Charles Dickens, Senovita kuća, DUH SOBE SA PREGRATKOM 3

DUH SOBE SA PREGRATKOM 

    Kako ta soba beše druga na redu, kad smo izvlačili kocku, tako se ja sad držah tog reda, te izazvah njenu avetinju. Ja je izazvah mirnim, gotovo nemarnim glasom, a celo društvo sedeše oborenih očiju, jer smo svi primetili da se mlada gospođa Džona Heršela još ne beše povratila od silnog uzbuđenja.

     Alfred Starling, onim taktom i gotovošću, kojima se uvek odlikovao, odmah se odazvao i izjavi da je njegova soba sa pregratkom zaista senovita, da u njoj postoji duh groznice.
– Na šta liči taj duh? – zapita neko, smejući se.
– Na groznicu – veli Alfred.
– A groznica na njega!... Lepo!
– Molim, vi to ne znate, zato slušajte – prekide Alfred i poče:
„Vaš ponizni sluga Alfred Starling i njegova Tili, (tako je on od milošte zvao svoju obožavanu Matildu), bejahu mišljenja da je sasvim neprilično i protivno društvenom redu što se stalno odgađa njihovo venčanje. Ja... da se vratim „na ja“, biće mi zgodnije... ja imah hiljadu razloga protiv štetnih posledica veribde koja dugo traje, a Tili počinjaše već često da deklamuje neke melanholične pesme. Naši, pak, roditelji i staraoci behu suprotnog mišljenja. Moj tetak g. Bozer hteo je da se čeka dok skoče moje akcije u društvu Kelijen-Apon-Ilsk, ili u nekom drugom preduzeću, jer, kanda, sve stajahu veoma nisko. S druge strane, Tilini roditelji tvrđahu, da je ona još devojčica a ja dečko, iako im je istina očigledna– da smo nas dvoje najzanesenijih i najvernijih ljubavnika, što su se na svetu pojavili, posle Abelarda i Helojize, ili Florija i Bijankafiore. Doduše, ni moj staratelj, ni Tilini roditelji, ne behu tvrda srca, kao što je dijamanat, ili rimski cement, (da je baš to bilo, nas dvoje želesmo umnožiti broj istorijskih nesrećnih ljubavnika), ali opet, bilo je dosta muke dokle se privoleše da ne gledaju tako izdaleka na tu vezu. Na to ih je navelo više razloga. Pre svega moj memorandum protiv bećarskog stanja, koji je obuhvatao punih osam strana ministarske hartije i predat im u tri egzemplara.4 A još više Tilina pretnja da će se otrovati. A najviše naše zajedničko uveravanje, da smo mi kadri uhvatiti maglu, te se venčati gde se zateknemo.
      Jer, molim vas, nije bilo nikakvog valjanog razloga da se stavi nasuprot našim, niti ikakve ozbiljne smetnje našoj sreći. Oboje bejasmo mladi i zdravi, a imasmo veliku imovinu – na gomile novca, kako nam se onda činilo. Što se tiče Tilinih telesnih osobina, ona je prosto bila puna draži i čara; a ni u najotmenijem društvu ne bi imali šta zameriti mojim zulovićima.
      Elem, beše dogovoreno, da će se trećega dana Božića, godine 18..., Alfred Starling, džentlmen, svetom bračnom vezom sjediniti s gđicom Matildom, jedinicom g. Stenfosta, kraljevskog kapetana u vojnoj mornarici, sa stanom u vili Snagetesti, u Doveru.
Malo istorije.
      U svom najranijem detinjstvu bejah ostao bez roditelja, te mi tetak g. Bozer, posta staratelj i upravnik moje skromne imovine, koja je sva bila u akcijama raznih društava i preduzeća. Teča me najpre zaposli kod jednoga trgovca-krojača, a posle dve godine posla me u jedan nemački licej, u Bonu na Rajni. Zatim, odista s namerom da me sačuva od svake trunke zla, on plati priličnu sumu kompaniji Baum, Brem i Bumpjes, nemačkim trgovcima u Finsburi Cirkusu u Londonu, da me prime u svoju pisarnicu, da se pod njihovim nadzorom vežbam trgovačkom dopisivanju i računanju. Ja sam vežbao koliko sam nalazio za nužno, a to je bilo toliko, da su mi plaćeni šegrti, kalfe i pomoćnici od sveg srca zavideli. Moj tetak stanovaše ponajviše u Doveru, gde je stekao silan novac, jer je imao s vladom nekakve ugovore: znam, između ostaloga, da je kopao neke rupe u nekakvim slojevima krede, pa je ponovo te rupe zapušavao. Teča je bio čovek, možda najdostojniji poštovanja u čitavoj Evropi. Bio je poznat u celom Londonu pod laskavim nadimkom: Bozer „dobro odgovarajući“, čovek „koji se prima za koju mu drago sumu“. Ali što mu je najviše dizalo ugled to beše njegov pršnjak.5 Taj pršnjak, koji je on nosio zimi i leti, ne beše određene boje – ona se kolebaše da li nalikuje na sjajne ljuske soma ili na mrki kamen – ali, glavno je, što taj pršnjak davaše teči neiskazani izraz čestitosti, tako da kad bi on samo ušao u koju hoćeš bankarsku radnju Lombard Strita, činovnici bi mu smesta izdali i najveću sumu, koju bi on zatražio bilo u zlatu, bilo u banknotama.
       Teča imaše običaj da se povuče iza svog čudotvornog pršnjaka, kao u neko utvrđenje, te da vas otuda bombarduje svojim neiskazanim izrazom čestitosti. Mnogo puta taj je pršnjak učinio da se prihvate nagla rešenja, da se ublaže rasrđeni akcionari, da se kupe prilozi za Kafre i Fidži. Pošto je teča bio u vezi sa mnoštvom špekulativnih društava i preduzeća, u svojoj pisarnici je primao mnogo posetioca. Elem, kad mu se prijavi neki inženjer ili preduzimač sa kakvom velikom osnovom ili već započetim poslom, moj poštovani teča, pošto se nekoliko minuta posavetuje sa svojim pršnjakom, učtivo ponudi gospodina da izađe iz pisarnice, ili da sedne te da potpiše menicu; i osnova ili već započeti posao uputi se dobrim putem čim se teča pridruži.
      Bilo je ugovoreno da ja dođem u Dover uoči Božića, da odsednem kod tetka, a sutradan da odemo obojica na ručak kod kapetana Standfesta. Božji dan Tili će upotrebiti da bira šešire i ostalo, a teča, kapetan i ja, da potpisujemo neke nagodbe, tužbe, molbe, priznanice i ostale isprave, koje su u vezi sa zakonima i novcem. A još – niste zaboravili – da je treći dan Božića bio određen za venčanje.
         Razume se da su se moji odnosi s g.g. Baum, Brem i Bumpjes završavali na badnji dan. Toga dana, ja dadoh oproštajni doručak mojim drugovima šegrtima, kalfama i pomoćnicima, u jednoj gostionici u Njuget stritu. Oproštaj je bio dirljiv. Ja sam imao sreću da čujem najmanje devedeset i sedam puta jednodušno i jednoglasno uveravanje, neprekidno pomalo i sa plačem, kako sam ja „pravi, dobri dečko“. Gozba bi se otegla da drugovi nisu znali da sam i ja pozvan na oproštajnu čast, u četiri časa posle podne kod našega gospodara Maksa Bumpjesa, najmlađeg člana firme i jedinog od njih koji je davao ručkove. S toga sam morao odgoditi polazak u Dover do večernjeg ekspres-voza u 8 časova i 30 minuta. Ručak kod g. Maksa bio je izvrstan i veoma veseo. Ja ostavih gospodu njihovom vinu, i imadoh upravo toliko vremena da skočim na jednu dvokolicu te da stignem na pomenuti voz, sa London Bridža. Vi znate kako brzo prolazi vreme u železnici, posle dobrog ručka. Meni se bar učinilo da su me preneli telegrafom, iako rastojanje između Londona i Dovera iznosi nekih 80 milja. To vam kažem pre ne go što ću vam ispričati „užasnu nesreću“, što me je zadesila na putu. (Opet malo istorije). Kad sam bio nejako dete, živeo sam blizu Ašfelda, gde sam pohađao „malu školu“. Tada sam zapatio strašnu bolest, poznatu pod imenom „barska bolest grofovije Kent“. Ta je nesrećna bolest valjda tinjala u meni toliko vremena, te nekim slučajem ili uticajem, ona ponovo buknu, ne bih vam umeo objasniti, ali je istina da kad voz stiže u Dover, da sam ja tada bio njena žrtva.
         Beše me najpre obuzela jeza, pa naiđe pravilno odmerena drhtavica, pa se pojaviše nastupi žestoke trzavice. U slepoočnicama bilo me je kao maljicama, a u glavi me je zaglušivao šum. Krv se u meni pobuni, te u mojim žilama nastade kao plima i oseka. Moje nesrećno telo klatilo se čas na jednu, čas na drugu stranu, kao trska kojom vetar vitla. Izlazeći iz voza, da se hitro ne uhvatih za rame jednog amalina, pružio bih se koliko sam dug i širok, ali u isti mah kao da se i na amalina prenese sila što me beše obuzela, te i on i njegov fenjer počeše se klati...
       Verujte da sam ja uvek bio veoma umeren mladić, a ni toga dana nisam suviše pio starog rajnskog vina kod gospodara Maksa. Zbog šuma u glavi, nisam bio kadar misliti, a zbog cvokotanja zuba i zato što mi zapinjaše jezik, nisam mogao govoriti. Rekao sam samo da me je uhvatila groznica.
       Do te večeri, ja nisam imao prilike da se uverim da su železnički amali neka vrsta ljudi bez srca, ali kad mi pomogoše da se popnem na kola, pa kad videh jednog dugonju, kako se bezobzirno prema meni smeje i bekelji, i drugog, nekog malog debeljka podrugljivog izraza, koji još nadimaše obraz jezikom, tada sam bio načisto kakvi su to ljudi. Na moje traženje da me pokrije, debeljko me prosto prignjavi kolskim pokrivačima i reče kočijašu da tera ka Marine-Parad. Dakle znao je gde stanuje moj tetak. A kad kola krenuše, debeljko reče smejući se:
– Bogme, taj ima šta da vuče!
       Je li time mislio da je kočijašu veliki teret, pošto osim mene beše i prtljag?Đavo bi ga znao!
      Od stanice do tetkove kuće ne beše više od 5 minuta vožnje, ali meni se učini večnost. Nastupi bejahu ojačali, behu tako silni da sam i nogama i rukama, udarao u stranice fijakera, jednom mi stope dođoše u dodir i sa staklima. Silazeći ja ispustih na kaldrmu sitan novac, što ga pružih kočijašu, pa se uputih posrćući. Džak, sluga koji uživaše najveće tečino poverenje, otvori mi vrata pa se zagleda u mene sa izrazom velikog čuđenja.
– Džače, ja... ja... sam bo... bo...lestan – počeh.
– Vidim, gospodine – reče momak, osetljivim podrugljivim glasom. – Čestit vam badnji dan! Ne bi li najbolje bilo da odmah legnete, gospodine?
– Ne, Džače. Odnesite u trpezariju vrele vode i konjaka. To će mi dobro činiti. Ko zna! Možda će me groznica ostaviti – rekoh ja isprekidano, jednako posrćući po tremu.
A hoćete li verovati da bezobraznik nastavi:
– Ne, bolje će biti da odmah legnete i da ništa ne pijete. Ovo su praznici, gospodine, neće vam niko zameriti. Ta koliko je vaših vršnjaka u takvom stanju...
– Momče! – htedoh da viknem, ali u tom trenutku pomoli se na vrhu stepenica moj tetak, a iza njega gomila gospode i gospođa, među kojima primetih zlaćane kovrdže moje Tili.
        Pri tom bunilu stvar mi je bila jasna: oni su se sastali kod teče, radi jedne partije snaidragona, pa čekaju mene da zapale prepečenicu.
– Alfrede! – viknu teča iza svoga pršnjaka. – Šta je s vama, Alfrede!? Stidite se samog sebe! Na Tilinom licu beše ispisan užas.
– Tečo! – počeh ja, usiljavajući se da se održim u ravnoteži. – Zar vi... mislite da sam pi... – pri toj reči pođem uz stepenice, ali mi se zapletoše noge u tepih, te se strovalih unazad, s nogama uvis. Začu se mali vrisak i tečin glas, koji naredi mlađima da me odnesu u postelju. To je odmah bilo izvršeno. Džak i jedan krakati sobni poslužitelj uzeše me i odneše u moju ložnicu. Provedoh užasnu noć, ali mi se učini kratka, kao što biva u groznici. Sutradan izjutra sluga mi javi da me teča čeka i da se smeje mojoj „bolesti“. Ja, opet posrćući izađoh smišljajući kako ću prekoreti domaće zbog njihovog neverovanja. Oni me dočekaše podrugljivim uzvicima i niko me ne ponudi da pijem jakog čaja sa malo konjaka. Teča mi stisnu ruku rekavši da se moj istup može oprostiti, jer, najposle, to biva jednom u godini, a mladi ljudi treba da budu mladi. Sluge mi čestitaše praznike, ali im ja ne mogah odgovoriti, što su oni zacelo tumačili kao da se stidim.
        Odmah posle doručka odoh na obalu, da mi se glava malo provetri, ali tu osetih da mi biva gore. Udarao sam o stubove, za koje se vezuju lađe, i umalo što ne padoh u more. Morao sam zamoliti jednoga mornara da me otprati kući.
U kući nađoh poruku moje verenice da odmah idem u Snagatestn vilu, odakle ćemo zajedno u crkvu. Nije bilo druge nego odem, iako u tom mahu, sem drhtavice, počeh osećati bolove u svim zglobovima. Čim stigoh, Tili me kucnu prstima po glavi, rekavši da se nada da se „bolest“ neće više povratiti. Ja je počeh uveravati da sam zaista bolestan, a ona na to prsnu u smeh. Ipak me to njeno ponašanje više obradova, nego što me naljuti, jer sam pomišljao: pošto im se jutros ne čini da sam bolestan, znači da je slabost kratkog trajanja!
I pođosmo u crkvu.
      Putem sam se držao kako-tako, ali čim uđosmo u hram, pojača se drhtavica, te najpre gurnuh crkvenjaka i neku staricu što je iskala milostinju; zatim, kako smo prelazili između klupa, oborih niz molitvenika; zatim (sasvim slučajno, kunem vam se!) očepih lepu Mariju Senti, rođaku moje verenice, našta Marija vrisnu a verenica me pogleda usplamtelim očima; zatim, noga mi se spotače, te prevalih klupu na moju taštu; najposle, videći da ne mogu ostati u crkvi, otvorih vratanca između klupa da izađem; ali uto pružim se koliko sam dug i širok i u tom padu pritisnuh crkvenjaka. On, ustajući, u ime tutora naloži mi da izađem, što je bilo suvišno. Sećam se poslednjih utisaka u crkvi. Čini mi se da sveštenik i pojac poigravaju kao plamenovi na svećama; da natpisi i grbovi po stenama lete kao ptice; da se glave pravovernih talasaju; da se orgulje klanjaju čas levo čas desno, te sam očekivao kad će pritisnuti ili đačiće, ili devojčice iz sirotišta, svrstane pod horom.
     Sve je to trajalo nekoliko trenutaka.
     Na ulici opet se klatih a krv mi jurnu u glavu, te mi zujaše u ušima... Očevidno to beše nervna groznica, najgore vrste.
       Kad se okupismo, u doba ručka, za divno čudo kao da se nisu sećali šta je bilo sa mnom. Ja uzeh pod ruku gojaznu mistres Fan Plok de Sendvič, da je odvedem u trpezariju. Teča je vodio Tili. Uto naiđe kod mene napad, uzdrhtah, noge mi se zapletoše u čipke sa mletačkim perlama, što obrubljuju haljinu debele mistres, te oboje padosmo – ja ispod nje. Pošto nam pomogoše da ustanemo, pored svih molbi, mistres nikako da se smiri, nego ostavi ručak, sede na kola i vrati se u Sendvič. Kad ona ode, kapetan Standfest pogleda me tako, kao da me želi popeti na macke i odalamiti mi pedeset batina, kao što je činio na lađi s nepokornim mornarima. Jedva izgovori:
– Eto ti, ode i biserna grivna moje sirote Tili – jer, nema sumnje, da je to htela pokloniti, ja sam video kutijicu u kolima! – E, ne, sad, zbogom griva! Odista stara tvrdica neće više ni pomisliti na to!
      Za vreme ručka napadi ojačaše, te najpre prosuh nekoliko kašika čorbe po belom stolnjaku. Takođe, prolih čašu madere na zagasito plavoj haljini Marije Senti. Zatim: srebrnom viljuškom umalo što ne isterah oko poručniku Lemu, oficiru 54-toga puka, koji se nalazio u doverskoj tvrđavi. Zatim: u ludom pokušaju da isečem ćurana, ja oborih tu božićnu pečenicu ukrašenu vencem zeleni, na poštovanja dostojan pršnjak moga teče Bozera.
      Opet se mir povrati, te kad donesoše poslastice, opet nasta opšti razgovor i veselje, u kome ja nisam mogao učestvovati, nego sam savlađivao drhtavicu. Neko mi nazdravi. Ja ustanem, da zahvalim i udarim laktom baš pod levo oko onoga koji mi je nazdravljao, pa, tražeći da se vratim u ravnotežu, izlijem punu čašu bordo vina na vezenu poručnikovu košulju. U očajanju, uhvatim se za čaršav, ali dlanovi kliznuše po uglačanoj dasci od mahagonija te oborih sve – posuđe, čaše, okanice, poslastice. I svako dobi svoj deo. Poručniku dopadoše srebrna kleštanca, (kojima se orasi lome) u vrh nosa, a tečina glava ovenča se klasičnim načinom lešnicima i grožđem.
      Sutradan meni se učini da bledo decembarsko sunce sija samo nad ruševinama sveg svetskog reda. Koliko mi je moguće skupiti uspomene iz onog crnog doba, čini mi se da mi ipak behu oproštena sva nedela, ali ne zato što je ko verovao da sam zbilja bolestan, nego što se to ponašanje moglo oprostiti „jednom u godini“.
Odoh s tečom u Snagatestn vilu, gde zatekosmo sa kapetanom neke sudske ljude. Pred njima beše čitava izložba kutijica, pantljičica, plavog pečatnog voska, ministarske hartije i pergamenta. Sedajući, teča Bozer uze svoj poštovanja dostojan izraz veći nego ikad. I ja sedoh. Nisam razumeo šta govore, a i govorili su lagano. Najzad, podnesoše mi neku hartiju da potpišem. Dotle sam gledao i jedan veliki, čisti list, što se obrtaše u kovitlac nasred zelenog zastora, a tad mi se učini da, na hartiji koju mi podnesoše, kukasta slova beže u besnoj trci. Skupih svu snagu da savladam drhtanje, ugrizoh se za usnu, oslonih se jako na levi dlan, ukočanjih vrat da mi glava ne drhti, zadržah disanje, zgrčih nožne prste u cipelama i – pokušah da se potpišem. Ali užasno guščije pero zaigra u ruci, pa kliznu levo, pa desno, pa zabode oba vrha u hartiju. Maših se za mastionicu, da je privučem, ali ona se izvrnu, te se zacrneše krmače ne samo po svim važnim ispravama, nego i po osvećenom pršnjaku teče Bozera...
– Dosta je već! – Izdera se kapetan Standfest, ščepavši me za gušu i gurajući me. – Napolje nevaljalče! Izlazite iz moje kuće!
       Otevši se iz kapetanovih šaka, ja pođoh u dvornicu, gde sam znao da je Tili s drugaricama. – Tili, moja obožavana Tili! – viknuh plačnim glasom.
– Gospodine – dočeka me devojka hladno – nema potrebe, gospodine, da objašnjavate šta je s vama. Vidim, koliko je dovoljno, a i čula sam koliko je dosta. Alfrede Starlinže, znajte da bih se radije nazvala ženom poslednjeg prostaka, koji zarađuje svoj hleb u znoju svoga lica, nego li žena jedne pijanice i jednog razvratnika!
-  Odlazite, gospodine, i stidite se, ako vam je preostalo još koje čovečje osećanje. Odsada, ja vas više ne poznajem. Robe svojih strasti, zbogom za uvek!
        Tili pobegne iz dvornice i ja čuh kako zajeca u svojoj sobici.
         Dakle, ne samo što me je tetak iza svoga strahovitog pršnjaka isključio nasledstva, nego me kapetan i Tili isteraše ispred svojih očiju zauvek!
Zauvek!
       Odvukoh se do stanice i uđoh u voz, koji polazaše u London.
        Ni o čemu nisam mogao misliti.
        U sumrak tog strašnog dana ja lutah po Soho-skveru, gde su me, slučajno, noge nanele. U tom kraju ima jedno prljavo malo dvorište i u njemu zgrada. Zdanje se zove, mislim Betmens Bildings. Cvokoćući zubima, ja se zaustavih na ćošku. U taj mah prođe neki džentlmen koji za sedam osmina izgledaše vojni čovek, a za jednu osminu građanin. Beše to starčić sede kose i zulufa, žute kože, ali kočoperan i dobro srazmeren. Odmah sam poznao da ne pripada konjici, jer nemaše brkove. Po njegovoj uniformi, pak, nije se moglo poznati koga je „roda oružja“. Njegov nekada plavi šinjel, beše toliko izlizan, da nemaše gotovo nikakve boje. Na grudima mu visiše srebrna medalja, obešena o otrcanu pantljiku. Oko kačketa bilo je više raznobojnih gajtana, koji sastavljaju kićanku. Na rukavima imao je više niza širita. Na crvenoj jakni beše izvežen lav, a na ramenima beše par pozlaćenih epoleta, koje ličiše na dva niza zuba u izlogu kakvog zubnog lekara. Najzad, pod pazuhom nosiše palicu od bambusa.
Želeći da ga mimoiđem, ja posrnem na njega. Čiča me zadrža i zapita veselo:
– Ta kako je, kako prijatelju?
– Jadnije se ne može – odgovorih.
– To je koješta, moj junački druže – veli čiča tapšući me po ramenu. – Hajde da popijemo čašu piva, ili rakije, za srećne praznike. Hajde, hajde, uzećemo malo i meze. Vi ste skitnica. Ništa zato, i ja sam takav. Ma, bogati, zbilja, vi kao... a nema sumnje, vi ste Sifov brat. Ej. ej, vi ste Sifov brat – potvrdi on uzevši me pod ruku i vukući me u mračnu, prljavu krčmicu.
         Na ulazu visiše dva uokvirena cimera. Na jednom beše naslikan oficir, pretovaren srebrnim širitom, a na drugom tobdžija s visokom kapom. – obe slike izmrljane. Više vrata beše oglas, iz koga letimice razabrah, da „Veoma Poštovano Društvo Istočne Indije“ traži žustre mladiće dobrovoljce za pešadiju, konjicu i topništvo. Ko želi neka se obrati naredniku I klase Šitneu, koji se, u svako doba, može naći u pisarnici Hajlend Lade, ili u zgradi Betmens Bildings.
Čiča me ugura u krčmu i zaustavi kod tezge ištući piva i meze. – Dakle, tako, vi ste brat Sifov?
- Ne... ne... ne... – počeh ja.
– Ama, vi ličite jedan na drugog kao dva oka u jednoj glavi! Uostalom svejedno!            Sif je sad srećan čovek. On je izašao iz naše službe, pa je stupio u vojsku kralja od Ondina. I, šta mislite prijatelju, Sif je danas maršal u indijskoj vojsci! Jes, bogami, pravi pravcati maršal. Ja vam to kažem! Ja sam ga više puta viđao kako sedi na belom slonu, s dvorogim šeširom i perjanicom, s bisernim epoletama, u pratnji dvadeset crnaca, jedni teraju muve oko njega, a drugi otvaraju flaše soda-vode, jer se Sif navikao da meša tu vodu s najboljom rakijom. A Sifa ne bi nikad stigla ta sreća, da se nije, slučajno, sa mnom sreo, sasvim slučajno, kao vi sada, u ovoj istoj krčmi... Suvišno je da vam ponavljam dalje pričanje i razgovor narednika Šitneja, dovoljno je da vam kažem, da sam, posle jednoga časa, primio od njega fatalni šiling.
        Nije se, valjda, nikad u Engleskoj desilo, da imućan mladić, koji nije izvršio nikakav prestup, stupi kao dobrovoljac u indisku vojsku, ali ja sam bio očajan.
Kad me odvedoše pred sudiju, da se utvrdi moje poreklo i podanstvo, kao nekim čudom, ostavi me groznica. Posle, kad me je lekar pregledao, ja stajah pravo ukrućen, kao sliven. Dovoljno bi bilo da sam rekao nekoliko reči, pa da me puste, (jer, najzad, lako bi se uverili u istinitost mog položaja), ali pomisao kako su moji, pa i Tili, tumačili moju bolest, učini da se slepo predam svom zlom udesu. Tek što bejah sa ostalim mladim vojnicima stigao u Brentvud, gde beše vojni depo V.P. Društva Istočne Indije, nastupi moje groznice povratiše se dvostrukom snagom. Pošto sam im rekao da imam osobitu naklonost muzici, uvrstiše me među muzičare puka; ali ne samo što mi u nastupima ne beše moguće držati instrument, nego, u prvoj prilici, učinih da i mojim najbližim drugovima njihovi instrumenti poispadaju iz ruku. Usled toga staviše me u četu najneotesanijih vojnika, te su me narednici, svakog trenutka, udarali, jer nisam kadar bio da naučim ni prva vežbanja, (takozvani guščiji korak, pri kome sam držao tempo na svoj način). Lekari nikako da priznaju da sam bolestan, a najstariji narednik još napisa izveštaj starešinama, u kome javi da sam ja lažljivac i lenjivac. Moji drugovi ne samo što me nisu žalili, nego me i prezirahu, te mi dadoše nadimak „drhtalo“. A što je najčudnovatije, u mojoj vreloj i zbunjenoj glavi nijednom se ne pojavi misao da se otkupim, iako sam u svako doba mogao nabaviti novac.
         Ne razumem kako su mogli poslati u Indiju vojnika kao što bejah ja, tek otputovah tamo sa sedam ili osam stotina drugova. Moja vojna karijera na Istoku završi se baš slavno. Čim stigosmo u Bombaj, evropski puk, kome ja pripadah, ode na sever, ka Sitelcu, gde beše u jeku rat sa Sikima. U tom ratu, tako slavnom za našu otadžbinu, ja sam zaista imao malo udela. Prezren kao slabotinja, staviše me među čuvare prtljaga. Jedne noći, posle veoma dugog marša, u kome sam najviše drhtao, urođenici lopovi napadoše naše čuvarsko odeljenje s jedinom namerom da nas koji se upisuje u vojnu službu. Ko je, pred svedocima, primio taj novac od narednika, taj se više ne može odreći.

.....opljačkaju. Ništa ne bi bilo lakše do rasterati te lopuže. Kao dete i kao mladić ja sam uvek bio dosta hrabar. Verujte, ni u toj prilici ja ne bih dao maha nogama, da me moja nesrećna bolest ne obuze, te ispustih pušku, kao i fišekliju, same me noge odneše nekoliko milja preko jedne puste ravnice. Moji drugovi govorahu da će me vlast streljati, ili najmanje išibati, čim stignemo u puk, ali, srećom, te kazne ne postojahu u vojsci V.P. Društva Istočne Indije. Zatvoriše me u jednu gadnu tamnicu, koju su zvali „kuća za popravljanje“, gde su me jedino hranili čorbom od pirinča. Najzad, otpraviše me u Bombaj da mi sudi ratni savet. Presuda je glasila da budem javno isteran iz svoga puka, kao kukavica. Da, ja, sin jednog džentlmena, vlasnik jedne među najlepših imovina, ja doživeh sramotu da mi otparaju jaknu s uniforme i uz svirku rog-marša da me beščasno isteraju iz vojske V.P. Društva Istočne Indije.
         Ne bih vam umeo ispričati kako sam dopro do Engleske, jesam li imao kabinu na lađi, jesam li je platio ili nisam, i uopšte jesam li platio prevoz, ili sam ga odradio kao mornar. Čega se dobro sećam, to je, da se lađa razbila blizu grebena Dobre Nade. Srećom, ne beše ni najmanje opasnosti, jer lađa imaše mnoštvo čamaca. Kad su mornari spuštali čamce ja sam tako drhtao, da su me putnici i mornari sa prezrenjem i nemilostivo odgurivali, svaki put kad sam se primicao da se ukrcam. Najzad me u jednom čamcu odvukoše samog.
        Put od Dobre Nade do Plimesa nastavih većom lađom, koja se, zbog uzburkanog mora, veoma ljuljaše. I jedva stigoh u Englesku.
        Čim se odmorih, poslah mnoštvo pisama srodnicima, prijateljima, a naročito dirljivo Matildi i teči. Dugo sam čekao odgovore, ali jedino što primih, beše od tečinog poslovođe, koji mi pisaše da se sve moje škrabotine nalaze u rukama osoba, kojima sam ih uputio, ali da niko ne vodi računa o njima. Doduše, vratiše mi moju imovinu do poslednje pare, ali se uverih da sam dobar deo upropastio kockanjem.
       Zbilja, nisam vam ni napomenuo da me u to vreme beše obuzela strast za kockanjem. Voleo sam sve igre, a najviše bilijar. A kako sam igrao bilijar? Nikad ne udarih takom, a da ne bupnem i svoga suparnika, ili markera, ili koga gledaoca, ili da ne razbijem ogledalo, ili, u najmanju ruku, da ne otpravim kuglu kroz prozor. I tako, možete zamisliti, koliko me je stao bilijar. Jednoga dana uđem kod nekog juvelira u Regen-stritu, da kupim ključić za časovnik. Tada sam nosio prosti srebrni časovnik, jer bejah izgubio zlatni, ne znam kako, odista u groznici. Beše hladno te sam imao zimski kaput, širokih rukava. Dokle juvelir tražiše ključić, naiđe moj đavolski napad, te stadoh poigravati kako odavno nisam. Ja se naslonih na tezgu, da ne padnem, ali, na moj veliki užas, preturi se izloščić s biserom, te se zrnevlje prosu po podu, a nekoliko ih, (o jada!) upade u rukave, i špagove, pa čak i u čizme. Ne razmišljajući, ja krenuh da bežim, ali me uhvatiše pred vratima i odvukoše u policiju.
       Iz policije odvedoše me pred sudiju, koji, pošto me časkom sasluša, naredi da me odvedu u tamnicu. Tu sam dugo čamio, dok ne dođe vreme da me izvedu pred porotu, gde mi je bilo suđeno radi pokušaja krađe, u vrednosti od hiljadu i pet stotina funti sterlinga.
       Sve je svedočilo protiv mene. Moj advokat ne nađe umesniju odbranu do objašnjavajući moj tobožnji pokušaj kao pojavu kleptomanije, ali moj teča Bozer, koji naročito dođe iz Dovera, toliko me teretio raznim optužbama, da su sudije bile načisto sa mojim karakterom. I tako, ja, prav, ali najnesrećniji mladić na zemlji, bejah osuđen na sedam godina robije. Živo se sećam groznog prizora. Dršćući u optuženičkoj klupi, gledao sam sudije, porotnike, tužioca, teču i publiku na galeriji, i na svačijem licu čitao zadovoljstvo što je nevaljalca stigla zaslužena kazna. Glava da mi prsne, mozak mi uzavreo.
      Uto se probudih i videh da nezgodno ležim u vagonu prvog mesta železnice koja putovaše ka Doveru. Sve je u vagonu odskakivalo. Gas se mućkao u lampama, moji se saputnici klatiše u mrežama više nas, kišobrani i štapovi su udarali jedan o drugi. Voz je jurio svom brzinom, te moj grozni san beše posledica nezgodnog ležanja, a još više neobičnog truckanja. Sedajući protrljah oči i osetih se neiskazano olakšan, ali sam se morao čvrsto uhvatiti rukama za naslon, koliko se vagon tresao. Misleći o svojim strašnim snovima, zaustavih se na onom prizoru kad su me kao dobrovoljca izveli pred sudiju, pa onda pred lekara, dakle na pojedine momente kad nisam drhtao, i dosetih se, da je to baš onda bilo kad se voz nekoliko minuta zaustavio u Tembridž Velsu. Dakle, hvala neka je Bogu, kad to samo beše san.
Voz uspori i do malo kondukter otvori vrata vičući Do...ver!
– Ovo je bilo da čovek poludi – reče jedna stara gospođa, koja je sedela prema meni.
– Zaista, gospođo, truckanje je bilo neobično za vreme celog puta. Ja sam više no jednom pomislio da će kola iskočiti. Mora da nije sve u redu.
– Dobro veče, gospodine – obrati mi se kondukter, koji me je poznavao. –            

      Čestitam badnji dan i Božić. Bez sumnje, vama će trebati fijaker, da vas odveze u Snagatesti vilu. Ej, momče – dozva on kočijaša. Kola odmah dođoše i ja odjurih prema stanu moga teče. Izdašno platih kočijaša ali ovoga puta novac se ne prosu iz moje ruke. Džak me zaista dočeka na vratima, ali sasvim učtivo ponudivši me da popijem što toplo pre nego što uđem u dvornicu, gde me, veli, očekuje društvo. Ja zahvalih Džaku na pažnji, ali žurno uđoh u dvornicu, gde me moja Tili dočeka s raširenim rukama, a teča Bozer s raskopčanim pršnjakom. Odmah se započe snapdragon partija, u kojoj i ja učestvovah, čuvajući da se ne opečem suviše.
Sutradan ručasmo svi zajedno u najlepšem raspoloženju. Ja sam vešto isekao ćurana. Prekosutra, kad sam potpisivao isprave, poslovođa moga teče pohvali pravilnost i lepotu mog rukopisa. A 27. decembra 1846. godine, ja se venčah sa svojom obožavanom Tili i kad bejah u najvećem zanosu, onda se baš ponovo probudih u sobi sa pregratkom one ojađene senovite kuće.
       Jer obožavana Tili, teča Bozer, kapetan Standfest, kapetanica, lepa Marija Senti, mistres fan Pluk, poručnik, Džak... sve su to senke.
Samo ja i duh groznice, koji se nastanio u sobi sa pregratkom, mi smo java.
_________

preveo Sima Matavulj 

Bookland , Beograd , 2008 godina 

                                 NASTAVAK : Romani u nastavcima  

                                      (  Duh sobe sa ormarima 4)

Charles Dickens, Senovita kuća - DUH SOBE SA ČASOVNIKOM 2

DUH SOBE SA ČASOVNIKOM 


     Moj rođak, Džon Heršel, zacrvene se kao božur, pa poblede kao samrtnik, priznavši da je njegova soba senovita, da se u njoj javlja duh neke žene. Pošto ga više glasova zapita: da li se duh prikazuje u gadnom ili užasnom obliku, Džon, uzevši za ruku svoju ženu, odgovori odrešito: „Ne“. A kad zapitaše da li je i mlada gospođa viđala duha, on umesto nje reče: „Jeste“. A je li duh šta govorio? „Pa jeste“. A šta je govorio? „Sve ćete doznati“, reče Džon, pa pokuša da se izvini što će on pričati, a ne gospođa, kojoj bi to mnogo lepše dolikovalo. Ali, on joj je dao reč, da će biti duhov tumač, i da neće ništa izostaviti, a ako li šta preskoči, ili pogreši, ona je tu, da dopuni i ispravi.

– Zamislimo – poče Džon – da je duh moja žena, koja je evo ovde među nama. Duh mi, dakle, pričaše: „Kao dete ostala sam sirota sa šest tetaka. Stegnuta za dugo i bez prekida jednim načinom vaspitanja, koje u meni stvori drugu narav, sasvim različitu od prvobitne, ja, rastući, postadoh više kći moje najstarije tetke Varvare, nego što bejah mojim pokojnim roditeljima.
        Najveća je Varvarina želja bila, da uda sestre; njena tvrda volja mnogo je pomogla da se sve one na vreme udome. Ostadoh joj, dakle, samo ja, i ona polagaše u mene svoje najlepše nade.
       Ja sam onda bila takve ćudi, kakva se obično sreće, Bila sam bezbrižna i kaćiperka; moja je svrha bila da lovim dobru „partiju“. Bila sam živahna, prilično lepa i zapravo toliko romantična da sam mogla biti mila za čas-dva praznog vremena, i da sam mogla slušati luda udvaranja besposlenih ljudi. Sumnjam da je bilo u susedstvu ijednog mladića, kojim se nisam milo gledala. Tako sam se vežbala sedam godina, i već navrših svoju dvadeset petu, a svoj cilj ne postigoh. Tada prekide i Varvarino strpljenje; tada mi, prvi put, poče govoriti jasno i odlučno – što smo dotle izbegavale, jer ima stvari, o kojima je bolje sporazumeti se ćutke, nego li rečima.
– Stela – poče ona svečanim glasom – ti si, eto, kao devojka navršila dvadeset petu godinu, a sve tvoje tetke postaše domaćice pre tog doba, iako nijedna od njih nije imala tvoju lepotu, ni tvoj duh! Ja ti moram iskreno reći, da će te nedaća sve više pratiti, i, ako ne zapneš svom snagom, da se naše nadanje neće ispuniti. Ja sam tek u poslednje vreme primetila jednu tvoju veliku manu, premda sam je davno mogla opaziti. Ti si bez razbora i bez mere kaćiperna, što je mladićima razbibriga i ništa više. Sem toga, ne dopada mi se tvoj način smejanja, kao ni to, što ismejavaš ljude, koji se počnu ozbiljno baviti tobom. Ne znaš ni da ti je jedini zgodan trenutak onda, kad čovek nestrpljivo traži da se izjasniš. Onda treba da se pokažeš bojažljiva, ćutljiva, nevesela, da gotovo bežiš od njega, da se učiniš kao veoma uplašena zbog njegove promene. Malko žalosne maske u takvim prilikama više pomaže nego mnogo veselosti, jer – zapamti to – ako čovek samo pomisli da ti možeš živeti bez njegove ljubavi ijedan trenutak, on je već daleko od tebe. Ja bih ti sad mogla pobrojati pet-šest zgodnih prilika, koje si propustila zato što si se smejala u nevreme. Dirnuti čoveku u častoljublje, Stela, znači zadati mu ranu, koju nećeš moći izlečiti!...
        Slušajući to, ja osećah kao da se u meni prenula moja prvobitna ćud, ona koju nisam poznavala, koju sam od matere nasledila, koju su ugušili u meni. Neko sasvim novo osećanje obuze mi srce. 

– Teto – rekoh – između svih ljudi, sa kojima sam se upoznala, ja ne naiđoh ni na jednog, koga bih mogla odlikovati i poštovati, i, gotovo me je stid priznati, koga bih mogla ljubiti.
– Tome se nimalo ne čudim – prihvati Varvara – u tvojim godinama ti se ne možeš zaljubiti kao kakva devojka od sedamnaest godina, ali, ja ti kažem, da se ti moraš udati, i radi toga, najpametnije što možemo učiniti je da se dogovorimo. Prva stvar je da odabereš nekoga. Kad s tim budeš načisto, onda ćeš svratiti sve svoje misli i svu snagu svoje volje, da mu se dopadneš, i ja sam uverena da ćeš uspeti. A, već, razume se, da možeš računati na moju pomoć, kao i na pomoć svih članova naše porodice.
– Ja ne cenim ni jednoga od onih koje poznajem – odgovorih ja ljutito – a od onih koji mene ne poznaju, nemam se čemu nadati... Ali, da vam ugodim, eto izabraću g. Martina Frejžra. Varvara prihvati moj izbor srdito i podrugljivo.
       Mi smo živele u jednom dobro naseljenom kraju, gde se kopa i obrađuje gvožđe, gde je malo plemićkih porodica, ali gde su mnoge po položaju ravne našem, sa kojima smo druževno živeli. Naši stanovi behu u modernim i prostranim kućama, sagrađenim u priličnom razmaku. Više kuća, među njima i naša, pripadaše jednom bolesnom starcu, koji je stanovao u zamku svojih predaka – u jedinom zamku sa zupčastim kulama, iz vremena kraljice Jelisavete, što se nalazio na zemljištu, u kome ne beše ni uglja ni gvožđa. Stari Frejžr i njegov sin, poslednji ogranci jednog starinskog plemstva, živeše sasvim usamljeno, odvojeni od svojih suseda, većinom veselih i gostoljubivih ljudi. Niko nemaše slobodan pristup u zamak, sem ako bi ko imao važnog i hitnog posla. Stari gospodin uvek ležaše bolestan, a o sinu se pričalo da se sasvim predao nauci.
           Ja se, dakle, ne začudih što Varvara prihvati moj predlog mrzovoljno i podrugljivo, ali baš teškoća te zamisli, učini da se utvrdim u svojoj nameri; u svim mojim pređašnjim „poduhvatima“ takve vrste, nije bilo nikakvih krupnih prepreka, koje bi me zainteresovale.
         Dugo sam se i uporno prepirala sa Varvarom, dok najzad i ona pristade.
– Treba, tetice da pišete g. Frejžru. Kažite kako se, neko vreme, vaša bratanica svom dušom predala astronomiji, a kako u celom našem kraju nema ni jednog teleskopa, osim u zamku, to ga najučtivije molite, da dopusti vašoj, itd. Ni jednom reči ne spominjite mladoga Frejžra.
– Ima samo jedan razlog, koji bi mogao dirnuti g. Frejžra a koji bi mogao učiniti, da ti se on odazove – reče Varvara.
– A taj razlog je uspomena na moju majku u koju je on bio zaljubljen, kad beše devojka – dodah ja. – Ah, zaista mi je teško, što se služimo lukavstvom, da dobijemo od g. Frejžra jedan ljubazni poziv za ćerku njegove prijateljice, Marije Horlej!
       I dobismo poziv.
        Jedne februarske večeri, ja, praćena svojom starom dojiljom (Varvara ne beše pozvana) pređoh prvi put prag Frejžrova dvora.
        Mrtva tišina vladaše u njemu. Ulazeći, ja sam bila nezadovoljna, jer sam bila svesna da će naša zamka proći bez koristi. Moja pratilja ostade u tremu, a mene mlađi povedoše u biblioteku. Dok sam išla, obuze me bojažljivost, te sam za trenutak bila gotova da se vratim; ali kad se setih kako sam lepo obučena, odmah mi se povrati vera u sebe, te uđoh sa osmehom.
        Soba beše niska i mračna, s hrastovim popunama oko tavanice, sa starinskim teškim pokućanstvom. Kako se plamen lelujaše, tako se lelujaše guste i čudne senke po zidovima. Kraj odžaklije, ka kojoj se uputih, umesto starog bolešljivog vlastelina, koga mišljah zateći, sedeše neka čudna devojčica, odevena kao kakva žena, a i po izrazu lica ličila je na stariju osobu.
– Dobro došli. Milo mi je što vas vidim – reče devojčica, uzevši me za ruku, da me odvede ka stolici. To je rekla i učinila sasvim kao kakva matorka, ljubaznim izrazom, koji je pokazivao da mi ona želi biti vodić i od pomoći, što je bilo veoma suprotno običnom snebivanju njenih vršnjakinja. Pošto me posadi blizu vatre, sede i ona prema meni.
         Ja se zbunjeno izvinih, a ona opet poče da govori. Tada je stadoh krišom posmatrati. Jedno veliko pseto, služeći kao stočić, ležaše joj pod nogama, te ga pokri skut njene dugačke suknje. Kad ućuta, mile crtice toga devojčeta pokazivahu misaonu mirnoću, a taj izraz beše ojačan navikom da drži zatvorene oči, što se retko viđa kod dece, i što im daje izgled statue. Meni se učinilo, da to dete radije živi unutrašnjim životom, da se zadubilo u neke svoje osobene misli, koje se ne mogu iskazati ni rečima ni pogledom, i mene poče da hvata strah od tog malog avetinjskog stvora, što nepomično, čak i ne dišući, sedi prema nemirnom plamenu. Zato se obradovah kad se vrata otvoriše, te uđe mladić koga sam kroz tolika zanovetanja tražila.
       Ja sam se već oslobodila onog pređašnjeg straha prema njemu, kad sam pomišljala kako će mi obraz podneti da ga varam. Ja ga pogledah radoznalo. Meni je sad bilo zabavno pomišljajući koliko je on daleko od kakve sumnje prema meni i Varvari. Kod svih mladića, sa kojima sam se dotle družila, beše veći strah da ne budu ulovljeni, nego li što je bila moja želja da ih ulovim, te je borba bila podjednaka i otvorena sa obe strane. Ali Martin Frejžr ne poznavaše nimalo žensku hitrinu. Kad sam digla oči, da nam se pogledi sretnu, ja najpre videh sebe, ja se setih kako moje bujne, plave kovrdže lepo dolikuju mom licu, kako su moje zagasito plave oči, po opštem mišljenju pune izraza; ali kad on progovori sa zamišljenim licem i hladnom učtivošću, po kojoj se uverih da ga moja lepota nije dirnula, tada se prepadoh pomišljajući, da će me brzo uhvatiti u laži, jer sve moje astronomsko znanje beše kao i kod mojih školskih drugarica.
Ozbiljan mladić reče odmah:
– Moj otac, g. Frejžr, prinuđen je da ne izlazi iz sobe, te vas moli, da ga posetite. Ja ću imati čast da vam pokažem šta želite videti kroz teleskop, a dok ja namestim spravu, hoćete li biti tako dobri, da porazgovarate s njim nekoliko trenutaka? Lucija Frejžr će vas otpratiti.
        Devojčica ustade i uzevši me čvrsto za ruku, odvede me u starčev kabinet.
– Vi ličite na vašu majku, drago dete – reče mi on, pošto me je dugo posmatrao – ista njena glava i oči; ali nikakve sličnosti nemate s vašom tetkom Varvarom. I ko vam nadenu to čudno ime „Stela“?
– Moj pokojni otac. Tako se zvao njegov najmiliji konj – odgovorih ja. To su mi bile prve reči sa starcem.
– E, to je bilo sasvim po „njegovom“ – nastavi starac, smejući se. – Sećam se tog konja. Poznavao sam vašeg oca dobro, kao što poznajem svog sina Martina. Vi ste se videli s njim, gospođice? A ovo je moja poćerka Lucija Frejžr, poslednji izdanak naše stare loze, jer Martin nije za ženidbu, te smo gospođicu uzeli pod svoje, kao našu naslednicu. Ona će nositi naše ime i kad se uda, te će pod njim osnovati drugi ogranak Frejžra.
      Devojčica ostade zamišljena i oborenih očiju, kao da već osećaše teret brige i odgovornosti, što joj natovariše. Starac je i dalje govorio, dok ne začusmo snažne zvuke iz jedne orgulje, što se razlegahu po starinskom dvoru.
– Čika nas već čeka – reče devojčica. Mi se zaustavismo pred vratima biblioteke. Ja stavih ruku na Lucijino rame, da je zadržim, da se naslušam neobične svirke, koja mi napominjaše riku besnih morskih talasa. Katkad usred tih razjarenih glasova, prodro bi žalosni cik, koji me je dirao neiskazano bolno.
      Kad svirka prestade, ja sam stajala pred Martinom Frejžrom, nema i savladana.
Mlađi već behu namestili teleskop na vršini jedne humke, iza dvora, gde nam ništa ne mogaše smetati pogledu. Lucija i ja pođosmo za astronomom, penjući se gotovo neosetno. Pod nama sijaše nebeski svod sa svojim nebrojenim svetlima, o čemu obično nemaju pojma varošani. Gore sjajne zvezde; dole mrka noć, koja pokrivaše svojim plaštom sve predmete; glasovi mojih drugova, kojima ne bejah navikla – sve to činjaše da raste moja zbunjenost, te se najzad zanesoh kao i oni.
        Zaboravih sve, osim neizmerne, neiskazane veličine vaseljene, koja se otkri mojim očima; sve, osim veličanstvenih svetova, što se kretahu prostorom i što se tako lepo gledahu kroz teleskop! O, kakva me svežina osećanja obuze, kakvo duševno uživanje! Talasi novih i novih misli leteše, stizaše se i mešaše po mom duhu! O, kako tada osetih koliko sam malena i jadna pred svesiljem! Sva moja veštačka maska rasprši se kao magla, le, detinjom poniznošću, zapitah mog domaćina: mogu li opet uskoro doći?
      Oštri i neizdržljivi pogled mladoga Frejžra srete se sa mojim, ali ja ne oborih oči. Motrio me je nekoliko trenutaka, pa mu zaigra osmejak oko usta i reče prosto:
– Smatraćemo uvek kao sreću vaš dolazak.
        Vrativši se kući, zatekoh Varvaru još na nogama. I čim ona otvori usta, ja je pretekoh – znala sam napamet njena pitanja.
– Ni reči, Varvaro! Nijedno pitanje, inače nikad više neću otići u zamak!
     Ne treba da potanko pričam moje dalje pohode, samo ću napomenuti, da sam često išla u zamak i da sam s veseljem bila prihvatana od starca i devojčice, kojima sam unosila zračak veselosti i zabave u njihovom skučenom isuviše ozbiljnom životu. I tako, ja im uskoro postadoh mila i potrebna. A u meni nastade velika izmena, neverovatna izmena. Dotle sam bila sebična, tašta, bez duše ali, predavši se nauci, ona me diže i prenese u lepši svet. Uz to, ja sam sasvim zaboravila svoju nameru, jer sam se brzo uverila da je Martin kudikamo veći duhom od mene, da mu je put u životu tačno odmeren, kao i polarnoj zvezdi. S toga ja s njim bejah prosta, i ništa drugo do marljiva učenica. A on beše priseban, vredan učitelj, koji deli svoju naklonost prema zasluzi. Svaki put kad bih prekoračila prag njegovog mirnog stana, ja bih stresla sa svoje duše ostatke izveštačenog „otmenog“ ponašanja, kao neku nepristojnu haljinu. I ja sam ulazila u zamak kao u kakav hram, ispunjena istinskim i prostim obožavanjem.
       To srećno vreme brzo prođe. Jesen se primicala. Osam meseci ja sam često posećivala Frejžre, a nikad, ni rečju ni pogledom, ne promoli se pređašnja kaćiperka.
      U to vreme ja i Lucija s veseljem očekivasmo pomračenje meseca, koje je moralo biti početkom oktobra. Toga dana u suton, ja pođoh sama od kuće, snevajući o lepoj pojavi, koje ću se kroz teleskop nagledati, kad se u blizini zamka sretoh s jednim mladićem, sa kojim sam takođe nekad provodila ljubav.
On me zaustavi.
– Dobro veče, Stela! – javi mi se on tako, malo isuviše slobodno. – Otkad vas nisam video! Da, sad ste vi u poteri za novim obožavaocem. A da li, ovog puta, niste digli pogled suviše visoko? Nešto, najzad! Sreća je uvek uz vas, te ako mladi plemić ne zaprosi vašu ruku, naći će se neko drugi, neko, ko takođe nije za prezir. Znate ko? Glavom Džordž Jork, koji je došao iz Australije, i, što je važnije, koji se tamo obogatio. On jedva čeka da vam napomene neke vaše nežne izraze, kojima ste ga obasuli pre polaska. Juče u gostionici „Kod krune“ čak nam je i pokazivao pramen vaše kose!... Ja sam saslušala te reči ne pokazavši nimalo uzbuđenje, ali sam se u duši osećala ponižena, kao nikada dotle. Ja hitno uđem u svoje svetilište i odmah potražim malu Luciju.
– Lucija, drago dete, ja sam danas zgrešila, ja sam nekoga varala – počnem isprekidano. – To vam moram ispovediti, jer neću da mislite da sam bolja nego što zaista jesam, a, opet, zebem, da me ne omrzne, dakle evo šta je... ja nisam slagala rečima, ali sam slagala delom.
       Lucija nasloni lepu glavicu na ruku, pa, zatvorivši oči, poče kao da čita u sebi.
– Moj čika – reče dete, pa uto trenutno otvori oči i zacrvene se kao jagodica – moj čika tvrdi, da su žene može biti zato neiskrenije od ljudi, što se ne mogu služiti nasiljem kao oni, nego su prinuđene da se služe lukavstvom. One druguju sa pretvaranjem, one varaju i same sebe. Ponekad žena vara i zabave radi. Čika me često poučava, i ja sam zapamtila neke njegove reči, koje ću vremenom moći bolje razumeti. „Budi iskrena sama prema sebi, a iz toga će sledovati, tako pouzdano, kao što noć sleduje danu, da ćeš biti istinita i prema nekom čoveku.“
Meni se lice zažarilo, te slušah dete, postiđena i nema.
– A moj deda – nastavi Lucija – pokazao mi je neke strahovite izreke u Svetom             Pismu, koje sam zapamtila od reči do reči. Evo ih: „I nađoh da je gorča od smrti žena čije je srce zamka i mreža i čije su ruke okovi. Ko je mio Bogu, izbaviće se od nje, ali će joj grešni u ruke pasti“.
       Ja pokrih lice rukama, premda ničiji pogled ne beše upravljen na njega, jer Lucija držaše zatvorene kapke. I dokle ja stajah tako zbunjena, nečija ruka dotače moju, zatim Martin Frejžr reče:
– Pomračenje, Stela!
     Ja se trgoh čuvši gde me on tako, prvi put otkad se poznajemo, zovnu imenom. Pa onda doznadoh da nas neće Lucija pratiti na terasu i to mi se nije svidelo. Kad smo bili tamo, kad se on primače ka teleskopu, da vidi je li dobro namešten, ja se malo odmakoh i briznuh u plač.
– Šta to znači, Stela? – viknu mladić – ...hoćete li da vam govorim sad, dok još imamo vremena, pre nego što pođete? Je li se vaše srce priljubilo uz nas, kao što su naša srca uz vas? Toliko je to istina, da nam je teško i pomisliti na prazninu koja bi nastala u našoj kući, kad vi ne biste više dolazili. Mi nismo živeli pre našega poznanstva. Vi ste naša sreća i naš život. Ja sam vas nadzirao, kao što nisam nijednu ženu, i ja ne nađoh kod vas ništa nesavršeno, moje blago, zvezdo moja... Do današnjega dana, žena i prevara bejahu jedno te isto u mojoj duši, ali sad sam našao bezazleno srce, u kome postoji čista istina! Ja znam da su ovakve reči novina za vas, da vas moj zanos straši, ali recite mi jednu jedinu reč: možete li mi biti žena?
        On me beše zagrlio, te moja glava počivaše na njegovom srcu, koje je jako kucalo. On mi je, dakle, nudio neiscrpno blago svoga srca, neistrošenog u lakoj ljubavi. Moj bi uspeh, dakle, bio potpun, kad bi mi samo doneo sreću. U tom trenutku sve, pa i moje ćutanje, jasno govorahu kako mi je. Ali Varvarin lik iskrsnu pred mene i reči Lucijine zujaše u mojim ušima. Senka, koja stupi u mesečev krug, kao da se zaustavi u svom odmerenom kretanju. Nebo nas posmatraše svojim zvezdanim očima. I šuštanje lišća prestade, jer se za trenutak prekide mirišljavo disanje jeseni. Elem, mnoštvo nevidljivih svedoka, koji znaju istinu o meni, odazivaše se glasu moje probuđene savesti. I ja se istrgoh iz njegovog zagrljaja.
– Martine Frejžre – rekoh mu – vaše me reči teraju da kažem istinu. Ja sam najpritvornija žena od svih koje ste ikada videli! Ja sam došla u ovu kuću sa određenom namerom, da vas sebi privučem. Da ste vi imalo posećivali društva, u kojima sam se često nalazila, vi biste doznali da sam ja jedna prosta, obična kaćiperka. Ja se ne usuđujem da unesem laž u vaš dom, gorčinu i smrt u vaše srce. Ne govorite mi dalje, a ja ću vam pisati...
        On me htede zaustaviti, ali ja pobegoh iz mog raja i trčah po cesti, kao gonjena prokletstvom. Potpuno mesečevo pomrčenje stiže me u bekstvu, te me gusta pomrčina obavi, i ja, plačući i dršćući, zaustavih se pod jasikama.
Kad uđoh u kuću i htedoh se skloniti u svoju sobu, Varvara me srete, te uprevši na me svoj ispitljivi pogled, svoje hladne i sjajne oči, ona me zapita:
– Šta ti je?
– Ništa – odgovorih joj. – Meni je dosadna ta astronomija, i ja više neću da idem u zamak! – To sam ja znala, ipak, da bi ga navela na neko rešenje, ja sam pisala g. Frejžru, da napuštamo stan o Božiću. Dakle, ti si uverena, da bi uzalud gubila vreme idući tamo?
– Sasvim! – rekoh joj i uđoh u svoju sobu, da se za duge noći, navikavam podnositi neutešnu tugu. Sutradan pisah g. Frejžru. Svaka je moja reč bila sušta istina, sem što, poslušavši lažni ponos, varajući i njega i sebe, ja ga uveravah, da ga ne ljubim.
       Prvi predmeti, koje moje oči sretahu svakog žalosnog jutra, što mi posle toga svitaše, bejahu visoke jasike pred zamkom. Kako se one pod vetrom lelujaše, činilo mi se kao da mi se klanjaju i daju znake da dođem. To me dovede do ludila. Poslednja stvar sa kojom se moje oči razdvajahu uveče, beše svetlost u njegovoj biblioteci. Ta svetlost treperaše kao neka zvezda među lovorikama. Ali njega moje oči više videti neće, jer je moje pismo bilo isuviše jasno, da bi mladiću ostalo nešto nadanja, a ja se opet, zbog svakoga obzira, ne bih usudila da se sukobim s njim u šetnji. Šta mi preostajaše drugo, do da počnem pređašnji život, da bilo kojim načinom hranim svoju gladnu i iznemoglu dušu ništavilom, koje mi je i pre dovoljno bilo.
      Džordž Jork ponovo zaprosi moju ruku, nudeći mi bogatstvo, kakvom se nisam nadala. To je zaista bilo veliko iskušenje, jer, ako se ne udam, čeka me najpre dosadan i jednoličan život s Varvarom, pa onda usamljena starost. Zašto, najposle, ne bih ja mogla živeti kao što žive hiljade preko volje udatih žena, koje baš nisu najsrećnije? Ali se setih nečega, što sam čitala u jednoj knjizi, koju mi je Martin pozajmio: „Ne moramo se baš ženiti ni udavati, ali moramo uvek činiti ono što je pravo i dobro. Ne valja kupovati sreću čašću, niti se vezati bračnom vezom zbog nedostatka iskrenosti.“ Te me pouke navedoše da se rešim za slobodan život i da odbijem ponuđenu ruku.
       Razume se da je Varvara zbog toga bila izvan sebe od ljutine. Posle se primirismo i živesmo jadno. Božić se primicao. Jedna od njenih sestara pozove nas da s njom božićkujemo, ali kako zbog seobe nismo mogle obe ostaviti kuću, ja nagovorim Varvaru da ona ode. Ja, dakle, ostadoh u kući sa starom dojiljom, da se brinemo o premeštaju. U toj smo kući stanovale dugo vremena, te sam baš želela da ostanem u njoj do poslednjeg trenutka. Zapravo mi je godilo što ću sama božićkovati, što ću pre nego ostavim kuću, utvrditi sve uspomene što me vezivaše za nju. Osobito mi žalosno beše na badnji dan, prolazeći kroz puste sobe, ne videći mnogo stvari, što mi napominjaše prošlost, osećajući da mi je srce pusto bez svog najnovijeg, najdubljeg milovanja.
         Često sam se zaustavljala na prozoru, sa koga se lepo video zamak.
         Celog dana vreme je bilo sumorno. Sneg beše zastro zemlju. Noć je bila bez meseca, ali zvezde neobično sijaše. Između snežnog belasanja i zvezdanog neba, crnjaše se gromadni zamak, kao kakav breg. Biblioteka ne beše osvetljena, kao prethodnih noći, ali u sobama starog gospodina goreše sveće. Ja, iznurena od umora, a još više od silnoga uzbuđenja, stajah pred prozorom, naslanjajući svoje vrele obraze na ledeno staklo, sećajući se potanko svega što je bilo između nas. Zatim se počeše nizati u mojoj mašti lepi snovi, koji su se mogli obistiniti, da beše sreće!
       Suze su obilato tekle kroz stisnute prste, kojima pokrih oči. Stara dojilja uđe, da zatvori kapke, te se trže.
– Bože gospode, kako se prepadoh! Učini mi se da videh vašu pokojnu majku, koja je stotinu puta, u ovo doba, stajala na tom mestu!
– Recite mi, Suzano, zašto se pokojna majka ne udade za g. Frejžra?
– Zato što se nisu sporazumeli, iako su bili zaljubljeni do ludila – poče Suzana. – G. Frejžr oženi se iz ljubavi prema novcu, ali je to posle ljuto ispaštao, to mu je ogorčilo narav. Vaša majka, kojoj je srce bilo teško ranjeno, udade se, iz prkosa, za g. Gretna, vašeg oca. G. Frejžr ostari pre vremena. Retko je kad izlazio, te ga ona nikad više ne vide. Vaš pokojni otac išao je često na igranke na trkališta i svakakve druge zabave a, u tim prilikama, majka ostajaše sama, i ja sam je mnogo puta uveče zaticala tu, na tom istom mestu, kao vas sad. Sećam se baš kad vas poslednji put donesoh njoj, da joj kažete „laku noć“, ona beše tako isto naslonjena na staklo, te vam se blago nasmeja i pogledavši ka nebu, prošapta: „Ja sam pokušala da ispunim svoju dužnost prema svome mužu i svome detetu.“
– Draga, dobra Suzano – prekidoh je – molim vas ostavite me samu, a neka kapci ostanu još otvoreni. Obuze me novo nesebično uzbuđenje. Dotle sam se jadala, da niko nije pretrpeo što ja, a tada se setih stradanja i iskušenja moje matere, koja su je pre vremena u grob svalila. Njeni bolovi ne otidoše s njom pod zemlju, nego pređoše na nesrećnog čoveka, koji ju je svom dušom ljubio. Njenom smrću pozledila se njegova rana na srcu. Bez sumnje, on je svojim dugim časovima samovanja i bolovanja prebirao minule dane, a najčešće se sećao onog najžalosnijeg, kad se s njom za svagda rastavio!... I obuze me neodoljiva želja da još jednom vidim čoveka, koji je žalio za mojom materom, duže i iskrenije nego iko na svetu. Ja se reših da krišom pređem preko polja, pa da udarim cestom, do pred zamak, te ako zavese ne budu spuštene, (kao što je sva prilika da nisu, pošto svetlost mahom prodiraše kroz okna), da ga još jedanput vidim, da mu misleno zahvalim.
        Na kućnom pragu stadoh se kolebati. Učini mi se, kao da sam sa majkom pošla na neko prestupno delo. Ali, to je kratko trajalo. Prirodnom svojom smelošću ja savladah bojažljivost, te jurnuh kroz hladnu i mrklu noć.
        Na prozorima ne beše zavesa. To sam dobro videla kroz gvozdenu ogradu, pred zamkom. Odem na terasu. Dakle, moći ću videti čoveka, koga je moja majka milovala, videću ga usamljenog i jadnog, na njegovoj bolnoj postelji, na kojoj će i dalje provoditi svoje dane, dok Lucija ne poraste, te ga ne uzmogne negovati kao prava kći...
      Lucija! Tek tada se setih glasova, koji su se raznosili. Govorilo se da je devojčica smrtno bolesna. Bez daha, potekoh prozoru...
       Ali šta videh! Ne beše to bolesnička soba, ne beše tu ni kreveta, ni stoličice Lucijine, niti ikakvog ukrasa, nego prosto biblioteka i soba za rad jednog marljivog đaka, kome nije do ugodnosti. Martin sedeše duboko zamišljen posred knjiga, u neredu razbacanih, kojima se služio.
       Je li taj zamišljen i hladan čovek, je li to onaj isti, što mi je onako strasno govorio o ljubavi!? On sedi u toploj sobi, miran i gotovo nemaran prema svemu, a ja drhtim u mraku, sa očajanjem u srcu! Nikakva ga, dakle, uspomena ne uznemirava, moj lik, dakle, ne staje između njega i nauke!? Istina je, da sam se odrekla prava da sedim pored njega, da čitam beleške koje njegova nemirna pisaljka ostavlja, da rasterujem brigu koja mu mrači dušu, ali, zar neće druga žena, iskrenija, dostojnija, imati to pravo? Jer zaista to bi mi bila uteha.
      Začu se zvonce u drugoj sobi i Martin istrča. Mene obuze želja da uđem, da uzmem jedan od mnogih ispisanih listića, koje je on nemarno razbacao, i ja se već maših kvake na staklenim vratima, kad se on vrati noseći malu Luciju, svu zavijenu u jedan veliki ogrtač, i lagano je položi u naslonjaču, pored vatre. Njegovo mračno lice beše postalo blago i nežno. Ja pružih ruke prema njemu, s vrelom željom, da me još jednom pritisne na svoje plemenito srce, pa se uputih natrag, ponevši duboko u duši njegov lik, kakav mi se prikaza u onom trenutku.
Odjednom začuh cvrkutanje u bršljanu povrh moje glave, i jedna ptičica, isterana iz svoga gnezda, sleti i stade lepetati krilima po rasvetljenom staklu. Martinovo pseto, koje se beše malko uznemirilo kad se ja primakoh prozoru, sad zalaja i pobeže. Ja jedva imadoh vremena da se sakrijem u šumarak. Martin izađe. Pseto pođe za mojim tragom, štekćući veselo. Gosa mu gledaše na sve strane. Ja se lagano sklonih u najveći mrak, ali sam znala da će me naći, jer moje stope ostavljaše suviše vidljive tragove po svežem snegu. Stid i radost pomešaše se u mome srcu. Martin izgubi trag, ali ga opet nađe, stiže me i odmaknu granu iza koje bejah.
– Ja sam... Stela! – rekoh slabim glasom.
– Stela? – Ponovi on u čudu; pa me diže i ponese preko terase u biblioteku, gde me posadi kraj ognjišta. Lucijine oči sinuše čudnom svetlošću. Martin najpre poljubi devojčicu, pa me uze za ruke i zagleda mi se netremice u oči. Ja izdržah njegov pogled. Dugo, ne mičući se, kroz zenice gledasmo jedno drugom u dubinu srca. Od tog trenutka nije moglo više biti između nas sumnje, nepoverenja, nesporazuma.
Naša zvezda beše granula i zračila je divnom svetlošću na našu budućnost. Izdaleka preko snežnih smetova, dopirahu nam zvuci ponoćnih zvona. Božićno jutrenje! Zvona oglasiše večnu vezu naših duša.
– Bojao sam se da vas nisam zauvek izgubio – poče Martin. – Doduše, ponekad sam se tešio da ćete se vratiti, ali sinoć čuh da ste već otputovali, i to sam malopre kazao Luciji, koja toliko čezne za vama.
       Ja uzeh Luciju na krilo. Ona mi obavi vrat rukom i nasloni glavicu na moje srce, uzdišući lagano. U tom trenutku začu se božićna pesma pred zamkom. Martin otvori prozor, pred kojim se behu momci zaustavili. Pevači su kazivali kako su istočni mudraci išli za zvezdom, da se poklone detetu Hristu. Pošto završiše pesmu i čestitaše nastale praznike, Martin izađe u trem da im zahvali. Ja sakrih lice u detinju kosu i toplo blagodarih Bogu što mi je izmenio srce.
– Zaboga, šta bi detetu? – viknuh užasnuta, kad se Martin vrati. Lucija ležaše na mom krilu bez života, kao uvenuli cvetić. Brzo ustasmo.
– Nije ništa, onesvestila se – reče Martin. – Kao što vam pre rekoh, dete je veoma čeznulo za vama i to joj je poremetilo ionako slabo zdravlje. Njen je život u vašim rukama, Stela.
       Ja ostadoh celu noć s Lucijom, koja, pošto se povrati iz nesvestice, spavaše na mojim grudima. Spavaše snažnim snom, jer je oživi moja sreća, koja se ne može iskazati ljudskim jezikom. To blago uživanje prekide moja dojilja, koju Martin beše zatekao u najvećoj brizi.
      Kad zora svanu, ja zamolih Suzanu da me očešlja kao što se češljala pokojna majka, pa odoh starom gospodinu. On jedva mogaše progovoriti od uzbuđenja. U daljem razgovoru, on me češće zvaše „Mari“ nego „Stela“, što je, opet, mene veoma diralo. Malo kasnije, obuze me drhtanje i briznuh u plač, te me jedva stišaše najnežnijim rečima. Najzad, dođoh sebi i počeh pevati starinske romanse, kojima sva lepota beše u prostoti napeva. Stari gospodin Frejžr poče govoriti o prošlosti i nagađati o budućnosti. Lucijine oči behu vesele.
      Verenik me otprati kući. Idući s njim, putem koji mi je bio dobro poznat, koji sam sama i bez ikakvog straha toliko puta prešla, ja ipak prezah od najmanjeg šuma, toliko mi prijatno beše da se privijem uz njega, da se uveravam, da sam pod njegovom zaštitom...
      A jednog lepog prolećnog jutra, praćena gospodskim svatovima, ja veselo i ponizno, primih lepu sudbinu, da budem žena Martina Frejžra. Na sve prošle nastranosti ja gledah sa žaljenjem. Ja sam bila tvrdo uverena, da ću vršiti svoje dužnosti s ljubavlju i zahvalnošću.
       Martin se nije nikako mogao uveriti, da sam ja one važne noći izašla s jedinom namerom da poslednji put vidim njegovog starog oca; a, opet ja ni danas ne razumem kako se soba starog gospodina pretvorila u sinovljevu biblioteku!
___________

preveo Sima Matavulj 

Bookland , Beograd , 2008 godina 

                                 NASTAVAK : Romani u nastavcima  

                                       ( Duh sobe sa predgratkom 3) 

Charles Dickens, Senovita kuća - SMRTNI UKUĆANI 1

 

       Kad sam prvi put video kuću, koja je predmet ovih božićnih priča, nije bilo nikakvih pojava, ni priviđenja, što se pripisuju duhovima. Videh je usred bela dana, osvetljenu jarkim suncem. Ne beše ni kiše, ni vetra, ni sevanja, ni grmljavine, niti drugih kakvih strašnih „prilika“, radi kojih bi mi njen utisak bio čudan. Naprotiv, pošto kuća ne beše udaljena od železničke stanice više od tri kilometra, ja sam otišao peške da je pregledam, a kad se obazreh na put, koji sam prešao, ugledah običan teretni voz, koji se migoljaše nasipom, kroz dolinu... Ali, opet, ne kažem da sve oko mene bejaše na svome mestu, jer ja sebe pitam, da li to uopće može biti, sem pred očima najprostijih ljudi. Tu mi sumnju nameće moja taština. No, sad nije reč o tome, nego garantujem da je kuću svako mogao videti kao i ja onoga lepog jesenjeg jutra.
    A evo kako sam došao do nje.
    Putovao sam sa severa ka Londonu, s namerom da se zaustavim na pomenutoj stanici. To sam učinio po preporuci jednog mog prijatelja, koji, takođe putujući, beše naišao na usamljenu kuću, a pošto je znao da, zbog narušenog zdravlja, želim provesti neko vreme na selu, on mi je preporučio kao vrlo zgodan zaklon.

     Pošao sam ponoćnim vozom i posle malo vremena zaspah. Kad se razbudih, nazreh kroz stakla divnu severnu svetlost. Opet sam zaspao, a kad sam ponovo otvorio oči, već dan beše zamenila noć, i ja sedoh sa običnim nezadovoljstvom čoveka koji zamišlja da nije cele noći trenuo. Stid me je priznati, ali je istina da me to osećanje dovede u takvu razdraženost, da bih se rado potukao sa jedinim saputnikom, što je sedeo naspram mene.

    Taj čovek, (uostalom kao i svi saputnici na železnici), imao je noću više nogu nego što treba i behu mu duže nego što treba. Uz to njegovo ludo ponašanje, jedino koje se moglo od njega očekivati, dodajte još da je držao pisaljku i beležnicu, te je neprestano nešto osluškivao i beležio. Najpre mi se učinilo da on „hvata u pero“ truckanje i šum železnice. Pretpostavljajući da je neki inženjer, ja mu ne bih smetao u njegovom poslu, da uskoro ne opazih kako on gleda preko moje glave svaki put pre nego što će zabeležiti. Stadoh ga bolje posmatrati. Bio je to čovek izbuljenih očiju, nespretnog držanja, čiji mi svaki pokret beše nesnosan.
Sunce još nije bilo granulo. Jutro je bilo hladno i hromasto. Pošto se nagledah bledih vatri po fabrikama, što se u tom kraju nižu duž železnice, pošto mi dosadi gusta zavesa dima, što mi najpre zaklanjaše zvezde, a posle dnevnu svetlost, ja se okrenuh ka saputniku:

 – Izvinite, gospodine, ama opažate li vi šta neobično na meni?
      Jer, zaista, učini mi se ili da opisuje moju kosu, ili moju putnu kapu, i to tako podrobno, da to već prelažaše u bezobraznost.

    Buljookasti čovek pogleda preko moje glave, takvim načinom, kao da pregradak iza mene beše daleko sto milja, pa, kao sa neke visine i kao žaleći me, odgovori:
– Na vama šta neobično, gospodine?... B...
– B..., gospodine? Šta „B“? – rekoh ljuteći se.
– Ja s vama nikakvog posla nemam, gospodine – veli on – dozvolite, molim vas, da slušam... O. 

     Nekoliko trenutaka pošto izreče taj samoglasnik, zapisa nešto.
     Ja se prepadoh. Očevidna je stvar da sam se namerio na ludog čoveka, a ne znam kako da dozovem nadzornika. Ta mi se sumnja nametnu u prvi mah, ali, uskoro, počeh se tešiti pomišlju, da je taj gospodin možda duh kuckalo, te da pripada vidovitoj sekti, koju ja visoko poštujem, ali kojoj ne verujem. I baš kada htedoh da zapodenem razgovor o tome, preteče me on.
– Vi ćete me izviniti, gospodine – poče on izrazom prilično prezrivim – vi ćete me izviniti što se osećam visoko nad ljuskom ćudi, da bi se bavio sitnicama. Ja sam proveo noć, kao što i sad provodim sve svoje vreme u saobraćanju s duhovima.
– E! – učinih ja, izrazivši i naglaskom i licem kao da malo sumnjam u to.
– Obraćanje je počelo sinoć – nastavi gospodin listajući natraške beležnicu. – Počelo je ovom poukom jednog duha: „Ako se družiš s rđavim čovekom, i ti ćeš postati rđav!“
– Duboka misao – rekoh – ama da li je baš nova?
– Duhovima je nova – odgovori džentlmen.
Ne ostade mi drugo do da ponovim, sa istim izrazom: „E!“ – pa ga zamolih, da mi saopšti svoje poslednje razgovore s duhovima.
– Evo ih – nastavi džentlmen, pa uze da čita svečano svoju potonju belešku: – „Bolje je jedno drž, nego sto uzmi.“
– Zaista i ja tako mislim, ali ima li baš tu uzmi?
– Ima, ima.
      Zatim poveri mi, da mu je Sokratov duh uveče predao ovo osobito otkrovenje: „Ja mislim, prijatelju, da si dobro sa zdravljem. Dvojica ste u ovome vagonu. Pa šta radiš, kako si? Ovde, oko tebe, ima sedamnaest hiljada četiri stotine i sedamdeset i devet duhova, ali ih ne možeš videti. I Pitagora je ovde, nego nije voljan da kaže svoje mišljenje; milo mu je, pak, verovati da ti voliš putovanje. Galilej je takođe nenadano ušao sa svojim naučnim raspredanjem i rekao: „Srećan sam što te vidim amico. Come sta? Voda će se slediti, čim bude jača studen. Addio!“ To je bilo uveče, a noću su se zbile ove pojave: Vladika Butler zahtevao je da se njegovo prezime piše Bubler; za kaznu radi te pravopisne greške bio je izveden iz zbora, ali pod drugim izgovorom, s toga, tobože, što beše zle volje. Džon Milton – (po svoj prilici da zbija šalu) – tvrdio je, da on nije pesnik Izgubljenog Raja, pa je čak i prikazao dvojicu nepoznate gospode, od kojih se jedan zove Grengers a drugi Skedžinsti, kao pisce slavnog dela. Knez Artur, sinovac engleskoga kralja Jovana, pričao nam je da je ugodno smešten u sedmom pojasu višega sveta, gde uči slikanje po kadifi, a predaju mu tu veštinu: G. Trajmer i Marija, škotska kraljica“...

     Ako, slučajno, ovo što pišem dođe pred oči džentlmenu koji je bio dobar te mi je to ispričao, neka mi ne zameri što ću istinu kazati, da, kada ugledah sunce na istoku, kad se setih divnoga reda koji vlada u golemoj vaseljeni, tada me njegovo pričanje dovede do nestrpljenja; toliko već izgubih strpljenje, da s radošću izađoh na pomenutoj stanici i zamenih njegove maglovite misli svežim vazduhom.
Vreme se beše prolepšalo. Idući kroz rudo lišće, koje beše popadalo s drveća, ja razmišljah o skladnim, nepromenljivim zakonima prirodnim; tada osetih kako su spiritistička otkrovenja moga džentlmena saputnika ništavna razbibriga i u putovanju! U takvom neverničkom raspoloženju duha, ja stigoh pred usamljenu kuću i počeh je razmatrati.

    Beše usred napuštene gradine, koja je mogla biti prostrana do 200 kvadratnih metara. Po stilu pripadaše vremenu Đorđa II, tako kruta, hladna, pravilna, da bi mogla zaneti Đorđeve poklonike. Videlo se da je pre jednu, ili dve godine, popravljana, ali tako površno, da već otpadaše malter, premda boje još behu sveže. Na gradinskom zidu visaše nahereni oglas. Pročitah da u kući ima sve potrebno pokućanstvo, i da se sve daje pod najam, za malu cenu. Sam položaj kuće beše nezgodan. Sem toga, bilo je suviše drveća, naročito ispred kuće, gde je strčalo šest sumornih topola. Elem, neudoban stan, od koga je svako bežao, od koga kao da se selo odmaklo jer ugledah zvonaru na kilometar dalje.
     Nema, dakle, sumnje, kuća je oglašena kao senovita.
      Nijedan čas dana, ni noći, između njih dvadest i četiri, meni nije tako svečan kao onaj u ranogo jutro. Leti, ja ustajem u to doba i sklonim se u svoju sobu za rad, gde do ručka završim posao, koji bi mi inače mogao oduzeti ceo dan. I tada uvek utiču na mene, nekako čudnovato, tišina i usamljenost. I zar nije to strašno kad pomisliš da svi tvoji, oni koji su ti najmiliji, kojima si ti najmiliji, u tome času i ne misle o tebi, pošto se nalaze u onom stanju neosetljivosti, koje nalikuje tajnoj svrsi, ka kojoj svi putujemo? Stolice prazne, knjige zatvorene, svaki posao odložen, svaka vezica života prekinuta, zar to sve ne napominje smrt?
       Tišina toga časa, polusenka, jutarnja hladnoća, razbudiše u meni iste misli i osećanja. Domaći likovi, izašavši iz noćne tmine, ozareni jutarnjom svetlošću, prikazaše mi se podmlađeni, te mi napominjahu stare slike koje iako su vremenom izlinjale, opet sačuvaše nešto od prvobitne svežine. Jednom, u to doba, privide mi se senka moga oca. On je onda bio živ i zdrav, a i posle, hvala Bogu, nije ga nikakvo zlo zadesilo. Ipak je istinska istina da ga ja videh, iako se beše već razdanilo. On sedeše na stolici blizu mog kreveta, okrenut od mene i nalakćen, te nisam mogao poznati, da li spava, ili je tim položajem izražavao tugu. Pošto se nimalo nije micao, ja ga zovnuh nekoliko puta, a kad ni to ne pomože, ja prestrašen pružih ruku, da ga dohvatim za rame a utom... on nestade.
       Zbog svih tih razloga, a i zbog drugih, koje nije lako ni napominjati, ja mislim da je rano jutro najzgodnije priviđenjima. U to vreme, bar meni, svaka je kuća, manje- više, senovita, a nijedna ne mogaše imati, kao što se kaže, „više uslova“ za to od ove. Ja se uputih ka selu, jednako misleći o tim stvarima. Tako stigoh pred krčmu i zatekoh krčmara gde posipa peskom stepenice. Rekoh mu da mi zgotovi doručak. Posle, zapodesmo razgovor. Ja prvi spomenuh kuću.
– Ona je senovita, je li?
– Ja ništa ne kažem.
– Znači da jeste.
– Pa jeste! – viknu krčmar kao u nekom nastupu iskrenosti, što se, uostalom, moglo razumeti kao i nastup očajanja. – Što jest, jest! Ja ne bih rado u njoj prenoćio!
– A zašto ne?
– Kad bih ja želeo da noćim u jednoj kući, gde sva zvonca tandrču, a da niko ne vuče za konopce; gde se sva vrata zatvaraju s lupnjavom, a da ih niko ne gura; gde se čuju koraci i vide se noge, ali bez trupova!... kad bih to želeo, e, onda bih i noćio u njoj!...
– Ama, da li se to priviđa u njoj?
Krčmar se zagleda u mene, pa sa pređašnjim izrazom, okrete se ka dvorištu i viknu:
– Ajki?
       Na taj poziv izađe momak, visokih ramena, punih i crvenih obraza, crvene i kratke kose, velikih i nasmešenih usta, zakovrčena nosa. Na njemu beše crveno prugast gunj, sa dugmetima sedefaste boje, a takvog kroja da se s njim, kad ne bi bio na vreme podrezan i pod šijom i u struku, može Ajki pokriti po glavi pa da mu opet dopre do čizama.
– Evo, ovaj džentlmen želi znati, da li se vide utvare tamo „kod topola“? – zapita ga gospodar.
– Viđa se nekakva žena s jednom sovuljagom i sa kukuljačom na glavi – odgovori brzo Ajki.
– Šta hoćete da kažete?
– Hoću da kažem sova, sovuljaga, ptica, gospodine.
– O Bože! Žena sa kukuljačom i sa pticom! A jeste li je vi ikad videli? – Jesam sovuljagu.
– A ženu?
Ne tako jasno, kao sovu, ali su njih dve uvek zajedno. – A da li je ko drugi ikad video i ženu?
– Dabome da jeste, videlo je nju sila ljudi.
– Ko na primer?
– Bože moj, gospodine, videlo je nju sila ljudi.
– Je li je video onaj bakalin preko puta što sad otvara dućan?
– Perkins? O ne, gospodine, ne bi on nizašta na svetu otišao tamo, o ne! – nastavi momak, kao malo dirnut. – G. Perkins nije bogzna kako pametan, ali opet nije ni magarac, da bi to učinio... Tu se sad umeša i krčmar, te mi poverljivo kaza, kako je on uveren da bakalin zna koliko treba da se zna, pa da tamo ne ide.
– Ama, znate li vi ko beše... Ko je ta žena sa kukuljačom i sa sovom?
– Zna se – odgovori Ajki, skinuvši jednom rukom kapu, a češkajući se drugom po glavi – priča se da je žena bila ubijena, a da je sova hukala dok su nju ubijali.

      To je bilo sve što sam mogao doznati o glavnom događaju, ali je bilo dokaza da se „kod topola“ zbilja nešto priviđa. Tako na primer jedan mladić, jedan od najjačih iz sela, kad je jednom video tu ženu, postao je tako goropadan, da su ga morali vezati. Drugi svedok, na koga se pozivahu, beše neka zagonetna ličnost, nekakav ćoravi probisvet, ali, vele, snažan i odlučan, kome se, u pravom značenju reči, nije znalo krsno ime. Znalo se i to, da se radije odazivao kad bi ga neko zovnuo „Džobi“, nego kad bi ga zovnuo: „ej, Grinvude!“. Ali ponekad i na taj poziv odgovorio bi on oporo: „Grinvud, pa šta? Pa baš iako sam Grinvud šta je vama do toga?“ Elem, taj Džobi Grinvud beše se sukobio, pet-šest puta, sa utvarom. Nažalost, nijedan od te dvojice ne mogaše me lično izvestiti, pošto se prvi nalazio u Australiji, a drugi „nije nigde“, kako reče Ajki, što potvrđuje i krčmar.
       Premda ja, nemim i svečanim strahom, pomišljam na tajne, koje sleduju smrti, na izdržavanje strašnog suda, na izmene što bivaju u svim stvarima, koje su bile žive; premda se ja ne usuđujem ni pomisliti da ih poznajem, a kamo li da ih duboko znam, opet ne mogu ni u mislima zbližiti zvonca što sama tandrču, vrata što se sama zatvaraju, daske što škripe pod nevidljivim koracima, i tome slične neznatne stvari sa veličanstvenom lepotom i skladom, koji vladaju u onome delu božjih zakona, koji nam je dat da ga poznamo i da mu se divimo: kao što ne bih mogao zbližiti pričanje mog saputnika sa pojavom kad grane sunce.
       Sem toga, ja sam nekad stanovao u dve senovite kuće, obe u tuđim zemljama. Jedna beše starinski dvor italijanski, na glasu zbog senovitosti, te je s toga dva puta bio napušten, a ja sam u njemu mirno i ugodno živeo osam meseca. U njemu je bilo nešto oko dvadeset tajanstvenih soba-ložnica, uvek praznih, a do moje beše „najsenovitija“, u koju sam se ja često sklanjao, da čitam i radim, po nekoliko časova dnevno.
     Ne tako jasno, kao sovu, ali su njih dve uvek zajedno.
– A da li je ko drugi ikad video i ženu?
– Dabome da jeste, videlo je nju sila ljudi.
– Ko na primer?
– Bože moj, gospodine, videlo je nju sila ljudi.
– Je li je video onaj bakalin preko puta što sad otvara dućan?
– Perkins? O ne, gospodine, ne bi on nizašta na svetu otišao tamo, o ne! – nastavi momak, kao malo dirnut. – G. Perkins nije bogzna kako pametan, ali opet nije ni magarac, da bi to učinio... Tu se sad umeša i krčmar, te mi poverljivo kaza, kako je on uveren da bakalin zna koliko treba da se zna, pa da tamo ne ide.
– Ama, znate li vi ko beše... Ko je ta žena sa kukuljačom i sa sovom?
– Zna se – odgovori Ajki, skinuvši jednom rukom kapu, a češkajući se drugom po glavi – priča se da je žena bila ubijena, a da je sova hukala dok su nju ubijali.
        To je bilo sve što sam mogao doznati o glavnom događaju, ali je bilo dokaza da se „kod topola“ zbilja nešto priviđa. Tako na primer jedan mladić, jedan od najjačih iz sela, kad je jednom video tu ženu, postao je tako goropadan, da su ga morali vezati. Drugi svedok, na koga se pozivahu, beše neka zagonetna ličnost, nekakav ćoravi probisvet, ali, vele, snažan i odlučan, kome se, u pravom značenju reči, nije znalo krsno ime. Znalo se i to, da se radije odazivao kad bi ga neko zovnuo „Džobi“, nego kad bi ga zovnuo: „ej, Grinvude!“. Ali ponekad i na taj poziv odgovorio bi on oporo: „Grinvud, pa šta? Pa baš iako sam Grinvud šta je vama do toga?“ Elem, taj Džobi Grinvud beše se sukobio, pet-šest puta, sa utvarom. Nažalost, nijedan od te dvojice ne mogaše me lično izvestiti, pošto se prvi nalazio u Australiji, a drugi „nije nigde“, kako reče Ajki, što potvrđuje i krčmar.
        Premda ja, nemim i svečanim strahom, pomišljam na tajne, koje sleduju smrti, na izdržavanje strašnog suda, na izmene što bivaju u svim stvarima, koje su bile žive; premda se ja ne usuđujem ni pomisliti da ih poznajem, a kamo li da ih duboko znam, opet ne mogu ni u mislima zbližiti zvonca što sama tandrču, vrata što se sama zatvaraju, daske što škripe pod nevidljivim koracima, i tome slične neznatne stvari sa veličanstvenom lepotom i skladom, koji vladaju u onome delu božjih zakona, koji nam je dat da ga poznamo i da mu se divimo: kao što ne bih mogao zbližiti pričanje mog saputnika sa pojavom kad grane sunce.
        Sem toga, ja sam nekad stanovao u dve senovite kuće, obe u tuđim zemljama. Jedna beše starinski dvor italijanski, na glasu zbog senovitosti, te je s toga dva puta bio napušten, a ja sam u njemu mirno i ugodno živeo osam meseca. U njemu je bilo nešto oko dvadeset tajanstvenih soba-ložnica, uvek praznih, a do moje beše „najsenovitija“, u koju sam se ja često sklanjao, da čitam i radim, po nekoliko časova dnevno.
       Sa celoga jednoga zida beše odlepljena hartija, te ležaše na podu. Hartija na mestima beše i strugana krutim oruđem, jer je bilo komada maltera na podu. Valjda je spiritizam gospodara B. bio takve vrste, da ga je nagonio da struže zidove, jer ni krčmar, ni Ajki ne umeše mi objasniti zašto je B. radio taj ludi posao.
        Drugih kakvih važnih otkrića ne nađoh, osim što videh da ima nad kućom prostrana terasa. Pokućanskih stvari beše prilično, iako ih nedovoljno. Neke od njih, možda jedna trećina, behu stare kao i kuća; ostale pripadahu raznim odeljcima vremena prošloga veka.
       Rekoše mi da se radi pogodbe mogu obratiti nekom žitarskom trgovcu u gradu. Ja otidoh u grad, i iznajmih kuću na šest meseca.
       U polovini oktobra uselismo se ja i moja neudata sestra, devojka od... hajdʼ da kažem od trideset i osam godina, pošto je lepa, duhovita i dobra. S nama je bio i moj veliki lovački pas Turčin. Od mlađih dovedosmo: jednog gluvog konjušara i tri sluškinje. Jedna od njih, sirota, koju je othranilo društvo „Svetoga Lazara“, beše nastrana, te se uskoro uverismo kakav smo rđav izbor učinili. Te godine rano nastade jesen; lišće je bilo opalo. Beše hladan i vlažan dan kad se uselismo. Zaista, ništa se sumornije ne može zamisliti od našeg novog stana.
        Kuvarica, dobre ćudi ali mlitava, čim vide kuhinju, odmah briznu u plač i predade mi svoj srebrni časovnik moleći me, da ga pošaljem njenoj sestri (kaza mi i adresu: 2. Gajpintoks Gardi Liks Bok Klamp Rajz), jer, veli bogzna šta će s njom biti u tolikoj vlagi!
       Pokućarka Siker pokazivaše veselost, ali se u duši mučila, što je lako bilo poznati. Jedina nastrana sobarica, koja dotle nikad nije bila u selu, beše zadovoljna; ona izrazi želju da posadi jedan žir u gradini, pred kuhinjskom pomijarom; žir iz koga će nići hrast. Pre nego što nastupi noć, svi bejasmo nezadovoljni, svi osećasmo svakojake nevolje, koje behu u vezi našeg položaja, a daleko od natprirodnih uzroka.
        S donjeg sprata dopiraše vapaji, a sa gornjeg im se odazivaše. U kuhinji, brate, ne beše oklagije, ne beše nekakve „sala mandre“, (što me nimalo nije začudilo, jer i ne znadoh šta je to); u kući ne beše ničega glavnog, a sporedne stvari behu porazbijane. Odista su poslednji stanovnici živeli kao svinje. Šta li je gospodar kuće mislio da znači „kuća sa potpunim nameštajem“?
        Posred tog vardanja, nastrana devojka (već smo je tako zvali) beše jednako vesela i primerene vrednoće; ali, četiri časa pošto mrak naiđe, kao da uđosmo u natprirodnu struju, jer njoj se privideše nečije oči, te je obuze strašna nervna razdraženost.
        Treba da kažem, da smo se ja i sestra dogovorili da ćutimo, ako bi nam se zbilja nešto prividelo u kući; sem toga, kad nam je Ajki pomagao pri rastovarivanju, ja ga ni za trenutak ne gubih pred očima, te sam i danas uveren da on nije mogao jedne reči progovoriti ni sa kojom od žena. I pored svega toga, sobarica pre devet časova vide nekakve oči, a pre deset, izli se na nju toliko sirćeta, da se mogao jedan dobar som marinirati.
      Neka čitalac pak zamisli, kako je meni bilo, malo kasnije, oko deset i po, kad zvonce „gospodara B.“ poče nam tandrkati, a u isti mah Turčin tako zaurlika, da je sva kuća odjekivala! Nedaj bože nikada više, ni prema kome, onakvo nehrišćansko osećanje kao što sam nekoliko nedelja osećao prema senci „gospodara B.“!
        Bilo da su miševi ili slepi miševi, pokretali zvonce, bilo to zbog jednog ili drugog uzroka, ili zbog svih meni nepoznatih uzroka, tek istina je to, da nam za tri noći zvonce ne davaše mira. Po svoj prilici to bi se i dalje ponavljalo, da meni ne dođe srećna misao, da zavrnem šiju gospodaru B., jasnije da kažem, da ne prekinuh žicu, te taj gospodin ućuta za navek.
       Međutim napredovala je nervna bolest naše sobarice, te je na mahove obuzimaše ukočenost i uskoro mogla je poslužiti kao primer te dosadne bolesti. Pri najmanjem šumu, ona bi se ukrutila kao Gij Foks. Ja sam se obraćao njenim drugaricama i tražio, jasnim rečima, da ih urazumim. Pre svega, one su se uverile da sam u trouglastom sobičku gospodara B. svu hartiju sa zidova ostrugao, i zidove ponovo obojio, i da sam uklonio prokleto zvonce, a time sam im govorio otprilike ovako: „Ako vi baš mislite da taj nesrećni mladić... (ne znam zašto sam mislio da je gospodar B. bio mladić)... da on ustaje iz mrtvih, s namerom, da se ponaša kako bi zaslužio batine, e onda šta mu ja mogu? Kako mogu ja, slabo ljudsko biće, da se protivim onom koji je postao „bestelesan“, ili da suzbijam vlast kakvih bilo duhova!?“
        Iako u tim trenucima bejah pravi govornik, pa čak i ljubazan, opet to ništa ne pomože; opet to ne mogaše sprečiti da se „nastrana devojka“ ne ukruti kao kameni kip, gledajući nas zaplamtelim očima. A pokućarka Striker opet imaše po prirodi najžalosniju osobinu. Ne znam da li beše limfatična, ili šta drugo, tek ta mlada žena beše pravi izvor bujnih i čestih suza, kakve ja nikad nisam video. Sem toga, ona beše tako čvrsta na nogama, da bi se pre zakačila nosem, ili podbratkom, pa visila, no što bi mogla pasti. A kako ne beše brbljiva, ona je izražavala svoj užas rešetajući glavom, što je mene više bunilo, nego da je bila govorljiva kao proslavljeni Krajtn, kad besedi o novcu. Najzad, pri završetku sednice, kuvarica bi me dotukla najpre svojom prostom izjavom, da je ta kuća njena smrt, pa onda bojažljivo ponavljajući svoju molbu, da njenoj sestri predam srebrni časovnik.
Ne verujem da je ikada pod suncem bilo tako prijemčive strašljivice kao među nama! Da Bog sačuva i dušmana! Je li zaista ko video ojađenu ženu sa kukuljačom? Po pričanju, kuća je bila puna takvih žena, pravi manastir nakukuljenih ženskih utvara!
        A da a li je bilo huke? Pošto i meni prionu strah od mlađih, ja sam noću ustajao i izlazio u mračni i inače nepotreban hodnik, da osluškujem i uvek sam čuo različite i čudne glasove, te bi se krv u meni sledila, kad ne bih pobegao napolje, da se uverim otkuda to...
     Pokušajte da osluškujete noću, i to još kad ste u krevetu, ili ugodno smešteni kraj vatre, pa ćete uskoro videti hoće li vaša mašta ispuniti kuću svakojakim glasovima, hoće li se potresti svaki vaš živčani končić.
       Opet kažem, nikad valjda pod kapom nebeskom ne beše strah onako prijemčiv, kao onda među nama. Sluškinjama već behu nosevi malo naduveni od čestog mirisanja „vetrenjaste soli“ i behu kao zapete puške, jednako spremne na larmu, pa i da padaju u nesvest. Dve starije uvek slahu sobaricu na najstrašnija i najopasnija mesta, a ona uvek delom potvrđivaše da joj se nešto prividelo, tj. obuzela bi je ukočenost. Kad bi se uveče kuvarica, ili Strikerova popele na gornji sprat, onda smo unapred znali da će se čuti jaki udarci, a ti su se udarci tako često ponavljali, da bi čovek rekao, da se neki narednik šeta po kući, pa koje god slušče tu desi, on ga daruje, onako po vojnički. Uzalud je bilo šta raditi protiv toga. Uzalud beše plašiti se od svoje rođene senke i od prave, žive sovuljage, ili terati je. Uzalud beše i što se uverismo da je Turčin urlikao kad bi čuo neke neskladne glasove klavira. Uzalud beše i junačiti se nad kojim od nesretnih zvonaca, kad bi se pomamilo. Uzalud beše ložiti vatru u svim ognjištima, spuštati zapaljene zublje u bunar, ispaljivati plotune u sumnjive sobe...
       Sve beše uzalud.
       Promenismo mlađe, ali ne bi ništa bolje. Novi pobegoše. Za njima dođoše drugi, pa nas uskoro i oni ostaviše. Elem, naš se domaći život tako razdesi, i posta tako jadan, da ja, već klonuvši duhom, jedne večeri rekoh sestri:
– Pati, teško da ćemo naći mlađe, koji bi ostali s nama, te ja mislim da moramo napustiti ovu kuću. Moja sestra, razumna ženska glava, odgovori mi:
– Nemoj, Džone, nemoj da se predaješ! Ostaje nam još jedan način da pokušamo.
– Kakav način?
– Slušaj, Džone, pošto nas niko ne tera odavde, znači da možemo ostati, ali da se moramo sami služiti, i sami upravljati našim domaćinstvom.
– Ama, kako ćemo bez slugu?
– Ne trebaju nam – reče odlučno sestra.
          Kao što ni svim mojim parnjacima, meni nikad ni na um nije palo, da bi se moglo u životu putovati bez tih vernih pratioca, te me sestrina misao tako iznenadi, da se zablenuh. A sestra nastavi:
– Već smo videli šta biva sa mlađima! Oni što dođu, prime strah od onih što odlaze.
– Sem Batlsa – rekoh ja zamišljen.
      (Batls je moj gluvi konjušar, koga sam samo jednom spomenuo. On je i sad u mojoj službi i ostaće kao retka pojava ćutljivosti, kojoj nema zamene u celoj Engleskoj).

– Da – nastavi sestra – sem Batlsa. Batls niti sa kim razgovara, niti šta čuje, osim kad se jako viče kraj njega. On se, dakle, ne straši, niti može kome strah predati.
        To je bila sušta istina. Svake večeri, redovno, u isto vreme, konjušar bi otišao na noćište u jednu suhotu povrh šupe, pa pošto bi smestio kraj sebe vedricu vode i jedne vile, on bi zaspao pravedničkim snom. Ja sam tvrdo uveren, da kad bih ja njemu otišao, jedan minut pošto bi on legao, a ne javio mu to unapred, da bi mi najpre izlio vodu na glavu, pa onda me naboo na vile. Ćutljivi i nepokolebljivi Batls ne obraćaše nimalo pažnju na našu uzbuđenost, nego kad bi seo da večera, kad bi se Striker počela prenemagati, a sobarica se ukočanjila kao kameni kip, njemu bi to dobrodošlo da ugrabi koji krompir i koji zalogaj pečenja više.
– Eto tako – nastavi sestra – neka ostane Batls. A pošto je kuća suviše prostrana i usamljena da bi je nas troje mogli držati u dobrom redu, ja ti predlažem da pozovemo nekoliko naših prijatelja, razume se pravih prijatelja i ljudi dobre volje, na koje se možemo potpuno osloniti, pa da sastavimo jednu naseobinu, za tri meseca, te da se poslužujemo uzajamno, da živimo veselo i složno, pa da vidimo šta će biti!
        Taj me predlog toliko zanese, da ga odmah, bez reči, privatih i zagrlih sestru.
To je bilo u početku treće novembarske nedelje. Mi se odmah dadosmo na posao tj. pisasmo nekolicini odabranih prijatelja i bili smo srećni da nam se želja ispuni mnogo brže nego što smo se nadali, jer, pre nego što isteče poslednja novembarska nedelja, senovita kuća se napuni gostima.
        Da napomenem, prvo dve male izmene koje sam učinio u kući, dok ja i sestra bejasmo sami. Pošto sam sumnjao da Turčin urliče noću zato što čezne za slobodom, ja ga počeh puštati u dvorište, gde je imao i štenaru, a seljake opomenuh, da mu se ne primiču suviše blizu, niti da mu prelaze put, ako žele da im grla ostanu čitava.
        To je jedno, a drugo je, što zapitah Ajkija, onako uzgred, kao sasvim slučajno, da li se razume u oružje.
– Razumem, gospodine, još kako! – veli Ajki. – Čim uzmem pušku u ruku, ja odmah znam je li dobra. Ja ga zamolih da dođe u kuću, da pregleda moju dvocevku, koju sam kupio, pre nekoliko godina, u Njujorku.
       I Ajki dođe, pa pošto je pregleda, reče:
– Boga mi, gospodine, dobra puška... ne bi promašila ni oca, što no kažu.
Ajki! – počeh ja. – Ovo što ću vam pričati, nemojte razglašavati... Ja sam nešto video u ovoj kući.
– Tako! – prošapta on, i izbeči oči, kao da se neizmerno začudi... – Zar ste videli ženu sa kukuljačom?
– Ne, ali nemojte se prepasti od onoga što čujete, ja sam video jednu priliku, nalik vama. – Gospode Bože!
– Ajki! – Nastavih, stiskajući mu ljubazno ruku – Ako se još jednom pojavi utvara, ja ću, tako mi svega na svetu, pucati na nju.
        Mladić mi zahvali zbunjeno, niti htede popiti čašicu rakije, koju mu ponudih, nego ode brzim koracima.
         Ja se živo sećam kako on beše bacio kapu na zvonce gospodara B. a sem toga, u drugoj prilici, video sam nešto nalik na kožnu kapu nedaleko od zvonca, jedne večeri kad je ono samo zvonilo. I uvek, u najzgodnije doba priviđenjima, Ajki bi došao da umiruje sluškinje. Ali s druge strane, valja da budem pravičan prema njemu, on je tvrdo verovao, da je kuća senovita i bojao se utvara, a ipak je voleo da sam glavom zamenjuje utvare. Uostalom, to je radila i sobarica. Ona je bila obuzeta istinskim strahom, a pored svega toga izmišljala je koješta, i bezočno lagala, i sama lupala. Ja sam sve to znao, jer sam pratio svaki njihov pokret.
Ta besmislena i čudna strast ne da se objasniti po svojim osobinama: dovoljno je napomenuti da je poznata ljudima, koji se ozbiljno bave sudskom medicinom i drugim tačnim naukama; da je to stanje duha uopšte poznato i posmatračima, pre svega, kad se ispituju takve stvari, prva pretpostavka mora biti to, a zatim da se istražuje ostalo.
       A sad da se vratimo našem društvu. Čim se okupismo, prva nam je stvar bila, da vučemo kocku kome će koja soba dopasti. Pošto se to završi, celo društvo ode da potanko pregleda kuću, svaku sobu i svaki kutak za sebe, od podruma do tavana. Zatim, dogovorno, razdelismo razne domaće poslove, kao da smo bili četa cigana, ili lovaca, ili putnika posle brodoloma. Tada ja ispričah kakvi se glasovi pronose o ženi sa kukuljačom, o sovuljagi, o gospodaru B. i o drugim maglovitijim i teže opipljivim utvarama, što lebde oko nas, otkad se uselismo u usamljenu kuću. Na to potanko pričanje, navede me prethodni razgovor o nekoj staroj gospođi, koja se penjala uz stube i silazila, sve naizmence, zato što beše ušao u nju duh iz „krećućeg“ stola, kao i o nekom magarcu, koji se ne mogaše opipati, ni uhvatiti... Uzgred da kažem, ja mislim da se naša mlađa posluga zarazila takvim mislima u nekom bolešljivom stanju, u kome joj nije trebalo da se mnogo služi rečima...
Najzad, mi se uzajamno i svečano zarekosmo da ćemo biti potpuno iskreni među sobom, jer se ne okupismo ni da varamo, ni da budemo varani, što je, najposle, jedno te isto. Još utvrdismo dve stvari. Prvo: ako bi neki od članova našeg društva čuo noću kakvu neobičnu larmu, pa želeo da se odmah raspita o uzroku, taj neka zakuca na moja vrata. Drugo: ako bi se neki član društva uverio o kakvim tajanstvenim pojavama, on će o tome ćutati do bogojavljenske noći, ali tada će svako od nas biti obavezan, da ispriča šta je otkrio. Jedino, ako bi nastala kakva znatna, nepredviđena prilika, koja bi potpuno opravdala prekidanje ćutanja, može se prekinuti.
        A sad, evo zadataka po imenu članova našega društva kao i službe, koju svaki član mora da izvršiti: Prvo – da bih skinuo s vrata svoju sestru i sebe – beše nas dvoje. Kad smo izvlačili kocku za sebe, sestri dopade njena dotadašnja soba, a meni trouglasti kabinet gospodara B.
       Tu beše naš brat od tetke, Džon Heršel, (prozvan tako po velikom astronomu), i koji je, ja mislim, najčuveniji čovek među onima što se služe teleskopom. S njim beše i njegova ženica, sa kojom se venčao u proleće iste godine i koja beše divni božji stvor. Ja sam se bojao za nju, jer u stanju u kome se nalazila, nije bilo poželjno dovesti je; te bogzna šta joj se moglo desiti kad bi se prepala; ali, opet, pomišljao sam, da brat bolje poznaje svoje poslove nego ja; s druge strane, priznajem, da kad bi ona bila moja žena, ne bih se ni ja mogao lišiti njenog lepog i veselog lika. Njima dopade takozvana „soba sa časovnikom“.
        Alfred Starling, mladić od dvadeset i osam godina, uopšte veoma mio, meni naročito, smesti se u „duplu sobu“, koja je dotle bila moja i koju tako nazvasmo što uz nju beše pregradak za toalet i što imaše dva velika, nemirna prozora, koji se uvek pokretahu, bilo ne bilo vetra. Alfred misli da je, što kažu, neodoljiv ženskom svetu, ali je suviše dobar i osetljiv, da bi se tim koristio. On bi se već odlikovao u kakvom poslu, da mu, za njegovu nesreću, otac ne ostavi godišnji dohodak od nekih pet hiljada dinara i da nije našao načina da troši tri puta toliko. Ali ja se još nadam da će ga njegov bankar uplesti u kakvu špekulaciju, posle koje će Alfredu ostati dvadeset odsto od cele glavnice. Tome se nadam, jer sam uveren, da kad bi Alfredu propala očevina, da bi tek tada počela njegova sreća.
         Bilinda Betis, najbolja prijateljica moje sestre, najumnija, najljubaznija, najdražesnija devojka što se zamisliti može, dobi sobu „sa slikama“. G-đica Betis rado druguje s Vilama, a u isto vreme zaneta je ženskim pitanjem, pozivom, pravima, nepravdama koje trpi žena i svim ostalim pitanjima gde se sa pravom ili olako upotrebljava veliko „Ž“.

– Vi ste zatočenica dobre stvari, draga gospođice, i odista će vam Bog biti u pomoći – rekoh joj prve večeri, prateći je do njene sobe – ali u vašem zahtevu, da se ženski krug udela u javnim poslovima raširi preko dosad udarenih međa, molim vas, ne terajte mak na konac, ne mislite da su ljudi baš onakvi kakvi vam se u prvi mah čine, tj. da su oni prepreka na vašem putu i da su prirodni tlačitelji vašeg pola; verujte mi, g-đice, da ljudi troše ono što zarade za svoje žene, kćeri, majke, babe, tetke i strine, te da se na njih ne može primeniti pouka iz one basne: kako je lav delio plen sa ostalim životinjama!
         Ali kud ja odoh od glavne stvari!
        Dakle, g-đici Betis dopade soba sa slikama. Ostadoše još tri: soba u zakutku, soba sa ormanom i treća prema gradini.
         Moj dosadašnji prijatelj Džak Gverner obesi svoj ranč2 (kako bi on rekao) u sobi „u zakutku“. Pred mojim očima Džak je uvek bio najbolji mornar što se ikad pustio na pučinu. Doduše, kosa mu je već progrušana, ali to nije smetalo da ne bude isto onako lep kao što beše pre dvadeset i pet godina. Čak lepši. To vam je veseo čovek, srazmeran, ličan. Širokih leđa, iskrenog osmejha, crnih i sjajnih očiju i crnih obrva. Sećam se kako su se nekad te obrve slagale sa vranom kosom, ali čini mi se da mu sad bolje dolikuju srebrnastim vlasima. Džak je dopirao svuda gde i zastava sa njegovim imenom (Junijn-Džak) te sam sretao njegove stare drugove po sredozemnom moru kao i s druge strane Atlantskog Okeana, i svaki njegov poznanik, kad bi samo čuo njegovo ime, uzviknuo bi, zažarenim očima: „Šta? Vi poznajete Džaka Gvernera? E, onda zaista možete reći da poznajete cara ljudi!“ I zaista Džaku je tako ličilo što je pomorski časnik, da, recimo, i kad biste ga videli gde izlazi iz eskimske ledene kolibe, ogrnut tuljanskom kožom, opet bi vam se nekako učinilo da je u svečanoj časničkoj nošnji! Bilo je vreme kad se Džakove svetle oči zaustaviše na mojoj sestri, a ipak se oženi drugom, sa kojom ode u Južnu Ameriku gde ona umre. To je sve bilo pre nekih dvanaest godina. Džak donese sa sobom u našu senovitu kuću burence goveđeg slanog mesa; on je tvrdo bio uveren da valja samo ono meso, koje je on svojom rukom solio, te nije nikad putovao u London, a da ne stavi parče u svoju putnu torbu. Sem što donese mesa, Gverner dovede svog starog druga g. Bivera, pomorskog kapetana. To je Džak učinio na svoju odgovornost i dobro je učinio. Kapetan Biver imaše butrasto, drveno lice, prema kome behu i njegov stas, i struk, ali pored svega toga on beše pametan čovek i osobito vešt mornarskim stvarima. Ponekad bi g. Biver postao suviše uznemiren i nastran, što je bilo posledica nekakve davne bolesti, ali je to malo trajalo. Njemu dopade soba „sa ormanom“.
        Najzad, da vam prikažem G. Enderi, moga poslovođu i prijatelja, koji zauze sobu prema gradini, te postade najbliži kapetanov sused. Ja sam znao da se G. Enderi bavi spiritističkom naukom, te da će se odazvati na naš poziv; tako je i bilo; on smesta odgovori, da rado pristaje i da će „do kraja ispitati stvar“. Sem toga, on je veštije igrao vist nego sva gospoda, čija se imena nalaze u Sudskom Šematizmu.
Nikada u životu ne osećah se tako srećan, a čini mi se da su i svi članovi našeg društva to isto osećali. Džak Gverner, neiscrpno domišljat u svakom poslu, beše nam glavni kuvar, te mi neka njegova jela, neke dotle nekušane slane stvari, neobično prijaše. Sestra uze da gotovi testa i poslastice. Alfred i ja postasmo njihovi vredni pomoćnici. Kapetan Biver takođe je pomagao, ali samo u vanrednim prilikama.
         Danju smo se dugo šetali, ali ne toliko da bi to bilo na uštrb domaćeg reda. Među nama ne beše ni traga nesporazuma ili zle volje. A naša večernja skupljanja bila su tako zanimljiva da nam teško beše rastajati se.
       U početku, u gluvo doba, svi osećasmo pomalo neodređen šum i tutanj. Baš prve noći razbudi me Gverner ušavši u moju sobu s nekim pravim „mornarskim“ fenjerom, koji je nalikovao na škrge kakvog morskog čudovišta.
– Šta je, Džače, ako boga znaš? – pitam ja bunovan.
– Hoću odmah da skinem vetreušu s velike katarke... to jest sa krova. – I poče mi pričati kako zvrčanje gvozdene zastavice na kući dosta nalikuje na jaukanje, te, ako se odmah ne ukloni, da bi neki od članova zbilja mogao posumnjati da čuje vapaj mučene duše, pa onda bi mu se moglo nešto i privideti.
         Noć je bila burna. Ja mu napomenuh opasnost tog poduhvata, a on se nasmeja. U tome dođe i kapetan Biver, te mi ne ostade drugo, do da ih pratim. Popesmo se na krov. Vetar je duvao tako silno, da sam, samo puzeći mogao dopreti do kubeta, gde njih dvojica stigoše običnim korakom. Džak, noseći uporno svoj fenjer, a ne naslanjajući se drugom rukom, pope se na vršak, koji je bio preko dvadeset stopa visok, pa skide zastavicu. I pored sveg vetra i visine, obojica se zadržaše mnogo duže nego što je trebalo, tako da ja naposletku počeh sumnjati misle li silaziti.
        Druge noći popeše se oni i digoše jedan dimnjak; pa onda, sve tako po noći, jednom otkidoše komad oluka, koji je pod kapavicom bodonjio; drugi put pronađoše nešto novo u vrtu.
         Svi smo se verno držali zadate reči, te ako koji član društva beše šta i video, nije to odavao. Uostalom, ako je koja soba i bila senovita, to kao da nije mnogo uticalo na zdravlje njenih stanovnika, jer smo svi bili da bolje ne može biti.
Tako nas zatekoše praznici i mi ih dostojno proslavismo. Svi su ukućani bili prinuđeni da pomažu oko mešenja golemog pudinga, koji je mogao trajati do kraja naših dana. A, u svemu i po svemu, ni česnica ne izostade iza pudinga.
       Božić dođe i prođe.
        A uoči Bogojavljenja, posle dobre večere, kad posedasmo oko dobre vatre, ja napomenuh glavnu tačku našeg dogovora, te izazvah Duha iz „sobe sa časovnikom“ da nam on priča. 

preveo Sima Matavulj 

Bookland , Beograd , 2008 godina 

                               NASTAVAK : Romani u nastavcima  )

                                      ( Duh sobe sa časovnikom  2) 

Gradovi na papiru ( Treći deo -Sat peti)

 

Sat peti 

 Okej, možda i nismo tako izvrsno opskrbljeni kao što sam mislio. Ispostavilo se da smo u svojoj onoj gužvi Ben i ja učinili neke ne baš male (iako ne i fatalne) greške. Dok je Radar sam na prednjem edištu, Beni ja sedimo iza njega, otvaramo svaku vrećicu i dodajemo artikle Lejsi u pozadini. Lejsi ih sortira u hrpe prema organizacionoj šemi koju samo ona razumije.

 “Zašto lek protiv prehlade nije na istoj hrpi kao i analgetici?”pitam. „Ne bi li svi lekovi trebali biti na istoj hrpi?“  

  „P, srce. Ti si dečko. Nemaš ti pojma kako se takve stvari rade. Analgetik No Doz je s čokoladom i Mountain Devom jer svi oni sadrže kofein i pomažem ti da ostaneš budan. NiKuil, lek protiv prehlade, je s goveđom šunkom jer i jedenje mesa izaziva umor.”

 

  “Fascinantno,” kažem ja. Nakon što sam Lejsi predao i zadnju namirnicu iz vrećice, ona upita: „K, a gde je hrana koja je – kako dakažem – dobra?”  

  "Uh?"  

  Lejsi pronalazi popis za kupovinu koji je napisao za mene i čita iznjega. „Banane. Jabuke. Sušene brusnice. Grožđice.”  

  “Ah”, kažem ja. „Ah, tačno. Četvrta grupa nisu bili krekeri.  

  “P!” Kaže ona besno. “Ja ne mogu jesti ništa od ovog!”  

  Ben stavlja ruku na njezin lakat. “Pa možeš jesti kod bake kolačiće. Oni ti ne mogu škoditi. Proizvela ih je baka. A baka ti nikad ne bi učinila ništa nažao.  

  Lacei otpuhne pramen kose s lica. Čini se da je zaista ozlovoljena.„Plus“, kažem joj, „tu su i GoFast pločice. Obogaćene su vitaminima!“  

  „Aha, vitaminima je oko trideset grama mase”, ona kaže.  

  S vozačeva mesta oglasi se Radar: „Ne pokušavajte govoriti loše oGoFast pločicama. Želite li da zaustavim ovaj auto?”  

  „Kad god pojedem GoFast pločicu“, kaže Ben, „uviek mislim nešto kao: Ah, takav dakle okus komarcima ima naša krv.”  

  Napola odmotam štangicu GoFasta s kakao i držim je ispredLaceinih usta.”Samo pomiriši”, kažem. „Pomiriši tu vitaminiziranu slasnost.”  

  „Zbog tebe ću se udebljati. ”  

  „Dobijam bubuljice“, kaže Ben. “Ne zaboravi bubuljice.”  

  Lejsi uzima pločicu i nevoljko je zagrize. Mora zatvoriti oči da bi prikrila orgazmičko zadovoljstvo koje prati okus GoFastu. "Ah. Moj.Bože. Ovo je okus nade.”  

  Konačno raspakiramo i poslednju vrećicu. Ona sadrži dve velike majice kratkih rukava, zbog kojih su Radar i Ben vrlo uzbuđeni, jer to znači da mogu biti klinci koji nose ogromne majice preko šašavih toga, umesto samo klinci koji nose šašave toge.  

  Ali kad Ben razmota majice, uočava dva problema. Prvo, majicaVeličina L iz benzinske pumpe u Georgiji nije iste veličine kao ona kod, recimo, Old Navija. Majica s benzinske je divovska, i više je vreća za smeće nego majica. Manja je, doduše, od maturskih toga, iako nije puno. Ali taj problem nije ništa u poređenju sa drugim problemom, a to je da su obe majice ukrašene ogromnom reljefnom izvedbom konfederacijske zastave. Preko zastava su otisnute riječi NASLEĐE, A NE MRŽNJA.  

  „Ma ne, nisi valjda“, kaže Radar kad sam mu pokazao zbog čega se smejemo. „Bene, nisi valjda svom jedinom crnom prijatelju kupio rasističku majicu?”  

  “Samo sam zgrabio prve majice koje sam video, buraz.”  

  „Nemoj ti meni buraz baš sada“, kaže Radar i odmahuje glavom, ali smejući se pritom. Dodam mu njegovu majicu i on se uvuče u nju pridržavajući volan koljenima. „Samo se nadam da ću me zaustaviti“,kaže. „Voleo bih videti reakciju policajca na crnom momku koji nosi majicu Konfederacije preko crne toge.  

  Sat šesti  

  Iz nekog razloga eo ceste 1-95 južno do Florencea, u Južnoj Karolini, savršeno je mesto za vožnju autom u petak navečer. Zaglibili smo u prometu na više kilometara, iako Radar očajnički želi prekoračiti ograničenje brzine, sretan je ako može voziti i pedeset. Radar i ja sedimo napred i pokušavamo odagnati brige igrajući igru koju smo upravo mislili i nazivali je Ovaj tip je žigolo. U toj igri zamišljamo živote ljudi u autima oko sebe.  

  Pokraj nas vozi Hispanoamerikanka u izlupanoj i staroj TojotiCorolli. Promatram je kroz rani sumrak. „Ostavila je svoju porodicu da bi došla ovamo”, kažem. „Ilegalka. Šalje novac kući svakog trećeg utorka u mesecu. Ima dvoje male dece – muž joj je sezonski radnik. Sada je upravo u Ohiju – samo tri ili četiri meseca godišnje provodi kod kuće, no ipak se dobro slažu.”  

  Radar se naginje u mom smeru i pogleda je na trenutak. „Kriste, K,uopšte nije sve tako melodramatragično. Ona je sekretarica  u pravnoj kompaniji –pogledaj samo kako je odevena. Trebalo joj je pet godina, ali sada je blizu da stekne svoju pravničku diplomu. I nema ni dece ni muža. Ima, doduše, prijatelja. On je pomalo površan. Plaši se vezivanja. Beli prijatelj, koji je pomalo nervozan zbog međurasnog aspekta njihovog odnosa.”  

  “Ali nosi venčani prsten”, ističem njemu usuprot. U Radarovu odbranu moram reći da imam mogućnost dobro je promotriti. S desne jestrane i baš ispod mene. Mogu je videti kroz njezine zatamnjene prozore, i promatram je kako peva prateći neku pesmu s radija i netremice gleda put pred sobom. Toliko je mnogo ljudi na svetu. Lako je smetnuti s uma kako je svet igra reči ljudi, igra reči uraditi raspucavanja, i svakoga od tih ljudi možemo zamisliti i da uvek pogrešimo. Osećam da je ovo važna ideja, jedna od onih koje mozak mora polako probaviti, onako kako se udav hrani, ali pre nego što stignem malo zamisliti, Radar me prekine .  

  “Nosi ga samo zato da joj se ne upucavaju perverznjaci kakav si ti”objašnjava on.     

  „Možda.” Smeškam se i uzimam napola pojedenu GoFast štangicu iz krila pa odgrizem griz. Ponovo je na trenutak tiho, a ja razmišljam otome kako ljude možeš videti i istovremeno ne videti, razmišljam o zatamnjenim staklima između mene i te žene, koja i dalje vozi uporedo s nama,  o svim prozorima i ogledalima posvuda oko nas dok gmižemo po pretrpanom auto putu. Kad Radar ponovo progovori, shvatam da je i na o tome razmišljao.  

  „S tom igrom Ovaj tip je žigolo “, kaže Radar, „mislim, fora s tom igrom kao igrom je da na kraju otkriva puno više o osobi koja zamišlja nego o osobi koju se zamišlja.”  

  „Da“, kažem. “I ja sam baš razmišljao o tome.” I ne mogu se oteti misli da je Vitmen, uza svu svoju blistavu lepotu, bio ipak malo previše optimističan. Možemo čuti druge, možemo putovati prema njima i bez kretanja, možemo ih i zamišljati, i zaista smo svi međusobno povezani ludim spletom m korenja, kao vlati trave – ali igra me tera da se pitam možemo li ikada zaista postati onaj drugi. 

  Sat sedmi 

     Konačno prolazimo pored šlepera koji je sletieo s ceste i možemo povećati brzinu. Radar iz glave izračunava da ćemo zbog gubitka tempa odavde do Agloea odsada morati voziti prosečnom brzinom od stodvadeset četiri kilometra. Prošao je već čitav sat otkako je Ben objavio da mora pišati, a razlog je jednostavan: zaspao je. Toačno u šest uzeo je lek protiv prehlade. Legao je na klupu, a zatim smo Lejsi i ja prebacili preko njega oba pojasa i vezali ga. To je samo povećalo neudobnost njegov položaj, ali 1. bilo je to za njegovo lično dobro, a 2. svi smo znali da mu za dvadeset minuta više ništa neće smetati, jer će spavati kao mrtav. Tako je i bilo. Probudićemo ga u ponoć. Upravo sam, u 21:00, spremio Lejsi na spavanje, u istom položaju, ali na srednjoj klupi. Probudit ćemo u 2:00. Dogovor je da svako odspava jednu smenu, tako da sutra, kada budemo ulazili u Agloe, ne budemo morali selotejpom držati oči otvorene.  

  Kombi je postao nešto poput male kuće: ja sedim na suvozačevom mestu;to nam je brlog. Mislim da je to najbolja soba u kući: ima puno prostora, a i sedište je prilično udobno.  

  Na tepihu ispod suvozačevog sedišta  je kancelarija kojia sadrži mapu Sjedinjenih Država, koju je Ben nabavio na BP-ovoj benzinskoj pumpii, uputstva koje sam isprintao i komad starog papira na kojem je Radar škrabao svoje kalkulacije o brzini i udaljenostima.  

  Radar je na mestu vozača. U dnevnom boravku. Poprilično sliči brlogu, smo što se u njemu ne možeš opustiti. A također je i čišći.  

  Između dnevnog boravka i brloga centralna je konzola ili kuhinja.Tu čuvamo obilne zalihe goveđe šunke i GoFast štangica i ono magično piće zvano Bluefin, koje je Lejsi stavila na popis. Bluefin dolazi u malim, maštovito zaobljenim staklenim bocama i ima okus kao plava šećerna vuna. Takođe te drži budnim bolje od ičega, iako te čini pomalo trzavim. Radar i ja složili smo se da ćemo ga piti do dva sata pre svog odmora. Moj počinje u ponoć kada Ben ustaje.  

  Prednja klupa je naša spavaća soba. To je manje poželjna soba, jer je blizu kuhinje i dnevne sobe, gde su ljudi budni i razgovaraju, a ponekad se čuje i muzika s radija.      

  Iza nje je druga spavaća soba, tamnija i tiša, i uopšte puno bolja od prve spavaće sobe.  

  A iza toga je hladnjak, koji trenutno sadrži 210 boca piva u koje Ben još nije mokrio, sendviče s puretinom koja izgleda kao šunka i nekoliko Koka-kola.  

  Ova naša nastamba luksuzno je opremljena. Pod je potpuno pokriven tepihom. Ima centralno grejanje i klimu. Svaka soba ima ugrađene zvučnike. Istina, ima samo pet kvadratnih metara životnog prostora. Ali to što nema zidove nenadmašna je prednost  

  Sat osmi 

   Tek što smo prešli granicu Južne Karoline, uhvatim Radara kako zeva pa insistiram da ga zamenim za volanom. Jonako volim voziti – paneka ovo vozilo i jest običan kombi, ali je moj kombi. Radar naglo iskočisa svog sedišta i prebacuje se u prvu dnevnu sobu, dok ja čvrsto držim volan i prekoračivši preko kuhinje, sedam u vozačko sedište.  

  Na ovakvom putovanju, to otkrivam, naučiš mnogo o sebi samome. Na primer, nikada nisam mislio da sam tip osobe kojoj bi palo na pamet da mokri u napola prazne boce Bluefin energetskog pića dok vozi kroz Južnu Karolinu brzinom od sto dvadeset četiri kilometra na sat– ali zapravo, baš sam takva osoba. Dosad takođe nisam znao da ak opomešaš puno mokraće s malo energetskog pića Bluefin, dobiješ kao rezultat zadivljujuće fluorescentnu tirkiznu boju. Izgleda tako lepo da je želim začepiti i ostaviti u držaču šalicu da je pokazao Lejsi i Benu kad se probude.  

  Ali Radar misli drukčije. „Ako smesta ne baciš to govno kroz prozor, prekidam naše jednoaestogodišnje prijateljstvo”, kaže.  

  “Nije govno”, kažem ja. „To je mokraća .”  

  “Napolje”, kaže. Pa sam bacio. U bočnom retrovizoru gledam kako boca pada na asfalt i rasprskava se kao vodeni balon. I Radar to vidi.  

  “O, moj Bože”, kaže. „Nadam se da je ovo jedno od onih traumatskih iskustava koja toliko oštećuju psihu da jednostavno zaboraviš da si ih ikada doživeo.”  

  Sat deveti  

  Dosad nisam znao da se možeš umoriti od jedenja GoFast energetskih štangica. Ali možeš. Bio sam tek kod drugog zalogaja četvrte ovodnevne, kadli mi se želudac okrenuo. Otvorim središnju konzolu i vratim štangicu natrag. Taj deo kuhinje zovemo smočnicom.  

  „Želio bih da imamo jabuku“, kaže Radar. „Bože, kako bi mi sada prijala jabuka.”     

  Uzdahnem. Glupa četvrta grupa namirnica. Osim toga, iako sam već prie nekoliko sati prestao piti Bluefin, i dalje se često trzam.  

  „Još se osećam nekako trzavo“, kažem.  

  „Istina“, kaže Radar. „Ja ne mogu prestati lupkati prstima.”Pogledam dole. Tiho lupka prstima po kolenu. „Hoću reći“, kaže,„jednostavno se ne mogu zaustaviti.”  

  „Okej, ali zato nisam umoran, pa možemo ostati budni do četiri, a onda bismo ih mogli probuditi i odspavati do osam.”  

  „Okej“, kaže on. Ćutimo neko vreme. Cesta se sada ispraznila; ostali smo samo mi i šleperi, a ja se osećam kao da mi mozak obrađuje informacije u tempu jedanaest puta brže od normalnog, i pada mi na um da je ovo što radim tako lako, da je vožnja po međudržavnom  autoputu najlakša i najugodnija stvar na svetu: sve što treba činiti jeste ostati između linija i pobrinuti se da mi niko nije preblizu i da ja nisam nikome preblizu, i samo voziti dalje. Možda se i ona tako osećala, ali ja se ne bih ovako osećao da sam sam na putu.  

  Radar prekida ćutanje. “Pa, kako nećemo spavati do četiri...”  

  Dovršim njegovu rečenicu. „Da, onda bismo mogli da otvorimo novu bocu Bluefina.”  

  I tako učinimo.  

  Sat deseti  

  Vreme je za naše drugo zaustavljanje. Sad je 00:13 ujutro. Svoje prste više ne osećam kao prste; osećam ih kao čiste pokrete. I lupkam po volanu dok vozim.  

  Nakon što Radar pronalazi najbližu BP-ovu postaju na svom dlanovniku, odlučimo probuditi Lacei i Bena.  

  Kažem, Hej, ljudi, uskoro se zaustavljamo. Nema reakcije.  

  Radar se okreće natrag i stavlja ruku na Lacejno rame. "Čipka, vreme za ustajanje.” Ništa.  

  Uključim radio. Nalazim stanicu koja vrti stare hitove. To suBeatles i. Pjesma Dobro jutro. Malo je pojačam. Bez odgovora. Radar pojača još. Aonda još. A onda krene refren i on počne pevati. Ja mu se priključim. Mislim da je moje falš pevanje ono što ih je konačno probudilo.  

  “UGASITE TO!” viče Ben. Stišamo muziku.  

  „Bene, zaustavljamo se. Trebaš li pisšati?”  

  On okleva i čuju se neodređeni zvukovi iz mraka u pozadini, a ja se pitam postoji li neka fizička metoda kojom proverava puninu svog mehura. „Zapravo, mislim da ne trebam”, kaže. Žao nam je, pregled trenutno nije dostupan.  

  Okej, onda ti točiš benzin.”  

  „Kao jedini muški koji dosad nije pišao u autu, prvim rezervisanim wc”, kaže Radar.  

  “Šššš”, mrmlja Lejsi. “Šššš. Prestanite govoriti.”  

  Lejsi, treba ustati i piškiti“, kaže Radar. „Uskoro se zaustavljamo.”  

  “Možeš kupiti jabuke”, kažem joj.  

  “Jabuke”, mrmlja ona slatkim glasićem male devojčice. „Volim jabuke.”  

  „Poslije je tvoj red za vožnju “, kaže Radar. “Stvorno se moraš razbuditi.”  

  Lejsi se uspravi i svojim uobičajenim glasom kaže: „To mi se baš i ne sviđa.”  

  Skrećemo na izlaz s autoputa i do BP-ove benzinske pumpe ostaje još kilometar i po, što se ne čini mnogo, ali Radar kaže da će nam dto oduzeti četiri minuta, a kako nas je promet u Južnoj Karolini već usporio, onda bismo mogli imati i pravu muku zbog radova na puitu, za koje Radar kaže da nas čekaju za sat vremena. Ali meni nije dozvoljeno brinuti se. Lacei i Ben dovoljno su se razbudili da bi zauzeli položaj pokraj kliznih vrata, baš kao prošli put, i kad se zaustavimo ispred crpke, svi izleću napolje, a ja dobacujem ključeve Benu, koji ih hvata u 

vazduhu .  

  Dok Radar i ja žustro špartamo pokraj belca iza blagajne, Radar se zaustavlja, jer je uočio da je tip blenuo u njega. „Da“, kaže Radar bez srama. „Da, nosim majicu s natpisom NASLEĐE A NE MRŽNJA preko moje maturske  toge. Nego, prodajete li ovde hlače?”  

  Momak je sasvim zbunjen. “Imamo kamuflažne hlače tamo kod motornih ulja.”  

  „Izvrsno“, kaže Radar. Pa se okrene k meni i kaže, „Budi dobar i izaberi mi neke kamuflažne hlače. I možda neku malo bolju majicu?”  

  „Smatraj to obavljenim”, odgovaram. Ispostavlja se da maskirne hlače ne dolaze u uobičajenim veličinama. Ima ih samo u veličini M i L. Uzimam veličinu M, a zatim i veliku majicu sa natpisom NAJBOLJA BAKA NA SVETU.  

  I tri boce Bluefina.  

  Sve te stvari predajem Lejsi kad je izašla iz toaleta i ulazim u toalet za devojke, jer je Radar još uvek u muškom. Ne sećam se da sam ikad pre bio u ženskom toaletu na benzinskoj pumpi.  

  Razlike: Nema automata s kondomima.  

  Manje grafita.  

  Nema pisoara.  

  Miris je manje-više isti, što je pomalo razočaravajuće. Kad iziđem napolje, Lejsi plaća za blagajnom, a Ben je već nervozno nalegao na trubu, pa nakon nekoliko trenutaka zbunjenosti odjurim prema autu.  

  „Izgubili smo minutu“, kaže Ben sa suvozačeva mesta. Lacei skreće na put koji će nas dovesti na međudržavni autoput.  

  “Oprostite”, odgovara Radar sa zadnjeg sedišta, gde sedi pokraj mene, i pokušava navući svoje nove maskirne hlače ispod maturske halje. “Dobra je stvar što konačno imam hlače. I novu majicu. Gde je majica, Q?” Lacey mu je dodaje. “Vrlo smešno.” Svlači togu i ipak je zamenjuje baka-majicom, dok se Ben žali da njemu nitko nije kupio hlače. Svrbi ga stražnjica, kaže. I kad malo bolje razmisli, kao da mu se piša.  

  Sat jedanaesti  

  Naleteli smo na deo puta koji se obnavlja. Autoputa se sužava na jedanu traku, a mi smo zapeli iza tegljača koji precizno održava maksimalno dopuštenu brzinu pri radovima na cesti od 50 kilometara na sat. Lacey je pravi vozač za ovakvu situaciju; ja bih već lupao po volanu, ali ona samo prijazno čavrlja s Benom, da bi se u jednom trenutku napola okrenula i rekla: “Q, zaista moram na toalet a mi i tako gubimo vreme iza ovog kamiona.”  

  Samo sam kimnuo. Ne mogu je kriviti. Ja bih nas već odavno prisilio da stanemo kad ne bih mogao mokriti u bocu. Herojski je od nje što je uspela izdržati tako dugo.  

  Stala je na prvoj benzinskoj pumpi  koja radi celu noć; i ja izlazim protegnuti svoje odrvenele noge. Kad se Lacey trčeći vrati do kombija, ja već sedim na mestu vozača. Čak i ne znam kako mi je došlo da jednem na vozačko mesto, zašto sam završio tu umesto Lacey.  

  Ona obiđe auto, dođe do prednjih vrata i ugleda me, a kako je prozor otvoren, ja joj kažem: “Mogu i ja voziti.” Na kraju krajeva, moj auto i moja misija. Ona pita: “Siguran si?” a ja kažem: “Da, da, spreman sam za pokret”, i ona jednostavno otvori klizna vrata i legne na prvu klupu.  

John Green, Gradovi na papiru ( nastavci: Romani u nastavcima )