BEZGRANIČNA EMOTIVNOST
1.
Po povratku u Pariz, pronašao je Desplechinovo pismo. Prema članku 66 pravilnika CNRS-a, morao je zatražiti povratak u službu, ili produžetak neplaćenog dopusta, dva meseca pre isteka odobrenog razdoblja. Pismo je bilo uljudno i puno humora, Desplechin se sprdao s administrativnim obavezama; no uprkos tome, rok je nesporno istekao tri nedelje ranije. Odložio je pismo na radni sto, u stanju duboke nesigurnosti. Tokom protekle godine, bio je slobodan da sam određuje područje svojih istraživanja; što je postigao? Nesporno, gotovo ništa. Uključivši svoj kompjuter, s gađenjem ustanovi da je u njegov e-mail pristiglo još osamdeset stranica; premda je bio odsutan svega dva dana. Jedan od dopisa poslan mu je iz Instituta za molekularnu biologiju u Palaiseau. Kolega koji ga je menjao pokrenuo je program istraživanja DNA kod mitohondrija; za razliku od DNA u jezgri, ove su molekule izgleda bile lišene mehanizama popravka koda oštećenog napadima radikala; to nije bilo posebno iznenađenje. Sa Univerziteta Ohio stigla je zanimljivija poruka: njihova su istraživanja Saccharomycea pokazala da vrste koje se reprodukuju polnim putem evoluiraju sporije od onih koje se reprodukuju kloniranjem; proizvoljne se mutacije, dakle, stoga se cine delotvornijima od prirodnog odabira. Eksperimentalno je kombinovanje zabavno, i rezultati mu protureče jasnoći klasične hipoteze o polnoj reprodukciji kao pokretaču evolucije; ali kako god bilo, svemu se tome vrednost sada svodi na anegdotsku. Čim genetski kod bude potpuno dešifrovan (a to će se dogoditi tokoom predstojećih meseci), čovečanstvo će biti u stanju nadzirati vlastitu biološku evoluciju; polnost će tada jasno razotkriti svoju bit, beskorisne, opasne i regresivne funkcije. Ali čak i kada bi se uspelo otkriti pojavu mutacija, šta više proračunati njihov mogući štetni učinak, ništa zasad ne baca ni najmanje svetlo na njihovu determiniranost; stoga ništa ne omogućuje da im se prida određen i upotrebljiv smisao; jasno je da u tom pravcu treba usmeriti istraživanja.
Rasterećen spisa i knjiga kojima su bile pretrpane police, Desplechinova se kancelarija cinila golemom. »E, da...«, reče uz diskretan osmeh. »Idem u penziju po isteku meseca.« Djerzinski ostade rastvorenih usta od iznenađenja. Čovek nekog godinama poznaje, katkad desecima godina, pomalo se navikne izbegavati licna pitanja i uistinu važne teme; ali zadržava nadu da će kasnije, u povoljnijim okolnostima, naći dobar razlog da postavi ta pitanja, da načne te teme; unedogled odgađana vizija čovečnijeg i potpunijeg odnosa nikad se posve ne izbriše, jednostavno stoga što je on nemoguć, jer se ni jedan ljudski odnos ne da strpati u nepromenjivo skučen i krut okvir. Ostaje, dakle, vizija »autentičnog i dubokog« ljudskog odnosa; ostaje godinama, katkad desecima godina, sve dok vam neki konačan i brutalan događaj (najčešće tipa smrti) ne ukaže da je prekasno, da se ni taj »autentičan i dubok« odnos čiju ste sliku negovali neće razviti, ništa više od drugih. U petnaest godina njegovog radnog veka, Desplechin je bio jedina osoba s kojom je poželeo uspostaviti bliskost koja bi izišla iz okvira slučajnog, čisto utalitarnog, beskrajno dosadnog ljudskog okruženja koje tvori prirodnu klimu kancelarijskog života. E pa, propalo je. Bacio je snuždeni pogled na kutije knjiga nagomilane na podu ureda. »Mislim da bi bolje bilo da odemo negde na piće...«, predloži Desplechin, vrlo prikladno sažimajući trenutni ugođaj.
Prošli su uzduž muzeja Orsay, seli za sto na terasi u stilu XIX. stoleća. Za susednim je stolom pet-šest italijanskih turistkinja živahno ćeretalo, poput nevine peradi. Djerzinski naruči pivo, Desplechin whisky bez leda.
»Sta ćete sad raditi?«
»Ne znam...« Desplechin je zaista izgledao kao da ne zna. »Putovati... Možda se odlučim za malo seksualnog turizma.« Nasmeši se; lice mu je još uvek bilo vrlo šarmantno dok se smešio; taj je šarm, doduše, bio pun razočaranja, očito se radilo o potrošenom čoveku, ali šarm je svejedno bio pravi. »Šalim se... Istina je da me to više uopste ne zanima. Znanje, da... Ostaje želja za znanjem. Čudna je stvar ta želja za znanjem... Vrlo je malo ljudi ima, čak i medu naucnicima; većina ih se zadovolji građenjem karijere, brzo pređe na administrativne položaje; premda je ona strahovito važna u istoriji čovečanstva. Mogla bi se zamisliti bajka u kojoj se sasvim malena skupina ljudi — najviše nekoliko stotina osoba na zemaljskoj kugli — sa žarom bavi vrlo teškom, vrlo apstraktnom aktivnošću, potpuno nerazumljivom neupućenima. Ti ljudi zauvek ostaju nepoznati ostatku naroda; nikada im ne pripadne ni vlast, ni bogatstvo, ni počasti; niko nije u stanju čak ni shvatiti zadovoljstvo koje im pruža njihova sitna zanimacija. No ipak, oni su najmoćnija sila na svetu, i to zbog vrlo jednostavnog, sasvim skromnog razloga: jer su im u rukama ključevi racionalne sigurnosti. Sve što oni proglase istinitim, kao takvo pre ili kasnije prihvati i celokupno čovečanstvo. Nijedna ekonomska, politička, društvena ni verska sila nije u stanju sačuvati verodostojnost pri suočenju s racionalnom sigurnošću. Može se reći da se Zapad preko svake mere zanimao za filozofiju i politiku, da je potpuno nerazumno lomio koplja na filozofskim i političkim pitanjima; takođe se može reći da je Zapad strastveno voleo književnost i umetnost; ali u zbilji, ništa u njegovoj istoriji nije imalo toliku težinu kao potreba za racionalnom sigurnošću. Toj je potrebi za racionalnom sigurnošću Zapad na kraju sve žrtvovao: svoju veru, svoju sreću, svoja nadanja, i kad se sve zbroji, svoj život. Toga bi se trebalo setiti kada se pokuša prosuđivati celokupnost zapadnjačke civilizacije.« Ucutao je, ostavši zamišljen. Pogled mu je trenutak lebdio medu stolovima, pa se usredotočio na čašu.
»Sećam se jednog dečaka koga sam upoznao u trećem razredu, kada mi je bilo šesnaest. Vrlo komplikovan, teskoban tip. Bio je iz bogate, konzervativne porodicd i, uostalom, potpuno je prihvatao vrednosti svog okruženja. Jednog dana, usred neke rasprave, rekao mi je: 'Ono što određuje vrednost neke vere je kakvoća morala koji se na njoj može utemeljiti.' Zanemeo sam od iznenađenja i divljenja. Nikada nisam doznao je li sam došao do tog zaključka, ili je izrečenu tezu pronašao u nekoj knjizi; u svakom slučaju, rečenica me se silno dopala. Već četrdeset godina o njoj razmišljam; danas mislim da je u krivu. Čini mi se nemogućim u verskim pitanjima zauzimati isključivo moralistička stajališta; no ipak, Kant ima pravo kada tvrdi da se i sam Spasitelj čovečanstva mora prosuđivati prema univerzalnim etičkim kriterijima. Ali ja sam došao do uverenja kako su vere nadasve pokušaji objašnjavanja sveta; a nijedan pokušaj objašnjavanja sveta nije održiv ako se sukobi s našom potrebom za racionalnom sigurnošću. Matematički dokaz, eksperimentalni postupak, to su trajne stečevine ljudske svesti. Dobro znam da izgleda kao da mi činjenice protivreče, dobro znam da islam - daleko najgluplja, najpretvornija i najnazadnija od svih vera — trenutno kao da se širi; no to je samo površna i privremena pojava: dugoročno, islam je osuđen na propast, još izvesnije od hrišćanstva.«
Djerzinski podiže glavu; slušao je s velikom paznjom. Nikada ne bi bio pomislio da je Desplechin osetljiv prema tim pitanjima; on, pak, nakon kraćeg kolebanja nastavi:
»S Philippeom sam izgubio vezu nakon mature, ali doznao sam da je počinio samoubistvo nekoliko godina kasnije. Dobro, ne mislim da je to povezano; ali istovremeno biti homoseksualac, katolički integrist i rojalist, to zasigurno ipak nije baš jednostavan spoj.«
U tom trenu Djerzinski shvati da njega samog nikada nisu opsedala ozbiljna verska preispitivanja. Znao je, međutim, i to odavno, da je materijalistička metafizika, nakon što je pomela verska uverenja prethodnih vekova, sama stradala od najnovijih dostignuća fizike. Neobično je da se ni njemu niti ijednom od fizičara koje je upoznao nije nikada javila makar kakva sumnja, kakva duhovna teskoba.
»Sto se mene licno tiče«, reče upravo kada mu se probudila spoznaja o tome, »rekao bih da sam se držao onog temeljnog pragmatizma koji je u načelu tipičan za istraživače. Činjenice postoje, zakonitosti ih ulančavaju, pojam uzroka nije naucan. Svet je jednak zbiru znanja koja imamo o njemu.«
»Ja više nisam istraživač...«, odgovori Desplechin s razoružavajućom jednostavnošću. »Nesumnjivo se upravo zbog toga pod stare dane prepuštam metafizičkim pitanjima. Ali, naravno, vi ste u pravu. Treba nastaviti istraživati, eksperimentisati, otkrivati nove zakone, ostalo je potpuno beznačajno. Setite se Pascala:' Treba reći otprilike: to činimo figurama i gestovima, jer to je istinito. Ali reći kojima, i načiniti masinu, to je smešno; jer to je beskorisno, nesigurno i mukotrpno' Dakako, on je još jednom u pravu, a ne Descartes. Uzgred... jeste li odlučili šta ćete? Pitam zbog... (učinio je pokret izvinjenja) te gnjavaže oko rokova.«
»Jesam. Treba mi premeštaj u Centar za genetska istraživanja Galway, u Irskoj. Potrebna mi je mogućnost da brzo instaliram jednostavne eksperimentalne sklopove, u uslovima dovoljno precizne temperature i pritiska, sa širokim spektrom radioaktivnih obeleživača. Nadasve mi je potrebna velika kompjuterska moć — mislim da se sećam da imaju dva paralelno povezana Craya.«
»Mislite krenuti novim smerom istraživanja?« Iz Desplechinovog je glasa provirio tračak uzbuđenja; opazivši to, ponovno navuče svoj diskretni smešak, kojim kao da se sebi rugao. »Želja za znanjem...«, reče blago.
»Mislim da je pogreška u odluci da se radi isključivo na prirodnoj DNA. Molekula je DNA složena, i razvijala se manje-više slučajno: ima neopravdanih viškova, dugih nekodirajućih sekvenci, ukratko ima koječega. Ako želimo ozbiljno testirati opste uslove mutacije, treba krenuti od jednostavnijih samoreprodukujućih molekula, s najviše nekoliko stotina valencija.«
Desplechin je kimao glavom, sa sjajem u očima, više nije pokušavao sakriti uzbuđenje. Italijanske su turistkinje otišle; osim njih, u kafiću nije bilo nikoga.
»To će svakako trajati vrlo dugo«, nastavi Michel, »ne može se unapred govoriti o posebnim obeležjima promenjivih konfiguracija. Ali zasigurno postoje uslovi strukturne stabilnosti na subatomskom nivou. Ako se uspe izračunati stabilnu konfiguraciju, makar na samo nekoliko stotina atoma, ostalo će zavisiti samo o kapacitetu obrade... Zapravo, možda malo previše žurim.«
»Ne mora biti...« Desplechin je sada govorio sporim i sanjarskim glasom čoveka koji nazire beskrajno daleke horizonte, fantomske i neistražene mentalne sklopove.
»Potrebna mi je mogućnost da radim posve nezavisno, izvan hijerarhije centra. Ima tu stvari koje su čisto hipotetične: bilo bi predugo, preteško za objašnjavanje.«
Svakako. Pisaću Walcottu, direktoru centra. On je u redu, pustiće vas na miru. Uostalom, već ste radili s njima, ako se ne varam. Nešto s kravama...« »Da, neka sitnica.«
»Ne brinite. Idem u penziju... (ovog mu se puta u osmehu pojavilo malo ogorčenja), ali to je još u mojoj moći. U administrativnom smislu, imaćete status naucnika na posudbi — koji ćete moći produziti iz godine u godinu, koliko god budete želeli. Ma ko bio moj naslednik, nema ni najmanje mogućnosti da taj ugovor bude doveden u pitanje.«
Rastaše se nedugo potom, kod Pont Rovala. Desplechin mu pruži ruku. Nije imao sina, njegove su ga seksualne sklonosti u tome sprečile, ideju pretvornog braka oduvek je smatrao smešnom. Tih nekoliko sekundi, dok mu je stiskao ruku, reče sebi da ono što upravo proživljava spada na neki viši nivo; potom sebi reče da je silno umoran; potom se okrene i podje duž gata, uz knjižarske štandove.
Djerzinski je minutu-dve posmatrao tog čoveka kako nestaje u smiraju dana.
2.
Sledećeg je dana večerao kod Annabelle i vrlo joj razložno, na sažet i precizan način objasnio zašto mora otići u Irsku. Pred njim stoji zacrtan program, sve je jasno povezano. Ono bitno je ne usredotočiti se na DNA, živo biće posmatrati u najopstijem smislu kao samoreproduktivan sistem.
U prvi tren, Annabelle ne odgovori ništa; nije mogla suzbiti lagano krivljenje usta. Potom mu doli vina; te je večeri spremila ribu, i njezina je malena garsonjera više no ikad podsećala na brodsku kabinu.
»Nisi me mislio povesti...« Reči joj snažno odjeknuvše u tišini; tišina se otegne. »Nisi čak ni pomislio na to...«, reče napola iznenađeno, napola detinje uvređeno; potom brizne u plač. Nije se ni pomaknuo; da je u tom trenu učinio kakav gest, ona bi ga zasigurno otklonila; ljudi moraju plakati, nema se što drugo učiniti. »A tako smo se dobro slagali kada nam je bilo dvanaest godina...«, reče ona u suzama.
Zatim podiže pogled prema njemu. Lice joj je bilo pravilno, iznimno lepo. Reče bez razmišljanja: »Napravi mi dete. Trebam nekoga uza sebe. Nećeš ga morati odgajati, niti brinuti za njega, čak ni priznati ga. Uopste te ne tražim da ga voliš, niti da mene voliš; samo mi napravi dete. Znam da imam četrdeset godina: svejedno mi je, preuzimam rizik. Ovo mi je poslednja prilika. Koji put mi dođe žao što sam pobacila. Ali prvi muškarac s kojim sam zatrudnela bio je ološ, a drugi neodgovoran; kad mi je bilo sedamnaest nisam ni pomišljala da bi život mogao biti tako ograničen, mogućnosti tako kratkotrajne.«
Michel upali cigaretu da razmisli. »Čudna ideja...«, reče kroz zube. »Čudno je doći na ideju da se reprodukuješ, ako ne voliš život.« Annabelle ustade, komad po komad skine svoju odeću. »U svakom slučaju, dođi da vodimo ljubav. Već barem mesec dana nismo vodili ljubav. Prestala sam uzimati pilule pre dve nedelje; sad sam usred plodnih dana.« Stavila je ruke na trbuh, podigla ih do grudi, lagano razmaknula bedra. Bila je lepa, poželjna i umiljata; zašto nije ništa osećao? To je neobjašnjivo. On pripali još jednu cigaretu, naglo shvati da mu razmišljanje neće ništa pomoći. Dete se napravi, ili ne napravi; to ne zavisi o racionalnoj odluci, to ne spada medju odluke koje ljudsko biće racionalno donosi. On zgnječi opušak u pepeljari, promrmlja: »Pristajem.«
Annabelle mu pomoge da skine odeću i nežno ga rukama nadraži kako bi mogao ući u nju. Nije osećao bog-zna šta, osim mekoće i topline njezine vagine. Brzo se prestade micati, zatečen geometrijskim izgledom koitusa, te ujedno zadivljen gipkošću i osetilnim bogatstvom sluznica. Annabel ustima dotakne njegova, obgrli ga. On zatvori oči, jasnije oseti vlastiti ud, ponovno se stade micati gore-dole. Malo pre ejakulacije ukaže mu se vizija -posebno jasna vizija - spajanja rasplodnih celija a odmah potom prvih deoba. To je bilo poput skoka u neizbežno, poput malog samoubistva. Val svesti popne mu se udom, oseti štrcanje svoje sperme. Annabelle ga također oseti, duboko uzdahne; potom ostadoše potpuno mirni.
»Trebali ste se naručiti za papa-test pre mesec dana...«, reče ginekolog umornim glasom. »Umesto toga, prekidate s pilulom bez mog znanja i upuštate se u trudnoću. Dajte, pa niste balavica!...« Vazduh je u ordinaciji bio hladan i pomalo lepljiv; Annabelle se iznenadila što je pri izlasku ponovno zatekla sunce.
Nazvala je sutradan. Ispitivanje celija otkrilo je »prilično ozbiljne« anomalije; trebaće učiniti biopsiju i kiretažu sluznice maternice. »Od trudnoće je, razume se, bolje zasad odustati. Razumno je stvari raditi na sigurnim temeljima, ne?...« Nije izgledao jako uznemiren, samo malo zabrinut.
Annabelle je tako treći put pobacila - fetus je imao samo dve nedelje, bilo je dovoljno kratko usisavanje. Instrumenti su znatno napredovali od poslednjeg zahvata koji je pretrpela, i na njeno veliko iznenađenje, sve je bilo gotovo za manje od deset minuta. Rezultati analize stigli su tri dana kasnije. »Pa eto...«, lekar je izgledao strašno star, kompetentan i žalostan. »Bojim se, nažalost, da nema nikakve sumnje: imate mikro-invazivni stadij raka maternice.« Namestio je naočale, ponovno pregledao papire; to je osetno pojačalo utisak opste kompetencije. Nije bio posebno iznenađen; rak materice često napada žene u godinama koje prethode menopauzi, a rizik se povećava ako nisu rađale. Način tretmana je poznat, tu nema ničega spornog. »Treba izvršiti abdominalnu histerektomiju i bilateralnu salpingo-ovarektomiju. To su danas lagani operacijski zahvati, opasnost od komplikacija je zanemariva.« Bacio je pogled na Annabelle: loše je što ne reaguje, što ostaje potpuno bez reči; to je verovatno uvertira u krizno stanje. Lekarima se u načelu preporučuje da pacijenticu usmere na psihoterapiju potpore — pripremio je mali popis adresa — i nadasve da težište stave na sledeću misao vodilju: kraj plodnosti nikako ne znači kraj polnog života; kod nekih pacijentica, naprotiv, to osetno pojača polnu žudnju.
»Znači, izvadiće mi matericu...«, reče ona s nevericom.
»Matericu, jajnike i Falloppijeve tube; bolje je izbeći svaku opasnost od širenja. Prepisaću vam terapiju nadomeštanja hormona - ona se, uostalom, sve češće prepisuje, čak i u slučajevima obične menopauze.«
3
Otputovala je toditeljima u Crecy-en-Brie; operacija je zakazana za 17. Michel ju je, zajedno s majkom, otpratio u bolnicu u Meauxu. Nije se bojala. Hirurški je zahvat trajao nešto duže od dva sata. Annabelle se probudila sutradan. Kroz prozor je videla plavo nebo, lagani dah vetra u krošnjama. Nije osećala gotovo ništa. Želela je videti ranu na svom trbuhu, ali nije se usudila zatražiti sestru. Bilo je čudno misliti kako je sad ista žena, osim što su joj uklonjeni reprodukcijski organi. Reč »ablacija« neko joj je vreme lebdela u duhu, dok je nije zamenila jedna brutalnija slika. »Ispraznili su me«, reče sebi; »očistili su mi utrobu kao piletu.«
Iz bolnice je izašla nedelju kasnije. Michel je pisao Wal-cottu da ga izvesti kako odgađa dolazak; nakon malo izmotavanja pristao se smestiti kod njenih roditelja, u nekadašnjoj bratovoj sobi. Annabelle je primetila da se zbližio s njenom majkom dok je ona bila u bolnici. Stariji je brat takođe radije navraćao otkako je Michel boravio u kući. U biti nisu imali bog zna šta reći; Michel se nije ni najmanje razumeo u probleme malih preduzeća, a Jean--Pierreu su pitanja koja je otvarao razvoj istraživanja u molekularnoj biologiji ostala potpuna nepoznanica; no ipak bi se uz čašicu pre večere naposletku uspostavilo muško, delomično lažno razumevanje. Ona se morala odmarati, i izbegavati dizanje teških predmeta; ali sada se mogla sama prati i normalno jesti. Poslepodneva je provodila sedeći u vrtu; Michel i njezina majka brali su jagode ili šljive žutice. To je nalikovalo nekim čudnim praznicima, ili povratku u detinjstvo. Ona je osećala kako je sunce miluje po licu i rukama. Najčešće bi tako sedela ne radeći ništa; katkad je vezla, ili izrađivala plišane lutkice za svog nećaka i nećakinje. Psihijatar iz Meauxa prepisao joj je sredstvo za spavanje, i prilično jaku dozu sedativa. U svakom slučaju mnogo je spavala, i snovi su joj redovno bili mirni i radosni; moć je duha golema, dokle god ostane neometan u vlastitoj sferi. Michel je ležao pored nje u krevetu; obgrlivši je oko struka, osećao je kako joj se prsni koš pravilno uzdiže i spušta. Psihijatar ju je redovno posećivao; izgledao je zabrinuto, nešto je mrmljao, spominjao »gubitak veze sa stvarnošću«. Ona je postala vrlo plaha, pomalo čudna, i često se bezrazložno smejala; katkad bi joj se, pak, oči naglo napunile suzama. Tada bi uzela još jedan Tercian.
Od treće nedelje smela je izlaziti, i nakratko prošetati uz reku ili obližnjim šumama. Vreme je bilo lepo; dani su se nizali, istovetno blistavi, bez najmanje pretnje olujom i bez najmanjeg nagoveštaja nekog kraja. Michel ju je držao za ruku; često bi seli na klupu uz Grand Morin. Trava je na obali bila spaljena od sunca, gotovo izbeljena; u seni bukava reka je beskrajno valjala svoje tamnozelene valove. Vanjski je svet imao svoje vlastite zakone, a ti zakoni nisu ljudski.
25., jedna je pretraga ukazala na metastaze u području abdomena; bilo je za očekivati da se nastave širiti, i da proces završi infaustno. Mogla se pokušati terapija zračenjem, istinu govoreći to je jedino što se moglo učiniti; ali bolje je ne prikrivati zbilju, radi se o teškoj terapiji, i lečenje je uspešno u jedva 50% slučajeva.
Večera je bila posebno tiha. »Izlečićemo te, zlato moje malo...«, reče Annabellina majka pomalo drhtavim glasom. Ona uhvati majku oko vrata, nasloni čelo na njezino; ostadoše tako otprilike minutu. Nakon što je majka otišla u krevet, ona se nastavi povlačiti po dnevnoj sobi, odsutno listati knjige. Michel ju je iz svoje fotelje pratio pogledom. »Mogli bismo se obratiti nekom drugom lekaru...«, reče nakon duge cutnje. »Da, mogli bismo«, odgovori ona nehajno.
Nije mogla voditi ljubav, rana je bila previše sveža i bolna; ali dugo ga je držala u zagrljaju. Ćula je kako u tišini škrguće zubima. U jednom trenu, pogladivši ga po licu, ona primeti da je mokro od suza. Stala mu je nežno milovati ud, to ga je istovremeno uzbuđivalo i smirivalo. Uzeo je dve tablete Mepronizina, i naposletku zaspao.
Oko tri ujutro ona ustade, navuče kućnu haljinu i side u kuhinju. Iz dna kredenca iskopa šolju sa svojim urezanim imenom, koju joj je kuma poklonila za deseti rođendan. U nju brižljivo istrese sadržaj svoje bočice Rohyp-nola, doda malo vode i šećera. Nije osećala ništa, osim neke krajnje gotovo metafizičke tuge. Život je tako uređen, pomisli; u telu joj je nešto pošlo tim putem, nešto je nepredvidljivo i neopravdano skrenulo tim pu tem; i telo joj sada više može biti izvorom sreće i radosti. Naprotiv, postupno će, ali zapravo prilično brzo, i njoj i drugima postati izvorom tegoba i nesreće. Stoga treba uništiti to telo. Zidni sat od barem naizgled masivnog drveta zvučno je otkucavao sekunde; njezina ga je majka nasledila od svoje majke, već ga je posedovala u vreme svog venčanja, to je bio najstariji komad nameštaja u kući. Dodala je još malo šećera u šolju. Njezin je stav bio vrlo daleko od pomirenosti, život joj je izgledao poput neslane šale, nedopustive šale; no, nedopustiva ili ne, tako stoje stvari. Tih nekoliko nedelja bolesti iznenađujuće ju je brzo dovelo do osećaja koji se tako često javlja starim ljudima: više nije htela drugima biti na teret. Život joj se pretkraj mladenačkog doba počeo odvijati vrlo brzo; potom je stiglo dugo razdoblje dosade; na samom kraju, sve se ponovno jako ubrzalo.
Pred zoru, okrenuvši se u krevetu, Michel je primetio Annabellinu odsutnost. Obukao se i sišao: njezino je beživotno telo ležalo na kauču u dnevnoj sobi. Pored sebe, na stoliću, ostavila je pismo. Prva je rečenica glasila: »Radije ću umreti medu onima koje volim.«
Sef hitne službe bolnice u Meauxu bio je muškarac tridesetih godina, tamne kovrčave kose, susretljiva lica; odmah im je ostavio izvrstan utisak. Izgledi da se probudi su slabi, reče im; mogu ostati uz nju, licno u tome ne vidi ništa neprilično. Koma je čudno, slabo poznato stanje. Gotovo je sigurno da Annabelle nije nimalo svesna njihove prisutnosti; no ipak, u mozgu je i dalje primetan slabi elektricitet; on zasigurno odražava neku mentalnu aktivnost, čija priroda ostaje potpuno tajanstvena. Sama je prognoza bez ikakve sigurnosti: poznati su slučajevi bolesnika koji su u dubokoj komi proveli nekoliko nedelja, šta više nekoliko meseci, pa se odjednom vratili u život; najčešće, nažalost, stanje kome jednako naglo odvede u smrt. Njoj je četrdeset godina, barem je sigurno da će joj srce izdržati; to je zasad sve što se može reći.
Dan se budio nad gradom. Sedeći kraj Michela, Annabellin je brat tresao glavom mrmljajući. »To nije moguće... To nije moguće...«, neprestano je ponavljao, kao da te reči imaju neku moć. Ali naprotiv, moguće je. Sve je moguće. Ispred njih je prošla jedna sestra, gurajući metalna kolica na kojima su bočice seruma udarale jedna o drugu.
Nešto kasnije sunce je razderalo oblake i nebom se razlilo plavetnilo. Dan će biti lep, isto kao i prethodni. Annabellina se majka s naporom pridigla. »Bolje se malo odmoriti...«, reče obuzdavajući drhatanje glasa. Njezin se sin također pridigao, beskorisno klateći rukama, i krenuo za njom kao robot. Michel je glavom dao znak da ne želi poći s njima. Nije osećao ni najmanji umor. Tokom sledećih minuta nadasve je osećao čudnu prisutnost vidljivog sveta. Sedeo je sam u suncem okupanom hodniku, na stolici od levane plastike. To je krilo bolnice bilo neverovatno tiho. Povremeno bi se u dnu otvorila koja vrata, sestra bi izišla, krenula prema nekom drugom hodniku. Zvukovi grada, nekoliko spratova niže, bili su vrlo prigušeni. S potpunim mentalnim odmakom, pretresao je sled okolnosti, etape procesa koji im je slomio život. Sve je izgledalo konačno, kristalno jasno i neumoljivo. Sve je izgledalo očigledno u nepomičnosti ograničene prošlosti. Mala je verovatnost da sedamnaestogodišnja devojka u današnje vreme pokaže takvu naivnost; nadasve je mala verovatnost da sedamnaestogodišnja devojka danas prida toliku važnost ljubavi. Dvadeset pet godina je prošlo od Annabellinog mladenačkog doba, i stvari su se mnogo promenile, ako je za verovati ispitivanjima javnosti i časopisima. Mlade su devojke danas opreznije i racionalnije. Zaokupljene su pre svega svojim uspehom u školi, nastoje pre svega osigurati pristojnu profesionalnu budućnost. Izlasci s dečacima njima su samo slobodna aktivnost, razonoda u kojoj s podjednakim udelom ucestvuju seksualni užitak i zadovoljenje vlastitog narcizma. Kasnije nastoje sklopiti razuman brak, utemeljen na dovoljnoj uravnoteženosti društveno-profesionalnog statusa i određenoj podudarnosti ukusa. Dakako, na taj način ukidaju svaku mogućnost sreće — jer ona je nerazdvojiva od fuzijskih i regresivnih stanja nespojivih s praktičnom primenom razuma - ali nadaju se da će tako izbeći emocionalne i moralne patnje koje su mučile njihove prethodnice. Ta se nada, međutim, ubrzo izjalovi; nestanak muka izazvanih strastima zapravo oslobađa prostor dosadi, osećaju praznine, teskobnom iščekivanju starosti i smrti. Stoga je drugi deo Annabellinog života bio tužniji i sumorniji od prvog; na samom kraju nije joj od njega ostala nikakva uspomena.
Oko podneva, Michel je gurnuo vrata njene sobe. Disanje joj je bilo iznimno slabo, carsaf koji joj je prekrivao grudi bio je gotovo nepomičan-prema lekarevim rečima, to je ipak bilo dovoljno za opskrbu tkiva kisikom; kada bi disanje još oslabilo, razmotrili bi mogućnost da je priključe na respirator. Zasad je dobijala infuziju, kroz iglu koja joj je u ruku ulazila iznad lakta, na čelo joj je bila pričvršćena elektroda, i to je sve. Jedna se zraka sunca probila kroz besprekorno čistu plahtu i obasjala joj pramen divne svetle kose. Njezino lice zatvorenih očiju, neznatno bledje nego obično, izgledalo je gotovo spokojno. Činilo se da ju je napustila svaka bojazan; Michelu se nikada nije cinila tako sretnom. Istina, uvek je bio sklon brkati komu i blagostanje; no ipak, izgledala mu je beskrajno sretna. Prošao joj je rukama kroz kosu, poljubio je u čelo i jedva tople usne. Dakako, bilo je prekasno; ali ipak, bilo je dobro. U sobi je ostao dok se nije spustila veče. Vrativši se u hodnik, otvorio je knjigu budističkih meditacija koje je prikupio doktor Evans--Wentz (već ju je nekoliko nedelja nosio u džepu; bila je to sasvim malena knjižica s tamnocrvenim koricama).
Neka sva bića na Istoku, Neka sva bića na Zapadu, Neka sva bića na Severu, Neka sva bića na Jugu Budu sretna, i sačuvaju svoju sreću; Neka uzmognu živeti bez neprijateljstva.
Krivica nije sasvim njihova, pomisli Michel; žive u mukotrpnom svetu, svetu nadmetanja i borbe, taštine i nasilja; taj svet u kojem žive nije skladan. No s druge strane, nisu ništa učinili da promene taj svet, nimalo doprineli njegovom poboljšanju. Reče sebi da je trebao Annabelle napraviti dete ; potom se najednom seti kako ga je i napravio, ili kako ga je počeo raditi, kako je u najmanju ruku prihvatio takvu mogućnost; i ta ga misao ispuni velikom radošću. Tada shvati mir i blagost koji su ga preplavili poslednjih nedelja. Sada nije više ništa mogao, niko nije ništa mogao vladavini bolesti i smrti; no ipak, barem tokom nekoliko nedelja, ona je iskusila osećaj da je voljena.
Ako neko neguje misao ljubavi i ne odaje se pohotnim radnjama; Ako
prekine veze sa strastima i pogled usmeri prema Putu,
Stoga što je uspeo negovati tu ljubav, Ponovno će se roditi na Brahminom nebu
Brzo će prispeti do Oslobođenja i zauvek se skrasiti u sferi Apsolutnog.
Ako ne ubije i ne kani naškoditi,
Ako se ne nastoji isticati ponižavajući drugog, Ako neguje ljubav prema svemu
Umirući, u mislima neće imati mržnje.
Tokom večeri mu se pridružila Annabellina majka. Došla je videti ima li šta novo. Ne, stanje se nije promenilo; duboka koma može biti vrlo stabilna, strpljivo ga je podsetila medicinska sestra, katkad prođu nedelje pre nego što se može izreći prognoza. Ušla je da pogleda kćer, pa minutu kasnije izašla jecajući. »Ne shvatam...«, reče tresući glavom. »Ne shvatam kako je to napravljen život-Bila je tako draga cura, znate. Uvek puna nežnosti, 1 nikad nije bilo problema s njom. Nije se žalila, ali znam da nije bila sretna. Nije od života dobila što je zaslužila- «
Ubrzo je otišla, vidljivo obeshrabrena. Začudo, nije bio gladan niti mu se spavalo. Stao je hodati gore-dole hodnikom, sišao u predvorje. Jedan je crnac, poreklom s Antila, na recepciji ispunjavao križaljku; kimnuo mu je glavom. Uzeo je toplu čokoladu iz automata, prišao staklenim vratima. Mesec je lebdeo medju neboderima; nekoliko je automobila prolazilo Avenijom Chalons. Dovoljno je znao o medicini da bude svestan kako Annabellin život visi o niti. Majka joj je imala pravo što je odbijala shvatiti; čovek nije stvoren da prihvati smrt: ni svoju, ni svojih bližnjih. On priđe čuvaru, upita ga može li mu posuditi malo papira; malo iznenađen, ovaj mu pruži snop listova sa zaglavljem bolnice (to će zaglavlje, mnogo kasnije Hubczejaku omogućiti da locira taj tekst, medu gomilom beležaka pronađenih u Clifdenu). Neka se ljudska bića grčevito zgrabe za život, i kako je govorio Rousseau, napuštaju ga zlovoljno; već je predosećao da s Annabelle neće biti tako.
Za sreću je stvoreno to dete, Blago je srca svoga nudila svakom ko je hteo Za
druga je bića mogla život dati Okružena plodovima postelje svoje
U detinjem plaču, U krvi njena roda Njezin bi neprekinut san
Ostavio trag Zapisan u vremenu, Zapisan u prostoru
Zapisan u puti
Zauvek posvećen
Na planinama, u zraku
I u vodi reka,
Na izmenjenom nebu.
Sada si tu,
Na svojoj samrtnoj postelji Tako spokojna u komi i zauvek tako
blaga.
Naša će tela postati hladna i tek prisutna U travi, moja Annabelle Ništavih će
progutati nas bitak.
Malo smo voleli
U svojem ljudskom obliku
Možda će sunce i kiša na našim grobovima, vetar i mraz
Dokinuti naše muke.
4.
Ubrzo je otišla, vidljivo obeshrabrena. Začudo, nije bio gladan niti mu se spavalo. Stao je hodati gore-dole hodnikom, sišao u predvorje. Jedan je crnac, poreklom s Antila, na recepciji ispunjavao križaljku; kimnuo mu je glavom. Uzeo je toplu čokoladu iz automata, prišao staklenim vratima. Mesec je lebdeo medju neboderima; nekoliko je automobila prolazilo Avenijom Chalons. Dovoljno je znao o medicini da bude svestan kako Annabellin život visi o niti. Majka joj je imala pravo što je odbijala shvatiti; čovek nije stvoren da prihvati smrt: ni svoju, ni svojih bližnjih. On priđe čuvaru, upita ga može li mu posuditi malo papira; malo iznenađen, ovaj mu pruži snop listova sa zaglavljem bolnice (to će zaglavlje, mnogo kasnije Hubczejaku omogućiti da locira taj tekst, medu gomilom beležaka pronađenih u Clifdenu). Neka se ljudska bića grčevito zgrabe za život, i kako je govorio Rousseau, napuštaju ga zlovoljno; već je predosećao da s Annabelle neće biti tako.
Za sreću je stvoreno to dete, Blago je srca svoga nudila svakom ko je hteo Za
druga je bića mogla život dati Okružena plodovima postelje svoje
U detinjem plaču, U krvi njena roda Njezin bi neprekinut san
Ostavio trag Zapisan u vremenu, Zapisan u prostoru
Zapisan u puti
Zauvek posvećen
Na planinama, u zraku
I u vodi reka,
Na izmenjenom nebu.
Sada si tu,
Na svojoj samrtnoj postelji Tako spokojna u komi i zauvek tako
blaga.
Naša će tela postati hladna i tek prisutna U travi, moja Annabelle Ništavih će
progutati nas bitak.
Malo smo voleli
U svojem ljudskom obliku
Možda će sunce i kiša na našim grobovima, vetar i mraz
Dokinuti naše muke.
Annabelle je umrla dva dana kasnije, i za potodicu je tako možda bilo bolje. Kad neko umre, ljudi su uvek skloni govoriti takve budalaštine; ali istina je da bi njezina majka i brat teško podneli stanje duze neizvesnosti.
U zgradi od belog betona i čelika, onoj istoj u kojoj je umrla i njegova baka, Djerzinski je po drugi put spoznao moć praznine. Prešao je sobu i prišao Annabellinu telu. To je telo bilo istovetno onom koje je poznavao, osim što ga je polagano napuštalo to malo preostale topline. Put joj je sada bila gotovo hladna.
Neki ljudi dozive sedamdeset, čak i osamdeset godina, u uverenju da će uvek doći nešto novo, da pustolovine, kako se kaže, čekaju iza ugla; sve u svemu, treba ih praktički ubiti, ili barem ozbiljno osakatiti, da ih se privede razumu. Michel Djerzinski nije bio od njih. Svoje je zrelo doba proživeo sam, u izvanzemaljskoj praznini. Pridoneo je razvoju znanja; to mu je bila vokacija, to je način koji je pronašao da iskaže svoj prirodni dar; ali ljubav nije upoznao. Ni Annabelle, uprkos svojoj lepoti, nije upoznala ljubav; a sada je bila mrtva. Telo je ležalo poluvisoko, sad beskorisno, poput čiste težine, obasjano svetlošću. Ponovno su zaklopili poklopac kovcega.
U svojem oproštajnom pismu zatražila je da bude kremirana. Pre obreda, popili su kafu u bistrou bolničkog predvorja; za susednim je stolom jedan Ciganin, s bočicom iz koje je primao infuziju, razgovarao o autima s dvojicom prijatelja koji su mu došli u posetu. Osvetljenje je bilo slabo - nekoliko rasvetnih tela na stropu, u ružnom interijeru ukrašenom nečime nalik golemim plutenim čepovima.
Izašli su u suncem okupan dan. Zgrade krematorija nalazile su se nedaleko od bolnice, u istom bloku. Dvorana za kremiranje bila je velika bela betonska kocka, okružena jednako belim, zaslepljujuće blještavim predvorjem. Valovi vrućeg zraka uvijali su se oko njih poput mnoštva malih zmija.
Kovceg je položen na pokretnu platformu koja je vodila do otvora peći. Skupna je počast pokojnici trajala trideset sekundi, potom jedan službenik uključi mehanizam. Zupčanici koji su pokretali platformu lagano zacvilješe; vrata se zatvoriše. Prozorčić od vatrostalnog stakla omogućivao je da se promatra spaljivanje. U trenu kada je iz golemih plamenika suknula vatra, Michel okrene glavu. Crveni je bljesak potrajao dvadesetak sekundi na rubu njegova vidna polja; i to je bilo sve. Službenik je pepeo nagrnuo u malenu kutiju, kvadar od jelovine, i uručio ga starijem Annabellinom bratu.
Krenuše prema Crecvju vozeći polagano. Sunce je sjalo kroz lišće kestenova duž Avenije većnice. Annabelle i on su šetali tom alejom dvadeset i pet godina ranije, nakon završetka nastave. Petnaestak je osoba bilo okupljeno u vrtu roditeljske kuće. Mladi je brat zbog te tužne prigode stigao iz Sjedinjenih Država; bio je mršav, živčan, vidljivo pod stresom, odeven pomalo preotmeno.
Annabelle je zatražila da pepeo bude rasut u vrtu kuće; to je takođe učinjeno. Sunce je upravo zamiralo. U kutiji je bila prašina — gotovo bela prašina. Polagano se, poput vela, spustila na zemlju medu ružama. U tom se trenu, u daljini, začu zvono sa železničkog nadvožnjaka. Michel se seti poslepodneva, u svojoj petnaestoj, kada je Annabelle dolazila pred njega na stanicu, i stiskala mu se u zagrljaj. On pogleda zemlju, sunce, ruže; elastičnu površinu trave. To je neshvatljivo. Okupljeni su ostali u tišini; Annabellina je majka napunila čaše vinom u čast pokojnice. Pruži mu jednu, pogleda ga u oči. »Možete ostati koji dan, Michel, ako želite«, reče tiho. Ne, otići će; počeće da radi. Nije znao ništa drugo. Nebo mu se učini ispruganim; potom shvati da plače.
5.
Dok se zrakoplov primicao svodu od oblaka, koji se u beskraj širio pod nedohvatnim nebom, ukazalo mu se da je čitav njegov život bio usmjeren prema tom trenu. Još se nekoliko sekundi vidjela samo golema modra kupola i nepregledno valovito prostranstvo u kojem se izmjenjivala zasljepljujuća i zagasita bjelina; potom su ušli u neko medupodručje, nestalno i sivo, u kojem su osjeti postali nejasni. Tamo dolje, u svijetu ljudi, bilo je livada, životinja i stabala; sve je bilo zeleno, vlažno i razgranato do beskrajno sitnih detalja.
Walcott ga je čekao na aerodromu Shannon. Bio je zdepast, žustrih pokreta; izrazito mu je ćelava glava bila okrunjena pojasom crvenkasto-plave kose. Brzo je vozio svoju tovotu starlet medu pašnjacima, brežuljcima. Centar se nalazio sjeverno od Galwaya, u općini Rosscahill. Wal- cott mu je pokazao uređaje i upoznao ga s tehničarima; biće mu na raspolaganju za izvršavanje pokusa, za programiranje proračuna konfiguracije molekula. Sva je oprema bila ultramoderna, prostorije besprekorno čiste — sve je financirala Evropska unija. U jednoj rashlađenoj prostoriji, Djerzinski baci pogled na dva velika Craya, u obliku tornjeva, čije su upravljačke ploče svetlile u polumraku. Milioni njihovih paralelno povezanih procesora bili su spremni za izračunavanje Lagrangeovih jednacina i funkcija valova, za spektralne analize i Hermiteove operacije; u tom će se svetu odsad odvijati njegov život. Prekrstio je ruke na grudima, stisnuo ih uz telo, ali nije uspevao odagnati utisak tuge, unutrašnje hladnoće. Walcott ga je ponudio kafom iz automata. Kroz velike su se ostakljene plohe razabirali zeleni obronci koji su uranjali u tamnu vodu Lough Corriba. Spuštajući se cestom koja je vodila do Rosscahilla, prošli su pored blagog obronka na kojem je paslo stado krava, manjih od običnih, lepe svetlosmede boje. »Prepoznajete ih?« upita Walcott smešeći se. »Da... to su potomci prvih krava koje su nastale iz vaših istraživanja, ima tome već deset godina. U to smo vreeme bili sasvim malen centar, ne baš jako dobro opremljen, silno ste nam pomogli. Otporne su, bez poteškoća se razmnožavaju i daju izvrsno mleko. Hoćete li ih videti?« Parkirao je na putu uz cestu. Djerzinski priđe kamenom zidiću koji je ograđivao livadu. Krave su mirno pasle, trljale glave o bokove svojih družica; dve ili tri su ležale. On je stvorio genetski kod koji upravlja replikacijom njihovih stanica, ili ga je barem poboljšao. U njihovim je očima trebao biti poput Boga; no izgledale su ravnodušne prema njegovoj prisutnosti. Oblak se magle spustio s vrha brežuljka, postupno ih skrivajući njegovom pogledu. Vratio se do auta.
Sedeći za volanom, Walcott je pušio svoj Craven; kiša je prekrila vetrobran. Blagim, diskretnim glasom (ali čija diskretnost ni u kojem slučaju nije odavala ravnodušnost), upita ga: »Imali ste smrtni slučaj?...« On mu tada ispriča o Annabelli, i kako je skončala. Walcott je slušao, povremeno kimao glavom, ili uzdisao. Nakon priče ostade da cuti, pripali još jednu cigaretu, ugasi je, pa reče: »Ja nisam poreklom iz Irske. Rođen sam u Cambridgeu, i kažu da sam uvelike ostao Englez. Cesto se kaže da su Englezi razvili vrline hladnokrvnosti i suzdržanosti, što im takođe omogućava da životne događaje — uključujući najtragičnije - primaju s humorom. To je prilično tačno; to je potpuno glupo od njih. Humor ne spašava; humor, kad se sve zbroji, ne služi gotovo ničemu. Životne događaje može se godinama primati s humorom, katkad dugi niz godina, u nekim slučajevima može se zadržati humoristički stav praktički do samog kraja; ali na koncu konca, život ti slomi srce. Kakve god vrline hrabrosti, hladnokrvnosti i humora čovek razvije tokom života, naposletku završi slomljenog srca. Tu prestaje smeh. Kad se sve zbroji, ostaje samo usamljenost, hladnoća i cutnja. Kad se sve zbroji, ostaje samo smrt.«
Uključio je brisače, ponovno upalio motor. »Ovde je mnogo katolika«, dodao je. »Zapravo, u toku je promena. Irska se modernizuje Nekoliko preduzeća koja razvijaju visoku tehnologiju doselilo se ovamo zbog smanjenih doprinosa i poreza - u regiji imamo Roche i Lilly. I naravno, tu je i Microsoft: svi mladi u ovoj zemlji sanjaju kako će raditi u Microsoftu. Manje se ide na misu, seksualna je sloboda veća nego pre nekoliko godina, ima sve više diskoteka i antidepresiva. Ukratko, klasičan scenarij...«
Ponovno su prolazili duž jezera. Sunce je izronilo iz oblaka magle i u duginim se bojama svetlicavo razlilo površinom vode. »No ipak«, nastavi Walcott, »katoličanstvo je ovde i dalje vrlo snažno. Tehničari u centru, na-primer, većinom su katolici. Te ne olakšava moje odnose s njima. Ponašaju se korektno, uljudno, ali smatraju me drugačijim, nekime s kim se ne može istinski razgovarati.«
Sunce se potpuno oslobodilo magle, postalo posve beli krug na nebu; ukazalo se čitavo jezero, okupano svetlošću. Na obzoru, lanci Ttoelve Bens Mountains uzdizali su se od nižih prema sve višima, u nijansama sve bledje sivog, poput prizora iz sna. Neko su vreme cutali. Na ulazu u Galway, Walcott ponovno progovori: »Ostao sam ateist, ali mi je shvatljivo što su ljudi ovde katolici. Ova zemlja ima nešto sasvim posebno. Sve neprestano vibrira, trava na livadama i površina voda, sve ukazuje na neku prisutnost. Svetlost je nestalna i blaga, nalik nekoj promenjivoj tvari. Videćete. Nebo je takođe živo.«
6.
Iznajmio je stan kod Clifdena, na Sky Road, u nekadašnjoj kući obalne straže preuređenoj za iznajmljivanje turistima. Prostorije su ukrašene kolovratima, petrolejkama, ukratko starim predmetima koji bi trebali turistima razgaliti srce; to ga nije smetalo. Znao je da će se odsad u toj kući, i u životu osećati kao u hotelu.
Nije se ni najmanje kanio vratiti u Francusku, no tokom prvih nedelja morao je više puta otputovati u Pariz radi prodaje svojeg stana, prenosa bankovnih računa. Iz Shannona bi krenuo letom u 11.50. Avion bi nadletao more, površine užarene od sunca; valovi bi se valjali jedan preko drugog i uvijali se poput crva, strahovito daleko. Znao je da se ispod te nepregledne opne od crva množe mekušci; ribe sitnih zuba proždiru mekušce, pre nego ih proždru druge, krupnije ribe. Cesto bi zaspao, usnuo ružan san. Kada bi se probudio, avion bi leteo nad poljima. U polusnu, začudio bi se njihovoj jednoličnoj boji. Bila su smeđa, katkad zelena, ali uvek zagasita. Pariško je predgrađe bilo sivo. Avion bi počeo gubiti visinu, polako ponirati, neodoljivo privučen tim životom, treperenjem tih miliona života.
Polovicom oktobra Clifdensko je poluostrvo prekrila gusta magla, pristigla ravno s Atlantika. I poslednji su turisti otišli. Nije bilo hladno, ali sve je bilo ovijeno u duboko, meko sivilo. Djerzinski je retko izlazio. Doneo je tri DVD-a, s više od 40 gigabajta podataka. Povremeno bi uključio računalo, pregledao neku molekularnu konfiguraciju, pa se ispružio na prostranom krevetu, s kutijom cigareta pri ruci. Još nije počeo raditi u centru. S druge strane prozorskog stakla, oblaci magle polako su se kretali. Oko 20. novembra nebo se razvedrilo, vreme postalo hladnije i suše. Stao je redovito odlaziti na duge šetnje obalnom cestom. Prešao bi Gortrumnagh i Knockavallv, najčešće potegao i do Claddaghduffa, katkad čak i do Aughrus Pointa. Tada bi se našao na najzapadnijoj tački Evrope, na krajnjoj izbočini zapadnog sveta. Pred njim se protezao Atlanski ocean, četiri hiljade kilometara oceana razdvajale su ga od Amerike.
Prema Hubczejakovom mišljenju, tih dva ili tri meseca samotnjačkog razmišljanja tokom kojih Djerzinski nije radio ništa, nije izvršio nijedan eksperiment niti programirao nijedan proračun, treba smatrati ključnim razdobljem, tokom kojeg su se oblikovali glavni elementi njegovih kasnijih promišljanja. Poslednji su meseci 1999. godine u svakom slučaju bili čudno razdoblje za sveukupni zapadni svet, obeleženo nekim posebnim iščekivanjem, nekakvim muklim kopkanjem.
Dan 31. decembra 1999. bio je petak. U Klinici Verrieres--le-Buisson, gde će Bruno provesti ostatak života, priređena je skromna proslava koja je okupila bolesnike i osoblje. Pio se šampanjac i grickao čips s okusom paprike. Kasnije te večeri, Bruno je zaplesao s nekom medicinskom sestrom. To ga nije ojadilo; lekovi su činili svoje, svaka je žudnja u njemu umrtvljena. Voleo je popodnevni čaj, tv-kvizove koji su se zajednički gledali pre večere. Nije više ništa očekivao od vremena koje je proticalo, i njemu je ta poslednja večer drugog milenija prošla ugodno.
Na grobljima čitavog sveta, nedavno preminuli ljudi nastavili su trunuti u svojim grobovima, polagano se pretvarati u kosture.
Michel je veče proveo kod kuće. Nalazio se predaleko da bi čuo odjeke proslave koja se odvijala u selu. U više navrata sećanjem su mu prošle Annabelline slike, ulepšane i spokojne; kao i slike njegove bake.
Prisetio se da je u vreme od trinaest ili četrnaest godina kupovao džepne svetiljke, malene mehaničke predmete koje je voleo neprestano rastavljati i nanovo sastavljati. Takođe se prisetio jednog aviona s motorom, koji mu je poklonila baka, a koji nikada nije uspeo podignuti u vazduh. Bio je to lep avion, obojan maskirnim kaki šarama; naposletku je ostao u svojoj kutiji. Zahvaljujući mestimičnim strujama svesti, u njegovom su postojanju ipak bila primetna neka posebna obeležja. Postoje bića, postoje misli. Misli ne zauzimaju prostor. Bića zauzimaju deo prostora; vidimo ih. Njihova se slika stvori na očnoj leći, predje žilnicu, padne na mrežnicu. Sam u pustoj kući, Michel je odgledao skroman pregled uspomena. Samo je jedna izvesnost tokom čitave večeri malo-pomalo ispunjala njegov duh: uskoro će se moći vratiti na posao.
Posvuda na površini planeta, umorno, iscrpljeno čovečanstvo, izjedeno sumnjom u sebe i vlastitu istoriju, spremalo se kako-tako ući u novi milenij.
7
Neki govore:
»Civilizacija koju smo stvorili još je nejaka,
Jedva da smo izašli iz mraka.
Još u sebi nosimo mrsku sliku tih stoleća čemera;
Ne bi li bolje bilo da sve to ostane zakopano?«
Pripovedač ustaje, pribire se i podseća nas Hladnokrvno ali odlučno, ustaje i podseća nas Da se odigrala metafizička revolucija. Kao što su hrišćani mogli predočiti antičke civilizacije, stvoriti potpunu sliku antičkih civilizacija, pritom sami sebe nimalo ne izlažući
preispitivanju i sumnji, Jer su prevladali određeni razvojni stepen,
Prekoračili prag,
Tačku razdora;
Kao što su ljudi materijalističkog doba mogli pratiti,
neshvatajući i zapravo ne videći, ponavljanje hrišćanskih
verskih obreda, Kao što su mogli čitati i iščitavati dela svoje nekadašnje
hrišćanske kulture pritom se nimalo ne odričući svog
takoreći antropološkog pogleda, Nesposobni da shvate te rasprave koje su uzrujavale
njihove pretke, ta kolebanja između greha i Božje
milosti;
Tako i mi danas možemo slušati tu priču o materijalističkom dobu
Kao staru priču o ljudima.
Tužna je to priča, no neće nas istinski rastužiti Jer više ne nalikujemo tim ljudima.
Premda izrasli iz njihovih tela i žudnji, odbacili smo njihove podele i pripadnosti
Nismo upoznali njihove radosti niti su nam poznate njihove boli,
Odbacili smo ravnodušno
I bez ikakva napora
Njihov svet smrti.
Ta stoleća boli što baština su naša, Danas možemo izvući iz zaborava.Dogodilo se nešto poput drugog razdvajanja, I mi sad imamo pravo živeti vlastiti život.
Između 1905. i 1915, radeći manje-više sam, s ograničenim matematičkim znanjem, Albert Einstein je, pošavši od prve slutnje načela ograničene relativnosti, uspeo razviti opstu teoriju gravitacije, prostora i vremena, koja će izvršiti presudan uticaj na kasniji razvoj astrofizike. Taj se smioni, usamljenički trud, prema Hilbertovim rečima uložen »u slavu ljudskog duha«, u područja bez vidljive praktične koristi, i u to vreme nedostupna istraživačkoj zajednici, može usporediti s Cantorovim radom na utvrđivanju tipologije aktualne beskonačnosti, ili nastojanju Gottloba Fregea da redefinise temelje logike. Takođe ga možemo uporediti, naglašava Hubczejak u svom uvodu u Clifden Notes, sa samotnjačkim intelektualnim radom Djerzinskoga u Clifdenu između 2000. i 2009. — s obzirom da Djerzinski, baš kao ni Einstein u svoje vreme, nije imao dovoljnu matematičku stručnost da bi ono što je naslutio mogao razviti na strogo naucnoj osnovi.
Topologija mejoze,njegova prva publikacija, ipak je postigla značajan odjek. Ona je, po prvi put neoborivim termodinamičkim argumentima, pokazala kako je razdvajanje kromosoma kojim se u vreme mejoze stvaraju haploidne gamete samo po sebi izvorom strukturne nestabilnosti; drugim rečima, kako je svaka polno određena vrsta nužno smrtna. Tri topološke pretpostavke o Hilbertovim prostorima, objavljene 2004, izazvale su iznenađenje. Moglo ih se tumačiti kao pobijanje dinamike kontinuiteta, kao pokušaj - s čudno platonskim prizvucima - redefinisanja algebre oblika. Premda su priznavali zanimljivost izloženih pretpostavki, profesionalni su matematičari kao od šale pokazali nedoslednost pretpostavki, anahroničnost pristupa. Doista, Hubczejak je saglasan, Djerzinskom u to vreme nisu bile dostupne najnovije matematičke publikacije, čak se stiče utisak da ga nisu posebno ni zanimale. O njegovoj delatnosti u razdoblju od 2004. do 2007. godine zapravo postoji vrlo malo svedočanstava. Redovito je dolazio u centar u Galwayu, ali odnosi s istraživačima ostali su čisto tehnički, funkcionalni. Naučio je osnove asemblerskog jezika Cray, što ga je uglavnom oslobodilo zavisnosti o programerima. Reklo bi se da je jedino Walcott s njim održavao nešto intimnije odnose. On je i sam stanovao u okolici Clifdena, i katkad bi ga posetio tokom poslepodneva. Prema njegovom svedočanstvu, Djezinski je često spominjao Augustea Comtea, naročito njegova pisma Clotildi de Vaux, te Subjektivnu sintezu, poslednje, nedovršeno filozofovo delo. Čak i na nivou njegove naucne metode, Comtea se može smatrati istinskim utemeljiteljem pozitivizma. Nikakva metafizika, nikava ontologija zamisliva u njegovo vremenije ga se impresionirala. Čak je, verovatno, isticao je Djerzinski, kako bi Comte, da se našao u intelektualnom položaju Nielsa Bohra između 1924. i 1927, zadržao svoj nepokolebljivo pozitivistički stav, i da bi pristao uz kopenhagenško tumačenje. Međutim, ustrajno naglašavanje francuskog filozofa kako su društvena stanja zbiljska za razliku od umišljenih licnih postojanja, zatim njegovo neprestano obnavljano zanimanje za idtorijske procese i strujanja svesti, te nadasve njegov okoreli sentimentalizam, ukazuju da se možda ne bi opirao nešto recentnijem projektu ontološke reforme, koji su iznedrila istraživanja Zureka, Zeha i Hardcastlea: projektu zamenjivanja ontologije predmeta ontologijom stanja. Zaista, jedino je ontologija stanja kadra povratiti praktičnu mogućnost ljudskih odnosa. U ontologiji stanja čestice su nerazlučive, i treba ih razmatrati isključivo u okvirima nekog broja. Jedini entiteti koje bi se moglo utvrditi i imenovati u takvoj ontologiji su funkcije valova, i posredstvom njih vektori stanja - odakle je moguće analogijom povratiti smisao bratstvu, saosećanju i ljubavi.
Hodali su cestom prema Ballyconneelyju; ocean je pred njima svetlucao. Daleko na obzoru, sunce je zamicalo za Atlantik. Walcott je sve češće imao dojam da Djerzinsko-me misli kreću neizvesnim, dapače mističnim stranputicama. On je sam ostao pobornik radikalnog instrumentalizma; školovan u tradiciji anglo-saksonskog pragmatizma, te obeležen radom Bečkog kruga, bio je pomalo sumnjičav prema Comteovom delu, koje je u njegovim očima bilo još previše romantičarsko. Walcott je naglašavao kako pozitivizam, za razliku od materijalizma koji je zamenio, može utemeljiti novi humanizam, i to zapravo po prvi put (jer materijalizam je u biti nepomirljiv s humanizmom, i naposletku će ga uništiti). No uprkos tome materijalizam je imao svoju idtorijsku važnost: trebalo je preći prvu prepreku, a to je bio Bog; ljudi su je prešli, i našli se preplavljeni teskobom i sumnjom. No danas je pređena još jedna prepreka; a to se dogodilo u Kopenhagenu. Nije im više potreban Bog, niti uverenje u neku prikrivenu zbilju. »Postoje ljudska opažanja«, govorio je Walcott, »ljudska svedočanstva, ljudski doživljaji; postoji razum koji povezuje ta opažanja, i emocije koje ih oživljava. Sve se to odvija u odsutnosti bilo kakve metafizike ili ontologije. Više nemamo potrebu razmišljati o Bogu, o prirodi ili zbilji. O rezultatima eksperimenata može se u naucnoj zajednici postići sporazum putem razborite medusubjektivnosti; ekperimente povezuju teorije, koje moraju koliko je moguće zadovoljiti načelo ekonomičnosti, i koje nužno moraju biti oborive. Imamo taj svet koji možemo osetiti, doživeti, ljudski svet.«
Njegov je stav bio bez slabih tačaka, Djerzinski je toga bio svestan: je li potreba za ontologijom dečija bolest ljudskog duha? Pretkraj 2005. godine, prigodom putovanja u Dublin, otkrio je Book ofKells. Hubczejak bez kolebanja tvrdi da je susret s tim iluminiranim rukopisom neverovatno složene forme, koji su verovatno napisali irski fratri u VII. stoleću našeg doba, bio presudan trenutak u razvoju njegove misli, i da mu je verovatno upravo duze promišljanje tog dela omogućilo da, putem niza intuitivnih vizija koje nam se retrospektivno izglefaju čudesnima, prevlada složenost proračuna energetske stabilnosti u makromolekulama koje se susreću u biologiji. Čak i ako se ne složimo sa svim Hubczejakovim tvrdnjama, treba priznati da je Book of Kells tokom stoleca uvek u svojim tumačima pobuđivao iskaze gotovo ushićenog divljenja. Možemo, primerice, citirati kako je tu knjigu 1185. opisao Giraldus Cambrensis:
Ova knjiga objedinjuje sva četiri Evanđelja kako su zapisana u tekstu Svetog Jeronima, i gotovo jednak broj crteža kao i stranica, a svi su ukrašeni prekrasnim bojama. Tu se može promatrati lice božanske preuzvišenosti, čudesno narisano; tamo pak mistična prikazanja evanđelista, od kojih neki imaju šest krila, neki četiri, neki dva. Tu će se ugledati orla, tamo bika, ovde čovečije lice, tamo lavlje, i još gotovo bezbroj drugih crteža. Razgledavajući ih nehajno, usput, moglo bi se pomisliti da su to samo črčkarije, a ne brižljive kompozicije. Neće se primetiti ništa tankoćutno, premda je tu sve tankoćutno. No ako se čovek potrudi da ih pomno promotri, da okom prodre u tajnu njihove umetnosti, otkriće takvu složenost, tako profinjenu i tankoćutnu, takvu gustoću, isprepletenost i nerazmrsivost, tako sveže i blistave boje, da će bez okolišanja ustvrditi kako sve te stvari zasigurno nisu čovečije, već anđeosko delo.
Također se lako složiti s Hubczejakovom tvrdnjom da se svaka nova filozofija, čak i kada je iskazana u formi čisto logičke aksiomatike, zapravo uklapa u novu vizualnu koncepciju sveta. Donevši čovečanstvu telesnu besmrtnost, Djerzinski je dakako iz temelja promenio naše poimanje vremena; ali njegoya je najveća zasluga, tvrdi Hubczejak, što je utvrdio elemente nove filozofije prostora. Kao što je slika sveta upisana u tibetanski budizam nedeljiva od dugotrajnog promatranja beskonačnih i kružnih figura kakvima se služe mandale, kao što možemo verno dočarati Demokritovu misao promatrajući bljesak sunca na belim stenama, na nekom grčkom ostrvu, jednog poslepodneva, tako će nam i Djerzinskijeva misao postati pristupačnijom ako se udubimo u tu beskonačnu arhitekturu krsteva i spirala koja čini ornamentalni temelj Book of Kells, ili ako iščitavamo veličanstvenu Meditaciju o ispreplitanju, koja je objavljena zasebno od Clifdenskih zapisa, i za koju ga je nadahnulo to delo.
Prirodni su oblici, zapisao je Djerzinski, ljudski oblici. U našem se mozgu ukazuju trouglovi, grananja i ispreplitanja. Mi ih prepoznajemo, prosuđujemo ih; mi živimo usred njih. Usred naših tvorevina, ljudskih tvorevina, saopstivih ljudima, razvijamo se i umiremo. Usred prostora, ljudskog prostora, utvrđujemo mere; tim merama stvaramo prostor, prostor između naših instrumenata.
Neobrazovanog čoveka, nastavlja Djerzinski, pojam prostora užasava; zamišlja da je nepregledan, mračan kao noć, da zjapi. Bića zamišlja u elementarnom obliku kugle, izdvojene u prostoru, šćućurene u prostoru, zgnječene večnom prisutnošću tri dimenzije. Užasnuta pojmom prostora, ljudska se bića šćućure; hladno im je, boje se. U najboljem, slučaju prelaze prostor, tužno se pozdravljaju usred prostora. No taj je prostor u njima samima, ne radi se ni o čemu drugom do njihove vlastite mentalne tvorevine.
U tom prostoru kojeg se boje, dalje piše Djerzinski, ljudska bića uče da žive i umiru; usred njihova mentalnog prostora nastaje razdvojenost, udaljavanje i patnja. Ovome se može malo što dodati: ljubavnik čuje zov svoje ljubljene, preko oceana i planina; preko planina i oceana, majka čuje zov svog deteta. Ljubav povezuje, i povezuje zauvek. Čineći dobro, povezujemo se, čineći zlo se razdvajamo. Razdvojenost je drugo ime zla; to je, također, drugo ime laži. Doista postoji jedino veličanstveno, bezgranično i uzajamno ispreplitanje.
Hubczejak je ispravno primetio da najveća Djerzinskijeva zasluga nije što je znao nadići koncept licne slobode (jer taj je koncept već uvelike izgubio vrednost u njegovo vreme, i svako je barem precutno priznavao da se na njemu ne može temeljiti nikakav ljudski napredak), nego što je svojim, istina pomalo upitnim tumačenjima postulata kvantne mehanike, uspeo povratiti uslove u kojima je ljubav moguća. S tim u vezi treba još jednom prizvati Annabellen lik: premda nije licno doživeo ljubav, Djerzinski je posredstvom Annabelle mogao o njoj stvoriti pojam; mogao je spoznati da se ljubav, na određen način i još neodređenim modalitetima, može dogoditi. Ta ga je ideja vrlo verovatno vodila tokom poslednjih meseci razvoja njegove teorije, razdoblja o kojem nam je poznato tako malo pojedinosti.
Prema svedočanstvima malobrojnih osoba koje su ga viđale u Irskoj poslednjih nedelja, Djerzinski se cinio kao da ga je preplavilo neko prihvatanje. Njegovim tekobnim i nestalnim licem kao da je zavladao spokoj. Odlazio je na duge, sanjarske šetnje bez određenog cilja, niz Sky Road; hodao bi u susret nebu. Cesta prema zapadu vijugala je uz brda, čas strma, čas blaga. More je svetlucalo, odbijalo promenjivu svetlost prema zadnjim hridima. Brzo putujući na obzorju, oblaci su tvorili blistavu i bezobličnu masu, u kojoj je bilo neke čudne materijalne prisutnosti. Dugo bi hodao, bez napora, lica poškropljenog laganom vodenom izmaglicom. Njegov je rad, znao je, bio završen. U prostoriji koju je pretvorio u kancelariju, čiji je prozor gledao na rt Errislannan, uredio je svoje beleške — nekoliko stotina stranica, na kojima se bavio najraznovrsnijim temama. Rezultati njegova rada u strogom smislu reči stali su na osamdeset kucanih stranica - nije ocenio potrebnim da podrobno ispiše proračune.
Predvečer 27. marta 2009. uputio se u glavnu poštu u Galwayu. Jedan je primerak svog rada poslao Akademiji nauka u Parizu, drugi u Veliku Britaniju, časopisu Nature. Ono što je usledilo posve je neizvesno. Činjenica da je njegov auto pronađen u neposrednoj blizini Aughrus Pointa prirodno je upućivala na samoubistvo — utoliko više što ni Walcott niti ijedan tehničar u centru nisu prema takvoj mogućnosti pokazali istinsko čuđenje. »Nosio je u sebi nešto jezivo tužno«, izjaviće Walcott, »mislim da je to najtužniji čovek kojeg sam u životu sreo, šta više reč tuga mi se čini preslaba: bolje bi bilo reći da je nešto u njemu bilo uništeno, potpuno razoreno. Uvek sam imao utisak da mu je život opterećenje, da je prestao osećati i najmanju povezanost s ičime živim. Mislim da je izdržao tačno koliko je bilo potrebno da dovrši svoj rad, i da niko od nas ne može zamisliti koliko je napora u to morao uložiti.«
Kako je nestanak Djerzinskoga ostao ovijen tajnom, činjenica da mu telo nikada nije pronađeno pothranila je legendu, vrlo tvrdokornu, prema kojoj je otišao u Aziju, tačnije u Tibet, kako bi svoj rad iskušao u srazu s nekim učenjima budističke tradicije. Ta je hipoteza danas jednodušno odbačena. Kao prvo, nije otkriven nikakav trag putovanja s polaskom iz Irske; ujedno, crteži na poslednjim stranicama njegove beležnice, neko vreme smatrani mandalama, naposletku su prepoznati kao kombinacije keltskih simbola bliskih onima iz Book ofKells.
Danas mislimo da je Michela Djerzinskog smrt zatekla u Irskoj, upravo tamo gde je po vlastitom izboru proveo svoje poslednje godine. Mislimo također da je dovršivši rad, ne osećajući ništa što bi ga povezivalo s ljudima, odlučio umreti. Brojna svedočanstva potvrđuju njegovu opčinjenost tom krajnjom tačkom zapadnjačkog sveta, uvek obasjanom nestalnom i blagom svetlošću, kojom se volio šetati, u kojoj se, kako je zapisao u jednoj od svojih poslednjih beleški, »stapaju nebo, svetlost i voda«. Danas mislimo da je Michel Djerzinski ušao u more.
K R A J
Nastavak: Romani u nastavcima
U zgradi od belog betona i čelika, onoj istoj u kojoj je umrla i njegova baka, Djerzinski je po drugi put spoznao moć praznine. Prešao je sobu i prišao Annabellinu telu. To je telo bilo istovetno onom koje je poznavao, osim što ga je polagano napuštalo to malo preostale topline. Put joj je sada bila gotovo hladna.
Neki ljudi dozive sedamdeset, čak i osamdeset godina, u uverenju da će uvek doći nešto novo, da pustolovine, kako se kaže, čekaju iza ugla; sve u svemu, treba ih praktički ubiti, ili barem ozbiljno osakatiti, da ih se privede razumu. Michel Djerzinski nije bio od njih. Svoje je zrelo doba proživeo sam, u izvanzemaljskoj praznini. Pridoneo je razvoju znanja; to mu je bila vokacija, to je način koji je pronašao da iskaže svoj prirodni dar; ali ljubav nije upoznao. Ni Annabelle, uprkos svojoj lepoti, nije upoznala ljubav; a sada je bila mrtva. Telo je ležalo poluvisoko, sad beskorisno, poput čiste težine, obasjano svetlošću. Ponovno su zaklopili poklopac kovcega.
U svojem oproštajnom pismu zatražila je da bude kremirana. Pre obreda, popili su kafu u bistrou bolničkog predvorja; za susednim je stolom jedan Ciganin, s bočicom iz koje je primao infuziju, razgovarao o autima s dvojicom prijatelja koji su mu došli u posetu. Osvetljenje je bilo slabo - nekoliko rasvetnih tela na stropu, u ružnom interijeru ukrašenom nečime nalik golemim plutenim čepovima.
Izašli su u suncem okupan dan. Zgrade krematorija nalazile su se nedaleko od bolnice, u istom bloku. Dvorana za kremiranje bila je velika bela betonska kocka, okružena jednako belim, zaslepljujuće blještavim predvorjem. Valovi vrućeg zraka uvijali su se oko njih poput mnoštva malih zmija.
Kovceg je položen na pokretnu platformu koja je vodila do otvora peći. Skupna je počast pokojnici trajala trideset sekundi, potom jedan službenik uključi mehanizam. Zupčanici koji su pokretali platformu lagano zacvilješe; vrata se zatvoriše. Prozorčić od vatrostalnog stakla omogućivao je da se promatra spaljivanje. U trenu kada je iz golemih plamenika suknula vatra, Michel okrene glavu. Crveni je bljesak potrajao dvadesetak sekundi na rubu njegova vidna polja; i to je bilo sve. Službenik je pepeo nagrnuo u malenu kutiju, kvadar od jelovine, i uručio ga starijem Annabellinom bratu.
Krenuše prema Crecvju vozeći polagano. Sunce je sjalo kroz lišće kestenova duž Avenije većnice. Annabelle i on su šetali tom alejom dvadeset i pet godina ranije, nakon završetka nastave. Petnaestak je osoba bilo okupljeno u vrtu roditeljske kuće. Mladi je brat zbog te tužne prigode stigao iz Sjedinjenih Država; bio je mršav, živčan, vidljivo pod stresom, odeven pomalo preotmeno.
Annabelle je zatražila da pepeo bude rasut u vrtu kuće; to je takođe učinjeno. Sunce je upravo zamiralo. U kutiji je bila prašina — gotovo bela prašina. Polagano se, poput vela, spustila na zemlju medu ružama. U tom se trenu, u daljini, začu zvono sa železničkog nadvožnjaka. Michel se seti poslepodneva, u svojoj petnaestoj, kada je Annabelle dolazila pred njega na stanicu, i stiskala mu se u zagrljaj. On pogleda zemlju, sunce, ruže; elastičnu površinu trave. To je neshvatljivo. Okupljeni su ostali u tišini; Annabellina je majka napunila čaše vinom u čast pokojnice. Pruži mu jednu, pogleda ga u oči. »Možete ostati koji dan, Michel, ako želite«, reče tiho. Ne, otići će; počeće da radi. Nije znao ništa drugo. Nebo mu se učini ispruganim; potom shvati da plače.
5.
Dok se zrakoplov primicao svodu od oblaka, koji se u beskraj širio pod nedohvatnim nebom, ukazalo mu se da je čitav njegov život bio usmjeren prema tom trenu. Još se nekoliko sekundi vidjela samo golema modra kupola i nepregledno valovito prostranstvo u kojem se izmjenjivala zasljepljujuća i zagasita bjelina; potom su ušli u neko medupodručje, nestalno i sivo, u kojem su osjeti postali nejasni. Tamo dolje, u svijetu ljudi, bilo je livada, životinja i stabala; sve je bilo zeleno, vlažno i razgranato do beskrajno sitnih detalja.
Walcott ga je čekao na aerodromu Shannon. Bio je zdepast, žustrih pokreta; izrazito mu je ćelava glava bila okrunjena pojasom crvenkasto-plave kose. Brzo je vozio svoju tovotu starlet medu pašnjacima, brežuljcima. Centar se nalazio sjeverno od Galwaya, u općini Rosscahill. Wal- cott mu je pokazao uređaje i upoznao ga s tehničarima; biće mu na raspolaganju za izvršavanje pokusa, za programiranje proračuna konfiguracije molekula. Sva je oprema bila ultramoderna, prostorije besprekorno čiste — sve je financirala Evropska unija. U jednoj rashlađenoj prostoriji, Djerzinski baci pogled na dva velika Craya, u obliku tornjeva, čije su upravljačke ploče svetlile u polumraku. Milioni njihovih paralelno povezanih procesora bili su spremni za izračunavanje Lagrangeovih jednacina i funkcija valova, za spektralne analize i Hermiteove operacije; u tom će se svetu odsad odvijati njegov život. Prekrstio je ruke na grudima, stisnuo ih uz telo, ali nije uspevao odagnati utisak tuge, unutrašnje hladnoće. Walcott ga je ponudio kafom iz automata. Kroz velike su se ostakljene plohe razabirali zeleni obronci koji su uranjali u tamnu vodu Lough Corriba. Spuštajući se cestom koja je vodila do Rosscahilla, prošli su pored blagog obronka na kojem je paslo stado krava, manjih od običnih, lepe svetlosmede boje. »Prepoznajete ih?« upita Walcott smešeći se. »Da... to su potomci prvih krava koje su nastale iz vaših istraživanja, ima tome već deset godina. U to smo vreeme bili sasvim malen centar, ne baš jako dobro opremljen, silno ste nam pomogli. Otporne su, bez poteškoća se razmnožavaju i daju izvrsno mleko. Hoćete li ih videti?« Parkirao je na putu uz cestu. Djerzinski priđe kamenom zidiću koji je ograđivao livadu. Krave su mirno pasle, trljale glave o bokove svojih družica; dve ili tri su ležale. On je stvorio genetski kod koji upravlja replikacijom njihovih stanica, ili ga je barem poboljšao. U njihovim je očima trebao biti poput Boga; no izgledale su ravnodušne prema njegovoj prisutnosti. Oblak se magle spustio s vrha brežuljka, postupno ih skrivajući njegovom pogledu. Vratio se do auta.
Sedeći za volanom, Walcott je pušio svoj Craven; kiša je prekrila vetrobran. Blagim, diskretnim glasom (ali čija diskretnost ni u kojem slučaju nije odavala ravnodušnost), upita ga: »Imali ste smrtni slučaj?...« On mu tada ispriča o Annabelli, i kako je skončala. Walcott je slušao, povremeno kimao glavom, ili uzdisao. Nakon priče ostade da cuti, pripali još jednu cigaretu, ugasi je, pa reče: »Ja nisam poreklom iz Irske. Rođen sam u Cambridgeu, i kažu da sam uvelike ostao Englez. Cesto se kaže da su Englezi razvili vrline hladnokrvnosti i suzdržanosti, što im takođe omogućava da životne događaje — uključujući najtragičnije - primaju s humorom. To je prilično tačno; to je potpuno glupo od njih. Humor ne spašava; humor, kad se sve zbroji, ne služi gotovo ničemu. Životne događaje može se godinama primati s humorom, katkad dugi niz godina, u nekim slučajevima može se zadržati humoristički stav praktički do samog kraja; ali na koncu konca, život ti slomi srce. Kakve god vrline hrabrosti, hladnokrvnosti i humora čovek razvije tokom života, naposletku završi slomljenog srca. Tu prestaje smeh. Kad se sve zbroji, ostaje samo usamljenost, hladnoća i cutnja. Kad se sve zbroji, ostaje samo smrt.«
Uključio je brisače, ponovno upalio motor. »Ovde je mnogo katolika«, dodao je. »Zapravo, u toku je promena. Irska se modernizuje Nekoliko preduzeća koja razvijaju visoku tehnologiju doselilo se ovamo zbog smanjenih doprinosa i poreza - u regiji imamo Roche i Lilly. I naravno, tu je i Microsoft: svi mladi u ovoj zemlji sanjaju kako će raditi u Microsoftu. Manje se ide na misu, seksualna je sloboda veća nego pre nekoliko godina, ima sve više diskoteka i antidepresiva. Ukratko, klasičan scenarij...«
Ponovno su prolazili duž jezera. Sunce je izronilo iz oblaka magle i u duginim se bojama svetlicavo razlilo površinom vode. »No ipak«, nastavi Walcott, »katoličanstvo je ovde i dalje vrlo snažno. Tehničari u centru, na-primer, većinom su katolici. Te ne olakšava moje odnose s njima. Ponašaju se korektno, uljudno, ali smatraju me drugačijim, nekime s kim se ne može istinski razgovarati.«
Sunce se potpuno oslobodilo magle, postalo posve beli krug na nebu; ukazalo se čitavo jezero, okupano svetlošću. Na obzoru, lanci Ttoelve Bens Mountains uzdizali su se od nižih prema sve višima, u nijansama sve bledje sivog, poput prizora iz sna. Neko su vreme cutali. Na ulazu u Galway, Walcott ponovno progovori: »Ostao sam ateist, ali mi je shvatljivo što su ljudi ovde katolici. Ova zemlja ima nešto sasvim posebno. Sve neprestano vibrira, trava na livadama i površina voda, sve ukazuje na neku prisutnost. Svetlost je nestalna i blaga, nalik nekoj promenjivoj tvari. Videćete. Nebo je takođe živo.«
6.
Iznajmio je stan kod Clifdena, na Sky Road, u nekadašnjoj kući obalne straže preuređenoj za iznajmljivanje turistima. Prostorije su ukrašene kolovratima, petrolejkama, ukratko starim predmetima koji bi trebali turistima razgaliti srce; to ga nije smetalo. Znao je da će se odsad u toj kući, i u životu osećati kao u hotelu.
Nije se ni najmanje kanio vratiti u Francusku, no tokom prvih nedelja morao je više puta otputovati u Pariz radi prodaje svojeg stana, prenosa bankovnih računa. Iz Shannona bi krenuo letom u 11.50. Avion bi nadletao more, površine užarene od sunca; valovi bi se valjali jedan preko drugog i uvijali se poput crva, strahovito daleko. Znao je da se ispod te nepregledne opne od crva množe mekušci; ribe sitnih zuba proždiru mekušce, pre nego ih proždru druge, krupnije ribe. Cesto bi zaspao, usnuo ružan san. Kada bi se probudio, avion bi leteo nad poljima. U polusnu, začudio bi se njihovoj jednoličnoj boji. Bila su smeđa, katkad zelena, ali uvek zagasita. Pariško je predgrađe bilo sivo. Avion bi počeo gubiti visinu, polako ponirati, neodoljivo privučen tim životom, treperenjem tih miliona života.
Polovicom oktobra Clifdensko je poluostrvo prekrila gusta magla, pristigla ravno s Atlantika. I poslednji su turisti otišli. Nije bilo hladno, ali sve je bilo ovijeno u duboko, meko sivilo. Djerzinski je retko izlazio. Doneo je tri DVD-a, s više od 40 gigabajta podataka. Povremeno bi uključio računalo, pregledao neku molekularnu konfiguraciju, pa se ispružio na prostranom krevetu, s kutijom cigareta pri ruci. Još nije počeo raditi u centru. S druge strane prozorskog stakla, oblaci magle polako su se kretali. Oko 20. novembra nebo se razvedrilo, vreme postalo hladnije i suše. Stao je redovito odlaziti na duge šetnje obalnom cestom. Prešao bi Gortrumnagh i Knockavallv, najčešće potegao i do Claddaghduffa, katkad čak i do Aughrus Pointa. Tada bi se našao na najzapadnijoj tački Evrope, na krajnjoj izbočini zapadnog sveta. Pred njim se protezao Atlanski ocean, četiri hiljade kilometara oceana razdvajale su ga od Amerike.
Prema Hubczejakovom mišljenju, tih dva ili tri meseca samotnjačkog razmišljanja tokom kojih Djerzinski nije radio ništa, nije izvršio nijedan eksperiment niti programirao nijedan proračun, treba smatrati ključnim razdobljem, tokom kojeg su se oblikovali glavni elementi njegovih kasnijih promišljanja. Poslednji su meseci 1999. godine u svakom slučaju bili čudno razdoblje za sveukupni zapadni svet, obeleženo nekim posebnim iščekivanjem, nekakvim muklim kopkanjem.
Dan 31. decembra 1999. bio je petak. U Klinici Verrieres--le-Buisson, gde će Bruno provesti ostatak života, priređena je skromna proslava koja je okupila bolesnike i osoblje. Pio se šampanjac i grickao čips s okusom paprike. Kasnije te večeri, Bruno je zaplesao s nekom medicinskom sestrom. To ga nije ojadilo; lekovi su činili svoje, svaka je žudnja u njemu umrtvljena. Voleo je popodnevni čaj, tv-kvizove koji su se zajednički gledali pre večere. Nije više ništa očekivao od vremena koje je proticalo, i njemu je ta poslednja večer drugog milenija prošla ugodno.
Na grobljima čitavog sveta, nedavno preminuli ljudi nastavili su trunuti u svojim grobovima, polagano se pretvarati u kosture.
Michel je veče proveo kod kuće. Nalazio se predaleko da bi čuo odjeke proslave koja se odvijala u selu. U više navrata sećanjem su mu prošle Annabelline slike, ulepšane i spokojne; kao i slike njegove bake.
Prisetio se da je u vreme od trinaest ili četrnaest godina kupovao džepne svetiljke, malene mehaničke predmete koje je voleo neprestano rastavljati i nanovo sastavljati. Takođe se prisetio jednog aviona s motorom, koji mu je poklonila baka, a koji nikada nije uspeo podignuti u vazduh. Bio je to lep avion, obojan maskirnim kaki šarama; naposletku je ostao u svojoj kutiji. Zahvaljujući mestimičnim strujama svesti, u njegovom su postojanju ipak bila primetna neka posebna obeležja. Postoje bića, postoje misli. Misli ne zauzimaju prostor. Bića zauzimaju deo prostora; vidimo ih. Njihova se slika stvori na očnoj leći, predje žilnicu, padne na mrežnicu. Sam u pustoj kući, Michel je odgledao skroman pregled uspomena. Samo je jedna izvesnost tokom čitave večeri malo-pomalo ispunjala njegov duh: uskoro će se moći vratiti na posao.
Posvuda na površini planeta, umorno, iscrpljeno čovečanstvo, izjedeno sumnjom u sebe i vlastitu istoriju, spremalo se kako-tako ući u novi milenij.
7
Neki govore:
»Civilizacija koju smo stvorili još je nejaka,
Jedva da smo izašli iz mraka.
Još u sebi nosimo mrsku sliku tih stoleća čemera;
Ne bi li bolje bilo da sve to ostane zakopano?«
Pripovedač ustaje, pribire se i podseća nas Hladnokrvno ali odlučno, ustaje i podseća nas Da se odigrala metafizička revolucija. Kao što su hrišćani mogli predočiti antičke civilizacije, stvoriti potpunu sliku antičkih civilizacija, pritom sami sebe nimalo ne izlažući
preispitivanju i sumnji, Jer su prevladali određeni razvojni stepen,
Prekoračili prag,
Tačku razdora;
Kao što su ljudi materijalističkog doba mogli pratiti,
neshvatajući i zapravo ne videći, ponavljanje hrišćanskih
verskih obreda, Kao što su mogli čitati i iščitavati dela svoje nekadašnje
hrišćanske kulture pritom se nimalo ne odričući svog
takoreći antropološkog pogleda, Nesposobni da shvate te rasprave koje su uzrujavale
njihove pretke, ta kolebanja između greha i Božje
milosti;
Tako i mi danas možemo slušati tu priču o materijalističkom dobu
Kao staru priču o ljudima.
Tužna je to priča, no neće nas istinski rastužiti Jer više ne nalikujemo tim ljudima.
Premda izrasli iz njihovih tela i žudnji, odbacili smo njihove podele i pripadnosti
Nismo upoznali njihove radosti niti su nam poznate njihove boli,
Odbacili smo ravnodušno
I bez ikakva napora
Njihov svet smrti.
Ta stoleća boli što baština su naša, Danas možemo izvući iz zaborava.Dogodilo se nešto poput drugog razdvajanja, I mi sad imamo pravo živeti vlastiti život.
Između 1905. i 1915, radeći manje-više sam, s ograničenim matematičkim znanjem, Albert Einstein je, pošavši od prve slutnje načela ograničene relativnosti, uspeo razviti opstu teoriju gravitacije, prostora i vremena, koja će izvršiti presudan uticaj na kasniji razvoj astrofizike. Taj se smioni, usamljenički trud, prema Hilbertovim rečima uložen »u slavu ljudskog duha«, u područja bez vidljive praktične koristi, i u to vreme nedostupna istraživačkoj zajednici, može usporediti s Cantorovim radom na utvrđivanju tipologije aktualne beskonačnosti, ili nastojanju Gottloba Fregea da redefinise temelje logike. Takođe ga možemo uporediti, naglašava Hubczejak u svom uvodu u Clifden Notes, sa samotnjačkim intelektualnim radom Djerzinskoga u Clifdenu između 2000. i 2009. — s obzirom da Djerzinski, baš kao ni Einstein u svoje vreme, nije imao dovoljnu matematičku stručnost da bi ono što je naslutio mogao razviti na strogo naucnoj osnovi.
Topologija mejoze,njegova prva publikacija, ipak je postigla značajan odjek. Ona je, po prvi put neoborivim termodinamičkim argumentima, pokazala kako je razdvajanje kromosoma kojim se u vreme mejoze stvaraju haploidne gamete samo po sebi izvorom strukturne nestabilnosti; drugim rečima, kako je svaka polno određena vrsta nužno smrtna. Tri topološke pretpostavke o Hilbertovim prostorima, objavljene 2004, izazvale su iznenađenje. Moglo ih se tumačiti kao pobijanje dinamike kontinuiteta, kao pokušaj - s čudno platonskim prizvucima - redefinisanja algebre oblika. Premda su priznavali zanimljivost izloženih pretpostavki, profesionalni su matematičari kao od šale pokazali nedoslednost pretpostavki, anahroničnost pristupa. Doista, Hubczejak je saglasan, Djerzinskom u to vreme nisu bile dostupne najnovije matematičke publikacije, čak se stiče utisak da ga nisu posebno ni zanimale. O njegovoj delatnosti u razdoblju od 2004. do 2007. godine zapravo postoji vrlo malo svedočanstava. Redovito je dolazio u centar u Galwayu, ali odnosi s istraživačima ostali su čisto tehnički, funkcionalni. Naučio je osnove asemblerskog jezika Cray, što ga je uglavnom oslobodilo zavisnosti o programerima. Reklo bi se da je jedino Walcott s njim održavao nešto intimnije odnose. On je i sam stanovao u okolici Clifdena, i katkad bi ga posetio tokom poslepodneva. Prema njegovom svedočanstvu, Djezinski je često spominjao Augustea Comtea, naročito njegova pisma Clotildi de Vaux, te Subjektivnu sintezu, poslednje, nedovršeno filozofovo delo. Čak i na nivou njegove naucne metode, Comtea se može smatrati istinskim utemeljiteljem pozitivizma. Nikakva metafizika, nikava ontologija zamisliva u njegovo vremenije ga se impresionirala. Čak je, verovatno, isticao je Djerzinski, kako bi Comte, da se našao u intelektualnom položaju Nielsa Bohra između 1924. i 1927, zadržao svoj nepokolebljivo pozitivistički stav, i da bi pristao uz kopenhagenško tumačenje. Međutim, ustrajno naglašavanje francuskog filozofa kako su društvena stanja zbiljska za razliku od umišljenih licnih postojanja, zatim njegovo neprestano obnavljano zanimanje za idtorijske procese i strujanja svesti, te nadasve njegov okoreli sentimentalizam, ukazuju da se možda ne bi opirao nešto recentnijem projektu ontološke reforme, koji su iznedrila istraživanja Zureka, Zeha i Hardcastlea: projektu zamenjivanja ontologije predmeta ontologijom stanja. Zaista, jedino je ontologija stanja kadra povratiti praktičnu mogućnost ljudskih odnosa. U ontologiji stanja čestice su nerazlučive, i treba ih razmatrati isključivo u okvirima nekog broja. Jedini entiteti koje bi se moglo utvrditi i imenovati u takvoj ontologiji su funkcije valova, i posredstvom njih vektori stanja - odakle je moguće analogijom povratiti smisao bratstvu, saosećanju i ljubavi.
Hodali su cestom prema Ballyconneelyju; ocean je pred njima svetlucao. Daleko na obzoru, sunce je zamicalo za Atlantik. Walcott je sve češće imao dojam da Djerzinsko-me misli kreću neizvesnim, dapače mističnim stranputicama. On je sam ostao pobornik radikalnog instrumentalizma; školovan u tradiciji anglo-saksonskog pragmatizma, te obeležen radom Bečkog kruga, bio je pomalo sumnjičav prema Comteovom delu, koje je u njegovim očima bilo još previše romantičarsko. Walcott je naglašavao kako pozitivizam, za razliku od materijalizma koji je zamenio, može utemeljiti novi humanizam, i to zapravo po prvi put (jer materijalizam je u biti nepomirljiv s humanizmom, i naposletku će ga uništiti). No uprkos tome materijalizam je imao svoju idtorijsku važnost: trebalo je preći prvu prepreku, a to je bio Bog; ljudi su je prešli, i našli se preplavljeni teskobom i sumnjom. No danas je pređena još jedna prepreka; a to se dogodilo u Kopenhagenu. Nije im više potreban Bog, niti uverenje u neku prikrivenu zbilju. »Postoje ljudska opažanja«, govorio je Walcott, »ljudska svedočanstva, ljudski doživljaji; postoji razum koji povezuje ta opažanja, i emocije koje ih oživljava. Sve se to odvija u odsutnosti bilo kakve metafizike ili ontologije. Više nemamo potrebu razmišljati o Bogu, o prirodi ili zbilji. O rezultatima eksperimenata može se u naucnoj zajednici postići sporazum putem razborite medusubjektivnosti; ekperimente povezuju teorije, koje moraju koliko je moguće zadovoljiti načelo ekonomičnosti, i koje nužno moraju biti oborive. Imamo taj svet koji možemo osetiti, doživeti, ljudski svet.«
Njegov je stav bio bez slabih tačaka, Djerzinski je toga bio svestan: je li potreba za ontologijom dečija bolest ljudskog duha? Pretkraj 2005. godine, prigodom putovanja u Dublin, otkrio je Book ofKells. Hubczejak bez kolebanja tvrdi da je susret s tim iluminiranim rukopisom neverovatno složene forme, koji su verovatno napisali irski fratri u VII. stoleću našeg doba, bio presudan trenutak u razvoju njegove misli, i da mu je verovatno upravo duze promišljanje tog dela omogućilo da, putem niza intuitivnih vizija koje nam se retrospektivno izglefaju čudesnima, prevlada složenost proračuna energetske stabilnosti u makromolekulama koje se susreću u biologiji. Čak i ako se ne složimo sa svim Hubczejakovim tvrdnjama, treba priznati da je Book of Kells tokom stoleca uvek u svojim tumačima pobuđivao iskaze gotovo ushićenog divljenja. Možemo, primerice, citirati kako je tu knjigu 1185. opisao Giraldus Cambrensis:
Ova knjiga objedinjuje sva četiri Evanđelja kako su zapisana u tekstu Svetog Jeronima, i gotovo jednak broj crteža kao i stranica, a svi su ukrašeni prekrasnim bojama. Tu se može promatrati lice božanske preuzvišenosti, čudesno narisano; tamo pak mistična prikazanja evanđelista, od kojih neki imaju šest krila, neki četiri, neki dva. Tu će se ugledati orla, tamo bika, ovde čovečije lice, tamo lavlje, i još gotovo bezbroj drugih crteža. Razgledavajući ih nehajno, usput, moglo bi se pomisliti da su to samo črčkarije, a ne brižljive kompozicije. Neće se primetiti ništa tankoćutno, premda je tu sve tankoćutno. No ako se čovek potrudi da ih pomno promotri, da okom prodre u tajnu njihove umetnosti, otkriće takvu složenost, tako profinjenu i tankoćutnu, takvu gustoću, isprepletenost i nerazmrsivost, tako sveže i blistave boje, da će bez okolišanja ustvrditi kako sve te stvari zasigurno nisu čovečije, već anđeosko delo.
Također se lako složiti s Hubczejakovom tvrdnjom da se svaka nova filozofija, čak i kada je iskazana u formi čisto logičke aksiomatike, zapravo uklapa u novu vizualnu koncepciju sveta. Donevši čovečanstvu telesnu besmrtnost, Djerzinski je dakako iz temelja promenio naše poimanje vremena; ali njegoya je najveća zasluga, tvrdi Hubczejak, što je utvrdio elemente nove filozofije prostora. Kao što je slika sveta upisana u tibetanski budizam nedeljiva od dugotrajnog promatranja beskonačnih i kružnih figura kakvima se služe mandale, kao što možemo verno dočarati Demokritovu misao promatrajući bljesak sunca na belim stenama, na nekom grčkom ostrvu, jednog poslepodneva, tako će nam i Djerzinskijeva misao postati pristupačnijom ako se udubimo u tu beskonačnu arhitekturu krsteva i spirala koja čini ornamentalni temelj Book of Kells, ili ako iščitavamo veličanstvenu Meditaciju o ispreplitanju, koja je objavljena zasebno od Clifdenskih zapisa, i za koju ga je nadahnulo to delo.
Prirodni su oblici, zapisao je Djerzinski, ljudski oblici. U našem se mozgu ukazuju trouglovi, grananja i ispreplitanja. Mi ih prepoznajemo, prosuđujemo ih; mi živimo usred njih. Usred naših tvorevina, ljudskih tvorevina, saopstivih ljudima, razvijamo se i umiremo. Usred prostora, ljudskog prostora, utvrđujemo mere; tim merama stvaramo prostor, prostor između naših instrumenata.
Neobrazovanog čoveka, nastavlja Djerzinski, pojam prostora užasava; zamišlja da je nepregledan, mračan kao noć, da zjapi. Bića zamišlja u elementarnom obliku kugle, izdvojene u prostoru, šćućurene u prostoru, zgnječene večnom prisutnošću tri dimenzije. Užasnuta pojmom prostora, ljudska se bića šćućure; hladno im je, boje se. U najboljem, slučaju prelaze prostor, tužno se pozdravljaju usred prostora. No taj je prostor u njima samima, ne radi se ni o čemu drugom do njihove vlastite mentalne tvorevine.
U tom prostoru kojeg se boje, dalje piše Djerzinski, ljudska bića uče da žive i umiru; usred njihova mentalnog prostora nastaje razdvojenost, udaljavanje i patnja. Ovome se može malo što dodati: ljubavnik čuje zov svoje ljubljene, preko oceana i planina; preko planina i oceana, majka čuje zov svog deteta. Ljubav povezuje, i povezuje zauvek. Čineći dobro, povezujemo se, čineći zlo se razdvajamo. Razdvojenost je drugo ime zla; to je, također, drugo ime laži. Doista postoji jedino veličanstveno, bezgranično i uzajamno ispreplitanje.
Hubczejak je ispravno primetio da najveća Djerzinskijeva zasluga nije što je znao nadići koncept licne slobode (jer taj je koncept već uvelike izgubio vrednost u njegovo vreme, i svako je barem precutno priznavao da se na njemu ne može temeljiti nikakav ljudski napredak), nego što je svojim, istina pomalo upitnim tumačenjima postulata kvantne mehanike, uspeo povratiti uslove u kojima je ljubav moguća. S tim u vezi treba još jednom prizvati Annabellen lik: premda nije licno doživeo ljubav, Djerzinski je posredstvom Annabelle mogao o njoj stvoriti pojam; mogao je spoznati da se ljubav, na određen način i još neodređenim modalitetima, može dogoditi. Ta ga je ideja vrlo verovatno vodila tokom poslednjih meseci razvoja njegove teorije, razdoblja o kojem nam je poznato tako malo pojedinosti.
Prema svedočanstvima malobrojnih osoba koje su ga viđale u Irskoj poslednjih nedelja, Djerzinski se cinio kao da ga je preplavilo neko prihvatanje. Njegovim tekobnim i nestalnim licem kao da je zavladao spokoj. Odlazio je na duge, sanjarske šetnje bez određenog cilja, niz Sky Road; hodao bi u susret nebu. Cesta prema zapadu vijugala je uz brda, čas strma, čas blaga. More je svetlucalo, odbijalo promenjivu svetlost prema zadnjim hridima. Brzo putujući na obzorju, oblaci su tvorili blistavu i bezobličnu masu, u kojoj je bilo neke čudne materijalne prisutnosti. Dugo bi hodao, bez napora, lica poškropljenog laganom vodenom izmaglicom. Njegov je rad, znao je, bio završen. U prostoriji koju je pretvorio u kancelariju, čiji je prozor gledao na rt Errislannan, uredio je svoje beleške — nekoliko stotina stranica, na kojima se bavio najraznovrsnijim temama. Rezultati njegova rada u strogom smislu reči stali su na osamdeset kucanih stranica - nije ocenio potrebnim da podrobno ispiše proračune.
Predvečer 27. marta 2009. uputio se u glavnu poštu u Galwayu. Jedan je primerak svog rada poslao Akademiji nauka u Parizu, drugi u Veliku Britaniju, časopisu Nature. Ono što je usledilo posve je neizvesno. Činjenica da je njegov auto pronađen u neposrednoj blizini Aughrus Pointa prirodno je upućivala na samoubistvo — utoliko više što ni Walcott niti ijedan tehničar u centru nisu prema takvoj mogućnosti pokazali istinsko čuđenje. »Nosio je u sebi nešto jezivo tužno«, izjaviće Walcott, »mislim da je to najtužniji čovek kojeg sam u životu sreo, šta više reč tuga mi se čini preslaba: bolje bi bilo reći da je nešto u njemu bilo uništeno, potpuno razoreno. Uvek sam imao utisak da mu je život opterećenje, da je prestao osećati i najmanju povezanost s ičime živim. Mislim da je izdržao tačno koliko je bilo potrebno da dovrši svoj rad, i da niko od nas ne može zamisliti koliko je napora u to morao uložiti.«
Kako je nestanak Djerzinskoga ostao ovijen tajnom, činjenica da mu telo nikada nije pronađeno pothranila je legendu, vrlo tvrdokornu, prema kojoj je otišao u Aziju, tačnije u Tibet, kako bi svoj rad iskušao u srazu s nekim učenjima budističke tradicije. Ta je hipoteza danas jednodušno odbačena. Kao prvo, nije otkriven nikakav trag putovanja s polaskom iz Irske; ujedno, crteži na poslednjim stranicama njegove beležnice, neko vreme smatrani mandalama, naposletku su prepoznati kao kombinacije keltskih simbola bliskih onima iz Book ofKells.
Danas mislimo da je Michela Djerzinskog smrt zatekla u Irskoj, upravo tamo gde je po vlastitom izboru proveo svoje poslednje godine. Mislimo također da je dovršivši rad, ne osećajući ništa što bi ga povezivalo s ljudima, odlučio umreti. Brojna svedočanstva potvrđuju njegovu opčinjenost tom krajnjom tačkom zapadnjačkog sveta, uvek obasjanom nestalnom i blagom svetlošću, kojom se volio šetati, u kojoj se, kako je zapisao u jednoj od svojih poslednjih beleški, »stapaju nebo, svetlost i voda«. Danas mislimo da je Michel Djerzinski ušao u more.
K R A J
Nastavak: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар