*
Ova se nagrada iščekivala, ova za Tomasa Tranströmera. Nagrada za Södermalm, životni kvart mnogih pjesnika. Nagrada za postmodernu jednostavnost. Nagrada švedskom jeziku, onda kad je najbolje upotrebljen.
Jasnost i pokretiljivost što se pretvaraju u magiju. Pesme koje pratkično svi ljudi razumeju a koje ipak imaju filozofsku dubinu.
I, to treba dodati – nagrada za jednu neobično simpatičnu osobu, mog starog druga iz 50-tih, pouzdanog pratioca kroz Bahove teške flauta-sonate, neumornog prijatelja i kritičara u mnogim šetnjama preko močvarnih livada u Roxtuni i saputnika (nagrada Petrarka) preko mnogih italijanskih krajolika. Jednog skromnog čoveka, zapravo jednako zarobljenog u svojoj muzikalnosti kao i u svom poetskom talentu. O njegovoj poeziji i načinu na koji funkcioniše napisao sam već četiri eseja u različitim kontekstima tako da će ovaj biti malo više ličan.
Najveći pesnici 40-tih – jedan Ekelöf, jedan Lindegren – često su navlačili gospodske manire, nešto između prinčeva i šamana. Pretpostavljam da im je to trebalo. Iza lavljih maski krile su se bojažljive osobe.
Tomas nije takav. On nikad nije izlazio iz svoje stvarne ličnosti; pristojni momak iz Södera koji zna slušati druge više no samoga sebe. Nesebičan pomagač – sve dok ima snage visi nad rukopisom kakvog amatera a i onih drugih, i deli im pametne savete. Često sam se pribojavao da ova samaritska djelatnost ne uzme previše vremena njegovom vlastitom stvaranju.
Tomasovo delo, koje je značajnije i koje će verovatno biti čitano i kad jezik na kojem je napisano bude ubrojan u mrtve, nastalo je u pauzama između njegovog dugogodišnjeg rada (profesija: psiholog). U Västeråsu, u uskoj porodičnoj kući u Infanterigatanu 11, imao je jednu sobicu u potkrovlju gde se zavlačio kad bi želeo pisati. Jedan čudnovati klavir zauzimao je veći deo dnevnog boravka.
Veoma je rečita i spoljna ograničenost ovog stvaralaštva. Ono može stati u jednu svesku.
Debitanska knjiga Sedamnaest pesama oduševljavala me u našoj mladosti na isti način kao matematički doktorati, dostojni svakoga divljenja, koji su se mogli sastojati od četiri stranice i popisa upotrebljene literature na deset stranica. I preneti rezultat od neprocenjive vrednosti.
Najzad imamo dobitnika Nobelove nagrade koji podseća na nekog staroga druga. Ne samo za nas koji ga odavna poznajemo – već takođe i za brojne čitaoce na dvadesetak jezika na koje je preveden.
Kombinacija slika, često rafinirano preobraženih, čista sintaksa i ekonomičan izbor reči učinili su ga nekom vrstom prevodilačkog ljubimca. I zaista je prevođen. Ne znam koliko već engleskih verzija postoji, od Roberta Blya do Joanne Bankier. Tranströmerova lirika odavno je postala vlastiti kontinent u švedskoj poeziji.
Moglo bi se možda kazati da njegova snaga leži u njegovom nedostatku eksluziviteta. Ovde nema nikakvih halucinacija, na vrhuncu svojih móra, nikakvih posebnih šumova.
Bitan je svet snova. U čudesnoj pesmi “Seminar sna” začuđen je time da svi mi, starci i deca, žene i ljudi, svake noći produciramo taj ogromni talas priča i slika koje se brišu pri buđenju. Sve vreme je taj podzemni tok prisutan u njegovoj poeziji i čini ga prijateljem, putokazom – bratom.
*
Zatvor za maloletnike u Roxtuni, ili kako se to tad zvalo – na početku šezdesetih – omladinski popravni dom, nije bio posebno strog za mlade kradljivce automobila i narkomane. Jedan je štićenik pobegao i ukrao auto u Linköpingu. Duboko u noć, kad je ušao u neki mirni hotel blizu Vänesborga, upisao se u knjigu gostiju kao psiholog Tomas Tranströmer i smesta bio otrkiven od noćnog portira, jednog budnog i u literaturu upućenog mladog čoveka. Već tada, 1962. godine, bila je objavljena zbrika “Poludovršeno nebo” i bilo je čitalaca koji su znali ko je Tomas Trantrömer i kako izgleda.
Niski paviljoni rasuti preko močvarnih ledina, dole prema Roxenu, jednom bajkovitom ptičijem jezeru oko kojeg je bilo puno gljiva gnojštarki. Ali sa ovom gljivom je tako da ona jest delikates, ali se ne sme uzimati zajedno sa alkoholom, tada može biti opasna po život. Tako je s obiljem prirode. Tad, na početku šesdesetih, Madalein i ja išli smo svakog drugog vikenda u posetu Tomasu, koji je tamo bio zatvorski psiholog, i njegovoj prelepoj supruzi Moniki.
Tranströmerova kuća i zatvorski paviljoni tesnili su jedni druge malo previše. Kad smo išli prema ptičijim staništima sa našim korpama za gljive Tomas bi obično zastajkivao i svaki čas razmenjivao prijateljske refleksije o vremenu i vetru sa mladim ljudima iz paviljona.
Inače, obično smo razgovarali o dve stvari: muzici i poeziji. Upoređivali smo naše pesničke rukopise i upozoravali jedan drugog da ne budemo previše slični velikima – Ekelöfu i Lindegrenu. Apsolutno ne stoga što smo ih potcenjivali. Nasuprot: njihove senke su bile toliko duge da smo se plašili da nas ne prekriju i učine nevidljvim.
Težili smo, skoro instinktivno, jednom drugačijem pravcu. Ne baš prema velikoj jednostavnosti. Ali možda prema jednostavnijoj dikciji, prema antičkim uzorima uronjenim u nordijsku šumu, elegijskom distikonu i prema zadnjim velikim pesnicima rimske republike.
Za vreme nedeljnih ručkova uviek je postojao jedan izbor: šnaps ili jela od gljiva gnojštarki? Nikad nisu bile gljive. I Tomas:
Na putu ka kući video sam crne gljive kako niču kroz travne ćilime,
ili to behu bespomoćni prsti jednog od onih što cvili nad sobom
prepušten na milost tmini i samštini.
Pripadamo zemlji.
*
I zatim muzika:
Crni klavir, blistavi pauk stajao je drhteći u svojoj mreži od muzike.
U koncertnoj Sali dočaravali su zvuci zemlju gde kamenje nije teže
od kapljica rose.
Ove scene upućuju na Västerås. Jedna mala grupa koju su su činili Tomas, Ola Björlin, japanski sopran Kayo Kosomi-Hultgren i pisac ovih redova, sreli bi se za zimskih večeri na Blåsbogatanu 8 i svirali kamernu muziku. Vani, u visokom, golom i teškom drveću na Walinskom groblju besnela je oluja. To su butelji koje će s vremenom početi prskati zelenilom preko grobova pesnika, ali to se sada još ne može videti.
Sviramo Bacha, između ostalog Trio-sonatu u G-duru, i imamo samo jedan notni primerak. Tomas uvek kuka da mu duvam preko prstiju dok se saginjem sa flautom da bih video šta zapravo stoji tamo. Ako se izgubi jedan takt kod Bacha, veoma je teško, opet se na pravo mesto povratiti.
Muzika je kod Tranströmera utopijska faza poezije, stanje prema kojem svaka poezija teži. I nikad se ne uspeva ostvariti. (Kao u nekoj konvergentnoj funkciji.) I sam u mladosti kompozitor, on će se razviti ne samo u jednog skoro profesionalno spretnog pijanistu. Njegova sposobnost da razume, da karakterizira muziku i širina u njegovom repertoaru samo rastu s godinama. Ponekad, pri poseti na Infanterigatanu mogao se čuti kompozitor za kojeg do tad nismo znali. U Cambridgeu, pobegao bi meni i Gunnaru Hardingu da bi u univerzitetskom antikvarijumu prekopavao po notnim papirima.
Šta traži od muzike. Znanje o nekoj drugoj zemlji? Sumnja da muzika možda zna više o nama nego što mi znamo o muzici. Prekrasna stonoga notne sveske započinje kretnju. ( Ovde on o Schubertu govori).
Pet gudača veli da možemo verovati u nešto drugo.
U šta? U nešto drugo, i oni nas prate jedan deo puta k tome. Kao kad se ugasi svetlo
na stepeništu i ruka prati – s poverenjem – slepi gelender koji je pronašla u mraku.
*
Avignon. Mislim da je godina 1981. Tomas je dobio Petrarca nagradu. Imao sam privilegiju da nazovem sa susreta komiteta u luksuznom stanu u Münchenu gde smo imali odlučujuću sednicu. Dr. Burda, Peter Handke, Zbignev Herbert, Michael Krüger i ja. I čuo sam, ipak, kako Tomas viče iz kuhinje na Infanterigstanu 144, da se čulo do Schachstraße 1 u Münchenu:
– Monkan! Dobio sam Petrarcu!
Tomas nije bio dobro situiran u to vreme. Jedna reparacija auta pretila je da prevrne kućnu ekonomiju. Sećam se kako sam se – neku godinu ranije – stvarno namučio da ubedim upravu Kulture u gradu Västeråsu da mu dodeli poprilično skromnu nagradu za kulturu. Oni nisu verovali da se radi o jednoj internacionalnoj veličini. Nekoliko dana kasnije nazvao me jedan od članova komiteta da pita da li Tomas može čitati pesme na vernisažu. Naime, supruga mu slika.
*
(…)
Imamo pred sobom jednog duboko političkog pesnika, ali ne od one vrste koja zvekeće, pridikuje, viče u megafon ili zlostavlja marskističke katedre. Tomas pokazuje. On ne agituje.
Tomas je mnogo putovao, verovatno i najviše od pesnika u mojoj generaciji, osim, možda Hansa Magnusa Enzensbergera. U ranim zbirkama srećemo Lissabon, turski Izmir, sela koja odišu na štale sa mršavim psima na Balkanu, egipatski zastrašujuću mešavinu mizerije i bogatstva.
Selo što vonja na štalu s mršavim psima.
Partijski funkcioner na pijaci u selu što vonja na štalu s belim kućama.
Njegovo ga nebo prati: usko i visoko kao minare iznutra.
Selo opuštenih krila na kosini brega.
I onda je to bila Afrika, prava Afrika. Istina je da je Tomas obišao krajem pedesetih jedan deo tih zemalja Sierra Leone i Centralnoafričku republiku, u kojima, danas, u naše vreme, treba imati naoružanu pratnju, ako i to može pomoći. Mnoge razglednice svedoče o jednom skoro sretnom putniku koji svakog dana otkriva nešto novo.
*
O čemu govori poezija Tomasa Tranströmera, mogao bi se upitati neki hipotetički magistar. Odgovorio bih mu: o trenutku kad se magla redi. Kada zbilja na čas prsne i prestane biti zbiljom. Ono čudesno postoji savim blizu. Svetluca. Ono veliko koje nas dotiče. I koje ne smemo pogledati. Ljudi žele spavati. Možda i sanjati. Oni se ne žele ničega osloboditi, premda im je san pretežak. Oni počivaju kao svetlo cveće kada misterija prođe.
To je jedan mistik, jedan pesnik koji je video ništavilo, taj prazni punkt u cenru kojeg niko nije lišen. Hrišćanski mistik – ako pratimo jedno pismo koje mi je jednom napisao – ali jedan od onih koji ne diže buku o samom priznanju – te jednako tako može biti zenbudist ili možda sufi. Ta crta je vidljivija u ranim zbirkama, ali nikad ne nestaje.
Tu perspektivu – možda više dostupnu američkom čitalačkom krugu pripremljenom kroz Wallace Stevensa – pojačava suverena upotreba metafora; “buđenje je iskakanje padobranom iz sna”. Ali ovde postoji takođe nešto drugo, jedna tradicija u duhu Linnea, ako tako želite. Ako smo bili, shodno nastavnim planovima iz 50-tih, ičemu naučeni u biološkim salama i hemijskim laboratorijima, onda je to bio značaj preciznog posmatranja prirode. Učinili su nas mladim linnéaricima (sledbenicima Carl von Linnéa) sa uveličavajućim staklima i dvogledima. I to je bilo dobro.
*
Postoje izvesne stvari koje me čine sretnim. Jedna je da moja generacija, koja nije uspela u većini stvari – na primer da stvori jedan pristojan školski sistem, funkcionalnu železničku mrežu i pristupačnu cenu električne energije za običan narod – uspela je faktički u jednoj stvari, i to poprilično. Stvorili smo poeziju koja je dostigla onu iz generacije Ekelöfa, Lindegrena, Martinsona i Aspenströma. Lista ozbiljnih, velikih lirika u našoj generaciji može biti veoma duga, od Paula Anderssona pa do Bruna K Öeijera. prevod Refik Ličina
I
Par
Oni gase lampu i bleda kugla zatreperi
na čas pre no se ugasi
poput tablete u čašici mraka. Zatim se podiže.
Zidovi hotela streme ka nebeskoj tami.
Ljubavne kretnje stišane su i oni spavaju
ali se njihove najtajnije misli sreću
kao dve boje što se jedna u drugu ulivaju
na mokrom papiru na slici školarca.
Tiho je i mračno. Ali grad se obnoć
primakao. Smračenih prozora. Kuće stigle.
Stoje izvešane u čekanju vrlo blizu,
gungula s licima bez izraza.
Drvo i oblak
Tumara drvo ispod kiše,
promiče kraj nas u sivome pljusku.
Ono ima nalog. Ono uzima život iz kiše
kao kos iz voćnjaka.
Kad kiša prestane, drvo staje.
Nazire se pravo, nepomično u jasnim noćima
dok čeka kao i mi na trenutak
kad će provejati snežne pahuljice.
Licem u lice
U februaru žiće je počivalo nepomično.
Ptice bez nužde ne poleću i duša se
tare uz krajolik kao što se čamac
tare o molo uz koji je spućen.
Drveće je dreždalo, obrnutih leđa.
Dubina snega erila se mrtvom slamom.
Tragovi stopa starili su u snežnoj površici.
Sušio se jezik pod ciradom.
Jednog dana nešto se primače prozoru.
Prekinuh s radom, podigoh pogled.
Gorele su boje. Sve se obrtalo.
Zemlja i ja pohrlismo jedno k drugom.
Jeka
I kos što je svoju zvizgu po kostima mrtvh rasduvao.
Stajali smo pod drvetom osećajuć kako vreme tone i tone.
Školsko dvorište i groblje susreću se i šire jedno u drugome
kao dve morske struje.
Bat crkvenih zvona širio se kavezom vremena na
mekim kriocima jedrilice.
Oni su ostavljali silnu tišinu na zemlji
i mirne korake drveta, mirne korake drveta.
Kroz šumu
Mesto zvano Jakobova močvara
podrum je letnjeg dana
gde se svetlost kiseli u napitak
sa ukusom bede i starosti.
Snemogli džinovi stoje gusto
zamršeni tako da ništa ne može propasti.
Slomljena breza truhne onde
uspravljena poput dogme.
Ja se podižem sa šumskog dna.
Vedri između stabala.
Kiši iznad moga krova.
Ja sam oluk za utiske.
Mlaka je zraka uz rub šume.
Velika jelka, naopako obrnuta i srnela,
s gubicom skrivenom u humusu,
jednu kišnu sjenku pije.
Novembar s prelivima plemenitog krzna
Upravo stoga što nebo je tako sivo
tlo je počelo sijati:
livade sa svojim plašljivim sjenkama
oranice boje paltbrödsmörka .
Postoji rujni zid senika.
I postoji tlo pod vodom
prazno kao pririnčano polje u Aziji –
gdje zastaju galebovi i sećaju se.
Maglene praznine usred šume
koje zvone polagano jedna drugoj.
Inspiracija koja živi skrovito
i u šumu beži kao Nils Dacke .
II
Putovanje
Na stanici metroa.
Gužva među plakatima
u žmirkujućem mrtvom svetlu.
Voz je stigao i pokupio
lica i portfelje.
Sledeće – tavnina. Sedeli smo
kao kipovi u vagonima
koji su vučeni po špiljama.
Prisile, snovi, prisile.
Na stanici podvodnoj
prodavali su novosti mraka.
Narod u pokretu, žalost,
tišina ispod brojčanika.
Voz je prevozio
odela i duše.
Blehnuti u svim pravcima
na putovanju kroz brežje.
Još nikakave promene.
Ali bliže površi poče
bumbar slobode zujati.
Izađosmo iz zemlje.
Zemlja jednom zamahnu
krilima i smiri se
pod nama, prostrana i zelena.
Žitne škarice zaciktaše
vrh perona.
Zadnja stanica! Ja sam
dalje produžio.
Koliko nas je bilo? Četvoro,
petoro, jedva više.
Kuće, putevi, oblaci,
plavi zalivi, bregovi
svoje prozore otvoriše.
C-dur
Kad je izašao na ulicu po ljubavnom sastanku
vijao je sneg u zraku.
Zima je pristigla
dok su oni zajedno ležali.
Noć je belo sijala.
Srećan, brzo je išao.
Čitav grad se naginjao.
Osmesi u prolazu –
svi su se smešili iza podignutih kragni.
Bilo je slobodno.
I svi upitnici započeše pesmu o Božijoj prisutnosti.
Tako je mislio.
Jedna se muzika oslobađa
i ulazi u snežnu vejavicu
sa dugačkim koracima.
Sve je na putu ka tonu C.
Drhtavi kompas usmeren ka C.
Jedan čas iznad patnje.
To je bilo lako!
Svi su se smešili iza podignutih kragni.
Podnevno kopnjenje
Jutarnji je vazduh dostavio svoja pisma s markicama
usijanim.
Sneg je blistao i svaki teret lakši olakšavao – kilo je vagalo 700
grama ne više.
Sunce se podiglo iznad leda tajeći u mestu i toplo
i hladno.
Vetar je polako klizio napred kao da gura dečja
kolica pred sobom.
Izašle su porodice, gledale su čisto nebo po prvi put nakon
dužeg vremena.
Nalazimo se u prvoj glavi jedne veoma snažne priče.
Sunčevi zraci zapinjali su za krznene kape kao
polen za bumbare
i sunčevi zraci zapinjali su za ime ZIMA i čamili onde
sve dok zima nije prošla.
Mrtva priroda od cepanica na snegu učinila me zamišljenim.
Upitah ih:
« Pratite li me do detinjstva?» Rekoše mi «da».
Unutra međ šikarjem čulo se mumlanje reči novoga
jezika:
vokali su bili plavo nebo i konsonanti crne
grančice i razgovarali su tako polako nad snegom.
Ali mlaznjak koji se klanjao u svojoj suknji od zvukovlja
zemnu je tišinu snažnijom činio.
Kad ponovo spazismo ostrva
Vani, kad se čamac približava
ospe se pljusak i zaslepi ga.
Živine kapi titrale su na vodi.
Ono plavosivo tonulo je.
More postoji i u kućicama.
Tračak svetla u mraku predsoblja.
Teški koraci na spratu
i sanduci sa tek ispeglanim osmesima.
Indijski orkestar od bakrenog suđa.
Beba sa očima u moru nemirnom.
(Kiša polako prekapapa.
U zraku iznad krova
dim načini par klimavih koraka.)
Ovamo prati više
nečega što je krpunije od snova.
Obala sa johovim kućerima.
Plakat na kom piše KABLO.
Stari brest svetli
onome što stiže leteći.
Zaleđa litica bogate brazdama
i strašilo naš predstražnik
što boje sebi priziva.
Jedno iznenađenje uvek svetlo
kada ostrvo ispruži ruku
i iščupa me iz žalosti.
Sa brega
Stojim na bregu i gledam preko zaliva.
Čamci odmaraju na površi ljetnjoj.
«Mi smo mesečari. Meseci u skitnji.»
Tako kažu bela jedra.
«Šunjamo se u zaspaloj kući.
Polagano vrata otvaramo.
Naginjemo se ka slobodi.»
Tako kažu bela jedra.
Video sam jednom kako plove svetske želje.
Držale su isti kurs – jedna jedina flota,
« Rasuti smo sada. I pratnja ničija.»
Tako kažu bela jedra.
III
Espresso
Crna kahva na terasi
sa stolovima i stolicama sitnim poput insekata.
To su dragocene ulovljene kapi
napunjene istom snagom kao Da i Ne.
One se iznose iz mračnih kafea
i njire u sunce bez treptanja.
Na dnevnom svetlu tačka korisnog crnila
što hitro se naliva u gostu blijedome.
Naliči kapljama od crnih namisli
kojih se duša ponekad uhvati
koje nude dobrotvoran pravac: idi!
Inspiracija da oči otvoriš.
IV
Palata
Ušli smo unutra. Jedna jedina golema sala,
tiha i prazna, gde podna je površ ležala
poput napuštena klizališta.
Sva su vrata zabravljena. vazduh siv.
Slike po zidovima. Vidi se zbrka
beživotnih prizora: oklopi, činije,
vage, ribe, borbene pričine
u gluvonemom onostranom svetu.
Jedna skulptura izložena u praznini:
usamljen na sred sale stajao je konj,
ali nismo ga primetili sve dok
nas sva ta praznina ne srobi.
Slabije od šuma u školjci
začuše se zvuci i glasovi iz grada
što su kružili tom praznom odajom,
žamoreći i žudeći za nekakvom vlašću.
I takođe nešto drugo. Nešto mračno
pojavi se na pragu naših pet
čula, ne prelazeći ih.
Pesak je sipio u sve tihe čaše.
Čas je da se pomerimo. Krenuli smo
prema konju. Bio je ogroman,
crn kao gvožđe. Slika puke vlasti
koja preostaje kad vlastela ode.
Konj je govorio: « jedan sam Jedini.
Zbacih prazninu koja me jahala.
Ovo mi je štala. Polagano rastem.
I jedem tišinu što ovdje počiva.
Syros
U siriskoj luci drežde preostale trgovačke lađe.
Krma do krme, krma uz krmu, poodavno
privezane:
CAPE RION, Monrovia.
KRITOS, Andros.
SCOTIA, Panama.
Mrke slike nad vodom, sa krajeva izvešane.
Ko igračke iz detinjstva
(u džinove već narasle)
što nas nemo optužuju
za ono što nikad ne postasmo.
XELATROS, Pireus.
CASSIOPEJA, Monrovia.
More je svršilo sa čitanjem.
A kad prvog puta mi u Syros pristigosmo, noć bijaše,
i kad, ispod mesečine, sve te krme opazismo,
ushićeni, šaptali smo:
kakva moćna flota i veze blistave!
U delti Nila
Mlada se žena nad jelom zaplaka
u hotelu nakon dana straćena u gradu
gde je videla bolesnike kako gmižu ili leže
i deca koja u bedi krepavaju.
Ona i muž popeše se u sobu
i vodom je poškropiše da prašinu skupe.
Legoše u svoje krevete bez mnogo reči.
Ona je pala u duboki san. On je ležao budan.
Vani u mraku grdna buka prođe.
Žamor, koraci, povici, kolica, pesme.
U velikoj bedi. Koja nikad ne prestaje.
I on usni sunovraćen u jednom Ne.
I san jedan poče. Na nekom je plovu.
U sivoj vodi vrtlog se podiže
i glas jedan reče: «postoji jedan što je dobar.
Postoji jedan koji je kadar da vidi sve bez mržnje.»
V
Plivajuće tamno obličje
O prahistorijskoj slici
na steni u Sahari:
jedno plivajuće tamno obličje
u staroj reci koja je mlada.
Bez oružja i strategije
ni u mirovanju ni u skoku
i odvojeno od senke
klizi niz dno brzice.
Borilo se da se otme
iz dremovne zelene slike
da najzad dopre do obale
i sa svojom se senkom spoji.
Lamento
Odložio je svoje pero.
Ono miruje na stolu.
Ono miruje u praznoj sobi.
Odložio je svoje pero.
Previše onog što ne da se zapisati niti prećutati.
Omajan je nečim što se dešava daleko
premda divne putne torbe ko srca lupaju.
Napolju je rano leto.
Stižu zvižduci iz zeleni – ljudi ili ptice?
Trešnje u beharu miluju vozila
odavno pridošla sa puteva.
Idu nedelje.
Duga noć počinje.
Moljci se smeštaju u oknašca:
sitni, beli telegrami iz tuđine.
Allegro
Sviram Haydna nakon crnog dana
i osjećam lahku toplinu u rukama.
Tipke su spremne. Meki čekići lupkaju.
Zelen je zvuk, životan i smiren.
Zvuk kaže postoji sloboda
i neko kralju ne plaća porez.
Ćušnuo sam ruke u haydnovske džepove
i glumim onog što mirno gleda na svet.
Podižem haydnovsku zastavu – što znači:
« Ne predajemo se. A želimo mir.»
Muzika je staklenik na padini
gde kamenje leti, kamenje se kotrlja.
I kamenje se kroz njega kotrlja
ali svako okno ostaje čitavo.
Poluzavršeno nebo
Malodušnost prekida svoju trku.
Verem prekida svoju trku.
Kraguj prekida svoj let.
Poletno svetlo curka dalje
čak i sablasti uhvate po gutljaj.
I naša se platna na dan pomaljaju, crvene
zveri našeg prapotopskog ateljea.
Sve se počinje zagledati.
Na stotine nas izlazi na sunce.
Svaki je čovek vrata otškrinuta
koja vode u sobu za sve.
Beskrajno tlo pod nama.
Voda cakli između stabala.
Jezero je prozor prema zemlji.
Nocturno
Obnoć vozim kroz nekakvo selo, podižu se kuće
u svetlu farova – one su budne, žele piti.
Kuće, hambari, znakovi, napuštena vozila – sad se
presvlače u Život. – Ljudi spavaju:
neki mogu spavati mirno, kod drugih su crte lica
zategnute, kao da leže u nekom napornom treningu za večnost.
Ne usuđuju se sve zbaciti premda su im snovi teški.
Oni počivaju kao spuštene rampe dok misterija prolazi.
Izvan sela put dugo vijuga između šumskog drveća.
I drveće nemo u slozi jedno s drugim.
Poseduju teatralnu boju koja postoji u plamenu.
Kako im je vidno lišće! Prati me sve do kuće.
Ležem i zaspaću, vidim nepoznate slike
i znakove što sami se žvrljaju pod kapcima očnim
na zidu tavnine. U procepu bdenja i sna
jedno se pismo pokušava uzludno ugurati.
Zimska noć
Oluja naslanja usne na kuću
i puše da dobije zvuk.
Nesmirno spavam, obrćem se, čitam
žmureći tekst oluje.
Ali dečije su oči u mraku velike
i oluja se detetu ispoveda.
Oboje vole drhturenje lampi.
Oboje na po puta do govora.
Oluja ima dečje ruke i krioca.
Karavan juri ka Lapplandu.
I kuća oseća svoje sazvežđe eksera
koje zidove drži skupa.
Noć je nepomična nad našim podom
(gde svi zamrli koraci
počivaju ko u bari lišće opanulo)
ali napolju je noć divlja!
Preko sveta ide jedna ozbiljna oluja.
Prislanja usta uz naše duše
i duva da dobije ton. Bojimo se
da nas prazne ne oduva.
Tomas Gösta Tranströmer ( 1931, Stockholm - 2015.) bio je švedski pisac, pesnik i prevodilac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2011. godine.
Jasnost i pokretiljivost što se pretvaraju u magiju. Pesme koje pratkično svi ljudi razumeju a koje ipak imaju filozofsku dubinu.
I, to treba dodati – nagrada za jednu neobično simpatičnu osobu, mog starog druga iz 50-tih, pouzdanog pratioca kroz Bahove teške flauta-sonate, neumornog prijatelja i kritičara u mnogim šetnjama preko močvarnih livada u Roxtuni i saputnika (nagrada Petrarka) preko mnogih italijanskih krajolika. Jednog skromnog čoveka, zapravo jednako zarobljenog u svojoj muzikalnosti kao i u svom poetskom talentu. O njegovoj poeziji i načinu na koji funkcioniše napisao sam već četiri eseja u različitim kontekstima tako da će ovaj biti malo više ličan.
Najveći pesnici 40-tih – jedan Ekelöf, jedan Lindegren – često su navlačili gospodske manire, nešto između prinčeva i šamana. Pretpostavljam da im je to trebalo. Iza lavljih maski krile su se bojažljive osobe.
Tomas nije takav. On nikad nije izlazio iz svoje stvarne ličnosti; pristojni momak iz Södera koji zna slušati druge više no samoga sebe. Nesebičan pomagač – sve dok ima snage visi nad rukopisom kakvog amatera a i onih drugih, i deli im pametne savete. Često sam se pribojavao da ova samaritska djelatnost ne uzme previše vremena njegovom vlastitom stvaranju.
Tomasovo delo, koje je značajnije i koje će verovatno biti čitano i kad jezik na kojem je napisano bude ubrojan u mrtve, nastalo je u pauzama između njegovog dugogodišnjeg rada (profesija: psiholog). U Västeråsu, u uskoj porodičnoj kući u Infanterigatanu 11, imao je jednu sobicu u potkrovlju gde se zavlačio kad bi želeo pisati. Jedan čudnovati klavir zauzimao je veći deo dnevnog boravka.
Veoma je rečita i spoljna ograničenost ovog stvaralaštva. Ono može stati u jednu svesku.
Debitanska knjiga Sedamnaest pesama oduševljavala me u našoj mladosti na isti način kao matematički doktorati, dostojni svakoga divljenja, koji su se mogli sastojati od četiri stranice i popisa upotrebljene literature na deset stranica. I preneti rezultat od neprocenjive vrednosti.
Najzad imamo dobitnika Nobelove nagrade koji podseća na nekog staroga druga. Ne samo za nas koji ga odavna poznajemo – već takođe i za brojne čitaoce na dvadesetak jezika na koje je preveden.
Kombinacija slika, često rafinirano preobraženih, čista sintaksa i ekonomičan izbor reči učinili su ga nekom vrstom prevodilačkog ljubimca. I zaista je prevođen. Ne znam koliko već engleskih verzija postoji, od Roberta Blya do Joanne Bankier. Tranströmerova lirika odavno je postala vlastiti kontinent u švedskoj poeziji.
Moglo bi se možda kazati da njegova snaga leži u njegovom nedostatku eksluziviteta. Ovde nema nikakvih halucinacija, na vrhuncu svojih móra, nikakvih posebnih šumova.
Bitan je svet snova. U čudesnoj pesmi “Seminar sna” začuđen je time da svi mi, starci i deca, žene i ljudi, svake noći produciramo taj ogromni talas priča i slika koje se brišu pri buđenju. Sve vreme je taj podzemni tok prisutan u njegovoj poeziji i čini ga prijateljem, putokazom – bratom.
*
Zatvor za maloletnike u Roxtuni, ili kako se to tad zvalo – na početku šezdesetih – omladinski popravni dom, nije bio posebno strog za mlade kradljivce automobila i narkomane. Jedan je štićenik pobegao i ukrao auto u Linköpingu. Duboko u noć, kad je ušao u neki mirni hotel blizu Vänesborga, upisao se u knjigu gostiju kao psiholog Tomas Tranströmer i smesta bio otrkiven od noćnog portira, jednog budnog i u literaturu upućenog mladog čoveka. Već tada, 1962. godine, bila je objavljena zbrika “Poludovršeno nebo” i bilo je čitalaca koji su znali ko je Tomas Trantrömer i kako izgleda.
Niski paviljoni rasuti preko močvarnih ledina, dole prema Roxenu, jednom bajkovitom ptičijem jezeru oko kojeg je bilo puno gljiva gnojštarki. Ali sa ovom gljivom je tako da ona jest delikates, ali se ne sme uzimati zajedno sa alkoholom, tada može biti opasna po život. Tako je s obiljem prirode. Tad, na početku šesdesetih, Madalein i ja išli smo svakog drugog vikenda u posetu Tomasu, koji je tamo bio zatvorski psiholog, i njegovoj prelepoj supruzi Moniki.
Tranströmerova kuća i zatvorski paviljoni tesnili su jedni druge malo previše. Kad smo išli prema ptičijim staništima sa našim korpama za gljive Tomas bi obično zastajkivao i svaki čas razmenjivao prijateljske refleksije o vremenu i vetru sa mladim ljudima iz paviljona.
Inače, obično smo razgovarali o dve stvari: muzici i poeziji. Upoređivali smo naše pesničke rukopise i upozoravali jedan drugog da ne budemo previše slični velikima – Ekelöfu i Lindegrenu. Apsolutno ne stoga što smo ih potcenjivali. Nasuprot: njihove senke su bile toliko duge da smo se plašili da nas ne prekriju i učine nevidljvim.
Težili smo, skoro instinktivno, jednom drugačijem pravcu. Ne baš prema velikoj jednostavnosti. Ali možda prema jednostavnijoj dikciji, prema antičkim uzorima uronjenim u nordijsku šumu, elegijskom distikonu i prema zadnjim velikim pesnicima rimske republike.
Za vreme nedeljnih ručkova uviek je postojao jedan izbor: šnaps ili jela od gljiva gnojštarki? Nikad nisu bile gljive. I Tomas:
Na putu ka kući video sam crne gljive kako niču kroz travne ćilime,
ili to behu bespomoćni prsti jednog od onih što cvili nad sobom
prepušten na milost tmini i samštini.
Pripadamo zemlji.
*
I zatim muzika:
Crni klavir, blistavi pauk stajao je drhteći u svojoj mreži od muzike.
U koncertnoj Sali dočaravali su zvuci zemlju gde kamenje nije teže
od kapljica rose.
Ove scene upućuju na Västerås. Jedna mala grupa koju su su činili Tomas, Ola Björlin, japanski sopran Kayo Kosomi-Hultgren i pisac ovih redova, sreli bi se za zimskih večeri na Blåsbogatanu 8 i svirali kamernu muziku. Vani, u visokom, golom i teškom drveću na Walinskom groblju besnela je oluja. To su butelji koje će s vremenom početi prskati zelenilom preko grobova pesnika, ali to se sada još ne može videti.
Sviramo Bacha, između ostalog Trio-sonatu u G-duru, i imamo samo jedan notni primerak. Tomas uvek kuka da mu duvam preko prstiju dok se saginjem sa flautom da bih video šta zapravo stoji tamo. Ako se izgubi jedan takt kod Bacha, veoma je teško, opet se na pravo mesto povratiti.
Muzika je kod Tranströmera utopijska faza poezije, stanje prema kojem svaka poezija teži. I nikad se ne uspeva ostvariti. (Kao u nekoj konvergentnoj funkciji.) I sam u mladosti kompozitor, on će se razviti ne samo u jednog skoro profesionalno spretnog pijanistu. Njegova sposobnost da razume, da karakterizira muziku i širina u njegovom repertoaru samo rastu s godinama. Ponekad, pri poseti na Infanterigatanu mogao se čuti kompozitor za kojeg do tad nismo znali. U Cambridgeu, pobegao bi meni i Gunnaru Hardingu da bi u univerzitetskom antikvarijumu prekopavao po notnim papirima.
Šta traži od muzike. Znanje o nekoj drugoj zemlji? Sumnja da muzika možda zna više o nama nego što mi znamo o muzici. Prekrasna stonoga notne sveske započinje kretnju. ( Ovde on o Schubertu govori).
Pet gudača veli da možemo verovati u nešto drugo.
U šta? U nešto drugo, i oni nas prate jedan deo puta k tome. Kao kad se ugasi svetlo
na stepeništu i ruka prati – s poverenjem – slepi gelender koji je pronašla u mraku.
*
Avignon. Mislim da je godina 1981. Tomas je dobio Petrarca nagradu. Imao sam privilegiju da nazovem sa susreta komiteta u luksuznom stanu u Münchenu gde smo imali odlučujuću sednicu. Dr. Burda, Peter Handke, Zbignev Herbert, Michael Krüger i ja. I čuo sam, ipak, kako Tomas viče iz kuhinje na Infanterigstanu 144, da se čulo do Schachstraße 1 u Münchenu:
– Monkan! Dobio sam Petrarcu!
Tomas nije bio dobro situiran u to vreme. Jedna reparacija auta pretila je da prevrne kućnu ekonomiju. Sećam se kako sam se – neku godinu ranije – stvarno namučio da ubedim upravu Kulture u gradu Västeråsu da mu dodeli poprilično skromnu nagradu za kulturu. Oni nisu verovali da se radi o jednoj internacionalnoj veličini. Nekoliko dana kasnije nazvao me jedan od članova komiteta da pita da li Tomas može čitati pesme na vernisažu. Naime, supruga mu slika.
*
(…)
Imamo pred sobom jednog duboko političkog pesnika, ali ne od one vrste koja zvekeće, pridikuje, viče u megafon ili zlostavlja marskističke katedre. Tomas pokazuje. On ne agituje.
Tomas je mnogo putovao, verovatno i najviše od pesnika u mojoj generaciji, osim, možda Hansa Magnusa Enzensbergera. U ranim zbirkama srećemo Lissabon, turski Izmir, sela koja odišu na štale sa mršavim psima na Balkanu, egipatski zastrašujuću mešavinu mizerije i bogatstva.
Selo što vonja na štalu s mršavim psima.
Partijski funkcioner na pijaci u selu što vonja na štalu s belim kućama.
Njegovo ga nebo prati: usko i visoko kao minare iznutra.
Selo opuštenih krila na kosini brega.
I onda je to bila Afrika, prava Afrika. Istina je da je Tomas obišao krajem pedesetih jedan deo tih zemalja Sierra Leone i Centralnoafričku republiku, u kojima, danas, u naše vreme, treba imati naoružanu pratnju, ako i to može pomoći. Mnoge razglednice svedoče o jednom skoro sretnom putniku koji svakog dana otkriva nešto novo.
*
O čemu govori poezija Tomasa Tranströmera, mogao bi se upitati neki hipotetički magistar. Odgovorio bih mu: o trenutku kad se magla redi. Kada zbilja na čas prsne i prestane biti zbiljom. Ono čudesno postoji savim blizu. Svetluca. Ono veliko koje nas dotiče. I koje ne smemo pogledati. Ljudi žele spavati. Možda i sanjati. Oni se ne žele ničega osloboditi, premda im je san pretežak. Oni počivaju kao svetlo cveće kada misterija prođe.
To je jedan mistik, jedan pesnik koji je video ništavilo, taj prazni punkt u cenru kojeg niko nije lišen. Hrišćanski mistik – ako pratimo jedno pismo koje mi je jednom napisao – ali jedan od onih koji ne diže buku o samom priznanju – te jednako tako može biti zenbudist ili možda sufi. Ta crta je vidljivija u ranim zbirkama, ali nikad ne nestaje.
Tu perspektivu – možda više dostupnu američkom čitalačkom krugu pripremljenom kroz Wallace Stevensa – pojačava suverena upotreba metafora; “buđenje je iskakanje padobranom iz sna”. Ali ovde postoji takođe nešto drugo, jedna tradicija u duhu Linnea, ako tako želite. Ako smo bili, shodno nastavnim planovima iz 50-tih, ičemu naučeni u biološkim salama i hemijskim laboratorijima, onda je to bio značaj preciznog posmatranja prirode. Učinili su nas mladim linnéaricima (sledbenicima Carl von Linnéa) sa uveličavajućim staklima i dvogledima. I to je bilo dobro.
*
Postoje izvesne stvari koje me čine sretnim. Jedna je da moja generacija, koja nije uspela u većini stvari – na primer da stvori jedan pristojan školski sistem, funkcionalnu železničku mrežu i pristupačnu cenu električne energije za običan narod – uspela je faktički u jednoj stvari, i to poprilično. Stvorili smo poeziju koja je dostigla onu iz generacije Ekelöfa, Lindegrena, Martinsona i Aspenströma. Lista ozbiljnih, velikih lirika u našoj generaciji može biti veoma duga, od Paula Anderssona pa do Bruna K Öeijera. prevod Refik Ličina
Tomas Transtremer: Poludovršeno nebo
Par
Oni gase lampu i bleda kugla zatreperi
na čas pre no se ugasi
poput tablete u čašici mraka. Zatim se podiže.
Zidovi hotela streme ka nebeskoj tami.
Ljubavne kretnje stišane su i oni spavaju
ali se njihove najtajnije misli sreću
kao dve boje što se jedna u drugu ulivaju
na mokrom papiru na slici školarca.
Tiho je i mračno. Ali grad se obnoć
primakao. Smračenih prozora. Kuće stigle.
Stoje izvešane u čekanju vrlo blizu,
gungula s licima bez izraza.
Drvo i oblak
Tumara drvo ispod kiše,
promiče kraj nas u sivome pljusku.
Ono ima nalog. Ono uzima život iz kiše
kao kos iz voćnjaka.
Kad kiša prestane, drvo staje.
Nazire se pravo, nepomično u jasnim noćima
dok čeka kao i mi na trenutak
kad će provejati snežne pahuljice.
Licem u lice
U februaru žiće je počivalo nepomično.
Ptice bez nužde ne poleću i duša se
tare uz krajolik kao što se čamac
tare o molo uz koji je spućen.
Drveće je dreždalo, obrnutih leđa.
Dubina snega erila se mrtvom slamom.
Tragovi stopa starili su u snežnoj površici.
Sušio se jezik pod ciradom.
Jednog dana nešto se primače prozoru.
Prekinuh s radom, podigoh pogled.
Gorele su boje. Sve se obrtalo.
Zemlja i ja pohrlismo jedno k drugom.
Jeka
I kos što je svoju zvizgu po kostima mrtvh rasduvao.
Stajali smo pod drvetom osećajuć kako vreme tone i tone.
Školsko dvorište i groblje susreću se i šire jedno u drugome
kao dve morske struje.
Bat crkvenih zvona širio se kavezom vremena na
mekim kriocima jedrilice.
Oni su ostavljali silnu tišinu na zemlji
i mirne korake drveta, mirne korake drveta.
Kroz šumu
Mesto zvano Jakobova močvara
podrum je letnjeg dana
gde se svetlost kiseli u napitak
sa ukusom bede i starosti.
Snemogli džinovi stoje gusto
zamršeni tako da ništa ne može propasti.
Slomljena breza truhne onde
uspravljena poput dogme.
Ja se podižem sa šumskog dna.
Vedri između stabala.
Kiši iznad moga krova.
Ja sam oluk za utiske.
Mlaka je zraka uz rub šume.
Velika jelka, naopako obrnuta i srnela,
s gubicom skrivenom u humusu,
jednu kišnu sjenku pije.
Novembar s prelivima plemenitog krzna
Upravo stoga što nebo je tako sivo
tlo je počelo sijati:
livade sa svojim plašljivim sjenkama
oranice boje paltbrödsmörka .
Postoji rujni zid senika.
I postoji tlo pod vodom
prazno kao pririnčano polje u Aziji –
gdje zastaju galebovi i sećaju se.
Maglene praznine usred šume
koje zvone polagano jedna drugoj.
Inspiracija koja živi skrovito
i u šumu beži kao Nils Dacke .
II
Putovanje
Na stanici metroa.
Gužva među plakatima
u žmirkujućem mrtvom svetlu.
Voz je stigao i pokupio
lica i portfelje.
Sledeće – tavnina. Sedeli smo
kao kipovi u vagonima
koji su vučeni po špiljama.
Prisile, snovi, prisile.
Na stanici podvodnoj
prodavali su novosti mraka.
Narod u pokretu, žalost,
tišina ispod brojčanika.
Voz je prevozio
odela i duše.
Blehnuti u svim pravcima
na putovanju kroz brežje.
Još nikakave promene.
Ali bliže površi poče
bumbar slobode zujati.
Izađosmo iz zemlje.
Zemlja jednom zamahnu
krilima i smiri se
pod nama, prostrana i zelena.
Žitne škarice zaciktaše
vrh perona.
Zadnja stanica! Ja sam
dalje produžio.
Koliko nas je bilo? Četvoro,
petoro, jedva više.
Kuće, putevi, oblaci,
plavi zalivi, bregovi
svoje prozore otvoriše.
C-dur
Kad je izašao na ulicu po ljubavnom sastanku
vijao je sneg u zraku.
Zima je pristigla
dok su oni zajedno ležali.
Noć je belo sijala.
Srećan, brzo je išao.
Čitav grad se naginjao.
Osmesi u prolazu –
svi su se smešili iza podignutih kragni.
Bilo je slobodno.
I svi upitnici započeše pesmu o Božijoj prisutnosti.
Tako je mislio.
Jedna se muzika oslobađa
i ulazi u snežnu vejavicu
sa dugačkim koracima.
Sve je na putu ka tonu C.
Drhtavi kompas usmeren ka C.
Jedan čas iznad patnje.
To je bilo lako!
Svi su se smešili iza podignutih kragni.
Podnevno kopnjenje
Jutarnji je vazduh dostavio svoja pisma s markicama
usijanim.
Sneg je blistao i svaki teret lakši olakšavao – kilo je vagalo 700
grama ne više.
Sunce se podiglo iznad leda tajeći u mestu i toplo
i hladno.
Vetar je polako klizio napred kao da gura dečja
kolica pred sobom.
Izašle su porodice, gledale su čisto nebo po prvi put nakon
dužeg vremena.
Nalazimo se u prvoj glavi jedne veoma snažne priče.
Sunčevi zraci zapinjali su za krznene kape kao
polen za bumbare
i sunčevi zraci zapinjali su za ime ZIMA i čamili onde
sve dok zima nije prošla.
Mrtva priroda od cepanica na snegu učinila me zamišljenim.
Upitah ih:
« Pratite li me do detinjstva?» Rekoše mi «da».
Unutra međ šikarjem čulo se mumlanje reči novoga
jezika:
vokali su bili plavo nebo i konsonanti crne
grančice i razgovarali su tako polako nad snegom.
Ali mlaznjak koji se klanjao u svojoj suknji od zvukovlja
zemnu je tišinu snažnijom činio.
Kad ponovo spazismo ostrva
Vani, kad se čamac približava
ospe se pljusak i zaslepi ga.
Živine kapi titrale su na vodi.
Ono plavosivo tonulo je.
More postoji i u kućicama.
Tračak svetla u mraku predsoblja.
Teški koraci na spratu
i sanduci sa tek ispeglanim osmesima.
Indijski orkestar od bakrenog suđa.
Beba sa očima u moru nemirnom.
(Kiša polako prekapapa.
U zraku iznad krova
dim načini par klimavih koraka.)
Ovamo prati više
nečega što je krpunije od snova.
Obala sa johovim kućerima.
Plakat na kom piše KABLO.
Stari brest svetli
onome što stiže leteći.
Zaleđa litica bogate brazdama
i strašilo naš predstražnik
što boje sebi priziva.
Jedno iznenađenje uvek svetlo
kada ostrvo ispruži ruku
i iščupa me iz žalosti.
Sa brega
Stojim na bregu i gledam preko zaliva.
Čamci odmaraju na površi ljetnjoj.
«Mi smo mesečari. Meseci u skitnji.»
Tako kažu bela jedra.
«Šunjamo se u zaspaloj kući.
Polagano vrata otvaramo.
Naginjemo se ka slobodi.»
Tako kažu bela jedra.
Video sam jednom kako plove svetske želje.
Držale su isti kurs – jedna jedina flota,
« Rasuti smo sada. I pratnja ničija.»
Tako kažu bela jedra.
III
Espresso
Crna kahva na terasi
sa stolovima i stolicama sitnim poput insekata.
To su dragocene ulovljene kapi
napunjene istom snagom kao Da i Ne.
One se iznose iz mračnih kafea
i njire u sunce bez treptanja.
Na dnevnom svetlu tačka korisnog crnila
što hitro se naliva u gostu blijedome.
Naliči kapljama od crnih namisli
kojih se duša ponekad uhvati
koje nude dobrotvoran pravac: idi!
Inspiracija da oči otvoriš.
IV
Palata
Ušli smo unutra. Jedna jedina golema sala,
tiha i prazna, gde podna je površ ležala
poput napuštena klizališta.
Sva su vrata zabravljena. vazduh siv.
Slike po zidovima. Vidi se zbrka
beživotnih prizora: oklopi, činije,
vage, ribe, borbene pričine
u gluvonemom onostranom svetu.
Jedna skulptura izložena u praznini:
usamljen na sred sale stajao je konj,
ali nismo ga primetili sve dok
nas sva ta praznina ne srobi.
Slabije od šuma u školjci
začuše se zvuci i glasovi iz grada
što su kružili tom praznom odajom,
žamoreći i žudeći za nekakvom vlašću.
I takođe nešto drugo. Nešto mračno
pojavi se na pragu naših pet
čula, ne prelazeći ih.
Pesak je sipio u sve tihe čaše.
Čas je da se pomerimo. Krenuli smo
prema konju. Bio je ogroman,
crn kao gvožđe. Slika puke vlasti
koja preostaje kad vlastela ode.
Konj je govorio: « jedan sam Jedini.
Zbacih prazninu koja me jahala.
Ovo mi je štala. Polagano rastem.
I jedem tišinu što ovdje počiva.
Syros
U siriskoj luci drežde preostale trgovačke lađe.
Krma do krme, krma uz krmu, poodavno
privezane:
CAPE RION, Monrovia.
KRITOS, Andros.
SCOTIA, Panama.
Mrke slike nad vodom, sa krajeva izvešane.
Ko igračke iz detinjstva
(u džinove već narasle)
što nas nemo optužuju
za ono što nikad ne postasmo.
XELATROS, Pireus.
CASSIOPEJA, Monrovia.
More je svršilo sa čitanjem.
A kad prvog puta mi u Syros pristigosmo, noć bijaše,
i kad, ispod mesečine, sve te krme opazismo,
ushićeni, šaptali smo:
kakva moćna flota i veze blistave!
U delti Nila
Mlada se žena nad jelom zaplaka
u hotelu nakon dana straćena u gradu
gde je videla bolesnike kako gmižu ili leže
i deca koja u bedi krepavaju.
Ona i muž popeše se u sobu
i vodom je poškropiše da prašinu skupe.
Legoše u svoje krevete bez mnogo reči.
Ona je pala u duboki san. On je ležao budan.
Vani u mraku grdna buka prođe.
Žamor, koraci, povici, kolica, pesme.
U velikoj bedi. Koja nikad ne prestaje.
I on usni sunovraćen u jednom Ne.
I san jedan poče. Na nekom je plovu.
U sivoj vodi vrtlog se podiže
i glas jedan reče: «postoji jedan što je dobar.
Postoji jedan koji je kadar da vidi sve bez mržnje.»
V
Plivajuće tamno obličje
O prahistorijskoj slici
na steni u Sahari:
jedno plivajuće tamno obličje
u staroj reci koja je mlada.
Bez oružja i strategije
ni u mirovanju ni u skoku
i odvojeno od senke
klizi niz dno brzice.
Borilo se da se otme
iz dremovne zelene slike
da najzad dopre do obale
i sa svojom se senkom spoji.
Lamento
Odložio je svoje pero.
Ono miruje na stolu.
Ono miruje u praznoj sobi.
Odložio je svoje pero.
Previše onog što ne da se zapisati niti prećutati.
Omajan je nečim što se dešava daleko
premda divne putne torbe ko srca lupaju.
Napolju je rano leto.
Stižu zvižduci iz zeleni – ljudi ili ptice?
Trešnje u beharu miluju vozila
odavno pridošla sa puteva.
Idu nedelje.
Duga noć počinje.
Moljci se smeštaju u oknašca:
sitni, beli telegrami iz tuđine.
Allegro
Sviram Haydna nakon crnog dana
i osjećam lahku toplinu u rukama.
Tipke su spremne. Meki čekići lupkaju.
Zelen je zvuk, životan i smiren.
Zvuk kaže postoji sloboda
i neko kralju ne plaća porez.
Ćušnuo sam ruke u haydnovske džepove
i glumim onog što mirno gleda na svet.
Podižem haydnovsku zastavu – što znači:
« Ne predajemo se. A želimo mir.»
Muzika je staklenik na padini
gde kamenje leti, kamenje se kotrlja.
I kamenje se kroz njega kotrlja
ali svako okno ostaje čitavo.
Poluzavršeno nebo
Malodušnost prekida svoju trku.
Verem prekida svoju trku.
Kraguj prekida svoj let.
Poletno svetlo curka dalje
čak i sablasti uhvate po gutljaj.
I naša se platna na dan pomaljaju, crvene
zveri našeg prapotopskog ateljea.
Sve se počinje zagledati.
Na stotine nas izlazi na sunce.
Svaki je čovek vrata otškrinuta
koja vode u sobu za sve.
Beskrajno tlo pod nama.
Voda cakli između stabala.
Jezero je prozor prema zemlji.
Nocturno
Obnoć vozim kroz nekakvo selo, podižu se kuće
u svetlu farova – one su budne, žele piti.
Kuće, hambari, znakovi, napuštena vozila – sad se
presvlače u Život. – Ljudi spavaju:
neki mogu spavati mirno, kod drugih su crte lica
zategnute, kao da leže u nekom napornom treningu za večnost.
Ne usuđuju se sve zbaciti premda su im snovi teški.
Oni počivaju kao spuštene rampe dok misterija prolazi.
Izvan sela put dugo vijuga između šumskog drveća.
I drveće nemo u slozi jedno s drugim.
Poseduju teatralnu boju koja postoji u plamenu.
Kako im je vidno lišće! Prati me sve do kuće.
Ležem i zaspaću, vidim nepoznate slike
i znakove što sami se žvrljaju pod kapcima očnim
na zidu tavnine. U procepu bdenja i sna
jedno se pismo pokušava uzludno ugurati.
Zimska noć
Oluja naslanja usne na kuću
i puše da dobije zvuk.
Nesmirno spavam, obrćem se, čitam
žmureći tekst oluje.
Ali dečije su oči u mraku velike
i oluja se detetu ispoveda.
Oboje vole drhturenje lampi.
Oboje na po puta do govora.
Oluja ima dečje ruke i krioca.
Karavan juri ka Lapplandu.
I kuća oseća svoje sazvežđe eksera
koje zidove drži skupa.
Noć je nepomična nad našim podom
(gde svi zamrli koraci
počivaju ko u bari lišće opanulo)
ali napolju je noć divlja!
Preko sveta ide jedna ozbiljna oluja.
Prislanja usta uz naše duše
i duva da dobije ton. Bojimo se
da nas prazne ne oduva.
Izbor i prevod Refik Ličina
Tomas Gösta Tranströmer ( 1931, Stockholm - 2015.) bio je švedski pisac, pesnik i prevodilac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2011. godine.
Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine
Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je obj...
-
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši... -
PISMA Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842. Stefan Zweig, poruka pre samoubistva Herman Hese i Luiz Rin...