Svakim danom sam učio da više volim ovu zemlju, i ne bih tražio da obnovim svoj život na bilo kom drugom mestu nakon što je svet mog jezika potonuo i izgubljen za mene, a moja duhovna domovina, Evropa, se uništila. Ali da počnem sve iznova nakon čovekove 60. godine zahteva posebne moći, a moja vlastita moć je potrošena nakon godina lutanja beskućnika. Stoga više volim da svoj život okončam u pravo vreme, uspravan, kao čovek za kojeg je kulturni rad oduvek bio njegova najčistija sreća i lična sloboda - najdragocenija stvar na ovoj zemlji.
Pozdravljam sve svoje prijatelje: Neka dožive zoru nakon ove duge noći. Ja, koji sam najnestrpljiviji, idem ispred njih.
Stefan Zweig
Pismo kojim je Stefan Zweig otišao sa sveta a danas se čuva u arhivi Nacionalne biblioteke Izraela
Njegovo najpoznatije delo, Jučerašnji svet , govori o porastu nemačkog populizma i dugotrajnom mandatu antisemitskog gradonačelnika Beča Karla Luegera. Kao neko ko je iskusio ovaj razvoj iz prve ruke, Zweig je shvatio da je ova „nova“, otrovna iteracija politike utrla put usponu nacista. Shvatio je da će ksenofobiju i antisemitski bes koji su karakterizirali ovaj politički pokret kasnije iskoristiti i usavršiti šef stranke Adolf Hitler.
Dolaskom nacista na vlast u Nemačkoj 1933. godine, Zweig se našao postepeno potisnut iz sveta nemačkog govornog područja. Godine 1938., sa aneksijom Austrije od strane nacističke Nemačke, Zweig se preselio u Englesku. Po izbijanju Drugog svetskog rata otputovao je u Sjedinjene Države i posetio Južnu Ameriku. Godine 1941. Zweig je emigrirao u Brazil sa svojom drugom ženom, Charlotte Elizabeth ('Lotte').
Zweig je gledao na Brazil kao na zemlju nade sa svetlom budućnošću. Verovao je da postoji šansa da vrednosti koje je njegovao tu mogu procvetati: jedinstvo ljudske rase, mir, bratstvo među ljudima i jednakost među različitim rasama. Međutim, kako su nacisti napredovali u osvajanju i rat se širio na Atlantik, posledice su se osetile čak i u Južnoj Americi. I sam Zweig se osećao sve izolovanijim i postao je svestan da je evropski svet koji je poznavao i voleo zauvek izgubljen.
22. februara 1942. Zweig i njegova supruga Lotte pronađeni su mrtvi jedno drugom ulnaručju. Par je izvršio samoubistvo uzevši smrtonosnu dozu tableta. Zweig je prošao prvi, a Lotte sledila.
15. 8. 2017.
Lav Nikolajevič Tolstoj, Činite dobro sebi i drugima
1908. godine, već u dubokoj starosti, Lava Nikolajeviča Tolstoja je shrvala teška bolest; verujući da će uskoro umreti, veliki je mislilac osetio potrebu da se još jedanput obrati braći ljudima porukom, u kojoj je čitavo iskustvo života sažeo u jednoj reči: ljubav. Svojstvo da ljubi ističe Tolstoj kao temeljno svojstvo i potrebu svakog čoveka, dok odsutnost ljubavi smatra uzrokom svega zla. Oporavivši se toga puta, Lav Nikolajevič Tolstoj umro je dve godine kasnije, 1910., ostavljajući svoju zadnju poruku u amanet čovečanstvu
Voljena braćo, posebno vi koji se kod nas u Rusiji borite za ovakvo ili onakvo nikome potrebno državno uređenje. Tebi, mili brate, ma ko ti bio: car, ministar, radnik, seljak, treba samo jedno. A to je da proživiš ovaj neodređeno kratki trenutak života onako kako to od tebe traži Onaj koji ti je dao život.
Svi mi znamo, i ja to uvek nejasno osećam, što duže živim, to jasnije; sada, kad sam prvi put jasno oćutio prirodnu blizinu smrti, tako samu po sebi razumljivu kao što je živu čoveku razumljiva blizina sutrašnjega dana; blizinu, koja ne samo što nije strašna, već koja znači isto tako prirodan i blag prelaz kao što je prelaz u sutrašnji dan, — sada mi je, kad sam to oćutio, i strašno i, što je najvažnije — tuđe, da mislim o tome užasnom životu punom mržnje, kojima sada živi većina nas, ljudi rođenih za ljubav i dobro.
Ko smo mi, šta smo mi? Samo ništavna bića koja svakog trenutka mogu iščeznuti; bića koja su samo načas iskočila iz ništavila u život, divni, radosni život, s nebom, suncem, šumama, livadama, rekama, pticama, životinjama, sa srećom ljubavi, i prema bližnjima, i prema svojoj duši, prema dobru i prema svemu živomu... I šta dakle? Mi, ta stvorenja, ne umemo ništa bolje nego da svaki trenutak toga neodređeno kratkoga života, koji se svakoga časa može prekinuti, iznakazimo: dvadesetokatnim neboderima, asfaltom, dimom, čađi; zavlačeći se u tu nezdravu stisku gradova, rujući pod zemljom da bismo se domogli kamena, gvožđa, gradeći železničke pruge i razvozeći po njima svetom nikom potrebne ljude i nepotrebne terete, i, što je najgore, time da – mesto da se radujemo životu, životu ljubavi — mrzimo, bojimo se, mučimo druge i sebe, zatvaramo u tamnicu, kažnjavamo smrću, učimo ubijati i ubijamo jedan drugoga.
Ta to je strašno!
Oni koji to čine, govore da to čine zato da bi se oslobodili svega rđavoga i, što je još veća laž, da bi oslobodili druge ljude od zla i da se, čineći to, rukovode ljubavlju prema čoveku.
Mila braćo! Osvestite se, ogledajte se, razmislite o vlastitoj slabosti, prolaznosti, o tome kako je u ovome neodređeno kratkom trajanju života između dve večnosti – ili bolje bezvremenosti života, koji ne poznaje većega dobra od ljubavi – bezumno ne činiti ono što vam nalaže vlastiti razum, već ono što vi činite.
U krivom rasuđivanju, koje vam nameće i u kojem vas podržava društveno mnenje, čini vam se da sve ono što vi činite predstavlja neophodan uslov života ljudi našega vremena; da je to što činite – učestvovanje u životu čitavog čovečanstva; da vi ne možete ne činiti to što su činili svi, što čine još uvek i što smatraju neophodnim da se čini.
Bilo bi lepo misliti tako, kad bi to što činite bilo u saglasnosti sa zahtevima vaše duše, kad bi donosilo dobra vama i drugim ljudima. Ali nije tako. Život sveta, život čitavog čovečanstva, kako je sada uređen, traži od vas da budete zli, da učestvujete u činima mržnje prema jednim ljudima zbog drugih, on ne donosi dobra ni drugima ni vama.
"Mi radimo za budućnost", reći će na to. Ali čemu žrtvovati život u ljubavi sada, zbog budućega života koji nam je nepoznat?
Zar nije očito kako je to čudnovato, ubitačno praznoverje? Ja znam, znam to bez svake sumnje, da je život – u ljubavi, u Božjem zakonu i u zahtevu moga srca da činim dobro sebi i drugima, a tada me odjednom neka čudnovata umovanja sile da se odreknem istinskog, nesumnjivog moga dobra, moje obaveze, mog zakona... Zbog čega? Ni zbog čega. Zbog običaja, navike, oponašanja.
Neka borac za "slobodu" ili "društveni poredak" samo stoti deo svojih nastojanja i žrtava koje ulaže u borbu za svoje ciljeve uloži u to da bi ojačao ljubav u sebi i u drugima, – i on će – ne kao u borbi, gde se posledak ne vidi nego samo očekuje – istoga časa spoznati plodove svoga ulaganja ljubavi – ne samo u sebi, već i u posledicama koje to neizostavno proizvodi i na druge ljude.
Mila braćo! Osviestite se, oslobodite se strašne inercije te zablude – zablude da borba, borba za život, može biti svojstvena i nepogibeljna čoveku – i spoznaćete radost, dobro, svetost života, koje ništa ne može narušiti: ni napadi drugih ljudi – jer će ti napadi samo pojačati napore ljubavi, niti strah od smrti – jer je ljubav besmrtna.
Mila braćo! Ne smem kazati: "Verujte mi, verujte", – ne verujte, već proverite to što vam kažem, proverite barem jedan dan. Barem jedan dan, ustajući u istim uslovima u kojima vas je zatekao, postavite sebi zadatak da se u svemu što budete činili toga dana rukovodite ljubavlju. I ja znam: postupite li samo jedanput tako, vi se više nećete vratiti staroj, strašnoj, razornoj zabludi.
Jedno vas molim, mila braćo, sumnjajte u to da je život, koji se oblikovao u našoj sredini, onakav kakav bi trebao da bude – taj je život izopačenje života – i verujte da je ljubav, samo ljubav, iznad svega; da je ljubav svrha, suština, dobro našega života; da je stremljenje k dobru, koje živi u svakom srcu – izraz potrebe za onim čega nema, a čega bi trebalo biti; da to prirodno čuvstvo mora biti zadovoljeno i da ga je lako zadovoljiti, samo ako ljudi ne budu izopačenje života smatrali životom.
Mila braćo! Radi vašeg dobra učinite ovo: posumnjajte u taj vanjski život, koji vam se čini toliko važnim, u život kojim živite; shvatite da — i ne spominjući lične obmane – slavu, bogatstvo itd. – sve te izmišljene uredbe društvenog života miliona i miliona ljudi, sve su to – ništavne, jadne trice u usporedbi s dušom, koju spoznajete u sebi u onom kratkom trenutku života između rođenja i smrti, i koja vam, neumorno, postavlja svoje zahteve. Živite samo za nju, s njome, s ljubavlju na koju vas ona poziva — i sva dobra vratiće vam se nebrojeno puta umnožena.
Samo poverujte u dobro ljubavi, u otvoreni poziv koji vam upućuje.
Jasna Poljana, 21 augusta 1908.
preveo Nikola Marčetić
izvor
.jpg)