On i njegova supruga Catherine imali su desetero dece i mnogo prijatelja, većinom pisaca, glumaca i umetnika, s kojima se Dickensa oduševljeno zabavljao i putovao. Davao je novac rodbini (uključujući svoje financijski nemoćne roditelje), siročadi i ljudima koji nisu imali sreće. Thomas Adolphus Trollope nazvao ga je "možda čovekom najvećeg srca kojeg sam ikada poznavao". Bio je književna slavna osoba kad je navršio dvadeset i pet godina i nikada nije izgubio svoju čitateljsku publiku. Radni ljudi su čitali njegove knjige, pa tako i kraljica. Ljudi su skidali kape kad su ga videli na ulici.
Bio je daleko komercijalno najuspešniji od glavnih viktorijanskih pisaca. Sve svoje romane prodao je dva puta. Najpre su izlazili u devetnaest mesečnih "delova" - nastavci od trideset i dve stranice, s reklamama, uvezani u papir i po ceni od šilinga. (Poslednji deo bio je “dupli deo” i koštao je dva šilinga.) Zatim su romani objavljeni kao knjige, u izdanjima po cenama za različita tržišta. Izuzeci su bili romani koje je nedeljnk objavljivao u serijalima u časopisima koje je uređivao i posedovao deo.
Potražnja je bila ogromna. Delovi Dickensovog poslednjeg, nedovršenog romana, " Misterij Edwina Drooda ", prodavali su se po pedeset hiljada primeraka mesečno kad je umro. Nasuprot tome, delovi “ Middlemarcha ” Georgea Eliota i “ Sajam taštine ” Williama Makepeacea Thackeraya — ne baš minornih dela ne baš nepoznatih autora, oba su usvojila metodu objavljivanja koju je Dickens uveo — prodani su u proseku u pet hiljada primeraka godišnje..
Dickens je posvetio svu svoju energiju i pažnju svemu što je radio. Ljudi koji su ga videli kako izvodi mađioničarske trikove, glumi na pozornici ili čita iz njegovih knjiga, bili su zadivljeni njegovom spremnošću i umećem. Voleo je pozorište, a mnogi su mislili da je mogao biti profesionalni glumac. Na njegovim javnim čitanjima u prepunim dvoranama publika je plakala, padala u nesvest i klicala.
Njegovim prijateljima nijedna od njegovih fotografija i portreta nije se činila kao da ga opravdava, jer nisu mogli uhvatiti pokretljivost njegovih crta lica ili njegov smeh. Odevao se otmeno, čak i kričavo, ali lično je bio bez afekta ili pretenzija. Izbegavao je druženje s aristokratijom, a dugo je odbijao i susret s kraljicom. Nije voleo svađu i nikada nije dominirao razgovorom. Verovao je u zabavu i želeo je da sve bude najbolje. “Čak ni svoje ništa nije radio na naporan način”, rekao je jedan od njegovih najbližih prijatelja. “Njegovo je bilo najblistavije lice, najlakši korak, najugodnija reč.” Thackerayeva kći Anne sećala se da su, kad je Dickens ušao u sobu, "svi zasvetlili". Činilo se da je njegova životna snaga bezgranična.
Nije, naravno. Imao je problema sa srcem i bubrezima te je prerano ostario. Kad je 1870. godine umro od moždanog krvarenja, imao je samo pedeset osam godina. Odredio je da bude pokopan bez obreda u seoskom crkvenom groblju, ali budući da nije naveo crkveno groblje, njegovi su se prijatelji smatrali ovlaštenima organizovati njegov pokop u Westminsterskoj opatiji.
Niko se nije bunio. “Čovek je bio fenomen, izuzetak, posebna produkcija”, napisao je britanski političar Lord Shaftesbury nakon Dickensove smrti, a čini se da su se gotovo svi osećali isto. Dickensov nadimak za sebe bio je neponovljivi. Bio je napola šaljiv, ali bila je istina. Nije bilo nikoga poput njega.
Moglo bi se reći da je Dickens živeo kao jedan od svojih likova - uvek uključen. Gde god bio i što god radio, život je bio glumački, bilo rođendan ili sprovod. A kada čitate sećanja njegovih savremenika i reakcije čitalaca iz devetnaestog stoleća na njegove knjige, ne možete sumnjati u njegovu harizmu ili uticaj koji je njegovo pisanje imalo.
Dickens je imao svoju krizu, karte. Robert Douglas-Fairhurst opisuje svoju novu knjigu o Dickensu, “ The Turning Point ” (Knopf), kao “sporu biografiju”. Douglas-Fairhurst predaje na Oxfordu, a ovo mu je druga knjiga o Dickensu. “ Becoming Dickens ”, studija o ranim godinama, izašla je 2011. U ovoj knjizi on se bavi jednom godinom Dickensova života i vodi nas kroz nju doslovno iz nedelje u nedelju. Godina je 1851. koju Douglas-Fairhurst naziva "prekretnicom za Dickensa, za njegove savremenike i za roman kao formu." .....Nije sto posto jasno zašto je 1851. ključni datum u britanskoj istoriji ili zašto je “Bleak House”, knjiga koju je Dickens počeo pisati te godine, ključno delo u istoriji romana.
Ali Douglas-Fairhurst ostvaruje svoju nameru, a to je da obogati naše razumevanje društvenih, političkih i književnih okolnosti u kojima je Dickens zamislio “ Bleak House ”. I, kao što se reklamira, "The Turning Point" je detaljan. Naučićete mnogo o životu u Engleskoj sredinom stoleća, uz pokrivanje stvari kao što je ludilo za cvetalicama - moda kratkih suknji s "turskim" hlačama koje su nosile žene - i hipnotičnost. (Dickensa je zaintrigirao mesmerizam kao oblik terapije, te je, naravno, postao vešt hipnotizer.)
Ipak, Dickens nije počeo pisati “Bleak House” sve do 1851., a to znači da se većina “The Turning Point” sastoji od krupnih planova Dickensa koji uređuje svoj časopis Household Words; produkcijom predstave pod nazivom "Nije tako loše kao što se čini", koja je očito bila prilično loša; vođenje doma za "pale žene", Urania Cottage, sa svojim dobrotvorom, bankarskom naslednicom Angelom Burdett-Coutts; te kupovine i renoviranje velike kuće na Tavistock Squareu u Londonu.
Je li 1851. bila “prekretnica” za Ujedinjeno Kraljevstvo? Četrdesete su bile teška politička i ekonomska decenija. Došlo je do masovnih protesta u Engleskoj, gladi u Irskoj i revolucionarnih pobuna na kontinentu. Nakon 1850. godine gospodarstva su se oporavila, neslaganje je splasnulo i Engleska je uživala u dve decenije prosperiteta, u razdoblju poznatom kao "viktorijansko podne". Ali bilo bi teško identifikovati nešto iz 1851. što je nateralo evropski svet da skrene s obog pravca. Robert Tombs, u svojoj zabavnoj i ponekad kontradiktornoj knjizi " Englezi i njihova istorija " (2014.), sugeriše da je otkriće zlata u Kaliforniji i Australiji 1849. pokrenulo procvat. Odjednom je bilo puno više novca, a time i puno više likvidnosti.
U Dickensovoj vlastitoj karijeri, prekretnica je, u određenom smislu, došla ranije, 1848. godine, s komercijalnim uspehom “ Dombeya i sina ”. Nakon toga, znao je da može raspolagati velikim iznosima i nikada više nije brinuo o novcu. “Bleak House”, objavljena pet godina kasnije, ambicioznija je knjiga, ali se temelji na tezi koju je Dickens prvi put postavio u poglavlju “Gromovnik” u “Dombeyu”: “Moglo bi se, ponekad, isplatiti raspitati se šta je priroda i kako ljudi rade na njenoj promeni te nije li, u tako proizvedenim prisilnim iskrivljenjima, prirodno biti neprirodan.”
To označava trenutak kada je Dickensova književna mašta dobila svoju sociološku dimenziju. Nehumano se ponašamo ne zbog naše prirode, već zbog načina na koji nas sistem prisiljava da živimo. Dickensov savremenik i bliski sused Karl Marx mislio je isto. "Kako ljudi rade da bi je promenili" - kako transformišemo prirodu u dobra koja su nam potrebna - bilo je ono što je Marx nazvao "sredstvima za proizvodnju".
Bleak House” je ono što je poznato kao roman o stanju Engleske. Izraz je skovao pisac koji je Dickensa poznavao i volieo, Thomas Carlyle, čiji je stil - mešavina starozavetnog i nemačkog romantizma, s čestim apostrofiranjem čitatlaca - Dickens ponekad usvajao. Polovina poglavlja u "Bleak House" napisana je napeto kao u Carlyle u " Francuskoj revoluciji ", knjizi za koju je Dickens rekao da ju je pročitao petsto puta.
Romani o stanju u Engleskoj poput “Bleak House” smatraju se povezanima s onim što je John Ruskin nazvao “bolešću”. Bolest je donja strana bogatstva, šteta koju promena ostavlja za sobom, ljudska cena napretka. Romani pokazuju šta statistika propušta ili prikriva: kakav je zapravo bio život za mnoge ljude u najrazvijenijoj ekonomiji na svetu.
Dickens je bio društveni kritičar. Gotovo sva njegova fikcija je satira institucija i društvenih tipova nastalih tom dramatičnom preobrazbom sredstava za proizvodnju. Ali on nije bio revolucionar. Njegovi junaci nisu ni reformatori. Oni su obični ljudi koji su se jednostavno obavezali na pristojnost. George Orwell, koji je verovatno želeo da regrutuje Dickensa za socijalističku stvar, nevoljno je zaključio da Dickens nije bio zainteresovan za političke reforme, samo za moralno poboljšanje: “Beskorisno je menjati institucije bez promene mišljenja – to je, u biti, ono što on jest uvek govoreći.”
Zapravo, glavna meta Dickensove satire je liberalizam. Liberalizam povezujemo s brigom za siromašne i radničku klasu, što je Dickens očito činio. Ali u Engleskoj devetnaestog stoleća tipični liberal bio je utilitarista, koji je verovao da se vrednost socijalnog programa može izmeriti analizom troškova i koristi, i vrlo verovatno je bio maltuzijanac, koji je smatrao potrebnim smanjiti stopu nataliteta tako da stanovništvo ne bi premašilo opskrbu hranom.
To je bilo razmišljanje iza zakona poznatog kao Novi zakon o siromašnima, čije posledice Dickens nezaboravno podvodi pod satiriu u uvodnim poglavljima “ Olivera Twista ”. Novi zakon o siromašnima bio je progresivna mera socijalne brige. Bila je to reforma. Uzmimo još jedan primer: gospodin Gradgrind, u "Teškim vremenima", nije kapitalista ili vlasnik tvornice. On je utilitarista. Smatra da je ono što ljude koči narodna mudrost i praznoverje. Dickens je na ipak strani narodne mudrosti.
Jedna od Dickensovih nezaboravnih karikatura u “Bleak House” je gospođa Jellyby, a i nju je lako krivo protumačiti. Vidimo je kod kuće opsesivno posvećenu svom projektu “Afrika”, zanemarujući, gotovo zločinački, vlastitu decu. (U Dickensovom svetu, zlostavljanje deteta je najgori greh koji možete počiniti.) Ali Dickens ne ismeva gospođu Jellyby zbog brige za Afrikance. Kako nam kaže Douglas-Fairhurst, lik se temeljio se na ženi koju je Dickens upoznao, Caroline Chisholm, koja je vodila dobrotvorno udruženje pod nazivom Family Colonization Loan Society, koja je pomagala siromašnim Englezima da emigriraju. I projekat gospođe Jellyby je isti: ona prikuplja novac za porodice da se presele u mesto zvano Borrioboola-Gha, “na levoj obali Nigeruije,” kako bi u Engleskoj bilo manje usta za hranjenje. Ona je maltuzijanka.
Douglas-Fairhurst je odabrao 1851. godinu kao prekretnicu zbog Velike izložbe i u pravu je da je “Bleak House” najbolje shvatiti kao Dickensov odgovor na taj događaj. Velika izložba industrijskih radova svih naroda bila je svetski sajam. Više od četrdeset nacija poslalo je svoje izume i prirodna blaga - ukupno sto hiljada - za izlaganje u zgradi poznatoj kao Kristalna palata, strukturi od stakla i levanog gvožđa, poput golemog staklenika, dugačkoj 1848 stopa i širokoj 456 stopa, dizajnirana i postavljena za izložbu u Hyde Parku.
Izložba je bila spomenik viktorijanskoj veri u napredak i slobodnu trgovinu, a posećena je uz ogromnu pompu. Princ Albert, veliki tehnološki entuzijasta, bio je organizator. U pet i po meseci koliko je trajala Izložba, 1851., Kristalna palata imala je šest miliona posetilaca. Prihodi su ukupno iznosili stotinu osamdeset šest hiljada funti, što je ekvivalent današnjih dvadeset sedam miliona funti.
Ova vrsta taštine samopoštovanja gadila je Dickensa. Kad ljudi pate u vašem vlastitom dvorištu, kako se možete šepuriti uokolo i čestitati sebi na najnovijim izumima ili na tome koliko sirovog željeza proizvodite? Zamislio je "još jednu izložbu - za veliki prikaz engleskih greha i nemara... . . ovu mračnu izložbu loših rezultata naših dela!” Njegova protuizložba toj kristalnoj palati bila bi sumorna kuća. Bleak House u romanu nije nesretno mesto. Pristojna je i nepretenciozna. A to je ono, mislio je, čemu je Engleska trebala težiti.
U “Bleak House” Dickens je želeo prikazati London s donje strane, a on je dobro poznavao donju stranu. Pre nego što je postao romanopisac, bio je reporter, a kasnije su mnoge njegove šetnje bile londonskim ulicama, ponekad noću i često u najskromnijim četvrtima. Godine 1851. London je bio najveći grad na svetu, političko i financijsko središte nacije čiji su se posedi protezali od Novog Zelanda do Južne Amerike — carstva nad kojim sunce nikada nije zalazilo — i čiji je bruto domaći proizvod bio najveći na svetu. Ali na ulici to nije bilo mesto koje vidite u “Masterpiece Theatre”.
Dickensa uvek optužuju za preterivanje. Tombs se u “Englezima i njihovoj istoriji” žali da imamo iskrivljenu predodžbu o životnim uslovima u viktorijanskom dobu jer ih vidimo kroz leću Dickensovih romana. Ali ono što izgleda kao preterivanje u “Bleak House” nije samo književna umišljenost. Roman počinje:
"London. . . . Toliko blata na ulicama kao da su se vode tek povukle s lica zemlje. . . . Pešaci, koji se međusobno guraju kišobranima u opštoj zarazi loše volje i gube svoje uporište na uglovima ulica, gde su se deseci hiljada drugih pešaka klizali i klizali otkako je svanuo dan (ako je ovaj dan ikada svanuo), dodajući nove naslage na koru za korom blata, lepeći se na tim tačkama žilavo za trotoar i gomilajući se uz složenu kamatu.
Zapitaju li se čitaoci ikad odakle toliko blata? Odgovor je da je u Londonu bilo dvadeset četiri hiljade konja, a konja ne možete istrenirati. Ljudi su se kretali okolo konjskom vučom. A konj dnevno proizvede četrdeset i kusur funti gnojiva. U središtu Londona postojala je i veleprodajna tržnica mesa na koju se svake godine ulicama isterivalo 1,8 miliona goveda, svinja i ovaca. Kad su ljudi koji su živeli na selu prvi put posetili London, iznenadili su se kada su otkrili da cijeli grad smrdi na štalu.
Prelazak ulice mogao je biti avantura, oposebno za žene u dugim haljinama i podsuknjama kakve su nosile pedesetih godina 18. stoleća, a to je zadavalo posao čistačima koji su zarađivali za život čisteći put u nadi da će dobiti napojnicu. (To takođe može objasniti ludilo za cvetanjem.) Izraz za uličnu prljavštinu bio je "blato", ali to je bio eufemizam. Četiri petine londonskog blata bilo je sranje.
Stanovništvo je preraslo prostor. Godine 1800. u Londonu je živelo milion ljudi; do 1850. bilo ih je više od 2,6 miliona, a još dvesto hiljada pešačilo je gradom svaki dan na posao. trotoari su bili zakrčeni. Nemački se posetilac požalio da će se Londonac "natrčati protiv vas i naterati vas da se okrenete oko vlastite osi, a da se ne osvrnete oko sebe da vidite kako se osećate nakon šoka". Dickensovi “deseci hiljada drugih putnika klizalo se i klizalo od zore” nije hiperbola.
Niti "ako ovaj dan ikada pukne". To je druga uvodna slika, magla:
"Posvuda magla. Magla uz reku, gde teče među zelenim površinama i livadama; magla niz reku, gde se oskvrnjena kotrlja među nizovima brodova i onečišćenja obale velikog (i prljavog) grada. Magla na močvarama Essexa, magla na Kentish Heights. Magla koja se uvlači u kabuze brodova; magla koja leži na brodovima i lebdi u opremi velikih brodova; magla koja se spušta na rubove teglenica i malih čamaca. Temza je dugo bila otvorena kanalizacija, zagušena otpadom, lešinama mrtvih životinja i ljudskim ostacima - "zagađenjima obale velikog (i prljavog) grada." London nije imao ispravnu kanalizaciju. Ljudski se otpad nakupio u dvesto hiljada septičkih jama, od kojih su mnoge godinama bile nečišćene. Čak su i podrumi Buckinghamske palače smrdjeli po fekalijama. Otpad je dospeo u podzemne vode. Kolera se prenosila zaraženom vodom za piće, a između 1831. i 1866. u Londonu su bila tri velika izbijanja kolere. Deseci hiljda su umrli.
Deo Temze na kojem se nalazi London prirodno je maglovit, ali magla iz devetnaestog stoleća bila je mešavina vodene pare i dima od požara ugljena koja je obavila grad. Moglo se to videti izdaleka. "Londonski crni venac", nazvao ga je Wordsworth. Magla je mirisala na sumpor; učinila je da blato na ulicama postane crno; i ostavilo je sloj čađi na svakoj površini. Ljudi su morali oprati lice nakon što su bili vani. Izraz "smog" - dim i magla - skovan je za opisivanje zraka u Londonu.
Slike koje je Dickens odabrao za početak svog romana slike su doslovnog zagađenja, ali su i metafore za moralno zagađenje, kvarenje ljudske prirode taštinom, pohlepom i etičkim slepoćom. Ako zamenite "blato" s "balegom", kako su viktorijanci nazivali životinjski otpad, dobićete metaforu, a "složena kamata" daje trag. Novac kvari sve. “Prljavi dobitak” izraz je koji se koristi u Bibliji kralja Jamesa. Jarndyce protiv Jarndycea, kancelarijski slučaj u središtu romana koji uništava živote nekoliko svojih likova, spor je oko oporuke - spor oko novca. Dakle, kada na sudu advokat oslovi lorda kancelara s "Mlud", on ga naziva govnom.
London iz “Bleak House” je grad ozavisnosti, bolesti i smrti. Jedan lik je unakažen boginjama; drugi je onesposobljen moždanim udarom. Lik spontano izgori od alkoholizma, a jedan umire od predoziranja opijumom. Sirotoj ženi umire dete; dete se rađa gluvo i niemo; a četiri lika prerano umiru od bolesti, iscrpljenosti ili očaja. Jedan lik je ubijen.
Središnja figura u knjizi, prikladno, je čistač na prelazu po imenu Jo. Navedeno nam je da je dobio koleru u sirotinjskoj četvrti u kojoj spava, zvanoj Tom-All-Alone's, a njegova je smrt glavni prikaz u Dickensovoj "mračnoj izložbi". Dickens je prvotno razmišljao o korištenju "Tom-All-Alone's" kao naslova knjige.
Dickensovi romani ipak nisu samo društvena kritika. S obzirom na to da mu je način izdavanja onemogućio reviziju, tematska i imagistička zamršenost knjiga je izuzetna. Svaki od glavnih romana konstruisan je oko institucije - ubožnica u "Oliveru Twistu", kancelarija u "Turobnoj kući", zatvor u "Maloj Dorrit" - koja daje Dickensu figurativni jezik za korištenje u celoj priči. Shakespeare je pisao na sličan način: slepoća u “Kralju Learu”, krv u “Macbethu”. Jednom kada počnete tražiti te trope, naći ćete ih utkane u sve.
U "Bleak House" Dickens koristi dva pripovedača koji međusobno dele poglavlja - što je novina koja je savremenim recenzentima izgleda potpuno promakla. Zapravo, sve Dickensove kasnije romane, počevši od “Bleak House”, recenzenti su uglavnom ignorisali ili odbacili. Žalili su se da su knjige bezoblične, pretamne. Hteli su više ranih, smešnih stvari.
Recenzenti u Dickensovo vreme se nisu žalili na ono što je modernim čitateljima teško obraditi: melodramu, retoričku preteranost, zapanjujuću količinu šmalca. Komični likovi i dalje su zapanjujuće živopisni. Dobijate ih odmah. Možda su izašli iz Pixarovog filma. I upravo u scenama za bacanje, komičnim epizodama bez posebne dramatične važnosti, možemo videti ono što je Dickensa učinilo neponovljivim - u "Bleak House", na primer, kada činovnik g. Guppy vodi dva prijatelja na ručak. Oni su braća iz viktorijanskog doba, razmetljivi i neupućeni, tip mladog muškarca kojeg je Dickens voleo. Svaki bi romanopisac danas bi se ubio da može proizvesti takvu scenu. Dickens je napravio desetke.
Ali, verovatno zbog zahteva serijskog objavljivanja, Dickensove komične figure prolaze kroz celi svoj repertoar tikova svaki put kad se pojave, a zapleti, vrlo izmišljeni u početku, rastegnuti su, na teoriji o napuštanju “Perils of Pauline” publika željna sledećeg dela, daleko iznad tačke romaneskne verodostojnosti ili čitateljskog strpljenja. I autor slobodno propoveda. "Mrtav, Vaše Veličanstvo", pripovedač u "Bleak House" intonira na smrt Joa, čistača prelaza. “Mrtav, moja lorde i gospodo. Mrtvi, pravi velečasni i krivi velečasni svih redova. Mrtvi, muškarci i žene, rođeni s nebeskim saosećanjem u svojim srcima. I tako umiru oko nas svaki dan.”
Sve je podvučeno, obično dva puta. Ipak, to je bila stvar koju su Viktorijanci voleli. Odrasli ljudi plakali su nad sudbinom Florence Dombey i smrću male Nell, u “ Staroj prodavaonici radoznalosti ”.
Utopija Dickensove fikcije, takođe nemoguće zastarele danas, možda čak i zastarele 1850. godine, je kućna idila. Porodica je temelj "prirodnosti" u njegovim knjigama, a njezino je sidro žena koja predstavlja primer svih buržoaskih vrlina - poput Esther Summerson u "Turobnoj kući". Pale žene, poput Lady Dedlock, Estherine prirodne majke, kažnjene su, osuđene, u njenom slučaju, da umru na groblju za siromahe, ispružene preko groba svog ljubavnika.
U životu, malo je dokaza da je Dickens bio, u kontekstu svog vremena i mesta, seksista ili razborit. Mislio je da je većina žena najsretnija u kući, ali se s poštovanjem odnosio prema "palim ženama" koje su on i Burdett-Coutts podržavali, odbijao je dopustiti verska učenja u kući i nije očekivao da žene izraze žaljenje ili pokajanje. Samo je želeo da mogu voditi konvencionalne živote. Jenny Hartley, u " Charles Dickens i Kuća palih žena " (2008.), procenjuje da je Dickens u godinama dok je vodio dom uspešno rehabilitovao stotinu žena. Nikada nije javno obznanio svoju povezanost s tim.
Dickens je smatrao da je savršeno prikladno da talentovane žene imaju karijere. Njegova starija sestra Fanny, koju je obožavao, bila je profesionalna umetnica. Voleo je romane Elizabeth Gaskell “ Cranford ” i “ Sever i Jug ” u Household Words . Divio se delu Georgea Eliota i čini se da je bio prva osoba koji je rekao da ga je napisala žena. A radio je s mnogim glumicama u pozorištu. Jedna od njih bila je Ellen Ternan.
Jedina stvar koja ima smisla u priči o Ellen Ternan je da je, kad su se upoznali, Dickens imao četrdeset pet godina i bio je slavan; imala je osamnaest godina, nije bila slavna i relativno nezaštićena; i on se zaljubio u nju. Takve se stvari događaju. Ali ostalo je zagonetka.
Dickens je mogao prihvatiti Nelly (kako su je svi zvali) bez nepotrebnog skandala. Pričalo bi se, ali on je bio Charles Dickens, a podrazumevalo se da glumice igraju po drugačijim pravilima. Velika engleska glumica Ellen Terry napustila je pozornicu kako bi živela s oženjenim muškarcem i s njim dobila dvoje dece, a potom se vratila i nastavila uspešnu karijeru. U Dickensovom krugu bilo je mnogo nekonvencionalnih aranžmana. Romanopisac Wilkie Collins, njegov dobar prijatelj i dramski saradnik, imao je dve žene u životu, od kojih nijednu nije oženio. Dickensov ilustrator George Cruikshank uzdržavao je dve porodice. George Eliot živeo je s muškarcem, Georgeom Henryjem Lewesom, koji je bio u otvorenom braku s drugom ženom - a moralna ozbiljnost bila je brend Georgea Eliota.
Dickens i Ellen Ternan jednostavno su mogli imati diskretnu aferu. Umesto toga,odnos se pretvorio u spektakl. U pismu koje je naterao svog agenta da objavi u medijima, a njegovu je verziju kasnije objavio u Timesu, optužio je svoju suprugu Catherine da je mentalno poremećena i ustvrdio da je njena deca nikada nisu volela, a branio se, jezikom toliko ogorčenim da je potpuno odao igru, čistoću žene s kojom su ga glasine već povezivale.
Postigao je sporazum o nagodbi (nemalodušan) s Catherine, a zatim je zabranio njihovoj deci da je vide. U međuvremenu, smestio je Nelly u njezinu vlastitu kuću, nedaleko vozom od svoje kuće, Gad's Hilla, u Kentu, i iskradao se da je vidi. Postoji dobar razlog da se veruje da je Nelly zatrudnela; da ju je Dickens zarobio u Francuskoj, često je tajno posećivao; i da je tamo rođeno dete koje je ili umrlo u detinjstvu ili je dano na usvajanje.
To su održavali trinaest godina, sve dok Dickens nije umro. Nelly ga je nadživela gotovo četrdeset i četiri godine. Udala se i dobila dvoje dece. Ali čini se da svom mužu nije rekla, barem u početku, a svojoj deci nikada nije rekla da je nekad bila ljubavnica Charlesa Dickensa.
Gotovo niko nije smatrao da se Dickens dobro ponašao, a izgubio je i neke prijatelje, uključujući Burdett-Couttsa. Ali njegovo ponašanje prema Catherine jednako kao i veza s Nelly teralo je ljude da ga odbace. Claire Tomalin, koja je napisala biografije i Ternana i Dickensa, sugeriše da je Nelly insistirala na razdvajanju, da je samo bila malo zločestija i dala mu ono što je želeo, stvari ne bi izmakle kontroli.
Ipak, čini se verovatnim da je Dickens bio taj koji je inzsistirao na pretvaranju "samo prijatelji" . Bez obzira na to je li zaista voleo Catherine ili Nelly - a bio je strastven čovek; nema razloga za pretpostavku da ih nije voleo - postojala je jedna stvar koju je voleo više, nešto što je doneo na svet i što je pripadalo samo njemu: njegovi ćitaoci. Nazvao je to "posebnim odnosom (lično privrženim kao nikome drugom) koji postoji između mene i javnosti." Nije mogao pokazati čitaocima da Charles Dickens kojeg su poznavali iz knjiga nije pravi Charles Dickens. Mora da je osećao da mu je jedina igra bila to da okrivi svoju ženu za raspad svog braka, i jednom je krivo izračunao. Ali to je bio izbor između izdaje svojih osećaja prema Nelly i izdaje svojih obožavaoca. Pokušao je, ludo, zadržati oboje. Možda ga je stres ubio.
Ozbiljno je počeo svoja javna čitanja 1858., godine kada se razveo od Catherine. I od tada do svoje smrti bio je na beskrajnoj turneji. Rasprodao je arene širom Engleske, Irske, Škotske i Sjedinjenih Država. Zdravlje mu je bilo narušeno, ali svakom je čitanju davao svoj poslednji istrionski deo. Ponekad, kad je bio gotov, trebalo mu je pomoći da siđe s pozornice. Ali nastavio je, čak i nakon što su ga prijatelji i lelkari molili da uspori. Bilo je manično. Procenjuje se da je održao četiri stotine sedamdeset i dva javna čitanja.
Ispovesti koje su ostavili ljudi koji su im prisustvovali jasno pokazuju da to nisu bila poput većine autorskih čitanja, gde je pažnja lako odlutati. Ovo je bilo pozoirište . Evo opisa:
U blještavilu plinskih plamenika koji su ga obasjali s visećeg paravana neposredno iznad njegove glave, njegova je individualnost, da se tako izrazimo, potpuno nestala, a umesto toga pred sobom smo videli, baš kao što je slučaj, Mr. Pickwick, ili gospođa Gamp, ili gospodin Marigold, ili mali Paul Dombey, ili gospodin Squeers, ili Sam Weller, ili gospodin Peggotty, ili neka druga od tih besmrtnih osoba. I to je, na neki način, rešenje problema čitanja Dickensa. Kao što je Ruskin jednom objasnio, Dickens "odabire govoriti u krugu vatre na pozornici". Razlog zašto su knjige melodramatične je taj što su melodrame. Ako tražite nešto drugo, pročitajte Anthonyja Trollopea. Najbolji generički pandan Dickensu je brodvejski mjuzikl, gde su osećaji poprskani bojama, gde ljudi plešu i upadaju u pesmu, gde se svaka komplikacija može magično rešiti pokazivanjem malog srca, i svi se rukuju na poslednjem zastoru. Koliko god šašavo izgledalo na hladnom svetlu dana, publika na Broadwayu obustavlja svoj skepticizam zbog zadovoljstva izvođača i spektakla.
Neki bi ljudi možda želeli da život može biti poput brodvejskog mjuzikla. Nekoliko ljudi možda čak veruje da je život u biti brodvejski mjuzikl, ili da ga barem možemo učiniti takvim ako se posvetimo tako živeti iz dana u dan. Čini se da je takva osoba bio Dickens. Pokušao je učiniti život očaravajućim poput predstave. Kad je očaranost počela nestajati, kad su se pojavile komplikacije koje se nisu mogle rešiti u zavesi, sam je izašao na pozornicu. I tamo, verujući u njihovu besmrtnost, njihovu otpornost na vreme i promene, nestao je u svojim kreacijama.
Нема коментара:
Постави коментар