.K. bijaše milo što je izmaknuo omuhavanju sluškinja i pomoćnika u toploj sobi. A malo je i zahladilo, sneg bijaše čvršći i išlo se lakše. Kako se počelo i smrkavati, ubrza korak.
U dvorcu, čiji su se oblici već počeli rasplinjati, vladao je mir; K. još nikad nije primetio tamo ni najmanji znak života, možda i nije bilo moguće primetiti nešto s ove daljine. Ipak, oči su tražile jer nisu htele trpeti tu tišinu. Kad bi K. pogledao dvorac, činilo mu se katkad kao da posmatra nekoga ko tu mirno sedi i zuri preda se, ali ne kao izgubljen u mislima i zbog toga odvojen od svega drugog, nego slobodno i bezbrižno kao da je sam i da ga niko ne posmatra, pa ipak je morao primetiti da je posmatran, ali to ga ni najmanje nije uznemiravalo i zaista — nije se znalo je li to uzrok ili posledica — pogledi promatrača nisu se mogli zadržati na njemu, nego su klizili. Taj utisak bio je danas još jači zbog ranog mraka; što je duhe gledao, sve je manje razaznavao i sve je dublje i dublje tonuo u sumrak.
Baš kad je K. stigao u još neosvetljeni Gospodski konak, otvori se prozor na prvom spratu i jedan mlad, debeo izbrijani gospodin u kožuhu nagne se kroz prozor i ostade tako. Na pozdrav K. on ne odgovori ni najmanjim kimanjem glave.
Ni u hodniku ni u krčmi K. ne nađe nikog: zadah ustajalog piva osećao se još jače nego prošli put; takvo šta se zaista nije događalo u gostionici Kod mosta. K. odmah priđe vratima kroz koja je prošli put promatrao Klamma, pritisnu kvaku, ali vrata su bila zaključana. Onda pokuša opipati rupu za virenje, ali ona je kanda bila tako dobro začepljena da se na taj način nije mogla pronaći, i on zato upali šibicu. Tada ga trže krik. U uglu između vrata i šanka blizu peći sedela je zgurena mlada devojka i jedva otvorenim, pospanim očima buljila u njega osvetljenog plamsanjem šibice. To je, očigledno, bila Friedina naslednica. Ona se brzo pribra, upali električno svetlo, izraz njena lica bio je ljutit, a onda prepozna K. »Ah, gospodine geometre, reče osmehujući se, pruži mu ruku i predstavi se: »Ja sam Pepi.« Ona je bila mala, crvena, zdrava, njena bujna crvenkasta kosa bila je upletena u veliku pletenicu, s kovrčastim pramenovima oko lica; imala je, ne baš prikladnu i bez nabora, haljinu od svetlosiva materijala, koja je na donjem rubu detinjasto naivno bila privezana vrpcom tako da ju je sputavala. Raspita se o Friedi i hoće li se ona uskoro vratiti. Bilo je to pitanje koje je gotovo graničilo s pakošću. »Ja sam«, reče ona zatim, »brzo dozvana ovamo čim je Frieda otišla, jer ovde ne može biti upotrebljen bilo ko; dosad sam bila sobarica, ali zamena koju sam napravila nije dobra. Mnogo je ovde posla uveče i noću, to jako zamara, jedva ću moći izdržati, ne čudi me što je Frieda napustila ovaj posao.« »Frieda je ovde bila vrlo zadovoljna«, reče K., da bi Pepi napokon skrenuo paznju na razliku koja postoji između nje i Friede, a o njoj ona ne vodi računa. »Nemojte joj verovati«, reče Pepi, »Frieda je u stanju savladavati se kao malo ko. Sto ne želi priznati, ne priznaje, a pritom se i ne primećuje da postoji nešto što bi trebala priznati. Ja sam nekoliko godina služim ovde zajedno s njom, uvek smo spavale u istom krevetu, ali prisne prijateljice nismo, i ona danas verovatno više i ne misli na mene. Jedina njena prijateljica možda je samo stara gostioničarka iz gostionice Kod mosta, a i to je karakteristično.« »Frieda je moja zaručnica«, reče K. i potraži usput rupu za virenje na vratima. »Znam«, reče Pepi, »zbog toga vam to i govorim. Inače to za vas ne bi bilo važno.« »Razumem«, reče K., »vi želite reći da se mogu ponositi time što sam pridobio jednu tako zatvorenu devojku.« »Da«, odgovori mu ona, smekući se zadovoljno, kao da ga je pridobila za neki tajni sporazum u pogledu Friede.
Međutim, nisu bile njene reči ono što je K. zanimalo i pmalo odvraćalo od traženja, nego njezina pojava i prisutnost na tom mestu. Istina, bila je mnogo mlađa od Friede, gotovo još dete, i njezina je odeća delovala smešno; verovatno se bila obukla tako u skladu sa shvatanjem koje je imala o preteranoj važnosti krčmarice. Ali u izvesnom pogledu ona je bila u pravu što je imala takvo shvatanje, jer to mesto, za koje nije bila dorasla, dodeljeno joj je iznenada, bez njenih zasluga i svakako samo privremeno, jer joj nije bila poverena čak ni kožna torbica koju je Frieda uvek nosila o pojasu. I njezino tobožnje nezadovoljstvo tim mestom nije bilo ništa drugo do razmetanja. Pa ipak, usprkos njenoj detinjastoj brbljivosti, možda je i ona imala veze s dvorcem. Ona je, ako ne laže, bila sobarica i, ne znajući šta to znači, provodila ovde dane spavajući, ali jedan zagrljaj ovog malog, debelog, blago pogurenog tela, ne bi, istina, mogao oteti joj to što ima, ali njega bi mogao malo razdrmati i obodriti za težak put. Onda valjda ni s Friedom nije bilo drukčije? Pa ipak, bilo je drukčije. Treba se samo setiti Friedinog pogleda da bi se to razumelo. Nikad ne bi K. dirnuo Pepi. Međutim, sada, morao je na trenutak pokriti oči, tako ju je požudno gledao. »Ne mora goreti«, reče Pepi i ugasi elektriku, »ja sam je zapalila samo zato što ste me mnogo uplašili. Šta ste hteli ovde? Da nije Frieda nešto zaboravila?«
»Da«, reče K., »ovde, u ovoj sobi pokraj nas, jedan stolnjak, jedan beli, pleteni.« »Da, njen stolnjak«, reče Pepi, »sećam se, lep rad, ja sam joj pri tome pomagala, ali ne bih rekla da je u ovoj sobi.« »Frieda misli da je tu. Ko tu stanuje?«, upita K. »Niko«, odgovori Pepi. »To je soba za primanje, tu gospoda jedu i piju, to jest soba je za to određena, ali oni uglavnom ostaju u svojim sobama gore.« »Kad bih znao«, reče K., »da tu nikog nema, rado bih ušao i potražio. Ali nije sigurno; na primer, Klamm ima običaj tamo da sedi .« »Klamm tamo sada sigurno nije«, reče Pepi, »on sada odmah ide, njegove ga saonice već čekaju u dvorištu.«
Odmah, bez ijedne reči objašnjenja, K. napusti krčmu, i u hodniku, umesto da pođe prema izlazu, on se okrene prema unutrašnjosti zgrade i s nekoliko koraka bio je već u dvorištu. Kako je ovde bilo mirno i lepo! Jedno četvrtasto dvorište, ograđeno s tri strane zgradom, a prema ulici — jednoj pokrajnjoj ulici koju K. nije poznavao — visokim belim zidom, s velikim i teškim vratima koja su sad bila otvorena. Odavde, iz dvorišta, kuća je izgledala viša nego spreda, barem je prvi sprat bio potpuno sagrađen i izgledao je veći jer je bio ograđen jednom drvenom terasom, koja je imala samo jedan mali otvor i bila u visini ljudske glave. Koso od K., još u srednjem delu, ali već malo u prikrajku, tamo gde je počinjalo suprotno krilo zgrade, nalazio se jedan ulaz u kuću, otvoren, bez vrata. Tu ispred ulaza stajale su saonice, tamne, zatvorene, s dva zapregnuta konja. Nikog nije bilo osim kočijaša, kojeg je K. iz daljine više naslućivao nego video.
S rukama u džepovima, promatrao je osvrćući se dok je hodao pokraj zida. K. obiđe dve strane dvorišta dok ne dođe do saonica. Kočijaš, jedan od onih seljaka koji su nedavno bili u krčmi, sav umotan u bundu, promatrao ga je tupo, otprilike onako kako se promatra mačka kad se šulja. On ostade potpuno nezainteresovam i onda kad K. već stiže do njega i pozdravi ga premda se čak i konji malo uznemiriše zbog pojave čoveka iz mraka. To je K. samo obradovalo. Naslonjen o zid, on razmota jelo, sa zahvalnošću se seti Friede koja ga je tako dobro snabdela i uperi pogled u unutrašnjost kuće. Na dole su vodile stepenice s pravougaonim krivinama; dole su se ukrstale s jednim niskim, ali prividno dubokim hodnikom. Sve je bilo čisto, belo okreceno i postavljeno kako treba.
Čekanje potraja duze nego što je K. mislio. Već je odavno bio završio s jelom, hladnoća je bivala sve veća, sumrak se pretvorio u potpuni mrak, Klamm se još nije pojavljivao. »To može još dugo potrajati«, začu se iznenada opori glas, tako blizu da se K. trže. Bio je to kočijaš, koji se protezao i glasno zevao, kao da se tek probudio. »Sta to može dugo potrajati?« upita K., ne baš nezahvalan zbog smetanja, jer dugotrajna tišina i napregnutost već behu postali mučni. »Pre nego što vi odete«, reče kočijaš. K. ga nije razumeo, ali dalje nije pitao uveren da će na taj način isprva nabusitog kočijaša navesti na razgovor.
I zaista, kočijaš upita nakon kratke pauze: »Hoćete li konjaka?« »Da«, odgovori K. bez premišljanja, suviše primamljen ponudom, jer se smrzavao. »Onda otvorite saonice«, reče kočijaš, »u torbi na boku ima nekoliko boca, uzmite jednu, pijte, a onda je dodajte meni. Zbog bunde meni je teško silaziti.« K. se to premetanje nije sviđalo, ali budući da se već upustio u razgovor s kočijašem, posluša, čak i ako je postojala opasnost da ga možda Klamm iznenada zatekne kod saonica. Otvori široka vrata i mogao je odmah izvući bocu iz torbe koja se nalazila na njihovoj unutrašnjoj strani, ali kad su vrata već bila otvorena, nešto ga je toliko vuklo da uđe u saonice da se tome nije mogao odupreti — hteo je samo na trenutak posediti u njima. I on se uvuče. U saonicama je bilo neobično toplo, i ostade toplo usprkos otvorenim vratima koja se K. nije usudio zatvoriti. Uopste se nije primećivalo da sedi na drvenoj klupi, toliko je bio uvaljen u pokrivače, jastuke i bunde; mogao se na sve strane okretati i opružiti, uvek se tonulo u meko i toplo. S opruženim rukama i glavom poduprtom jastucima, K. je iz saonica gledao u mračnu kuću. Zašto toliko dugo traje dok Klamm siđe? Kao ošamućen toplinom posle dugog stajanja u snegu, K. poželi da Klamm napokon dođe. Misao kako je bolje da ga Klamm ne vidi u sadašnjem položaju javljala mu se u svesti samo nejasno, kao neka povremena smetnja. Da na to zaboravi, poticalo ga je i držanje kočijaša, koji je ipak morao znati da se on nalazi u saonicama i da ga tu ostavlja, ne tražeći čak ni konjak. To je bilo vrlo lepo od njega, ali K. ga je hteo uslužiti. S mukom, ne menjajući svoj položaj, K. se maši torbe na boku, ali ne one na otvorenim vratima, koja je bila daleko, nego ove iza sebe, na zatvorenim vratima, jer napokon bilo je svejedno, i u njoj su bile boce. Izvuče jednu, otpuhne i pomirisa. Morao se nehotice nasmešiti jer miris je bio tako sladak i ugodan kao da od nekoga ko vam je jako drag čujete pohvalu i lepe reči iako ne znate zbog čega, pa čak to i ne želite znati, nego ste sretni što ste svesni da je to on koji tako govori. »Je li to konjak?«, upita se K. u sumnji i okusi iz radoznalosti. To je, začudo, ipak bio konjak, pekao je i zagrejavao. Ali kako se menjao kad ga se pilo: od nečega što je isključivo odavalo ugodne mirise postajao je kočijaški prosto piće. »Je li moguće«, upita K. prekorno samoga sebe i potegnu iz boce još jednom.
Najedanput — K. je još uzimao jedan veliki gutljaj — postade svetlo; električno svetlo gorelo je unutra, na stepenicama, u hodniku i predvorju, te vani nad ulazom. Čulo se kako niza stepenicd silaze koraci, boca ispade K. iz ruke i konjak se razli po jednoj bundi. On iskoči iz saonica i samo što je još stigao zalupiti vrata, što izazva zaglušujući tresak, kad iz kuće izađe neki gospodin. Jedino što je izgledalo utešno bilo je to što taj gospodin nije bio Klamm, ili je baš to bilo za žaljenje? To je bio gospodin kojeg je K. već video na prozoru prvoga sprata. Jedan mladi gospodin, uhranjen, dobra izgleda, beo i rumen, ali vrlo ozbiljan. IK. njega pogleda mračno, ali više zbog sebe nego zbog njega. Zašto nije poslao pomoćnike; ponašati se tako kao što je on učinio znali bi i oni. Gospodin ispred njega još je cutao, kao da za reči nije imao dovoljno daha u svojim preširokim grudima. »To je strašno«, reče on napokon i podiže malo svoj šešir s čela. Kako? Gospodin verovatno još ništa nije znao o tome da se K. nalazio u saonicama, a ipak je već našao nešto što je strašno? Izgleda da je bilo strašno već to što je K. u dvorište dospeo? »Kako ste došli ovamo?«, upita gospodin, već nešto tiše, odahnuvši malo, kao neko ko se pokorava pred onim što se ne može promipeniti. Kakva pitanja! Kakvi odgovori! Treba li K. sam izričito potvrditi gospodinu da je uzaludan cio njegov put koji je bio počeo s tolikim nadama? Umesto da odgovara, K. se okrene saonicama, otvori ih i izvadi svoju kapu koju je u njima zaboravio. On s nelagodom primeti da konjak kaplje na prag saonica.
Onda se opet okrene gospodinu, nije se više ustručavao pokazati mu da je bio u saonicama, ali to i nije bilo najgore. Istina, ako bude upitan, ali samo u tom slučaju, neće precuteti da ga je kočijaš potaknuo da otvori barem vrata. Najgore je ustvari bilo to što ga je taj gospodin iznenadio, što nije bilo dovoljno vremena da se od njega sakrije i neometan čeka Klanima, ili što nije imao dovoljno prisutnosti duha da ostane u saonicama, zatvori vrata i tamo na bundama čeka Klamma, i da ostane tamo bar dok je ovaj gospodin u blizini. Naravno, nije mogao znati da nije to možda sam Klamm koji dolazi; u tom bi slučaju, naravno, mnogo bolje bilo dočekati ga izvan saonica. Da, ovde se moglo mnogo toga promišljati, ali sada više ne, jer je bilo kasno.
»Dođite sa mnom«, reče gospodin, istina ne baš zapovednički, ali zapoved nije bila u rečima, nego u kratkom, namerno ravnodušnom mahanju rukom kojim su reči bile popraćene. »Čekam ovde nekog«, reče K., ne više zato što se nadao nekom uspehu, nego principa radi. »Dođite«, ponovi gospodin sasvim spokojno, kao da je hteo pokazati da nikad nije ni sumnjao u to da K. nekoga čeka. »Ali propustiću onda onoga koga čekam«, reče K. sležući ramenima. Uza sve što se dogodilo, imao je osećaj da je to što je dosad postigao ipak neka dobit, koju on, istina, zasad samo prividno drži, ali koje se ipak ne mora odricati na bilo kakvo zapovedanje. »Vi ćete ga promašiti u svakom slučaju, čekali ili ne čekali«, reče gospodin, istina grubo izražavajući svoju misao, ali upadljivo popustljiv prema mislima kojima se bavio K. »Onda je bolje da propustim čekajući«, reče K. prkosno, kako bi pokazao da ga prazne reči ovog mladog gospodina svakako neće odatle oterati. Na to gospodin, s izrazom zamišljenosti na zabačenom licu, zatvori oči na trenutak kao da želi doći k sebi od nerazumnosti koju K. pokazuje, obliznu vrhom jezika usne na malo otvorenim ustima i reče kočijašu: »Ispregnite konje«.
Kočijaš, odan gospodinu, ali s ljutitim kosim pogledom prema K., morao je ipak sići u bundi. Vrlo se ustručavajući — kao da očekuje, istina, ne drukčiju zapoved od gospodina, ali promenu raspoloženja kod K. — poče natraške odvoditi konje i saonice prema krilu zgrade u kojem se iza jednih velikih vrata očigledno nalazila staja sa šupom za kola. K. se nađe sam; s jedne strane udaljavale su se saonice, a s druge, putem kojim je on došao, odlazio je mladi gospodin, istina obojica vrlo polako, kao da su hteli pokazati mu kako je još u njegovoj moći da ih zadrži.
Možda je on tu moć i imao, ali ona mu ne bi ništa koristila; vratiti saonice znači oterati samoga sebe. I tako on osta sam na megdanu, ali to je bila pobeda koja nije pričinjavala radost; naizmence je gledao za gospodinom i kočijašem. Gospodin već beše stigao do vrata kroz koja je K. malopre ušao u dvorište. On se još jednom osvrne i K. se učini kao da je zavrtio glavom zbog tolike tvrdoglavosti, a onda se okrene odlučnim, kratkim, nepokolebljivim pokretom i uđe na trem, u kojem se odmah izgubi. Kočijaš ostade duze u dvorištu; imao je mnogo posla sa saonicama, morao je otvarati teška vrata staje, natraške ugurati saonice na njihovo mesto, ispregnuti konje, odvesti ih za njihove jasle — a sve je radio ozbiljno, potpuno siguran u sebe i povučen, bez ikakve nade za skorašnju vožnju. Ovo tegobno obavljanje posla, bez ijednog poprekog pogleda na K., učinio se ovome mnogo teži prekor nego gospodinovo ponašanje. A onda, nakon što je završio posao u staji, kočijaš pređe preko dvorišta svojim sporim hodom, klateći se, zatvori velika dvorišna vrata i vrati se, čineći sve to polako i propisno, obraćajući paznju jedino na svoj vlastiti trag u snegu. Onda se zaključa u staju, a zatim ugasi i sve električne svetiljke — kome još da svetle? — tako da je samo otvor na drvenoj terasi ostao osvetljen i pomalo zadržavao lutajući pogled. Tada se K. učini kao da su prekinute sve veze s njim i da je on sada zaista slobodniji nego ikad, i da na ovom mestu može ostati koliko hoće, i da je tu slobodu izborio sebi kao što bi malo ko drugi mogao, i da ga nitpko ne sme ni pipnuti ni oterati, čak ni osloviti, ali — i to uverenje bilo je barem jednako toliko jako — da istovremeno nema ničeg besmislenijeg, ništa očajnijeg od te slobode, tog čekanja, te nepovredivosti.
Nastavak: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар