Thomas Pynchon nikada, nikad , nije dao intervju. Ovaj titanski talentovani pisac čuvao svoju privatnost kao rizik od bekstva. National Enquirer je nedavno vrebao Pynchona šest meseci pre nego što je ukrao njegovu fotografiju dok je glasao na svom lokalnom biračkom mestu, što je za neke od nas bilo kao pucanje u vojnika u činu podizanja američke zastave. Pynchonov stav je stav svakog privatnog pisca: neka knjige govore same za sebe.
Sledeća pitanja i odgovori shvataju vrlo doslovno ovog suzdržanog autora. Evo priče o Pynchonovom životu i radu, s posebnim fokusom na Kaliforniju, kako je ispričana u njegovih devet knjiga. Njegovi odgovori su njegove vlastite reči, uzete doslovno, iz jedne po jedne knjige, od V. do Bleeding Edge . Dobar pisac i njegovi likovi možda misle da raspravljaju o drugim stvarima, ali ja tvrdim da je tastatura svakog autora poligraf. Pynchon - smešan, proročanski, muški, kalifornijski prema otiscima prstiju - piše svoju autobiografiju sa svakim redom.
Prvo činjenice: Thomas Ruggles Pynchon Jr. rođen je 8. maja 1937. u gradu Glen Cove na Long Islandu u New Yorku. Upisao je Cornell kao glavni predmet fizike, okrenuo stranicu u katalogu kolegija i pronašao drugi dom na odseku za engleski jezik. Nakon što je diplomirao, radio je u Seattleu kao tehnički pisac za Boeing i boravio je između ostalog u Mexico Cityju i Guanajuatu. Negde tamo napisao je jedan od najboljih američkih debitantskih romana prošlog stoleća, 1963. V., gde počinjemo.
DAVID KIPEN: Gde bismo prvo trebali pogledati da bismo vas razumeli?
THOMAS PYNCHON: Na zapadnu obalu.
KIPEN: Ali ti si Jenki čiji su preci došli ovamo na Mayfloweru! Kako biste opisali svoj utisak o Kaliforniji iz detinjstva pre nego što ste je ikada posetili?
PYNCHON: Volim vesterne i detektivske priče.
KIPEN: A kako vas je oblikovalo odrastanje u tradicionalnim prigradskim porodicama? Čega se najviše sećate s Long Islanda?
PYNCHON: Očev torzo, čvrst i siguran u njegovom J. press odelu; oči kćeri, tajna iza sunčanih naočala sa kamenčićima… ko bi mogao pobeći? Ko bi to hteo?
KIPEN: Gde da bežim? Šta ste hteli znati umesto toga?
PYNCHON: Kakva je cesta... Kakva je zapadno od Ithace i južno od Princetona.
KIPEN: Sigurno si otkrio. Završili ste na Manhattan Beachu i napisali onaj deo nastavnog plana Uvoda u modernu fikciju u L.A.-u, The Crying of Lot 49. Recite mi, što vam je doneo život tako blizu Pacifika?
PYNCHON: Prava alternativa odsutnosti izlaza, odsutnosti iznenađenja u životu, što boli um svakog Amerikanca kojeg poznaješ, a i tebe takođe, draga.
KIPEN: Jednom ste napisali da je Lot 49 priča koja se "prodavala kao 'roman'... u kojoj sam, čini se, zaboravio većinu onoga što sam mislio da sam naučio do tog trenutka." Kako to možeš reći? Knjiga toliko znači mnogima od nas. Hoćeš li ostati pri tome? Ili ste—?
PYNCHON: Da... drugo razmišljanje.
KIPEN: Razumem ako mislite da previše ljudi prvo čita Lot 49 jer je kratak. Ali ipak, lepota teksta-
PYNCHON: Zašto...svi su toliko zainteresirani za tekstove?...Vi muški, vi ste kao puritanci koji pričaju o Bibliji. Tako opsednut rečima, rečima... Stvarnost je u ovoj glavi. Rudnik. Ja sam projektor u planetariju.
KIPEN: Jeste li proveli neko vreme na zvezdarnici Griffith? Usput, vaša ljubav prema tradiciji Raymonda Chandlera u Lotu 49 stvarno blista. Jeste li još uvek zainteresovani za pisanje u L.A.-u? Nadam se da vam ne smeta ako vam preporučim sjajnu novu knjigu na tu temu. Slučajno imam primerak ovde.
PYNCHON: Tvoja knjiga?
KIPEN: Želeo bih da potpišem...
PYNCHON: Stvarno dobra dokumentacija, to kalifornijsko sranje.
KIPEN: Ali ja sam te u njoj dva puta citirao! Tako si citiran, iznenađen sam da se niko drugi nije setio sastaviti ovakav intervju.
PYNCHON: Naš advokat će to pročitati.
KIPEN: Hmm. Nakon Lota 49 povukli ste se i napisali ono što većina ljudi, pomalo ishitreno, smatra vašim remek-delom: Gravity's Rainbow. Kako je za vas tada izgledao tipičan radni dan u L.A.-u? Probudiš se. Što prvo čujete ujutro, južno od aerodroma ?
PYNCHON: Vrisak ispunjava vazduh!
KIPEN: Ali to je... misliš, najpoznatija prva rečenica u modernoj književnosti ti je pala na pamet dok si živieo blizu putanje leta u LAX-u?
PYNCHON: Sada—
KIPEN: Takođe ste napravili mesta za druge kalifornijske skandale u knjizi, kao što su anti-Chicano Zoot Suit Riots 1943. Uprkos svoj tami, mora postojati nešto o L.A.-u i njegovim mitologijama što vam nedostaje?
PYNCHON: Čipkasti balkoni zgrade Bradbury...
KIPEN: 2023. obeležen je 50. jubilej objavljivanja Gravity's Rainbow. Ne bi li trebala biti neka vrsta lokalnog obeležavanja ove prekretnice?
PYNCHON: Konferencija ili tako nešto?
KIPEN: Vidi hoćemo li te pozvati. Jeste li ikada mislio da će knjiga postati takav klasik? A ako ne, što si mislio da ćeš sledećih pola stoleća spremiti svetu?
PYNCHON: Ogromni kartel s pobednicima i gubitnicima, u prijateljskom dogovoru da dele što se ima podeliti... Mogu nas pokupiti jednog po jednog.
KIPEN: Ko je mogao stajati iza toga?
PYNCHON: Ludi (ili, ako volite paranoičnei sistemi, užasno racionalni) naftaš iz Midlanda, Texas.
KIPEN: Mislite na porodicu Bush? Gde bi takav kartel oprao svoj novac?
PYNCHON: Sav novac od nafte koji su uzeli Nobelovi otišao je za Nobelove nagrade.
KIPEN: Nobelove? Šššš, ćuti. Mogli biste izgubiti priliku za nagradu ako ih namamite. Zašto biste to rizikovali? Za što su oni i svi ti drugi industrijalci toliko krivi?
PYNCHON: Uzmi i ne vraćaj... Sistem koji uklanja te goleme količine energije iz ostatka sveta kako bi svoju malu očajnu frakciju držao profitabilnom.
KIPEN: Kad smo već kod energije, gde je tvoja nestala nakon Rainbowa? Jedino što ste objavili sledećih 17 godina bila je zbirka od pet kratkih priča za mlade, Sporo uči. Sadržao je "Tajnu integraciju" - najbolje moguće mesto za početnike iz Pynchona, praktički savršenu priču o rasizmu i mašti - plus šarmantan, iznenađujuće autobiografski uvod. Šta vas je naposletku navelo da čitaocima date uvid u život iza književnosti?
PYNCHON: Negde sam imao ideju da lični život osobe nema nikakve veze s fikcijom, dok je istina, kao što svi znaju, gotovo suprotna.
KIPEN: Dakle, priznajete da malo biografije ponekad može baciti korisno svetlo na spisateljski rad? Bez mudrih pitanja o tome što se nalazi u vašem hladnjaku ili čak na policama s knjigama – više ljudska misterija o tome ko ste vi igra ulogu u onome što radite.
PYNCHON: [Tišina.]
KIPEN: Dobro... Šta biste savetovali današnjim romanopiscima u nadobudnim godinama - mladim ili drugim, na fakultetu ili izvan njega?
PYNCHON: Začepi i slušaj američke glasove.… 60-te su bile… ograničene neuspehom studenata na koledžu i radnika da se politički okupe… stvarna, nevidljiva klasna polja sile u načinu komunikacije između dve grupae.
KIPEN: Nadam se da to više nikada nećemo videti. Ponovno ste se osvrnuli na kontrakulturu u svom prvom romanu nakon gotovo dva desetleća, Vineland, iz 1990. — jednom od retkih romana koji između korica obuhvata i Severnu i Južnu Kaliforniju. Gde si bio sve te godine?
PYNCHON: Okrug Humboldt... Prekrasna zemlja, samo kratka vrtnja gore ili dole 101 od svega... Možete se sakriti, u redu.
KIPEN: Ženski likovi u Vinelandu nekako se čine još dubljim i dimenzionalnijim od onih u vašim ranijim spisima. Šta se tamo dogodilo?
PYNCHON: Moguće je, / Neverojatno, / To je ljubav…
KIPEN: Ah da, 1990. oženio si se svojom devojkom, za koju mislim da je i tvoja agentica, a iduće godine ste dobili zajedničkog sina. Usput, čestitam vam 30. godišnjicu. I što mislite kakva je budućnost zemlje oko Vinelanda, na rubu roditeljstva?
PYNCHON: Jednog dana, s pravim čovekom u Beloj kući, postojaće Isusov odsek, da, i Isusov sekretar ... Demontaža New Deala, poništavanje učinaka Drugog svetskog rata, obnova fašizma kod kuće i širom sveta, beg u prošlost, zar ne osećaš to, sva ta opasna detinjasta glupost—"Ne sviđa mi se kako je ispalo, želim da bude na moj način."
KIPEN: Drago mi je da smo izbegli taj metak.
PYNCHON: (Gorko plače.)
KIPEN: Otprilike u vreme kad ste objavili Vineland, vratili ste se u New York i dovršili Mason & Dixon, o dvojici britanskih geodeta iz 18. stoleća koji su povukli granicu između ropstva i slobode. Jedan je kritičar knjigu nazvao dostojnom "[Pynchonovih] dvostrukih opsesija – Amerike i nauka– ali s njegovim besom zbog nereda koji je pohlepa napravila od oboje." Možda su zaboravili treću opsesiju: toliko ste strastveni prema muzici u svojim knjigama. Slušate li je dok pišete? Kakvu ?
PYNCHON: Ritam motora, buka mlinova, kamenje oceana, bubnjevi u noći... Muzika za surfanje!
KIPEN: Jesi li dobro? Primećujem da vaš jezik postaje pomalo anakron...
PYNCHON: I ti takođe.
KIPEN: Činiš mi se tako nežan tip. Zašto sav naglasak na zavjerama i paranoji u vašim knjigama? Zašto bi vas vladajuća klasa ciljala?
PYNCHON: Nekako sam dao štampati knjigu s prikazima određenih zločina koje sam posmatrao, a koje su počinili jaki protiv slabijih.
KIPEN: Pa ipak, opšti ton Masona & Dixona deluje mekše, više oprašta. Šta se tamo dogodilo?
PYNCHON: Ono što se ponekad događa s muškarcima... je da će jednog dana iznenada shvatiti koliko vole svoju decu, kao što dete daje svoju ljubav... Čudo očinstva.
KIPEN: Nakon Masona i Dixona objavili ste svoj najduži, možda najpodcenjeniji roman, 2006. Against the Day, koji je jedna recenzija kasnije opisala kao "asteroid koji se još dimi, čiju vanzemaljsku unutarnju muziku čitaoci tek počinju tapkati unatrag." Događa se širom Evrope i šire, ali kao i Gravity's Rainbow završava u Los Angelesu. Kalifornija ti se stvarno uvukla pod kožu, zar ne? Šta vam padne na pamet kada pomislite na L.A.?
PYNCHON: Neprocenjiva količina svetla... štakorske pošasti pune starog kalifornijskog novca, neumoljiva nepriznata prošlost.
KIPEN: Veliki deo Against the Day je dobar kao i sve što ste napisali. Zašto mislite da čitaoci nisu cenili ono što zaslužuje?
PYNCHON: Leni gadovi.
KIPEN: Pa, ne mislite li da kritičari i naučnici mogu igrati ulogu u rasvetljavanju vašeg rada koji bi ih inače mogli zastrašiti?
PYNCHON: Uz dužno poštovanje profesoru... Ne znam koliko toga mogu podneti.
KIPEN: Tri godine nakon Against the Day izašli ste s Inherent Vice, detektivskom pričom koju je drugi kritičar nazvao "remek-delom za bacanje", "epom o čupavom psu" i - oprostite, je li to potpuna, dobro čitana serija iz časopisa Alta? Koja je tema vašeg najdražeg dela do sada?
PYNCHON: Musso & Frank's.
KIPEN: Moja kratka priča? Iz izdanja od prošlog leta? Je li vam se svidelo?
PYNCHON: Dobar komad... posla.
KIPEN: Sada kada znate puno više o Kaliforniji nego na početku svoje karijere, šta mislite koja je bila prekretnica u istoriji? Industrijski procvat Drugog svetskog rata? Otkriće zlata 1848.
PYNCHON: Dolazak ekspedicije Portolá 1769.... Na licu jednog od njih - možda ličnop Portolá? bio je izraz čuđenja, onoga: Šta je ovo, kakav neočekivani raj? Je li Bog svojim prstom nacrtao i blagoslovio ovu savršenu malu dolinu, s namerom da bude samo za nas?
KIPEN: To mi slama srce. A koje je vaše osobno najživlje sećanje na L.A.?
PYNCHON: Jedne noći... u Westwoodu... devojčica... bez daha od uzbuđenja ispred osvetljenog izloga knjižare, zvala je svoju majku da dođe videti. "Knjige, mama! Knjige!"
KIPEN: Hej! Ne biste li vi trebali biti ovaj neverojatno polimatični romanopisac koji je odavno trebao dobiti Nobelovu nagradu, samo što su njegove knjige preteške za razumevanje Švedske akademije? Thomas Pynchon, ti si samo stari mekušac!
PYNCHON: Šššš
KIPEN: Ako toliko voliš Kaliforniju, zašto se jednostavno ne preseliš? Šta čekas
PYNCHON: Jednog dana, s pravim čovekom u Beloj kući, postojaće Isusov odsek, da, i Isusov sekretar ... Demontaža New Deala, poništavanje učinaka Drugog svetskog rata, obnova fašizma kod kuće i širom sveta, beg u prošlost, zar ne osećaš to, sva ta opasna detinjasta glupost—"Ne sviđa mi se kako je ispalo, želim da bude na moj način."
KIPEN: Drago mi je da smo izbegli taj metak.
PYNCHON: (Gorko plače.)
KIPEN: Otprilike u vreme kad ste objavili Vineland, vratili ste se u New York i dovršili Mason & Dixon, o dvojici britanskih geodeta iz 18. stoleća koji su povukli granicu između ropstva i slobode. Jedan je kritičar knjigu nazvao dostojnom "[Pynchonovih] dvostrukih opsesija – Amerike i nauka– ali s njegovim besom zbog nereda koji je pohlepa napravila od oboje." Možda su zaboravili treću opsesiju: toliko ste strastveni prema muzici u svojim knjigama. Slušate li je dok pišete? Kakvu ?
PYNCHON: Ritam motora, buka mlinova, kamenje oceana, bubnjevi u noći... Muzika za surfanje!
KIPEN: Jesi li dobro? Primećujem da vaš jezik postaje pomalo anakron...
PYNCHON: I ti takođe.
KIPEN: Činiš mi se tako nežan tip. Zašto sav naglasak na zavjerama i paranoji u vašim knjigama? Zašto bi vas vladajuća klasa ciljala?
PYNCHON: Nekako sam dao štampati knjigu s prikazima određenih zločina koje sam posmatrao, a koje su počinili jaki protiv slabijih.
KIPEN: Pa ipak, opšti ton Masona & Dixona deluje mekše, više oprašta. Šta se tamo dogodilo?
PYNCHON: Ono što se ponekad događa s muškarcima... je da će jednog dana iznenada shvatiti koliko vole svoju decu, kao što dete daje svoju ljubav... Čudo očinstva.
KIPEN: Nakon Masona i Dixona objavili ste svoj najduži, možda najpodcenjeniji roman, 2006. Against the Day, koji je jedna recenzija kasnije opisala kao "asteroid koji se još dimi, čiju vanzemaljsku unutarnju muziku čitaoci tek počinju tapkati unatrag." Događa se širom Evrope i šire, ali kao i Gravity's Rainbow završava u Los Angelesu. Kalifornija ti se stvarno uvukla pod kožu, zar ne? Šta vam padne na pamet kada pomislite na L.A.?
PYNCHON: Neprocenjiva količina svetla... štakorske pošasti pune starog kalifornijskog novca, neumoljiva nepriznata prošlost.
KIPEN: Veliki deo Against the Day je dobar kao i sve što ste napisali. Zašto mislite da čitaoci nisu cenili ono što zaslužuje?
PYNCHON: Leni gadovi.
KIPEN: Pa, ne mislite li da kritičari i naučnici mogu igrati ulogu u rasvetljavanju vašeg rada koji bi ih inače mogli zastrašiti?
PYNCHON: Uz dužno poštovanje profesoru... Ne znam koliko toga mogu podneti.
KIPEN: Tri godine nakon Against the Day izašli ste s Inherent Vice, detektivskom pričom koju je drugi kritičar nazvao "remek-delom za bacanje", "epom o čupavom psu" i - oprostite, je li to potpuna, dobro čitana serija iz časopisa Alta? Koja je tema vašeg najdražeg dela do sada?
PYNCHON: Musso & Frank's.
KIPEN: Moja kratka priča? Iz izdanja od prošlog leta? Je li vam se svidelo?
PYNCHON: Dobar komad... posla.
KIPEN: Sada kada znate puno više o Kaliforniji nego na početku svoje karijere, šta mislite koja je bila prekretnica u istoriji? Industrijski procvat Drugog svetskog rata? Otkriće zlata 1848.
PYNCHON: Dolazak ekspedicije Portolá 1769.... Na licu jednog od njih - možda ličnop Portolá? bio je izraz čuđenja, onoga: Šta je ovo, kakav neočekivani raj? Je li Bog svojim prstom nacrtao i blagoslovio ovu savršenu malu dolinu, s namerom da bude samo za nas?
KIPEN: To mi slama srce. A koje je vaše osobno najživlje sećanje na L.A.?
PYNCHON: Jedne noći... u Westwoodu... devojčica... bez daha od uzbuđenja ispred osvetljenog izloga knjižare, zvala je svoju majku da dođe videti. "Knjige, mama! Knjige!"
KIPEN: Hej! Ne biste li vi trebali biti ovaj neverojatno polimatični romanopisac koji je odavno trebao dobiti Nobelovu nagradu, samo što su njegove knjige preteške za razumevanje Švedske akademije? Thomas Pynchon, ti si samo stari mekušac!
PYNCHON: Šššš
KIPEN: Ako toliko voliš Kaliforniju, zašto se jednostavno ne preseliš? Šta čekas
PYNCHON: Granica na kojoj niko više u magli nije mogao videti ko je Meksikanac, ko je Anglo, ko je ko.
KIPEN: Pre šest godina ponovno ste posetili New York za Bleeding Edge, "slatko traljavu komediju o ponovnom braku, napola skrivenu iza nakrivljene Groucho maske druge po redu Pynchonove privatne detektivske priče", prema još jednom kritičaru.
PYNCHON: ko su ovi ljudi?
KIPEN: Nema veze. Dakle, sada je javna tajna da živite ovde...?
PYNCHON: Na gornjoj zapadnoj strani.
KIPEN: Ali što je s mojom tezom? Gradim vodootporan slučaj za tebe kao suštinskog kalifornijskog romanopisca, pamtim praktički sve tvoje romane dok te ne uspem citirati izvan konteksta i navesti te da nešto kažeš - a onda ćeš svoj najnoviji roman smestiti na Manhattan?
PYNCHON: Empatija, to je ono od čega smo danas svi ostali, kamion se nije pojavio.
KIPEN: Sada imaš, koliko, 82 godine? Dakle, kakav je život za vas ovih dana?
PYNCHON: Nastavićemo naporno raditi.
KIPEN: Znao sam! Dakle, uskoro stiže još jedan roman?
PYNCHON: Da. Ne. dobro sam... šta?
KIPEN: Razumem. Ne želiš zabrljati. Javi mi ako možeš, u redu? I vidim da nam ponestaje vremena. U svojim romanima stalno smišljate pesme. Bi li vam smetalo da improvizujemo nežnu pesmu?
PYNCHON: Duet?
KIPEN: (tempom kao pesma) Tome, što misliš o sadašnjoj administraciji? Samo između tebe i mene, preko nekoliko velikih?
PYNCHON: (unisono) Računovođe troškova Donalda Trumpa... glavno načelo... platite velikim izvođačima, ignorišite male.
KIPEN: Ali duboko u sebi, jesi li ti Kalifornijac ili nisi?
PYNCHON: Nosim kalifornijske tablice na svojoj guzici.
KIPEN: Tako je više (ide u zagrljaj)!
PYNCHON: (Jedno od onih dugih sleganja ramenima sa Zapadne obale.)
KIPEN: (široko raširenih ruku) Jesi li siguran?
PYNCHON: [Zavesa.]
David Kipen, bivši direktor književnosti NEA, predaje na UCLA i vlasnik je biblioteke za pozajmicu Libros Schmibros u Los Angelesu. Njegova poslednja knjiga je Dear California: The Golden State in Diaries and Letters .
KIPEN: Pre šest godina ponovno ste posetili New York za Bleeding Edge, "slatko traljavu komediju o ponovnom braku, napola skrivenu iza nakrivljene Groucho maske druge po redu Pynchonove privatne detektivske priče", prema još jednom kritičaru.
PYNCHON: ko su ovi ljudi?
KIPEN: Nema veze. Dakle, sada je javna tajna da živite ovde...?
PYNCHON: Na gornjoj zapadnoj strani.
KIPEN: Ali što je s mojom tezom? Gradim vodootporan slučaj za tebe kao suštinskog kalifornijskog romanopisca, pamtim praktički sve tvoje romane dok te ne uspem citirati izvan konteksta i navesti te da nešto kažeš - a onda ćeš svoj najnoviji roman smestiti na Manhattan?
PYNCHON: Empatija, to je ono od čega smo danas svi ostali, kamion se nije pojavio.
KIPEN: Sada imaš, koliko, 82 godine? Dakle, kakav je život za vas ovih dana?
PYNCHON: Nastavićemo naporno raditi.
KIPEN: Znao sam! Dakle, uskoro stiže još jedan roman?
PYNCHON: Da. Ne. dobro sam... šta?
KIPEN: Razumem. Ne želiš zabrljati. Javi mi ako možeš, u redu? I vidim da nam ponestaje vremena. U svojim romanima stalno smišljate pesme. Bi li vam smetalo da improvizujemo nežnu pesmu?
PYNCHON: Duet?
KIPEN: (tempom kao pesma) Tome, što misliš o sadašnjoj administraciji? Samo između tebe i mene, preko nekoliko velikih?
PYNCHON: (unisono) Računovođe troškova Donalda Trumpa... glavno načelo... platite velikim izvođačima, ignorišite male.
KIPEN: Ali duboko u sebi, jesi li ti Kalifornijac ili nisi?
PYNCHON: Nosim kalifornijske tablice na svojoj guzici.
KIPEN: Tako je više (ide u zagrljaj)!
PYNCHON: (Jedno od onih dugih sleganja ramenima sa Zapadne obale.)
KIPEN: (široko raširenih ruku) Jesi li siguran?
PYNCHON: [Zavesa.]
Нема коментара:
Постави коментар