Za gospođicu LAETTITIU, u Glosteru. BAT, 26. april
Moja draga LETTY,
Pisala sam ti opširno poštom, dvadeset šestog prošlog meseca, na šta te i upućujem zbog izveštaja o našem boravku u Batu; i s nestrpljenjem očekujem tvoj odgovor. Ali, imajući sada priliku da pošaljem pismo preko privatne ruke, šaljem ti dve duzine prstenova iz Bata; šest najboljih želim da zadržiš za sebe, a ostale podeli među mladim damama, našim zajedničkim prijateljicama, kako ti budeš smatrala prikladnim—Ne znam kako će ti se svideti natpisi; neki od njih se ni meni baš ne dopadaju; ali bila sam prinuđena da uzmem one koje sam mogla naći već gotove—Nervira me što ni ti ni ja nismo dobile nikakve nove informacije o izvesnoj osobi—Sigurno to ne može biti namerno zanemarivanje!—O, draga Vilis! Počinju da me opsedaju čudne misli i imam neke tugaljive sumnje; koje bi, ipak, bilo nekorektno negovati bez daljeg ispitivanja—Moj ujak, koji mi je poklonio predivan komplet granata, razmatra da nas počasti putovanjem u London; što bi, možeš zamisliti, bilo veoma prijatno; ali meni se Bat toliko dopada, da se nadam da neće ni pomišljati da ga napusti dok sezona potpuno ne prođe; a ipak, između nas, nešto se desilo mojoj tetki, što će verovatno skratiti naš boravak ovde.
Juče, pre podne, sama je otišla na doručak u jednu od sala; i za pola sata se vratila veoma uznemirena, vodeći sa sobom Čaudera u nosiljci. Verujem da se nešto dogodilo toj nesrećnoj životinji, koja je glavni izvor svih njenih nevolja. Draga Leti! Kakva šteta što žena njenih godina i razuma pridaje toliku naklonost jednom tako ružnom, zločestom psu, koji reži i ujeda svakoga. Pitala sam Džona Tomasa, lakeja koji ju je pratio, šta se dogodilo? i on se samo cerio. Pozvan je čuveni „doktor za pse“, koji je pristao da izleči pacijenta, pod uslovom da ga odvede kući; ali njegova gazdarica nije htela da ga pusti iz vida—Naredila je kuvaru da zagreje obloge, koje mu je sama stavljala na stomak. Odustala je od odlaska na bal te večeri; a kada je ser Julik došao na čaj, odbila je da ga primi; pa je on otišao da potraži drugu partnerku. Moj brat Džeri zvižduće i igra. Moj ujak čas sleže ramenima, čas prasne u smeh. Moja tetka naizmenično jeca i grdi; a njena sobarica, Vin Dženkins, bulji i čudi se s glupavim izrazom radoznalosti; a ja sam, sa svoje strane, isto tako radoznala kao i ona, ali me je sramota da postavljam pitanja.
Možda će vreme otkriti ovu misteriju; jer ako se nešto zaista dogodilo u salama, ne može ostati dugo sakriveno—Sve što znam jeste da je sinoć za večerom gospođica Brembl govorila vrlo podrugljivo o ser Juliku Mekiligitu i pitala svog brata da li planira da nas ostavi da se kuvamo celo leto u Batu? „Ne, sestro Tabita (reče on s lukavim osmehom), povući ćemo se pre nego što počnu pasji dani; mada ne sumnjam da bi se uz malo umerenosti i razboritosti naši organizmi mogli držati dovoljno rashlađenim tokom cele godine, čak i u Batu.“ Pošto ne znam šta ta opaska znači, neću se sad upuštati u tumačenja: možda ću kasnije moći da je bolje objasnim na tvoje zadovoljstvo—U međuvremenu te molim da redovno pišeš i nastaviš da voliš svoju uvek vernu
Lidija Melford
Bat, 6. maj
Gospodinu WATKINU PHILLIPSU-u, iz Jesus Collegea, oxon
Dakle, ispalo je da je stvar sa gospođom Blekerbi bila lažna uzbuna, i uspeo sam da sačuvam svoj novac? Ipak, voleo bih da njena izjava nije bila tako preuranjena; jer, iako bi sama pomisao da sam sposoban da je učinim majkom možda donela neku vrstu ugleda, glasine o aferi sa takvom „napuklom posudom“ nimalo ne idu u moju čast.
U prošlom pismu sam ti rekao da se nadam da ću videti Kvina u njegovim uzdignutim časovima, u taverni koja je hram veselja i prijateljstva; gde on, kao sveštenik boga Koma, izriče nadahnuća duha i šale—imao sam to zadovoljstvo. Večerao sam s njegovim društvom u gostionici „Tri bureta“ i imao čast da ga ispratim do kraja. U pola devet uveče, odnesen je kući sa šest dobrih boca klareta u sebi; a pošto je bio petak, naredio je da ga ne bude do nedelje u podne.
Nemoj da misliš da je ovo imalo ikakav drugi efekat na njegov razgovor osim što ga je učinilo još zabavnijim i duhovitijim—Izgubio je upotrebu udova, to jeste, više sati pre nego što smo se rastali, ali je zadržao sve ostale sposobnosti u savršenom stanju; i kako je govorio svaku luckastu misao čim bi mu pala na pamet, bio sam iskreno zadivljen sjajem njegovih ideja i snagom izražavanja.
Kvin je pravi sladokusac kad je reč o jelu i piću; i takav epikurejac u klasičnom smislu te reči, da ne može podneti običnu hranu. Toliko mu je to važno da uvek lično bira namirnice; i čovek koji je primljen za njegov sto, može biti siguran da će jesti delikatese i piti vrhunsko vino. On otvoreno priznaje svoju slabost prema uživanjima stomaka i često se šali na sopstveni račun; ali u toj pohoti nema ničeg sebičnog—Veruje da dobra trpeza okuplja dobro društvo, podiže raspoloženje, otvara srce, uklanja sve stege u razgovoru i podstiče srećne svrhe društvenog života.
Ali gospodin Džejms Kvin nije tema koja može stati u jedno pismo; zato ću ga sada ostaviti na miru, i osvrnuti se na drugu osobu, sasvim drugačije prirode.
Želiš da bolje upoznaš našu tetku i očekuješ mnogo zabave iz njenog odnosa sa ser Julikom Mekiligitom: ali, na tvoju žalost, taj odnos je već prekinut. Irski baronet je stari pas tragač, koji je, kad je osetio da je meso pokvareno, napustio trag.
Već sam ti rekao da gospođa Tabita Brembl ima četrdeset pet godina. Visoka je, koščata, nezgrapna, ravnih grudi i pogrbljena; ten joj je žućkast i prepun pega; oči joj nisu sive, već zelenkaste, kao kod mačke, i često su upaljene; kosa joj je peskaste, tačnije prašnjave boje; čelo nisko; nos dug, oštar, i uvek crven na vrhu kad je hladno; usne tanke, usta velika, zubi raštrkani, klimavi, raznih boja i oblika; a dugi vrat joj je smežuran u hiljadu bora.
Po naravi je ponosna, ukočena, sujetna, zapovednička, radoznala, zlonamerna, pohlepna i bez trunke milosrđa. Verovatno je njena prirodna strogost dodatno pogoršana razočaranjem u ljubavi; jer njen dugi celibat sigurno nije posledica gađenja prema braku—naprotiv, nije ostavila kamen na kamenu u pokušaju da izbegne sramotan naziv „stare device“.
Još pre mog rođenja, zanosila se sa jednim regrutnim oficirom, toliko da joj je reputacija bila na ivici skandala. Posle je pokušala da zavede paroha, koji je nejasno aludirao na narednu popunu župe, koja je bila u nadležnosti njenog brata; ali kad je saznao da je to već obećano drugome, pobegao je naglo, a gospođa Tabita mu se osvetila tako što mu je ukinula parohiju.
Sledeći udvarač bio je poručnik ratnog broda, porodični rođak, koji nije razumeo „finoće“ ljubavi i nije imao ništa protiv da oženi sestru Tabitu; ali je pre nego što su stvari bile dogovorene, otišao u pomorsku misiju i poginuo u borbi s francuskom fregatom.
Naša tetka, iako toliko puta odbijena, nije još izgubila nadu. Postavila je sve svoje mreže za doktora Luisa, koji je verni prijatelj mog ujaka. Čak se i razbolela zbog toga i ubedila Meta da interveniše kod svog prijatelja; ali doktor, oprezan kakav jeste, nije se dao uhvatiti i odbio je predlog—tako da je gospođa Tabita ponovo morala da vežba strpljenje, nakon što je bezuspešno pokušala da ih posvađa. Sada se ponaša vrlo ljubazno prema Luisu, jer joj je potreban zbog svog zanimanja.
Međutim, to nisu jedini pokušaji da se približi muškom rodu. Njeno prvobitno bogatstvo bilo je hiljadu funti; nasledila je još petsto od sestre, a poručnik joj je ostavio tri stotine u testamentu. Taj iznos je više nego udvostručila živeći bez troškova u bratovoj kući i trgujući sirom i velškim suknom iz njegove proizvodnje. Sada ima oko četiri hiljade funti i pohlepa joj svakim danom sve više raste; ali čak ni to nije toliko nepodnošljivo kao njena tvrdoglava priroda, koja celu kuću drži u nemiru. Ona je od onih ljudi koji nekako uživaju u tome da ih se drugi plaše i mrze.
Jednom sam rekao ujaku da me čudi kako čovek njegovog karaktera trpi takvu domaću napast, kad je se tako lako može rešiti. Ova primedba ga je zabolela, jer je zvučala kao da mu zameram na slaboj odlučnosti—Zgužvao je nos i namrštio obrve: „Mladić (reče) kad prvi put gurne njušku u svet, iznenadi se mnogim stvarima koje čovek s iskustvom zna da su obične i neizbežne—Ova tvoja tetka mi je postala deo organizma—Dođavola s njom! Ona je moje ‘noli me tangere’ (ne diraj me) u telu, koje ne mogu da podnesem da mi se takne.“
Nisam rekao ništa, samo sam promenio temu. On zaista gaji neku čudnu naklonost prema ovoj osobenjakinji; koja opstaje uprkos zdravom razumu i uprkos preziru koji sigurno oseća prema njenoj ličnosti i razumu. Uveren sam da i ona ima snažnu, ali otrovnu vezanost za njega; mada se njena „ljubav“ uvek pokazuje u vidu nezadovoljstva, i ona ga muči iz puke nežnosti.
Jedino biće u kući kome iskazuje nežnost na uobičajen način je njen pas Čauder; prljavi džukela sa Njufaundlenda, kojeg je dobila na poklon od žene nekog kapetana iz Svonsija. Reklo bi se da mu ukazuje naklonost upravo zbog njegove ružnoće i lošeg karaktera—ili je to prosto instinktivna sličnost temperamenta. Sigurno je da ga obasipa pažnjom bez prestanka i da maltretira celu kuću u njegovu korist. Upravo je on uzrok njenog raskida sa ser Julikom Mekiligitom.
Naime, juče je pokušala da preduhitri sirotu Lidiju i otišla sama na doručak u Salu, jedino u društvu psa, nadajući se da će sresti baroneta s kojim je uveče trebalo da igra. Čim se Čauder pojavio u Sali, Upravnik Ceremonije, uvređen njegovom smelošću, potrčao je da ga otera i pripretio nogom; ali pas ga je prezrivo gledao, pokazao dugačke bele zube i držao ga na odstojanju. Dok je ovaj zbunjeno stajao i dozivao konobara, prišao je ser Julik da pomogne, ne znajući da je pas pratilac njegove dame, i šutnuo ga tako jako u vilicu da je odleteo zavijajući do vrata. Gospođa Tabita, besna zbog tog napada, potrčala je za njim vičući, dok je baronet trčao za njom izvinjavajući se, a Upravnik s druge strane ponavljao pravila kuće.
Daleko od toga da prihvati izvinjenje viteza, rekla je da je sigurna da on nije džentlmen; a kad joj je Upravnik ponudio ruku da uđe u nosiljku, udarila ga je lepezom po prstima. Pošto je ujakov lakej još bio napolju, ona i Čauder su ušli u istu nosiljku i otišli, uz podsmeh nosača i okupljene rulje. Ja sam se tog trenutka vraćao s jahanja i ušao baš kad se zbrka završila. Baronet mi je, s lažno zabrinutim izrazom, ispričao sve, na šta sam se grohotom nasmejao, pa mu se lice razvedrilo. „Dragi moj,“ reče, „kad sam video neku zverku kako reži na Upravnika kao krava na Tom Tambu, morao sam da priteknem u pomoć tom čovečuljku; ali nisam ni sanjao da je ta zverka prati gospođu Brembl. Da sam znao, mogao je slobodno da pojede Derika za doručak! Ali znaš i sam, dragi prijatelju, koliko je nama Ircima prirodno da pravimo greške—No, priznaću krivicu i tražiti oproštaj; nadam se da će pokajnik biti pomilovan.“
Rekao sam mu da, pošto greška nije bila namerna, možda ga gospođa Tabita neće večno mrzeti.
Ali, u stvari, cela ta njegova zabrinutost je bila gluma. U njegovim pokušajima udvaranja Tabiti, zaveo ga je pogrešan proračun—prethodno je procenio njenu imovinu na najmanje šest hiljada funti više nego što zapravo jeste. Čim je otkrio pravu cifru, iskoristio je prvu priliku da se „pristojno“ posvađa i tako prekine vezu. I nije mogao naći bolji način nego da isprebija njenog psa.
Kad je došao na naša vrata da se izvini uvređenoj dami, nije bio pušten, i poručeno mu je da je više nikad neće zateći kod kuće. Nije bila tako nedostupna Deriku, koji je došao da traži zadovoljštinu jer ga je uvredila u njegovoj „dvorani“. Znala je da joj je korisno da bude u dobrim odnosima s Upravnikom dok god posećuje Sali, i kad je čula da piše pesme, uplašila se da ne završi u nekoj baladi ili satiri. Zato mu se izvinila, pravdajući se uzbuđenošću, i bogato se pretplatila na njegove pesme. On se time potpuno smirio i obasuo je komplimentima. Čak je predložio pomirenje sa Čauderom; što je pas odbio. Derik je izjavio da će, ako pronađe presedan u istoriji Bata, pas biti primljen na sledeći javni doručak. Ali, verujem da se gospođa Tabita neće opet izložiti takvom poniženju.
Ko će sada zauzeti mesto ser Julika u njenom srcu, ne mogu da predvidim; ali niko u muškom obliku joj neće biti odbojan. Iako je vatrena crkvenjakinja, mislim da ne bi imala ništa protiv da se uda čak i za anabaptistu, kvekera ili Jevrejina, i da potvrdi ugovor sopstvenim preobraćenjem.
Ali možda preoštro sudim o ovoj rođaki, kojoj, priznajem, ne dugujem ni trunku simpatije.
Tvoj, J. Melford
Bat, 6. maj
Dr.LEWISU.
Pitaš me zašto ne izlazim na jahanje po ovom lepom vremenu?—A kojim to avenijama ovog raja bi voleo da vežbam tu aktivnost? Da li da se upustim na glavne puteve ka Londonu ili Bristolu, da me uguši prašina ili da me satru među poštanskim kočijama, letećim mašinama, kolima s robom i konjima koji vuku ugalj; a uz to i čitave čete uglađenih gospodina koji se odlučuju za drum da pokažu svoje jahačko umeće, i kočije otmenih dama koje idu tamo da pokažu svoja kola? Da li da pokušam da se popnem na brda i izmrcvarim se do smrti penjući se uz večni uspon, bez nade da ću ikada dostići vrh? Znaj dakle, pokušao sam više puta da se bacim u te gornje predele, ali sam uvek padao nazad u ovu jamu magle, iscrpljen i obeshrabren tim neuspešnim naporima; i ovde mi, jadni bolesnici, dahtemo i koprcamo se kao kineski kedrenci na dnu bokala za punč. Bogami, to je neka vrsta začaranosti! Ako uskoro ne razbijem tu čini i ne pobegnem, može se desiti da dušu ispustim u ovom gadnom loncu truleži—Samo pre dve večeri, jedva da nisam napustio ovaj svet, i to bez najave.
Jedna od mojih najvećih slabosti jeste to što dopuštam da me nadvlada mišljenje ljudi čiji sud prezirem—Sa stidom i sramotom priznajem da ne mogu da odolim bilo kakvom navaljivanju. Taj nedostatak hrabrosti i postojanosti je urođena mana u mojoj prirodi, koju si sigurno često primećivao, ako ne sa sažaljenjem, onda s prezirom. Bojim se da se i neke od naših hvaljenih vrlina mogu pratiti do tog nedostatka.
Bez daljeg uvoda, bio sam nagovoren da odem na bal, samo da bih video Lidi kako igra menuet sa jednim drskim derištem, jedinim sinom bogatog pogrebnika iz Londona, čija majka stanuje u našem komšiluku i stekla je poznanstvo sa Tabijem. Sedeo sam dva duga sata, napola ugušen, usred zagušljivog mnoštva; i nisam mogao da se načudim kako stotine ljudi, koji se smatraju razumnim bićima, mogu da pronađu zabavu gledajući niz bezličnih stvorenja kako crtaju iste dosadne figure celu noć, po površini ne mnogo većoj od krojačkog stola. Da je tu bilo makar malo lepote, gracioznosti, spretnosti, raskošne odeće, ili bilo kakve raznovrsnosti, pa makar i apsurdne, ne bih se iznenadio; ali nije bilo ničega sličnog: samo zamorna ponavljanja istog mlitavog, ispraznog prizora, koji su izvodili učesnici kao da spavaju u svakom svom pokretu. Neprestano lelujanje tih utvara pred mojim očima izazvalo je vrtoglavicu; na koju je dodatno uticao ustajali vazduh, koji je kružio kroz toliki broj trulih ljudskih mehova. Zato sam se povukao prema izlazu i stao u prolaz do susedne prostorije, pričajući sa prijateljem Kvinom; kada su menueti završeni, klupe su sklonjene da se napravi mesta za seljačke igre; i kad se mnoštvo diglo u isti mah, cela atmosfera je uzdrmana. Tada je odjednom na mene nahrupio egipatski vetar, toliko natopljen pogubnim isparenjima, da su mi živci bili savladani i pao sam onesvešćen na pod.
Možeš lako da zamisliš kakvu je galamu i zbrku izazvao ovaj incident u takvom društvu—Ipak, brzo sam se povratio i zatekao se u udobnoj stolici, pridržavan od strane svojih ljudi—Sestra Tabi, u svojoj velikoj brižnosti, mučila me je stežući mi ruku pod svojom miškom i trpajući mi hartshorn pod nos, dok mi nije izjedala celu unutrašnjost nosa. Čim sam stigao kući, poslao sam po doktora Č—, koji me je uverio da nema razloga za brigu, jer je moje padanje u nesvest bilo isključivo izazvano slučajnim udarom smrdljivih isparenja na nerve neuobičajene osetljivosti. Ne znam kako su nervi drugih ljudi sastavljeni; ali bi se moglo pomisliti da su pravljeni od veoma grube građe, kad mogu da podnesu takav toplotni napad. To je, uistinu, bila smeša odvratnih mirisa, u kojoj su se najgori smradovi i najjači parfemi borili za prevlast. Zamisliti sebi možeš visoko koncentrisanu suštinu pomešanih mirisa, nastalih od truleži desni, zagnojenih pluća, kiselih gasova, smrdljivih pazuha, znojavih stopala, otvorenih rana i čireva, flastera, melema i raznih mazalica, mađarske vodice, lavandinog spirita, asafoetide, mošusa, hartshorna i sal volatila; a uz to još hiljadu ustajalih izdanaka koje nisam mogao ni da analiziram. Takav je, o Dike, mirisni etar koji udišemo na otmenim okupljanjima u Batu—Takva je atmosfera koju sam zamenio za čist, elastičan i osvežavajući vazduh velških planina—O, selo, kada ću te ponovo ugledati!—Čudi me šta me, do đavola, nateralo—
Ali najbolje je kratko: doneo sam odluku—Možeš lako pretpostaviti da ne nameravam da ponovim svoje prisustvo na toj predstavi—Obećao sam, u zlosrećnom času, da idem za London, i to obećanje ću ispuniti, ali će moj boravak u metropoli biti kratak. U svrhu poboljšanja zdravlja, isplanirao sam putovanje na sever, za koje se nadam da će mi pružiti prijatnu razonodu. Nikada nisam putovao dalje tim pravcem od Skarboroa; i mislim da je sramota za mene, kao britanskog posednika, da sam toliko dugo živeo, a da nisam prešao na drugu stranu Tvida. Osim toga, imam rođake u Jorkširu, kojima možda nije neprikladno da predstavim svog nećaka i njegovu sestru—Za sada nemam šta da dodam, osim da se Tabi srećno oslobodila irskog baroneta; i da ću te, s vremena na vreme, obaveštavati o nastavku naših avantura: znak pažnje koji bi ti, možda, rado izbegao.
Tvoj pokorni sluga,
M. BRAMBLE
BATH, 8. maj
Gospodinu VOTKINU FILIPSI,sa koledža Isus, Oksford
DRAGI FILIPSE,
Pre nekoliko dana bili smo strašno uznemireni kada je moj ujak pao u nesvest na balu. Od tada ne prestaje da kune sopstvenu glupost što je uopšte i otišao tamo, i to na molbu jedne drske žene. Tvrdi da bi pre posetio kuću zaraženu kugom nego što bi opet kročio nogom u tako odvratnu ustanovu, jer se kune da je nesvest prouzrokovana smradom gomile; i kaže da mu nikad nije bio potreban jači dokaz da smo načinjeni od veoma grubog materijala, nego to što smo svi mi ostali podneli to zagađenje, koje je njega toliko uzdrmalo. Što se mene tiče, zahvalan sam na grubosti svojih čula – nikad neću pasti kao žrtva delikatnosti svog nosa. Gospodin Brembl je izuzetno osetljiv u svim svojim čulima – kako duševnim, tako i telesnim. Doktor Luis mi je rekao da se jednom tukao u dvoboju sa jednim konjičkim oficirom, zato što je ovaj skrenuo uz zid parka radi nužde dok je ujak prolazio tuda sa damom pod svojom zaštitom. Krv mu proključa na svaki primer bahatosti i surovosti, čak i kad njega lično ne dotiče; a od nezahvalnosti mu zubi cvokoću. S druge strane, priča o nekom velikodušnom, humanom ili zahvalnom delu uvek mu izmami suze odobravanja, koje jedva uspeva da sakrije.
Juče je neki Paunsford priredio čajanku, na osnovu posebnog poziva. Taj čovek je, nakon što ga je sudbina dugo šibala, otišao u inostranstvo; i tada je, kao da želi da mu nadoknadi prethodnu ravnodušnost, Fortuna odlučila da ga odjednom obaspe bogatstvom do grla. Sad je isplivao iz anonimnosti i sija u savremenom šljaštu i kiču. Ne čujem da ga iko optužuje za bilo kakve nezakonite radnje, niti da je njegovo bogatstvo učinilo da postane arogantan ili nepristupačan – naprotiv, jako se trudi da deluje ljubazno i prijatno. Ali, kažu da se posebno ističe po tome što se kloni svojih starih prijatelja, jer su ti odnosi uglavnom bili previše obični i prostački da bi se uklopili u njegov sadašnji svetli krug poznanstava; i izgleda da mu nije prijatno ni kada sretne neke od svojih starih dobrotvora, koje bi čovek časti rado priznao i pozdravio. Bilo kako bilo, toliko je uspeo da angažuje društvo u Batu, da kad sam sinoć otišao sa svojim ujakom u kafeteriju, u prostoriji nije bilo nijedne duše osim jednog starijeg čoveka, koji je sedeo pored kamina i čitao novine. Gospodin Brembl je seo blizu njega i rekao: „Takva je gužva i haos od stolica u prolazu do Simpsona, da smo jedva prošli. Voleo bih da ti miljenici sreće nađu časnije načine da troše novac. Pretpostavljam, gospodine, da vam ovakva vrsta zabave nije ništa draža nego meni?“ Čovek mu odgovori, ne podižući pogled s novina: „Ne mogu reći da posebno uživam u takvim zabavama.“ „Gospodine Serl,“ nastavi moj ujak, „izvinjavam se što vas prekidam, ali ne mogu odoleti znatiželji – da li ste primili pozivnicu za ovu priliku?“
Čovek je delovao iznenađeno i zastao, ne znajući šta da odgovori. „Znam da je moja znatiželja neumestna,“ dodade ujak, „ali imam poseban razlog što postavljam to pitanje.“
„Ako je tako,“ reče gospodin Serl, „onda ću vam udovoljiti bez oklevanja – nisam dobio nikakvu pozivnicu. Ali, dozvolite da i ja vas pitam – zašto mislite da bih uopšte imao razloga da očekujem poziv od čoveka koji priređuje čajanku?“
„Imam ja svoje razloge,“ reče ujak sa uzbuđenjem, „i sada sam još više uveren da je taj Paunsford bedan čovek.“
„Gospodine,“ reče drugi, spuštajući novine, „nemam čast da vas poznajem, ali vaš govor je pomalo zagonetan i čini mi se da traži objašnjenje. Čovek koga ste se udostojili da tretirate tako grubo, ipak ima neku težinu u ovom društvu; i, koliko vi ne znate, možda i ja imam svoje razloge da branim njegov karakter.“
„Da nisam bio siguran u suprotno,“ reče ujak, „ne bih otišao toliko daleko.“ „Dopustite da vam kažem, gospodine,“ uzviknu stranac podižući glas, „otišli ste predaleko u iznošenju takvih osuda.“
Tu ga je prekinuo moj ujak, mrzovoljno ga pitajući da li je još uvek toliki Don Kihot da bi danas bacao rukavicu u odbranu čoveka koji ga je tako nezahvalno zapostavio. „Što se mene tiče,“ dodade, „nikad više neću raspravljati s vama o toj temi, a ono što sam rekao sada, izrečeno je koliko iz poštovanja prema vama, toliko iz prezira prema njemu.“
Gospodin Serl tada skide naočare i pažljivo pogleda ujaka, rekavši pomirljivim tonom: „Zahvalan sam vam – ah, gospodine Brembl! Sad vas prepoznajem, iako vas godinama nisam video.“ „Mogli smo i manje biti stranci,“ odgovori ujak, „da naše dopisivanje nije bilo prekinuto nesporazumom koji je baš ovaj… ali, nema veze. Gospodine Serl, cenim vaš karakter, i moje prijateljstvo vam je na raspolaganju.“
„Toliko prijatan poziv ne mogu da odbijem,“ reče Serl, „prihvatam ga rado – i kao prvi plod tog prijateljstva, molim vas da promenimo temu, jer mi je lično vrlo delikatna.“
Ujak priznade da je u pravu, i razgovor krenu u opštijem pravcu. Gospodin Serl je proveo veče s nama u smeštaju, i pokazao se kao inteligentan i čak zabavan čovek, ali mu je narav bila pomalo melanholična. Ujak kaže da je reč o čoveku izuzetnih sposobnosti i neupitnog poštenja; da mu je imanje, koje je i prvobitno bilo skromno, teško stradalo zbog njegove romantične velikodušnosti, koju je često pokazivao, čak i nauštrb razuma, u korist bezvrednih ljudi. On je, kaže, izvukao Paunsforda iz najdublje bede, kada je ovaj bio bankrot i finansijski i moralno; zauzimao se za njega s pravim zanosom, zamerio se mnogim prijateljima i čak potegao mač protiv mog ujaka, koji je imao ozbiljne razloge da dovede u pitanje Paunsfordov moral.
Bez Serlove podrške, ovaj drugi nikada ne bi uspeo da iskoristi priliku koja ga je uzdigla do bogatstva. Paunsford je, u prvim zanosima uspeha, slao pisma iz inostranstva, u kojima je u najtoplijim rečima izražavao zahvalnost Serlu i tvrdio da sebe smatra samo posrednikom u korist svog najboljeg prijatelja. Nema sumnje da je slične izjave davao i lično Serlu, iako je ovaj uvek ćutao na tu temu. Ali, godinama unazad, te fraze su nestale iz upotrebe. Po povratku u Englesku, obasipao je Serla zagrljajima, pozivao ga u svoju kuću i nagovarao da se tamo preseli. Pred zajedničkim poznanicima izražavao je najtoplije poštovanje prema njemu, pa su svi verovali da mu je zahvalnost jednaka bogatstvu – neki su čak čestitali Serlu na svemu.
Za sve to vreme, Paunsford je vešto izbegavao konkretnije razgovore sa starim dobrotvorom, koji je imao previše ponosa da bi i nagovestio potrebu za “poravnanjem računa”. Ipak, čovek sa takvim osećanjima ne može a da ne oseti ogorčenost zbog ovakvog nepravdenog uzvraćanja, pa se povukao iz tog odnosa, bez ikakvog objašnjenja ili reči o tome pred bilo kim. Danas su njihovi odnosi svedeni na klimanje glavom kad se slučajno sretnu na ulici – što se retko dešava, jer im se putevi ne ukrštaju. Paunsford sada živi u palati, jede delikatese, nosi skupocenu odeću, pojavljuje se u raskošnim kočijama i druži se s plemstvom. Serl stanuje u jednoj sobici u Stal-stritu, na drugom spratu pozadi, pešači u starom ogrtaču, jede za dvanaest šilinga nedeljno i pije vodu da bi izbegao giht i kamenje – vidi kako se sve preokrenulo! Paunsford je nekad stanovao u potkrovlju i preživljavao na ovčijim papcima i goveđim nogicama, iz kojih ga je Serlova bogata trpeza podigla. Danas je Serl, zbog nedostatka štedljivosti, sveden na sićušnu rentu u starosti, koja jedva pokriva osnovne potrebe.
Ipak, Paunsford ga i dalje pominje sa „posebnim poštovanjem“ i tvrdi da bi mu bilo zadovoljstvo da mu na neki način pomogne: „Ali znate,“ uvek dodaje, „on je nekako povučen čovek – a i takav je filozof da prezire sve što je suvišno.“
Pošto sam ti dao ovu skicu o skvaju Paunsfordu, neću dodavati nikakav komentar – ostavljam to tvojoj proceni, za koju sam siguran da će biti isto tako nemilosrdna kao i moja.
Tvoj uvek,
Dž. Melford
Bat, 10. maja
Za gospođu MARY JONES, U Brambleton-hallu
DRAGA MOLLY,
Svi smo na nogama — pravac London, devojko! Fejs! Dosta nam je više ovde; svi smo se okrenuli naglavačke — Gospođa je odbacila Sir Ulica jer je šutnuo Čaudera (psa); a ja sam oterala O Frizla, s bubom u uhu. Pokazala sam mu koliko malo marim za njegovu kovrdžavu kosicu i dugi repić — Bezobraznik jedan, koji je mislio da može tako tek da se viđa s nekom prljavom ženturačom, i to meni pred nosom! Uhvatila sam ga bukvalno na delu, kako izlazi iz potkrovlja u kojem spava sobarica. Ali sam toj prljavici lepo očitala lekciju!
O, Moli, sluge u Batu su pravi đavoli u satenu. Troše sve, piju, kradu, lažu, petljaju, i nikad im nije dosta. Ne daju gazdi i gazdarici da ostanu više u kući jer su već tu preko tri nedelje — a oni očekuju po dve gineje kad odlazimo. To im je kao neka napojnica koju očekuju svakog meseca tokom sezone; jer, kao, nijedna porodica nema pravo da ostane duže od četiri nedelje u istom stanu. I tako kuvarica preti da će zakačiti krpu za suđe za gazdaričinu suknju, a sobarica se kune da će staviti koprivu u gazdinu postelju ako odmah ne odu!
Ne krivim ih što gledaju da izvuku što više na napojnicama, i niko ne može da kaže da ja ogovaram ili da sam ikad neku jadnu sluškinju dovela u nevolju — ali, ipak bi trebalo da imaju malo savesti, kad već kradu od drugih slugu kao što su i sami!
Znaš, Moli, nestalo mi je tri četvrtine čipke od blonda, jedan komad muslina i moj srebrni naprstak — poklon od prave ljubavi! Sve je bilo u mojoj korpi za ručni rad, koju sam ostavila na stolu u sobi za posluženje kad je zazvonilo gazdaričino zvono. Ali i da sam to zaključala, opet bi bilo isto — jer u Batu ima duplih ključeva za sve brave. Kažu da ni zubi u glavi nisu sigurni, ako spavaš s otvorenim ustima!
I tako rekoh sebi: “Ove stvari nisu nestale same od sebe” — i rešila sam da ih nadgledam. E, tada sam i otkrila da je Bet u vezi s O Frizlom! A pošto me je kuvarica polila pomijama zato što sam stala na stranu Čaudera u tuči s onim kuhinjskim psom, rešila sam da joj vratim milo za drago i malo joj “zabiberim čorbu”.
Uhvatila sam čistačicu kako izlazi rano ujutru s punim rukama, ne znajući da sam budna. Dovela sam je pravo pred gazdaricu sa celim plenom. E sad pazi šta je nosila, bog te mazo — kofe pune našeg najboljeg piva, u krilu hladan jezik, komad goveđeg buta, pola ćurke, ogroman komad putera i deset sveća, skoro neupotrebljenih. Kuvarica je, bez blama, tvrdila da ima pravo da “čisti” ostavu, i da je spremna da izađe pred sudiju — jer je on njen apotekar već godinama, i nikad ne bi osudio jadnu sluškinju što deli “ostatke iz kuhinje”.
S Beti sam postupila drugačije, jer je bila drska, nazivala me svakakvim imenima i tvrdila da me O Frizl ne može smisliti, i još dvadeset drugih odvratnih laži. Uzela sam nalog od gradonačelnika, i kad je pandur pretresao njenu kutiju, pronašli smo moje stvari — i još punu funtu voskovanih sveća i jednu od gazdaričinih noćnih kapa, za koju bih se zaklela na sopstvenu čast!
Onda se gospođa “Drška od metle” (Bet) skrušila i rasplakala, a pošto gazda nije hteo ni da čuje za tužbu, izvukla se bez kazne. Ali dok je živa, pamtiće vašu poniznu sluškinju,
W. Dženkins
Bath, 15. maj
P.S. Ako dođe onaj momak pre nego što odemo, molim te pošalji mi onu spavaćicu i kecelju, s onim belim cipelama s gumenim đonom — naći ćeš ih u mojoj jastučnici. Pozdravi Saula!
Gospodinu VOTKINU FILIPSU, baronu koledža Isus, Oxon
Svi smo na nogama — pravac London, devojko! Fejs! Dosta nam je više ovde; svi smo se okrenuli naglavačke — Gospođa je odbacila Sir Ulica jer je šutnuo Čaudera (psa); a ja sam oterala O Frizla, s bubom u uhu. Pokazala sam mu koliko malo marim za njegovu kovrdžavu kosicu i dugi repić — Bezobraznik jedan, koji je mislio da može tako tek da se viđa s nekom prljavom ženturačom, i to meni pred nosom! Uhvatila sam ga bukvalno na delu, kako izlazi iz potkrovlja u kojem spava sobarica. Ali sam toj prljavici lepo očitala lekciju!
O, Moli, sluge u Batu su pravi đavoli u satenu. Troše sve, piju, kradu, lažu, petljaju, i nikad im nije dosta. Ne daju gazdi i gazdarici da ostanu više u kući jer su već tu preko tri nedelje — a oni očekuju po dve gineje kad odlazimo. To im je kao neka napojnica koju očekuju svakog meseca tokom sezone; jer, kao, nijedna porodica nema pravo da ostane duže od četiri nedelje u istom stanu. I tako kuvarica preti da će zakačiti krpu za suđe za gazdaričinu suknju, a sobarica se kune da će staviti koprivu u gazdinu postelju ako odmah ne odu!
Ne krivim ih što gledaju da izvuku što više na napojnicama, i niko ne može da kaže da ja ogovaram ili da sam ikad neku jadnu sluškinju dovela u nevolju — ali, ipak bi trebalo da imaju malo savesti, kad već kradu od drugih slugu kao što su i sami!
Znaš, Moli, nestalo mi je tri četvrtine čipke od blonda, jedan komad muslina i moj srebrni naprstak — poklon od prave ljubavi! Sve je bilo u mojoj korpi za ručni rad, koju sam ostavila na stolu u sobi za posluženje kad je zazvonilo gazdaričino zvono. Ali i da sam to zaključala, opet bi bilo isto — jer u Batu ima duplih ključeva za sve brave. Kažu da ni zubi u glavi nisu sigurni, ako spavaš s otvorenim ustima!
I tako rekoh sebi: “Ove stvari nisu nestale same od sebe” — i rešila sam da ih nadgledam. E, tada sam i otkrila da je Bet u vezi s O Frizlom! A pošto me je kuvarica polila pomijama zato što sam stala na stranu Čaudera u tuči s onim kuhinjskim psom, rešila sam da joj vratim milo za drago i malo joj “zabiberim čorbu”.
Uhvatila sam čistačicu kako izlazi rano ujutru s punim rukama, ne znajući da sam budna. Dovela sam je pravo pred gazdaricu sa celim plenom. E sad pazi šta je nosila, bog te mazo — kofe pune našeg najboljeg piva, u krilu hladan jezik, komad goveđeg buta, pola ćurke, ogroman komad putera i deset sveća, skoro neupotrebljenih. Kuvarica je, bez blama, tvrdila da ima pravo da “čisti” ostavu, i da je spremna da izađe pred sudiju — jer je on njen apotekar već godinama, i nikad ne bi osudio jadnu sluškinju što deli “ostatke iz kuhinje”.
S Beti sam postupila drugačije, jer je bila drska, nazivala me svakakvim imenima i tvrdila da me O Frizl ne može smisliti, i još dvadeset drugih odvratnih laži. Uzela sam nalog od gradonačelnika, i kad je pandur pretresao njenu kutiju, pronašli smo moje stvari — i još punu funtu voskovanih sveća i jednu od gazdaričinih noćnih kapa, za koju bih se zaklela na sopstvenu čast!
Onda se gospođa “Drška od metle” (Bet) skrušila i rasplakala, a pošto gazda nije hteo ni da čuje za tužbu, izvukla se bez kazne. Ali dok je živa, pamtiće vašu poniznu sluškinju,
W. Dženkins
Bath, 15. maj
P.S. Ako dođe onaj momak pre nego što odemo, molim te pošalji mi onu spavaćicu i kecelju, s onim belim cipelama s gumenim đonom — naći ćeš ih u mojoj jastučnici. Pozdravi Saula!
Gospodinu VOTKINU FILIPSU, baronu koledža Isus, Oxon
U pravu si, dragi Filipse; ne očekujem da mi redovno odgovaraš na svako pismo — znam da je život na koledžu previše ograničen da bi pružio dovoljno materijala za tako brze razmene pisama. Sa svoje strane, ja neprestano menjam mesto boravka i okružen sam novim prizorima; neki od njih su zaista upečatljivi. Zato ću nastaviti svoj dnevnik, za tvoje razonode; iako se, naizgled, neće baviti mnogo važnim ili zanimljivim stvarima, možda se ipak pokaže da nije sasvim bez pouke i zabave.
Muzika i zabave u Batu su završene za ovu sezonu, i sve naše šarene ptice selice su odletele za Bristolvel, Tanbridž, Brajthelmston, Skarboro, Harogejt itd. Ovde se više ne viđa živa duša, osim nekoliko zadihanih parohijskih sveštenika, koji gegaju poput svraka uzduž Severne promenade. Uvek u Batu ima mnogo sveštenstva: ne onih mršavih, žućkastih, iscrpljenih figura, istrošenih postom i učenjem, obolelih od bolesti učenih ljudi — već veliki, preuhranjeni dostojanstvenici i rektori, s crvenim nosovima i gihtastim člancima, ili širokim, naduvenim licima i visećim stomacima — pravi simboli lenjosti i lošeg varenja.
Kad već govorimo o sveštenicima, moram ti ispričati jednu smešnu dogodovštinu, koja se nedavno desila Tomu Istgejtu, koga sigurno pamtiš s fondacije Queen’s koledža. Bio je veoma uporan u tome da se zalepi za Džordža Pranklija, koji je bio džentlmen-student na Krajstčerču, znajući da je pomenuti Prankli naslednik solidnog imanja, kao i da će naslediti patronat nad jednom dobrom parohijom, čiji je sveštenik već bio vrlo star i bolestan. Tom je proučio njegove strasti i laskao mu toliko vešto, da je postao njegov saputnik i savetnik; i naposletku je od njega isposlovao obećanje da će ga postaviti za parohijskog sveštenika kada se to mesto uprazni.
Prankli je, po smrti svog ujaka, napustio Oksford i prvi put se pojavio u otmenom svetu u Londonu, a zatim je došao u Bat, gde se pridružio društvu kicoša i kockara. Istgejt ga je pratio, ali nije smeo da ga ispusti iz vida u tom trenutku kada je ovaj kročio u svet. Trebalo je da zna da je reč o hirovitom, površnom i nestalnom čoveku, koji će zaboraviti sve koledž-prijatelje čim prestanu da ga zabavljaju. Tom je od starog druga dočekan hladno, a uz to mu je rečeno da je Prankli već obećao parohiju drugome — čoveku koji ima pravo glasa u okrugu, u kojem Prankli planira da se kandiduje na sledećim izborima. Sada se više nije sećao ničega o Istgejtu, osim što ga je ranije često zadirkivao dok je Tom to trpeo u tišini, računajući na beneficiju; a te iste šale je sada počeo da ponavlja u javnoj kafani, ismevajući njegov izgled i sveštenički poziv.
Ali se grdno prevario što je mislio da je Istgejtova ranija mirnoća posledica slabosti, a ne promišljene uzdržanosti. Pošto tih razloga više nije bilo, Tom mu je uzvratio s kamatom, i bez mnogo muke preokrenuo smeh na njegov račun. Prankli, gubeći živce, počeo je da ga vređa i upitao: „Znaš li ti s kim razgovaraš?“ Posle mnogo prepirke, Prankli zatrese štapom i reče mu da ćuti, inače će mu „istresti mantiju“.
„Nemam ja takve pretenzije, gospodine“ — reče Tom — „ali ako već planirate da me izudarate i pregrejete se pri tom, mogu vam poslužiti dobar hrastov peškir.“
Prankli je bio podjednako besan i zbunjen tim odgovorom. Posle kratke pauze, pozove Toma nasamo do prozora i, pokazujući rukom na šumarak čempresa kod Klarkendauna, upita ga šapatom ima li dovoljno duha da se s njim sutra ujutru u šest tamo susretne, sa po jednim parom pištolja. Istgejt mu hladno i odlučno potvrdi, rekavši da neće izostati. Zatim se povukao, a Prankli je ostao neko vreme očigledno uznemiren.
Ujutru, Istgejt, koji je dobro znao s kim ima posla i već doneo odluku, ode pravo u Pranklijev stan i probudi ga u pet sati. Squire je verovatno u sebi proklinjao tu tačnost, ali se trudio da deluje odlučno; već je pripremio oružje, i zajedno su prešli reku na južnoj promenadi. Dok su se penjali uzbrdo, Prankli je često posmatrao sveštenika, nadajući se da će na njegovom licu videti bar trunku oklevanja; ali kako toga nije bilo, pokušao je da ga zastraši rečima: „Ako ove kremenjače odrade svoje, ima da te pošaljem Bogu za par minuta.“
„Molim vas, dajte sve od sebe“, odgovori Tom, „jer nisam došao da se igram. Naši životi su u Božjim rukama, a jedan od nas već stoji na ivici večnosti.“
Ova opaska vidno uzdrma Pranklija, koji pobledi i drhtavim glasom reče: „Nije prilično za jednog sveštenika da se upušta u krvoproliće i svađe.“
„Vašu drskost bih i pretrpeo“, reče Istgejt, „da niste uvredili čast mog poziva, koju smatram svojom dužnošću da branim i sopstvenom krvlju; i ne mislim da je zločin ukloniti iz sveta jednog razvratnog bednika bez ikakvih moralnih ili verskih načela.“
„Možeš mi uzeti život“, povika Prankli, „ali nemoj da ubijaš moj karakter! Zar nemaš savesti?“ „Moja savest je potpuno mirna“, odgovori Tom. „A sad, gospodine, evo nas na mestu — zauzmite položaj, pripremite pištolj i neka vam Bog bude milostiv!“
Ovu rečenicu izgovori glasno, svečano, sa šeširom u ruci i pogledom uprtim ka nebu; zatim izvuče veliki konjički pištolj i zauze položaj. Prankli pokuša da pripremi svoj pištolj, ali mu se ruka toliko tresla da nije uspeo. Videvši to, Istgejt mu ponudi pomoć, ali squire, sav u panici, zamoli da duel odlože za sutra, jer još nije sredio svoje poslove.
„Nisam napravio testament“, reče, „moje sestre su neobezbeđene, i upravo se setih jednog starog obećanja koje moram ispuniti. Pokazaću ti da nisam čovek bez časti, pa me onda ubij ako želiš.“
Istgejt je odmah shvatio poruku i reče da jedan dan neće ništa pokvariti. „Daleko bilo da ti budem prepreka da učiniš nešto časno i bratski.“ Tako su se mirno vratili zajedno. Prankli je odmah pripremio dokument o postavljenju i predao ga Istgejtu, rekavši da je sada sve sredio i spreman je da ga ponovo prati do čempresa. Tom mu na to reče da nikada ne bi digao ruku na tako velikodušnog čoveka. Štaviše, kada su se sledeći put sreli u kafani, Tom mu se izvini ako je u besu rekao nešto uvredljivo, a Prankli mu rado oprosti i srdačno se rukuju, rekavši da ne želi da bude u zavadi s nekadašnjim drugom s koledža. Ipak, već sledećeg dana je iznenada napustio Bat, a tada mi je Istgejt ispričao celu priču, vrlo zadovoljan što je lukavstvom osigurao parohiju vrednu 160 funti godišnje.
O svom ujaku trenutno nemam ništa novo da ti pišem, osim da sutra krećemo za London, svi zajedno. On i dame, s kuvaricom i psom Čauderom, idu kočijom; a ja i momak na konjima. Detalje puta pisaću ti u sledećem pismu, ako nas ne zadesi neka nezgoda.
Tvoj verni,
Dž. Melford
Bat, 17. maj
Muzika i zabave u Batu su završene za ovu sezonu, i sve naše šarene ptice selice su odletele za Bristolvel, Tanbridž, Brajthelmston, Skarboro, Harogejt itd. Ovde se više ne viđa živa duša, osim nekoliko zadihanih parohijskih sveštenika, koji gegaju poput svraka uzduž Severne promenade. Uvek u Batu ima mnogo sveštenstva: ne onih mršavih, žućkastih, iscrpljenih figura, istrošenih postom i učenjem, obolelih od bolesti učenih ljudi — već veliki, preuhranjeni dostojanstvenici i rektori, s crvenim nosovima i gihtastim člancima, ili širokim, naduvenim licima i visećim stomacima — pravi simboli lenjosti i lošeg varenja.
Kad već govorimo o sveštenicima, moram ti ispričati jednu smešnu dogodovštinu, koja se nedavno desila Tomu Istgejtu, koga sigurno pamtiš s fondacije Queen’s koledža. Bio je veoma uporan u tome da se zalepi za Džordža Pranklija, koji je bio džentlmen-student na Krajstčerču, znajući da je pomenuti Prankli naslednik solidnog imanja, kao i da će naslediti patronat nad jednom dobrom parohijom, čiji je sveštenik već bio vrlo star i bolestan. Tom je proučio njegove strasti i laskao mu toliko vešto, da je postao njegov saputnik i savetnik; i naposletku je od njega isposlovao obećanje da će ga postaviti za parohijskog sveštenika kada se to mesto uprazni.
Prankli je, po smrti svog ujaka, napustio Oksford i prvi put se pojavio u otmenom svetu u Londonu, a zatim je došao u Bat, gde se pridružio društvu kicoša i kockara. Istgejt ga je pratio, ali nije smeo da ga ispusti iz vida u tom trenutku kada je ovaj kročio u svet. Trebalo je da zna da je reč o hirovitom, površnom i nestalnom čoveku, koji će zaboraviti sve koledž-prijatelje čim prestanu da ga zabavljaju. Tom je od starog druga dočekan hladno, a uz to mu je rečeno da je Prankli već obećao parohiju drugome — čoveku koji ima pravo glasa u okrugu, u kojem Prankli planira da se kandiduje na sledećim izborima. Sada se više nije sećao ničega o Istgejtu, osim što ga je ranije često zadirkivao dok je Tom to trpeo u tišini, računajući na beneficiju; a te iste šale je sada počeo da ponavlja u javnoj kafani, ismevajući njegov izgled i sveštenički poziv.
Ali se grdno prevario što je mislio da je Istgejtova ranija mirnoća posledica slabosti, a ne promišljene uzdržanosti. Pošto tih razloga više nije bilo, Tom mu je uzvratio s kamatom, i bez mnogo muke preokrenuo smeh na njegov račun. Prankli, gubeći živce, počeo je da ga vređa i upitao: „Znaš li ti s kim razgovaraš?“ Posle mnogo prepirke, Prankli zatrese štapom i reče mu da ćuti, inače će mu „istresti mantiju“.
„Nemam ja takve pretenzije, gospodine“ — reče Tom — „ali ako već planirate da me izudarate i pregrejete se pri tom, mogu vam poslužiti dobar hrastov peškir.“
Prankli je bio podjednako besan i zbunjen tim odgovorom. Posle kratke pauze, pozove Toma nasamo do prozora i, pokazujući rukom na šumarak čempresa kod Klarkendauna, upita ga šapatom ima li dovoljno duha da se s njim sutra ujutru u šest tamo susretne, sa po jednim parom pištolja. Istgejt mu hladno i odlučno potvrdi, rekavši da neće izostati. Zatim se povukao, a Prankli je ostao neko vreme očigledno uznemiren.
Ujutru, Istgejt, koji je dobro znao s kim ima posla i već doneo odluku, ode pravo u Pranklijev stan i probudi ga u pet sati. Squire je verovatno u sebi proklinjao tu tačnost, ali se trudio da deluje odlučno; već je pripremio oružje, i zajedno su prešli reku na južnoj promenadi. Dok su se penjali uzbrdo, Prankli je često posmatrao sveštenika, nadajući se da će na njegovom licu videti bar trunku oklevanja; ali kako toga nije bilo, pokušao je da ga zastraši rečima: „Ako ove kremenjače odrade svoje, ima da te pošaljem Bogu za par minuta.“
„Molim vas, dajte sve od sebe“, odgovori Tom, „jer nisam došao da se igram. Naši životi su u Božjim rukama, a jedan od nas već stoji na ivici večnosti.“
Ova opaska vidno uzdrma Pranklija, koji pobledi i drhtavim glasom reče: „Nije prilično za jednog sveštenika da se upušta u krvoproliće i svađe.“
„Vašu drskost bih i pretrpeo“, reče Istgejt, „da niste uvredili čast mog poziva, koju smatram svojom dužnošću da branim i sopstvenom krvlju; i ne mislim da je zločin ukloniti iz sveta jednog razvratnog bednika bez ikakvih moralnih ili verskih načela.“
„Možeš mi uzeti život“, povika Prankli, „ali nemoj da ubijaš moj karakter! Zar nemaš savesti?“ „Moja savest je potpuno mirna“, odgovori Tom. „A sad, gospodine, evo nas na mestu — zauzmite položaj, pripremite pištolj i neka vam Bog bude milostiv!“
Ovu rečenicu izgovori glasno, svečano, sa šeširom u ruci i pogledom uprtim ka nebu; zatim izvuče veliki konjički pištolj i zauze položaj. Prankli pokuša da pripremi svoj pištolj, ali mu se ruka toliko tresla da nije uspeo. Videvši to, Istgejt mu ponudi pomoć, ali squire, sav u panici, zamoli da duel odlože za sutra, jer još nije sredio svoje poslove.
„Nisam napravio testament“, reče, „moje sestre su neobezbeđene, i upravo se setih jednog starog obećanja koje moram ispuniti. Pokazaću ti da nisam čovek bez časti, pa me onda ubij ako želiš.“
Istgejt je odmah shvatio poruku i reče da jedan dan neće ništa pokvariti. „Daleko bilo da ti budem prepreka da učiniš nešto časno i bratski.“ Tako su se mirno vratili zajedno. Prankli je odmah pripremio dokument o postavljenju i predao ga Istgejtu, rekavši da je sada sve sredio i spreman je da ga ponovo prati do čempresa. Tom mu na to reče da nikada ne bi digao ruku na tako velikodušnog čoveka. Štaviše, kada su se sledeći put sreli u kafani, Tom mu se izvini ako je u besu rekao nešto uvredljivo, a Prankli mu rado oprosti i srdačno se rukuju, rekavši da ne želi da bude u zavadi s nekadašnjim drugom s koledža. Ipak, već sledećeg dana je iznenada napustio Bat, a tada mi je Istgejt ispričao celu priču, vrlo zadovoljan što je lukavstvom osigurao parohiju vrednu 160 funti godišnje.
O svom ujaku trenutno nemam ništa novo da ti pišem, osim da sutra krećemo za London, svi zajedno. On i dame, s kuvaricom i psom Čauderom, idu kočijom; a ja i momak na konjima. Detalje puta pisaću ti u sledećem pismu, ako nas ne zadesi neka nezgoda.
Tvoj verni,
Dž. Melford
Bat, 17. maj
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар