Moljakanja
»Međutim, što smo mi učinili? U stvari ono što je najgore, nešto zbog čega bi s mnogo više prava trebali biti prezirani nego što smo uistinu bili: mi smo izneverili Amaliju, odbacili smo poslušnost njenoj nemoj zapovesti, nismo mogli više tako živeti, nismo mogli živeti lišeni svake nade, i mi smo počeli svako na svoj način moljakati dvorac ili ga opsedati, da bi nam on oprostio. Istina, mi smo znali da nismo u stanju išta popraviti, znali smo takođe da je jedina naša veza s dvorcem koja nam je mogla pružiti nadu, veza sa Sortinijem, činovnikom koji je bio naklonjen našem ocu, ali da je baš ta veza sticajem okolnosti postala nepristupačna, pa ipak smo se dali na posao. Počeo je otac, počela su ona njegova besmislena potucanja, njegove besmislene posete načelniku, tajnicima, advokatima, pisarima; oni ga obično nisu primali, a kad je lukavstvom ili slučajem uspevao biti primljen — mi smo klicali od radosti na takvu vest i trljali ruke — ispraćali su ga što je moguće brže i nikad ga više nisu primali. A i bilo je lako odgovoriti mu, dvorcu je uvek sve lako. Sta hoće on zapravo? Sta mu se dogodilo? Sta hoće da mu se oprosti? Ko je i kad je neko iz dvorca njega makar i prstom dirnuo? Istina, on je osiromašio, izgubio mušterije, ali to su pojave svakodnevnog života, stvar prilika u zanatstvu, može li se dvorac brinuti za sve to? U stvari, dvorac se i brine za sve, ali on ne može tako grubo istupati protiv razvoja stvari, i to ni u kom drugom cilju već jedino da bi zaštitio interese jednog pojedinca. Treba li dvorac slati svoje činovnike, pa da oni trče za očevim mušterijama i silom ih vraćaju? Ali, uzvraćao je otac na to — mi smo kod kuće do sitnica pretresali te stvari i pre i posle, zbijeni u ugao kao da se krijemo od Amalije koja je, istina, sve primećivala ali nam nije smetala — ali, uzvraćao je otac na to, on se ne žali zbog osiromašenja, lako će on sve to nadoknaditi, sve je to sporedno, samo kad bi mu se oprostilo. Ali što mu se treba oprostiti? Odgovarali bi mu,nikakva dostava protiv njega ne postoji, bar još nije zavedena u protokolima, bar u onim protokolima koji su pristupačni advokatima. Prema tome, koliko se da utvrditi, protiv njega niti je išta preduzeto niti se sprema da se preduzme. Može li on navesti ikakav službeni akt usmeren protiv njega? To otac nije mogao. Ili je neki službeni organ izvršio neki prestup? O tome otac nije znao ništa. Prema tome, budući da ništa ne zna i ništa se nije dogodilo, šta onda hoće? Sto da mu se oprosti? U najboljem slučaju to što sada bez ikakvog razloga dosađuje službenim mestima, ali baš to je neoprostivo. Ali otac nije popuštao, on je tada još bio krepak, a onako po nevolji besposlen imao je dovoljno vremena na raspolaganju. ‘Ja ću oprati Amalijinu čast, neće još dugo trajati’, govorio je meni i Barnabasu po nekoliko puta dnevno, ali sasvim tiho, jer Amalija nije smela čuti; pa ipak to je govorio samo tako da Amalija čuje, jer u stvarnosti on uopste nije mislio na neko pranje časti, već samo na dobivanje oproštenja. Međutim, da bi dobio oproštaj morao je prvo ustanoviti krivnju, a službena mesta su mu baš krivicu poricala. Tako mu padne na pamet misao — i to je ipak govorilo da je duhovno već bio popustio — da od njega kriju krivicu zato što ne plaća dobro, naime do tada je plaćao samo propisanu taksu koja je bila, istina, bar za naše prilike, prilično visoka. Sad mu se činilo da treba više plaćati, što je sigurno bilo pogrešno, jer iako naša službena mesta, jednostavnosti radi i da bi se izbegla nepotrebna objašnjenja, primaju mito, time se ipak ništa ne može postići. Ali kako je to bila očeva nada, nismo ga hteli od toga odvraćati. Prodali smo što god smo imali — bile su to mahom sve neophodne stvari — samo da bismo ocu stvorili sredstva za njegova istraživanja, i dugo vremena imali smo svakog jutra to zadovoljstvo da je otac mogao zveckati s nekoliko novčića u džepu, kad je ujutro kretao od kuće. Istina, preko dana smo gladovali kod kuće i jedino što smo pribavljanjem novca postigli, to je da oca održavamo u nadi. Ali to nije bila nikakva dobit. Njega su ova moljakanja mučila, i ono što bi bez novca brzo dobilo zasluženi kraj, time se produžavalo. Budući da se podmićivanjem ništa izuzetno nije moglo učiniti, pokatkad bi neki pisar pokušao učiniti nešto bar prividno, obećavao bi da će stvar ispitati, negoveštao da su nađeni neki tragovi koji će dalje biti istraživani, istina ne po dužnosti već samo za ljubav ocu; otac, umesto da postane oprezniji, sve više je verovao. On bi se vratio kući s jednim takvim očigledno besmislenim obećanjem, kao da u kuću opet donosi blagostanje i sreću, i bilo je mučno gledati ga kako se iza Amalijinih leđa ceri i razrogačenim očima pokazuje na nju da bi nam stavio do znanja kako, zahvaljujući njegovim nastojanjima, neposredno predstoji spasenje Amalije, koje će najviše nju samu iznenaditi, ali da je sve to još tajna i da je trebamo dobro čuvati. To bi verovatno trajalo još vrlo dugo, da mi na kraju apsolutno nismo više bili u mogućnosti ocu pribavljati novac. Istina, u međuvremenu Brunswick je posle mnogih molbi primio Barnabasa da mu pomaže, ali samo pod uslovom da uveče po mraku dolazi po narudžbe i da završen posao opet po mraku vraća — treba priznati da je Brunswick time, što se tiče njegovog posla, zbog nas primio na sebe izvestan rizik, ali zato je plaćao Barnabasa vrlo malo — a Barnabas sve napravi bez greške — ipak Barnabasova nadnica jedva je dostizala da nas sačuva potpune gladi. Vrlo obazrivo i posle dugih priprema, rekli smo ocu da ga ne možemo više pomagati novčano, ali on to primi mirno. Nije više bio sposoban umom shvatiti bezizglednost svojih pothvata, ali su ga neprekidna razočaranja ipak umorila. Doduše, rekao je — više nije govorio onako jasno kao ranije, ranije se vrlo jasno izražavao — potrebno mu je još samo vrlo malo novca, danas ili sutra sve bi uspeo doznati, a eto, sad je sve propalo, nije uspeo samo zbog novca, i tako dalje, ali ton kojim je govorio pokazivao je da u sve to ni sam ne veruje. I odmah je napravio nove planove. Budući da nije uspeo dokazati krivicu i zbog toga službenim putem nije mogao ništa postići, morao se sada baciti isključivo na moljakanja i činovnicima se licno obraćati. Među njima je verovatno bilo i takvih s dobrim, milostivim srcem, koji, istina, u službenoj dužnosti nisu smeli činiti ustupke, ali zato će to učiniti izvan službe, kad ih čovek iznenadi u pogodnom trenutku.«
K., koji je sve dotle predano slušao Olgu, prekide njeno pričanje pitanjem: »A ti nisi smatrala da je to tako?« Istina, daljnje pričanje dalo bi mu odgovor, ali on je hteo to odmah doznati.
»Ne«, odgovori Olga. »O nekoj samilosti činovnika ili čemu sličnom ne može biti ni govora. Ma koliko da smo bili mladi i neiskusni, to smo ipak znali, znao je naravno i otac, ali on je to zaboravio, to kao i skoro sve drugo. On je smislio plan da se postavi na drum u blizini dvorca, tamo gde prolaze kočije s činovnicima, i da činovnicima kako bilo dostavi svoju molbu za oproštaj. Plan, iskreno govoreći, nimalo razuman, čak i kad bi se dogodilo ono nemoguće i možda doprla do ušiju nekog činovnika. Može li činovnik pojedinačno opraštati? To bi u najboljem slučaju mogla biti stvar celokupne vlasti, ali ni ona ne može opraštati, već samo suditi. Ali bi li uopste jedan činovnik, čak i kad bi sišao s kola i pozabavio se tom stvari, mogao dobiti pravu sliku o njoj na temelju toga što mrmlja otac, jedan bedan, umoran, ostareli čovek? Činovnici su vrlo učeni, ali ipak samo jednostrano, u svojoj struci činovnik po jednoj reči prozre celi smisao, ali u stvarima koje spadaju u nadležnost drugih odeljenja, satima mu možete objašnjavati, on će možda učeno kimati glavom, ali ni jednu reč neće razumeti. Sve je to, naravno, shvatljivo; treba pokušati samo jednu malu službenu stvar za koju ste zainteresovani, majušnu stvarčicu koju jedan činovnik završi dok okom trepne, treba samo pokušati temeljno proučiti jednu takvu stvar, pa će to biti posao za celi život i nikad neće biti završen. Međutim, da je otac i došao do nekog nadležnog činovnika, ovaj ipak bez prethodnog poznavanja akata ne bi mogao ništa završiti, naročito ne na drumu, jer njegovo nije da oprašta već samo da službeno završava stvari, i zbog toga, mogao ga je jedino uputiti na službeni put, a baš na tome putu otac nije uspeo apsolutno ništa postići. Kako je to već stajalo s ocem, kad je on hteo prodreti s ovakvim novim planom! Kad bi postojala ma kakva, makar i najbljeđa mogućnost te vrste, onda bi tamo na drumu vrvilo od molitelja, ali kako je to predstavljalo nemogućnost koja je morala biti jasna svakome s najosnovnijim školskim obrazovanjem, tamo je, naravno, bilo pusto. Međutim, možda je baš to jačalo nadu kod oca, jer on je tu nadu pothranjivao svim i svačim. U ovom slučaju to je i bilo vrlo potrebno; zdrav razum ne bi se uopste upuštao u takva duboka razmišljanja, on bi već na prvi pogled jasno shvatio da je to nemoguće. Kad se činovnici voze u selo ili iz sela u dvorac, to nisu vožnje iz zadovoljstva, njih čeka posao i u selu i u dvorcu, i oni se voze najbržim tempom. Njima ne pada na pamet gledati kroz prozor i vani tražiti one koji na njih čekaju s molbama, već su kola prepuna akata koje činovnici proučavaju.
Ali ja sam«, primeti K., »video iznutra jedne činovničke saonice u kojima nije bilo nikakvih akata.« Olgino pričanje otvorilo je pred njim jedan tako veliki, skoro nepojmljiv svet, da on nije mogao propustiti da ga ne dodirne svojim sitnim doživljajima, i da se tako što više uveri kako u postojanje tog sveta, tako i u svoj vlastiti.
To je moguće«, reče Olga, »ali onda utoliko gore, jer se onda činovnik bavi tako važnim predmetima da su akta odviše dragocena ili možda odviše obimna da bi ih nosili u kolima, a baš takvi činovnici voze se u galopu. U svakom slučaju niko od njih nema napretek vremena za oca. A pored toga, ima više prilaza u dvorac. Neko vreme je jedan u modi, onda obično svi voze tamo, neko vreme drugi, i sve se gura tamo. Po kojem pravilu se obavlja to smenjivanje, još nije utvrđeno. Neki put u osam sati ujutro svi se voze jednim putem, pola sata kasnije opet svi drugim, posle deset minuta trećim, pola sata zatim opet možda onim prvim i pri njemu ostanu celoga dana, ali promena je ipak moguća svakog trenutka. Istina, svi sporedni putevi koji vode iz dvorca spajaju se u blizini sela, ali tu već sva kola jure pomamnom brzinom, dok je u blizini dvorca tempo nešto umereniji.« Ali isto onako kao što je red vožnje neujednačen i ne može se predvideti, tako je i s brojem kola. Često ima dana kad se nijedna kola ne mogu videti, a zatim opet prolaze čitave povorke. E sad zamisli našeg oca u takvim okolnostima. U svom najboljem odelu — uskoro je ono postalo njegovo jedino — on svakog jutra odlazi od kuće, praćen našim blagoslovima. Malu vatrogasnu značku, koju on u stvari bespravno drži, ponese sa sobom da je prikači izvan sela, u samom selu se plaši da je nosi, iako je ona toliko mala da se jedva vidi s dva koraka daljine, ali ipak, po očevom mišljenju, ona je kao stvorena da na njega privuče pažnju činovnika. Nedaleko od prilaza dvorcu nalazi se jedan povrtnjak, on pripada nekom Bertuchu koji dvorcu isporučuje povrće; tamo, na uskom kamenom postolju željezne ograde, izabrao je otac sebi mesto. Bertuch je to trpeo, jer je ranije bio prijatelj s ocem i ubrajao se u njegove najvernije mušterije, on naime ima jednu malo sakatu nogu i verovao je da je jedino otac u stanju napraviti udobnu cipelu za njegovu nogu. Tamo je otac sedeo iz dana u dan, bila je to turobna kišovita jesen, ali otac je bio potpuno ravnodušan prema vremenu. Svako jutro u određeni sat, on bi bio na vratima i pozdravio bi nas pri polasku, uveče bi se vraćao — izgledalo je kao da je svakog dana postajao sve zgureniji — sav prokisao i bacio bi se u neki ugao. U prvo vreme nam je pričao svoje male doživljaje, na primer da mu je Bertuch iz sažaljenja i starog prijateljstva dobacio na ogradu jednu deku, ili da mu se činilo da je u kolima koja su prolazila poznao ovog ili onog činovnika, ili da ga je tu i tamo poznao poneki kočijaš i od šale ga zakačio bičem. Kasnije je prestao pričati takve stvari, očigledno se nije više nadao da će tamo išta moći postići, ali je ipak smatrao za svoju dužnost, za svoj pusti poziv da ide i tamo provede dan. Tada su počeli njegovi reumatični bolovi, zima se približavala, došli su prvi snegovi, kod nas zima rano počinje; i tako je on sedeo tamo prvo na kamenu mokrom od kiša, a zatim na snegu. Noću je stenjao od bolova, ujutro je ponekad bio nesiguran treba li ići, a onda bi se ipak svladao i išao. Mati bi se uhvatila za njega i nije ga puštala; on, valjda, postavši strašljiv zbog nogu koje više nisu bile poslušne, dopustio je majci da ga prati, i tako su i nju spopali bolovi. Mi smo često išli k njima, nosili im jelo, ili ih samo posećivali ili nastojali nagovoriti da se vrate kući; često smo ih zaticali tamo klonule, pribijene jedno uz drugo, na njihovu uzanom sedištu, zgurene pod jednim tankim pokrivačem koji je jedva bio dovoljan za dvoje, unaokolo samo siva magla i sneg, a nadaleko danima nigde jednog čoveka ili kola — kakav prizor, K., kakav prizor! I to sve tako dok jednog jutra otac nije više bio u stanju dići iz kreveta svoje ukočene noge, bio je očajan, i u lakom grozničavom bunilu činilo mu se da vidi kako su se baš tada gore kod Bertucha zaustavila kola, iz njih izašao jedan činovnik, prošao oko ograde tražeći oca i, ljut, vratio se u kola. Pritom je otac tako strahovito vikao da je izgledalo kao da hoće odavde činovniku tamo gore skrenuti pažnju na sebe i objasniti mu kako on nije kriv što je odsutan. A ta odsutnost je dugo trajala, on se tamo uopste više nije vraćao, nedeljama je morao ležati u krevetu. Amalija je uzela na sebe da ih oboje služi, neguje, sprema, preuzela sve, i tako je to s malim prekidima ostalo u stvari do danas. Ona poznaje lekovite trave koje stišavaju bolove, njoj spavanje gotovo nije ni potrebno, ona se nikad ne uplaši, ničeg se ne boji, uvek je strpljiva, ona obavlja sav posao za roditelje; dok smo se mi uznemireno šuljali unaokolo, ona je ostajala hladna i prisebna. A kad je najgore prošlo i otac se opet mogao izvući iz kreveta, s leve i desne strane obazrivo pridržavan, Amalija se odmah povukla i njega prepustila nama.«
Nastavak: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар