Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

Gospođici LYDIJI MELFORD.

Gospođica Vilis je izrekla moju osudu — vi odlazite, draga gospođice Melford! — bićete odvedeni, ne znam kuda! Šta ću da radim? Kome da se okrenem za utehu? Ne znam ni šta govorim — cele noći sam bio bačen u more sumnji i strahova, neizvesnosti i rastrojenosti, bez mogućnosti da povežem misli, a kamoli da napravim neki dosledan plan ponašanja — čak sam bio u iskušenju da poželim da vas nikada nisam ni upoznao; ili da ste bili manje dražesni, ili manje saosećajni prema svom jadnom Vilsonu; a ipak bi bilo odvratno nezahvalno s moje strane da takvu želju poželim, s obzirom na to koliko sam zadužen vašom dobrotom i koliko sam neopisivog zadovoljstva osetio zbog vaše blagonaklonosti i odobravanja — Bože dragi! Nikada nisam čuo da se vaše ime spomene a da ne osetim uzbuđenje! Sama najdalja nada da ću biti primljen u vaše društvo ispunjavala je celu moju dušu nekom prijatnom strepnjom! Kako se vreme približavalo, srce mi je udaralo još jače, a svaki živac mi je drhtao od ushićenja i iščekivanja; ali kada sam se zaista našao u vašem prisustvu — kada sam čuo vaš glas — kada sam video vaš osmeh; kada sam video vaše divne oči kako se povoljno okreću ka meni; moje grudi su bile ispunjene tolikim ushitom da sam izgubio moć govora i bio obuzet zanosom radosti! — Ohrabren vašom blagom naravi i ljubaznošću, usudio sam se da vam otkrijem osećanja svog srca — čak ni tada niste odbacili moju smelost — sažalili ste se na moje patnje i dali mi nadu — možda ste mom izgledu pripisali povoljan — možda i previše povoljan značaj — sigurno je da nisam glumac u ljubavi — govorim jezikom svog srca; i nemam nikakvog suflera osim same prirode. Ipak, postoji nešto u ovom srcu što još nisam otkrio. Tešio sam se nadom — Ali, neću — ne smem da nastavim. Draga gospođice Lidi! Za ime Boga, smislite, ako je ikako moguće, neki način da razgovaram sa vama pre nego što napustite Gloster; u protivnom, ne znam šta će biti — Ali počinjem opet da buncam. Pokušaću da podnesem ovo iskušenje sa hrabrošću — dokle god budem sposoban da razmišljam o vašoj nežnosti i istini, sigurno nemam razloga za očaj — oblak je nadamnom, i strašan teret pritiska moj duh! Dok god ste u ovom mestu, neprestano ću se motati oko vaše kuće, kao što se kaže da duša luta oko groba gde leži njena telesna uteha. Znam, ako je u vašoj moći, upotrebićete svoju humanost — svoje saosećanje — da li da dodam i svoju naklonost? — kako biste ublažili gotovo nepodnošljivu teskobu koja muči srce vašeg ojađenog,

VILSON
Gloster, 31. mart

Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxon.

HOT WELL, 18.aprila

DRAGI FILIPSE,

Priznajem Manselu zaslugu za njegovu maštovitost u širenju glasine da sam se posvađao sa lakrdijašem nekog šarlatana u Glosteru; ali imam previše poštovanja prema svemu što ima veze s duhovitošću da bih se svađao čak i sa najnižim oblikom lakrdije; stoga se nadam da ćemo Mansel i ja uvek ostati dobri prijatelji. Ipak, ne mogu da odobrim što je udavio mog jadnog psa Ponta, samo da bi Ovidijevu pleonastičnu rečenicu pretvorio u dosjetku na nadgrobnom spomeniku — deerant quoque Littora Ponto (nedostajale su i obale Pontu); jer reći da ga je bacio u reku Isis, kada je bila visoka i nabujala, samo da bi ubio buve, nije izgovor koji može da „drži vodu“. Ali prepuštam jadnog Ponta njegovoj sudbini i nadam se da će Providnost Manselu obezbediti neku suvlju smrt.

Pošto na izvoru nema ničeg što se može nazvati društvom, ovde sam u stanju potpune izolacije. To mi, međutim, ostavlja vremena da posmatram osobenosti karaktera mog ujaka, što je, čini se, pobudilo tvoju radoznalost. Istina je da su se njegovo raspoloženje i moje, koja su u početku bila kao ulje i sirće, sada počela mešati silom svakodnevnog druženja. Nekada sam verovao da je on potpuni cinik; i da ga jedino nužda primorava da se kreće u društvu — sada sam promenio mišljenje. Mislim da njegova razdražljivost delimično potiče iz telesnih bolova, a delimično iz prirodnog preteranog mentalnog osetljivog stanja; jer pretpostavljam da i um, kao i telo, može u nekim slučajevima imati bolesno pojačanu osetljivost.

Nedavno sam se silno zabavio jednom razgovorom koji se desio u prostoriji s pumpom za vodu, između njega i čuvenog doktora L—na, koji je došao na izvor u potrazi za pacijentima. Moj ujak se žalio na smrad koji potiče od velike količine mulja i blata koje reka ostavlja kada se povuče ispod prozora te prostorije. Rekao je da isparenja koja se dižu iz tog smetlišta ne mogu a da ne budu štetna za slaba pluća mnogih tuberkuloznih pacijenata koji dolaze da piju tu vodu. Doktor, čuvši ovaj komentar, prišao mu je i uveravao ga da greši. Rekao je da su ljudi generalno toliko zavedeni narodnim predrasudama da ih ni filozofija ne može razuveriti. Zatim je tri puta promrmljao sebi u bradu, poprimio najsmešniji izraz ozbiljnosti i započeo učenu raspravu o prirodi smrada.

Rekao je da smrad, ili zadah, ne znači ništa drugo do snažan utisak na mirisne živce; i da se taj izraz može primeniti na supstance najrazličitijih svojstava; da na holandskom jeziku „stinken“ označava i najprijatniji parfem, kao i najodvratniji miris, kako se vidi u prevodu Horacija od Van Vloudela, u onoj divnoj odi Quis multa gracilis, itd. — rečenicu liquidis perfusus odoribus prevodi sa van civet & moschata gestinken; da se mišljenja ljudi o mirisima razlikuju do neba, i da je sve to jednako proizvoljno kao i mišljenje o lepoti; da se Francuzi raduju truležnim isparenjima životinjske hrane; kao i Hotentoti u Africi, i divljaci na Grenlandu; da crnci na obali Senegala neće ni da pipnu ribu dok se ne usmrdi — što je snažan dokaz u prilog onome što se obično naziva smradom, jer su ti narodi u prirodnom stanju, nekvareni luksuzom i neiskvareni ćudima i hirovima.

Rekao je da ima razloga da veruje da fekalni miris, koji se po predrasudi osuđuje kao smrad, zapravo najviše prija čulu mirisa; jer svaka osoba koja se gnuša mirisa tuđih izlučevina, svoje sopstvene udiše sa naročitim zadovoljstvom; i za istinitost toga pozvao se na sve dame i gospodu prisutne. Rekao je da stanovnici Madrida i Edinburga nalaze posebno zadovoljstvo u udisanju sopstvene atmosfere, koja je uvek zasićena fekalnim isparenjima; da je učeni doktor B—, u svom traktatu o četiri varenja, objasnio na koji način ta isparenja iz creva stimulišu i potpomažu funkcionisanje organizma; rekao je da je poslednji veliki vojvoda Toskane iz porodice Mediči, koji je rafinirao čula kao pravi filozof, bio toliko oduševljen tim mirisom da je naručio da mu se ekstrakt izmeta pravi kao najukusniji parfem.

On sam (doktor), kad god bi se osećao potišteno ili umorno od posla, dobijao bi trenutno olakšanje i neuobičajeno zadovoljstvo viseći iznad sadržaja noćne posude, dok mu sluga meša sadržaj pod nosom; i to ne bi trebalo da čudi, jer ta supstanca sadrži iste one isparljive soli koje najdelikatniji bolesnici s uživanjem udišu, nakon što ih hemičari ekstrahuju i sublimuju.

U tom trenutku, prisutni su počeli da drže noseve, ali doktor, ne obraćajući pažnju na taj znak, nastavio je da pokazuje kako su mnoge smrdljive supstance ne samo prijatne, već i lekovite; poput asafetide, raznih lekovitih smola, korenja, biljaka, preko spaljenog perja, kožare, gareži sveće itd. Ukratko, koristio je mnoge učene argumente da publiku odvrati od njenih čula; i iz smrada prešao je na prljavštinu, za koju je tvrdio da je takođe pogrešan pojam, jer su predmeti koje tako nazivamo samo različiti oblici materije, sastavljeni od istih elemenata kao sve stvoreno: da filozof u najprljavijem proizvodu prirode vidi samo zemlju, vodu, so i vazduh.

Za sebe je rekao da nema ništa protiv da pije najprljaviju barsku vodu, isto kao i čašu s izvora, ako je siguran da u njoj nema otrova. Onda se okrenuo mom ujaku i rekao: „Gospodine, vi mi delujete kao osoba sklona vodenoj bolesti, i verovatno ćete uskoro razviti potvrđeni ascites; ako budem prisutan kad vas punktiraju, pružiću vam dokaz svoje tvrdnje tako što ću bez oklevanja popiti vodu koja izađe iz vašeg stomaka.“ Dame su na ovo napravile odvratne grimase, a moj ujak je, promenivši boju, rekao da mu takav dokaz filozofije nije potreban: „Ali voleo bih da znam,“ rekao je, „zašto mislite da sam sklon toj bolesti?“ „Gospodine, izvinjavam se“, odgovori doktor, „vidim da su vam članaci otečeni, i imate ono što zovemo facies leucophlegmatica. Možda je, doduše, u pitanju edem, giht ili sifilis: ako imate razloga da verujete da je ovo poslednje, gospodine, obavezujem se da ću vas izlečiti sa tri male pilule, čak i ako je bolest dostigla svoj najteži stadijum. Gospodine, to je arkanum koje sam otkrio i pripremio uz ogroman trud. Gospodine, nedavno sam izlečio jednu ženu u Bristolu — običnu prostitutku, gospodine, koja je imala sve najgore simptome bolesti: noduse, tofuse, gume, bradavice, galijevske češere i serpiginozni osip, ili bolje rečeno sifilistični svrab po celom telu. Već nakon druge pilule, gospodine, kunem se Bogom! bila je glatka kao moja ruka, a treća ju je učinila zdravom i svežom kao novorođenče.“

„Gospodine“, odbrusi moj ujak razdraženo, „nemam razloga da verujem da moje stanje spada u delovanje vašeg leka. A ta pacijentkinja koju pominjete možda nije tako zdrava iznutra kao što mislite.“ „Nemoguće da grešim,“ odgovori doktor, „jer sam imao odnose s njom tri puta — uvek tako proveravam izlečenja.“ Na ovu izjavu sve dame se skloniše u drugi kraj prostorije, a neke počeše da pljuju.

Iako je u početku bio uvređen time što ga je doktor nazvao vodenastim, moj ujak nije mogao da se ne nasmeje ovoj smešnoj ispovesti i, verovatno da bi se osvetio ovom originalu, rekao mu je da ima bradavicu na nosu koja izgleda sumnjivo. „Ne tvrdim da sam stručnjak za te stvari,“ reče on, „ali čuo sam da bradavice često potiču od te bolesti; a ona na vašem nosu se smestila baš na sredinu mosta, za koji se nadam da neće popustiti.“ L—n se malo zbuni na ovu primedbu, pa ga uveri da je to samo obična izraslina kože, i da su kosti ispod potpuno zdrave; u dokaz toga ponudi mu da opipa. Moj ujak odgovori da mu je nezgodno da dira tuđ nos, pa doktor zamoli mene da to učinim. Ispunih mu želju, i opipah ga tako grubo da je kijao, a suze mu potekoše niz obraze, na veliko zadovoljstvo prisutnih, a naročito mog ujaka, koji se prvi put od kad sam s njim glasno nasmejao i primetio da je to mesto izgleda veoma osetljivo. „Gospodine,“ reče doktor, „to je prirodno osetljivo mesto; ali da uklonimo svaku sumnju, skiniću tu bradavicu večeras.“

Tako reče, nakloni se svečano svima uokolo i povuče se u svoju sobu, gde je na bradavicu naneo kaustik; ali se to proširilo i izazvalo ozbiljnu upalu, praćenu ogromnim otokom, tako da je sledeći put kada se pojavio, celo mu je lice bilo zasenčeno tim ogromnim nosom; a tužno uzbuđenje s kojim je objašnjavao nesrećni ishod bilo je smešno preko svake mere.

Bilo mi je drago što sam upoznao original jednog karaktera kojem smo se ti i ja često smejali u opisu; i ono što me najviše iznenađuje jeste to što su crte u slici koju smo imali o njemu zapravo bile ublažene, a ne preterane.

Pošto imam još toga da kažem, a ovo pismo je već neoprostivo dugačko, sada ću ti dati malo predaha, i obratiti ti se ponovo već s prvom poštom.

Voleo bih da ti padne na pamet da mi vratiš ovakvim dvostrukim udarcem.

Uvek tvoj,
DŽ. MELFORD

Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxon.

HOT WELL, 20.april

DRAGI NAJTE,

Sada sedam da ispunim pretnju s kraja mog prošlog pisma. Iskreno, ne mogu više da izdržim da ćutim – želim da podelim jednu tajnu koja se tiče mog staratelja, za koga znaš da nam je trenutno glavni predmet interesovanja.

Pre neki dan pomislio sam da sam ga uhvatio u trenutku slabosti koji ne bi baš priličio njegovim godinama ni ugledu. Postoji jedna pristojna žena, ni najmanje neprivlačna, koja dolazi na Izvor sa jadnim, iznurenim detetom, koje je gotovo sasvim izgubljeno u tuberkulozi. Više puta sam uhvatio mog ujaka kako je posmatra sa vrlo sumnjivim izrazom lica, i svaki put kad bi primetio da ga posmatram, odmah bi skrenuo pogled, očigledno zbunjen.

Rešio sam da ga pažljivije pratim, i video ga kako s njom razgovara nasamo u jednom uglu šetališta. Jednog dana, silazeći ka Izvoru, sreo sam je na pola puta uz brdo ka Kliftonu, i nisam mogao da se ne zapitam da li ide ka našoj kući po dogovoru – jer je bilo oko jedan sat, vreme kad moja sestra i ja obično idemo u salu za ispumpavanje.

Vođen radoznalošću, vratio sam se zaobilaznim putem i uspeo da neopaženo uđem u svoju sobu, koja se nalazi do ujakove. I zaista, žena je bila uvedena – ali ne u njegovu spavaću sobu; primio ju je u salonu, zbog čega sam morao da promenim položaj i odem u drugu sobu, iz koje sam kroz mali otvor u pregradi mogao da posmatram šta se dešava.

Moj ujak, iako hrom, ustao je kad je ušla, postavio joj stolicu i zamolio je da sedne. Zatim ju je upitao da li bi popila šolju čokolade, što je ona ljubazno odbila. Posle kratke pauze, ujak je rekao promuklim glasom koji me je prilično zbunio:
„Gospođo, iskreno me pogađa vaša nesreća, i ako vam ova sitnica može pomoći, molim vas da je bez oklevanja prihvatite.“
Rekavši to, stavio joj je papir u ruku. Kad ga je otvorila, s vidnim drhtanjem, uskliknula je od iznenađenja:
„Dvadeset funti! Oh, gospodine!“ – i srušila se na otomanu u nesvest.

Uplašen zbog nesvestice, a verovatno i strahujući da zatraži pomoć, kako ne bi izazvao sumnje, ujak je panično jurio po sobi, praveći strašne grimase, dok nije došao sebi dovoljno da joj malo vode baci na lice – što ju je osvestilo. Ali tada je došlo do druge krajnosti – počela je da roni suze i jeca:
„Ne znam ko ste, ali, dostojni gospodine, plemeniti gospodine – nevolja mene i mog umirućeg deteta – oh! ako udovičine molitve, ako suze siročeta mogu imati ikakvu težinu – neka vas milosrdno Nebo blagoslovi večnim blagoslovima!“

Tu ju je prekinuo moj ujak, još promuklijim i nervoznijim glasom:
„Zbog Boga, smirite se, gospođo – ljudi u kući – do đavola, možete li da ćutite!“ Sve vreme je pokušavao da je zadrži da ne padne na kolena, držeći je za zapešća i pokušavajući da je smesti nazad na otomanu, govoreći:
„Molim vas – ajde sad – smirite se.“

U tom trenutku, u sobu je upala tetka Tabita – od svih usidjelica, najzlobnija i najzavidnija. Uvek zabada nos u tuđe poslove. Videla je kako žena ulazi i pratila je do vrata, gde je prisluškivala, ali verovatno nije mogla da razazna ništa osim poslednjeg uzvika mog ujaka, na šta je upala unutra u naletu besa, lice joj se zacrvenelo do ljubičaste boje.
„Sram te bilo, Mate! (povikala je) Šta su ovo za bezbožne radnje, da sramotiš svoj ugled i ponižavaš svoju porodicu?“
Zatim je zgrabila novčanicu iz ruke nesrećne žene i nastavila:
„Dvadeset funti! – ovo je iskušenje, da Bog sačuva! – Gospođo, gubite se! Brate, brate, ne znam čemu više da se divim – tvojoj pohoti ili tvojoj rasipnosti!“

„Bože moj!“ – uzviknu žena – „Zar da pošten gospodin izgubi obraz zbog dela koje služi na čast samom čovečanstvu?“

U tom trenutku, ujakova ljutnja dostigla je vrhunac. Izbledeo je, zubi su mu cvokotali, a oči mu zaiskriše:
„Sestro“, viknuo je grmljavinski, „kunem se Bogom, tvoja drskost je krajnje uvredljiva!“ Zatim ju je zgrabio za ruku, otvorio vrata do sobe u kojoj sam stajao i gurnuo je unutra. Ja sam bio toliko potresen scenom da su mi suze lile niz obraze. Kad je primetila moje emocije, rekla je: „Ne čudi me da te je ganulo moralno posrnuće tako bliskog rođaka – čoveka njegovih godina i slabosti! Ovo su lepa dela, zaista! Lep primer za jednog staratelja! Odvratno! Neprikladno! Skandalozno!“

Smatrao sam da je pošteno da joj razjasnim stvar, pa sam joj objasnio celu situaciju – ali nije želela da poveruje.
„Šta?“ – rekla je – „Hoćeš ti mene da ubediš da nisam pri zdravom razumu? Zar nisam čula kako joj šapuće da ćuti? Zar nisam videla njene suze? Zar nisam videla kako se bori da je obori na otomanu? Odvratno! Odurno! Grozno! Dete, dete, nemoj mi govoriti o milosrđu – ko to daje dvadeset funti u milosrđu? Ali ti si još mlad – ne znaš ti ništa o životu! Uostalom, milosrđe počinje od kuće – dvadeset funti bi mi kupilo kompletno odelo od cvetnog damasta, sa svim ukrasima!“

Ukratko, napustio sam sobu, s još većim prezirom prema njoj i s većim poštovanjem prema njenom bratu. Kasnije sam saznao da je žena kojoj je ujak tako velikodušno pomogao udovica jednog zastavnika, koja nema ništa osim vojne penzije od petnaest funti godišnje. Ljudi iz Pansiona imaju samo reči hvale za nju. Stanuje u potkrovlju i radi kao krojačica da prehrani kćerku, koja umire od tuberkuloze.

Moram priznati, na svoju sramotu, da osećam snažan poriv da sledim primer svog ujaka i pomognem ovoj sirotoj udovici; ali, između nas, bojim se da će me otkriti u toj „slabosti“ i da će me ceo skup ismejati zbog toga.

Tvoj uvek,
J. MELFORD
Pismo adresiraj sledeći put na mene u Batu, i pozdravi sve naše jezuitčine.

Dr. LEWISU.

HOT WELL, 20.april

DRAGI LEVISE,

Razumem tvoju aluziju. Postoje misterije u medicini, kao i u religiji, koje mi – neupućeni – nemamo prava da istražujemo. Čovek ne sme da se usuđuje da koristi sopstveni razum, osim ako nije izučio kategorije i ne ume da vodi logičke rasprave po modusu i figuri. Iskreno, među nama rečeno, smatram da bi svaki čovek od pristojnog razuma u mojim godinama trebalo da bude i lekar i pravnik – barem kada su njegovo sopstveno zdravlje i imovina u pitanju.

Što se mene tiče, nosim sopstvenu bolnicu u sebi već četrnaest godina i proučavao sam svoj slučaj s najvećom pažnjom, pa se može pretpostaviti da nešto i znam, iako nisam pohađao nikakve zvanične kurseve iz fiziologije i ostalih stvari. Ukratko, već neko vreme sam mišljenja (bez uvrede, dragi Doktore) da se sva vaša medicinska otkrića mogu svesti na sledeće: što više učite – manje znate.

Pročitao sam sve što je napisano o toplim izvorima, i ono što sam uspeo da zaključim iz svega jeste da ta voda ne sadrži ništa osim malo soli i krečnjačke zemlje, pomešane u tako malim količinama da jedva da mogu imati ikakav efekat na ljudski organizam. Ako je to zaista slučaj, onda onaj koji zbog tako beznačajne koristi kakvu pruža ovo vrelo, žrtvuje svoje dragoceno vreme – koje bi mogao da iskoristi na delotvornije tretmane – i pritom se izlaže blatu, smradu, hladnim vetrovima i neprekidnim kišama ovog mesta, po meni zaslužuje da mu se na glavu stavi šešir sa zvončićima.

Ako ova voda, zbog blagog stezajućeg dejstva, pomaže kod dijabetesa, dijareje i noćnog znojenja, kada su telesne izlučevine preterane, zar ne bi onda trebalo da šteti isto tako, kada su te izlučevine blokirane – kao kod astme, skorbuta, gihta ili vodene bolesti?

Kad smo već kod vodene bolesti, ovde imamo jednog čudnog i nadobudnog čoveka – jednog od vaših kolega – koji svaki dan drži govorancije u sali za pumpanje vode, kao da je plaćen da drži predavanja o svakoj zamislivoj temi. Ne znam šta da mislim o njemu. Ponekad izgovori nešto pametno, a ponekad priča kao najobičniji glupan. Mnogo je čitao, ali bez reda, bez razuma, i ništa od toga nije svario. Veruje u sve što pročita, naročito ako ima i trunku neobičnog ili čudesnog, pa je njegov razgovor prava mešavina učenosti i ludosti.

Nedavno mi je, s velikim samopouzdanjem, rekao da je moj slučaj vodena bolest – ili, kako je to stručno nazvao, leukoflegmatično stanje. To jasno pokazuje da mu je iskustvo ravno njegovoj drskosti – jer, znaš i sam, moja tegoba nema nikakve sličnosti s vodenom bolešću. Voleo bih da takvi impertinentni tupavci svoje savete ostave onima koji ih zaista i traže.

Vodena bolest, veli! Zar sam ja živeo do svojih pedeset pet godina, imao tolikog iskustva s vlastitim bolestima, i toliko puta se savetovao s tobom i drugim uglednim lekarima – da bi me sada razuverio neki… Ali, ubeđen sam da je taj čovek jednostavno lud, i samim tim ono što priča nije vredno ni pomena.

Juče me posetio Higins, koji je došao ovamo u strahu od tvojih pretnji i doneo mi na poklon dva zeca, koje je, po sopstvenom priznanju, ulovio na mom imanju. Nisam uspeo da ga ubedim da je postupio pogrešno, niti da ga uverim da ga nikad ne bih tužio zbog krivolova. Moram te zamoliti da zažmuriš na ponašanje tog nitkova, inače će me zatrpavati poklonima koji me koštaju više nego što vrede.

Kada bih mogao da se iznenadim bilo čime što Fitzoven uradi, iznenadilo bi me njegovo samopouzdanje kad ti je zatražio da me zamoliš da glasam za njega na narednim izborima za okrug – za njega, koji mi je na prošlim izborima bio najgrublji protivnik! Možeš mu uljudno reći da bih želeo da me poštedi te neprijatnosti.

Sledeće pismo adresiraj za mene u Bat, jer planiram da se tamo preselim sutra – ne samo zbog sebe, već i zbog moje nećake Lidije, koja je na ivici da ponovo doživi slom. Jadnica je juče pala u nesvest dok sam cenkao naočare s jednim jevrejskim trgovcem. Plašim se da u tom malom srcu još uvek tinja nešto što se nadam da će promena okoline izlečiti.

Javi mi šta misliš o ovoj glupoj, smešnoj i apsurdnoj dijagnozi mog stanja koju je dao onaj poluluđi doktor. Umesto da imam vodenu bolest, ja sam vitak kao hrt, a kada sam izmerio zglob koncem, video sam da otok iz dana u dan opada. Od takvih doktora – Bože, sačuvaj!

Još nisam iznajmio stan u Batu – jer se tamo sve može srediti u poslednjem trenutku, a i sam ću birati. Tvoje upute za pijenje i kupanje, naravno, biće mi dobrodošle.

Tvoj zauvek,
MAT. BRAMBL

P.S. Zaboravih da ti kažem – desni zglob mi ostavlja udubljenje kad ga pritisnem, što mi deluje kao simptom edema, a ne leukoflegmatije.

Gospođici LETTY WILLIS, u Gloucesteru

HOT WELL, 21.april

DRAGA MOJA LETI,

Nisam imala nameru da ti se opet javljam dok se ne smestimo u Batu, ali pošto mi se ukazala prilika preko Džarvisa, nisam mogla da je propustim—posebno jer imam nešto neobično da ti ispričam. O, draga moja drugarice, šta da ti kažem?

Već nekoliko dana ovde na izvorima se mota neki čovek jevrejskog izgleda, koji prodaje naočare, i stalno me gleda tako uporno da sam postala veoma nervozna. Na kraju je došao i do naših odaja u Kliftonu, i stajao oko vrata kao da želi s nekim da razgovara. Osetila sam neku čudnu uznemirenost i zamolila Vin da mu se nađe na putu, ali jadna devojka ima slabe živce i uplašila se njegove brade.

Moj ujak je baš tada imao potrebu za novim naočarima, pa ga je pozvao gore. Dok je isprobavao naočare, čovek mi je prišao i šapatom rekao—o milostivi Bože! Pogodi šta mi je rekao?—„Ja sam Vilson!“ Čim sam mu pogledala lice, prepoznala sam ga—bio je to zaista Vilson! Ali tako prerušen, da ga niko ne bi prepoznao da mi srce nije pomoglo u otkrivanju. Bila sam toliko iznenađena i uplašena da sam se onesvestila. Kad sam došla sebi, shvatila sam da me on pridržava na stolici, dok moj ujak trči po sobi s naočarima na nosu i doziva pomoć.

Nisam imala priliku da s njim razgovaram, ali pogledi su rekli sve. Platio je naočare i otišao. Onda sam rekla Vin ko je on, i poslala je za njim do „Pump-room“-a, gde mu je prenela moju molbu da ode iz mesta, da ne bi izazvao sumnju kod mog ujaka ili mog brata—ako ne želi da me vidi kako umirem od straha i uznemirenosti.

Jadni mladić je, sa suzama u očima, izjavio da ima nešto veoma važno da mi saopšti, i pitao je da li bi mu dozvolila da mi preda pismo. Ali Vin je to kategorički odbila—po mom naređenju. Kada je video da je odlučna, zamolio ju je da mi prenese da više nije glumac, već džentlmen; i da će se uskoro, kao takav, otvoreno izjasniti o svojoj ljubavi prema meni, bez straha od osude ili prebacivanja.

Čak joj je otkrio i svoje pravo ime i porodicu—što je, na moju veliku žalost, glupa devojka zaboravila, jer ju je zbunilo to što ju je moj brat video kako razgovara s njim na putu. Zaustavio ju je i pitao šta ima s tim „bednim Jevrejinom“. Ona se pravdala da je pokušavala da kupi neku kukicu za korset, ali je bila toliko zbunjena da je zaboravila najvažniji deo—kako se on zove! Kad se vratila kući, dobila je napad histeričnog smeha.

To se dogodilo pre tri dana, i od tada ga više nisam videla. Pretpostavljam da je otišao. Draga Leti, vidiš kako Sudbina uživa da muči tvoju jadnu prijateljicu. Ako ga vidiš u Glosteru—ili ako si ga već videla i znaš njegovo pravo ime i porodicu—molim te, nemoj me više držati u neizvesnosti.

A opet, ako više nema razloga da se skriva, i ako me zaista voli, nadam se da će se uskoro predstaviti mojim rođacima. Ako nema ničeg neprikladnog u toj vezi, sigurna sam da neće biti toliko okrutni da me spreče u mojoj sreći. O, kakva bi to radost bila za mene! Ne mogu da se uzdržim da ne maštam o tome i da ne uživam u tim prijatnim mislima—koje se, možda, nikada neće ostvariti. Ali zašto da očajavam? Ko zna šta nas čeka?

Sutra krećemo za Bat, i pomalo mi je žao—počela sam da zavolim samoću, a ovo mesto je tako čarobno i romantično. Vazduh je tako čist; brdašca prijatna; žbunje u punom cvatu; zemlja prošarana tratinčicama, jagorčevinama i kravljim očima; drveće počinje da lista, a živice su već u prolećnoj odeći; planine su prekrivene ovcama, i jagnjići veselo mekeću, skaču i trče na sve strane.

Gajevi odzvanjaju pesmom kosova, drozdova i zeba; a cele noći slatka Filomela (slavuj) peva svoju očaravajuće lepu pesmu. A za promenu, silazimo do nimfe Bristolske izvorske vode, gde se pre ručka okuplja veselo društvo—tako prijatni, tako slobodni i otvoreni.

Tamo pijemo vodu, tako bistu, tako čistu, blagu, i tako neodoljivo bljutavu. Sunce sija vedro i osvežavajuće; vreme je blago; šetnje prijatne; pogled raznovrstan; brodovi i čamci prolaze rekom odmah ispod prozora „Pump-room“-a, pružajući očaravajući spektakl pokretnih slika—što bi samo mnogo vešto pero moglo da opiše.

Da bi ovo mesto za mene postalo pravi raj, fali mi samo prijatno društvo i iskrena prijateljica—kao što si ti, draga gospođice Vilis, oduvek bila i, nadam se, i dalje ćeš biti, tvojoj uvek vernoj

LIDIJA MELFORD

Piši mi i dalje na adresu preko Vin; Džarvis će se postarati da pismo sigurno stigne. Zbogom.

Siru WATKINU PHILLIPS-u, iz Jesus Collegea, Oxford.

BATH, 24.april

DRAGI FILIPSE,

Zaista imaš razloga da budeš iznenađen što sam ti prećutao prepisku sa gospođicom Blekerbi, kad sam ti otkrio sve druge svoje slične veze; ali istina je da mi nikada nije ni palo na pamet da sam imao ikakve odnose s njom, sve dok me tvoje poslednje pismo nije obavestilo da je ta veza ipak rodila nešto što se više neće moći dugo skrivati. Ipak, srećna je okolnost što njena reputacija ovim neće pretrpeti nikakvu štetu, naprotiv — mogla bi čak i da profitira od otkrića; pokazaće se, makar, da nije tako trula kao što su mnogi mislili.

Što se mene tiče, iskreno ti izjavljujem kao prijatelju da nisam imao nikakav ljubavni odnos sa pomenutom damom, pa čak je nisam ni poznavao lično; ali, ako je zaista u stanju u kojem je opisuješ, sumnjam da je Mensel umešao prste. Njegove posete tom „svetištu“ nisu bile tajna; a s obzirom na bliskost između nas i na neke usluge koje mi je učinio od kad sam napustio univerzitet, imam pravo da verujem da je sposoban da mi natovari ovu sramotu na leđa dok mi ih okrene.

Ipak, ako moje ime može da mu koristi, slobodno neka ga upotrebi; a ako je žena toliko drska da se zakune da je dete moje, moram te zamoliti da se nagodiš sa parohijom u moje ime: ja ću platiti traženu sumu bez gunđanja, a ti odmah možeš da mi ispostaviš račun. Postupam po savetu svog strica, koji kaže da ću biti srećan ako prođem kroz život a da još mnogo puta ne budem prinuđen da sklapam slične nagodbe. Stari gospodin mi je sinoć, s velikim humorom, rekao da je između svoje dvadesete i četrdesete godine morao da obezbedi izdržavanje za devetoro vanbračne dece koje su mu pripisale žene koje nikad nije ni video.

Karakter gospodina Brembla, koji te očigledno veoma zanima, sve više mi se otkriva i dopada. Njegove osobenosti su prava riznica zabave; njegov um je, koliko mogu da procenim, dobro obrazovan; a zapažanja o životu su mu pronicljiva, tačna i nesvakidašnja. Glumi mizantropa da bi prikrio osetljivost srca koje je nežno do slabosti. Ta osetljivost ga čini uplašenim i bojažljivim, ali se najviše boji nečasti; iako je krajnje obazriv da ne uvredi nikoga, planu na najmanji nagoveštaj drskosti ili nepristojnosti. Iako je u celini vrlo poštovanja vredan, ne mogu a da se ponekad ne zabavim njegovim malim nevoljama, koje ga navode da odapinje strelice satire, oštre i prodorne kao Teukrove strele.

Naša tetka Tabita deluje na njega kao večni točak za oštrenje – ona je u svakom pogledu potpuna suprotnost svom bratu. Ali, njen portret ostaviću za neku drugu priliku.

Pre tri dana stigli smo ovde iz Toplog izvora i uselili se na prvi sprat jedne kuće u južnoj ulici Parade; to mesto je stric izabrao jer je blizu kupatila, a daleko od buke kola. Tek što se smestio, zatražio je noćnu kapu, široke papuče i flanel, i proglasio da ga je napala giht u desno stopalo – iako mislim da je još bio samo u njegovoj mašti. Nije prošlo mnogo, a već je imao razloga da zažali zbog svoje prerane objave; jer je tetka Tabita uspela da izazove toliku galamu i pometnju dok su se flaneli vadili iz kofera, da bi čovek pomislio da kuća gori.

Za sve to vreme, stric je sedeo ključajući od nestrpljenja, grickajući prste, prevrtajući očima i mrmljajući usputne molitve; na kraju je prasnuo u neku vrstu grčevitog smeha, posle čega je počeo da pevuši pesmu; a kada je oluja prošla, uzviknuo: „Blagosloven da je Bog za sve!“ Međutim, to je bio samo početak njegovih nevolja. Omiljeni pas gospođe Tabite, Čauder, ukazao je svoje simpatije jednoj ženki svoje vrste u kuhinji, što ga je uvelo u sukob s najmanje pet suparnika koji su ga odjednom napali i naterali uz stepenice do vrata trpezarije, uz užasan lavež: tu su se tetka i njena sluškinja uključile u odbranu i pridružile horu, koji je postao zaista đavolski. Ta tuča je jedva bila suzbijena uz pomoć našeg sobara i kuvarice iz kuće.

Gospodin Bramble tek što je otvorio usta da se požali Tabiti, kad su gradski svirači u hodniku ispod nas započeli svoj „koncert“ (ako se to tako može nazvati) tolikom bukom da je poskočio od iznenađenja i zgroženosti. Ipak, imao je dovoljno prisebnosti da pošalje slugu s nešto novca kako bi ih ućutkao; i oni su ubrzo odustali, iako ne bez protivljenja gospođe Tabite, koja je smatrala da za svoj novac zaslužuje još muzike.

Tek što je rešio i to pitanje, čula se čudna buka iznad nas – udaranje i skakanje tako silovito da je cela zgrada podrhtavala. Isprovociran, odmah sam se popeo da vidim o čemu je reč. Vrata su bila otvorena, pa sam bez najave ušao i zatekao prizor koji i danas ne mogu da se setim a da se ne nasmejem do suza – bio je to učitelj plesa sa svojim učenikom. Učitelj je bio slep na jedno oko, hrom na jednu nogu, i vodio je po sobi učenika od oko šezdesetak godina, pogrbljenog, koščatog, neuglednog, s vunenom kapom na glavi i bez kaputa radi lakšeg kretanja.

Kada je primetio da sam ga zatekao, uzeo je dugi mač i prišao mi sa odlučnošću: „Gospodine Kako-se-već-zovete, dušom i svešću mi je drago da vas vidim – ako ste došli prijateljski! I verujem da jeste, milorde – jer dolazite bez ceremonije!“ Objasnio sam mu da nisam imao vremena za formalnosti, već da sam došao da ga zamolim da pravi manje buke jer ispod njega leži bolestan čovek. On mi odgovori: „E, vidiš sad, mladiću, možda bih te inače zamolio da mi objasniš značenje te teške reči, ‘pretenciozno’, ali sve u svoje vreme, dragi.“

Zatim se hitro spustio niz stepenice i zatražio prijem kod mog strica. Pošto ga naš sluga nije smeo odbiti, odmah je uveden i obratio se mom stricu: „Vaš ponizni sluga, gospodine. Nisam ja tako pretenciozan kao što vaš sin kaže; znam ja pravila uljudnosti. Ja sam siromašni irski vitez, Sir Ulik Makkiligat iz grofovije Galvej; kao vaš sustanar, došao sam da vam odam poštovanje i poželim dobrodošlicu u ulicu Parade i da vam stavim na raspolaganje svoje usluge, vašoj gospođi, lepoj kćerki i čak i tom mladom gospodinu, iako misli da sam pretenciozan!“

Stric, iako iznenađen njegovim izgledom, ljubazno je primio posetu, pozvao ga da sedne i prekorio mene zbog grube intervencije. Pokajan, zamolio sam viteza za oproštaj, a on me odmah zagrli tako čvrsto da nisam mogao da dišem, uveravajući me da me voli kao sopstvenu dušu. Kad se setio kape na glavi, skinuo ju je s nelagodom, izvinio se damama i povukao.

U tom trenutku, oglasila su se zvona opatije tolikom snagom da više nismo mogli da čujemo ni vlastite misli; saznali smo kasnije da je ta zvonjava bila u čast gospodina Buloka, uglednog čuvara krava iz Totnema, koji je upravo stigao u Bat da pije lekovitu vodu za varenje.

Stric još nije ni stigao da prokomentariše „ugodnost“ ove serenade, kad ga je snašla nova „muzika“ – dva crnca, sluge nekog kreolskog gospodina iz iste kuće, zauzela su mesto na stepeništu, jedva desetak stopa od naših vrata, i počela da vežbaju horne – sa rezultatima koji bi poremetili sluh čak i magarcu. Možete zamisliti uticaj tog zvuka na stričeve osetljive nerve – odmah je poslao čoveka da ih zamoli da se povuku. No, oni su odbili i poručili mu da sve prenese njihovom gospodaru, pukovniku Rigvornu, koji će mu dati „pravi odgovor i dobru batinu“. Nastavili su još glasnije, uživajući u tome što mogu da izluđuju „gospodu“ nekažnjeno.

Razjaren, stric je bez reči obuo cipele, zgrabio štap i izašao; bez oklevanja je počeo da ih mlati tolikom snagom da su i glave i rogovi ubrzo bili slomljeni. Oni su pobegli dole, a stric viknuo za njima: „Recite svom gospodaru šta sam vam uradio – ako misli da je uvređen, zna gde može da me nađe. A vi – ovo je samo uvertira onome što ćete dobiti ako još jednom zatrubite dok sam ja u kući!“

Pukovnik, mudro, nije nastavio spor. Moja sestra Lidi pala je u nesvest, a čim se oporavila, tetka Tabita započela je predavanje o strpljenju – koje je stric prekinuo uz ironičan osmeh: „Istina, sestro – da mi Bog podari više strpljenja i tebi više razuma. Pitam se kakvu ćemo sonatu doživeti nakon ove uvertire u kojoj je đavo orkestrirao sve neskladne zvuke – lupanje nosača, škripa kofera, lajanje pasa, ženski drekač, škripa i cika razglašenih instrumenata, skakutanje irskog baroneta iznad nas i tutnjava rogova u hodniku, plus zvonjava sa opatije – sve to u jednom dahu!“

Najavio je da će se sutradan iseliti, što se nikako nije dopalo tetki, koja, čini se, gaji nadu prema Sir Uliku. Stric je dodao: „Sestro, bio bih zver da ne vidim koliko imam sreće s tobom kao blagom, razumnom, obazrivom domaćicom – ali dok ne začepim uši vatom, radije ću potražiti tiše mesto.“

Tako je i bilo – sledećeg dana smo se preselili u kuću u Milšam ulici. Tu barem imamo malo mira, koliko Tabitina narav dozvoljava. Stric se još uvek žali na leteće bolove, pije vodu i kupa se; i dalje redovno posećuje česmu, salone i kafane, gde nalazi stalan materijal za ruganje i satiru.

Ako uspem da išta zabavno izvučem iz njegovih opažanja – ili mojih sopstvenih – rado ću ti pisati, iako se bojim da ti neće vredeti truda čitanja ovih dugačkih i dosadnih pisama.

Tvoj uvek odani,
J. MELFORD

Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1