KATEGORIJE

11. 3. 2024.

Michael Crichton, Niz vreme ( nastavak 4 )


Ceo roman u nastavcima vidi :

Zatim tišina.

Tama.

Ništa.

U kontrolnoj sobi, David Stern je promatrao kako bljeskovi na gumenom podu postaju manji i slabiji i naposletku potpuno nestaju. Strojevi su otišli. Tehničari su se odmah okrenuli prema Barettu i započeli transmisijske odbrojavanje.

Ali Stern je nastavio buljiti u tačku na gumenom podu gde su bili Chris i ostali. "I gde su oni sad?" upitao je Gordona.

"Oh, sad su stigli", reče Gordon. "Sad su tamo."

"Ponovno su izgradjeni?"

"Da."

"Bez faksa na drugom kraju."

"Tako je."

"Recite mi zašto", reče Stern. "Recite mi detalje s kojima nismo trebali gnjaviti ostale."

"U redu", reče Gordon. "Nije ništa loše. Mislio sam samo da bi ostale to moglo, pa, uznemiriti."

"A-ha."

"Vratimo se natrag", reče Gordon, "do interferencijskih uzoraka, koji su nam, sećate se, pokazali da drugi univerzumi utiču na naš. Ne moramo ništa učiniti da bi se interferencijski uzorak pojavio. Jednostavno se dogadja sam po sebi."

"Da."

"I ta je interakcija vrlo pouzdana; uvek će se pojaviti, kad god postavite par proreza."

Stern potvrdno kimne glavom. Pokušavao je shvatiti gde ovo vodi, ali nije mogao predvideti smer kojim je Gordon krenuo.

"Stoga znamo da u odredjenim situacijama možemo računati da će drugi univerzumi učiniti da se nešto dogodi. Mi napravimo proreze, a drugi univerzumi naprave uzorak koji mi vidimo, svaki put."

"Dobro..."

"I ako prenosimo kroz crvotočinu, osoba se uvek rekonstituse na drugom kraju. Možemo računati da će se to dogoditi, takodjer."

Napravio je pauzu. Stern se namršti.

"Čekajte malo", reče on. "Govorite li da kad prenosite, osobu rekonstituise drugi univerzum?"

"Zapravo, da. Mislim, moralo bi biti tako. Mi ih ne možemo rekonstituisati, jer mi nismo onde. Mi smo u ovom univerzumu."

"Znači, vi ne rekonstruisete..."

"Ne."

"Jer ne znate kako", reče Stern.

"Jer ne smatramo da je to neophodno", reče Gordon. "Isto kao što ne smatramo neophodnim zalepiti tanjire za sto kako bi ostali na njemu. Ostaju na njemu sami po sebi. Mi koristimo karakteristiku univerzuma, silu teže. A u ovom slučaju, koristimo karakteristiku multiverzuma."

Stern se namršti. Odmah mu je bila sumnjiva ta analogija; bila je previše zgodna, prejednostavna.

"Gledajte," reče Gordon, "cela bit kvantne tehnologije jest da zahvata sve univerzume. Kad kvantni kompjuter računa - kad se koriste sva trideset dva kvantna stanja elektrona - kompjuter praktički obavlja te kalkulacije u drugim univerzumima, zar ne?"

"Da, tehnički, ali-"
"Ne. Ne praktički. Zaista." Opet pauza.

"Moglo bi se lakše razumeti", rekao je Gordon, "ako se gleda iz perspektive drugog univerzuma. Taj univerzum gleda osobu koja odjednom dolazi. Osoba iz drugog univerzuma."

"Da..."

"I to je ono što se dogodilo. Osoba jest došla iz drugog univerzuma. Ne samo našeg."

"Molim?"

"Čovek nije došao iz našeg univerzuma", reče Gordon.

Stern zatrepće. "Nego odakle?"

"Došao je iz univerzuma koji je gotovo identičan našem - identičan u svakom smislu - osim što oni znaju kako rekonstituisati čoveka na drugom kraju."

"Šalite se."

"Ne."

"Kate koja će se vratiti ovde nije ista ona koja je otišla? Ona je Kate iz drugog univerzuma?"

"Da."

"Znači ona je gotovo Kate? Neka vrsta Kate? Polu-Kate?"

"Ne. Ona je Kate. Koliko smo uspeli ustanoviti bez ispitivanja, ona je apsolutno identična našoj Kate. Jer su naš univerzum i njihov univerzum gotovo identični."

Ali svejedno, ona nije ona Kate koja je otišla odavde."
"Kako bi mogla biti? Ona je bila uništena, i rekonstruisana."
"Osećate li se drugačije kad se to dogodi?" reče Stern.
"Samo na sekundu ili dve", reče Gordon.


ooo

Crnilo.
Tišina, a zatim u daljini, blistavo belo svetlo. Dolazi bliže. Brzo.
Chris zadrhta dok je jak električni udar poput vala prošao kroz njegovo telo, i naterao njegove prste u nekontrolisan trzaj. Na trenutak, on je odjednom osetio svoje telo, na onaj način na koji čovek oseća odeću kad je prvi put odene; osetio je meso koje ga je obuhvatalo, osetio je njegovu težinu, povlačenje sile teže prema dole, pritisak svog tela na tabane na stopalima. Zatim zasljepljujuću glavobolju, jedan jedini udar, i zatim je nestala i bio je okružen jarkom ljubičastom svetlošću. Trznuo se, i zatreptao očima.

Stajao je na sunčanoj svetlosti. Vazduh je bio prohladan i vlažan. Ptice su cvrkutale na ogromnom drveću koje se uzdizalo nad njim. Pruge sunca silazile su kroz guste krošnje i prošaravale su tlo. On je stajao obasjan jednom zrakom. Stroj je stajao pokraj uske blatnjave staze koja je vijugala kroz šumu. Ravno ispred, kroz rupu u drveću, video je srednjovekovno selo.

Prvo nakupina farmerskih parcela i koliba, pramenovi sivog dima što se uzdižu od slamnatih krovova. A zatim kameni zid i krovovi od tamnog kamena unutar samoga grada, i napokon, u daljini, dvorac s cilindričnim kulama. Odmah ga je prepoznao: grad i utvrda Castelgard. I više nije bio u ruševinama. Njegovi su zidovi bili celi. Ovde je.

CASTELGARD

"Ništa na svetu nije tako sigurno kao smrt."

JEAN FROISSART, 1359.

polje na

kojem se

održava

turnir

Castelgard

37.00.00

Gomezova lagano iskoči iz stroja. Marek i Kate polako su iskoračili van iz svojih kaveza, naizgled omamljeni dok su gledali uokolo. Chris takodje istupi napolje. Njegova su stopala dotaknula tlo prekriveno mahovinom. Tlo pod nogama bilo je elastično.

Marek reče: "Fantastično!" i istog se trena odmakne od stroja, prelazeći blatnjavu stazu kako bi imao bolji pogled na grad. Kate ga je sledila. Činilo se da je ona još uvek u šoku.

Ali Chris je želeo ostati blizu stroja. Polako se okrenuo, gledajući prema šumi. Učinila mu se mračna, gusta, prastara. Stabla su, primetio je, bila golema. Neka od njih imala su toliko debela debla da bi se troje ili četvero ljudi moglo sakriti iza njih. Uzdizala su se visoko prema nebu, rasprostirući lisnati baldahin iznad njih koji je zatamnjivao najveći deo tla.

"Lepo, zar ne?" reče Gomezova. Činilo se da je osetila da mu je nelagodno.

"Da, lepo", odgovori on. Ali uopste to nije tako osećao; nešto u vezi s ovom šumom činilo mu se zlokobno. Okretao se oko sebe pokušavajući razumeti zašto je imao izrazit osećaj da je nešto krivo u onome što vidi - nešto je nedostajalo, ili je stršalo. Napokon, reče: "Šta je krivo?"

Ona se nasmeje. "A, to", rekla je. "Poslušajte."

Chris na trenutak ostane miran, slušajući. Čuo se cvrkut ptica, nežno šuštanje laganog povetarca kroz drveće. Ali osim toga...

"Ne čujem ništa."

"Tako je", reče Gomezova. "To neke ljude uznemiri kad dodju prvi put. Ovde nema pozadinske buke: nikakvog radija ili televizora, nema aviona, nikakvih strojeva, automobili ne prolaze. U dvadesetom smo stoleću tako navikli da stalno čujemo zvukove da se tišina čini jezivom."

"Valjda je tako." To je barem bilo kako se on osećao. Okrenuo se od drveća i pogledao na blatnjavu stazicu, suncem obasjan puteljak kroz šumu. Na mnogim je mestima blato bilo duboko više od pola metra, izmešano mnogim kopitima.

Ovo je bio svet konja, pomisli on.

Nikakvih zvukova strojeva. Mnoštvo otisaka kopita.

Duboko je udahnuo, i polako izdahnuo. Čak se i vazduh doimao drugačijim. Opojan, oraspoložujući, kao da je u sebi sadržavao više kiseonika.

Okrenuo se i video da je stroj nestao. Činilo se da Gomezova nije zabrinuta.
"Gde je stroj?" reče on, pokušavajući ne zvučati zabrinuto.

"Odlutao je."
"Odlutao?"

"Kad su strojevi do kraja napunjeni, pomalo su nestabilni. Imaju tendenciju kliznuti iz sadašnjeg vremena. Tako da ih ne možemo videti."

"Gde su?" reče Chris.

Ona slegne ramenima. "Ne znamo tačno. Mora da su u drugom univerzumu. Gde god da su, dobro im je. Uvek se vraćaju."

Kako bi to demonstrirala, podigla je svoj keramički marker i noktom palca pritisnula tipku. U sve sjajnijim bljeskovima svetlosti strojevi su se vratili: sva četiri kaveza stajala su tačno tamo gde su bili pre nekoliko minuta.

"Ostaće ovde ovako možda minutu, možda dve", reče Gomezova. "Ali naposletku će ponovno odlutati. Ja ih samo pustim. To ih makne s puta."

Chris kimne glavom; činilo se da zna o čemu govori. Ali pomisao da strojevi lutaju donela je Chrisu nejasan osećaj nelagode; ti su strojevi bili njegova karta za povratak kući, i nije mu se svidjala misao da se oni ponašaju po svojim vlastitim pravilima i da mogu samo tako nestati. Pomisli, bi li iko letio avionom ako bi pilot rekao da je “nestabilan”? Osetio je hladnoću na čelu, i znao je u trenu da će mu izbiti hladan znoj.

Kako bi samom sebi odvratio pažnju, Chris je krenuo stazicom, sledeći ostale, pokušavajući ne utonuti u blato. Opet na čvrstom tlu, progurao se kroz gusti pokrov na tlu, neku vrstu čvrste biljke koja mu je dosezala do struka, poput rododendrona. Bacio je pogled prema Gomezovoj: "Trebamo li zbog nečega u ovoj šumi biti zabrinuti?"
"Samo zbog zmija", reče ona. "Obično su u nižim granama drveća. Padnu ti na ramena i ugrizu te."

"Izvrsno", reče on. "Jesu li otrovne?"

"Vrlo."

"Fatalno?"

"Ne brinite se, vrlo su retke", rekla je ona.

Chris odluči više ne postavljati nikakva pitanja. Ionako je dotad došao do suncem obasjanog otvora u krošnjama. Pogledao je prema dole i ugledao reku Dordogne šesto metara ispod kako vijuga kroz oranice i izgleda, pomisli on, ne baš različito od načina na koji ju je navikao vidjati.

Ali ako je reka bila ista, sve ostalo u ovom krajoliku bilo je drugačije. Dvorac Castelgard bio je posve netaknut, kao i grad. Iza zidova su bile farmerske parcele; na nekim se poljima upravo oralo.

Ali njegovu je pažnju privukao pogled nadesno, gde je video velik pravougaoni samostanski kompleks - i utvrdjeni mlinski most. Njegov utvrdjeni most, pomisli. Most koji je proučavao celo leto-

I nažalost, vrlo se razlikovao od njegove kompjuterske rekonstrukcije.

Chris je video četiri mlinska kotača, ne tri, koji su se okretali u struji reke ispod mosta. I most iznad nije bio jedna celovita gradjevina. Činilo se da postoje barem dve zasebne gradjevine, poput malih kuća. Veća je bila načinjena od kamena, a druga od drveta, što je navodilo na zaključak da su bile izgradjene u različita vremena. Iz kamene su zgrade neprestano rigali sivi pramenovi. Znači, možda su stvarno ovde izradjivali čelik, pomisli on. Ako ste imali meh koji je pokretala voda, onda ste mogli imati i pravu visoku peć. To bi takodje objasnilo i odvojene gradjevine. Jer u mlinovima u kojima se mlelo žito ili zrno nikad u unutrašnjosti nije smelo biti otvorene vatre ili plamena - čak ni sveća. Zato su mlinovi radili samo tokom dana. Zadubljen u detalje, osetio je da se opušta.


ooo

Na drugoj strani blatnjave staze Marek se zagledao u selo oko Castelgarda s laganim osećajem zapanjenosti. Ovde je.

Bio je omamljen, gotovo mu se vrtelo u glavi od uzbudjenja dok je uočavao detalje. U poljima ispod njega seljaci su nosili hlače i tunike od različitih komada materijala sasivenih zajedno u crvenoj i plavoj, te narančastoj i ružičastoj boji. Žive su se boje isticale u kontrastu s tamnom zemljom. Većina polja već je bila zasadjena, i njihove su brazde bile zatvorene. Bio je rani april, tako da će proletna setva ječma, graška, zobi i graha - takozvanog korizmenog useva - uskoro biti dovršena.
Posmatrao je novo polje kako se ore, crnu gvozdenu oštricu vukla su dva vola. Sam je plug uredno okretao zemlju brazde na obe strane. Bilo mu je drago videti niski drveni štitnik postavljen iznad oštrice. Bilo je to ralo, karakteristično baš za ovo vreme.
Hodajući iza čoveka za plugom, seljak je bacao seme ritmičkim pokretom ruke. Vreća sa semenom visila mu je o ramenu. Na kratkoj udaljenosti od sejača, ptice su lepršale iznad brazda i jele seme. Ali ne zadugo. Na obližnjem je polju Marek ugledao čoveka na konju koji je vukao drvenu drljaču u obliku slova T opterećenu velikim kamenom. On je zatvarao brazde, štiteći sjeme.

Činilo se da se sve miče u istom, laganom, stalnom ritmu: ruka koja je bacala seme, plug koji je okretao brazde, drljača koja je zgrtala zemlju. I gotovo da nije bilo zvuka u to mirno jutro, samo zujanje insekata i cvrkutanje ptica.

Iza polja Marek je ugledao zid visine šest metara koji je okružavao grad Castelgard. Kamen je bio taman, posivio od vremena. Najednom se delu zid popravljao; novije kamen bio svetlije boje, žutosiv. Zidari su bili pogrbljeni i radili su brzo. Na vrhu zida čuvari u verižastim oklopima šetali su amo-tamo, ponekad se zaustavljajući kako bi se nervozno zagledali u daljinu. A uzdižući se iznad svega, bio je sam dvorac sa svojim cilindričnim kulama i crnim kamenim krovovima. Zastave su vijorile s tornjića. Sve su zastave pokazivale isti amblem: grb u kestenjastosmedjoj i sivoj boji sa srebrnom ružom.

To je dvorcu davalo svečan izgled, i zaista, na obližnjem polju izvan gradskih zidina postavljalo se drveno gledalište, poput otvorenih tribina, za turnir. Gomila se već počela okupljati. Nekoliko je vitezova bilo onde, konji su bili zavezani pokraj prugastih šatora žarkih boja koji su bili postavljeni posvuda oko polja na kojem će se održati turnir. Paževi i konjušari probijali su se kroz šatore, noseći oružje i vodu za konje.
Marek je sve to promotrio i duboko, zadovoljno uzdahnuo. Sve što je video bilo je tačno, sve do najmanjeg detalja.

ooo

Kate Erickson se zagledala u Castelgard s osećajem zbunjenosti. Pokraj nje je Marek uzdisao poput ljubavnika, ali ona nije bila sigurna zbog čega. Naravno, Castelgard je sad bilo živahno selo, vraćena mu je njegova prijašnja slava, njegove su kuće i dvorac bilo čitavi. Ali sve u svemu, prizor pred njom nije joj izgledao drugačije od bilo kojeg ruralnog francuskog krajolika. Možda malo više zaostao od većine, s konjima i volovima umesto traktora. Ali ostalo... pa, jednostavno, nije bilo toliko različito.
Arhitektonski gledano, najveća je razlika koju je videla izmedju prizora koji je bio pred njom i sadašnjosti bila u tome što su sve kuće imale lauzes krovove, načinjene od naslaganog crnog kamena. Ti su kameni krovovi bili neverovatno teški i zahtevali su dobre okove s unutrašnje strane, zbog čega se za kuće u Perigordu više nisu upotrebljavali, osim u turističkim područjima. Navikla je vidjati francuske kuće s oker krovovima i zakrivljenim rimskim crepovima, ili ravnim crepom francuskog stila.
A ovdje, lauzes su bili posvuda.
Dok je nastavila gledati prizor, polako je uočavala druge detalje. Na primer, bilo je mnogo konja, zaista mnogo, kad uzmeš u obzir konje u poljima, konje na turniru, konje na kojima su jahali po zemljanim putevima, i konje na paši. Mora da joj je trenutačno pred očima više od stotinu konja, pomisli ona. Nije se sećala da je ikad videla tako mnogo konja u jednom trenutku, čak ni u njezinom rodnom Coloradu. Sve vrste konja, od prekrasnih, elegantnih bojnih konja na turniru do raga iz seoskih dvorišta na poljima.
I dok je mnogo ljudi koji su radili na poljima bilo neugledno odeveno, ostali su nosili tako jarke boje da su je gotovo podsetili na Karibe. Ta je odeća bila krpana i ponovno zakrpavana, ali uvek u kontrastnoj boji, tako da su zakrpe bile vidljive čak iz daljine. To je postalo neka vrsta dizajna.
Onda je,takođe , postala svesna jasne granice izmedju relativno malih delova gde su živeli ljudi - gradova i polja - i okolne šume, gustog, golemog zelenog tepiha, koji se protezao u svim smerovima. U ovom je krajoliku šuma prevladavala. Imala je osećaj divljine koja je okružuje, u kojoj su ljudska bića nametljivci. I to manje važni nametljivci.
I kako je ponovno pogledala na grad Castelgard, osetila je da je tu nešto čudno, ali nije znala šta. Dok napokon nije ustanovila da nije bilo dimnjaka.
Nigde nikakvih dimnjaka.
Seljačke su kuće u krovovima od naslaganog kamenja jednostavno imale rupe kroz koje je prolazio dim. Unutar grada kuće su bile slične, iako su njihovi krovovi bili kameni: dim je izlazio iz rupe ili kroz otvor u zidu. Dvorac takodje nije imao dimnjaka.
Posmatrala je period pre no što su se dimnjaci pojavili u ovom delu Francuske. Iz nekog ju je razloga taj trivijalni arhitektonski detalj naterao da zadrhti od neke vrste straha. Svet pre dimnjaka. Kad je dimnjak uopste izumljen? Nije se mogla tačno setiti. Svakako do 1600. godine, do tada su već bili uobičajeni. Ali to je bilo daleko od sadašnjeg vremena.
Ovog “sadašnjeg” vremena, podsetila je samu sebe. Iza sebe je začula Gomezovu kako govori: "Kog to djavola radiš?"

ooo

Kate pogleda iza sebe i vide da je namrgodjeni tip, Baretto, stigao. Njegov je kavez bio vidljiv na drugoj strani staze, nekoliko metara natrag prema šumi.
"Radiću ono što mi se hoće, dodjavola", rekao je Gomezovoj.
Podigao je svoju tuniku od vrećevine, otkrivajući težak kožnati remen s pištoljem u futroli i dve crne granate. Proveravao je svoj pištolj.
"Ako ulazimo u svet", rekao je Baretto, "biću pripremljen."

"To nećeš poneti sa sobom", reče mu Gomezova. "Djavola neću, curo."

"Nećeš. Znaš da to nije dopušteno. Gordon nikad ne bi dopustio da se moderno oružje unese u svet."

"Ali Gordon nije ovde, zar ne?" reče Baretto.

"Gledaj, dodjavola", reče Gomezova, i izvadi svoj beli keramički marker, mašući njim prema Barettu.

Izgledalo je kao da preti da će se vratiti natrag.

,.

36.50.22

U kontrolnoj je sobi jedan od tehničara za monitorima rekao: "Dobijamo otpore u polju."

"Stvarno? To su dobre vesti", reče Gordon.
"Zašto?" reče Stern.

"To znači", reče Gordon, "da se neko uputio natrag u sledeća dva sata. Nesumnjivo vaši prijatelji."

"Znači da će naći profesora i vratiti se unutar dva sata?"

"Da, to je tačno ono-" Gordon se prekine i zabulji u valovitu sliku na monitoru. Malena valovita površina, sa šiljkom koji je stršao u zrak. "Je li to to?"

"Da", reče tehničar.

"Ali amplituda je daleko prevelika", reče Gordon.

"Da. A interval postaje kraći. Naglo."

"Misliš, neko se vraća sad?"

"Da. Uskoro, čini se."

Stern pogleda na svoj sat. Tim je otišao tek pre nekoliko minuta. Nisu mogli doći do profesora tako brzo.

"Šta to znači?" Stern ga upita.

"Ne znam", reče Gordon. Istina je bila da mu se uopste nije svidjao ovaj razvoj dogadjaja. "Mora da imaju nekakve probleme."

"Kakve probleme?"

"Ovako brzo, verovatno je nešto u vezi sa strojem. Možda transkripcijska pogreška."

Stern reče: "Šta je to transkripcijska pogreška?"

Tehničar reče: "Proračun pokazuje dolazak za dvadeset minuta i pedeset sedam sekunda." Merio je jačine polja, i otkucaje intervala.

"Koliko ih se vraća?" reče Gordon. "Svi?"
"Ne", reče tehničar. "Samo jedan."

36.49.19

Chris Hughes nije sebi mogao pomoći, opet je bio teskoban. Usprkos prohladnom jutarnjem vazduhu, on se znojio, koža mu je bila hladna, srce mu je lupalo. Slušanje Baretta i Gomezove kako se svadjaju nije mu podiglo samopouzdanje.

Vratio se natrag do staze, zaobilazeći lokve gustog blata. Marek i Kate su se takodje vratili. Svi su stali malo podalje od svadje.

"Dobro, dobro, dodjavola", Baretto je govorio. Otkvačio je svoje oružje i pažljivo ga odložio na pod svog kaveza. "Dobro. Hoće li te ovo zadovoljiti?"

Gomezova je još uvek tiho govorila, jedva šaptom. Chris je nije mogao čuti.

"U redu je", rekao je Baretto, gotovo režeći.

Gomezova je opet tiho progovorila. Baretto je škrgutao zubima. Bilo je vrlo neugodno stajati onde. Chris se pomakne nekoliko koraka dalje, okrećući ledja svadji, čekajući da završi.

Bio je iznenadjen kad je video da se staza prilično strmo spušta prema dole, i mogao je kroz otvor u lišću videti sve do ravnice koja se nalazila ispod. Tamo je bio samostan - geometrijski posložena dvorišta, natkriveni prolazi, i nadsvodjeni samostanski tremovi, sve izgradjeno od bež kamena, okruženo visokim kamenim zidom. Izgledalo je kao gusto izgradjen, kompaktni mali grad. Bio je iznenadjujuće blizu, možda četiristo metara. Ne više od toga.
"Jebi ga, ja odlazim", reče Kate, i krene niz stazu. Marek i Chris pogledaju jedan drugoga, a zatim krenuše za njom.

"Vi da ste ostali na vidiku, dodjavila", dovikne im Baretto. Gomezova reče: "Mislim da je bolje da krenemo." Baretto je zaustavi rukom. "Ne dok nešto ne raščistimo", reče on. "O tome kako će se stvari rešavati na ovom zadatku."

"Mislim da smo to dobro raščistili", reče Gomezova.

Baretto se nagne bliže i reče: "Zato što mi se nije svideo način na koji se ti..." Ostatak je bio pretih da bi se čuo, osim besnog siktanja njegovog glasa.

Chris je vrlo rado zašao iza zavoja na stazi i ostavio ih za sobom.

ooo

Kate je započela brzu šetnju, osećajući kako joj pri kretanju napetost napušta telo. Svadja joj je ostavila osećaj ukočenosti i nervoze. Nekoliko koraka iza sebe čula je Chrisa i Mareka kako razgovaraju. Chris je bio uznemiren, a Marek ga je pokušavao smiriti. Nije to želela slušati. Malo je požurila. Na kraju, biti ovde, u ovoj fantastičnoj šumi, okružena ovim golemim stablima...

Nakon minutu ili dve, ostavila je Mareka i Chrisa iza sebe, ali znala je da su dovoljno blizu, a bilo je lepo biti sama. Šuma oko nje davala joj je osećaj smirenosti. Slušala je cvrkut ptica i zvuk svojih stopala po stazi. U jednom je trenutku pomislila da je čula i nešto drugo. Malo je usporila da osluhne.

Da, postojao je još jedan zvuk: noge u trku. Činilo se da dolaze iz smera u kom se ona kretala, dalje niz stazu. Začula je nekog kako sopće, hvatajući vazduh.

A takodje i slabiji zvuk, poput tutnjave udaljene grmljavine. Pokušavala je odrediti poreklo te tutnjave, kad se dečak u tinejdžerskoj dobi naglo pojavio iza ugla i divlje potrčao prema njoj.

Dečak je nosio crne štrample, jarko zelenu prošivenu jaknu i crnu kapu. Lice mu je bilo crveno od napora; bilo je očito da je trčao već neko vreme. Činilo se da je zapanjen videvši je kako hoda po stazi. Dok joj je prilazio, zavikao je: "Aydethee, amsel! Grassa due! Aydethee!"

Trenutak kasnije začula je njegov glas preveden u svom umetku u uhu: "Sakrij se, ženo! Za ime Božje! Sakrij se!"

Da se sakrije od čega? Kate se zapitala. Ova je šuma bila pusta. Šta li je mogao misliti time? Možda ga nije dobro razumela. Možda prevod nije bio tačan. Dok je dečak prolazio kraj nje, ponovno je povikao: "Sakrij se!" i grubo gurnuo Kate, mičući je sa staze u šumu. Spotaknula se na kvrgav koren i otkotrljala u grmlje. Udarila se u glavu, i osetila oštar bol i val vrtoglavice. Polako je ustajala na noge, kad je shvatila kakva je ono bila tutnjava.

Konji.

Koji galopiraju punom brzinom prema njoj.

ooo

Chris je ugledao dečaka kako trči uz stazu, i gotovo istog trena začuo zvuk konja u poteri. Dečak je, konačno ostavši bez daha, zastao na trenutak pokraj njih, presavinuo se od bola i na kraju uspeo prodahtati: "Sakrijte se! Sakrijte se!" pre no sto je odjurio u šumu.

Marek je ignorisao dečaka. Gledao je niz stazu. Chris se namršti. "Šta je ovo bilo-"

"Sad!" reče Marek i, prebacivši ruku preko Chrisovih ramena, punom ga snagom povuče sa staze u grmlje. "Isuse," reče Chris, "možeš li mi reći-"

"Šššš!" Marek stavi svoju ruku preko Chrisovih usta. "Želiš li da poginemo zbog tebe?"

Ne, pomisli Chris, s tim je bio nacisto: nije želeo da bilo ko pogine zbog njega. Šestorica konjanika u punom oklopu dolazila su jurišajući uzbrdo prema njima; imali su čelične kacige, verižaste oklope i suknene opasane tunike u smedjoj  i sivoj boji. Konji su bili zaogrnuti u crnu tkaninu prošaranu srebrom. Učinak je bio zlokoban. Glavni jahač, s kacigom s crnim perom na glavi, pokazao je prema napred i uzviknuo: "Godini"

Baretto i Gomezova još su uvek stajali pokraj staze, samo su stajali tamo, očito u šoku od onoga što su videli da galopira prema njima. Crni se jahač nagnuo u sedlu i zamahnuo u luku svojim teškim mačem prema Gomezovoj projahavši pokraj nje.

Chris ugleda Gomezičin bezglavi trup iz kojeg je liptala krv kako se ruši na tlu. Baretto je, poprskan krvlju, glasno opsovao dok je trčao prema šumi. Još je jahača galopiralo uzbrdo. Sad su svi vikali: "Godin! Godini" Jedan od jahača okrenuo je konja i nategnuo luk.

Strela je pogodila Baretta u levo rame dok je trčao, čelični mu je vrh probio na drugu stranu, a udar ga je srušio na kolena. Psujući, Baretto se, zateturavši, ponovno digao na noge, i napokon došao do stroja.

Pokupio je svoj remen, oslobodio jednu od granata i okrenuo se kako bi je bacio. Strela ga pogodi ravno u prsa. Baretto se iznenadi, zakašlje, i padne unazad, raširivši se u sedeći položaj, naslonjen na šipke. Slabašno se potrudio izvući strelu iz prsa. Sledeća strela prodje mu kroz grlo. Granata mu ispadne iz ruke.

Na stazi su konji kretali unatrag i njištali, a njihovi su ih jahači okretali ukrug, vičući i pokazujući.

Pojavio se jarki bljesak svetlosti.

Chris pogleda prema natrag, na vreme da ugleda Baretta koji je još uvek sedeo ne mičući se, dok je stroj ponavljajuci bljeskao, smanjujući se.

U nekoliko trenutaka, stroj je nestao. Jahači su sad imali izraz straha na licima. Jahač s crnim perom nešto je doviknuo ostalima, i oni u grupi bičevima ošinuše svoje konje i pojuriše uzbrdo, izvan vidokruga.

Kad se crni jahač okrenuo kako bi pošao, njegov se konj spotaknuo o Gomezičino telo. Psujući, jahač je ponavljajuci okretao i vraćao konja, gazeći telo uvek iznova. Krv je letela vazduhom; konju su prednje noge postale tamnocrvene. Napokon, crni se jahač okrene i, uz zadnju psovku, odgalopira uzbrdo kako bi se ponovno pridružio ostalima.

"Isuse." Ta naglost, to nemarno prolevanje krvi- Chris se pridigne na noge i otrči natrag do staze.

Gomezičino telo ležalo je u blatnjavoj lokvi, zgaženo gotovo preko granice prepoznatljivosti. Ali jedna joj je ruka bila zabačena prema van i ležala je otvorena na tlu. A pokraj njezine ruke ležao je beli keramički marker. Bio je razbijen, a elektronska mu je utroba bila izložena.

Chris ga podigne. Keramika mu se raspala u rukama, beli il srebrni delići odlepršali su prema tlu i pali u blatnjavu lokvu. I “U tom trenutku, njihova mu situacija postane jasna.

Oba njihova vodiča bila su mrtva.

Jedan je stroj nestao.

Njihov marker za povratak bio je razmrskan.

Šta je značilo da su zapeli na ovom mestu. U zamci, bez vodiča i pomoći. I bez izgleda da se ikad vrate. Ikad.

36.3O.42

"Pripremite se", reče tehničar. "Dolazi."

Na gumenom podu, u središtu izmedju zakrivljenih vodenih štitova, pojavili su se mali bljeskovi svetlosti.
Gordon baci pogled prema Sternu. "Za samo trenutak znacemo što se dogodilo."
Bljeskovi postadoše intenzivniji, i stroj se počeo pojavljivati nad gumom. Bio je visok oko šezdeset centimetara kad je Gordon rekao: "Dodjavola! Taj tip je prava nevolja."
Stern reče nešto, ali Gordon ne obrati pažnju. Video je Baretta kako sedi, poduprt rešetkom, očito mrtav. Stroj je dosegnuo punu veličinu. Ugledao je pištolj u njegovoj ruci. Naravno, znao je šta se dogodilo. Iako je Kramerova posebno upozorila Baretta, kurvin sin je poneo moderno oružje sa sobom. I onda ga je Gomezova, naravno, poslala natrag i..
Maleni tamni predmet otkotrljao se na pod. "Šta je ono?" reče Stern.
"Ne znam", reče Gordon, buljeći u ekrane.
"Izgleda gotovo kao gran-"
Eksplozija je obasjala prostoriju za prenos, užareno belilo pokrilo je videoekrane, odnoseći sve. Unutar kontrolne sobe, zvuk je bio čudnovato iskrivljen, više poput provale statičkih smetnji. Prostorija za prenos se u trenu ispuni bledim dimom.
"Sranje", reče Gordon. Lupio je šakom po konzoli.
Tehničari u prostoriji za prenos su urlali. Lice jednog čoveka bilo je prekriveno krvlju. U sledećem je trenutku bio oboren s nogu navalom vode iz štitova koji su se urušili, razbijeni fragmentima granate. Voda dubine gotovo jednog metra valjala se napred- -nazad poput vala. Ali gotovo u istom trenutku se počela isušivati, iznova ogolivši pod koji je počeo šištati i isparavati se.


"To su ćelije", reče Gordon. "Iz njih je iscurila hidrofluorna kiselina."
Zastrte dimom, prilike s gas-maskama trčale su po prostoriji i pomagale ranjenim tehničarima. Grede iznad njihovih glava počele su se rušiti, smrskavajući preostale vodene štitove. Ostale grede su se srušile na sredinu poda.
U kontrolnoj sobi, neko je dao Gordonu masku, i jednu Sternu. Gordon svoju navuče na lice.
"Sad moramo ići", reče on. "Vazduh je kontaminiran."
Stern je buljio u ekrane. Kroz dim je mogao videti smrskane, prevrnute strojeve iz kojih je curila para i bledi zeleni plin. Samo je jedan još uvek stajao, dalje po strani, i dok je gledao, jedna od spojnih greda se srušila i zgnječila ga.
"Više nema strojeva", reče Stern. "Znači li to-"
"Da", reče Gordon. "Zasad su, bojim se, vaši prijatelji prepušteni samima sebi."

36.30.00

"Smiri se, Chris", reče Marek. "Da se smirim? Da se smirim?" Chris je gotovo urlao. "Pogledaj, za ime Isusovo, Andre - njezin je marker uništen. Nemamo markera. Što znači da se nemamo kako vratiti kući. Što znači da smo totalno sjebani, Andre. I ti želiš da se smirim?"
"Tako je, Chrise", reče Marek. Njegov je glas bio vrlo tih, vrlo miran. "To je ono što želim. Želim da se smiriš, molim te. Želim da se pribereš."
"Zašto, dodjavola, bih?" reče Chris. "Za što? Suoči se s činjenicama, Andre, sve će nas pobiti ovde. Znaš to, zar ne? Sve će nas, pobiti. I odavde nema izlaza."
"Ima."
"Hoću reći, nemamo čak ni hrane, nemamo ništa, zapeli smo u - ovoj vukojebini, bez ikakvog izgleda da se izvučemo, i-" Stao je okrenuo se prema Mareku. "Štabsi rekao?"
"Rekao sam da ima izlaza."
"Kako?"
"Ne razmišljaš. Drugi stroj je otišao natrag. U Novi Meksiko."
"Pa?"
"Vidjeće u kojem je stanju-"
"Mrtav je, Andre. Videće da je mrtav."
"Glavno je da će znati da nešto nije u redu. I doći će po nas. Poslaće još jedan stroj po nas", reče Marek. "Kako znaš?"
"Zato što hoće." Marek se okrene i krene nizbrdo. "Gde ideš?" l
"Pronaći Kate. Moramo se držati zajedno."
"Ja se ne mičem odavde."
"Kako želiš. Samo se ne miči."
"Ne brini, biću upravo ovde."
Chris pokaže na zemlju pred sobom. "Ovo je mesto gde je i stroj ranije stigao. I to je mesto na kojem ja ostajem."
Marek odšeta, nestajući iza zavoja na stazi. Chris je bio sam. Gotovo odmah se zapitao treba li potrčati i sustići Mareka. Možda je bolje ne biti sam. Ostanimo zajedno, kao što je Marek rekao. Napravio je nekoliko koraka niz stazu sledeći Mareka, a zatim stao. Ne, pomisli. Rekao je da će ostati tamo gde je. Stajao je na stazi, pokušavajući usporiti disanje.
Pogledavši prema dole primetio je da stoji na Gomezičinoj ruci. Brzo je zakoračio u stranu. Otišao je nekoliko metara natrag uz stazu, pokušavajući naći mesto s kog više ne bi mogao videti telo. Njegovo se disanje još uspori. Mogao je razmisliti o onome što se dogodilo. Odlučio je da je Marek bio u pravu. Poslaće drugi stroj, i to verovatno vrlo brzo. Hoće li sleteti upravo ovde? Je li ovo bilo poznato mesto za sletanje? Ili će to biti već negde u ovom području?
U svakom slučaju, Chris je bio siguran da treba ostati točno gdje jest. Pogledao je niz stazu, prema mestu gde je Marek otišao. Gde bi Kate mogla biti sada? Verovatno dalje niz stazu. Dvestotinjak metara dalje, možda više.
Isuse, hteo je ići kući.
A onda, u šumi njemu zdesna začuje krckanje.
Neko se približavao.
Postane napet, svestan da nema nikakvo oružje. Onda se setio svog pribora koji mu je bio zavezan za remen, pod odećom. Imao je onu limenku s plinom. To je bilo bolje od ničega. Prtljao je, podižući svoju gornju košulju, tražeći-
"Ssss."
Okrenuo se.
Bio je to onaj dečak. Izlazio je iz šume. Njegovo je lice bilo glatko i bez dlaka; nije mogao imati više od dvanaest godina, shvati Chris. Dečak prošapće: "Arkith. Thou. Eanvashmann."
Chris se namršti, ne razumevajući, ali trenutak kasnije začuo je tanani glasić u uvu: "Hej, ti, Irce." Umetak u uhu je prevodio, shvati on.
"Šta?" reče on.
"Coume hastealey." U uvu je čuo: "Dodji brzo."
Dečak mu je sav napet pokazivao da krene, hitno.
"Ali..."
"Dodji. Sir Guy će uskoro shvatiti da je izgubio trag. A onda će se vratiti da ga ponovno nadje." "Ali..." "Ne možeš ostati ovde. Ubiće te. Dodji!"
"Ali..." Chris je bespomoćno mahnuo rukom prema stazi po kojoj je Marek otišao.
"Tvoj će te sluga naći. Dodji!"
Sad je čuo udaljenu tutnjavu konjskih kopita, koja je brzo postajala glasnija.
"Jesi li glup?" upita ga dečak, buljeći u njega. "Dodji!"
Tutnjava se približavala.
Chris je stajao zamrznut u mestu. Nije bio siguran šta da učini.
Dečak je izgubio strpljenje. Uz zgadjeno odmahivanje glavom, on se okrene i otrči kroz šumu. U trenutku je nestao u gustoj šikari.
Chris je stajao sam na putu. Pogledao je niz stazu. Nije video Mareka. Pogledao je uz stazu, prema zvuku približavajućih konja. Njegovo je srce ponovno lupalo.
Morao se odlučiti. Odmah. "Dolazim!" doviknuo je dečaku. A zatim se okrenuo i potrčao u šumu.

o o o

Kate je sedela na srušenom drvetu, oprezno dodirujući glavu. Perika joj je bila nakrivljena. Na njezinim je prstima bilo krvi.
"Jesi li ozleñena?" rekao je Marek dok joj je prilazio.
"Mislim da nisam."
"Daj da pogledam." Odmaknuvši periku, Marek je ugledao kosu zamrljanu krvlju i rasekotinu od sedam i po centimetara na temenu. Rana više nije slobodno krvarila; krv se počela zgrušavati u mrežu perike. Ozleda je zavredjivala šavove, ali biće u redu i bez njih.
"Preživećeš." Gurnuo joj je periku nazad na glavu. Rekla je: "Šta se dogodilo?"
"Ono drugo dvoje su mrtvi. Sad smo sami.
Chris je pomalo uspaničen."
Ona kimne glavom, kao da je to i očekivala. "Onda je bolje da odemo po njega."
Krenuli su uz stazu. Dok su hodali, Kate reče: "Sta je s markerima?"
"Tip se vratio, i uzeo je svoj sa sobom. Gomezičino je telo zgaženo, i njezin je marker uništen."
"Šta je s drugim?" reče Kate.
"Kojim drugim?"
"Ona je imala rezervni." "Kako znaš?"
"Ona je rekla. Zar se ne sećaš? Kad se vratila s izvidničkog putovanja, ili šta god da je to bilo, rekla je da je sve u redu i da trebamo požuriti i spremiti. I rekla je: “Idem obeležiti rezervni.” Ili nešto tome slično."
Marek se namršti.
"Ima smisla da postoji rezervni", reče Kate.
"Pa, Chrisu će to biti drago čuti", reče Marek. Hodali su zadnjim zavojem. A onda stadoše i zabuljiše se.
Chris je nestao.
o o o

Probijajući se kroz šikaru, ignorisući trnovito grmlje koje mu je greblo noge i zabijalo se u štrample, Chris Hughes je napokon krajičkom oka ugledao dečaka koji je trčao pedesetak metara ispred njega. Ali dečak se nije osvrnuo prema njemu, nije zastao, nego je nastavio trčati prema napred. Zaputio se prema selu. Chris se trudio da ne zaostane.Nastavio je trčati. Iza njih na putu začuo je konje koji su loptali i rzali, i povike muškaraca. Začuo je jednog kako povikuje: "U šumi!" i drugog kako odgovara psovkom. Ali izvan puta je tlo bilo gusto pokriveno. Chris se morao pentrati preko srušenih stabala, trulih debala, potrganih grana debelih kao njegovo bedro, gustih pojasova trnovitog grmlja. Je li ovo tlo bilo preteško za konje? Hoće li oni sjahati? Hoće li odustati? Ili će ih slediti?
Dosjavola, slediće ih. Nastavio je trčati. Sad je bio u močvarnom području. Probijao se kroz bilje koje mu je dosezalo do struka i smrdelo poput tvora, i poskliznuo se u blatu koje je postajalo sve dublje svakim sledećim korakom. Čuo je zvuk svog ubrzanog disanja i šljapkanje svojih nogu u blatu. Ali nije čuo nikog iza sebe. Uskoro je tlo pod njim opet postalo suvo, i mogao je brže trčati. Sad je dečak bio samo deset koraka ispred njega, još uvek idući brzo. Chris je dahtao, trudeći se da ne zaostane, ali držao je vlastiti ritam.
Nastavio je trčati. Začuo je krčanje u svom levom uvu. "Chrise."
Bio je to Marek. "Chrise, gde si?"
Kako se odgovara? Gde je mikrofon? Onda se setio da su govorili nešto o vodljivosti kostiju. Glasno je rekao:
"Ja sam... trčim..."
"To čujem. Gde trčiš?"
"Dečak... selo..."
"Ideš u selo?"
"Ne znam. Mislim da da."
"Misliš? Chrise, gde si?" A onda, Chris iza sebe začuje lupu, povike muškaraca i rzanje konja.
Jahači su dolazili za njim. A on je ostavio trag potrganih grana i blatnjave otiske. Bilo bi ga lako slediti.
Sranje. Chris potrči brže, terajući se do granice izdržljivosti. I odjednom shvati da ne vidi dečaka ispred sebe.
Zastane, hvatajući dah, i počne se okretati oko sebe, tražeći ga. Nije ga bilo. Dečak je nestao. Chris je bio sam u šumi. A konjanici su stizali.

o o o

Na blatnjavoj stazi s koje se pružao pogled na samostan Marek i Kate su stajali i slušali svoje umetke u ušima. Sad je nastupila tišina; Kate je rukom poklopila uvo kako bi bolje čula. "Ne primam ništa."
"Možda je izvan dosega", reče Marek.
"Zašto ide u selo? Zvuči kao da sledi onog dečaka", reče ona. "Zašto bi to učinio?"
Marek pogleda prema samostanu. Nije bio udaljen više od deset minuta šetnje od mesta na kojem su stajali. "Profesor je trenutačno verojatno tamo dole. Mogli bismo samo otići po njega i otići kući." Ljutito je udario neki panj. "Bilo bi tako lako."
"Više nije", reče Kate. Oštro pucketanje statike u njihovim umetcima u ušima natera ih da se trznu. Ponovno su čuli Chrisa kako dahće.
Marek reče: "Chrise, čuješ li me?"
"Ne mogu... sad ne mogu govoriti." Saptao je. I zvučao je uplašeno.

o o o

"Ne, ne, ne!" dečak je prošaptao, posežući prema dole s grane vrlo velikog drveta. Zazviždao je, konačno se sažalivši nad Chrisom koji se panično okretao ukrug na tlu ispod. I mahnuo mu da se popne.
Chris se sad trudio popeti na drvo, pokušavajući se dići na najnižu granu, dobivši dodatnu potporu zakvačivši noge oko debla. Ali način na koji je to napravio uzrujao je dečaka.
"Ne, ne! Ruke! Upotrebi samo ruke!" dečak je očajnički prošaptao. "Ti jesi glup - pogledaj sad tragove na deblu, od svojih stopala."
Viseći s grane, Chris pogleda prema dole. Dečak je bio u pravu. Na kori debla vrlo su se jasno videle blatne pruge.
"Raspela mi, izgubljeni smo", dečak zavapi, zaljulja se iznad Chrisove glave i lagano padne na zemlju.
"Šta radiš?" reče Chris.
Ali dečak je već otrčao kroz grmlje, pomičući se od drveta do drveta. Chris se baci nazad na tlo i krene za njim. Dečak je Ijutito mrmljao sebi u bradu dok je pregledavao grane svakog drveta. Očito je želeo vrlo veliko drvo s relativno niskim granama; nijedno mu nije odgovaralo. Zvuk jahača postajao je glasniji.

Uskoro su prešli još stotinjak metara, u područje pokriveno kvrgavim i neuglednim patuljastim borovima. Tu je bilo otvorenije i sunčanije jer je na njegovoj desnoj strani bilo manje stabala. Onda je Chris video da trče blizu ruba stene s koje se pružao pogled na grad i reku. Dečak je odjurio od sunčeve svetlosti, natrag u tamniju šumu. Gotovo u istom je trenutku našao drvo koje mu se svidelo i dao je znak Chrisu da dodje do njega. "Ti ideš prvi. I bez stopala!"
Dečak je savio kolena, isprepleo prste ruku i napeo telo, pripremivši se. Chris je osetio da je mladac premršav da izdrži njegovu težinu, ali dečak je nestrpljivo trznuo glavom. Chris stavi svoju nogu u dečakove ruke, i posegnuvši prema gore, dohvati najnižu granu. Podigao se uz dečakovu pomoć, i uz završno se stenjanje prebacio tako da je legao na trbuh, viseći s grane. Pogledao je dole prema dečaku koji je zasiktao: "Makni se!" Chris s naporom stane na kolena, a zatim stopalima stane na granu. Sledeću granu iznad njega bilo je lako dohvatiti, i on se nastavi penjati.
Ispod njega je dečak skočio u vazduh, zgrabio granu i brzo se povukao prema gore. Iako mršav, bio je iznenadjujuće jak, i sigurno se kretao od grane do grane. Chris je sad bio oko šest metara nad zemljom. Ruke su ga pekle, hvatao je vazduh dok se penjao, ali je nastavio, granu po granu. Dečak ga uhvati za gležanj, i on se sledi. Polako, oprezno, pogleda preko ramena, i ugleda nepomičnog dečaka na grani ispod njega. A onda Chris začuje lagano rzanje konja i shvati da je zvuk blizu. Vrlo blizu.

o o o

Na zemlji ispod njih, šest se jahača polako i u tišini kretalo prema napred. Još uvek su bili ponešto udaljeni, no neprekidno vidljivi kroz rupe u krošnjama. Kad bi konj zarzao, jahač bi se nagnuo napred kako bi ga potapšao po vratu i utišao ga.
Jahači su znali da su blizu plena. Nagnuli su se u sedlima, pregledavajući tlo, gledajući i na jednu i drugu stranu. Srećom, sad su bili meñu šikarastim niskim borovima i nikakvi se tragovi nisu videli.
Komunicirajući gestama ruku, razdvojili su se. Sad su išli u neravnoj liniji, prolazeći ispod drveta s obe strane.
Chris zadrži dah. Ako pogledaju gore...
Ali nisu.
Krenuli su dalje, dublje u šumu, i napokon jedan od njih progovori naglas. Bio je to jahač s crnim perom na kacigi, onaj koji je Gomezovoj odsekao glavu. Vizir mu je bio podignut.
"Bilo je dosta. Pobegli su nam." "Kako? Preko litice?"
Crni vitez odmahne glavom. "To dete nije toliko budalasto." Chris vide da mu je lice tamno: tamni ten i tamne oči.
"Ni baš dete, moj gospodine."
"Ako je pao, to je bilo greškom. Nije moglo biti drugačije. Ali mislim da smo krivo skrenuli. Vratimo se odakle smo došli."
"Moj gospodaru."
Jahači okrenuše svoje konje i krenuše natrag. Ponovno su prošli ispod drveta, i zatim odjahaše, još uvek široko rasporedjeni, te se uputiše prema sunčevoj svetlosti.
"Možda ćemo na boljem svetlu pronaći njihov trag."
Chris ispusti dubok uzdah olakšanja.
Dečak ispod njega ga potapše po nozi i kimne mu, kao da želi reći: Dobro obavljeno. Pričekali su da jahači budu barem sto metara udaljeni od njih, gotovo izvan vidokruga. Onda dečak tiho sklizne s drveta, a Chris krene za njim najbolje kako je znao.
Ponovno na zemlji, Chris vide da se jahači udaljuju. Dolazili su do drveta s blatnjavim otiscima stopala. Crni vitez prodje a da ništa ne primeti. A onda sledeći-
Dečak zgrabi njegovu ruku i povuče ga, nestajući u šikari. Onda: "Sir Guy! Pogledajte ovde! Drvo! Oni su na drvetu!" Jedan od vitezova je primetio. Sranje.
Jahači na konjima se okrenuše, gledajući gore u drvo. Crni vitez se vrati, sumnjičavo gledajući. "Da? Pokaži mi."
"Ne vidim ih gore, moj gospodine."
Vitezovi se okrenuše, pogledaše natrag, u svim smerovima, iza sebe... I ugledaše ih.
"Tamo!" Jahači jurnuše.
Dečak je ludjački potrčao. "Za istinu Božju, sad smo izgubljeni", reče on, pogledavajući preko ramena dok je jurio prema napred. "Znaš li plivati?"
"Plivati?" reče Chris. Naravno da zna plivati. Ali to nije bilo ono o čemu je razmišljao. Jer su upravo u tom trenutku ludjački trčali, ravno prema čistini, prema praznini izmedju drveća.

Prema litici. Tlo se naginjalo prema dole, isprva lagano, zatim strmije. Zemljani pokrov postade tanji, s izloženim komadima žutobelog vapnenca. Sunce je bleštalo.
Crni vitez nešto zaurla. Chris ga nije razumeo.
Napokon doñoše do ruba čistine. Bez oklevanja, dečak skoči u ponor. Chris je oklevao, ne želeći poći za njim. Osvrnuvši se unatrag, ugledao je vitezove kako jurišaju prema njemu, s podignutim teškim mačevima.
Nije bilo izbora.
Chris se okrene i potrči prema rubu litice.

o o o

Marek se trgne kad je čuo Chrisov vrisak u svom umetku u uvu. Vrisak je isprva bio glasan, a zatim je naglo prekinut stenjanjem i treskom.

Нема коментара:

Постави коментар