji je bruto domaći proizvod bio najveći na svetu. Ali na ulici to nije bilo mesto koje vidite u “Masterpiece Theatre”.

Dickensa uvek optužuju za preterivanje. Tombs se u “Englezima i njihovoj istoriji” žali da imamo iskrivljenu predodžbu o životnim uslovima u viktorijanskom dobu jer ih vidimo kroz leću Dickensovih romana. Ali ono što izgleda kao preterivanje u “Bleak House” nije samo književna umišljenost. Roman počinje:

"London. . . . Toliko blata na ulicama kao da su se vode tek povukle s lica zemlje. . . . Pešaci, koji se međusobno guraju kišobranima u opštoj zarazi loše volje i gube svoje uporište na uglovima ulica, gde su se deseci hiljada drugih pešaka klizali i klizali otkako je svanuo dan (ako je ovaj dan ikada svanuo), dodajući nove naslage na koru za korom blata, lepeći se na tim tačkama žilavo za trotoar i gomilajući se uz složenu kamatu.

Zapitaju li se čitaoci ikad odakle toliko blata? Odgovor je da je u Londonu bilo dvadeset četiri hiljade konja, a konja ne možete istrenirati. Ljudi su se kretali okolo konjskom vučom. A konj dnevno proizvede četrdeset i kusur funti gnojiva. U središtu Londona postojala je i veleprodajna tržnica mesa na koju se svake godine ulicama isterivalo 1,8 miliona goveda, svinja i ovaca. Kad su ljudi koji su živeli na selu prvi put posetili London, iznenadili su se kada su otkrili da cijeli grad smrdi na štalu.

Prelazak ulice mogao je biti avantura, oposebno za žene u dugim haljinama i podsuknjama kakve su nosile pedesetih godina 18. stoleća, a to je zadavalo posao čistačima koji su zarađivali za život čisteći put u nadi da će dobiti napojnicu. (To takođe može objasniti ludilo za cvetanjem.) Izraz za uličnu prljavštinu bio je "blato", ali to je bio eufemizam. Četiri petine londonskog blata bilo je sranje.

Stanovništvo je preraslo prostor. Godine 1800. u Londonu je živelo milion ljudi; do 1850. bilo ih je više od 2,6 miliona, a još dvesto hiljada pešačilo je gradom svaki dan na posao. trotoari su bili zakrčeni. Nemački se posetilac požalio da će se Londonac "natrčati protiv vas i naterati vas da se okrenete oko vlastite osi, a da se ne osvrnete oko sebe da vidite kako se osećate nakon šoka". Dickensovi “deseci hiljada drugih putnika klizalo se i klizalo od zore” nije hiperbola.

Niti "ako ovaj dan ikada pukne". To je druga uvodna slika, magla:

"Posvuda magla. Magla uz reku, gde teče među zelenim površinama i livadama; magla niz reku, gde se oskvrnjena kotrlja među nizovima brodova i onečišćenja obale velikog (i prljavog) grada. Magla na močvarama Essexa, magla na Kentish Heights. Magla koja se uvlači u kabuze brodova; magla koja leži na brodovima i lebdi u opremi velikih brodova; magla koja se spušta na rubove teglenica i malih čamaca. Temza je dugo bila otvorena kanalizacija, zagušena otpadom, lešinama mrtvih životinja i ljudskim ostacima - "zagađenjima obale velikog (i prljavog) grada." London nije imao ispravnu kanalizaciju. Ljudski se otpad nakupio u dvesto hiljada septičkih jama, od kojih su mnoge godinama bile nečišćene. Čak su i podrumi Buckinghamske palače smrdjeli po fekalijama. Otpad je dospeo u podzemne vode. Kolera se prenosila zaraženom vodom za piće, a između 1831. i 1866. u Londonu su bila tri velika izbijanja kolere. Deseci hiljda su umrli.

Deo Temze na kojem se nalazi London prirodno je maglovit, ali magla iz devetnaestog stoleća bila je mešavina vodene pare i dima od požara ugljena koja je obavila grad. Moglo se to videti izdaleka. "Londonski crni venac", nazvao ga je Wordsworth. Magla je mirisala na sumpor; učinila je da blato na ulicama postane crno; i ostavilo je sloj čađi na svakoj površini. Ljudi su morali oprati lice nakon što su bili vani. Izraz "smog" - dim i magla - skovan je za opisivanje zraka u Londonu.

Slike koje je Dickens odabrao za početak svog romana slike su doslovnog zagađenja, ali su i metafore za moralno zagađenje, kvarenje ljudske prirode taštinom, pohlepom i etičkim slepoćom. Ako zamenite "blato" s "balegom", kako su viktorijanci nazivali životinjski otpad, dobićete metaforu, a "složena kamata" daje trag. Novac kvari sve. “Prljavi dobitak” izraz je koji se koristi u Bibliji kralja Jamesa. Jarndyce protiv Jarndycea, kancelarijski slučaj u središtu romana koji uništava živote nekoliko svojih likova, spor je oko oporuke - spor oko novca. Dakle, kada na sudu advokat oslovi lorda kancelara s "Mlud", on ga naziva govnom.

London iz “Bleak House” je grad ozavisnosti, bolesti i smrti. Jedan lik je unakažen boginjama; drugi je onesposobljen moždanim udarom. Lik spontano izgori od alkoholizma, a jedan umire od predoziranja opijumom. Sirotoj ženi umire dete; dete se rađa gluvo i niemo; a četiri lika prerano umiru od bolesti, iscrpljenosti ili očaja. Jedan lik je ubijen.

Središnja figura u knjizi, prikladno, je čistač na prelazu po imenu Jo. Navedeno nam je da je dobio koleru u sirotinjskoj četvrti u kojoj spava, zvanoj Tom-All-Alone's, a njegova je smrt glavni prikaz u Dickensovoj "mračnoj izložbi". Dickens je prvotno razmišljao o korištenju "Tom-All-Alone's" kao naslova knjige.

Dickensovi romani ipak nisu samo društvena kritika. S obzirom na to da mu je način izdavanja onemogućio reviziju, tematska i imagistička zamršenost knjiga je izuzetna. Svaki od glavnih romana konstruisan je oko institucije - ubožnica u "Oliveru Twistu", kancelarija u "Turobnoj kući", zatvor u "Maloj Dorrit" - koja daje Dickensu figurativni jezik za korištenje u celoj priči. Shakespeare je pisao na sličan način: slepoća u “Kralju Learu”, krv u “Macbethu”. Jednom kada počnete tražiti te trope, naći ćete ih utkane u sve.

U "Bleak House" Dickens koristi dva pripovedača koji međusobno dele poglavlja - što je novina koja je savremenim recenzentima izgleda potpuno promakla. Zapravo, sve Dickensove kasnije romane, počevši od “Bleak House”, recenzenti su uglavnom ignorisali ili odbacili. Žalili su se da su knjige bezoblične, pretamne. Hteli su više ranih, smešnih stvari.

Recenzenti u Dickensovo vreme se nisu žalili na ono što je modernim čitateljima teško obraditi: melodramu, retoričku preteranost, zapanjujuću količinu šmalca. Komični likovi i dalje su zapanjujuće živopisni. Dobijate ih odmah. Možda su izašli iz Pixarovog filma. I upravo u scenama za bacanje, komičnim epizodama bez posebne dramatične važnosti, možemo videti ono što je Dickensa učinilo neponovljivim - u "Bleak House", na primer, kada činovnik g. Guppy vodi dva prijatelja na ručak. Oni su braća iz viktorijanskog doba, razmetljivi i neupućeni, tip mladog muškarca kojeg je Dickens voleo. Svaki bi romanopisac danas bi se ubio da može proizvesti takvu scenu. Dickens je napravio desetke.

Ali, verovatno zbog zahteva serijskog objavljivanja, Dickensove komične figure prolaze kroz celi svoj repertoar tikova svaki put kad se pojave, a zapleti, vrlo izmišljeni u početku, rastegnuti su, na teoriji o napuštanju “Perils of Pauline” publika željna sledećeg dela, daleko iznad tačke romaneskne verodostojnosti ili čitateljskog strpljenja. I autor slobodno propoveda. "Mrtav, Vaše Veličanstvo", pripovedač u "Bleak House" intonira na smrt Joa, čistača prelaza. “Mrtav, moja lorde i gospodo. Mrtvi, pravi velečasni i krivi velečasni svih redova. Mrtvi, muškarci i žene, rođeni s nebeskim saosećanjem u svojim srcima. I tako umiru oko nas svaki dan.”

Sve je podvučeno, obično dva puta. Ipak, to je bila stvar koju su Viktorijanci voleli. Odrasli ljudi plakali su nad sudbinom Florence Dombey i smrću male Nell, u “ Staroj prodavaonici radoznalosti ”.

Utopija Dickensove fikcije, takođe nemoguće zastarele danas, možda čak i zastarele 1850. godine, je kućna idila. Porodica je temelj "prirodnosti" u njegovim knjigama, a njezino je sidro žena koja predstavlja primer svih buržoaskih vrlina - poput Esther Summerson u "Turobnoj kući". Pale žene, poput Lady Dedlock, Estherine prirodne majke, kažnjene su, osuđene, u njenom slučaju, da umru na groblju za siromahe, ispružene preko groba svog ljubavnika.

U životu, malo je dokaza da je Dickens bio, u kontekstu svog vremena i mesta, seksista ili razborit. Mislio je da je većina žena najsretnija u kući, ali se s poštovanjem odnosio prema "palim ženama" koje su on i Burdett-Coutts podržavali, odbijao je dopustiti verska učenja u kući i nije očekivao da žene izraze žaljenje ili pokajanje. Samo je želeo da mogu voditi konvencionalne živote. Jenny Hartley, u " Charles Dickens i Kuća palih žena " (2008.), procenjuje da je Dickens u godinama dok je vodio dom uspešno rehabilitovao stotinu žena. Nikada nije javno obznanio svoju povezanost s tim.

Dickens je smatrao da je savršeno prikladno da talentovane žene imaju karijere. Njegova starija sestra Fanny, koju je obožavao, bila je profesionalna umetnica. Voleo je romane Elizabeth Gaskell “ Cranford ” i “ Sever i Jug ” u Household Words . Divio se delu Georgea Eliota i čini se da je bio prva osoba koji je rekao da ga je napisala žena. A radio je s mnogim glumicama u pozorištu. Jedna od njih bila je Ellen Ternan.

Jedina stvar koja ima smisla u priči o Ellen Ternan je da je, kad su se upoznali, Dickens imao četrdeset pet godina i bio je slavan; imala je osamnaest godina, nije bila slavna i relativno nezaštićena; i on se zaljubio u nju. Takve se stvari događaju. Ali ostalo je zagonetka.

Dickens je mogao prihvatiti Nelly (kako su je svi zvali) bez nepotrebnog skandala. Pričalo bi se, ali on je bio Charles Dickens, a podrazumevalo se da glumice igraju po drugačijim pravilima. Velika engleska glumica Ellen Terry napustila je pozornicu kako bi živela s oženjenim muškarcem i s njim dobila dvoje dece, a potom se vratila i nastavila uspešnu karijeru. U Dickensovom krugu bilo je mnogo nekonvencionalnih aranžmana. Romanopisac Wilkie Collins, njegov dobar prijatelj i dramski saradnik, imao je dve žene u životu, od kojih nijednu nije oženio. Dickensov ilustrator George Cruikshank uzdržavao je dve porodice. George Eliot živeo je s muškarcem, Georgeom Henryjem Lewesom, koji je bio u otvorenom braku s drugom ženom - a moralna ozbiljnost bila je brend Georgea Eliota.

Dickens i Ellen Ternan jednostavno su mogli imati diskretnu aferu. Umesto toga,odnos se pretvorio u spektakl. U pismu koje je naterao svog agenta da objavi u medijima, a njegovu je verziju kasnije objavio u Timesu, optužio je svoju suprugu Catherine da je mentalno poremećena i ustvrdio da je njena deca nikada nisu volela, a branio se, jezikom toliko ogorčenim da je potpuno odao igru, čistoću žene s kojom su ga glasine već povezivale.

Postigao je sporazum o nagodbi (nemalodušan) s Catherine, a zatim je zabranio njihovoj deci da je vide. U međuvremenu, smestio je Nelly u njezinu vlastitu kuću, nedaleko vozom od svoje kuće, Gad's Hilla, u Kentu, i iskradao se da je vidi. Postoji dobar razlog da se veruje da je Nelly zatrudnela; da ju je Dickens zarobio u Francuskoj, često je tajno posećivao; i da je tamo rođeno dete koje je ili umrlo u detinjstvu ili je dano na usvajanje.

To su održavali trinaest godina, sve dok Dickens nije umro. Nelly ga je nadživela gotovo četrdeset i četiri godine. Udala se i dobila dvoje dece. Ali čini se da svom mužu nije rekla, barem u početku, a svojoj deci nikada nije rekla da je nekad bila ljubavnica Charlesa Dickensa.

Gotovo niko nije smatrao da se Dickens dobro ponašao, a izgubio je i neke prijatelje, uključujući Burdett-Couttsa. Ali njegovo ponašanje prema Catherine jednako kao i veza s Nelly teralo je ljude da ga odbace. Claire Tomalin, koja je napisala biografije i Ternana i Dickensa, sugeriše da je Nelly insistirala na razdvajanju, da je samo bila malo zločestija i dala mu ono što je želeo, stvari ne bi izmakle kontroli.

Ipak, čini se verovatnim da je Dickens bio taj koji je inzsistirao na pretvaranju "samo prijatelji" . Bez obzira na to je li zaista voleo Catherine ili Nelly - a bio je strastven čovek; nema razloga za pretpostavku da ih nije voleo - postojala je jedna stvar koju je voleo više, nešto što je doneo na svet i što je pripadalo samo njemu: njegovi ćitaoci. Nazvao je to "posebnim odnosom (lično privrženim kao nikome drugom) koji postoji između mene i javnosti." Nije mogao pokazati čitaocima da Charles Dickens kojeg su poznavali iz knjiga nije pravi Charles Dickens. Mora da je osećao da mu je jedina igra bila to da okrivi svoju ženu za raspad svog braka, i jednom je krivo izračunao. Ali to je bio izbor između izdaje svojih osećaja prema Nelly i izdaje svojih obožavaoca. Pokušao je, ludo, zadržati oboje. Možda ga je stres ubio.

Ozbiljno je počeo svoja javna čitanja 1858., godine kada se razveo od Catherine. I od tada do svoje smrti bio je na beskrajnoj turneji. Rasprodao je arene širom Engleske, Irske, Škotske i Sjedinjenih Država. Zdravlje mu je bilo narušeno, ali svakom je čitanju davao svoj poslednji istrionski deo. Ponekad, kad je bio gotov, trebalo mu je pomoći da siđe s pozornice. Ali nastavio je, čak i nakon što su ga prijatelji i lelkari molili da uspori. Bilo je manično. Procenjuje se da je održao četiri stotine sedamdeset i dva javna čitanja.

Ispovesti koje su ostavili ljudi koji su im prisustvovali jasno pokazuju da to nisu bila poput većine autorskih čitanja, gde je pažnja lako odlutati. Ovo je bilo pozoirište . Evo opisa:

U blještavilu plinskih plamenika koji su ga obasjali s visećeg paravana neposredno iznad njegove glave, njegova je individualnost, da se tako izrazimo, potpuno nestala, a umesto toga pred sobom smo videli, baš kao što je slučaj, Mr. Pickwick, ili gospođa Gamp, ili gospodin Marigold, ili mali Paul Dombey, ili gospodin Squeers, ili Sam Weller, ili gospodin Peggotty, ili neka druga od tih besmrtnih osoba. I to je, na neki način, rešenje problema čitanja Dickensa. Kao što je Ruskin jednom objasnio, Dickens "odabire govoriti u krugu vatre na pozornici". Razlog zašto su knjige melodramatične je taj što su melodrame. Ako tražite nešto drugo, pročitajte Anthonyja Trollopea. Najbolji generički pandan Dickensu je brodvejski mjuzikl, gde su osećaji poprskani bojama, gde ljudi plešu i upadaju u pesmu, gde se svaka komplikacija može magično rešiti pokazivanjem malog srca, i svi se rukuju na poslednjem zastoru. Koliko god šašavo izgledalo na hladnom svetlu dana, publika na Broadwayu obustavlja svoj skepticizam zbog zadovoljstva izvođača i spektakla.

Neki bi ljudi možda želeli da život može biti poput brodvejskog mjuzikla. Nekoliko ljudi možda čak veruje da je život u biti brodvejski mjuzikl, ili da ga barem možemo učiniti takvim ako se posvetimo tako živeti iz dana u dan. Čini se da je takva osoba bio Dickens. Pokušao je učiniti život očaravajućim poput predstave. Kad je očaranost počela nestajati, kad su se pojavile komplikacije koje se nisu mogle rešiti u zavesi, sam je izašao na pozornicu. I tamo, verujući u njihovu besmrtnost, njihovu otpornost na vreme i promene, nestao je u svojim kreacijama.

Objavljeno 2022. s naslovom "Neponovljivi". Louis Menand, New Yorker,

Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine

   Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je obj...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...
• 

  O ženi - poezija

  Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

2026

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Jama i klatno, Edgar Allan Poea
• Harms, Danil Ivanovič Juvačov ...
• Henry Vollan Canova Morton, putopisac
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

Архива чланака

Архива чланака август (1) јул (7) јун (11) мај (7) април (8) март (6) фебруар (7) јануар (3) децембар (7) новембар (1) октобар (6) септембар (1) август (3) јул (2) јун (8) мај (2) април (1) март (20) фебруар (18) јануар (9) децембар (26) новембар (29) јул (23) јун (15) мај (14) април (28) март (17) фебруар (15) јануар (15) децембар (30) новембар (25) октобар (4) јул (1) јун (25) мај (33) април (14) март (4) фебруар (5) јануар (6) децембар (9) новембар (3) октобар (2) фебруар (1) јануар (4) јун (3) мај (16) април (26) март (28) фебруар (28) јануар (27) децембар (17) новембар (11) октобар (11) август (4) јул (1) јун (2) мај (12) април (13) март (10) фебруар (9) јануар (9) децембар (10) новембар (5) октобар (6) јул (1) мај (4) април (11) март (7) фебруар (7) јануар (3) децембар (2) новембар (12) октобар (12) септембар (7) август (12) јул (1) јун (11) мај (8) април (18) март (8) фебруар (18) јануар (21) децембар (16) новембар (13) октобар (5) јул (1) јун (9) мај (16) април (17) март (24) фебруар (18) јануар (29) децембар (19) новембар (5) октобар (19) септембар (1) мај (8) април (18) март (15) фебруар (3) јануар (11) децембар (5) новембар (12) октобар (21) август (4) јул (12) јун (11) мај (16) април (10) март (8) фебруар (3) јануар (5) децембар (3) септембар (8) август (2) јул (5) јун (15) мај (10) април (2) март (9) фебруар (12) јануар (6) децембар (8) новембар (4) октобар (7) септембар (4) август (6) јул (3) јун (3) мај (3) април (2) март (3) фебруар (2) децембар (2) новембар (2) октобар (1) септембар (2) август (2) јул (3) јун (2) мај (3) април (4) март (7) фебруар (5) јануар (6) децембар (8) септембар (9) август (5) јул (6) јун (14) мај (11) април (9) март (18)

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.