Kontesa Castiglione na fotografiji Pierrea Louisa Piersona, 1865. / Izvor Wikipedija
Mnogo sam je viđao u to doba, ali utisak tajanstvenosti nikad nije iščeznuo. Pomišljao sam katkad da je ta žena u moći nekog muškarca, no bila je toliko nepristupačna da u to nisam mogao poverovati. Bilo mi je uistinu teško doći do ikakvog zaključka, jer je ona bila poput neobičnih kristala koje viđamo u muzejima, a koji su časkom prozirni, a časkom zamućeni.
Jednog popodneva sedeo sam ispred Caféa de la Paix gledajući sjaj i bedu pariškog života, diveći se, uz vermut, čudnoj panorami oholosti i siromaštva koja se kretala preda mnom, kadli začuh kako me neko doziva imenom. Okrenuo sam se i ugledao lorda Murchisona. Nismo se bili videli od studentskih dana, pre umalo deset godina, zato sam bio ushićen što sam ga ponovo sreo. Toplo smo se rukovali. U Oxfordu smo bili dobri prijatelji. Neizmerno mi se sviđao, bio je veoma naočit, vrlo živog duha i veoma čestit. Za njega smo govorili da bi bio najbolji čovek na svetu kad ne bi uvek govorio istinu, no mislim da smo se zapravo ponajviše divili njegovoj iskrenosti. Sad sam pak imao utisak da se uveliko promenio. Činilo se da je zabrinut i zbunjen, kao da u nešto sumnja. Osećao sam da to ne može biti moderni skepticizam jer je Murchison bio najnepokolebljiviji torijevac te u Petoknjižje verovao jednako čvrsto kao i u Gornji dom britanskog parlamenta, stoga sam zaključio da je rec o nekoj ženi i upitao ga je li već oženjen.
Slabo razumem žene“, odvratio je.
„Dragi moj Geralde“, rekoh, „ žene treba voleti, a ne razumeti.“
„Ne mogu voleti one u koje se ne mogu pouzdati, kojima ne mogu verovati.“
„Mislim da u životu imaš neku tajnu, Geralde“, uzviknuh, „pričaj mi o tome.“
„Hajd’mo se provozati“, odvrati on „ovde ima previše sveta. Ne, neću žutu kočiju, uzmimo neku bilo koje druge boje – eno, ona tamnozelena je u redu.“ I tako smo za nekoliko trenutaka već kaskali bulevarom u smeru crkve La Madelaine.
„Gde ćemo?“ upitah.
„Ah, gde god te volja!“ odvrati on. „U restoran u Bulonjskoj šumi, onde ćemo jedti, a ti ćeš mi ispričati sve o sebi.“
„Prvo želim čuti tebe“, rekoh. „Ispričaj mi svoju tajnu.“
On iz džepa izvadi kutijicu od marokena sa srebrnom kopčom i pruži mi je. Otvorih je. U njoj je bila fotografija visoke i vitke žene neobično dojmljivih krupnih snenih očiju i raspuštene kose. Nalikovala je na vidovnjakinju omotanu skupocenim krznom.
„Šta misliš o njenom licu?“ reče on, „je li iskreno, pouzdano?“
Pomno sam ga proučio. Činilo mi se da je to lice osobe koja krije neku tajnu, ali nisam mogao kazati je li ta tajna dobra ili loša. Lepota tog lica bila je sazdana od mnogih tajna – zapravo unutarnja, a ne izvanjska lepota, a slabašan titrav smešak na usnama suvise prepreden da bi bio uistinu sladak.
„Onda“, nestrpljivo vikne on, „šta kažeš?“
„To je Gioconda u koroti“, odvratih. „Daj da čujem sve o njoj.“
„Ne sada nego posle jela“, reče on te počne govoriti o drugim stvarima.
Kad nam je konobar doneo kafu i cigarete, podsetih Geralda na dano obećanje. On ustane sa stolice , prošeta se dva-tri puta gore-dole prostorijom, zatim se zavali u naslonjač i ispriča mi ovu priču:
„Jednog dana, oko pet sati popodne, išao sam ulicom Bond. Bila je strašna gužva, sudarilo se nekoliko kočija, promet je gotovo stao. Uz pločnik je stajala malena žuta jednoprežna kočija na dva kotača, s dva sedala. Dok sam onuda prolazio, videh da me iz nje gleda lice koje sam ti maločas pokazao. Odmah me očaralo. Celu sam noć i ceo sledeći dan mislio na to lice. Sutradan sam opet krenuo tom nemilom ulicom, zagledao u svaku kočiju i čekao žutu jednoprežnu, ali nisam mogao naći svoju lepu neznanku, ma belle inconue, pa sam naposletku pomislio da je bila puki san. Otprilike nedelju posle toga bio sam pozvan na večeru kod Madame de Rastail. Večera je bila zakazana za osam sati, no mi smo u osam i po još čekali u salonu. Na kraju, sluga otvori vrata i najavi Lady Alroy. Bila je to žena koju sam tražio. Ušla je veoma polako, nalik na mesečevu zraku u sivoj čipki i, što me silno iznenadilo, rekoše mi neka je ja uvedem u blagovaonicu. Kad smo seli, posve sam joj nevino dobacio: ‘Lady Alroy, mislim da sam vas nedavno zapazio u ulici Bond.’ Ona silno probledi i tiho mi reče: ‘Molim vas nemojte govoriti tako glasno, neko bi vas mogao čuti.’ Bilo mi je strašno žao što sam tako loše započeo pa sam se nesmotreno upustio u razgovor o francuskim pozorišnim komadima. Ona je vrlo malo govorila, vazda istim muzikalnim glasom, a meni se činilo – boji se da će je neko čuti. Zaljubio sam se u nju ludo, strastveno – atmosfera tajanstvenosti koja ju je okruživala budila je moju najgorljiviju znatiželju. Kad je odlazila, a to je bilo nedugo posle večere, upitao sam je ne bih li smeo navratiti njoj, videti je. Časkom je oklevala, ogledala se oko sebe da vidi nema li koga u blizini i kazala: ‘Da, sutra u četvrt do pet.’ Zamolio sam Madame de Rastail neka mi kaže nešto o njoj, no sve što sam pritom doznao beše da je Lady Alroy udovica s krasnom kućom na aveniji Park Lane, a kad je neki dosadnjaković počeo raspredati o prozorima kao o nečemu što može biti primer za opstanak najuspelijih brakova, napustio sam društvo i pošao kući.
Sutradan sam stigao u Park Lane tačno u minutu, ali mi batler reče da je Lady Alroy netom izašla. Sav nesretan i veoma zbunjen otišao sam u klub te joj nakon duga razmišljanja napisao pismo moleći je neka mi dopusti da okušam sreću nekoga drugog popodneva. Nekoliko dana nije bilo odgovora, ali sam naposletku dobio kratku poruku da će biti kod kuće u nedelju u četiri, a u neobičnom dodatku toj poruci je pisalo: Molim vas, nemojte mi opet pisati na ovu adresu, kad vas vidim, objasniću vam zašto. U nedelju me primila i bila je veoma šarmantna, no kad sam odlazio zamolila me da – budem li joj opet imao prilike pisati – adresiram pismo na gospođu Knox u knjižari Whittaker u ulici Green. ‘Postoji razlog’, rekla je, ‘zašto ne mogu primati pisma u svojoj kući.’
Mnogo sam je viđao u to doba, ali utisak tajanstvenosti nikad nije iščeznuo. Pomišljao sam katkad da je ta žena u moći nekog muškarca, no bila je toliko nepristupačna da u to nisam mogao poverovati. Bilo mi je uistinu teško doći do ikakva zaključka, jer je ona bila poput neobičnih kristala koje viđamo u muzejima, a koji su časkom prozirni, a časkom zamućeni. Naposletku sam je odlučio zaprositi: bilo mi je dosta neprekidne tajnovitosti koju mi je nametala prigodom svih mojih poseta i u pismima što sam joj ih slao. Pisao sam joj na adresu knjižare s pitanjem bi li me mogla primiti sledećeg ponedeljka u šest. Odgovorila je potvrdno, i bio sam u sedmom nebu od oduševljenja. Bio sam zaluđen njome usprkos tajnovitosti, tako sam tada mislio, a sada sam, posle svega shvatio da sam uistinu voleo tu ženu. Zašto me kob stavila na njezin put?“
„Znači, otkrio si tajnu?“ viknuh.
„Nažalost jesam“, reče on. „Prosudi sam.“
„U ponedeljak sam otišao na rucak sa stricem, što znači da sam oko četiri sata bio u ulici Marylebone. Stric mi, znaš, živi u Regent’s Parku. Hteo sam doći do Piccadillyja, zato sam pošao kraticom kroz mnoštvo zapuštenih uličica. Odjednom, pred sobom ugledah Lady Alroy, hodala je brzo, prekrivena koprenama. Kad je stigla pred zadnju kuću u ulici, krenula je uza stube, izvadila ključ i ušla. ,U tome je tajna’, rekao sam sâm sebi te požurio i pažljivo pogledao kuću. Činilo se da je to kuća sa sobama za iznajmljivanje. Na jednoj je stepenici ležao rupčić što ga je bila ispustila iz ruke. Podigao sam ga i stavio u džep. Tada sam počeo razmišljati što bih trebao učiniti. Zaključio sam da je nemam pravo uhoditi pa sam se odvezao u klub. U šest sam je nazvao i najavio se. Ležala je na sofi u popodnevnoj haljini od srebrne tkanine ovijene oko neobičnog mesečeva kamenja koje je uvek nosila na sebi. Divno je izgledala. ‘Tako mi je drago što vas vidim’, rekla je. ‘Celi dan nisam izašla iz kuće.’ Zinuo sam od iznenađenja, izvadio rupčić iz džepa i pružio joj ga. ‘Ispustili ste ovo u ulici Cumnor, danas posle podne, Lady Alroy’, mirno sam kazao. Užasnuto me pogledala, ali nije ni pokušala uzeti rupčić. ‘Šta ste onde radili?’ upitao sam. ‘S kojim me pravom ispitujete?’ odvratila je. ‘S pravom čoveka koji vas ljubi’, odgovorih. ‘Došao sam vas zamoliti da mi budete supruga.’ Ona prekrije lice rukama i brizne u plač. ‘Morate mi kazati šta ste onde radili’, nastavio sam. Ona ustane te, pogledavši me ravno u lice, reče: ‘Lorde Murchinson, nemam vam što kazati.’ ‘Išli ste na sastanak s nekim’, viknuh , ‘to je vaša tajna.’ Ona strašno probledi i reče: ‘Ni sa kim se nisam sastala, nisam zato išla.’ ‘ Zar ne možete kazati istinu?’ uskliknuh. ‘Kazala sam je’, odvrati ona. Poludeo sam, pomahnitao, ne znam šta sam joj sve izgovorio, no to su bile strašne reči. Naposletku sam izjurio iz njezine kuće. Sutradan mi je poslala pismo. Vratio sam ga neotvoreno i otputovao u Norvešku s Alanom Colvilleom. Vratio sam se mesec dana posle toga i prvo što sam ugledao u Morning Postu beše vest o smrti Lady Alroy. Bila se prehladila u Operi te umrla u petodnevnoj borbi sa zatajenjem pluća. Zatvorio sam se u kuću, ni sa kim se nisam viđao. Toliko sam je žarko, toliko ludo ljubio. Mili Bože, kako sam voleo tu ženu!“
„Otišao si u onu ulicu, u onu kuću?“ upitao sam.
„Jesam“, odvratio je. „Jednog dana sam pošao u ulicu Cumnor. Nisam seni mogao pomoći, mučila me sumnja. Pokucao sam na vrata, otvorila mi ih je žena posve pristojna izgleda. Upitao sam je ima li kakvu sobu za najam. ‘Pa, gospodine’, odvratila je, ‘saloni su iznajmljeni, ali već tri meseca nisam videla gospođu, a budući da ona plaća najam, možete ih vi uzeti.’ ‘Jel’ to ova gospođa?’ rekoh pokazavši joj fotografiju. ‘Da, to je ona, sigurno’, uzvikne žena ,Kad će se vratiti?’ ‘Gospođa je umrla’, odvratih. ‘O, gospodine, nadam se da nije!’ reče žena, ‘Bila mi je najbolja mušterija. Plaćala mi je tri gvineje na nedelju samo da bi povremeno mogla sedeti u tim salonima.’ ‘Je li se ovde s nekim sastajala?’ upitao sam, no ona me uveri da nije, da je uvek dolazila sama te se ni sa kim nije viđala. ‘Šta je, zaboga, ovde radila?’ uzviknuh. ‘Jednostavno je sedela u salonu, gospodine, čitala knjige, a ponekada bi popila čaj’, odvrati žena. Nisam znao što bih rekao pa sam joj dao zlatnik i otišao. E sad, šta misliš, šta je sve to značilo? Valjda ne veruješ da je ona žena govorila istinu?“
„Verujem.“
„Zašto je onda Lady Alroy odlazila onamo?“
„Dragi moj Geralde“, odvratih, „Lady Alroy je patila od manije tajnovitosti. Plaćala je te prostorije jer je uživala odlaziti onamo s koprenom na licu zamišljajući da je prava junakinja. Strastveno je volela tajnovitost, ali je sama bila sfinga bez tajne.“
„Zbilja to misliš?“
„Siguran sam“, odvratih.
On izvadi kutijicu od marokena, otvori je i pogleda fotografiju. „Ne znam“, naposletku reče.
prevela: Mia Pervan
Нема коментара:
Постави коментар