Franc Kafka, Dvorac, Amalijina kazna

 

Amalijina kazna

»Međutim, ubrzo posle toga, stadoše nas zasipati pitanjima zbog te priče s pismom, dolazili su nam i prijatelji i neprijatelji, i poznati i nepoznati; niko nije ostajao dugo, najbolji prijatelji najpre su se gubili. Lasemann, inače uvek spor i dostojanstven, ušao je kao da hoće samo premeriti koliko je soba velika, bacio jedan pogled unaokolo i bio je gotov; sličilo je na kakvu strašnu dečiju igru kad je Lasemann počeo bežati, a otac, odvojivši se od ostalih ljudi koji su bili tu, trčao za njim sve do praga kuće i tu odustao od daljnjeg jurenja. Brunswick je došao i otkazao ocu posao; rekao je sasvim otvoreno da se hoće osamostaliti, pametan čovek, umeo je iskoristiti priliku. Mušterije su dolazile i s gomile u obućarnici uzimale obuću koju su bile donele na popravak; otac ih je najpre pokušavao odvratiti — mi smo mu u tome svi pomagali koliko smo mogli — ali posle ih je pustio i cuteći im pomagao u traženju. U knjizi narudžbi brisan je red po red, vraćene su zalihe koža koje su ljudi kod nas imali, dugovi su plaćeni, sve se odvijalo mirno, bez svađe, svi su bili zadovoljni da što pre i što potpunije prekinu svaku vezu s nama, makar pritom imali i gubitke, to nije bilo važno. I napokon, kao što se moglo i očekivati, pojavi se Seemann, predvodnik vatrogasaca. Kao da još gledam tu scenu: Seemann, veliki krupan čovek, ali malo poguren i s bolesnim plućima, uvek ozbiljan, čovek koji se nikad ne smeje, stoji pred ocem, kojeg neobično ceni, kojem je u poverenju ostavio mogućnost da postane njegov zamenik u vatrogasnom društvu, a sad mu treba priopstiti da ga društvo isključuje iz članstva i da mu treba oduzeti diplomu. Ljudi koji su se tada našli kod nas, ostavili su svoje poslove i tiskali se oko njih dvojice. Seemann nije u stanju ništa reći, samo lupka oca stalno po leđima, kao da hoće iz njega isterati reči koje on sam treba izreći a ne može ih naći. Pritom se stalno smeje, čime verovatno želi umiriti i sebe i sve druge, ali budući da se on ne ume smejati i niko ga još nikad nije čuo da se smeje, nikome ne pada na pamet pomisliti da je to smejanje. Međutim, otac je već toliko bio umoran i očajan zbog svega onoga što je doživeo toga dana, da nije bio u stanju nikom da pomogne, šta više izgledao je premoren da bi mogao shvatiti o čemu je u stvari reč. Mi smo isto tako bili očajni, ali kako smo bili mladi, nismo mogli verovati u jedan tako potpun slom, misleći stalno da će se u nizu posetilaca ipak naći neko ko će reći ‘Stoj!’ i usloviti da se celi tok stvari izmenj. Seemann nam se, u našoj naivnosti, učini kao stvoren za to. S napregnutim živcima čekali smo da iz tog neprekidnog smejanja izađu jasne reči. Šta je drugo moglo biti povod tom smehu nego glupa nepravda koja nam je nanesena? ‘Gospodine predvodniče, gospodine predvodniče, recite već jednom ljudima’, govorili smo mi u sebi i tiskali se oko njega, što je njega teralo samo da se čudnovato vrpolji. Napokon on poče govoriti ne da bi ispunio naše pritajene želje, već da bi odgovorio na uzvike hrabrenja ili negodovanja prisutnih ljudi. Još smo imali nade. On poče s velikom pohvalom ocu, nazva ga ponosom društva, nenadmašnim primerom za ugled podmlatku, neophodnim članom, čije bi istupanje dovelo društvo gotovo do raspadanja. Dotle je sve bilo lepo; da je samo tu završio! Ali on je nastavio govoriti. Međutim, rekao je, kad se društvo usprkos tome ipak odlučilo oca isključiti, onda će se sigurno shvatiti ozbiljnost razloga koji su društvo na to primorali. Možda do toga ne bi moralo doći da nije bilo sjajnih očevih uspeha na jučerašnjoj svetkovini, ali baš ti uspesi pobudili su naročitu pažnju službenih mesta; svi pogledi su sada upravljeni na društvo i ono sada mora voditi računa o svojoj čistoći još više nego dosad. Došlo je do nanošenja uvrede donosiocu pisma, i zbog toga društvo nije imalo drugog izlaza, i tako je on, Seemann, dobio tešku dužnost to da saopsti. Otac sigurno neće hteti otežavati mu još više tu dužnost. Toliko je Seemann bio zadovoljan što je uspeo to izgovoriti, da se ispunjen pouzdanjem zbog toga prestade rukovoditi preteranim obzirima, već pokaza na diplomu koja je visila na zidu i dade prstom znak da se skine. Otac klimnu glavom i krene je doneti, ali onako drhtavim rukama nije ju mogao skinuti s eksera; ja se popeh na stolicu i pomogoh mu. I od tog trenutka svemu je bio kraj. Onda je seo u jedan ugao, nije se više micao, ni s kim nije hteo više razgovarati, mi smo se morali sami snaći s ljudima kako smo znali i umeli.« »A gde tu ti vidiš uticaj dvorca?« upita K. »Reklo bi se da on još nije počeo delovati. To što si ti dosad ispričala, to su samo bezrazložna plašljivost ljudi, zluradost bližnjih, nepouzdana prijateljstva, ono što se svuda u takvim slučajevima javlja, a uostalom i izvjesno sitničarenje — bar tako se meni čini — od strane tvog oca. Jer ona diploma, šta je ona u stvari? Potvrda njegovih sposobnosti, a one su mu ostale, i ako su ga one činile nezamenljivim, onda utoliko bolje, i on je predvodniku njegovu ulogu zaista mogao učiniti mučnom samo na taj način što bi mu odmah posle druge izgovorene reči diplomu bacio pred noge. Naročito mi se čini karakteristično da ti uopste nisi spominjala Amaliju, Amaliju koja je napokon sve to skrivala, a koja je verovatno mirno stajala u pozadini i posmatrala celu pustoš.« »Ne, nije«, reče Olga, »nikoga se ne može prekoravati, niko ništa drugo nije mogao učiniti, sve je to već bio uticaj dvorca.« »Uticaj dvorca«, ponovi Amalija koja je neprimetno došla iz dvorišta, roditelji su već davno bili smešteni u postelju. »Raspredaju se priče o dvorcu? Još sedite zajedno? A ti si, K., hteo odmah otići, a evo već je deset. Zanimaju li te uopste te priče? Ima ljudi koji se hrane tim pričama, sednu zajedno, kao vas dvoje ovde, i onda se uzajamno nadmeću; ali ti mi ne izgledaš od tih ljudi.« »O da«, reče K., »baš sam i ja takav; šta više, izvesne osobe koje o takvim pričama ne vode računa već svu brigu prepuštaju drugima ne ostavljaju na mene veliki utisak.« »Lepo«, reče Amalija, »ali ljudi imaju različite interese; tako sam jednom slušala o jednom mladom čoveku koji je danju i noću sav bio obuzet mislima na dvorac, već su se plašili za njegovu sposobnost zdravog rasuđivanja, jer mu je sav razum bio u dvorcu. Na kraju se pokazalo da njemu nije bilo stalo do dvorca već samo do kćeri jedne čistačice ureda tamo, do nje je na kraju došao, i tako je opet sve bilo u redu.« »Verujem da bi mi se taj čovjek svideo«, reče K. »Da bi ti se taj čovek svideo«, reče Amalija, »u to sumnjam, ali valjda njegova žena. Ali uostalom neću vam smetati, idem spavati i moraću ugasiti svetlo zbog roditelja; oni, istina, odmah zaspu, ali već posle jednog sata s pravim spavanjem je gotovo i smeta im svaki tračak svetlosti.« I zaista, odmah zavlada pomrčina i Amalija se smesti negde na zemlju, pored kreveta roditelja. »Ko je taj mladi čovek o kojem je govorila?« upita K. »Ne znam«, odgovori Olga. »Možda Brunswick, iako se sve ne slaže s njim, a možda neko drugi. Nije lako nju tačno razumeti, jer se često ne zna govori li ironično ili ozbiljno. Mahom govori ozbiljno, ali zvuči ironično.« »Pustimo nagađanja!« reče K. »Nego, kako si ti došla toliko pod njen uticaj? Je li to bilo tako i pre velike nesreće? Ili tek posle? I kako to da ti nikad nisi imala želju otrgnuti se od njenog uticaja? I ima li ta tvoja zavisnost o njoj neku razumnu podlogu? Ona je najmlađa i kao takva treba slušati. Kriva ili ne, ona je donela nesreću porodici. Umesto da svakog dana iznova sve vas moli za oproštenje, ona diže glavu više nego svi drugi, ne brine se nizašto, već samo milostivo i koliko treba za roditelje, neće se ni u šta upuštati, kao što se sama izrazila, i kad napokon nešto s vama razgovara, onda je to ozbiljno ali zvuči ironično. Ili vas je ona možda osvojila svojom lepotom o kojoj ti po koji put govoriš? Vi troje ste istina vrlo slični, međutim ono po čemu se ona razlikuje od vas dvoje, to ne ide njoj u prilog; još kad sam je prvi put video, ja sam se uplašio od njena neugodnog pogleda. A zatim, ona je istina najmlađa među vama, ali to se ne primećuje na njoj, ona ima izgled onih žena bez dobi, koje gotovo nikad ne stare, ali koje skoro nikad nisu bile ni mlade. Ti je gledaš svaki dan i zato ne primećuješ tvrdoću njena lica. Zbog toga, kad razmislim, ne mogu smatrati ozbiljnom ni Sortinijevu naklonost prema njoj, možda je on onim pismom nije hteo zvati k sebi, već je samo kazniti.« »Neću razgovarati o Sortiniju«, reče Olga. »Kod te gospode u dvorcu sve je moguće, bila u pitanju najlepša ili najružnija devojka. Inače ti potpuno grešiš u pogledu Amalije. Vidiš, ja nemam nikakvog razloga tebe naročito pridobiti za Amaliju, a ako to ipak pokušavam, to činim samo zbog tebe. Amalija je na neki način uzrok naše nesreće, to stoji, ali čak i otac kojeg je ipak nesreća najteže pogodila i koji nikad nije bio umeren na rečima, najmanje kod kuće, čak ni otac ni u najgorim vremenima nikad nijednu reč prekora nije uputio Amaliji. I to nikako ne zato što bi on odobravao Amalijin postupak; kako bi ga i mogao odobravati, on koji obožava Sortinija; nije bio u stanju ni približno ga shvatiti, jer je bio spreman Sortiniju priložiti na žrtvu i sebe i sve što ima, istina ne onako kako se u stvarnosti i dogodilo, verovatno pod delovanjem Sortinijevog gneva. Verovatno Sortinijevog gneva, kažem, jer o Sortiniju ništa više nismo čuli; ako je i dotle bio povučen, otada kao da ga uopste nije bilo. A trebao si videti Amaliju u ono vreme. Mi smo svi znali da do neke izrične kazne neće doći. Samo su se povukli od nas. Ljudi ovde, kao i tamo u dvorcu. Ali dok smo primetiti da se ljudi povlače, neka promena u držanju dvorca uopste se nije mogla primetiti. Mi ni ranije nismo primećivali neku brigu dvorca, kako smo onda mogli primetiti promenu. To zatišje bilo je ono najgore. Mnogo gore negoli to što su se ljudi povlačili od nas, jer oni to nisu činili iz nekog uverenja, verovatno ništa ozbiljno protiv nas nisu imali, ovog današnjeg preziranja onda nije bilo, činili su to iz bojazni i čekali su samo da vide kako će se stvar dalje razvijati. Nismo se morali bojati ni nestašice, svi su nam dužnici platili, završni računi bili su povoljni po nas, a ako su nam bile potrebne živežne namirnice, rođaci su nam krišom pomagali, bilo nam je dobro jer je to bilo doba žetve, obradive zemlje, istina, nismo imali, a nisu nam dopuštali da radimo kod drugih, i zato smo prvi put u životu bili osuđeni na lenčarenje. I tako smo sedeli okupljeni pri zatvorenim prozorima na julskoj i avgustovskoj žezi. Događalo se nije ništa. Nikakav poziv, nikakva vest, nikakav izveštaj, nikakva poseta, ništa.« »Dobro«, reče K., »budući da se ništa nije dogodilo i nikakvu kaznu niste osećali, čega ste se onda plašili? Kakav ste vi to svet!« »Kako da ti to objasnim«, reče Olga. »Mi se nismo plašili onog što će doći, mi smo patili od onog što je bilo tu, mi smo se već nalazili usred izdržavanja kazne. Ljudi u selu čekali su samo da im dođemo, da otac ponovno otvori radionicu, da Amalija koja ume šiti vrlo lepe haljine, istina samo za najotmenije, opet dođe po posao, svim ljudima bilo je žao zbog postupanja prema nama. Kad je u selu jedna ugledna porodica sasvim odstranjena iz društva, onda svi trpe neku štetu od toga, oni su se od nas udaljili samo zato što su verovali da im je dužnost da to učine, ni mi ne bismo drukčije postupili na njihovom mestu. Pa oni nisu tačno ni znali što je bilo po sredi, samo se onaj kurir vratio u Gospodski konak, s rukama punim komadića papira. Frieda ga je videla kad je odlazio i, kad se vratio, progovorila s njim nekoliko reči i ono što je čula od njega odmah razglasila, ali opet ne iz nekog neprijateljstva prema nama već jednostavno iz dužnosti, kao što bi u sličnom slučaju svakome bila dužnost da tako postupi. Dakle, kao što sam već rekla, jedno sretno rešenje cele stvari bilo bi ono koje bi svet najpre pozdravio. Da smo se mi najednom pojavili s vešću da je sve uređeno, da je, na primer, sve bio samo jedan nesporazum koji je sada potpuno razjašnjen, ili čak da je učinjena greška ali da je sada okajana, ili — ljudi bi čak i to primili — da nam je pomoću naših veza u dvorcu pošlo za rukom stvar zataškati, sigurno bi nas svi opet primili raširenih ruku, bilo bi ljubljenja, grljenja, bilo bi slavlja, ja sam slično tome već nekoliko puta doživela u slučaju drugih. Pa ipak ni jedna takva vest nije bila potrebna; da smo mi samo izišli i ponudili se, obnovili stare veze, ne spominjući ni jednom rečju aferu s pismom, i to bi bilo dovoljno, svi bi rado pristali da ne pretresaju više tu stvar. Uistinu, ono što ih je odbilo od nas, pored straha, to je mučnost same stvari, naprosto o njoj ništa ne čuti, ništa ne govoriti, uopste ne misliti na nju, ni na koji način ne dolaziti u dodir s njom. Kad je Frieda celu stvar odala, nije to učinila da bi likovala, već da bi sebe i sve druge zaštitila od toga, da bi celoj zajednici skrenula pažnju da se ovde dogodilo nešto od čega se treba najbrižljivije čuvati i što dalje držati. Nismo tu mi bili u pitanju kao porodica, već sama stvar kao takva, a mi samo zbog stvari u koju smo se upleli. Dakle, da smo mi opet izašli u društvo, da smo pustili da prošlo padne u zaborav i da smo svojim ponašanjem pokazali da smo sve preboleli, svejedno na koji način, i javnost stekla uverenje da cela stvar, ma što da je inače bilo posredi, neće više postati predmet raspravljanja, i to bi sve bilo dobro. Svuda bismo naišli na staru susretljivost, i kad bismo mi stvar samo upola zaboravili, ljudi bi to razumeli i pomogli nam da je zaboravimo potpuno. Međutim, umesto svega toga mi smo sedeli kod kuće. Ne znam na što smo čekali, valjda na Amalijinu odluku, ona je onog jutra preuzela vodstvo u porodici i čvrsto ga je držala. Učinila je to bez ikakvih parada, bez zapovedanja, bez molbi, skoro isključivo cutnjom. Mi drugi, istina, imali smo se o mnogo čemu savetovati, neprestano se šaputalo od jutra do mraka, a češće bi me otac, obuzet iznenadnim strahom, zvao k sebi, i ja sam provodila do pola noći sedeći na rubu njegova kreveta. Ili bismo se ponekad šćućurili nas troje, ja i Barnabas, koji je u početku od svega tek ponešto razumevao i sav uzrujan stalno tražio objašnjenja, stalno ista, i on je dobro znao da njemu nije suđeno provoditi bezbrižne godine koje čekaju njegove vršnjake, tako smo sedeli zajedno — sasvim kao nas dvoje sada, K. — i zaboravljali da je noć prošla i opet svanulo. Majka je bila najslabija od svih nas, valjda i zato što ona nije trpela samo od zajedničke nesreće, već je patila i pojedinačnu nesreću svakog od nas, i tako smo s užasom zapažali na njoj promene koje su, to smo naslućivali, prethodile celoj našoj porodici. Njeno omiljeno mesto bio je krajičak jednog divana — nemamo ga već odavno, stoji u Brunswickovoj velikoj odaji — tamo je sedela, i — nije se moglo tačno razaznati šta je — dremala ili, sudeći bar po usnama koje su se micale, držala duge monologe. Po sebi je razumljivo da smo se mi stalno vraćali na slučaj s pismom, pretresali ga sa svim sigurnim pojedinostima i nesigurnim mogućnostima i nadmašivali se usmišljanju sredstava za dobro rešenje; sve je to bilo prirodno i neizbežno, ali nije bilo dobro, mi smo se sve više gubili u onom iz čega smo se hteli izvući. I što su nam tu pomagale sve te ideje koje su nam padale na pamet, ma koliko da su bile izvanredne! Ni jedna nije bila izvediva bez Amalije, sve su predstavljale samo predloge, lišene smisla već i stoga što nisu ni dolazili do Amalije, a ako bi i došli naišli bi samo na cutnju. Istina, ja danas srećom razumem Amaliju bolje nego tada. Ona je podnosila više nego svi mi; prosto je neshvatljivo kako je sve to podnosila i danas još živi među nama. Mati je verovatno patila za sve nas, patila jer ju je to snašlo, a i nije patila dugo, ne može se reći da ona ma u kom pogledu i danas pati, ali i onda ona nije bila sasvim pri sebi. Međutim, Amalija nije samo patila, već je bila u stanju i razumeti, celu stvar sagledati; mi smo gledali samo posledice, ona je videla bit, mi smo se nadali da će nam kakvo malo sredstvo pomoći, ona je znala da je sve već odlučeno, mi smo mogli šaputati, ona je samo cutala, ona je stajala oči u oči s istinom i podnela taj život onda kao što ga podnosi i danas. Koliko je u svoj toj nevolji nama bilo lakše nego njoj. Istina, mi smo morali napustiti svoju kuću, u nju se uselio Brunswick, nama su dodelili ovu krovinjaru, preneli smo ovamo svoju imovinu ručnim kolicama, u nekoliko puta, vukli smo ih Barnabas i ja, otac i Amalija gurali su straga, ovde nas je dočekala majka, koju smo još odmah na početku ovamo doveli, dočekala nas je sedeći na jednom sanduku, i stalno i tiho je cvilela. Ali ja se sećam da smo i za vreme samih napornih vožnji — koje su uz to predstavljale za nas i ponižavanje, jer svaki čas su nailazila kola onih koji su se vraćali sa žetve i koji bi zamukli i okrenuli glave kad su prolazili pored nas — sećam se da Barnabas i ja, čak i dok smo vukli kolica, nismo mogli a da ne govorimo o našim nevoljama i planovima i da bismo, zaneseni razgovorom, zastali, sve dok nas jedno očevo: ‘Ej!’ ne bi opet podsetilo na našu dužnost. Ali sva ta dogovaranja nisu ništa promenila naš život ni posle selidbe, samo što smo još počeli osećati i bedu. Pomoć od rođaka je prestala, naša sredstva bila su skoro potpuno iscrpljena, a u to vreme počeo se stvarati i onaj prezir prema nama koji i ti poznaješ. Primetili su da nemamo snage izvući se iz one afere s pismom, i to su nam mnogi uzeli za zlo. Nisu podcenjivali težinu naše nesreće, iako je nisu bliže znali, uviđali su da ni sami ne bismo bolje podneli iskušenje, ali utoliko im je izgledalo potrebnije da se od nas potpuno odvoje. Da smo uspeli izvući se, oni bi nas itekako cenili, ali budući da nismo uspeli, ono što su činili privremeno pretvorili su u stalno: isključili su nas potpuno iz svoje sredine. O nama se više nije govorilo kao o ljudima, ime naše porodice nije više spominjano; kad se moralo o nama nešto reći, nazivani smo po Barnabasu, najnevinijem među nama, čak i ova naša krovinjara došla je na loš glas, pa i ti, ako se zapitaš, moraćeš priznati da si i ti, kad si prvi put kročio nogom ovamo, mislio da shvatas opravdanost tog prezira. Kasnije kad su opet ljudi počeli dolaziti pokoji put, odlazili bi uvređeni na nas zbog sasvim beznačajnih sitnica, na primer zbog toga što ona petrolejska lampa visi tamo iznad stola. Gde bi inače visila ako ne iznad stola? — ali njima se to činilo nepodnošljivim. A i kad bismo mi lampu zakačili negde drugde, to ne bi menjalo njihovu zlovolju. Sve što bismo mi radili i imali služilo je podjednako za prezir.«

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac , Amalijina tajna

Amalijina tajna

»Sudi sam«, reče Olga, »uostalom, zvuči sasvim jednostavno, ne može se odmah shvatiti kako je moguće da ima tako veliku važnost. U dvorcu postoji jedan visoki činovnik koji se zove Sortini.« »Čuo sam već o njemu«, reče K., »on je ucestvovao u mom postavljanju.« »To ne verujem«, reče Olga, »Sortini je vrlo malo poznat javnosti. Da ga nisi zamenio sa Sordinijem, napisano s ‘d’?« »Imaš pravo«, reče K., »to je bio Sordini.« »Da«, nastavi Olga, »Sordini je vrlo poznat, on je jedan od najvrednijih činovnika, o njemu se mnogo govori. Nasuprot njemu, Sortini je vrlo povučen i mnogima stran. Pre nešto više od tri godine videla sam ga prvi i poslednji put. To je bilo trećeg jula, prilikom jedne svetkovine vatrogasnog društva, na kojoj je ucestvovao i dvorac i priložio jednu novu vatrogasnu prskalicu. Sortini, koji se delom bavi i poslovima vatrogasne službe (ili je možda samo tu zamenjivao nekog — činovnici obično zastupaju jedan drugog i zato je teško znati nadležnost ovog ili onog činovnika), ucestvovao je prilikom predaje prskalice; bili su tu, naravno, i drugi iz dvorca, činovnici, poslužitelji, i Sortini je stajao sasvim otraga, kao što odgovara njegovom karakteru. To je jedan malen, slabašan, zamišljen gospodin; nešto što je uopste svima koji su ga videli palo u oči, bio je način na koji su se kod njega slagale bore lica — a bilo ih je mnogo, mada on svakako nije imao više od četrdeset godina — naime, sve bore pružale su se pravolinijski, svrstane lepezasto, preko čela ka korenu nosa; tako nešto ja dotle uopste nisam videla. Lepo, to je dakle bila ta svetkovina. Mi, Amalija i ja, radovale smo se zbog toga nedeljama unapred, praznične haljine bile su delomice obnovljene, naročito je Amalijina haljina bila lepa, bela bluza spreda kao naduvana, čipke jedan red za drugim, majka je posudila u tu svrhu sve svoje čipke; ja sam tada bila zavidna i plakala sam do pola noći uoči svetkovine. Tek kad je ujutro došla da nas vidi gazdarica gostionice Kod mosta...« »Gazdarica gostionice Kod mosta?« upita K. »Da«, odgovori Olga, »ona je bila naša velika prijateljica; dakle, ona je došla, morala je priznati da Amalija ima prednost nada mnom, i da bi me umirila posudila mi je svoju ogrlicu s češkim granatima. Kad smo zatim bile potpuno spremne, Amalija je stajala ispred mene, mi smo joj se svi divili i otac je rekao: ‘Pamtite šta vam kažem, Amalija će danas dobiti mladoženju’, tada sam, ni sama ne znam zašto, skinula ogrlicu, svoj ponos, i obesila je Amaliji oko vrata, i više joj nimalo nisam zavidela. Naprotiv, poklonila sam se pred njenom pobedom, kao što sam verovala da se svako mora pokloniti, možda nas je onda iznenadilo to što je ona izgledala drukčije nego obično, jer uistinu lepa nije bila, ali njen mrki pogled, koji je otada zadržala, prelazio je visoko preko nas, i svi smo se gotovo u doslovnom smislu neodoljivo klanjali pred njom. Svi su to primetili, pa i Lasemann i njegova žena, koji su došli da nas povedu.« »Lasemann?« upita K. »Da, Lasemann«, odgovori Olga. »Mi smo onda zaista bili vrlo dobro viđeni i svetkovina ne bi takoreći ni mogla početi bez nas, jer je moj otac bio treći rukovodilac vatrogasnog kursa.« »Zar je otac još bio tako krepak?« upita K. »Otac?« reče Olga, kao da ne razumije tačno. »Pre tri godine bio je još gotovo mlad čovek; on je, na primer, prilikom jednog požara u Gospodskom konaku trčećim korakom izneo na leđima jednog činovnika, teškog Galatera. Ja sam bila prisutna; to, istina, nije bio pravi požar, samo se suvo drvo pored peći počelo pušiti, ali Galater se uplašio, zvao je kroz prozor u pomoć, vatrogasci su došli i moj ga je otac izneo, mada je vatra već bila ugašena. Naravno, Galater se teško kreće, a u takvim slučajevima mora se biti oprezan. Ja sve to pričam samo zbog oca, otada nije prošlo više od tri godine, a pogledaj kako on tamo sedi!« K. tek sad primeti da se Amalija vratila u sobu, ali je bila daleko, kraj stola svojih roditelja, hranila je majku koja nije mogla pomicati reumatične ruke i pritom govorila ocu da se treba još malo strpiti zbog jela, odmah će doći i njega nahraniti. Ali njeno nagovaranje nije imalo uspeha, jer otac, nestrpljiv da dođe do svoje supe i svladavši svoju telesnu nemoć, pokušavao je supi čas srknuti kasikom, čas piti iz tanjira, i ljutito je gunđao kad mu ni jedno ni drugo nije polazilo za rukom:kasika bi bila prazna pre nego što bi stigla do usta, i nikad usta, već jedino opušteni brkovi utapali su se u supu, tako da je curilo i kapalo na sve strane samo ne u usta. »Zar su to tri godine napravile od njega?« upita K.; ali i dalje prema starima i celom tom uglu porodicnog stola nije osećao sažaljenje već samo zlovolju. »Tri godine«, reče Olga polako, »ili bolje rečeno nekoliko sati jedne svetkovine. Svetkovina je bila na jednoj livadi ispred sela, kraj potoka, već je bilo sveta kad smo stigli, došlo ib je dosta i iz susednih sela, sasvim smo bili pometeni od galame. Otac nas je, naravno, odveo najpre do vatrogasnog creva, smejao se od radosti kad ju je video, novo crevo činilo ga je sretnim, počeo ga je pipkati i objašnjavati nam, nije trpeo ni prigovore ni suzdržanost drugih; ako je bilo nešto za videti ispod morali smo se svi sagnuti i gotovo zavlačiti; Barnabas, koji se tada opirao da to učini, dobio je batine. Samo Amalija nije vodila računa o crevu , stajala je tu uspravno u svojoj lepoj haljini i niko joj se ništa nije usuđivao reći, ja sam joj s vremena na vreme prilazila i uzimala je ispod ruke, ali ona je cutala. Ni danas ne mogu sebi objasniti kako se to dogodilo da smo tako dugo ostale kraj pumpe, i tek kad se otac od nje odlepio primetili smo Sortinija, koji je bio naslonjen na jednu ruku iza pumpe. Istina, tada je bilo strahovito bučno, više nego što je to običaj na svetkovinama. Dvorac je, naime, vatrogascima poklonio i nekoliko truba, neku posebnu vrstu instrumenata, iz kojih su se s najmanje snage — i dete je to bilo u stanju — mogli izvlačiti divlji tonovi.Ko bi ih čuo poverovao bi da su Turci već tu, i nije bilo moguće naviknuti se na njih, jeza je podilazila pri svakom novom trubljenju. I budući da su to bile nove trube, svako ih je hteo okušati, a kako je bila narodna svetkovina, to su svakom i dopuštali. Baš oko nas, valjda ih je Amalija primamila, bilo je nekoliko takvih trubača. Zaista je bilo teško ostati pri zdravim čulima, i kad se još uz to, po očevom zahtevu, morala poklanjati sva pažnja pumpi, onda je to bilo najviše što se moglo očekivati, i eto zato toliko dugo nismo primetili Sortinija, koga i inače od ranije nismo poznavali. ‘Tamo je Sortini’, došapnu napokon — ja sam tu stajala — Lasemann ocu. Otac se duboko pokloni i uzrujano dade i nama znak da se poklonimo. Mada ga dotle nije poznavao, otac je oduvek cenio Sortinija kao stručnjaka u vatrogastvu i često kod kuće o njemu govorio, i zato nas je tada toliko iznenadilo i učinilo nam se vrlo značajno da sada Sortinija u stvarnosti vidimo. Međutim, Sortini nije o nama vodio računa—to nije bila osobina samo Sortinija, činovnici su se mahom pokazivali ravnodušni pred publikom — a bio je i umoran, samo ga je službena dužnost zadržavala ovde dole. Nisu baš najgori činovnici oni koji te svečane dužnosti podnose kao kakav naročit teret. Drugi činovnici i poslužitelji, kad su već bili tu, mešali su se s narodom, ali Sortini je ostao pored pumpe i svakog koji je pokušao da mu se približi s nekom molbom ili nekom laskavom rečju odbijao je cutnjom. Tako se dogodilo da je on primetio nas još kasnije nego mi njega. Tek kad smo se mi s poštovanjem duboko poklonili i otac pokušavao da nas ispriča, on je pogledao u našem pravcu, i gledao nas redom, jedno po jedno, umorno. Izgledalo je kao da uzdiše što je pored jednog lica uvek još jedno, dok ne dođe tako do Amalije, zbog koje mora da podigne pogled, jer ona je bila mnogo veća od njega. Tu se on kao zagrcnu, i skoči preko rukunice da bi bio bliže Amaliji. Mi smo u prvi mah to pogrešno shvatili i htedosmo mu, pod vodstvom oca, svi prići, ali nas on zadrža uzdignutom rukom i onda nam dade znak da odemo. To je bilo sve. Mi smo na račun toga mnogo zadirkivali Amaliju, govoreći joj kako je zaista našla mladoženju, i u svom neznanju bili smo vrlo raspoloženi zbog toga celo popodne. Amalija je, međutim, bila cutljivija nego ikad. Ona se do ušiju zaljubila u Sortinija, govorio je Brunsvvick, koji je uvek pomalo neotesan i nema razumevanja za takve prirode kao što je Amalija; ali ovaj put činilo nam se da je njegova primedba na mestu. Uopste, toga dana smo svi, osim Amalije, bili kao pomahnitali i ošamućeni, od slatkog vina iz dvorca, kad smo se oko ponoći vratili kući.« »A Sortini?« upita K. »Da, Sortini«, reče Olga, »Sortinija sam u toku svetkovine češće viđala u prolazu, sedio je na rukunici, s rukama prekrstenim na grudima, i tako ostao dok nisu došla kola iz dvorca da ga odvezu. Nije čak prisustvovao ni vatrogasnim vežbama, prilikom kojih se otac, baš u nadi da će ga Sortini gledati, naročito istaknuo ispred svih svojih vršnjaka.« »I ništa više o njemu niste čuli?« upita K. »Meni izgleda da ti mnogo uvažavaš Sortinija.« »Da, uvažavam«, reče Olga. »Da, a i čuli smo još o njemu. Idućeg jutra probudio nas je iz bunovnog sna jedan Amalijin uzvik. Drugi su opet ponovno legli, ali ja sam se potpuno razbudila i dotrčala Amaliji. Ona je stajala pored prozora i držala u ruci jedno pismo koje tek što joj je jedan čovek dodao kroz prozor; čovek je čekao odgovor pod prozorom. Amalija je pismo — bilo je kratko — već bila pročitala i držala ga u tromo opuštenoj ruci. Ja sam klekla pored nje i tako čitala pismo. Tek što sam pročitala, Amalija ga opet podiže, bacivši jedan kratak pogled na mene, ali više se nije mogla prisiliti da pismo čita, već ga podere, baci komadiće van čoveku u lice i zatvori prozor. To je bilo tog sudbonosnog jutra. Ja ga zovem sudbonosnim, ali svaki trenutak prethodnog popodneva bio je isto tako sudbonosan.« »A što je pisalo u pismu?« upita K. »Da, to još nisam ispričala«, reče Olga. »Pismo je bilo Sortinijevo, adresirano na devojku s ogrlicom od granata. Sadržaj ne mogu ponoviti. Tražio je da dođe u Gospodski konak, i to da Amalija odmah dođe jer se za pola sata Sortini mora odvesti. Pismo je bilo napisano najprostačkijim izrazima, koje dotle nikad nisam čula i samo onako u međusobnoj vezi upola razumela njihov smisao. Ko Amaliju nije poznavao i samo ovo pismo pročitao, morao bi devojku kojoj se neko usuđuje tako pisati smatrati nečasnom, makar da uopste nije ni dirnuta. Jer to nije bilo nikakvo ljubavno pismo, nijedne laskave reči u njemu nije bilo, šta više Sortini je očigledno bio ljut što ga je pogodio Amalijin pogled i zadržao od njegovih poslova. Mi smo to posle tako objasnili: Sortini je verovatno nameravao da se odveze u dvorac još iste večeri, u selu je ostao samo zbog Amalije, i ujutro, ljut što ni preko noći nije uspeo zaboraviti Amaliju, seo je i napisao pismo. Pismo je u prvi mah moralo izazvati ogorčenje i kod najhladnokrvnije, ali bi kasnije kod neke koja je drukčija od Amalije verovatno prevladao strah zbog ljutitog i pretećeg tona pisma; ali Amalija je ostala pri ogorčenju, jer ona ne zna za strah, ni kad je u pitanju ona, ni drugi. I dok sam se ja opet zavukla u krevet i ponavljala prekinutu završnu rečenicu: ‘Da odmah dođeš ili...’ Amalija je ostala na prozoru i gledala van, kao da očekuje još druge pismonoše i spremna ih otpratiti isto onako kao prvog.« »To su dakle činovnici«, reče K. s nelagodnošću, »i takvih tipova ima među njima. Što je učinio tvoj otac? Nadam se da se odlučno žalio protiv Sortinija na nadležnom mestu, ako već nije pretpostavio kraći i sigurniji put do Gospodskog konaka. Najgore u celoj toj stvari nije što je uvreda nanesena Amaliji, to se dalo lako ispraviti, ne znam zašto ti tome poklanjaš toliko pažnje; zašto je morao Sortini jednim takvim pismom osramotiti Amaliju za sva vremena, kako bi se to dalo zaključiti iz tvog pričanja, a baš to nije tačno, jer je Amaliji moglo lako biti pribavljeno zadovoljenje, i posle nekoliko dana celi slučaj pao bi u zaborav. Sortini nije osramotio Amaliju, već samog sebe. Dakle, ja sam se zgranuo na Sortinija, na mogućnost da dođe do takve zloupotrebe vlasti. Ono što u ovom slučaju nije uspelo, jer je bilo previše otvoreno rečeno i potpuno prozirno i imalo u Amaliji jednog nadmoćnog protivnika, u hiljadu drugih slučajeva, samo malo nepovoljnijih slučajeva, može potpumo uspeti a da to niko ne primeti, čak ni sama žrtva.« »Tiho«, reče Olga, »Amalija nas gleda.« Amalija je nahranila roditelje i sada se spremala majku razodenuti za spavanje; baš joj je bila odvezala suknju, uzdigla malo majčinu ruku, koju je držala oko svog vrata, svukla suknju i ponovno je blago spustila. Otac, stalno nezadovoljan time što je majka uvek prva podvorena — a što je očigledno bilo samo zbog toga što je majka bila još bespomoćnija od njega — pokušavao se svući sam, verovatno da bi kaznio kćer zbog njene tobožnje sporosti; ali iako je bio počeo s onim što je bilo najlakše i najnepotrebnije, naime s previše velikim papučama u koje su njegove noge bile uvučene, nikako nije uspevao stresti ih s nogu; ubrzo je morao od toga odustati, i mumljajući promuklo, opet se ukočio na svojoj stolici.

»Ti nisi shvatio ono što je presudno«, reče Olga, »možda ti imaš u svemu pravo, ali presudno je bilo to da Amalija nije otišla u Gospodski konak. To kako je ona postupila s donosiocem pisma moglo je još i proći, nekako bi se zabašurilo; ali zbog toga što nije otišla, bačeno je prokletstvo na našu porodicu, a prema tome i postupak prema donosiocu pisma postao je nešto neoprostivo, šta više za javnost, to je postalo najvažnije.« »Kako!« uzviknu K. i odmah spusti glas pošto Olga molećivo diže ruku. »Ti nećeš valjda, kao sestra, kazati da je Amalija trebala poslušati Sortinija i otrčati u Gospodski konak?« »Ne«, reče Olga, »Bog neka me sačuva takvog sumnjičenja, kako možeš takvo što i pomisliti? Ja ne poznajem nikoga ko bi bio u pravu više nego Amalija, ma što radila. Istina, da je otišla u Gospodski konak, ja bih joj isto tako dala za pravo, ali to što nije otišla, to je herojstvo. Što se mene tiče, ja ću priznati, ja bih otišla kad bih dobila takvo pismo. Ja ne bih bila u stanju podneti strah od onoga što će doći, to je mogla samo Amalija. Bilo je, naravno, više izlaza; neka druga, na primer, lepo bi se uredila i pričekala da izvesno vreme prođe i onda otišla u gostionicu i tamo doznala da je Sortini otišao, da se odvezao možda odmah pošto je poslao pismo, jer gospoda imaju promenljivu ćud. Ali Amalija nije to učinila, ni to, ni išta slično, ona je bila previše uvređena i odgovorila je bez okolišanja. Da se samo prividno odazvala pozivu, da je samo na vreme prešla prag Gospodskog konaka, nesreća bi mogla biti izbegnuta, mi imamo ovde vrlo mudre advokate koji su u stanju ni iz čega stvoriti sve što se želi, ali u ovom slučaju ni to povoljno ništa nije bilo dano, naprotiv, uz to je došlo obeščašćenje Sortinijeva pisma i vređanje donosioca.« »Ali o kakvoj nesreći ti govoriš?« reče K., »O kakvim advokatima ?Zar je uopste bilo moguće Amaliju optuživati, ili šta više kažnjavati zbog Sortinijeva zločinačkog postupanja?« »Jest«, reče Olga, »bilo je moguće. Istina, ne po nekom redovnom sudskom postupku i da kazna padne odmah, ali je ona bila kažnjena na drugi način, i ona i cela naša porodica, a kako je ta kazna teška, to valjda počinješ i ti uviđati. Tebi to izgleda nepravedno i strašno, ali to je potpuno usamljeno mišljenje u selu, ono je za nas vrlo povoljno i trebalo bi nam pružati utehu, i bilo bi tako da se ono ne zasniva očigledno na zabludama. Ja ti mogu to tako dokazati, oprosti ako pritom govorim o Friedi, ali između Friede i Klamma — svejedno kako se to posle završilo — dogodilo se nešto sasvim slično kao između Amalije i Sortinija, pa i ti nalaziš sada da je to u redu, iako ti je u početku možda izgledalo strašno. I to nije samo navika, navika ne može toliko da otupi čoveka kada je reč o prostom rasuđivanju, ne, to je odbacivanje zabluda.« »Ne, Olga«, reče K., »ja ne znam zašto ti uvlačiš Friedu u tu stvar, slučaj je ipak sasvim drukčiji, nemoj mešati stvari koje su u temelju različite, i pričaj dalje.« »Molim te«, reče Olga, »nemoj mi zameriti ako i dalje ostanem pri toj usporedbi, to je samo ostatak zabluda koje ti još imaš u pogledu Friede, kad smatraš da je trebaš braniti od te usporedbe. Nju ne treba braniti, već samo hvaliti. Kad uspoređujem oba slučaja, ja ne kažem time da su oni isti: u stvari, oni se odnose jedan prema drugom kao crno i belo, a belo je Frieda. Friedi se u najgorem slučaju može smejati, kao što sam ja na neprimeren način činila to u krčmi — posle sam se zbog toga mnogo kajala — ali čak ko se makar tu samo smeje, već je zlonameran ili pakostan, pa ipak smejati se može. Amaliju, međutim, mora prezirati svako ko s njom nije u krvnoj vezi. U tome su to dva iz temelja različita slučaja, kao što ti kažeš, ali su ipak i slični.« »Ali nisu slični«, ponovi K., vrteći zlovoljno glavom, »ostavi Friedu na miru, Frieda nije dobila tako divno pismo kao Amalija od Sortinija i Frieda je zaista volela Klamma, i ko to sumnja, može je pitati, ona njega i sada još voli.« »Ali zar u tome ima neke velike razlike?« upita Olga. »Misliš li ti da Klamm ne bi mogao isto tako pisati Friedi? Kad gospoda ustanu s pisaćeg stola, ona su takva, ne mogu se snaći u svetu, iz rastresenosti mogu govoriti najgrublje stvari, istina ne svi, ali mnogi. Pismo Amaliji poteklo je iz rastresenosti, stavljeno je na papir pri potpunom podcenjivanju stvarno napisanog. Šta mi znamo kakvim se mislima gospoda nose. Jesi li ti sam slušao ili čuo od drugih kakvim se tonom Klamm obraćao Friedi? Poznato je da je Klamm vrlo grub. Priča se da on satima ništa ne govori, a onda najednom kaže tako neku grubost da te jeza prođe. To se ne priča za Sortinija, kao što se uopste o njemu malo zna. U stvari, jedino što se o njemu zna, to je da ima ime slično Sordiniju: da nije te sličnosti imena on verovatno ne bi ni bio poznat. Čak i kao stručnjaka za vatrogasnu službu mešaju ga, izgleda, sa Sordinijem, koji je zaista stručnjak i koji iskorištava sličnost imena kako bi posebno dužnost ucestvovao na svetkovinama prebacio na Sortinija, da bi se on mogao neometano posvetiti svom poslu. Kad jednog takvog svetskog čoveka kao što je Sortini obuzme ljubav prema jednoj seoskoj devojci, onda to naravno sasvim drukčije izgleda nego kad se uzgred zaljubi jedan stolarski kalfa. Treba isto tako imati u vidu da između jednog činovnika i kćeri jednog obućara postoji velika klasna razlika koju treba premostiti; Sortini ju je pokušao premostiti na ovaj način, drugi bi se mogao poslužiti drukčijim. Doduše, kaže se da mi svi pripadamo dvorcu, da ne postoje klasne razlike i da se nema što premostiti, i verovatno je uglavnom tako, ali mi smo na žalost imali prilike videti da nije tako baš onda kad bi trebalo biti. U svakom slučaju, na temelju svega toga trebao bi ti Sortinijev način postupanja postati razumljiviji, manje neverovatan, i zaista, kad se usporedi s onim Klammovim načinom, on postaje mnogo razumljiviji i podnošljiviji, čak i onom koji je vrlo blisko umešan. Kad Klamm piše nežno pismo, ono deluje mučnije nego najgrublje pismo Sortinijevo. Trebaš me samo dobro razumeti, ja se ne usuđujem kritikovati Klamma, ja samo upoređujem, jer se ti protiv poredjenja buniš. Klamm se ponaša prema ženama kao kakav poručnik, naređuje da mu dođe čas ova čas ona, ni jednu ne drži dugo, i tako kao što im naređuje da dođu, naređuje im i da odu. Ah, Klamm se čak ne bi potrudio ni napisati pismo. I zar je onda u poredjenju i s tim i dalje odvratno kad jedan Sortini, koji živi sasvim povučeno i čiji je odnos prema ženama u najmanju ruku nepoznat, sedne i svojim lepim činovničkim rukopisom napiše jedno, istina, gadno pismo? I ako u tome ne postoji nikakva razlika u Klammovu korist, već naprotiv, treba li onda tu razliku pružiti Friedina ljubav? Ja mislim da je odnos žena prema činovnicima vrlo teško, odnosno vrlo lako oceniti. Tu uvek ima ljubavi. Nesretne činovničke ljubavi nema. U tom pogledu ne predstavlja nikakvu pohvalu kada se za jednu devojku kaže — pritom ja izdaleka ne govorim samo o Friedi — da se podala nekom činovniku samo zato što ga voli. Tačno je da ga voli i tačno je da mu se podala, ali za pohvalu tu nema ničeg. Međutim, Amalija nije volela Sortinija, primetićeš ti. Pa dobro, nije ga volela, ali možda ga je ipak i volela, ko može tu presuditi? Čak ni ona sama. Kako može verovati da ga nije volela kad ga je odbila tako odlučno kako valjda još nikad nijedan činovnik nije bio odbijen? Barnabas kaže da on još i danas koji put zadrhti od pokreta kojim je ona pre tri godine zalupila prozor. To je istina, i zbog toga joj se ne smeju postavljati pitanja. Ona je sa Sortinijem raskrstila i zna samo toliko; je li ga volela ili nije, s tim ni sama nije načisto. Mi međutim znamo da žene ne mogu drukčije nego voleti činovnike koji na njih bace oko; šta više, one činovnike vole i pre toga, ma koliko to poricale, a Sortini ne samo da je bacio oko na Amaliju nego je tada i preko rukunice preskočio kada je Amaliju ugledao, preskočio rukunicu svojim od sedenja za pisaćim stolom ukrućenim nogama. Ali Amalija je izuzetak, reći ćeš ti. Da, ona je to, ona je to i dokazala kada se usprotivila otići Sortiniju, a to je dovoljan izuzetak. Međutim, da ona pored toga još Sortinija nije ni volela, to bi već bio skoro previše veliki izuzetak, to se već više uopste ne bi moglo shvatiti. Mi smo svakako onog popodneva bili obuzeti slepilom, ali da se nama ipak tada činilo da primećujemo ponešto od Amalijine zaljubljenosti, svedoči ipak da nismo bili baš sasvim zaslepljeni. A kad se sve to poveže, kakva onda ostaje razlika između Friede i Amalije? Jedino ta da je Frieda učinila ono što je Amalija odbila učiniti.« »Može biti«, reče K., »ali glavna razlika za mene je u tome što je Frieda moja zaručnica, dok me Amalija zanima samo kao Barnabasova sestra, sestra kurira iz dvorca, i njena sudbina je možda upletena u službu Barnabasovu. Da je njoj neki činovnik naneo kakvu očajnu nepravdu, kao što je to meni u početku tvog pričanja izgledalo, to bi me više zanimalo, ali i tada mnogo više kao javna stvar nego kao licni bol Amalijin. Međutim, na temelju tvog pričanja cela slika se menja na jedan način, koji, istina, meni nije sasvim shvatljiv, ali ipak dovoljno uverljiv, jer si ti ta koja priča, i zato ću ja vrlo rado preći preko te stvari, jer ja nisam vatrogasac, i što se mene tiče Sortini! Ali, naravno, Frieda me se tiče, i meni je zato čudno kako ti, kojoj ja potpuno verujem i želim i dalje verovati, stalno pokušavaš okolišnim putem, preko Amalije, Friedu napadati i preda mnom je sumnjičiti. Ja neću reći da ti to činiš s namerom, ili šta više s lošom namerom, jer u tom slučaju ja bih već odavno morao otići. To ti ne činiš namerno, već okolnosti te navode na to. Iz ljubavi prema Amaliji ti želiš nju izdići iznad svih drugih žena, i kako u samoj Amaliji ne možeš naći dovoljno pohvalnog da posluži toj svrsi, pomažeš se time što druge žene omalovažavaš. Amalijin pothvat je neobičan, ali što ti više o tom pothvatu pričaš, to je teže presuditi je li on bio veliki ili mali, mudar ili luckast, herojski ili kukavički, Amalija drži svoje pobude zatvorene u svojim grudima i niko ih od nje neće otrgnuti. Frieda, naprotiv, nije učinila ništa neobično, ona se samo povela za svojim srcem, to je jasno svakom ko dobronamerno gleda na tu stvar, i to može svako proveriti, tu nema mesta ogovaranju. Ja međutim neću ni Amaliju omalovažavati, ni Friedu braniti, već ti samo hoću dati do znanja kakav je moj stav prema Friedi i da je svaki napad na Friedu ujedno napad na moju egzistenciju. Ja sam svojom voljom ovamo došao i svojevoljno se ovde ugnezdio, ali za sve što se otada zbilo, a pre svega za izglede svoje budućnosti — oni postoje, ma kako inače bili tmurni — za sve to imam zahvaliti Friedi, i to se ne može poreći. Doduše, ja sam ovde primljen za geometra, ali to je samo prividno, sa mnom su se igrali, terali me iz svake kuće, igraju se sa mnom i sada, ali to nije više tako jednostavno, ja sam u izvesnoj meri uhvatio korenje, a to već znači nešto, ma kako sve to bilo sitno, ja sad imam svoj dom, svoje mesto i stvaran posao, imam zaručnicu koja mi pomaže u službenim dužnostima kad imam druge poslove; ja ću se njome oženiti i postati žitelj ove opstine, ja imam osim službene i jednu privatnu vezu, iako još neiskorištenu, s Klammom. Može li se reći daje to malo? I kad ja k vama dolazim, koga vi pozdravljate? Kome ti pričaš istoriju svoje porodice? Od koga se ti nadaš da je u mogućnosti, makar samo majušnoj, nimalo verovatnoj mogućnosti, pružiti ti bilo kakvu pomoć? Sigurno ne od mene, geometra kojeg su pre nedelju dana Lasemann i Brunswick silom izgurali iz svoje kuće, već se tome nadaš od čoveka koji već ima izvestan uticaj, ali za taj uticaj ja trebam zahvaliti Friedi, koja je toliko skromna da zasigurno neće ni čuti ako je pokušaš ispitivati o tome. Pa ipak, po svemu tome izgleda da je Frieda u svojoj nevinosti učinila više nego Amalija u svojoj oholosti, jer vidiš, ja imam utisak da ti tražiš pomoć za Amaliju. I to od koga? Uistinu ni od koga drugog nego od Friede?« »Zar sam ja zaista tako ružno govorila o Friedi?« reče Olga. »Sigurno je da to nije bila moja namera i verujem da nisam to ni učinila, ali naš položaj je takav da smo se mi razišli s celim svetom, i čim se počnemo žaliti, to nas ponese i odnese ni sami ne znamo kamo. Ti si također u pravu, sad postoji jedna velika razlika između nas i Friede, i dobro je da ona jednom bude naglašena. Pre tri godine mi smo bile devojke iz građanskog staleža, a Frieda sluškinja u gostionici Kod mosta, mi smo prolazile pored nje ne udostojivši je ni jednog pogleda, sigurno je da smo bile ohole, ali smo tako bile odgojene. A kako to sada izgleda, mogao si videti one večeri u Gospodskom konaku: Frieda s bičem u ruci, a ja s gomilom sluga. Ali još je i gore. Frieda nas može prezirati, to odgovara njenom položaju, stvarni odnosi prisiljavaju je na to. Ali ko nas sve ne prezire! Ko god se odluči prezirati nas, odmah dođe u najviše društvo. Poznaješ li Friedinu naslednicu? Zove se Pepi. Ja sam je tek preksinoć upoznala, dosada je bila sobarica. U pokazivanju prezira prema meni ona sigurno nadmašuje i Friedu. Ona me je kroz prozor spazila, kad sam dolazila uzeti pivo, dotrčala je do vrata i zaključala ih, morala sam je dugo moliti i obećati joj vrpcu, koju sam nosila u kosi, pre nego što mi je otvorila. A kad sam joj onda dala vrpcu, ona ju je bacila u ugao. Pa lepo, neka me prezire, ja sam donekle i upućena na njenu blagonaklonost, i ona je konobarica u Gospodskom konaku; istina, ona je tamo samo privremeno i nema kvalitete koje su potrebne da bi stalno ostala na tom mestu. Trebalo bi samo čuti kako gostioničar razgovara s njom i onda usporediti to s načinom na koji je razgovarao s Friedom, ali to Pepi ne smeta da prezire i Amaliju, Amaliju čiji bi jedan pogled bio dovoljan da sićušnu Pepi sa svim njenim pletenicama i vrpcama očisti iz sobe brzinom koju ona, upućena samo na svoje debele nožice, nikad ne bi bila u stanju sama postići. Kakvo sam odvratno brbljanje o Amaliji morala opet juče od nje slušati, dok mi gosti nisu napokon prišli u pomoć, istina onako kako si ti već jednom video.« »Koliko si ti preplašena«, reče K., »ja sam samo hteo Friedu staviti na mesto koje joj odgovara, a ne ponižavati vas, kao što si ti sad shvatila. I po mom mišljenju vaša porodica ima nesto neobično, ja to nisam precutao; ali otkud to da to neobično daje povod za preziranje, ja to ne mogu shvatiti.« »Ah, K.«, reče Olga, »ono što me plaši, to je da ćeš i ti to razumeti. Zar ti nikako nije jasno da je Amalijino držanje prema Sortiniju dalo prvi povod za to preziranje?« »To je ipak vrlo čudno«, reče K., »zbog toga se Amaliji mogu diviti ili je osuđivati, ali prezirati je? A zatim, ako je, iz meni neshvatljivih razloga, Amalija zaista izložena preziranju, zašto se to preziranje proteže na sve vas, na celu nevinu porodicu? To, na primer, da Pepi pokazuje prezir prema tebi, zaista je previše i ja ću joj natrljati nos kad se vratim u Gospodski konak.« »Kad bi ti, K., hteo promeniti sve one koji nas preziru, onda bi to bio težak posao, jer sve potiče iz dvorca. Ja se još dobro sećam prepodneva koje je sledilo onom jutru. Brunswick, koji je tada bio pomoćnik kod nas, došao je kao i svakog drugog dana, otac mu je dodelio posao i poslao ga kući, mi smo sedeli za doručkom, svi su bili raspoloženi, izuzevši Amaliju i mene; otac je stalno pričao o svetkovini, imao je razne planove u pogledu vatrogasne službe, u dvorcu, naime imaju vlastito vatrogasno društvo, koje je takođe bilo poslalo svoje predstavnike na svetkovinu, s kojima se ponešto i diskutovalo, prisutna gospoda iz dvorca videla su što su u stanju naši vatrogasci, vrlo pohvalno se izrazili o postignutim rezultatima, usporedili ih s onim što su u stanju postići vatrogasci dvorca, i usporedba je bila u našu korist, govorilo se tako o potrebi reorganizacije vatrogasne službe dvorca, za to su potrebni instruktori iz sela, istina nekoliko ih je dolazilo u obzir, ali otac se ipak nadao da će izbor pasti na njega. O tome je baš tada govorio, i kako je njegov ljudski običaj da se za stolom raširi, sedeo je on tako, pokrivši rukama pola stola, i tako je kroz otvoren prozor gledao u nebo, njegovo lice je bilo mlado i ozareno nadom — nikad ga više takvog neću videti. A onda Amalija, s promišljenošću koju mi kod nje dotle nismo zapažali, reče da ne treba mnogo verovati tome što gospoda govore, gospoda imaju običaj u takvim prilikama kazati nešto povoljno, ali to ima malo ili nimalo važnosti, jer tek što je izgovoreno, a već je zauvek zaboravljeno, istina u idućoj prilici ljudi opet nasednu verujući njihovim lepim rečima. Matijoj zabrani da tako govori, otac se samo nasmeja njenom mudrovanju i sveznanju, ali onda zamucnu, kao da nešto traži, nešto čega se tek tada setio da ga nema; međutim, sve je ipak bilo tu, i on reče: ‘Brunsvvick je pričao o nekom kuriru i razderanom pismu i pitao me znamo li mi nešto o tome koga se to tiče i što je posredi’. Mi smo cutale, Barnabas, onda još mlad kao janješce, reče nešto iznimno glupo ili smelo, počesmo razgovarati o nečem drugom i stvar pade u zaborav.«

Nastavak: Romani u nastavcima

Dimitri Rouchon - Borie, Demon s Vučjeg brda

Inače ne volim govoriti o Vučjem brdu. Tamo se rodio Demon i tamo me zarobio. Ali da sve to moram precutati, bilo bi kao da mi je zauvek ukrao dušu, a još više kao da mi je oteo priču -

1 Otac je govorio na Vučjem brdu je oduvek tako kako je bilo njemu tako je i nama. Sada znam da je zauvek gotovo. Na Vučjem brdu sam odrastao i o tome ću vam pričati. Priča možda nije leps ali je moja i šta je tu je.

Inače ne volim govoriti o Vučjem brdu. Tamo se rodio Demon i tamo me zarobio. Ali da sve to moram precutati, bilo bi kao da mi je zauvek ukrao dušu, a još više kao da mi je oteo priču. Nadam se da ćete znati pokazati milost ili barem nešto tome slično jer ovo je moj govor i te moje reči su celo ovo vreme bile moj način da ja budem ja, a ne neko drugi. A kako zbog oca, zbog Demona, zbog majke i zbog svih ostalih dugo nisam išao u školu, u mojem shvatanju sveta fale neke kućice.

Ne znam kome pišem ovaj dnevnik. Možda samom sebi i onom što sam bio pre Demona.

2 Ljudi nemaju prvo sećanje. Ni Fridge koji spava tu kraj mene u ćeliji nema prvo sećanje. On kaze nemam pojma koji je to klinac i gladi gornju usnu ko da ima brkove, a nema ni jednu živu dlaku. Fridge je sa mnom u ćeliji koliko sam i ja s njim i ostalo mu je još deset-dvanaest godina, ali kaze da neće guliti toliko jer mu je advokat rekao da neće. Fridge se seća svačega ali nema pojma koje mu je prvo sećanje. Ko da bi iko bio tako lud da pamti kad mu je prva misao pala na pamet, a i koga briga zašto ju ne pamtimo, a onda opet ko zna možda je bolje sve zaboraviti da nam se ne bi previše stvari vrtelo po glavi.

Dok Fridge spava, ja pišem, jer on inače stalno nešto melje i hoće mi čitati preko ramena. Jednom sam mu pljunuo u uho. Pitao sam šefa za knjige iz biblioteke i dobio dozvolu da ih uzimam i čuvam kod sebe pa sada imam i rečnik i gramatiku za strance. Psihijatri su mi stalno govorili da pišem jer da je to terapija, a ja nisam znao pravo ni držati olovku u ruci a sad čak imam i pisacu masinu i ne moram se žuriti jer je direktor rekao da imam još taman toliko vremena.

Nisam uznemiren jer sam već osetio nešto slično večnosti kad sam se susreo s Demonom. Bio je to pad u ponor za koji znaš da nema dna čim si zakoračio u njega i znao sam da je deo mene već krenuo odavde i da više nije na zemlji barem ne onako kako se to misli za obične ljude. Neću reći da ja nisam običan čovek, samo hoću reći da u krvi nosim Demona i da je to isto kao kad bogovi siđu među nas samo što ovo nije bog nego djavo. Ne znam od čega je građen, ali već sam čuo oca kako ga zove, on nije imao pojma šta radi, a ja još nisam znao govoriti da mu to kažem. Sećam se da sam jednom dok sam bio mali kada su me pustili napolje udahnuti prirodu video kukuljicu iz koje će izići leptir pa sam osetio da sam i ja takva kukuljica ali da će iz mene izleteti jedna prljava i odurna priča i nisam se baš previše prevario.

Dok pišem, ne jedem baš puno pa Fridge uzme i moj tanjir a ja pišem i to mi je dosta ne volim zamastiti masinu, moram ga vratiti čistu, tako mi je rekao direktor.

Ne znam koliko sam spreman iznova proživeti Vučje brdo makar sam ga napustio ili je ono napustilo mene ja sam poput truloga stabla s korenjem duboko usađenim u močvari detinjstva. Psihijatar mi je rekao da se moram vraćati vraćati i vraćati baš tako je ponovio tri puta da se moram vraćati u prošlost dok ne pronađem sve što u meni stvara blokade. Baš sam se dobro nasmejao. Blokade. Ja se vraćam na ono što sam ja napravio. Blokade. Ali posle toga sam malo razmislio i pomislio da ne znam koga ću u trenutku smrti zateći s druge strane pa možda moram početi sanjati možda ne baš o pravom oprostu to bi bilo previše ali psihijatar je spominjao iskupljenje. Kako se piše iskupljenje, Fridge, a on mi odgovara odjebi. S Fridgeom ne možeš razgovarati.

Danas nisam išao napolje u šetnju jer ne moram svaki dan udisati sveži vazduh. Kako god okreneš ništa se neće promeniti ako ovde umrem od samoće ionako sam već na popisu za umiranje

Glupo je reći ali za Vučje brdo ispočetka nisam ni znao da je Vučje brdo jer sam živeo u kući na njemu i jer još nikad nisam bio napolju. Bili smo u kući i nismo znali da smo u njoj. Kažem mi jer ću vam morati pričati o braći i sestrama a to e to mi neće biti lako neće mi biti lako pričati o njima jer ne znam gde su oni danas i jer me peče tu duboko unutra ništa na svetu ne peče tako jako. Rodio sam se posle dvoje starijih i pre troje mlađih i uvek sam govorio da nas je pet jer mi je lakše računati kad sebe izostavim iz računice i u školi sam dok sam išao u školu imao kalkulator ali nisam računao nego samo pritiskao tipke danas se konačno znam njime služiti. Više nemam u čemu računati na porodicu to je prednost samoće.

Svima će vam se to činiti čudnim ali na početku nismo imali imena. Čemu? Nismo imali potrebe dozivati jedni druge pa se nismo nikako ni zvali. Očito smo znali naći jedni druge.

Silno sam se trudio iskopati prva sećanja i u nos mi se vraća jer nos je najvažniji od svega u nos mi se vraća jedino sećanje na toplinu koju sam osećao dok sam bio malen. Bilo je toplo jer se nikad nismo micali jedni od drugih bili smo celo vreme zalipepljeni jedni uz druge i šćućureni kao puhovi ili poljski miševi i još osećam miris svakoga od braće i sestara jer sam po nosu znao ko se stišće uz mene. U mojim slikama iz detinjstva nema ničega osim pokrivača bačena na pločice na podu u nekoj prostoriji u kojoj ležimo zbijeni jedni uz druge i u koju tu i tamo neko uđe ili se možda nešto dogodi ili nam možda neko nekad donese jesti ali sad se više ne sećam šta. Sve se uvek vraća na tu toplinu. Tako je bilo i bilo nam je vruće ali niko se nije žalio olakšati smo se išli u jedan kut prostorije tako je bilo na samom početku. Ne znam kada sam shvatio kako funkcioniraju vrata i ostatak kuće jer ako želim biti iskren prema samom sebi i stvarno zaroniti što dublje vidim svet ograničen na to klupko koje činimo svi mi zajedno i mislim da nikad nisam čuo nijednu jedinu reč nikad nikome nije pobegla ni jedna reč možda od straha. Ali veliki a ja sad ne mogu tačno reći ali mislim da su neki od nas već bili veliki veliki su već prošli kroz vrata i išli srati i pišati negde drugde samo što ja nemam pojma gde.

Nekad su sene u prostoriji rasle i stvarale muklu buku a nekad su urlale o nečemu što je imalo veze s pišalinom ili skoro uvek s posledicama koje bi donosila naša utroba. Trebalo mi je vremena da počnem razlikovati te sene i pohvatam njihove obrise i još više vremena da shvatim da su to ljudi i da su neki od njih moji roditelji.

Posle sam u životu sretao ljude koji su od samog početka imali oca i majku koji su ih voleli i slično čitao sam to u novinama pa sam mogao pokušati usporediti. Ali ja vam velim da se ne sećam da sam na početku viđao ljude. I nemam pojma kako su nas hranili ti likovi koji su se pojavljivali u našem gnezdu a valjda sam nešto tu i tamo ipak progutao jer bih inače umro ali znam da ne bih mogao prepoznati hranu ili reći što smo jeli jer je sve bila jedna zbrka.

Postoji trenutak u djpetinjstvu kada svako od nas progleda malo bolje pa su tako i moje oči malo po malo počele razlikovati bića u našem gnezdu i prepoznavati koje telo kome pripada. I bio sam tada sretan što mi više nije sve mutno i u isto vreme sam žaleo za tim svetom neraspoznatljivoga jedinstva u kojemu sam jedino mogao osećati da mi je toplo i da mi je hladno i da sam se opet ugrejao. Jednoga dana ugledao sam lice to je bila moja sestra i toga se dana sećam makar to nije moje prvo sećanje jer je to bilo prekrasno lice sa svetlim očima i ružičastim usnicama.

Kada sam tako malo po malo upoznao braću i sestre otkrio sam da je smotuljak koji mi stišće trbuh neko biće još puno slabije od mene a da je biće koje ide po vodu moj najstariji brat.

Kada su se sene pretvorile u moje roditelje već sam sve bolje razlikovao stvari i zvukove i krikove. Pa sam se počeo približavati vratima.

Približavanje vratima bio je instinktivni izazov koji sam osećao u želucu pa sam posjeo Smotuljak pokraj sebe i ostavio ga tako da se malo isplače onda sam ga dragao po glavi tako se opraštajući od njega i polako krenuo dalje. Bilo je mračno i tek sam posle shvatio da je to zato što roditelji nikad nisu otvarali kapke na prozorima i još mi je puno godina trebalo da mi do kraja u glavu sedne ideja da postoje dan i noć.

Ne pričam po redu. Ne bi ni znao. Svest je čudna biljka i za mene je ona bila to postupno buđenje u kojemu je soba postajala sve manja i manja. Ne znam kako bi to drukčije rekao bez obzira na sve što sam posle pročitao. Nije bilo ni ograda ni granica ničeg. I odjednom sam u glavi malog deteta video strop iznad zidova. Sena i urlici postajali su sve jasniji i jasniji sve dok na kraju nisam prepoznao čoveka koji mi je rekao mene ćeš zvati otac. I kada sam se potpuno približio vratima, prvi prvcati put, ona su se otvorila i neko mi je rekao evo sad ćeš videti mamu.

Ne mogu se praviti da je bilo drukčije ali ništa nisam razumeo i mislim da sam zaurlao a ako se prisilim zatvoriti oči skoro pa mogu videti tu ogromnu priprostu ženu u belkastoj spavaćici kose raspletene poput lijana i s osmehom kojemu je nedostajao pokoji zub. Želeo sam ponovno pronaći sestrino lice pa sam se otrgnuo a majka se izderala izvikujući neke reči i zvukove koje nisam razumeo a ja sam samo želeo pobeći natrag u gnezdo da se nikad više ne približim vratima.

3 Danas nisam išao van u šetnju jer ne moram svaki dan udisati sveži vazduh. Kako god okreneš ništa se neće promeniti ako ovde umrem od samoće ionako sam već na popisu za umiranje. Fridge ide napolje ali mora čuvati guzicu zbog onoga sranja s Eliottom koji je baš gadan kad malo popije a lepo sam rekao Fridgeu da se ne petlja s njim. Fridge baš nije najbistriji a ne zna ni razgovorom prikratiti vreme ali ja znam da je on dobar u duši kad ga noću ne opsedaju tajne ili ružne slike. Kad ga u snu progone ružne slike ujutro je drukčiji vidim mu to u očima i bojim se da mu se ne dogodi neko zlo. Nije da mi je baš jako stalo do njega ali nije ni da mi se živo jebe. Posle takvih napadaja Fridge zna biti svadljiv pa zuji oko drugih ko muha. Eliott mu je rekao prestani kružiti oko mene jebote. Ali Fridge je nastavio cirkusirati i pričati gluposti i onda je u jednom trenutku izvalio nešto što bi za nekoga moglo biti nepristojno. Eliott se raspalio ali je pazio da ne plane jer je već bio u samici a niko ne voli samicu čak ni kad više nemaš šta mrziti. Bojim se da su ostali zatvorenici protiv njega skovali neki plan jer Fridge nikad ne pazi. Rekao sam mu da mora paziti ali Fridge nikad ništa ne doživi ozbiljno.

Ja sam loše spavao jer su me mučile moje ružne slike sanjao sam majku a to nije dobro. Prvi put kada sam je video reagovao sam kako sam mogao. Danima nisam hteo prići vratima ali sam se ipak prisilio. Ne znam je li živela tamo iza njih ili se dogodilo slučajno ali opet me zaskočila na pragu u istoj onoj spavaćici. Uspeo sam videti dnevnu svetlost u toj nekakvoj prostoriji sličnoj hodniku i iz daljine je dopirala neka buka ali ja nisam znao šta je to. Bila je ogromna i rekla mi je e sad ćeš opet drečati pizdo mala a ja sam ju gledao onako kako čovek gleda u čudo i onda me odalamila bez ikakvog upozorenja. Ostao na nogama mislim da sam primetio da se u meni budi nešto novo nešto što uopste nije bilo ugodno ali u to vreme ja to nisam tako zvao. Suze su potekle same a mene je uhvatila panika od toga jer sam mislio da to ne smem raditi u tom delu gnezda. Majka je prasnula u smeh i rekla pogledajte kako izgleda živahno ovaj mali divljak.

Okrenuo sam se prema čoporu i stisnuo Smotuljak uz svoj trbuh ali on je već jako narastao pa je bio težak i hteo je otići proviriti kroz vrata ali sam ga zaustavio. Radili smo sve to bez ijedne reči jer mislim da smo u to vripeme znali samo mrmljati.

Bilo je toplo jer se nikad nismo micali jedni od drugih bili smo celo vreme zalepljeni jedni uz druge i šćućureni kao puhovi ili poljski miševi i još osećam miris svakoga od braće i sestara jer sam po nosu znao ko se stišće uz mene

Posle toga je sigurno prošlo puno vremena jer je gnezdo više ili manje nestalo i neko je otvorio kapke na prozorima koji se više nikad nisu zatvorili. Ja sam stalno bio u toj prostoriji ali dvoje najvećih su nestali tu i tamo bi se znali vratiti i onda bi opet nestali. Ja sam često gledao lice svoje sestre i držao ga među rukama ona nije ništa govorila a ja sam je samo gledao.

Češće sam sretao majku izlazio sam iz prostorije i ona me nekad znala zveknuti i grohotom se smejati. Celo je vreme imala istu haljinu i derala se da bi joj otac nekad mogao doneti i neki dar.

Često se motala oko njega i govorila moj čovjek ovo moj čovek ono. Jedan dan bi jecala bez suza a drugi bi ga opet hvatala za međunožje govoreći ovo je moj trofej ovo je moj trofej.

Oca dugo nije bilo a kad se vratio ja sam već imao dosta godina da mogu fino razlikovati stvari pa sam tako mogao videti sve crte njegovog lica a pogotovo oči. Oblačio se u crno i nosio je traperice a na nogama je imao bele čarape i natikače. Kosa mu je bila crna i sjajna i imao je brčiće baš kao i majka.

Trebalo mi je vremena da otkrijem hodnik i blagovaonicu i kuhinju, prvi put kad sam otišao predaleko prepao sam se da ću se izgubiti i da više nikad neću videti sestrino lice. Jedan dan nas je otac došao pogledati doneo je mačku bila je to mala mačka ali posle toga kuća je bila prepuna mačaka pa je na kraju svako od nas imao malo klupko na trbuhu jer smo već svi bili preveliki da bi nosili jedni druge a mačke su čuvale toplinu među nama makar su smrdele.

Majka se nekad znala baviti mojim sestrama pa im je češljala kosu govoreći da su princeze a onda bi im štipkala bradavice govoreći brzo će to narasti. Mene nije češljala ali jedan dan mi je rekla da smrdim ko tvor i pokazala mi mesto na kojemu je iz neke cevi tekla voda onda sam morao stati ispod te cevi i nasapunati se onda sam otišao do sestre da mi kaze da li lepo mirišem a ona je rekla da da. Ne znam da li je majka često boravila u toj prostoriji ali otac je stalno govorio da ničemu ne služi i da je njemu dosta češalj u džepu pa bi onda pljunuo na njega i zalizao kosu. Mislio sam da ću posle i ja tako.

Oba starija brata sve su češće odlazila od kuće a kada bi se vratili otac je kukao ko će ih sad hraniti i lokao crno vino iz flaša bez etikete. Bili su stariji ali ne previše i shvatio sam da se jedan od njih zove Michael a drugi Jonas jedan dan su se svađali i Jonas je Michaelu razbio nos pa im je otac obojici opalio šamar. Poslipe se više nikad nisu vratili a meni još nije jasno zašto.

Najvažnije razdoblje za sve nas kažem to a da nisam pitao braću i sestre ali slutim njihov odgovor bilo je kada smo otkrili stražnja vrata – ona koja su se otvarala prema vrtu. Sigurno zvuči neverovatno ali ja još osećam grubu travu pod bosim nogama i nevidljive kamenčiće koji mi bockaju nežnu kožu. Tamo nije bilo ničega neprijateljskog i ja sam gledao gore pa dole, sunce i nebo i boje i oblike i činilo mi se kao da i tamo postoji toplina gnezda i da i mi potičemo iz te iskonske topline u kojoj je sve nastalo. Izišao sam jednoga proletnoga dana otac je rekao da je proleće i tako sam to zapamtio. Stablo je bilo puno cvetova i tada sam se prvi put našao oči u oči s nečim tako lipepim i bojama koje su mi krale pogled. Vani sam se osećao dobro jer sam stajao na raspršenoj toplini u veličanstvenoj i ludoj maštariji – među stablima, biljem, kamenjem. Skupljao sam ih i gurao u džepove i gužvao i mislio da je to pesma sveta. Svaki je taj kamen za mene bio dragulj i satima sam zurio u potrazi za najslabašnijim sjajem i onda bi našao glatki oblutak koji ni jedan čovek na ovom svetu ne bi mogao s namerom tako lipepo oblikovati.

Teren oko kuće nije bio velik ali se spuštao prema dolini i nisi mogao videti ništa drugo osim stabala i proplanka i otac je rekao da je to Vučje brdo i ja sam to prihvatio makar nisam znao što su to vukovi.

Kad smo izlazili majka se derala da se ne približavamo stablima i govorila da bi mogli nestati jer tamo kruži neka pedofilska pederčina a ja nisam shvatao oko čega on to kruži ali sam mislio da je sigurno strašno kad se ona tako boji. Otac je govorio da preteruje i jednom ju je polio vodom od glave do pete i rekao baš se prava našla koja će o tome govoriti.

Tek sam puno godina posle shvatio o čemu se tu radi jer se jednoga dana prvi put pojavila neka odrasla osoba s kapom na glavi imao je sitne sjajne oči i izgledao je staro jer su mu ruke drhtale a otac mu je ponudio crno vino. Majka se sakrila s nama u gnezdu i govorila evo to je ta pedofilska pederčina i ne sme vas videti.

Onda je po nju došao otac rekao joj je da je došao sused što je tu je pa su se svađali a mislim da ju je sigurno premlatio jer je još danima imala crvene tragove na licu.

izvor

Franc Kafka, Dvorav ( glava petnaesta )

 

K. . ostade, s malo začuđenim licem; Olga mu se smejala, privuče ga peći, i zaista je ostavljala utisak da je sretna što može sad sama s njim da sedi tu kraj peći, ali je to bila mirna sreća koju ljubomora svakako nije mutila. I baš ta odsutnost ljubomore, a s tim i svake napetosti, godila je K.; on je rado gledao u te plave, ne baš omamljive, ne zapovedničke, već smerno smirene i smerno postojane oči. Izgledalo je kao da su ga sva ta zapažanja Friedine i gostioničarkine opomene činile, istina ne pristupačnijim, ali pažljivijim i pronicljivijim. I on se smejao s Olgom kad se ova čudila što je baš Amaliju nazvao dobroćudnom; Amalija može biti štošta, ali dobroćudna baš nije. K. izjavi na to da se pohvala, naravno, odnosila na nju, Olgu, ali Amalija je toliko samoljubiva da ne samo da prisvaja sve što se u njenoj prisutnosti kaže, već i očekuje da se dobrovoljno sve njoj pripiše. »To je tačno«, reče Olga, uozbiljivši se, »tačnije nego što ti se čini. Amalija je mlađa od mene, mlađa i od Barnabasa, ali ona je ta koja odlučuje u porofivi, u dobru i zlu; istina, ona i podnosi više nego svi drugi i dobro i zlo.« K. je smatrao da je to preterano, baš maločas je sama Amalija rekla da ne vodi računa o bratovljevim stvarima, dok naprotiv Olga zna sve o tome. »Kako da ti to objasnim«, reče Olga, »Amalija ne vodi računa ni o Barnabasu ni o meni, ona se u stvari ni za kog ne brine osim za roditelje, njih neguje danju i noću, sad ih je baš pitala šta žele i otišla u kuhinju za njih da kuva, zbog njih je prisiljena ustati, jer još od podne je bolesna i leži ovde na klupi. Ali iako ne vodi računa o nama, mi smo zavisni o njoj, kao da je ona najstarija, i kad bi nas htela savetovati u našim stvarima, mi bismo je sigurno slušali; ali ona to ne čini, mi smo joj tuđi. Ti imaš velika iskustva s ljudima, dolaziš iz sve ta, zar ti se ne čini da je ona izvanredno pametna?« »Izvanredno nesretna čini mi se da je«, reče K., »ali kako se slaže s vašom poslušnošću prema njoj kad, na primer, Barnabas vrši ovu kurirsku službu koju Amalija ne odobrava, možda čak i prezire?« »Kad bi on znao što bi drugo mogao raditi, on bi odmah napustio tu službu, kojom nimalo nije zadovoljan.« »Zar nije on izučeni obućar?« upita K. »Jest«, reče Olga, »on radi uzgred i za Brunswicha, i mogao bi, kad bi hteo, imati posla i danju i noću i dobro zarađivati.« »Pa lepo«, reče K., »znači ima zamenu za kurirsku službu.« »Za kurirsku službu? « upita Olga začuđeno. »Zar se on te službe primio radi zarade?« »Može biti«, dodade K., »ali ti si ipak rekla da on njome nije zadovoljan.« »Nije zadovoljan i to iz mnogih razloga«, reče Olga, »ali to je ipak služba u dvorcu, u najmanju ruku može tako izgledati.« »Kako«, reče K., »vi sumnjate čak i u to?« »Upravo ne«, reče Olga, »Barnabas ide u kancelarije, druži se s poslužiteljima kao sa sebi ravnima, vidi izdaleka i poneke činovnike, dobija razmerno važna pisma, poveravaju mu se čak i usmene poruke, to je već mnogo, i mi bismo mogli biti ponosni na to koliko je on u svojim mladim godinama već postigao.« K. kimnu glavom, na povratak kući više nije mislio. »On ima i svoju vlastitu uniformu?« upita on. »Ti misliš na kaputić?« primeti Olga. »Ne, njega mu je Amalija napravila još pre nego što je postao kurir. Ali ti si se približio bolnoj točki. Trebao je već odavno dobiti, istina ne uniformu, jer toga nema u dvorcu, ali jedno službeno odelo; ono mu je bilo obećano, ali u tom pogledu u dvorcu su vrlo spori i loše je što se nikada ne zna šta ta sporost znači; ona može značiti da stvar ide službenim tokom, ali može značiti da uopste nije još uzeta u službeni postupak, da, na primer, i dalje žele iskušati Barnabasa, a može napokon značiti i to da je službeni postupak već završen, da je dano obećanje povučeno iz bilo kojih razloga i da Barnabas nikad neće dobiti odelo. O tome se ne može ništa bliže doznati, ili će se doznati tek posle dugo vremena. Postoji jedna poslovica, možda je i ti znaš: ‘Službene odluke su stidljive kao mlade devojke’« »To je dobro zapaženo«, reče K., on to primi još ozbiljnije nego Olga, »dobro zapaženo, odluke mogu imati i druge sličnosti s devojkama.« »Možda«, složi se Olga.

»Istina; ja ne znam kako ti to misliš. Možda ti misliš to sasvim u pohvalnom smislu. Ali što se tiče službenog odela, ono je jedna od Barnabasovih briga, a kako su naše brige zajedničke, onda je to i moja briga. Zašto ne stiže službeno odelo? pitamo se mi uzalud. Međutim cela ta stvar nije tako jednostavna. Činovnici, na primer, kao da uopste nemaju službena odela; koliko mi ovde znamo, a i po onome što priča Barnabas, činovnici nose obična, istina lepa odela. Uostalom, ti si video Klamma. Naravno, Barnabas nije činovnik, ni činovnik najbolje kategorije, niti umišlja da će to biti. Ali ni viši poslužitelji, koji se, istina, ovde u selu uopste ne viđaju, nemaju službena odela, kako Barnabas priča; to je donekle uteha, reklo bi se u prvi mah, ali ta je uteha varljiva, jer je li Barnabas viši poslužitelj? Nije, može mu neko biti vrlo naklonjen, ali to ne može za njega reći, viši poslužitelj on nije; to već što on dolazi u selo, ovde čak i spava, dokazuje obratno; viši poslužitelji su još povučeniji od činovnika, možda i s pravom, možda su oni viši i od nekih činovnika; ponešto govori za to: rade manje i, po pričanju Barnabasa, zasigurno je divno gledati ove odabrane, velike, snažne ljude kako polako prolaze hodnicima— Barnabas se uvek šulja iza njih. Ukratko, ne može biti ni govora o tome da je Barnabas viši poslužitelj. Dakle, može biti samo jedan od nižih poslužitelja, ali, eto, oni imaju službena odela bar kada silaze u selo; to nije uniforma, strogo uzevši, njihova odela su u mnogočemu različita, pa ipak po odelu se odmah pozna poslužitelj iz dvorca, ti si te ljude viđao u Gospodskom konaku. Najupadljivije na tim odelima je to što su ona mahom tesna i pripijena uz telo, seljak ili zanatlija ne bi mogao koristiti takvo odelo. A, eto, Barnabas nema takvo odelo; to nije samo nešto što postiđuje i ponižava, to bi se moglo podneti, ali naročito u turobnim trenucima — a ponekad i neretko, mi ih imamo, Barnabas i ja — to izaziva sumnju u sve. Pripada li uopste dvorcu služba koju Barnabas obavlja? pitamo se tada mi; istina on ide u kancelarije, ali jesu li kacelarije zaista dvorac? I čak ako pripadaju dvorcu, jesu li to baš one kancelarije u koje Barnabas sme da zalazi? On ulazi u kancelarije ali to je samo jedan deo njih, a onda su ograde, a iza njih su druge kancelarije. Nije baš da mu zabranjuju ići dalje, ali on ne može dalje ići kad je svoje pretpostavljene već našao, oni su svršili posao s njim i pustili ga. Uostalom, tamo je čovek pod stalnom prismotrom, bar se tako veruje. A čak ako bi i išao dalje, što mu to vredi kad tamo nema posla i samo je uljez? Te ograde ti ne smiješ predstaviti sebi kao strogo povučenu granicu, Barnabas mi stalno skreće pažnju na to. Ograde postoje i u uredima u koje on zalazi; ima i ograda preko kojih on prolazi, i one ne izgledaju drukčije od onih preko kojih nije prešao, pa zato ne treba unapred pretpostaviti da se iza ovih poslednjih ograda nalaze sasvim drukčije kancelarije od onih u kojima je Barnabas već bio. Ali, eto, u onim tmurnim trenucima veruje se u to. Onda sumnja ide dalje, uopste je nemoguće braniti se od nje. Barnabas razgovara s činovnicima, Barnabas dobija poruke. Ali kakvi su to činovnici, kakve su to poruke? On je sad, kako kaže, dodeljen Klammu i od njega dobija naloge. Naravno, to je već vrlo mnogo, čak ni viši poslužitelji ne dostižu tako daleko, to je gotovo previše, i to je ono što plaši. Zamisli samo, biti neposredno dodeljen Klammu, s njim razgovarati oči u oči! Ali je li ipak tako? Pa naravno, tako je, ali zašto Barnabas sumnja u to da je činovnik koji je tamo označen kao Klamm zaista Klamm?« »Olga«, reče K., »ti se šališ, kako može biti sumnje u to kako Klamm izgleda, pa poznato je kako on izgleda, ja sam ga sam video.« »Naravno da se ne šalim«, reče Olga. »Nisu to šale, već moje najveće brige. Ali ja ti to ipak ne pričam da olakšam svome srcu a tvoje da ražalostim, već zato što me ti ispituješ o Barnabasu i što mi je Amalija naložila da ti pričam, a i zato što veruješ da je korisno za tebe da znaš sve podrobnosti. Činim to i zbog Barnabasa, da ne bi ti polagao previše nade u njega, pa da te on razočara i posle pati zbog tvog razočaranja. On je vrlo osetljiv; noćas, na primer, nije mogao spavati zato što ti sinoć nisi bio njime zadovoljan; izgleda da si ti rekao da je za tebe vrlo loše što nemaš boljeg kurira od Barnabasa. Te reči lišile su ga sna. Ti sam sigurno nisi naročito primetio njegovo uzbuđenje, kuriri dvorca moraju se mnogo svladavati. Ali njemu nije lako, nije mu lako ni s tobom. S tvog gledišta, ti ne tražiš od njega mnogo, ti si došao s izvesnim shvatanjima o kurirskoj službi i po njima odmeravaš svoje zahteve. Ali u dvorcu imaju druge pojmove o kurirskoj službi, oni se ne mogu podudarati s tvojima čak i kad bi se Barnabas potpuno žrtvovao službe radi, na što on, na žalost, ponekad kao da je i spreman. S tim bi se moralo pomiriti, protiv toga se ništa ne bi smelo reći, kad se samo ne bi postavljalo pitanje je li zaista kurirska služba to što on vrši. Naravno, on pred tobom ne sme izraziti tu sumnju: to činiti značilo bi za njega potkopavati vlastitu egzistenciju, grubo se ogrešiti o zakone za koje on još veruje da za njega važe; čak ni preda mnom ne govori slobodno, moram ga maziti, ljubiti ga da bih mu izvukla sumnju, pa čak i onda on ne priznaje da je sumnja sumnja. On ima nečeg od Amalije u krvi. I izvesno je da mi ne kaže sve, iako sam ja jedina u koju ima poverenja. Međutim, o Klammu razgovaramo ponekad, ja Klamma još nisam videla — ti znaš, Frieda me ne voli i nikad mi ne bi dopustila da ga pogledam — ali naravno, on je poznat u selu, pojedinci su ga videli, svi o njemu slušali, i iz onog što se videlo i čulo, kao i iz ponekih netačnih podataka, stvorena je Klammova slika, koja je svakako tačna u osnovnim crtama. Ali samo u osnovnim crtama. Inače je promjenljiva, pa ipak možda ne toliko promenljiva koliko je promenljiv Klammov izgled u stvarnosti. Tvrdi se da on izgleda sasvim drukčije kad dođe u selo nego kad ode, drukčiji pre nego što pije pivo nego posle, drukčiji kad se budi, drukčiji kad spava, drukčiji sam nego u razgovoru, i, što je na osnovi svega toga i sasvim razumljivo, potpuno drukčiji kad je u dvorcu. A i u samom selu postoje prilično krupne razlike u opisivanju njega, razlike u pogledu visine, držanja, debljine, brade, samo se u pogledu odela srećom svi opisi slažu: on nosi uvek isto odelo, crni žaket s dugim skutima. Naravno, sve te razlike ne potiču od nekih čarolija, već su sasvim shvatljive, one su plod trenutnog raspoloženja, stepena uzbuđenja, bezbrojnih preleva nadanja i očajanja koja obuzmu promatrača koji obično sme samo za jedan trenutak pogledati Klamma. Ja ti samo ponavljam sve što mi je Barnabas češće pričao, i uopste uzevši neko time može biti zadovoljan, ako nije neposredno licno umešan u stvar. Ali mi ne možemo, jer za Barnabasa je životno pitanje razgovara li on zaista s Klammom ili ne.« »Za mene ništa manje«, reče K., i oni se još više pribliziše jedno uz drugo pored peći.
Istina, sve te nepovoljne Olgine novosti dirale su K., ali on je nalazio naknadu velikim delom u tome što je ovde našao ljude koji su, bar izvana sudeći, bili otprilike iste sreće kao i on, kojima se zbog toga mogao pridružiti, s kojima se mogao razumeti u mnogo čemu, a ne samo u ponečemu kao s Friedom. Postupno je, doduše, izgubio nadu u uspeh Barnabasove misije, ali što je Barnabasu bilo teže gore, to mu je on bivao bliži ovde dole. K. nikad nije mislio da neko iz samog sela može biti obuzet tako nesretnom težnjom kao što je bio slučaj s Barnabasom i njegovom sestrom. Ta težnja, istina, još ni izdaleka nije sasvim rastumačena i mogla bi se na kraju prikazati sasvim drukčijom; ne treba se zavesti izvesnom nežnošću Olgina bića i verovati u Barnabasovu iskrenost. »Barnabasu su vrlo dobro poznati svi izveštaji o Klammovom izgledu«, nastavi Olga, »on ih je mnogo skupio i uporedio, možda i previše, jednom je u selu i sam video Klamma kroz prozor njegovih kola, ili je bar verovao da ga je video, bio je dakle unapred dovoljno pripremljen da ga pozna, pa ipak — kako to sebi objašnjavaš? — kad je u dvorcu došao u jednu kancelariju u između više prisutnih činovnika pokazali su mu na jednog i rekli da je to Klamm, on ga nije poznao i dugo posle toga nije se mogao naviknuti na to da to treba biti Klamm. Međutim, ako pitaš Barnabasa u čemu se onaj čovek razlikuje od uobičajene slike koja postoji o Klammu, on nije u stanju odgovoriti, upravo odgovori i opiše tog činovnika u dvorcu, i taj opis potpuno se poklapa s opisom koji mi imamo o Klammu. ‘Pa dobro, Barnabase’, kažem mu ja,zašto sumnjaš, zašto sebe mučiš?’ A na to će on, doteran u škripac, početi nabrajati osobine onog činovnika u dvorcu, koje, reklo bi se, on više izmišlja nego što stvarno poznaje, a koje su pored toga i sasvim beznačajne — tiču se, na primer, naročitog klimanja glavom ili čak samo raskopčanog prsluka — tako da je nemoguće uzeti ih ozbiljno. Još važniji čini mi se način na koji se Klamm ophodi s Barnabasom. Barnabas mi je to često opisivao, čak i crtao. Barnabasa obično uvedu u jednu prostranu sobu za rad, ali to nije Klammova soba za rad, uopste soba za rad ikojeg pojedinca. Celom svojom dužinom, od jednog bočnog zida do drugog, ta soba je visokom tezgom podeljena na dva dela, na jedan koji je uzan i u kojem dve osobe jedva mogu proći jedna pored druge, to je prostor za činovnike; i na jedan širok deo, to je prostor za stranke, gledaoce; sluge, kurire. Na pultu leže otvorene velike knjige, jedna do druge, i skoro pored svake stoje činovnici i čitaju iz njih. Međutim, oni ne ostaju stalno pored iste knjige, ali ni ne menjaju knjige, već mesta, i ono što Barnabasa najviše čudi, to je kako se oni, zbog te uskoće prostora, moraju gurati jedan pored drugog pritom menjajući mesta. Spreda, sasvim uz visoki pult, nalaze se niski stolići za kojima sede pisari koji, kad činovnici to žele, pišu po njihovom diktatu. Barnabasa stalno čudi kako se to radi. Pisanje se ne obavlja po nekoj izričitoj naredbi činovnika, niti se diktira glasno, jedva se i primećuje da se diktira, prije izgleda da činovnik čita kao i dotle, samo pritom i nešto mrmlja, i to pisar sluša. Često činovnik diktira tako polako da pisar uopće ne može ništa čuti sjedeći, nego mora stalno skakati da uhvati rečeno, onda brzo sjedne to ispisati, pa opet skače, i tako redom. Kako je to čudno! Gotovo neshvatljivo. Barnabas, naravno, ima dovoljno vremena da sve to promatra, jer tamo u prostoru za gledaoce on stoji satima, često i danima dok na njega ne padne Klammov pogled. Ali i kad ga Klamm pogleda i Barnabas se uspravi i zauzme stav mirno, to još nije odlučujuće, jer se Klamm može ponovno vratiti knjizi i zaboraviti na Barnabasa; to se često događa. A kakva je to onda kurirska služba kad je tako malo važna? Meni se stegne srce kad Barnabas izjutra kaže da ide u dvorac. Taj put je svakako sasvim nekoristan, taj dan je izgubljen i to nadanje je svakako uzaludno. Čemu sve to? A ovde se nagomilava obućarski posao koji niko ne prihvata, a Brunswick navaljuje da se uradi.« »Ali dobro«, reče K., »Barnabas mora čekati dok dobije nalog. To je razumljivo, ovde izgleda kao da službenika ima previše, ne može svaki svakog dana dobiti posao, zbog toga se ne trebate žaliti, to se događa svima. Ali na kraju, i Barnabas ipak dobija naloge, meni je doneo već dva pisma.« »Moguće je«, reče Olga, »da nismo u pravu kad se žalimo, naročito ja koja sve znam samo po pričanju i kao devojka ne mogu sve tako dobro shvatiti kao Barnabas, koji ipak ponešto zadrži za sebe. Ali evo kako stoji s pismima, na primer s pismima za tebe. Ta pisma ne dobija on neposredno od Klamma, već od pisara. Bilo koga dana, bilo u koji sat — zbog toga služba, mada izgleda laka, toliko umara, jer Barnabas mora biti stalno na oprezu — pisar se seti Barnabasa i da mu znak. Klamm, reklo bi se, nimalo nije dao povoda za to, jer on i dalje mirno čita svoju knjigu; istina, poneki put, ali to čini često i inače, on baš onda kad Barnabas priđe čisti svoje naočale, i pritom ga možda gleda, pod pretpostavkom da uopste može nešto videti bez naočala; Barnabas sumnja u to, Klammove oči su tada gotovo zatvorene, izgleda kao da spava i samo u snu čisti naočale. U međuvremenu, između mnogih akata i pisanija koje drži pod stolom, pisar pronalazi pismo za tebe, to dakle nije pismo koje je on toga trenutka pisao, naprotiv, sudeći po izgle­ du omota, to je vrlo staro pismo koje već dugo tu leži. A ako je to staro pismo, zašto su onda pustili Barnabasa da čeka tako dugo? Pa i tebe? Na kraju, i samo pismo, jer ono je tada već zastarjelo. Na taj način Barnabasa dovode u položaj da bude smatran lošim, sporim kurirom. Pisara, naravno, za sve to nije briga, on da Barnabasu pismo i kaže: »Od Klamma za K.«, i Barnabas mora otići. On onda dođe kući, sav zadihan, s napokon dobivenim pismom, koje drži ispod košulje na golom telu, i onda sednemo ovde pored peći, kao mi ovo sada, i on priča i mi ispitujemo sve podrobno i ocenjujemo što je posti­ gao, i na kraju zaključujemo da je to vrlo malo, a i to malo je sumnjivo, i Barnabas ostavlja pismo na stranu i nema volje da ga isporuči, a nema ni volju da spava, dohvati obućarski posao i tako presedi tamo na tronožnoj stoličici celu noć. Tako ti je to, K., eto to su moje tajne i sada se sigurno više ne čudiš što ih se Amalija odriče.« »A pismo?« upita K. »Pismo?« reče Olga. »Pa posle izvesnog vremena pošto sam ga uspela privoleti, a u međuvremenu mogu proći dani, pa i nedelje, on ipak uzme pismo i isporuči ga. U tim stvarima on me ipak mnogo sluša. Naime, kad svladam prvi utisak koji njegovo pričanje izazove u meni, ja se mogu opet pribrati, što on nije u stanju, veroatno baš zato što više zna. I onda mu ja uvek kažem otprilike: ‘Što ti, Barnabase, zapravo hoćeš? O kakvoj karijeri, o kakvim ciljevima ti sanjaš? Hoćeš li dovesti dotle da nas, mene, moraš sasvim napustiti? Je li to valjda tvoj cilj? Moram verovati u to, jer inače bi bilo neshvatljivo zašto si tako strašno nezadovoljan onim što je već postignuto. Osvrni se oko sebe, je li iko od naših suseda stigao tako daleko? Istina, njihov je položaj drukčiji od našeg i oni nemaju razloga težiti nečem višem od onoga što imaju, ali nije potrebno raditi usporedbe da bi se dokazalo da je kod tebe sve u najboljem redu. Postoje smetnje, sumnje, razočaranja, ali to sve samo pokazuje ono što smo unapred i sami znali, da tebi ništa nije poklonjeno, da se štoviše moraš sam boriti za svaku pojedinačnu sitnicu; razlog više da budeš ponosan, a ne potišten. A onda, zar se ti ne boriš i za nas? Zar to tebi ništa ne znači? Zar ti to ne uliva novu snagu? I što sam ja tako sretna i gotovo ohola što imam takvog brata, zar ti to ne daje pouzdanje? Uistinu, ja sam razočarana, ali ne u onom što si ti postigao u dvorcu, već u tome što sam ja kod tebe postigla. Ti smeš odlaziti u dvorac, stalan si posetilac kancelarija, provodiš čitave dane u istoj prostoriji s Klammom, javno si priznat kao kurir, polažeš pravo na službeno odelo, dobivaš važna pisma za isporuku; sve si ti to, sve ti to smeš; a kad siđeš ovamo, umesto da se plačući od sreće grlimo, tebe, rekla bih, ostavi sva hrabrost čim te pogledam; u sve sumnjam, privlače te samo obućarski kalupi, a pismo, ta garancija naše budućnosti, ostavljaš da stoji.’ Tako mu govorim, i budući da mu to iz dana u dan ponavljam, on najednom uzdišući uzima pismo i ide. Ali to verovatno uopste nije delovanje mojih reči, već ga samo nešto ponovno goni u dvorac, a ne usuđuje se ići tamo prije nego što izvrši dobiveni nalog.« »Ti zaista imaš pravo u svemu što kažeš«, reče K., »baš je za divljenje kako si sve pravilno shvatila. Začudo kako ti jasno misliš!« »Ne«, reče Olga, »ti se samo varaš, i tako valjda ja varam i njega. Što je on stvarno postigao? Istina, ima pristup u jednu kancelariju, ali možda to i nije kancelarija, pre jedno predsoblje, a možda čak ni to, možda samo soba u kojoj se mogu zadržavati svi koji nemaju pristup u prave kancelarije. On razgovara s Klammom, ali je li to Klamm? Nije li to ipak pre neko ko je Klammu samo malo sličan? Tajnik neki možda, u najboljem slučaju, koji ima izvesne sličnosti s Klammom, koji se trudi da mu bude što sličniji i zato se pravi važan na Klammov dremljiv i sanjalački način. Tu osobinu Klammovu najlakše je odražavati, to pokušavaju mnogi, dok od drugih osobina, istina, mudro povlače prste. Uostalom, čovek kao Klamm, tako često odražavan ali retko dostignut, dobiva u mašti ljudi razne vidove. Na primer, Klamm ima ovde u selu jednog sekretara po imenu Momus. Tako? Ti ga poznaješ? I on se drži vrlo povučeno, ali ja sam ga već nekoliko puta videla. Jedan mlad snažan čovek, zar ne? Sigurno ne sliči nimalo na Klamma? Pa ipak, možeš naći u selu ljude koji se kunu da je Momus Klamm, on i niko drugi. Tako ljudi sami sebe dovode u zabunu. A je li u dvorcu drukčije? Neko je rekao Barnabasu da je onaj činovnik Klamm, i zaista postoji sličnost između njih dvojice, ali to je ipak sličnost koja Barnabasa dovodi u sumnju. I sve govori u prilog te njegove sumnje. Zar će se Klamm gurati tu, u zajedničkoj prostoriji, s perom za uvom? Zar to nije u najvećoj meri neverovatno? Barnabas ima običaj ponekad reći — to je, istina, već kod njega znak pouzdanja, malo detinjastog, istina: činovnik vrlo sličan Klammu; kad bi sedeo u zasebnoj kancelariji, za vlastitim pisaćim stolom i na vratima pisalo njegovo ime — ne bih više u to sumnjao. To je detinjasto, ali i razumljivo. Bilo bi, istina, još razumljivije kad bi se Barnabas, kad je već gore, raspitao kod više ljudi kako stvari zaista stoje, jer po njegovu pričanju u toj sobi ima dosta ljudi. I zar njihova obaveštenja ne bi bila mnogo pouzdanija nego obaveštenja onog koji mu je, neupitan, pokazao Klamma? Ako ništa drugo, bar bi se iz različitosti njihovih podataka mogle praviti usporedbe, i izvući neke činjenice. Sve to nije moja ideja, ideja je Barnabasova, ali on je se ne usuđuje ostvariti, plaši se da pritom može nehotice povrediti neki nepoznati propis i izgubiti mesto, zbog toga se ne usuđuje nikog osloviti, toliko se oseća nesiguran. Međutim, baš ta žalosna nesigurnost osvetljava mi njegov položaj jasnije nego sva njegova opisivanja. Kako mora da mu sve tamo izgleda sumnjivo i preteće, kad se čak ne usuđuje otvoriti usta ni radi jednog tako nevinog pitanja. Kad na to mislim, predbacujem sebi što ga samog puštam u te nepoznate prostorije, gde je takvo stanje da čak on, koji je pre vratolomno smion nego kukavica, veroatno tamo drhti od straha.«

»Sad si, čini mi se, došla na ono što je odlučujuće«, reče K. »To je to. Na osnovi svega što si ispričala, verujem da sad jasno vidim u čemu je stvar. Barnabas je suviše mlad za taj poziv. Ništa od svega tog što priča ne može mu se bez daljnjeg verovati na reč. Zato što drhti od straha, on tamo ne može ništa zapaziti, i kad ga ovde sile da ipak priča, rezultat su samo zbrkane bajke. Mene to ne čudi. Vama je ovde ukorenjeno strahopoštovanje prema vlasti, ono vam se i dalje uliva celog života na razne načine i s raznih strana, a i vi sami tome doprinosite koliko god možete. Ipak, u načelu; ja ne kažem ništa protiv toga. Kad je jedna vlast dobra, zašto joj ne bi bilo ukazano dužno poštovanje? Ali zato ne smete jednog neobučenog mladića kao što je Barnabas, koji još nije koraknuo preko hatara svoga sela, iznenada slati u dvorac i onda od njega zahtevati istinita obaveštenja, svaku njegovu reč proučavati kao da je otkriće i vlastitu životnu sreću dovoditi u zavisnost o tumačenju njegovih reči. Ništa ne može biti pogrešnije. Istina, i ja sam, isto kao i ti, dopustio sebi da me on zavede i polagao sam u njega nade isto onako kao što sam od njega doživeo razočaranja, a i jedno i drugo samo zbog njegovih reči, dakle bez stvarnog razloga.« Olga je cutala. »Neće mi biti lako pokolebati tvoje poverenje u tvog brata«, reče K., »jer vidim koliko ga voliš i što sve od njega očekuješ. Ali do toga mora doći, i nipošto ne u poslednjem redu u interesu tvoje ljubavi i tvojih očekivanja. Jer, vidiš, stalno te nešto sprečava — ja ne znam šta je to — da u potpunosti shvatiš što on nije postigao, već samo ono što mu je darovano. On sme zalaziti u kancelarije, ili, ako hoćeš, u predsoblje; lepo, to je onda predsoblje, ali tu su vrata koja vode dalje, ograde preko kojih se može preći, ako je čovek umešan. Meni, na primer, to predsoblje potpuno je nepristupačno, bar zasada. S kim Barnabas tamo razgovara, ja ne znam, možda je onaj pisar najniži sluga, ali iako je najniži, on može dovesti do sledećeg višeg, ako ništa drugo može bar da ga imenuje, a ako ne može ni da ga imenuje može bar da ga uputi na nekog koji može da ga imenuje. Tobožnji Klamm nema možda ama baš ništa zajedničko s pravim, sva ta sličnost postoji možda samo za Barnabasove oči, zaslepljene od uzbuđenja, možda je on najniži činovničić, a možda uopste i nije činovnik, ali neki zadatak on ipak ima kod onog pulta, nešto ipak čita iz svoje velike knjige, nešto ipak došaptava pisaru, nešto ipak misli kad jednom posle dugog vremena njegov pogled ipak padne na Barnabasa, a čak i ako sve to nije tačno i sve to što on radi nema nikakvu vrednost, ipak ga je tamo neko postavio i učinio to s nekom namerom. Hoću svim tim reći daje to nešto ipak tu, nešto što se Barnabasu pruža, ipak nešto, i daje to jedino Barnabasova krivnja što on iz toga ništa drugo ne može izvući već samo sumnju, strah i beznadnost. Uz to sam ja još krenuo od najnepovoljnijeg slučaja, koji je zaista vrlo malo verovatan. Jer, napokon, mi imamo pisma u rukama, pisma kojima, istina, ja mnogo ne verujem, ali ipak mnogo više nego Barnabasovim rečima. Mogu ona biti stara, bezvredna pisma koja su nasumce izvučena iz gomile isto tako beznačajnih pisama, nasumce i ne s više promišljenosti nego kad kanarinke na vašarima izvlače bilo kome sreću s gomile, neka je i tako, ali ta pisma ipak stoje u bilo kakvoj vezi s mojim radom; očigledno je da su namenjena meni, iako možda ne zato da mi budu od koristi; pisana su, kao što su potvrdili opdtinski načelnik i njegova žena, licno Klammovom rukom i imaju, opet po rečima opstinskog načelnika, istina, samo privatnu i slabo vidljivu, ali ipak veliku važnost.« »To je rekao opstinski načelnik?« upita Olga. »Da, to je on rekao«, odgovori K. »Reći ću to Barnabasu«, reče Olga, »to će ga obodriti.« »Ali njemu nije potrebno bodrenje«, reče K., »obodriti ga znači reći mu da je u pravu, da treba nastaviti na isti način kao i dosada, ali baš na taj način on ne može ništa postići. Ti možeš nekoga kome su oči vezane bodriti da zuri kroz maramu, ali on ipak nikad ništa neće videti. Barnabasu je potrebna pomoć, ne bodrenje. Zamisli samo: tamo gore je vlast u svojoj neprikosnovenoj veličini — pre nego što sam ovamo došao verovao sam da imam približno tačne utiske o njoj, kako je sve to bilo detinjasto! — tamo je, dakle, vlast i pred nju stupa Barnabas, niko drugi, samo on, očajno sam, još previše časti za njega ako neće celog života ostati šćućuren u nekom zabačenom uglu kancelarije.« »Nemoj misliti, K.«, reče Olga, »da mi podcenjujemo težinu zadatka kojeg se Barnabas prihvatio. Strahopoštovanja prema vlasti imamo dovoljno, kao što si ti sam primetio.« »Ali to je zastranjeno strahopoštovanje«, reče K., »to je strahopoštovanje na pogrešnom mestu, ono samo omalovažava svoj predmet. Može li se to još nazvati strahopoštovanjem, kad Barnabas dozvolu pristupa u onu sobu zloupotrebljava da tamo provodi dane ne preduzimajući ništa, ili kad siđe ovamo i sumnjiči i omalovažava one pred kojima je malopre drhtao, ili kad iz očajanja ili umora ne raznese odmah pisma ili ne isporuči dobivene poruke? To sigurno nije više nikakvo strahopoštovanje. Ali prekor ide i dalje, okreće se i protiv tebe, Olga, ja te ne mogu njega poštedeti. Iako verujem da imaš poštovanja prema vlasti, ti si ipak Barnabasa uz svu njegovu mladost i slabost i neumešnost slala u dvorac, ili ga bar nisi zadržavala.«

Prekor koji mi ti činiš«, reče Olga, »činim ja sama sebi stalno. Istina, meni se ne može predbacivati da sam Barnabasa slala u dvorac, ja ga nisam slala, sam je išao, ali sam ga trebala zadržavati i to svim sredstvima, silom, lukavstvima, nagovaranjima. Trebala sam ga zadržavati, ali kad bi danas bio opet onaj dan, onaj sudbonosni dan, i ja osećala kao onda i danas Barnabasovu nevolju i nevolju naše porodice, i kad bi Barnabas opet, jasno, svestan odgovornosti i opasnosti, smešeći se blago se otrgao od mene da ide, ja ga ni danas ne bih zadržala, usprkos iskustvima stečenim u međuvremenu, i verujem da ni ti na mom mestu ne bi mogao postupiti drukčije. Tebi nije poznato u kakvoj smo mi nevolji, zato nisi pravičan prema nama, a naročito ne prema Barnabasu. Onda smo imali više nade nego danas, ali ni onda naše nade nisu bile velike, velika je bila samo naša nevolja i ona je ostala. Zar ti Frieda nije ništa pričala o nama?« »Samo je nagovestila nešto, ali ništa određeno«, reče K. »Već i samo vaše ime nju bi uzbudilo.« »A zar ni gostioničarka nije ništa pričala?« »Ne, ništa.« »I uopste niko?« »Niko.« »Pa naravno, kako će i pričati! Svako zna nešto o nama, zna ili istinu, ako je ona uopste ljudima dostupna, ili neku prihvaćenu, a možda i licno izmišljenu verziju, i svako misli na nas više nego što je potrebno, ali pričati o tome neće niko, svi se ustručavaju te stvari uzimati u usta. I u tome imaju pravo. Teško je to iznositi, čak i pred tobom, K., i nije isključeno da i ti, kad čuješ to, odeš od nas i više nećeš znati za nas, ma koliko ti izgledalo da te se sve to ne tiče. A onda smo i tebe izgubili, tebe koji meni sada, priznajem, gotovo više značiš nego i dosadašnja Barnabasova služba u dvorcu. Pa ipak, ta proturečnost muči me cele večeri — ti moraš to znati, jer inače nećeš imati jasan uvid u naš položaj i ostaćeš, što bi mene naročito bolelo, nepravedan prema Barnabasu. Nedostajalo bi nam ono potrebno potpuno jedinstveno i ti ne bi mogao ni nama pomoći, niti u izvanrednom slučaju prihvatiti našu pomoć. Ali ostaje još jedno pitanje: želiš li ti uopste to znati?« »Zašto to pitaš?« reče K. »Ako je potrebno, onda želim znati, ali zašto tako pitaš?« »Iz praznoverja«, reče Olga. »Ti ćeš onda biti uvučen u naše stvari, ni kriv ni dužan, ništa više nego Barnabas.« »Pričaj brzo«, reče K., »ja se ne bojim. Svojom ženskom strašljivošću ti činiš stvar gorom nego što jest.«

Nastavci : Romani u nastavcima 

Franc Kafka, Dvorac ( glava cetrnaesta )

 

Napokon — bio je već mrak, kasno popodne — K. je očistio put kroz vrt, razgrnuo sneg s obe strane puta i utapkao ga, i dnevni posao bio je sada završen. Stajao je na vratima vrta, sam, u blizini nikog nije bilo. Pomoćnika je oterao još pre nekoliko sati, jurio ga dobar deo puta, ovaj se onda sakrio negde između vrtova i kućeraka, nije mogao biti pronađen, a otada se nije više ni pojavljivao. Frieda je bila kod kuće i prala ili rublje ili Gisinu mačku. S Gisine strane bio je znak velikog poverenja što je taj posao prepustila Friedi, istina neugodan posao, koji K. sigurno ne bi dopustio Friedi da primi da nije bilo vrlo preporučljivo, posle mnogih propusta u obavljanju službene dužnosti, koristiti svaku priliku za pridobivanje Gise. Gisa je blagonaklono promatrala kako je K. doneo s tavana malu dečiju kadu, kako je voda bila zagrejana i kako je napokon mačka obazrivo spuštena u kadu. Šta više, Gisa je zatim mačku potpuno prepustila Friedi, jer je došao Schwarzer, poznanik K. od prve večeri, koji K. pozdravi s izvjesnom mešavinom plašljivosti, koja potiče od one večeri, i bezgraničnim podcenjivanjem, koje pripada školskom poslužitelju, a onda se s Gisom uputi u drugu učionicu. Oboje su još bili tamo. Kao što je K. čuo u gostionici Kod mosta, Schwarzer, koji je ipak bio sin jednog upravitelja dvorca, iz ljubavi prema Gisi živi već odavno u selu, i uspe je preko svojih veza da ga opstina postavi za pomoćnog učitelja, a tu je dužnost uglavnom obavljao na taj način što nije prepustio nijedan Gisin sat, sedeći bilo u klupi među decom, ili još radije na podiju pored Gisinih nogu. Neku smetnju to uopste više nije predstavljalo, jer su se deca već odavno navikla na njega, utoliko lakše možda što Schvvarzer nije imao za decu ni naklonosti ni razumevanja, i samo je preuzeo od Gise nastavu gimnastike, i uostalom bio zadovoljan što živi i diše u toploj blizini Gise. Njegovo najveće zadovoljstvo je bilo da sedi pored Gise i ispravlja đačke zadatke. I danas su time bili zaposleni, Schwarzer je doneo jednu hrpu svezaka, učitelj mu je uvek davao i svoje i, dokle god se videlo, K. ih je video oboje kako rade za jednim stolićem kraj prozora, glava do glave, nepomični; međutim, sada su se tamo videle samo dve sveće koje su svetlucale. Bila je ozbiljna i cutljiva ljubav koja ih je vezivala. Ton je davala Gisa, čija je troma priroda, istina, ponekad kad podivlja, rušila sve granice, ali koja nešto slično kod drugih i u drugim prilikama nikako ne bi trpela, tako je i živahni Schwarzer morao hodati polako, govoriti polako i cutati; ali on je za sve to, videlo se, bogato bio nagrađen Gisinom bliskom i tihom prisutnošću. Pritom ga Gisa uopste nije volela. U svakom slučaju, u prilog ljubavi nisu govorile njene okrugle, sive oči, koje valjda nikad nisu namigivale, već izgleda pre kolutale samim zenicama. Videlo se samo da je Schwarzera trpela bez opiranja, ali čast da je voli sin jednog upravitelja dvorca očigledno nije umela da ceni i nosila je svoje oblo i punačko telo podjednako mirno, bez obzira na to prati li je Schvvarzer pogledima ili ne. Sa svoje strane, opet, Schvvarzer je podnosio stalnu žrtvu što je ostajao u — selu. Očeve izaslanike, koji su češće dolazili da ga odvedu, ljutito je odbijao, kao da je već to kratko podsećanje na dvorac i na njegovu sinovsku dužnost, koje su oni kod njega izazvali, predstavljalo krupno i nenadoknadivo ometanje njegove sreće. Pa ipak, on je imao slobodnog vremena napretek, jer, uopste uzevši, Gisu je viđao samo na nastavi i pri ispravljanju zadataka, istina ne s nekom namerom, već naprosto zato što je iznad svega volela udobnost, zbog toga i samoću, i osećala se kanda najsretnija kad se mogla kod kuće sasvim slobodno opružiti po divanu, s mačkom pored sebe, koja joj nije smetala, jer se jedva mogla micati. Tako je Schvvarzer veliki deo dana provodio lunjajući besposlen, ali i to je voleo, jer je pritom uvek imao mogućnost, koju je vrlo često i koristio, odlaziti u ulicu Lovven u kojoj je Gisa stanovala, penjati se do njene sobice pod tavanom, osluškivati pred zaključanim vratima i onda se opet žurno udaljiti, pošto bi, kao uvek, ustanovio da u sobi vlada najpotpunija, neshvatljiva tišina. Istina, posledice takvog načina života pokazivale su se ponekad u njegovom držanju — ali nikad u Gisinoj prisutnosti — u trenutnim smešnim izlevima iznova probuđene birokratske nadutosti, koja nije baš najbolje odgovarala njegovom sadašnjem zvanju, i pri čemu, istina, on mahom nije dobro prolazio, kao što je i K. imao prilike videti.

Bilo je samo čudno što se, bar u gostionici Kod mosta, ipak s izvesnim uvažavanjem govorilo o Schwarzeru, makar samo u vezi sa stvarima koje su bile više smešne nego važne, i da se to uvažavanje prenosilo i na Gisu. Međutim, svakako nije bilo ispravno što je Schvvarzer verovao da kao pomoćni učitelj stoji mnogo više iznad K., takva razlika tu nije postojala. Školski poslužitelj predstavlja za nastavno osoblje, a naročito za učitelja Schvvarzerove vrste, vrlo važnu ličnost, koja se ne može nekažnjeno podcenjivati i ako je već iz staleških interesa nemoguće odreći se tog podcenjivanja, onda ono mora u najmanju ruku biti učinjeno snošljivim odgovarajućim naknadama. K. je hteo tom prilikom na to podsetiti, a i inače mu je Schvvarzer ostao dužan od one prve večeri, a taj dug nije postao manji time što su idući dan uistinu pravdali prijem na koji je tada naišao kod Schvvarzera. Jer ne treba zaboraviti da je ovaj prijem možda odredio karakter svih sledećih. Preko Schvvarzera sasvim besmisleno i već u prvom času skrenuta je sva pažnja vlasti na K., dok je on bio još potpuno stran u selu, bez poznanika, bez skrovišta, premoren od napornog pešačenja, sasvim bespomoćan, kao što je onda ležao tamo na slamarici i bio izložen milosti i nemilosti svakom poduhvatu vlasti protiv njega. Samo jednu noć kasnije sve bi se moglo odvijati drukčije, mirno, poluskriveno, u svakom slučaju niko o njemu ništa ne bi znao, ni sumnjao u njega, i ako ništa drugo, ne bi se ustručavao da ga za dan primi kao putnika namernika; uvidela bi se njegova upotrebljivost i pouzdanost, o njemu bi se govorilo među susedima, i verovatno bi se ubrzo negde smestio kao sluga. Naravno, pažnji vlasti ne bi umakao. Ali postojala je bitna razlika u tome hoće li se zbog njega usred noći uznemiravati centralna kancelarija, ili ko drugi ko se našao kraj telefona, i zahtevati trenutna odluka, s vidljivom poniznošću istina, ali ipak s nametljivom upornošću, i to još preko Schvvarzera, za kojeg, izgleda, gore ne mare, iii će umesto svega toga K. idućeg dana u službeno vreme zakucati kod opstinskog načelnika i, kao što je to već red, prijaviti se kao putnik koji je došao u posetu, koji već ima prenoćište kod jednog žitelja opstine i verovatno će sutra dalje, osim ako ne nastupi taj gotovo sasvim neverovatan slučaj da on ovde nađe posao, ali samo za nekoliko dana, naravno, jer duže neće nikako ostati. Tako ili slično tome dogodilo bi se da nije bilo Schwarzera. Vlast bi se i dalje zanimala s njim, ali mirno, službenim putem, neometena nestrpljivošću zainteresiranog, što ona, izgleda, naročito mrzi. Za sve to K. nimalo nije bio kriv, svu krivnju snosio je Schwarzer, ali Schwarzer je bio sin jednog uprabitelja dvorca, izvana, ponašao se pristojno, dakle odmazda je mogla pogoditi jedino K. A žalostan povod svemu tome? Možda zlovoljno raspoloženje Gise onoga dana, zbog čega je Schwarzer, ne mogavši spavati, lutao noću da bi zatim na K. izlio sav svoj jad. Istina, moglo bi se s druge strane reći da K. treba Schwarzeru biti zahvalan za njegovo ponašanje. Samo mu je tako bilo omogućeno što on sam nikad ne bi postigao, nikad se ne bi ni usudio pokušati postići, i što vlast sa svoje strane jedva da bi dopustila, naime to da je on od samog početka, bez okolišanja, otvoreno, oči u oči, stupio pred tu vlast, koliko je to kod nje uopste bilo moguće. Ali to je bila nezahvalna prednost, ono ga je istina poštedelo mnogih laži i pritajivanja, ali ga je isto tako ostavilo gotovo bez obrane, u svakom slučaju stavilo ga je u podređen položaj u borbi koju vodi, i s obzirom na to moglo ga je dovesti do očajanja, da nije on sam sebe morao uveravati da je razlika u moći između vlasti i njega bila tako strahovita da ni sve laži i lukavstva na koje bi bio spreman ne bi bili u stanju razliku osetno pretegnuti u njegovu korist. Ipak to je bila samo misao kojom je K. sam sebe tešio. Schwarzer je ostao kriv usprkos svemu; onda je on K. naškodio, možda mu idućom prilikom može pomoći, a njemu će i dalje biti potrebna i najmanja pomoć, a pre svega ta, jer izgleda, na primer, da Barnabas opet nije imao uspeha.

 

Zbog Friede K. je celog dana oklevao otići u Barnabasov stan i raspitati se; da ne bi dočekao Barnabasa pred Friedom, on je sada radio vani i tu ostao posle završenog rada, očekujući Barnabasa, ali Barnabasa nije bilo. Sad ništa drugo nije ostalo nego otići sestrama, samo za trenutak, samo da se s praga raspita, pa da se odmah vrati. I on zahode lopate u sneg i pohita. Kao bez daha stiže do Barnabasove kuće, otvori vrata posle kratkog kucanja i upita, ne obraćajući pažnju kako u sobi izgleda: »Zar se Barnabas još nije vratio?« Tek sad on primeti da Olga nije tu, da oboje starih sede kao zadremali za udaljenim stolom, da im još nije jasno što se to kod vrata zbiva i da polako okreću lica u tom pravcu, i napokon da Amalija leži na ponjavama na pećnjaku, da se trgla, uplašena u prvi mah pojavom K., i da se uhvatila rukom za čelo da bi se pribrala. Da je to bila Olga, ona bi mu odmah odgovorila i K. bi opet mogao krenuti, ovako je morao učiniti još nekoliko koraka prema Amaliji, pružiti joj ruku koju ona cuteći stisnu, i zamoliti je da uznemirene starce odvrati od svakog kretanja, što ona i učini s nekoliko reči. K. doznade da Olga u dvorištu cepa drva, Amalija, iznurena — razlog nije navela — morala je malo prileći, i da Barnabas još nije stigao, ali da mora ubrzo doći, jer on nikada ne ostaje u dvorcu preko noći. K. zahvali na obavesti i reče da sad može ići, međutim Amalija ga upita ne li bi hteo pričekati Olgu, ali on odgovori da, na žalost, nema više vremena. Amalija ga dalje upita je li danas već razgovarao s Olgom; začuđen, on odgovori nečno i upita ima li mu Olga nešto naročito saopstiti. Amalija razvuče usta kao malo ljuta, cuteći kimnu glavom i opet leže. Tako ležeći merila je K. kao da se čudi što je još tu. Njen pogled je bio hladan, bistar, ukočen, kao uvek. Taj pogled nije bio baš usmeren na ono što je promatrala, već je, i to je ono što je smetalo, pomalo obilazio svoj predmet, jedva primetno, istina, ali nesumnjivo, i nije izgledalo da je to slabost ili zbunjenost ili pretvornost, već da je to jedna stalna težnja za usamljenošću, jača od svih drugih osećanja, koje valjda i ona sama postaje svesna samo na ovaj način. K. se činilo da se priseća da je ovaj pogled zapazio još prve večeri. Šta više da je sav neugodan utisak koji je ova porodica odmah na njega ostavila potekao od tog pogleda, koji po sebi nije bio neugodan, već ohol i u svojoj nepristupačnosti iskren. »Ti si uvek tako tužna, Amalija«, reče K. »Muči li te nešto? Zašto ne kažeš? Takvu seosku devojku kao što si ti još nisam video. To mi je palo u oči upravo danas, baš sad. Jesi li ti iz sela? Jesi li ovde rođena? Amalija to potvrdi glavom kao da je K. samo ovo poslednje pitanje postavio, a onda reče: »Dakle ipak ćeš pričekati Olgu?« »Ne znam zašto uvek isto pitaš?« reče K. »Ne mogu ostati duže, kod kuće me čeka moja zaručnica.« Amalija se odupre laktovima, o nekoj zaručnici ona nije znala. Upita ga zna li Olga za zaruke. K. je mislio da zna, Olga ga je viđala s Friedom, a i takve se vesti brzo šire selom. Međutim, Amalija mu je tvrdila da Olga to ne zna i da će je ta vest učiniti vrlo nesretnom, jer izgleda da ona voli K. One o tome nisu otvoreno razgovarale, Olga je vrlo zatvorena, ali ljubav samu sebe i nehotice odaje. K. je bio uveren da se Amalija vara. Amalija se smeškala, i taj osmeh, iako tužan, ozario je mračno namršteno lice, učinio da nemost govori, da tuđe postane blisko, značio je odavanje jedne tajne, odavanje jedne dotad čuvane imovine koja se možda opet može vratiti, ali nikad više potpuno. Amalija reče da se ona nimalo ne vara; ona zna čak i više, zna da i K. oseća naklonost prema Olgi, i da su njegove posete, koji za izgovor imaju nekakve poruke od Barnabasa, u stvari zbog Olge. Kako dakle, ona, Amalija, sve zna, on se ne treba više ustručavati i treba češće dolaziti. Samo mu je to htela reći. K. je vrteo glavom i spominjao svoje zaruke. Izgledalo je da Amalija ne razbija mnogo glavu zbog zaruka, za nju je bio odlučujući neposredan utisak koji je ostavio K. stojeći sam pred njom. Ona samo upita kad je K. upoznao tu devojku, jer on je samo nekoliko dana u selu. K. ispriča šta je bilo one večeri u Gospodskom konaku, na što Amalija ukratko reče da je bila odlučno protiv toga što su ga vodili u Gospodski konak. Ona se pozva kao na svedoka na Olgu, koja baš u tom trenutku uđe s drvima u naručju, sveža i zarumenjena od hladnog zraka, živahna i krepka kao preporođena radom vani, nasuprot njenom inače uobičajenom sumornom zadržavanju u sobi. Ona baci drva, pozdravi K. bez ustručavanja i odmah upita za Friedu. K. dobaci jedan pogled Amaliji, ali ona, izgleda, nije smatrala da je njeno mišljenje opovrgnuto. Dirnut malo zbog toga, K. ispriča o Friedi podrobnije nego što bi inače činio, opisao pod kakvim teškim okolnostima ona ipak uspeva voditi neku vrstu domaćinstva u školi, i u žaru pričanja se toliko zaboravi — a hteo je odmah otići kući — da u vidu oproštaja i pri rastanku pozva čak sestre da ga jednom posete. Istina, odmah se preplaši i ustuknu, ali Amalija brzo izjavi da prihvata poziv, pre nego što je ponovno mogao doći do reeči; sada se i Olga morala pridružiti, što ona i učini. Međutim, K. stalno obuzet mišlju da se mora što pre oprostiti, i osećajući se nelagodno pod Amalijinim pogledom, nije oklevao da bez daljnjeg uvijanja prizna da je poziv bio sasvim nepromišljen i potekao iz njegova raspoloženja, ali da ga on mora povući, jer između Friede i Barnabasove kuće vlada veliko neprijateljstvo koje je, istina, njemu potpuno nerazumljivo. »To nije neprijateljstvo«, reče Amalija, »tako krupna stvar to nije, to je samo povođenje za opdtim mišljenjem. A sada idi, idi svojoj zaručnici, vidim koliko ti se žuri. Ne boj se da ćemo doći, ja sam to malopre rekla u šali, iz zlobe. Međutim, ti možeš češće nama dolaziti, tu očigledno nema smetnje, uvek se možeš zakloniti za Barnabasove poruke. Olakšat ću ti to još utoliko kad kažeš da Barnabas, i kad donese neku poruku iz dvorca za tebe, ne može opet otići do škole da ti je dostavi. On nije u stanju mnogo trčati, jadan dečko, istroši ga služba, ti ćeš morati sam dolaziti po vesti.« K. još nije čuo da Amalija najedanput toliko stvari kaže, a i zvučalo je drukčije nego inače kad ona govori, bilo je u tome neke uzvišenosti koju nije osećao samo K. već i Olga, koja je ipak bila naviknuta na sestru. Ona je stajala malo u stranu s rukama na krilu, opet u svom uobičajenom, nešto pognutom stavu, razdvojenih nogu, s očima upravljenim na Amaliju, dok je ova gledala u K. »Zabluda je«, reče K., »velika je zabluda ako misliš da meni nije stalo do čekanja Barnabasa. Dovesti u red svoje stvari s vlastima, to je moja najveća, upravo jedina želja. Barnabas mi treba u tome pomoći, na njemu počivaju mnoge moje nade. Istina, on me je već jednom teško razočarao, ali to je bila moja vlastita krivica više nego njegova, to se dogodilo u zabuni prvih trenutaka kad sam mislio da ću sve moći postići jednom malom večernjom šetnjom, i napokon kad se nemoguće pokazalo kao zaista nemoguće, ja sam to njemu uzeo za zlo. To je utiecalo čak i na moje mišljenje o vašoj porodici, o vama. Sad je to prošlo, ja verujem da vas sad bolje poznajem, da ste vi čak...« K. potraži pravu reč, ne nađe je odmah i zadovolji se prvom koja mu dođe, »vi ste možda dobroćudniji nego bilo ko drugi od seljaka, ukoliko ih ja bar dosad poznajem. Ali, eto, Amalija, ti me opet dovodiš u zabunu time što podcenjuješ, ako ne službu svoga brata, a ono važnost koju ona ima za mene. Možda ti nisi upućena u bratovljeve stvari, onda je to dobro i neću u to dirati, ali možda si upućena — a ja pre imam taj utisak — onda to nije dobro, jer to bi značilo da me tvoj brat zavarava.« »Budi spokojan«, reče Amalija, »ja nisam upućena, i ništa me ne bi moglo naterati da se u to upućujem, ništa, čak ni obziri prema tebi, za kojeg bih ipak bila spremna mnogo učiniti, jer mi smo, kako kažeš, dobroćudni. Ali poslovi mog brata samo su njegova stvar, ja o njima ne znam ništa osim onog što protiv svoje volje slučajno čujem tu i tamo. Međutim, Olga ti može sve objasniti, jer on njoj sve poverava.« I Amalija ode, prvo roditeljima s kojima je šaputala, onda u kuhinju; otišla je, ne oprostivši se od K., kao da je znala da će on još dugo ostati i da opraštanje nije potrebno.

Nastavci : Romani u nastavcima