Život je pun razočaranja i tuge. Bilo bi, onda, besmisleno pisati realistične romane. Uopšteno, već znamo šta nam stvarnost sprema, a nemamo nimalo želje da znamo više. Samo čovečanstvo u nama ne izaziva ništa više do blage znatiželje. Sva „pisanija“ u svoj svojoj impresivnoj suptilnosti, „događaji“, anegdote… Sve to neće imati svrhe jednom kada se knjiga zatvori, osim što u nama potkrepljuje blagi osećaj mučnine, već dovoljno pothranjen bilo kojim danom „stvarnog života“.
A sada, poslušajte Hauarda Filipsa Lavkrafta: „ Ja sam toliko sit čovečanstva i sveta da me ništa ne zanima, osim ako ne podrazumeva bar dva ubistva po stranici ili govori o bezimenim strahotama koje dolaze iz svemira.“ Hauard Filips Lavkraft. Potreban nam je savršen protivotrov svim oblicima realizma. Kada neko voli život, on ne čita. Čak jedva da odlazi u bioskop. Drugim rečima, pristup univerzumu umetnosti je manje-više predodređen za one koji su malo poremećeni.
Lavkraft je bio više nego malo poremećen. Godine 1908, u svojoj osamnaestoj godini, bio je žrtva nečega što bi se dalo opisati kao nervni slom, i zapao je u letargiju koja će potrajati više godina. U dobu kada su se njegovi stari školski drugovi, koji su nestrpljivo prelazili preko mosta detinjstva, upustili se u život kao u divnu avanturu nepoznatog, on se učaurio u svom domu, nije govorio sa svojom majkom, odbijao je da ustane iz kreveta po čitav dan, vukao se po kući u svom penjoaru cele noći. Povrh svega, još nije ni počeo da piše. A šta je radio? Verovatno je pomalo čitao. U to nismo sigurni. U stvari, njegovi biografi se slažu da ne znaju puno, i po svemu, barem između osamnaeste i dvadeset treće godine, nije radio apsolutno ništa.
Onda, između 1913. i 1918., vrlo lagano su stvari krenule na bolje. Malo po malo, on je ponovo uspostavio kontakt sa ljudskom rasom. Nije bilo lako. Maja 1918. pisao je Alfredu Galpinu: „Samo sam poluživ; veći deo moje energije potroši se na sedenje i hodanje; moj nervni sistem je u stanju potpunog sloma, a ja sam sasvim otupeo i apatičan, osim kada naiđem na nešto što me naročito zanima.“
Sasvim je bespotrebno ovde ulaziti u psihodramatične pretpostavke, zbog toga što je Lavkraft lucidan, inteligentan i iskren čovek. Nekakav letargičan strah spopao ga je kada je napunio osamnaest godina, i on je odlučno znao njegovo poreklo. U pismu iz 1920, nadugačko se priseća svog detinstva. Svog malog voza, sa vagonima natovarenim sanducima… kutije sa prorezima u koju je smestio svoje lutkarsko pozorište. I kasnije, svog vrta, za koji je sam osmislio plan i staze; navodnjavan sistemom kanala koje je svojim rukama iskopao vrt je imao terasast oblik, sagrađen oko malog travnjaka, sa sunčanim satom na sredini. Bilo je to, rekao je, „carstvo moje adolescencije“.
Onda dolazi onaj pasus, kojim završava pismo: „Vidim sada da postajem suviše star da bih osetio bilo kakvo zadovoljstvo. Nesaosećajna vremena dozvolila su da me ščepa njihova svirepa šapa, a ja imam sedamnaest godina. Veliki dečaci se ne igraju kućama za lutke i kobajagi baštama, a ja, prepun tuge, moram da predam svoj svet mlađem dečaku koji živi na drugoj strani vrta. I posle toga, nikada više neću kopati zemlju ili praviti staze i putiće, jer će mi prolazna radost detinjstva biti strana. Zrelo doba je pakao.“
Zrelo doba je pakao. Suočeni sa ovako tvdim stavom, „moralisti“ našeg vremena gundjaju pomalo negodujući, i čekaju pogodan trenutak da promovišu svoja opscena učitavanja. Možda Lavkraft zaista nije mogao postati odrasla osoba; ali ono što je sigurno, jeste da nije hteo. A s obzirom na vrednosti koje vladaju u svetu odraslih, teško ih je podržati. Princip realnosti, princip zadovoljstva, nadmetanje, stalni izazovi, seks i rad… ništa što bi se slavilo.
Lavkraft zna da u ovom svetu ništa nema smisla. I svaki put igra ulogu gubitnika. U teoriji, kao i u praksi. Izgubio je svoje detinjstvo, ali je izgubio i svoju veru. Svet mu se gadi, a on ne vidi razloga da pretpostavi da bi se stvari mogle predstaviti i drugačije, sa svetle tačke. On smatra da su sve religije jednako kompromitovane svojim „sladunjavim iluzijama“, koje su zastarele usled napretka naučnog saznanja. Onda kada je posebno dobro raspoložen, on govori o „začaranom krugu“ religioznog verovanja; ali ovo je krug iz koga je, oseća, prognan.
Malo nas je ikada bilo u takvom stanju prezasićenosti, kada je u srž prodro apsolutni nedostatak svakog ljudskog stremljenja. Univerzum je samo slučajni spoj elementarnih čestica. Prolazna slika usred haosa. Što će se završiti neizbežnim: ljudska rasa će isčeznuti. Druge vrste će se pojavljivati i nestajati naizmenično. Nebesa su hladna i prazna, a njima kruže slaba svetla poluugašenih zvezda. Koje će, takodje, nestati. Sve nestaje. A ljudski potezi su isto tako slučajni i besmisleni kao i kretanja elementarnih čestica. Dobro, zlo, moralnost, fina osećanja? Čista „viktorijanska fikcija“. Postoji samo egoizam. Hladan, čist i zapanjujući.
Lavkraft je veoma svestan obeshrabrujuće prirode ovih zaključaka. Ovo je napisao 1918: „Sav racionalizam teži da umanji vrednost i pomrači važnost života i da pomuti celokupnu ljudsku sreću. U nekim slučajevima istina može dovesti do samoubistva, ili bar izazvati gotovo samoubilačku depresiju.“
Njegova ateistička i materijalistička ubedjenja neće se ni malo promeniti. Ona će se ponavljati iz pisma u pismo, sa skoro mazohističkim užitkom.
Naravno, život nema smisla. Ali nema ni smrt. I to je jedna od stvari koja ledi krv kada se otkrije Lavkraftov univerzum. Smrt njegovih junaka nema smisla Ona ne donosi olakšanje. Ona ne dovodi do zaključka u priči, nipošto. Bez milosti, HFL uništava svoje likove a da tome ne nagoveštava značaj veći od kamadanja lutke. Ravnodušan prema njihovom jadnom dolaženju i odlaženju, kosmički strah raste i dalje. On se širi i uobličava.
Veliki Ktulu se budi iz svoje usnulosti.
Šta je Veliki Ktulu? Raspored elektrona, kao što smo i mi. Strah kod Lavkrafta je striktno materijalistička. Ali je vrlo moguće, zbog slobodnih uticaja kosmičkih sila, da Veliki Ktulu na raspolaganju ima silu i snagu delanja znatno nadmoćnije od naših. Što a priori nije naročito ohrabrujuće.
Sa svojih putovanja u neznane svetove nepoznatog Lavkraft nikada ne donosi nijednu dobru vest. Možda, potvrdjuje nam, postoji nešto skriveno, što će se nekad moći uvideti, iza vela realnosti. Ali, uistinu, to je nešto pokvareno.
Verovatno je moguće da izvan ograničenog delokruga naše percepcije postoje drugi entiteti. Druga stvorenja, druge vrste, drugi koncepti i druge inteligencije. Medju ovim entitetima moraju postojati neki sa znatno superiornijom inteligencijom i znanjem. Ali ovo nije samim tim dobra vest. Šta bismo pomislili kada bi ova stvorenja, tako drugačija od nas, ispoljila, na neki način, sličnu moralnu prirodu? Ništa nam ne daje za pravo da pretpostavimo nepoštovanje univerzalnih zakona egoizma i izopačenosti. Smešno je zamisliti da bi nas ova bića čekala u nekom dalekom uglu kosmosa, prepuna mudrosti i dobrodušnosti, da nas povedu prema nekoj zajedničkoj harmoniji. Da bismo zamislili kako bi postupala s nama kada bismo stupili u kontakt, bolje je da se prisetimo toga kako mi postupamo sa „inferiornim inteligencijama“, zečevima i žabama, U najboljem razvoju dogadjaja, oni služe kao hrana; često ih ubijamo jednostavno iz zadovoljstva. Ovo su, upozorava nas Lavkraft, pravi modeli našeg budućeg odnosa sa „vanzemaljskim inteligencijama“. Možda će neki naročito fini uzorci ljudske rase imati čast da završe na stolu za seciranje; i toliko.
I, ponovo, ništa od ovoga nema ikakvog smisla. Za ljude s kraja XX veka, ovaj kosmos lišen nade potpuno je naš svet. Ovaj bedni univerzum, gde se strah širi u koncentričnim krugovima od neimenovanog otkrivenja, ovaj univerzum gde je naša zamišljena sudbina biti zdrobljen i prožderan, mi prepoznajemo kao naš mentalni univerzum. A Lavkraftov uspeh je već sama naznaka onih koji hoće da uhvate ovo stanje svesti u brzim i preciznim isečcima. Danas, kao nikada, možemo učiniti ovu deklaraciju principa kojom započinje „Artur Džermin“: „Život je ogavna stvar; a iz pozadine onoga što o njemu znamo vire demonske naznake istine koje ga čine još hiljadu puta ogavnijim.“
Paradoksalno je, pored svega, to što mi volimo ovaj univerzum, ma kako ogavan, više od naše realnosti. Po tome smo pravi čitaoci koje je Lavkraft čekao. Njegove priče čitamo u isto tako obolelom duhu u kome ih je on pisao. Sotona ili Niarlatotep, bez obzira – ne možemo da podnesemo još jedan trenutak realizma. I neka se zna, Sotona je nekako potcenjen zbog svoje prisnosti sa sramnim klupkom naših jednostavnih grehova. Mnogo bolji je Niarlatotep, pakostan, neljudski, hladan kao led.
Lako možemo videti zašto čitanje Lavkrafta predstavlja paradoksalnu utehu za izgubljene duše ovoga sveta. Možemo, u stvari, to preporučiti svima onima koji su, iz ovog ili onog razloga, počeli da osećaju pravu odvatnost prema životu u svim njegovim oblicima. Šok za sitem koji izaziva prvo čitanje je, u nekim slučajevima, ogroman. Neko se smeška, pevuši melodiju iz operete. Nečiji život, ipak, biva zauvek izmenjen.
Nakon što je Žak Beržije uveo ovaj virus u Francusku, njegova čitalačka publika se znatno proširila. Kao i mnogi zaraženi, otkrio sam HFL-a kad sam imao sedam godina, preko „prijatelja“. Kakav šok! Nisam znao da književnost može tako da deluje. I još važnije, još uvke nisam sasvim siguran. Ima nečega ne baš literarnog kod Lavkrafta. Da bismo se u to uverili, treba uzeti u obzir da je dobrih petnaestak pisaca (uključujući Franka Belknapa Longa, Roberta Bloha, Lin Karter, Freda Čapela, Augusta Derleta, Donalda Vandreija) posvetilo čitave ili delove svojih opusa razvoju i obogaćivanju mitova koje je stvorio HFL. I to ne diskretno, tajno, već potpuno otvoreno. Povezanost je čak sistematično utvrdjena time što su koristili iste reči, koje imaju odredjeni magični dah (divlja brda istočno od Arkhama, Miskatonik univerzitet, Irem, grad hiljadu stubova… R’lieh, Sarnat, Dagon, Niarlatotep… i iznad svega, neimenovani, bogohulni Nekronomikon, čije se ime mora izgovarati prigušeno). la! la! Shub-niggurath! Koza sa hiljadu mladih! U razdoblju koje ceni originalnost kao vrhovnu umetničku veličinu, ima nečeg začudjujućeg u tome. Naime, da citiramo Frensisa Lakasina, ništa slično nije zabeleženo od Homera i epskih pesama srednjeg veka. Ovde imamo, zato moramo priznati, „tvorca mitova“.
Ritualna književnost
Stvoriti popularan mit znači stvoriti ritual koji citalac iščekuje s nestrpljenjem, koji otkriva iznova svaki put s većim zadovoljstvom, zaveden novim ponavljanjem u nešto drugačijoj formi, koji se svaki put iskusi kao veća dubina.
Kada se ovako posmatraju, stvari izgledaju skoro jednostavne. A ipak, takvi uspesi su retki u književnoj istoriji. Nije nipošto lako stvoriti u stvarnosti novu religiju.
Da bi se razumelo o čemu se radi, mora se uvideti snaga razočaranja koje je prevladalo Engleskom kada je umro Šerlok Holms. Konan Dojl nije imao izbora: bio je primoran da oživi svog junaka. Kada je, poražen sopstvenom smrću, autor položio oružje, osećanje rezignirane tuge pronelo se svetom. Ljudi su se morali zadovoljiti sa pedesetak postojećih priča o Šerloku Holmsu, ponovo ih neumorno čitajući. Primajući sa mirnim osmehom neminovne (i retko zabavne) parodije, zadržavajući u srcu san o nemogućem produženju centralne srži, stvarnog srca mita. Recimo, da se u jednom starom indijskom vojnom sanduku tajanstveno otkriju neke nepoznate priče o Šerloku Holmsu…
Lavkraft, koji se divio Konanu Dojlu, uspeo je da stvori mit isto toliko popularan, isto toliko živopisan i neodoljiv. Ovoj dvojici zajednički je bio, moglo se reći, izvanredan talenat za pripovedanje. Naravno. Ali ovde se radi o nečem drugom. Ni Aleksandar Dima niti Žil Vern nisu bili osrednji pripovedači. Ali ništa u njihovim delima nije ni blizu stamenog velikog detektiva iz ulice Bejker. Naravno, središte priče o Šerloku Holmsu je jedan lik, dok se kod Lavkrafta ne susrećemo samo s jednim pravim predstavnikom ljudskog roda. Zasigurno, ovo je važna razlika, vrlo važna; ali ne i suštinska. Mogla bi se porediti s razlikom izmedju teističkih i ateističkih religija. Istinsku fundamentalnu osobinu koju dele, onu koju s pravom možemo nazvati religioznom, teško je definisati – čak i kada joj se pristupi direktno.
Možemo primetiti i drugu manju razliku – nevažnu za književnu istoriju, za tragediju pojedinca – to što je Konan Dojl shvatio činjenicu da je bio u procesu stvaranja jednog suštinskog mita. Lavkraft nije. U trenutku svoje smrti, imao je jasan utisak da će njegova tvorevina umreti s njim.
Ipak, već je tada imao svoje učenike. Ali ih nije smatrao važnima. Dopisivao se s mladim piscima (Blohom, Belknapom Longom…) ali ih nije preterano savetovao da podju istim putem kao on. Nikada nije zauzimao poziciju učitelja ili uzora. Njihove prve pokušaje primao je s primernom taktičnošću i smirenošću. Bio im je iskren prijatelj, učtiv, obziran i prijatan; nikada intelektualni mentor.
Lavkraft se celog života ophodio kao pravi gospodin: nije mogao da propusti da odgovori na pismo, bio je nevoljan da proganja dužnike kada mu nije bilo plaćeno priredjivanje tudjih tekstova, i sistematski je potcenjivao svoj doprinos novodošlima koji, bez njega, ne bi ugledali svetlo dana.
Naravno, voleo je da bude pisac. Ali ne po svaku cenu. Godine 1925, u trenutku očaja zabeležio je: „Skoro da sam odlučio da više ne pišem, već samo da sanjarim, kada se rešim, a da se ne spuštam na nivo da zapisujem svoje snove za svinjsku publiku. Zaključio sam da književnost nije zgodno zanimanje za gospodina; i da se pisanje nikada neće smatrati elegantnom umetnošću, kojoj se možeš isključivo posvetiti bez premišljanja.“
Na sreću, nastavio je, a njegove najbolje priče napisane su posle ovog pisma. Ali, do kraja je ostao, pre svega, „fini stari gospodin, rodjen u Providensu, Roud Ajlend“. I nikada baš nikada, profesionalni pisac.
Pardoksalno, Lavkraftov lik zadivljuje nas delimično zbog toga što je njegov sistem vrednosti potpuno suprotan našem. U suštini rasista, otvoreni reakcionar, on veliča puritansko potiskivanje i sasvim jasno smatra odbojnim bilo koje „otvoreno ispoljavanje erotskog“. Odlučan u svom protivljenju komercijalizaciji, on prezire novac, smatra da je demokratija sušta budalaština, a napredak – varka. Reč „sloboda“, tako draga Amerikancima, kod njega izaziva samo sumoran podsmeh.
Čitavog života imao je tipično aristokratski prezrivi stav prema čovečanstvu u celini, ali i izrazitu zabrinutost za neke konkretne pojedince.
Ono u čemu se svi slažu jeste da su oni koji su lično poznavali Lavkrafta osećali veliku tugu kada su saznali za njegovu smrt. Robert Bloh, na primer, napisao je: „Da sam znao istinu o njegovom zdravstvenom stanju, pohitao bih u Providens da ga vidim.“ August Derlet je svoj dalji život posvetio prikupljanju, uredjivanju i posthumnom objavljivanju fragmenata svog izgubljenog druga.
A zahvaljujući Derletu i drugima (a najpre Derletu), Lavkraftov opus je sada dostupan svetu. Danas nam se čini kao jedno impresivno barokno zdanje, uzvišeno i s velikim bogatim stupovima, kao niz koncentričnih krugova oko vrtloga strave i apsolutnih čudesa.
Holokaust
Dvadeseti vek će ostati upamćen kao zlatno doba epske i fantastične književnosti, vreme kada se morbidna sumaglica mlitave avangarde razišla. Već je utrla put R. E. Hauardu, Lavkraftu i Tolkinu. Tri radikalno drugačija univerzuma. Tri stupa književnosti snovidjenja, koju je kritika toliko omalovažavala koliko ju je publika volela. Ovo nije važno. Kritika uvek na kraju priznaje svoje greške; ili, bolje rečeno, kritičari na kraju umru i budu zamenjeni drugim. Stoga, posle trideset godina prezrive tišine, „intelektualci“ su počeli da naginju Lavkraftu. Njihov zaključak je da je ova ličnost imala zadivljujuću imaginaciju (što je neophodno, uostalom, da se objasni njegov uspeh), ali da mu je stil jadan.
Ovo je površno. Ako je Lavkraftov stil jadan, moglo bi se srećno zaključiti da stil, u književnosti, nema ni najmanje važnosti; i preći na druge stvari.
Ovaj glupi pogled na svet je ipak razumljiv. Mora se reći da HFL nije imao nimalo udela u tom elegantnom, suptilnom, minimalističkom i suzdržanom stilu pisanja koji danas dobija sva priznanja. Ovde ću dati, primera radi, odeljak iz priče „Ispod piramida“: „Sagledavao sam stravičnu i štetnu drevnost Egipta, njegovu odvajkada postojeću jezovitu vezu s grobovima i hramovima mrtvih. Video sam fantastične povorke sveštenika s glavama bivola, sokola i ibisa; avetinjske povorke što nezadrživo naviru podzemnim lavirintima izmedju džinovskih propileja, pored kojih je čovek bio manji od muve, nudeći bezimene žrtve nezamislivim bogovima. Kameni kolosi marširali su u beskrajnoj noći, vukući krda iskeženih sfingi s ljudskim licima prema obalama beskrajnih ustajalih reka katrana. A iza svega toga ugledah neizrecivu opakost pradavnog prizivanja umrlih duša, crnih i bezobličnih, koje su me pohlepno tražile u tami da bi ugušile nekog ko se usudio da ih oponaša.“
Ovakvi komadi izrazito bombastičnog stila očigledno su kamen spoticanja za svakog učenog čitaoca; ali mora se jednako istaći da su ovi ekstremni pasusi bez sumnje oni koje pravi amateri vole više od svega. U ovom registru niko nije bio ravan Lavkraftu. Može se kopirati način na koji koristi matematičke koncepte, odredjuje topografiju svake scene drame; može se oživeti njegova mitologija, njegov zamišljeni demonski rečnik; ali ne može se nikada zamisliti podražavanje onih pasusa gde on gubi svu stilsku rezervu, gde se pridevi i prilozi gomilaju do tačke iscrpljenosti, gde on pušta na volju povicima čistog delirijuma, kao: „Ne! Nilski konji ne mogu imati ljudske šake niti mogu nositi baklje!“ A ipak, ovo je prava svrha njegovog dela. Moglo bi se reći da konstrukcije, često suptilne i razradjene njegovih „velikih dela“, nemaju drugu svrhu osim da utiru put pasusima stilske eksplozije. Kao noveli „Senka nad Insmutom“, gde se sreće halucinatorna ispovest Zadoka Alena, poluludog devedesetogodišnjeg alkoholičara: „Heh, heh, heh, heh! Je l’ sad počinješ da s’vataš? Možda bi ‘teo da si bio k’o ja u oni dani, kad sam noću vidjao morski stvarovi iz kupolu na vr’ moje kuće. O, mogu ti kažem da klinčadija ima velike uši, i meni ništa nije promaklo što se pričalo od Kap’tana Obeda i njegovi sledbenici na Greben. Heh, heh, heh. Ili, recimo, šta kažeš na to kad sam uz’o dvogled od oca i iz kupolu video greben gusto načičkan s oblici koji su smesta zaronili čim se mesec podig’o? Obed i njegovi ljudi bili su u čamac, al’ ovi stvarovi su zaronili s druge strane, u dubine, i više nisu izronili… Da l’ bi vol’o da si klinac, sam u kupolu na krov, i da posmatraš figure koje nisu ljucke figure? A?… Heh, heh, heh?“
Lavkraftova suprotstavljenost predstavnicima dobrog ukusa je više nego pitanje detalja. HFL bi verovatno smatrao da je priča loša da nije bio u stanju, bar jednom u toku pisanja, da prevrši sve mere. Ovo on potvrdjuje a contrario u proceni kolege: „Henri Džejms je možda previše rasplinut, previše blag i previše sviknut na suptilnosti jezika kao bi na pravi način došao do sirove i razorne strave.“
Još je značajnija činjenica da je Lavkraft celog života bio uzoran diskretan gospodin, uzdržan i učen. Uopšteno nije bio čovek koji bi govorio o užasima, ili koji bi pomahnitao u javnosti. Niko ga nikada nije video ljutitog; nije plakao, niti se glasno smejao. Život sveden na minimum, iz kojeg su sve vitalne snage prenete na pisanje i snove. Život za uzor.
Autobiografija
Hauard Filips Lavkraft je primer svima onima koji žele da nauče da promaše u životu, a ipak, možda, uspeju u radu. Mada, što se tiče ovog poslednjeg, uspeh nije zagarantovan. Vodeći politiku potpunog neučestvovanja u stvarnosti, rizikujete da utonete u duboku apatiju, i da ne budete u stanju da pišete; a to je ono što je usporavalo njegov napredak, mnogo puta. Samoubistvo je druga opasnost s kojom se morate izboriti; zato je Lavkraft uvek na dohvat ruke godinama držao bočicu cijanida. Mogla se pokazati vrlo korisnom, zavisno od toga da li bi se mogao izvući ili ne bi. On se izvukao, ali ne bez poteškoća.
Mišel Uelbek
Нема коментара:
Постави коментар